Robert Marić - DOBRILA I MILIENKO

Robert Marić

DOBRILA I MILIENKO (Kaštelanska priča)

Robert Marić DOBRILA I MILIENKO

Nakladnik Naklada HRID Zagreb

ROBERT MARIĆ

DOBRILA I MILIENKO (Kaštelanska priča)

KAŠTELA, veljača 2014.

© za hrvatsko izdanje 2014.

Robert Marić i Naklada HRID

PREDGOVOR Legenda o Miljenku i Dobrili, kaštelanskim ili hrvatskim Romeu i Juliji, kako se s razlogom naziva, proizišla je iz djelomično povijesno potvrdiva događaja o zabranjenoj ljubavi odvjetaka dviju zavađenih plemićkih obitelji, Vitturija i Rušinića, i njenu tragičnom završetku: ubojstvu Miljenka od strane mržnjom zaslijepljena Dobrilina oca neposredno nakon vjenčanja, te skorom Dobrilinom smrću od tuge. Na osnovi tih šturih podataka lokalna je pučka predaja s vremenom izrasla u složenu dramaturgiju koja je, osim o individualnoj tragediji sudionika, govorila i o kompleksnim društvenim i političkim odnosima i običajima onoga vremena, ali i jasno izdvajala najvažnije poruke ‒ onu o besmislu svake mržnje i zadrtosti, i onu o snazi iskrene ljubavi. Širi javni život legende i njen prelazak s lokalne razine u maticu nacionalne kulture počeo je kada je trogirski plemić i pisac Marko Kažotić naišao na anonimni zapis s kraja 17. st. s osnovnom strukturom priče i na temelju njega na talijanskom napisao roman.

Roman je preveden na hrvatski, te je potakao više obrada i dramatizacija u raznim žanrovima, od opere do melodrame, i na hrvatskom i na talijanskom, a poslužio je i kao predložak za filmski scenarij (nesnimljen) i strip (objavljen u Vjesniku potkraj šezdesetih). Široj javnosti zacijelo je najpoznatija skladba Zdenka Runjića Legenda o Miljenku i Dobrili, izvedena na splitskim Melodijama Jadrana 1964.

Obrada ili dramatizacija Roberta Marića nije tek jedan prilog tome nizu, nego autorski čin u pravom smislu riječi ‒ djelo koje, čuvajući strukturu zapleta, bazične odnose među likovima i lokalitete na kojima se odvijaju pojedina zbivanja, prenosi priču u suvremenost, oslobađa je svake patetike i pretvara u ležernu i duhovitu radnju koja korespondira s modernim senzibilitetom.

Najlakše se to uočava u replikama koje spominju "crne fondove" i "pot'cajne kredite" da se kupi dvorac i onda bespravno "nadograđiju apartmani", ili "zaštićeni obalni pojas" kad Milienko dolazi barkom Dobrili pod prozor, ali daleko od toga da sve ostaje na takvim dosjetkama. Njegova je intervencija bitno dublja, on ulazi likovima pod kožu i u njima otkriva najskrivenije misli i ~5~

mentalitete našega vremena, žive slike nas današnjih i naše načine razmišljanja, pokazujući se i kao veliki majstor jezika.

Jezik teksta, naime, nije samo dosjetka ili površinski šarm, nego samosvojna i autonomna vrijednost, te zadivljuje kako je Marić uspio da prirodno srastu i dopunjuju se registri koje bismo lako mogli proglasiti nespojivima. Na jednoj je strani arhaični srednjodalmatinski rječnik koji je velikim dijelom izišao iz aktivne upotrebe ili postoji samo u pasivnom znanju starijih naraštaja, ali je također savršeno jasno da mora postojati kod likova iz onoga vremena. Na drugoj su pak strani suvremeni slengovski izrazi i frazeologija mladih, nemalo pod utjecajem globalnog engleskog, primjerice lik, strogo pozitiva i te šeme, di ti vidiš pozitivu, votafak, milfača... Pa tko zna - zna, a tko ne zna, neće mu smetati.

Druga razina upotrebe jezika u tome je što on funkcionira kao samostalan pokretač dijaloga i radnje. Ta je dramaturška dosjetka zasnovana na značenjskim nesporazumima, odnosno na prirodnoj tendenciji riječi da razvijaju nekolika značenja, koja se onda razumijevaju u kontekstu, a kako Marićevi likovi to često ne uspijevaju, iz nesporazuma se rađaju zapleti i obrati koji radnji daju neočekivanu dinamiku.

Neke primjere vrijedi i posebno spomenuti. Početni, koji pokreće ljubavni zaplet i potiče zamršene odnose među protagonistima, proizlazi iz dvoznačnosti riječi trudan, u značenju koje postoji i danas u općem jeziku, i tiče se samo žena, i u onom koje je doprije koje desetljeće označavalo umornu, iscrpljenu osobu, uključivši muškarce. Drugo je značenje riječi tovar kao životinje i kao mjere tereta (tovar maslina), što stoji u podlozi druge razine zapleta, ili pak sučeljavanje značenja pošte kao mjesta gdje se lovi riba i ureda za poštanski promet. Jedna linija zapleta ili nesporazuma, posebno delikatna u ljubavnim odnosima, ljubomorama i zavistima, proizlazi iz upotrebe glagola karati (se), koji u Dalmaciji znači svađati se, a drugdje činiti one stvari (pa je Vinko Coce govorio kako su ga u prvo vrijeme prilikom koncerata u unutrašnjosti znali pitati čemu u inače poetičnoj pjesmi o ribarima neukusan završni stih o galebima koji se karaju, i to, da bude dokraja sugestivno, baš dok svi ljudi spavaju). ~6~

U gustoj mreži asocijacija kao izvori se prepoznaju zabavna glazba, najčešće klasične skladbe sa splitskog festivala (Maškare, Pismo ćali), ali i drugi žanrovi (Dobrila je Dobrila, ali Selma se ne naginje kroz ponistru), filmovi (Vozi, Miško!) i tvserije (kad konte Vitturi pozove sluškinju, ona ulazi s riječima: Zvonili ste, Milorde!), pa i sama himna (Dobrila, mila si mi ti jedina). Sve one čvrsto, ali nenametljivo, s pravom mjerom, daju fabuli novu dimenziju i uključuju je u suvremenost. Istodobno, reinterpretacija razloga zbog kojih se roditelji protive vjenčanju svoje djece, a to su njihove vlastite tajne sklonosti, mračna prošlost koja je daleko od etike koju javno pokazuju, omogućila je Robertu Mariću da obradi niz aktualnih društvenih, političkih i drugih pitanja, prije svega licemjerja u javnom životu.

Njegov je tekst duhovita parodija u najboljem smislu pojma, tj. drevna pripovijest osuvremenjena na duhovit i ležeran način koji nikoga ne vrijeđa niti donosi ikakve paušalne sudove, ali u kojem svatko može prepoznati vrline i mane i vlastite, i svoje okoline, i cijeloga društva. Izvorna ljubavna priča i njena dramaturgija, onako kako je postavljena u Kažotićevu romanu kao modelu za sve kasnije obrade, ne samo što time nisu nimalo oštećene, nego su, naprotiv, potvrdile svoj potencijal time što su glatko podnijele sve intervencije, ironijske umetke, slengovska jezična osvježenja, pa i uvođenje pokojeg novog lika, recimo Diskontea Vidošanadera koji je, barem mu ime tako kaže, uključen u ne baš zakonite i poštene posle. Za svaku onodobnu situaciju Marić je našao uvjerljiv ovodobni ekvivalent, i ništa se ne doima nategnutim ili svrhom samome sebi.

Tako shvaćena tradicija ne može izumrijeti. Drugim riječima, istinski je živa samo ona tradicija koja svakom novom naraštaju umije kazati nešto što se njega tiče, koja umije naći pisca koji će je pročitati u novom ključu, u svojem vremenu, s dužnim poštovanjem, ali i s neizbježnim inovacijama, duhovitim odmakom i aluzijama, katkad ležernijima, katkad žešćima, ali uvijek unutar mjere dobra ukusa, zdrava humora i ljekovite ležernosti.

prof. dr. sci Ivo Žanić ~7~

Ova knjiga sadržaje eksplicitne scene veslanja, a moguća je i Sodoma i Gomora u tragovin, pa ne da nije za mlaje o' 15 godin, nego nije za nikoga, pa je, najboje, odma zatvorite i dajte nazad prodavačici, e, eno onoj tamo; ma, nemojte da van bude mušno, samo vi njoj dajte knjigu, vazest će je ona nazad.

A ako je svejedno rišćate čitat, onda se pri' čitanja svitujte s vašin likaron, apotekaron oli bikaron.

~9~

Još van nije kasno za pridomislit se. Samo je zaklopite.

Nemojte da kasnije bude, nisan zna i te šeme.

~ 10 ~

UPUTSTVO ZA UPORABU/NAVODILO ZA UPORABO U drugoj polovici 17. stoljeća, u Kaštel Lukšiću živjele su dvije plemićke obitelji - obitelj Vitturi sa kćerkom Dobrilom i plemić Adalberto Rušinić sa sinom Miljenkom. Lijepi mladić i nježna djevojka žarko su se zaljubili, a obiteljska svađa njihovih očeva zbog feudalnih prava nad seoskim težacima prisilila ih je da se sastaju i vole potajno. U tome im je pomagala sluškinja Antica. Međutim, roditelji su nekako saznali za njihovu vezu te su, kako bi ih razdvojili, Dobrilu stavili pod strogi nadzor majke, kontese Marije dok je Miljenko, prema savjetu odvjetnika Dorotea, poslan u Veneciju, u duždevu službu.

Malo je nedostajalo da Dobrilin otac, konte Radoslav, iz inata ugovori vjenčanje svoje kćeri sa znatno starijim trogirskim plemićem Družimirom. U prirodnost i ispravnost takve bračne veze ozbiljno je posumnjala Dobrilina tetka, kontesa Demetrija. Miljenku, koji je u to vrijeme bio u Veneciji, poruku o mogućem vjenčanju je dostavio jedan lukšićki vojnik. Uspio je stići u Kaštel Lukšić na sam dan vjenčanja i spriječiti ga u najsvečanijem trenutku bračne prisege, pred zaprepaštenim župnikom don Mavrom i mnoštvom zaprepaštenih svatova koji su se u tom trenutku nalazili u mjesnoj crkvi. Osvetoljubivi Dobrilin otac, konte Radoslav, odlučio je za kaznu svoju kćer zatvoriti u koludrički samostan Sv. Nikole u Trogiru, međutim Miljenko je to pokušao spriječiti dočekavši lađu na trogirskoj obali gdje je mačem izazvao nered.

Sudske su ga vlasti zbog toga, uz pristanak njegova oca, kneza Adalberta, prognale u franjevački samostan na otočiću Visovcu, smještenom na rijeci Krki blizu Šibenika. Miljenko je tu upoznao seljanku Božicu koja je nekada bila Dobrilina dojilja. Po njoj je poslao poruku svojoj dragani da pobjegne iz trogirskog samostana u kojem se tada nalazila. Nakon što je uspješno prevarila starješinicu samostana, opaticu Gertrudu, pobjegla je, ali je Miljenko nije dočekao na dogovorenom mjestu, blizu Trogira.

Dobrila je potpuno sama lutala u olujnoj noći sve dok je ujutro nisu uhvatili hajduci. U ogromnom strahu, nezaštićena djeva je, nakon obećanja da će je odvesti Miljenku u Visovački samostan, prihvatila ponudu opasnih drumskih skitnica da pođe s njima. U međuvremenu se Miljenko prerušio u fratra kako bi spriječio da ga hajduci ubiju. Naime, Dobrilin je otac, knez Radoslav, naručio od hajduka njegovo ubojstvo i to uz nagradu. Razočarana Dobrila je pomislila kako se on zaista zaredio te je izgubila svaku nadu da se eventualno tajno vjenčaju na Visovcu.

Kada je saznao za bijeg svoje kćeri, knez Radoslav se, ohol i tiranski nastrojen, odlučio poslužiti lukavstvom kako bi spriječio obiteljsku sramotu. Saznavši za kćerkin bijeg i povrijeđen u svojoj oholosti oca tiranina, konte Radoslav se poslužio lukavstvom da spriječi sramotu obitelji. Pružio je ruku pomirenja uvijek dobroćudnom Miljenkovom ocu, knezu Adalbertu nakon čega su zajedno poslali na Visovac tri izaslanika čiji je zadatak bio da nepokorene ljubavnike, Miljenka i Dobrilu, nagovore na povratak i svečano vjenčanje u Kaštel Lukšiću.

Kaštelanski ljubavnici su prihvatili roditeljsku ponudu. Međutim, Dobrilin otac, knez Radoslav se nikako nije mogao pomiriti sa činjenicom da je Miljenko ipak pobijedio i da će odvesti njegovu Dobrilu, kao svoju suprugu, u njihov novi dom, dvorac plemićke obitelji Rušinić. Obuzet nesavladivom mržnjom i osvetom, večer nakon vjenčanja dvoje mladih u ljeto 1690. godine, knez Radoslav je na mostu ispred svog dvorca u Kaštel Lukšiću ubio svog zeta iz kubure.

Nekoliko mjeseci nakon nemilog događaja, Dobrila je od silne tuge izgubila razum, razboljela se i umrla. Njezina posljednja želja je bila da je pokopaju kraj Miljenka u crkvici Sv. Ivana na Rušincu koja potječe iz 16. st.. U toj se crkvici danas nalazi nadgrobna ploča na kojoj piše.

"Pokoj ljubovnikom". U Kaštel Lukšiću se osim njihova groba nalazi i izvorni Dobrilin dvorac Vitturi iz XV. – XVI. st., Miljenkov kaštel Rušinić iz XV.st te stara crkva iz 1530.god. u kojoj su vjenčani. Prema ovoj legendi napisani su roman, drama i opera.

~ 11 ~

(Ovo je rukopis nepoznatoga autora iz sedavnajstoga vika, najden u jednoj pojati u Vučevici, ispo' jednoga kamena. A kako je rukopis najden u Vučevici, pretpostavja se da je rič o Lušičanu, jerbo su moje tete, a koje su živile u Lušiću, uvik govorile – Lušičani Vučivičari, ne Vučevičari nego Vučivičari, sa i, a to je meni ka ditetu bilo ništo ka u smislu sućijavi oli tako, ništo ka grubo, pa san tek, ka' san malo naresta svatija da se radi o Vučevici, ali i daje je bilo ka ništo pogrdno, a radi čega, ni danas ne znan. Isto tako, nećete virovat, ne znan ni ča znači Lušika repuša. Je, ne znan, nije sramota ne znat, a sramota me bilo pitat, pa eto... A ako ćemo pravo, ovo za repušu se nisan rišća pitat, jerbo moglo mi se dogodit da pitan koju Lušiku, pa da ona to razumi ka provokaciju oli slično, a iako je sve u najbojoj namjeri. Pa, eto, ostalo je na tome da znan da je pogrdno i to je sve. A ča ćemo.

A još traju akademske rasprave je li ovi ča je ovo napisa, bija Vučevičar, pa se skala u Lušić, oli je Vučevičar koji je i osta u Vučevici, i nije se ni skala doli. A opet, može bit da ništa od ovoga nije bilo, pa je možebit to bija koji drugi čovik. Ali kako je moga znat ča se događa u Lušiću? Znači, najbliže je ona da je bija Vučevičar koji se skala doli u Lušić... Oli nije...

Možebit je ko iz Lušića doša gori u Vučevicu i sve mu ispripovidija, a on zapisa i još čako nadoda oli oduzeja, ko će sa’ to znat.

Je da se radnja odvije u Lušiću, a rukopis je, kako smo rekli, najden u Vučevici, pisan je na donjokaštelanskon jeziku, štafiliškin naglaskon, tako baren govoru stručnjaci za jezik, kako teleći, tako i goveđi, a ča se vidi po nikin specifičnin ričin. A zašto je tako, piiitaj onoga... Pa, ča mene pitate?

Ka ča se iz naslova vidi, ovo nije priča o Milienku i Dobrili, nego o Dobrili i Milienku, kako je i pristojnije, a po čemu se vidi da su muški onda bili veći kavaliri nego danas, ka' su ženske izborile slobodu. Nima danas kulture prema ženan, ma nima kulture prema nikome, to je tako.

~ 12 ~

E, vaja napomenit, da su i Milienko i Dobrila legende, a ča se vidi i iz niki dilov rukopisa, triba samo pomjivo čitat, pa ćete nać.

An, bravo, još ništo, da ne zaboravin, ako slučajno, ma ne mora bit, ali može se dogodit, naletite diko da fali koje slovo oli rič, a ne virujen baš da će falit i po cila rečenica, ali sve je moguće, onda to nije do mene, nego je dijal teksta ili izblidija, ili su ga izile gagrice... a bilo je i iskidani komadići, ono, ča se reče, iz konteksta, pa je to sve vajalo polipit, dobro pazit da paše komadić uz komadić... Bilo je tu posla... da poslaaa, asti pasa, pa kakvoga posla. Eto, da znate, ako di ča fali, nemojte mene krivit, a nemojte ni autora, vrime čini svoje.

E, da, evo san zamalo zaboravija najglavnije. Svakako, ča bi se reklo, obvezatno, pri' uporabe ove knjige, pročitajte pomjivo gornja upu'stva za uporabu, da ne bi bilo dalekosežni posljedic. Eto, ja san se ogradija.)

~ 13 ~

 1 (A'mo ća krenit polako. Počimju valići o' juga, ma, to je tek ono, jušto da se ćuti jugo. Do DOBRILE se, kroz ricoline na koltrini, lagano provučije vonj mora, dok bava o' juga ispo' ponistre laška i u sebi nosi niku slanu slutnju nadolazećega... i ka da jon uliza dreto u dušu i nikako je ka miluje iznutra...)

MILIENKO: Uhmph... mmph... (Vesla čas jednon rukon, čas drugon, pa isto tako čas onon prvon jednon rukon, a čas ovon drugon; panjulaje i rakogovnjari u isto vrime, a to triba znat. Dovesla do dvorca Vitturi i malo zastane, jerbo se zapuva ka kravosac. Uvati duboko lipu, frišku, morsku ariju, a to ča ga dlakicu jujaju valići o' juga, to on ne ćuti, jerbo je na moru svaki dan, pa mu je to, ono ka, najnormalnije; oli je on o' slake vode, je li. Je malo daje na daprostitegovno, ma ne MILIENKO nego lipa arija, ali to je od nelegalnoga ispusta konalizacije iz Vitturija; a da su i mislili legalizirat, nisu mogli, jerbo onda toga nije bilo, a nije bilo ni Eko kaštelanskoga odljeva, a kako je to za MILIENKA najnormalniji vonj arije, jerbo za drugo i ne zna, on u tome vonju gušta i vata ga sve dubje i jače. Ali i njemu s vonjen dolazi nika čudna slutnja, i to više ka odozgar...)

DOBRILA (Izlazi na balaturu dvorca Vitturi, gleda livo, desno, pa ope' livo, ono ka ka’ se prilazi cesta, i da će iskrenit vrčinu u more, a o' Trogira se sve zaškurilo, ka da će past teeeška kiša, teeeška rvaska kiša. Kad u nika doba začuje – kap, kap, kap - Ča je sad? Oli je oca ope' uvatila prostota, a ne vidi ga da kapje. Obično to čini s balature, a kako je ona na balaturi, a on nije, znači da on ne kapje. A ope', ništo kapje, je li. Aaan, ovo je počelo lagano ka roskat, tek di koja kap. Ajme, samo da ope' ne udre kiša, još jon se u sobi nije ošušilo ono o' zanjega puta, ka’ je protapanalo na dva mista, pa je sluškinja ANTICA uletila su dva kajina i šugamanon, otrala vodu s tleja i ožažela ji u jedan kajin, pa ji mekla di je teklo, pa je kapjalo cilu noć. A teklo je i u cilon dvorcu. Ćale je reka da će, čin bude moga, zvat meštra, nek ~ 14 ~

to zakrpi gori na krovu. Čekaj, čekaj, eno se o' Brača raščaraje, pa možebit i neće, je da je zalampalo dva puta, ali ne mora bit. Dobrila se puno boji lampanja i gromi, pa ka’ puno grmi, legne u posteju, pokrije se po glavi, prikriži ruke i, kako je mater, KONTESA MARIJA, naučila, ponavja: Isus, Osib i Marija, tri slatka imena... Isus, Osib i Marija, tri slatka imena... I tako sve dok ne projde, oli ona ne zaspe – a obično ona zaspe pri nego projde.): Eto ga, na! (Iskreće vrčinu.)

(Spljaššš!!!)

MILIENKO: Hmphm... asti passsaaa, ča smrrrdiii! Pa, ko me ovo vako zalija?

DOBRILA: Ajmeee, Santa Maria de la Columbo, nisan te vidila, di si se to zavuka doli brodicon, ispo' moji balkoni... oću reć, balkona... oću reć, balature... i kakva ti je to smišna brodica? (DOBRILA je ostala paf. Ka da je niko udrija šakon u trbuj, samo ne puno jako, nego ono, nikako u najboju... ajte, nećemo sad sitničarit, je i ja se pitan kako ko koga može udrit šakon u stumik, a da je u najboju. Ali tako se dogodilo, pa ča ćemo sad. A MILIENKOOO, liiip ga grad. Još nikad nije vidila tako lipoga momka, pogotovo u mraku, jer evo će još malo bit totalni mrrraaak, tmica, tama, tmina rvaskaaa... A MILIENKOOO, ono, ne zna čovik di bi pri' gleda, ni puno visok, ni puno nizak, a nije baš ni osrinji; a ni puno debejal, ni puno mršav, propju nikako u najboju. Lipe oči, je da na jedno dlakicu škilji, ali to mu je taki mot o' zalaska sunca, ka’ vesla prema suncu, pa malo zaškilji na to oko; nije mu to, ono ka, od rođenja, ma kakvi, odma se to vidi. A opet, nit je crn, nit je plav, nego baš u najboju, nako stavjen. Ma, divota jedna.)

MILIENKO: Brodica ka brodica, od jednoga moga daljnjega prapraprarođaka (Koliko je ovi pra, miloga ti onoga, projde mu kroz glavu, dok je izgovara rič.), mislin, daljnjega, jer je bija daleko odovle. Kolumbo se zva, oli Amerigo, ne mogu se sitit. Rekli su da je to bija veliki brod, ali se s vrimenon skroz ~ 15 ~

usuka, uša u se ka telaruša, pa bi, ako se vako nastavi smanjivat, jednoga dana moga postat maketa... pa ćemo ga, u ton slučaju, meknit u veltrinu, tako je pape reka.

(MILIENKO je osta ono paf. Koja je to lipota gori na balaturi, to se ne viđa svaki dan, jedino ka’ je večer. Prid njin stoji, na ovo oko ča boje vidi, jerbo je na ovo ča škilji posta malo dalekovidan, jedna propju gracija, lipaaaa, za u kvadar, eto koliko je lipa. Još nije vidija taku divojku, a da ispunja njegove stroge kriterije koje mora jemat divojka, a kakvu bi on ženija – to bi bilo ništo ka i od jednoga čovika iz Štafilića savršena prikolica - ni duga, ni kratka; ni uska, ni široka; ni plitka, ni duboka; ni plava, ni crna, ni kafena, ni crvena...

Ništo prilipo.)

DOBRILA (Dlakicu ka zasramjeno, a više ka zastiđeno.): A kako se ti zoveš?

MILIENKO: Milienko. (I njemu je ka malo mušno, nije van on za puno razgovora sa ženskin. A ako ćemo pravo, nije se jema ka’ ni praksirat, ka' je po vas dan na moru.)

DOBRILA: Milienko? To mi je ništo poznato. A ča činiš doli, u toj smišnoj brodici, legendo? (Evo ga na, vidite li sad, već na početku, da se radi o legendi, a bi'će toga još.)

MILIENKO: Evo san sta dlakicu opočinit... Umorija san se, vidi mi žuji na rukan, ned'lje ti! (Pere čunku u moru, a onda se tare štracon koja mu je bila ispo' prove.) Lipo si me okupala, baš ono pošteno.

DOBRILA: A ko te moga vidit, ti škur, mrak škur, pariš oni špacakamin o' nikidan, ča ga je otac zva da probarka malo fumar, jerbo je bilo ništo zakrklo u njemu... A ka' ono ča, niko je pustija goluba pismonošu, pa je upa... Asssti, koji žuji! Ka u moga rođaka dok je bija u pubertetu.

MILIENKO: Ma, nisu to o' puberteta žuji, nego o' vesli. Vidi, kolika su to vesla, a ćaća govori da penta još nije izmišljena, pa ča ću.

DOBRILA: Ča ćaću? ~ 16 ~

MILIENKO: Kojega ćaću?

DOBRILA: Tvoga ćaću.

MILIENKO: Ča moga ćaću?!

DOBRILA: A počeja si govorit ništo da ćaću, pa...

MILIENKO: Reka san a ča ću!

DOBRILA: Eto, vidiš!

MILIENKO: Nisan mislija na ćaću moga ka ćaću, nego na ča ću, ka na šta ću štokavski, iako šta ću nije štokavski nego štakavski, pa bi dakle bilo što ću, a ja san mislija sve to na čakavski i...

DOBRILA: Malo si se ka zamrsija, ki, ki, ki. (Ono, malo ka zasramjeno, ali ope' da pokaže da se ne srami, pogotovo ovin kikotanjen, je li. Ono, ka' se ti plašiš više o' sugovornika, ali se provaješ obranit podbadanjen i to. Ča, niste razumili?

Baš me brige.)

MILIENKO: Di? (Gleda na konope u brodu, a barka se lagano tripje.) Di san se...?

DOBRILA: Ma, ti si se zamrsija, a ne konopi, to u vezi ćaće i...

MILIENKO: Mala, jesi li ti to mene uvatila u đir, a, vako trudnoga? (Malo se deboto ka i naidija, ali ne ono ka baš skroz, jerbo mu još oni paf, ka' je ugleda ovu lipotu, stoji u stumiku. Jo, koja kraaasna divojka, juuudi mojiii! Nema te štafiliške idealne prikolice koja se može š njon meknit.)

DOBRILA: Ma koji đir, samo ne znan ča ti je to bilo s ćaćon, a evo sa’ govoriš i da si trudan, pa bi me čudilo, ki, ki, ki...

(Dlakicu je spustila glavu i vrti se u polukrug, znate ono, ka sramežjivo... Kako ne znate?)

MILIENKO: Ča bi te čudilo? Jel’ ovo s ćaćon?

DOBRILA: Ne, nego da si trudan. Meni je sestra Klara rekla...

MILIENKO: Oli si švora? ~ 17 ~

DOBRILA: Zašto bi bila švora?

MILIENKO: A spominješ sestru Klarisu, pa...

DOBRILA: Ne spominjen Klarisu, nego Klaru.

MILIENKO: Kako je onda sestra, ako nije Klarisa nego Klara?

DOBRILA: Oli Klara ne smi bit sestra?

MILIENKO: Smi. Zato i pitan jesi li švora oli časna, pa ste sve sestre.

DOBRILA: Nisan švora, ali jesan časna, iako...

MILIENKO: Znači, jesi časna sestra?

DOBRILA: Pa, jesi li ti baš manganjan u glavu! I sestra san... i časna san, ali nisan časna sestra. Ča je tu čudno?

MILIENKO: Oli jesi, oli nisi.

DOBRILA: Ča?

MILIENKO: Časna sestra.

DOBRILA: Pa, oli ćemo vako do kraja knjige, je li? (Ma, vidite li vi kako je ona uviđavna prema autoru, jerbo bi se sa’ komodno mogli vako do kraja kontreštavat, a toliko nas toga još čeka. Da čeka. Oooo, jemamo mi ča gonit do kraja.) Ja san časna i poštena, i sestra san Klari, a Klara je meni sestra, pa smo sestre, eto ti ga na.

MILIENKO: Aj, nećemo. Neću više spomenit da si časna.

(Još bi se on š njon kontreštava, ali ne bi je tija idit, a liiiipaaa, ono... a ča ću ti poć govorit, je li, ma ništa jon nije ona idealno zamišjena prikolica.)

DOBRILA: O'š reć da nisan časna?!

MILIENKO: Eto ga na. A sa' si rekla da nisi...

DOBRILA: Rekla san da san časna, nako ka čovik i...

MILIENKO: Hi, hi, a nisi ti čovik. (Sa' se, ka ča vidite, već malo oslobodila.)

DOBRILA: Kako nisan čovik? ~ 18 ~

MILIENKO: Kako'š bit čovik ka' si žensko?!

DOBRILA: Jel' ti to sa' mene vataš u đir?

MILIENKO: Koji đir? Ča je tebi? Samo se raspitijen, da znan ko me je prolija. I ča ti je to sestra Klara, koja nije časna, al' je švo... koja nije švora, al' je časna, rekla?

DOBRILA: Rekla mi je da muški ne možedu bit trudni... hi, hi, hi... ma koliko se trudili da budu trudni... ki, ki, ki... (Gleda u tle i nogon, ono ka, miče... Ma, znate ono, ka se divojka zasrami.)

MILIENKO: Je li?! A ča san onda ja?

DOBRILA: Ako si trudan, di ti je drob... hi, hi, hi... ki, ki, ki?

MILIENKO: Ča će mi drob za bit trudan. Jeman vesla, pa san š njiman trudan.

DOBRILA: Da si trudan s veslin?! Ajme, ča si zabavan!

Ajme, ka' ovo ispričan sestri Klari i priji, ka' budemo gori na zidiću...

MILIENKO: A ča jemaš ispričat sestri Klari? Da čovik mora drobon veslat za bit trudan, je li?

DOBRILA: Hi, hi, hi... da drobon veslat... (Zarumenjeno, sa' već ka rujno vino, jerbo je to lipo za reć, nako, ajmo reć, pjesnički... rrrrujno vino, kako to lipo zvuči, zveči i zvoni.)

MILIENKO: Pa kako ću drukčije bit trudan drobon, ako neću š njin veslat, a?

MILIENKO: Hi, hi, hi... ne triba drobon veslat, nego najpri budeš trudan, a onda dobiješ drob... tako mi baren sestra Klara govori. Jedna moja prija je trudna i jema drob.

MILIENKO: Ako tvoja prija vesla trbujon, ne moran i ja. I... i ča ona jema trbujon veslat? Kako se to vesla? U kojen položaju?

DOBRILA: Ona govori, u misionarskon položaju. (Ajmeee, ča se sa' zaškarpunalaaa.) ~ 19 ~

MILIENKO: Ne pitan te u kojen položaju ti prija govori, nego u kojen vesla.

DOBRILA: Hiiii, hiiii... khhh... hhhh... puuu! (Vata je kašaj i pluca doli, put MILIENKA. Srića, nije ga pogodila u oko, nego u čelo.) Nije veslala nego je dobila drob u misionarskon položaju.

MILIENKO (Tare se po čelu, a ča će bidan, da jon ne bi sa' reka da ga je plunila, pa da se agrava.): Onda je to nika misija dobre voje?

DOBRILA (Nije vidila da ga je plunila, a možebit i je, kako bi to MILIENKO zna. A opet, nije đava da ne bi rekla da jon je ža, da je vidila... pa još vakon momku. Ma, ne da jon je ža ča je vidila, nego ža ča ga je plunila. A jeste svakakvi!): Rekla je da je pri' droba bila dobre voje, a za vrime položaja još boje, ali ka’ je doša drob, da je ajme tebe.

MILIENKO: Ča, ajme mene?!

DOBRILA: Ma, ne tebe ajme tebe, nego nje ajme tebe!

MILIENKO: Kako nje ajme mene?

DOBRILA: Ma, ča nje ajme tebe?

MILIENKO: Pitan samo kako nje ajme mene, a ne ajme tebe! Ča je tebi, jesi li ebete?

DOBRILA: Ma nemoj, ne'š ti mene ebate, znaš!

MILIENKO: Ča ću ja tebe?

DOBRILA: Eto, ope' sa’ spominješ ćaću.

MILIENKO: Ne spominjen ćaću i ne spominji mi više da spominjen ćaću! Ča si me uvatila u kolo, je li?

DOBRILA: Nisan te uvatila, nego si priša na ćaću poslin ebate mene i trbuja droba... i...

MILIENKO: Znaš ča?

DOBRILA: Ča?

MILIENKO: A'mo isponova, jerbo vako nećemo nikad. ~ 20 ~

DOBRILA: Di? MILIENKO: Ča di?

DOBRILA: Ča ča di?

MILIENKO: Evo ga opet!

DOBRILA: Koga oli čega...oj?

MILIENKO: Oćemo se ozbiljno razgovarat oli nećemo?

DOBRILA: A'mo ća.

MILIENKO: Di? DOBRILA: Ča di?

MILIENKO: Di da gremo?

DOBRILA: A di bi išli?!

MILIENKO: Pa, rekla si da a'mo ća.

DOBRILA: Ti si prvi reka da a'mo ozbiljno razgovarat.

MILIENKO: Aaaan toooo! (Tuče glavon oba provu.) Milienko, Milienko, ludonja, ludonja!

DOBRILA: Oli jema još koji Milienko tu? Ne vidin odovle.

MILIENKO: Koji Milienko sad? Zašto bi bija još jedan Milienko ovde?

DOBRILA: Govoriš Milienko, Milienko, pa te zato pitan...

(Već jon ovde počinje drčat stumik, ono ka ča je uvati ka' je na jugo.)

MILIENKO: Ča ja to govorin? I... i ča ponavjaš moje ime?

(Ništa njemu nije čisto?)

DOBRILA: Ne ponavjan ga ja nego ti! Tiii ponavjaš svoje ime! Reka si Milienko, Milienko...

MILIENKO: Ma, ča san to reka? Ča ponavjaš...?

DOBRILA: O'š ti mene sludat, a? O'š da mi popustu živci, a?! O'š da zoven oca, a?! (Sa' se baš naidila.)

MILIENKO: Aj, smiri se, smiri se... Malo smo odlutali i... ~ 21 ~

DOBRILA: Nisan ja nigdi odlutalaaa! Ako si ti, to je tvoja stvar! Ja dobro znan di san. Jel' ti to meni čako insinuiraš, a?

Je li, razbojničeee! Ja stojin čvrsto na nogan! Jel' oćeš reć da san dezorijentirana, pa odlutan malo, ka ono nikidan ka’ san... O'š reć da nisan sva svoja, a, legendo?! (Oli van triban crtat ča jon je sa' u stumiku?)

MILIENKO: Ajme ča si se užešćila. Smiri se, smiri se... ništa ja tebi ne isn... insn... nan i to. Meni se pariš divojka na svon mistu, mislin, ne divojka na svojon balaturi, pa zato na svon mistu, nego divojka na svon mistu, ka općenito, oće reć.

Samo se smiri, vidi ča si se zaškarpunala! (A on bidan ono baš ka da oće reć: Ča ja to bidan činin?)

DOBRILA: Kako znaš da san se zaškarpunala, ka’ san u mraku? Kako znaaaššš?! (Još jon drče stumik, ohoho, da drče.)

MILIENKO: A kako ti znaš da ja jeman žuje na rukan, ka’ san u mraku, a?!

DOBRILA: A sam si mi reka da jemaš žuje i lipo su se vidili, jerbo su veliki, evo voliki, oli si zaboravija? Aaaa, oli si zaboravijaaa?! Paru buganci, nako za vidit. Ne bi me čudilo da ji jemaš, ka' su ti ruke uvik na vitru i moru, a na moru je uvik studenooo, aaa!

MILIENKO: Ma ke buganci! Moje su ruke otvrdnile na vrimenske nepogode... a isto mi nije baš čisto kako mi mo'š odozgar vidit žuje... Ajme, ča si živčana!

DOBRILA: Mogu, kako ne mogu vidit! Aaaaa?! A kako ti mo'š vidit da san se zaškarpunalaaa, a?! To mo'š vidit, a ja tvoje žuje ne mogu... i još si mi ji pokaza. Jel' ti to mene ludaš, a? Ti bi mene zar učinija ludon, a? (Ajme, ča jon drče stumik.)

MILIENKO: Ajme, ča si se uspuvala, ka kravosac! Aj, smiii... ri... seeee, po... la... kooo... smiiii... ri seee. Disat duboko.

Diii...šiiii... ~ 22 ~

DOBRILA: Pa, naravski da dišen. Kako bi govorila, da ne dišen, aaa? O'š reć da ne dišen, aaa?

MILIENKO: Asti miša papališa! Odma skačeš ka pivac.

Pola... ko. Strogo pozitiva i te šeme. Smiiii... ri seeee... (Sa' se baš nikako ka pripa. Još je njemu oni prvi paf u stumiku, ooo, joooš će oti paf bit unutra, a ako se ona nastavi idit, propaš'će i paf i sve okolo pafa, eto ti ga đaaavleee!)

DOBRILA: Koja pozitiva? Di ti vidiš pozitivu? Kako ću se smirit, ka' san cila snervana! O'š da još više popi... da se još više uznemirin, a?! Kako ću se smiiiriiit?!

MILIENKO: Pa, o'š ti da se i ja sa' snervan, a?! Da mi počme srce činit škerac i priskakat, a?! Pa, nije ni meni lako, onoga ti...! Misliš da je lako veslat i rakogovnjarit po cile dane?

Težak je to život, baškotin sa sedan kor, a gospojica se uznemirila. Ma, ne-moooj! ... Evo mi priskače! Eto ga na sa'!

(Eto ga na, sa' se i on agrava. Da se onda moga snimit EKG, evo vako bi mu nikako izgleda

A baš je bilo lipo počelo, je li? E, i ja govorin.)

DOBRILA: Ča si se sa' ti tu usprdeca po barki?! O'š potonit, nesrićo! (Još njon drče stumik, ali nikako je pribacila pažnju na MILIENKA, ovo ka’ je popi... ka je počeja vikat i skakat po pajoli o' broda, pa je deboto i zaboravila na svoj stumik.)

MILIENKO: A ča ću nego vikat. Ka da je meni lako, a? Ka da i ja niman problemi, naročito ovde doli, u predjelu vesla, oću reć, žuji i to...

DOBRILA (Uza svo drčanje stumika, vidi ona da je đava odnija šalu, pa računa, boje malo kalat.): Eto ga na, sa' i ti! A ne možemo obodvoje bit idni, ča bi to onda bilo. Aj... a'mo se... a'mo se polako smirit... Aj, a'mo obodvoje disat duboko... Ufff... Uffff... Ufffffff...

MILIENKO: Aj, aj, prova' ću. A je mi skočija tlak, onoga ti.

Aj... vatan te. Diiisaaat. Diiisaaat! Taaakooo! Eto ga na. ~ 23 ~

Zamalo san u afan pa od disanja. (Drži ruku na srcu i... ma ne svira himna, a jeste duhoviti, za popi... poludit. Momak broji otkucaje srca i je li mu škrokaje.) A ništa ja, bidan, loše nisan mislija, ne maka se (Pipa ruke, pa noge, da se nisu ukočile, da vidi može li se maknit.), ne maka se, ako ti lažen.

Smiri se.

DOBRILA: Evo mi se čini... čini mi se da se smirijen... Ovo duboko disanje, baš uvik upali. Jema prav moja prija.

MILIENKO: Je li to ona misionarka?

DOBRILA: Koja misionarka?! Niman ja priju misionarku! Jesi to ope' počeja, a?! O'š reć da jeman priju misionarku, ono ka, da mi je misto u kojon misiji i to, je li? A? Možebit bi ti mene i u komunu smistija, a?!

MILIENKO: N... nisan ništa... o... oči mi ispale... mislija san na onu priju misionarku i...

DOBRILA: Pa ča mene brige ako ti misliš na svoju priju misionarku! Poj tamo ko' nje, pa pričaj š njon, a ne s menon!

Srrrrrrrami se! Da si i buš ća, ne bi ovde idija divojku ekstra verđine, ča oće reć, mene.

MILIENKO: K...koji buš, pa ća? Aj, lipo se smiri, duboko diši... diiišiii, taaakooo... ne diiisaaat... sa' duboko diiisaaat... diiisaaat... Gotovooo! Sutra po nalaze... oću reć, dooobrooo, pa ćemo se lipo priiičaaat.

DOBRILA: Ufff... ufff... evo će me uvatit napadaj... Ufff, diši, Dobrila, divojko, diiišiii. Taaakooo. Jbt... aj... aj... eto ga... zamalo.

MILIENKO: Eto vidiš. Sve je dobro ka’ se dobro svrši. A, jesi me okrpila, ned'lje ti!

DOBRILA: Nisan te vidila. Nisan tila, a nisan ni falila, hi, ki...

(Ono ka, da se naslutit da će iz drčanja stumika prić u mir.) Ča si se nacrta ispo' balature! Kako ja mogu znat jema li ko doli ispo' oli nima, a građanska dužnost se ispunit mora.

MILIENKO: Svaka čast za građansku dužnost, ti to obilato ispunjaš. ~ 24 ~

DOBRILA: Obilato oli ne, ča se mora, diko je teško, ali mora se. Mome ćaći gre teško, pa se bidan muči...

MILIENKO: Teško je to ka' je teško... to ka ne iđe dužnost kako triba...

DOBRILA: E, dabome. A... a nisi mi reka, kako ti je bezime?

Okle si? Evo, cilo vrime govorimo, koliko ovo već stranic, a još ne znan koji si, nako, kompletno skroz.

MILIENKO: Milienko Rušinić se zoven, tuto kompleto.

DOBRILA: Rušinić? To mi je ništo poznato... ka da san već čula... A okle si? Jesi iz Kašteli oli iz Sućurca grada?

MILIENKO: Ma, ja san ti, eno namo... ono mi je namo kuća, tamo put zapada, ono zeru kaštilca namo na moru, kako ne vidiš...

DOBRILA: Kako ne vidin? O'š reć da ne vidin?

MILIENKO: To se tako reče, znan ja da vidiš.

DOBRILA: Pa ča se jema tako reć, čoviku da ne vidi, a zna se da vidi? Koja je to uzrečica, poskočica oli doskočica?

MILIENKO: Ma, vidiš ti ohoho, ka mo'š vidit moje žuje o' truda, onda vidiš ka galeb. Aj, ča smo rekli? Ča je prija rekla? Smiri se... smiiiri se... Duboooko diiišiii... (Nikad dosta disanja, a. A ča ćemo ka' je takva situacija, je li.) Ne diiisaaat... Diiiisaaat... Duboooko disaaat. Gotovo! Sutra po nalaze... oću reć...

DOBRILA: Hu... huh... dobro je... Ča san danas nikako sva...

I govoriš, ono tvoja kuća?! Onda smo deboto susidi par ekselans. A ka’ ste doselili?

MILIENKO: Ooo, pa doselili smo se pri' nego san se rodija... pa, ćaća...

DOBRILA: Hi, hi, kiii. Da doselili pri' nego se rodija, ki, ki kiiii... Kako si moga doselit pri' nego si se rodija? A legende, onoga ti. ~ 25 ~

MILIENKO: He... Jo tebe, nu. Moji doselili prije nego san se rodija, a ja se rodija ka' su oni doselili, he...khe... Ćaća diga ništo pot'cajnoga kredita, pa kup'li ovo zeru dvorca, jedan kroz jedan, samostojeći, pa kašnje ćaća tija nadograđivat apartmane, pa mu zabran'lo...

DOBRILA: A ča su mu zabranili? Ča ga nisu pustili da radi?

MILIENKO: Nije jema dozvolu. Rekli su mu da je triba ništo podmazat, a bilo je taman vrime ka' smo ostali brez uja, pa je bidan ćaća reka da nima š čin podmazat. A baš san se bija veselija kako ću nosit tabelu Kamare frei pokoji i čekat da dojdu mletaški turisti iz Mlećije.

DOBRILA: Koje Mlećije?

MILIENKO: Mlećije. Mletaški su turisti, pa odokle će ako neće iz Mlećije. Nisu iz Turske, nu.

DOBRILA: Ki, ki, ki... da Mlećije. Ma, to su turisti iz Mletaške republike, ki, ki, ki...

MILIENKO: Pa, ako su Mlečani iz Mletaške republike, dakuće nego su iz Mlećije. Ča ti mene sa' mantaš!

DOBRILA: Ki, ki... Nima Mlećije, nego samo Mletaška republika, kako ne svaćaš. Da Mlećija!

MILIENKO: Meni je to normalno da ako su Mlečani, da su iz Mlećije, to ti je ka Turci, pa iz Turske, a ne iz Turske republike. Sa' si me baš, ono, zbunila.

DOBRILA: A ča te jeman zbunit. Samo ti govorin kako gre.

A, ako nisi zna, i mi smo oti mletaški republikanci.

MILIENKO: I mi?! To nisan zna. A o'kad smo i mi ti mletaški i to?

DOBRILA: Pa, o'kad je Mletaška republika. Milienko, učiš li ti čako, ka' ne vataš govnjare?

MILIENKO: A niman kad, uvečer san umoran, pa odma zaspen, jeman tvrd san.

~ 26 ~

DOBRILA: Šćeta. A šćeta i da su ti ocu zabranili to za apartmane. A... a ča mu nije konte Anton pomoga?

MILIENKO: Koji konte Anton? Ne poznajen nijednoga kontea Ant... (A lika, da ne poznaje kontea ANTONA. Pa, ko ne zna kontea ANTONA!) Je li i on mletaški republikanac?

DOBRILA: Nije, on je naš, lušiški repuški. Pa, di njega ne znaš, zaštitnika Lušića.

MILIENKO: Pa ča ja znan. Ja ti se u te svece ne tendin.

DOBRILA: Ki, ki... nije on svetac, nego je zaštitnik. (E, dabome, dobro mala govori, ne mora zaštitnik nužno bit svetac, a svetac je uvik zaštitnik... tako nikako ide, je li. Aj, pomozite mi malo, najlakše je sidit i čitat. Ala, mislite i vi malo, pa nadopišite, evo ću van ovde ostavit točkice, pa ako se čako sitite ..........................................................................)

MILIENKO: Svetac, zaštitnik, ča ja znan, meni je to sve isto... he... he... A koja si ti, mala, a? Evo te nisan stiga ni pitat, a deboto smo se i upoznali, a.

DOBRILA: Pa ko mene ne zna. Ja san Dobrila Vitturi.

MILIENKO: A ča si počela mucat?!

DOBRILA: Ma di mucan?

MILIENKO: Na slovu t.

DOBRILA: Kojen slovu t?

MILIENKO: Oli ne moš lipo reć Vituri, nego moraš mucat Vitturi.

DOBRILA: Ne mucan Vitturi, nego se tako prezivjen, Vitturi.

MILIENKO: Ope' mucaš.

DOBRILA: Ne mucan. Ne mucaaaan! Jesi ti šenija?!

MILIENKO: Pa ča onda govoriš Vitturi, a ne Vituri? Govoriš su dva t, eto vidiš da mucaš.

DOBRILA: Pa... pa nije to mucanje, nego se tako zoven... su dva t. ~ 27 ~

MILIENKO: Zoveš se su dva t? To bi se onda ja moga zvat Millienko, su dva l. Pa ča će mi to?

DOBRILA: Ne znan ča će ti to, ali ja se zoven Dobrila Vitturi, Dobrila s jednin l i Vitturi su dva t.

MILIENKO: A dobro, Vituri... Vitturi, meni svejedno, ako tebe veseli. Mogu i ja mucat.

DOBRILA: Nije to mucanje! O'š me snervat, a?! O'š da mi popustu živci, a?! Da mi se omakne razum pod nogan, a?!

MILIENKO: Aj, smiri se, duboko diiiši, diiiši tiiii...

DOBRILA: Ufff, još će me uvatit hipre... hirpe... hiper... ventilacija. (Ajme, ča je to ope' grubo ka' te uvati. Ča? Nije vas? A onda još boje, je li.)

MILIENKO: Hirp... hirepv... Pa koja je to ventilacija? Mi otvorimo ponistre, pa nan iđe ventilacija kroz kaštilac. To vi jemate niku novu, modernu ventilaciju, tu hirpev... hiprelv...

DOBRILA: Nije ventilacija nego hiperventilacija... Evo san uspila izgovorit! Ajmeee, ka' buden rekla priji.

MILIENKO: Pa, to i govorin, da nije obična ventilacija nego...

DOBRILA: To mene uvati, pa onda ne mogu disat nego pridišen ka kravosac i onda moran disat u kartu.

MILIENKO: Koju kartu? Je li kartu svita o' ravne ploče?

DOBRILA: Ma kojega svita! Kartu o' karte, škartoc, ali kako još nima škartoca, onda samo u zamotanu kartu uvalin čunku i duboko dišen, pa mi projde hirp... hipre... to ča me uvati.

MILIENKO: Ko će razumit modernu medicinu. Nego, čekaj... čekaj...

DOBRILA: A čekan, di ću bit, ne mičen se.

MILIENKO: Vituri... oću reć Vitturi...?! Pa to je ka i oni dvorac di su izložbe!

~ 28 ~

DOBRILA: To ti je ovi dvorac, samo nima još izložab, to tamo za jednu dvista-trista godin. Ajme, ništa ne znaš.

MILIENKO: Onda su mi krivo rekli.

DOBRILA: Ajme, evo mi je ćaća stiga! Aj, brzo ća, nemoj da te vidi ovde!

MILIENKO: Ma, di će me vidit?! Pa, ovo je zaštićeni obalni pojas, pomorsko dobro, ja mogu bit ovde koliko oću i lovit rake govnjare oli koju drugu, pripadajuću mu, ribu. (E, stani čas, triba jedan ispravak. Je, bilo bi razumljivije da MILIENKO lovi, ali, koliko ja znan, u Kaštelin se nikad nije riba lovila nego vatala, pa ćemo tako i u knjigi. Vata se riba i danas u nas, a ne lovi.) Pa, nije mu ovo privatna prćija.

DOBRILA: Boje ti je da se makneš, puno je nagal.

MILIENKO: Ma, čekaj, je li tebi otac oni konte Radoslav Vitturi?

DOBRILA: Je, oli ga znaš?

MILIENKO: Ne znan ga ja, ali ćaća mi je reka da su se nji dva karali nikidan gori u maslinan.

DOBRILA (Zarumenjena): Karali?!

MILIENKO: E, karali, u svu šesnajst.

DOBRILA (Još zarumenjenija): O'š reć da su moj ćaća i tvoj ćaća...

MILIENKO: Nego ča! To ti je bila živa parada. Tako su se karali, da su matere dici začipjale oči, a u uši in mečale masline, da ne slušadu i ne vididu.

DOBRILA: Asti, tako je bilo degtu... detg... degutantno? – Evo ga, uspila san i ovo reć! Ajme, ka' rečen priji da san uspila izgovorit. A Klara će popi... Klara će poluuudit o' jubomore. Ona još nije rekla do kraja... Nije ni hirp... hipre...

MILIENKO: Da detug... degt... detugantno! Malo je reć detug... degt... antno! Govoru da je to bilo tako brezobrazno, da ne bi do ujutro bili svršili da ji nisu rastavili. ~ 29 ~

DOBRILA (Poluzasramjeno i polunelagodno): Ajme, nisan znala da su tako žestoki.

(Na balaturu izlazi sluškinja ANTICA i zagleda se u MILIENKA, dok valići o' juga postajedu dlakicu veći. Ma, daleko je to od kendanja, nije da dere, ali... ali, nije to... nije baš za stat na balaturi, recimo pogotovo ko je bolećiv, debul oli, ne daj Bože, čako gore... Jugo zna bit grubo, mo'š dobit upalu plući evo za voliko, pogotovo ako si potan. Malo te lacne i uvatiš plavuritu u čas.)

ANTICA: A koji ti je to mali doli?

MILIENKO (Panično zakopčaje gaće): Ajme, skužajte, ne vaja mi patenat, oću reć, botuni, patenta još nima... he... hm... he... (Zbunjeno i zaškarpunano)... Malo je ladno, pa...

Inače nije mali i...

ANTICA: Ma, nisan mislila na toga maloga, nego na tebe. Ča si se uzvrtija, ka prdac po gaćan?... Vidi ga, ča se... Ma, vidi ga, još će zar u more upast.

DOBRILA: Antice, ovo doli je Milienko, vata je rake govnjare, pa je jema nike probleme s ćaćon oli u ton smislu ništo, pa je sta ovde ispo' moje raskošne... moje balature, a ova čudna brodica mu je od dalekoga rođaka Vespućija oli tako nikoga čudaka koji je s vrimenon uša u se ka telaruša, pa...

ANTICA: Mali, ajde brzo doma, ako te vidi konte Vitturi, bi'će ne tiskaj se kume. Puno je nagal. Neće te spasit ni oti rođak Bespući ča se usuka, oli kako se zove. Ala, da ne naleti konte Vitturi! Brzo doma, čo!

MILIENKO: Znan ja za njega, karali su mi se on i otac gori u maslinan.

ANTICA: Karali?!

MILIENKO: E, karali, ča je svima čudno ako se svit kara?

ANTICA: O'š reć da su konte Vitturi i tvoj ćaća...

MILIENKO: E, nego ča, reka mi je otac. ~ 30 ~

ANTICA: Prizna ti je tek tako? Kejm aut?

MILIENKO: A kome će, ako neće meni. Ča se tu jema priznat, karali su se. To je oni, znači, ča odma maše crvenon zastavon, ne smiš mu ništa reć.

DOBRILA: Kojon crvenon zastavon! O'š reć da je moj ćaća komunjara?!

MILIENKO: Koja komunjara? Govorin da odma vadi zastavu i...

DOBRILA: Ne vadi on zastavu i nije komunjara, jer oni tek dolazu, moj ćaća vadi kuburu samo ka' se naidi, a to ča je uvik idan, i ča je kubura uvik izvađena, to je drugi par postoli.

MILIENKO: Koji par postoli? Zašto obuće druge postole ka’ izvadi kuburu? Zašto je pri' toga u prvon paru postoli, a tek onda u drugon i...

DOBRILA: Koji te postoli sa' spopali? Jesi li ti vako samo ka’ je jugo, oli...

MILIENKO: Ča san ja vako? Pitan te za očeve postole i... i ča tu jema veze jugo i...

ANTICA: Mali, brzo vataj Lušić, evo dolazi konte, glavon, bradon i riđipeton.

DOBRILA: Ja san mislila, Antice, da se ćaća brije.

ANTICA: Ajde ti, Dobrila, unutra, da još više ne propušeš... oću reć, da te ne punta na ovo jugo, pa eto ti plavurite. A ti mali, ala, ča san rekla, vatat Lušić!

MILIENKO: Koji Lušić da vatan?! Ja vatan samo rake govnjare, špare, gube, baške i šambrbrke. I kako ću vatat Lušić, ka’ san u Lušiću, he, he... Ne mo'š u Lušiću vatat Lušić, je li, Dobrila, djevo bajna, nu?

DOBRILA: Dakuće, legendo.

ANTICA: Sinko, meni se čini da tebi nisu sve daske baš na mistu, a? ~ 31 ~

MILIENKO: Oli se to odozgar vidi? A vako veliki i gusti mrrrak, tama, tmina i tmica rvaska. Je, dobro ste vidili, meni falu dvi daske na pajoli o' barke, evo vidite, ove ovde, to ka’ san bija nezgodno sta, dok san vuka jednoga raka govnjara, pa je najpri bilo naciklo, a onda je skroz puklo... Vidite ovi retaj ovde, to je isto o' pajole i...

ANTICA: Pari mi se da ti falu više o' dvi, ali eto, i dvi su dosta za tak'u prežencu... A, vidin i retaja, sinko, vidin.

KONTE VITTURI (Čuje se glas iz dvorca. A ča bi se moglo čut, nego glas. I odokle, nego iz dvorca. Neće se konte iz mora oglasit. A, svega česa, judi moji!): Ala, ča činite toliko na balaturi u 'va doba? Ajte u kuću brzo! Idan san ka pas, ope' smo se karali ja i oni konte Adalberto Rušinić. Plati' će on meni buletu: Konte Rušiniću, bili tiću, Krvi tvoje ja se napiti ću!

ANTICA: Ajde, Dobrila, ulizimo, vidiš da je bisan. A ti, mali, ala, veslaj doma, koliko ti se puti mora reć, o'š da te konte mane iz kubure, a!

KONTE VITTURI: Ča je to? Koji su to glasovi? Je li to čujen nike muške?

ANTICA: To san ja malo prilađena, kah, kah, konte. A zašto ste idni, a karali ste se? Ja ka’ se karan, uvik buden raspoložena i pivušin razne narodne pismice i kaštelanske šajkaše...

KONTE VITTURI: Antice, nemoj me sa’ i ti idit! Pa, oli oćeš da se i s tebon karan, a?! O'š da i tebi jednu vaku zapivušin, a?!

Lipa moja sluškinjo Antice, Mogla bi ovancat prikolo čunkice!

ANTICA: A... he... hm... Nisan znala da ste dvociva... oću reć... mislin, karate se s muškin, a karali biste se i sa ženskin... pa... a ne znan, razmisli'ću. ~ 32 ~

KONTE VITTURI: Ma o čemu ti to? Antice, jesi li poludila skroz! Koje karanje, koja dvociva? ... Oli... oli jema kubur i su dvi cijevi? A ja, budala, mislija da jema samo kubura jednociva... iz koje ću na kraju priče upucat Milienka na mostu, onamo prema kafićin i to. Pisa' ću rođaku u Trst da mi pogleda po butigan za lov i lovostaj, ako tamo ne najde, onda nigdi nima. Da dvociva! Eto san moga do kraja života pucat iz jedne cijevi. A, ka ne pratin tehniku, ko mi je kriv.

ANTICA: Ma... ma, ništa... zaboravite. Zbogovan i laka noć!

(KONTE VITTURI se odmaka, DOBRILA je došla do ANTICE, a valići o' juga su još dlakicu veći i još jače se ćuti vonj mora u ariji, ono ka, samo ča je ne opije i siti je na ditinjstvo, ka' jon je oti vonj dopira do posteje, a ona čekala da jon kroz klučanicu dojde Sveta Luce i donese koju naranču i bebu Mlečanku, pa bi se pokrila po glavi, jerbo jon je mater, KONTESA MARIJA, bila rekla da to bude ka jedno svitlo i dojde kroz klučanicu, a prid kućon ostavi tovarčića na kojen je došla, kojemu je DOBRILA, pri' nego je legla, ostavila slame da se pokripi, dok Sveta Luce podili darove... a vanka jugo malo jača, jerbo nije svaki put za Svetu Lucu led i bura, bude diko i gnjilo jugo... ali i to jema svoje lipote, samo ji triba znat navonjat... triba ji znat ćutit. Eeee, ča je lipo bit dite u posteji i čekat Svetu Lucu, a pod bradu šapjat: Sveta Luce, daj nan sunce!)

(Pa... pa je li ovo gori sve jedna rečenica u komadu?! Gospe blažena, kolika je! Tribalo bi zabranit volike rečenice, jerbo svit najvoli kratke i proste, proširene zamoru čovika, bude i po tri reda u njima, komplicirane su.)

DOBRILA (Šapje jon): Antice, može li muški bit trudan, pa još s veslon?

ANTICA: Ko ti je to reka?

DOBRILA: Oni momak, Milienko. Reka je da je trudan s veslon. A meni je sestra Klara skroz drukčije rekla.

~ 33 ~

ANTICA: Ne znan, ćerce, danas je sve moguće, pa možebit i to. Samo ča će to bit onda, po veslo po čovik? Iako... hmh (Uzdah, ka da je cviće brala, pa je ništo ubode, a mislila je da je trava.)... iako, možebit to i ne bi bilo tako loše ako bi bilo tilo čovika, a da mu je veslo... je li... mislin, čovik s veslon tamo di mu triba doć... mhmh... ma ništa, zaboravi, foget.

DOBRILA: Hihihi... ajme, Antice ča si smišna... hihihi, baš si krvava.

ANTICA: D... di san krvava? A nisu mi još dani i... (Baš se pripala. A kako i ne bi, je li.)

DOBRILA: Koji dani? Hihihi... ajme ča si krvava.

ANTICA: Aj, ti, Dobrila, leć, a ja gren u sobu vidit di san krvava... da nije od onoga pivca danas, ča san ga morala bekit za juvu... A ne vidin... Ništa ja tu... ne vid... Da nije o' konšerve... (Gleda se po pandelu, okreće, privrće, zagleda... ali nima se ča vidit. Nigdi nikakve mače o' krvi, a ni o' konšerve. Ova mala je i nako uvik malo smantana, pa ko zna ča ona to vidi, ka' i ne vidi daje o' bićerina ružolina.)

 2 DOBRILA (U posteji. Uzdiše, dok su valići o' juga vanka još, još dlakicu veći, a vonj o' mora dolazi do nje... Pa, cilo vrime vonj o' mora dolazi do nje, ča sa’ to triba stalno... A, eno, dobro je napomenit... Tamo o' Trogira se sve zaškurilo, i mogla bi kiša... a i nevera, neka je jugo, jerbo nevera ne čini baš ka’ je jugo, nego više ka’ okreće na buru, ka’ se tuču vitrovi, ali zna diko učinit i ka' je vako.): Ča je sad? Ko jeee?

Koji su sa' štrepiti?

ANTICA: Ja san.

DOBRILA: Antice, jes' to ti, legendo?

ANTICA: Jesan. Ča je, ča ne spavaš? ~ 34 ~

DOBRILA: Ne mogu nikako zaspat. Niman mira.

ANTICA: Ča ti je? O'š da ti donesen slanac? Kako'š zaspat na prazan stumik.

DOBRILA: Neću, Antice, ne mogu, propju mi se nikako baš ka ništa ne ji.

ANTICA: A burek s meson, pitu zeljaru, kumpirušu...?

DOBRILA: Aj, mogla bi malo sirnice i teploga mlika.

ANTICA: Trvenicu? Ko će dat trvenice, ćerce, nije još Uskrs.

Oooo, jema još do Uskrsa... pa guska s jajen, pa slaki kolač, pa onda dica izidu jaja, a ostavu gusku...

DOBRILA: Antice, jes' ti normalna! Kak'a trven'ca. Sirnicu...

Siiiirnicu bi ila.

ANTICA: Aaaan, tooo. Pa, tako reci, burek sa siron, a ne...

DOBRILA: Pravilno je sirnica, prija mi je rekla.

ANTICA: Ča je onda trvenica? Oli ona nije sirnica?

DOBRILA: Trvenica je trvenica, sirnica je...

ANTICA: Eto ga na sa', trvenica je burek, a sirnica je...

DOBRILA: Trvenica nije burek nego se ji za Uskrs, a sirnica je burek, ali nije ni burek, nego je sirnica jerbo mi ovde rečemo da je burek, a nije i... Evo san se sa' snervala, uzdrča mi se stumik radi tebe... O'š da me uvati napadaj, a?!

O'š da ope' bude trke...

ANTICA: Ajme, a ništa bidna nisan učinila, samo san mislila da je sirnica trvenica, jerbo moji tamo reču sirnica, pa idu trvenicu i...

DOBRILA: Aj, vaaako te molin, prikini više s trvenicon i sirnicon, poče’ću rigat usvu šesnajt. I nako mi je nika mučnina, ladi me u trbuju, i cilo vrime mislin na vrčinu i...

ANTICA: Na vrčinu?! (S, nako, dosta čuđenja u glasu i pun varičak upitnici poviše glave, a i nako je još malo uznemirena jerbo je DOBRILA uznemirena, a ka’ ko' je DOBRILA ~ 35 ~

uznemirena, i ona se unemiri i uzdrče jon se stumik.) Pa, ča nisi rekla da ti se trpi! Eto ti vrčina ispo' posteje.

DOBRILA: Ma, ne na vrčinu jerbo mi se trpi, nego na Milienka, kako je lip, pogotovo ono ka’ san ga prolila vrčinon.

Jedino ne znan ča mu je to bilo s ćaćon, jerbo je cilo vrime govorija ništo u vezi ćaće, ali na štokavski i štakavski, pa bi mu ćaća onda doša štošta umisto ćaća i... evo san se i ja malo smutila. Ćaća ili štošta, ne mogu pristat mislit na njega.

ANTICA: Na ćaću mu štošta? Aj, ćerce, zlamenaj se!

DOBRILA: Ča ću se zlamenat? Nisan u crikvi, pa ću se poć...

ANTICA: Nisan rekla da se zapravo zlamenaš, nego san to rekla na ono da misliš na Milienkovoga oca Štošta. I koji se to čovik zove Štošta? Svašta!

DOBRILA: Ne zove mu se otac Štošta ni Svašta! Ča je tebi, Antice! I ne znan kako se zove, ako ćemo pravo, ali di bi se ko moga zvat Štošta i Svašta i tako? I ne mislin ja na toga mu oca koji nije Štošta, nego mislin na Milienka. Pa, di ti živeš, Antice!

ANTICA: U Lušiću živen. Koje je to sa' pitanje? Cilu si me smantala s tin Milienkon i ocen i...

DOBRILA (Ono, ka da ga sa' gleda, nikako u zanosu.): A koga on ne bi smanta, Antice... uffff... Nisi ti njega pomjivo pogledala. Koji momaaak. Legenda. A bija se malo zbunija, pa je mislija da mi je sestra Klara časna...

ANTICA: Oli nije časna? Ča to govoriš?!

DOBRILA: Da Klara časna? E, Antice, Antice... pa di ti živeš.

ANTICA: U Lušiću. I kako moš reć da ti sestra nije časna!

DOBRILA: O'kad je ona časna?

ANTICA: Aj, dobro, nije baš za primjer, ali sestra je i ne smi se za svaku gledat, nu.

~ 36 ~

DOBRILA: Kako misliš, nije za primjer?! O'š reć da moja sestra Klara nije časna, je li? A? O'š reć da mi je sestra nečasna, a?

ANTICA: Pa, ti si prva rekla da nije časna i... ja san samo nadodala, prema onome ča svit govori... a ko svit sluša, pamet gubi... ili tako nikako se to reče...

DOBRILA: Moja sestra Klara je časna, tako da znaš, ali nije časna sestra i... pa nećemo sa’ i nas dvi počinjat o ton...

ANTICA: Ti si prva počela. Dobro, časna nečasna, na isto mu se vata. Nego, ča si govorila o ton Milienku i vrčini i sve to?

DOBRILA: Ne mogu ga izbrisat iz glave. Jo, koja je to preženca, koji rafinman, kako samo maše onin svojin... onin veslon...

ANTICA: Aj, nemoj više mislit na njega, to meni ne vonja na dobro...

DOBRILA: Kako ti ne vonja dobro, prolila san vrčinu?

ANTICA: Ne vrčina, nego se ne bi to moglo dobro svršit. O'š razgrđe napravit?

DOBRILA: Pa, reka je ćaća da su se karali gori u maslinan on i njegov ćaća, i nikidan, a i danas. A ko se kara, oti se voli. Pa... pa, sama si ga pitala oli je dvociva.

ANTICA: Je, karadu se oni stalno, ali mislin da tvoj ćaća ne voli Milienka i govori da ti miritaš čako boje o' njega, rekli su mi moji doušnici, a znaš da su doušnici na svakome koraku, ima ji razni vrsti, svak za svakoga špijaje, a ka’ ji vidiš, reka bi, ma vidi bajnoga čovika naivnoga; kad, šta'š ti vidit, ženo moja, on za nikoliko vrimena na važnon položaju, jerbo su ga nagradili za špijavanje i...

DOBRILA: Ma, čekaj, pusti špijavanje. Ča ne bi volija Milienka? Jesu li se karali oli nisu?

ANTICA: Jesu.

DOBRILA: Eto vidiš! ~ 37 ~

ANTICA: Ako su se karali, to ne znači da bi mu se i Milienko svidija. Kapiši?

DOBRILA: Kako mu se ne bi svidija ka piši?! Ko se to kome sviđa ka piši? Ki, ki, ki... Antice, Antice, ko te ne zna, ne bi te ni platija... hi, hi, hi... (Malo se ka zarumenila, ka neugodno jon je, a ope' jon je drago.) Ka' ovo buden pričala priji, gori na zidiću... Da ka pišiii... ki, ki, kiiii...

ANTICA: Ne ka piši nego skupa kapiši.

DOBRILA: Ka piši i bez ka piše skupa... ča je sa’ to važno? Ča to govoriš?! O'š da ope' izgubin razum, ka ono onda ka' ste me naidili, ka' ste mi rekli da je Zemja okrugla, a? O'š da ope' moramo tražit razum po kući i di san ga izgubila, a?! I srića da san ga našla u tinelu ispo' katride, inače bi bilo grubo. O'š da me uvati hirp... hipr... ona ventilacija, a?!

ANTICA: Mala, da ti nisi danas pila malo više ružolina? Čini mi se da san ga zaklučala u kredencu, apožito radi tebe, oli možebit nisan...

DOBRILA: A nisan više nego inače, ono, litru i po poza obida. (Ruta i podrigne u isto vrime.)

ANTICA: Pa, je li ti likar reka ne više o' kvarta, oćeš se razbolit, ćerce.

DOBRILA: A, ka' ga volin!

ANTICA: Koga? Milienka?

DOBRILA: Ružolin.

ANTICA: Aj, već mi je lakše, glavno da ne voliš Milienka.

DOBRILA: Ma, volin ja i Milienka, ali volin i ružolin. Dogodila se jubav na prvu vrčinu.

ANTICA: Koju vrčinu?

DOBRILA: Ma... oću reć, na prvi pogled.

ANTICA: Kako na prvi pogled, ka’ se ništa ne vidi, mrak totalni, teeeška tama, tmica i tmina rvaska... ~ 38 ~

DOBRILA: Vidi se, vidi se, ko oće gledat uvik vidi.

ANTICA: A je, vidilo se ništo, misečina je, ali isto nije to baš...

DOBRILA: Eto vidiš da se vidi!

ANTICA: Je, je, a onda je svizac zamotal čokoladu. Aj, spavaj, eno ti se i otac ništo uskomeša.

DOBRILA: Ma, to on radi prostote, svako malo na balkon.

(MILIENKO leži u kaiću ispo' balature dvorca Vitturi, dok su valići o' juga još dlakicu veći, pa mu gingolaju barku simo – tamo, ali on je na to navika, pa se ne ošervaje - ooo, koje je sve šijunade on u ovoj barki proša, pa ča je ovo, bokunić vitrića - dok mu kroz možijane prolazu nike lipe misli; kad, ča ćeš ti vidit, u nika doba počme kapjat po njemu – kap... kap, kap... kap... kapkarappap... kap... prc... piiijuuu... kap, kap... ka... p... k... k... kap...)

MILIENKO: Dooojdi u Kaštelaaa... tamooo te ček... ufrgf... mrfg... hhhh-pu! (Počeja se dušit, jerbo mu je ništo uletilo u dušnik. Najpri je mislija da ga je snašla kap, a onda je primijetija da jema puno kapi koje mu ulizadu u gučak.)

Aaaa... hhhh-puuu! Č... ča je ovo?! Deboto san se udušija... khhh... khhh... kahhh...

KONTE VITTURI: Ča je sad? Ko to doli pluca i kašje? Jesu dušmani, oli su naši?

MILIENKO: Dobrila, legendo, jes' to ti, matere ti? Je li to opet vrčinu bajnu po meni proliješ? Asti, usranoga dana!

Usranoga i lipoga u isto vrime... pa ko to može platit!

KONTE VITTURI: Alo, koji je to doli dušman? Ne može se čovik ni popišat sa svoga balkona. Ča je ovo došlo!

MILIENKO: Ma, konte, bi'će puno boje ka’ se napravi eko kaštelanski odljev, onda ćete moć pišat dreto u more, pa će iz mora ić put Kozjaka, pa će se s Kozjaka spušćat dreto u more, ali malo daje, doli na po konala i...

~ 39 ~

KONTE VITTURI: Ma... koji si ti? Ča činiš tu doli? Koji odljev? Koje dreto u more? Di ću ja pišat na Kozjak i s Kozjaka?! Ko će mi se toliko mašit?... I vako jeman problem s mlazon, atroke na Kozjak...

MILIENKO: Asti, koliko pitanji, šjor Vitturi su dva t! Ka na kvizu. Može li to pomanje?

KONTE VITTURI: Da'ću ti ja pomanje su dva t, nnnti i prostotu i likare... evo ope' moran. Pa, je li ovo da čoviku dojde da izvadi kuburu i sve okolo sebe popuca... ufff...

(Kap... kap... ka... ap... kappp... rappap... prc.)

MILIENKO: Evo ste me dreto u oko! Enti pasa, pa u ovo dalekovidno. (Tare se štracon ča je inače drži ispo' prove, dok ga malo vaja, jerbo su valići o' juga sa’ još dlakicu veći...) Nima van dva t u pomanje, šjor konte Vitturi... a zapravo, nima ni jednoga t, je li... (Sa' mu je prid okon još mutnije, jerbo, ako ćemo pošteno, ona štraca ča se tra po oku nije baš najčistija... ako me razumite, je li...)

KONTE VITTURI: Koje t jedno i dva? Ča je ovo, sami redikuli u Kaštela se slili. Ako se vako nastavi, za dvista trista godin neće ni bit u Kaštelin nikoga, nego redikuli.

Oj, redikuli, ča ste nan se slili.

Nit' smo vas zvali, nit' smo vas tili.

MILIENKO: Bome ste me lipo okrpili! Evo mi se i oko zatvorilo, a da ne govorin da san se moga zadušit. (Provaje još malo otrat oko štracon, pa neću niti provat mislit kakvo će mu oko posli toga bit, ono, ka' ga dobro izgrata.)

KONTE VITTURI: Sam si kriv. Ko te je tira da staneš ispo' moje balature. Aj lipo ća okle si i doša, oli će te ope' pogodit kap... pa i više, ako me večeras bude išlo.

MILIENKO: Ča ste tako živčani, smirite se malo!

~ 40 ~

KONTE VITTURI: Nemoj ti meni da se smirin, jerbo bi moga ja tebe smirit, znaš. Srića tvoja da nisan vazeja kuburu sa sebon, odma bi te manija, pa se onda misli i prigovaraj... I ča tebe brige di ću ja pišat sa svoje balature?! Mrš odovle!

Ciloga ću te deštrigat, samaštrat, ka' te uvatin! Plati' ćeš ti meni buletu, znaš, mulac!

MILIENKO: Ča me tirate?! Jeman prav vatat rake govnjare di oću, meni je ćaća reka da me niko ne smi taknit, jerbo će ga on odma potegnit iz kubure, iako je pozitivan lik, legenda o' čovika...

KONTE VITTURI: Ma... ma jesi vidija, a! A koji ti je ćaća?

Koji si ti? Još mi nisi reka... Nnnnti... evo ope' moran...

(Kap... ka... kap... karap... prc... pijuuu... kap...)

MILIENKO: Moj ćaća je konte plemeniti Adalberto Rušinić, eno nan namo kuć'ca na moru, jedan kroz jedan, samostojeća i...

KONTE VITTURI: Ru... Rušinić, bili tić?! On ti je ćaća? Onda si ti oni Milienko nesrića?

MILIENKO: E, dakuće.

KONTE VITTURI: I još mi jemaš obraza doć pod balaturu, vatat rake govnjare?! Pa, ja ću te... izvadi'ću ti branče ka' te uvatin... obruče ću ti nabit, muzuviru jedan!

MILIENKO: Ča to govorite, konte? Koje branče?

KONTE VITTURI: Znadeš li ti da smo se tvoj otac i ja karali?

MILIENKO: Dakako da znaden, to je općepoznato.

KONTE VITTURI: A karali smo se radi maslin, on je sve težake, seljake, kmetove i ostalu stoku sitnoga zuba, ka i one brez zub, nagovorija da činidu uje na vašu makinju, pa je tako naša makinja brez posla...

MILIENKO: Konte, ja i daje ništa ne razumin. Meni ćaća ništa ne govori o makinjan i to, ja samo surfan brodicon po konalu i vatan rake i ostalo. A ka’ smo kod karanja, ja san ~ 41 ~

čuja da se vas dva karate u vezi nikoga karanja iz mladi dan, a ne u vezi maslin.

KONTE VITTURI: Koja karanja radi karanja, ča ti o tome znadeš? O tome niko ništa ne zna, to su samo nagađanja.

Aj, gubi se! Mrš! Ako ti dojden doli, ajme tebi i onome ćaći Rušiniću! Mrš odovle! On će meni ispo' balature vatat...

MILIENKO: Gren, Gren... nnnti, ča ste živčani. Jeste li razmišljali o stručnoj pomoći oli tako ča slično?

KONTE VITTURI: Stručna pomoć, je li! Ti bi meni stručno pomoga, a! Iđen sa’ po kuburu, pa'š vidit kako ću ti stručno pomoć da iđeš kod Svetoga Petra na ispovid.

MILIENKO: Pa ovi je garant na koki. Biži, Milienko, dok te ludonja nije upuca! Zbogovaaan! (Vesla ča brže može put uvanka, pa šijaje, pa zakolomotaje put doma, u kraj.)

KONTE VITTURI: Uteka je, mulac. On će meni... (Kap... ka... k... karap... prrr... rrrc... p... p...) Nnnnti, evo jedva par kapi.

 3 MILIENKO (Leži na posteji, dok vanka valići o' juga, je li...): Oooo, Dobr... Dobr... ila... ila... la... la... la...

KONTE ADALBERTO (Uliza u sobu): Milienko, legendo, jesi mi vidija vazel... Crni sinko, ča to činiš?!

MILIENKO: A ništa, pape, samo mislin na vrčinu od večeras i... i osjećan se nikako ka da san popišan, baš ono nikako... ča ja znan...

KONTE ADALBERTO: Koju vrčinu?! Da nisi posta perverzan, a?! Srića da još nije izmišljen internet, ne želin niti mislit di bi ti sve surfa i ča bi gleda.

MILIENKO: E, a da je bar Playboy, a ni on nije, a vako moran surfat barkon po Kaštelanskon konalu. Ma, ne mislin ~ 42 ~

na vrčinu ka vrčinu, nego me danas jedna lipa divojka oblila vrčinon, dok san rakogovnjarija namo kraj onoga dvorca.

Tako mi je doletilo, da san u prvi maj (Ne prvi svibanj, da ne bi bilo zabune. Ponavjan, ovo prvi maj nema nikakve veze s praznikon rada. Pa, jeste vi ludi oli gluvi?!) mislija da mi je ko da zaušnicu.

KONTE ADALBERTO: Znači, tako se danas naša mladost upoznaje, prolijete se vrčinan. Ko ti se svidi, proliješ ga vrčinon. Koja lipa kultura!

MILIENKO: Ma, ne upoznajemo se tako, nego se eto, dogodilo, izletilo jon je i...

KONTE ADALBERTO: A vidin, vidin da jon je izletilo... evo, ćuti se lipo dovle.

MILIENKO: Izletilo jon je ča me nije vidila, eto to.

KONTE ADALBERTO: A kako bi jon tek izletilo da te vidila. Ča bi to tek bilo.

MILIENKO: Ćale, pa ti mene ništa ne razumiš!

KONTE ADALBERTO: Sinko moj, odavno ja govorin da tebi falu dvi daske.

MILIENKO: Pa, ča je ovo, jema bit da cili Lušić zna da mi falu dvi daske na pajoli. Pri' li se pročuje, onoga ti. A ka' svit samo rastrisa tuđe posle.

KONTE ADALBERTO: Nisi ti meni, sinko, baš čist. Ne, ne.

MILIENKO: Kako ću bit čist, ka' stalno rakogovnjarin po moru, vidi mi žuji, ka u pubertetu!

KONTE ADALBERTO: Kojen pubertetu?!

MILIENKO: O' Klare.

KONTE ADALBERTO: Koje Klare? Oli jemaš prijatejicu Klaru u pubertetu? Di si je moga upoznat, ka' si uvik u barki oli doma?! Ako je mala u pubertetu, onda to nije za te, to je više za kontea Družimira, za družit se. ~ 43 ~

MILIENKO: Ne moje prijatejice Klare, nego pubertetu Dobriline sestre Klare. Ona je jemala žuje.

KONTE ADALBERTO: Dobrila?

MILIENKO: Dobrilina sestra je jemala žuje o' puberteta, ka ča ja sa’ jeman o' vesli, eto ti ga na. Zapravo, nije ona jemala žuje, nego Dobrilin rođak u pubertetu, a njezina sestra jema misionarski trbuj i ... zapravo, Dobrilina prija jema misionarski trbuj i časnu sestru Klaru koja nije Klarisa, a nije ni švora, iako je i sama časna, pa i sestra, ali ni ona nije švora i...

KONTE ADALBERTO: Sinko moj, vidin ja da tu ne bi pomogli svi psihijatri ovoga svita, da su ji izmislili, pa je, daklen, nevažno da ji nisu izmislili. Ča ću ja s tebon?

MILIENKO: Ne znan, ćale, ča ćeš s menon. Ča bi ti s menon?!

KONTE ADALBERTO: Ništa, sinko, ništa. (Baš ono ka – prida san se, pa je dlakicu okrenija da ne zagori, ča će.)

Nego... ispo kojega si dvorca rakogovnjarija i strmorinava?

MILIENKO: Onoga namo. Vitturi.

KONTE ADALBERTO: Ne govori mi Vitturi!

MILIENKO: Zašto da ti ne govorin... i zašto me zoveš Vitturi?

KONTE ADALBERTO: Ope' ti Vitturi!!!

MILIENKO: Nisan ja Vitturi! Nisan ja Vitturiiii!!!

KONTE ADALBERTO: Nisan ni ja Vitturrrriiii!

MILIENKO: Mi nismo Vittrurrriii!

MILIENKO i KONTE ADALBERTO: Mi nismo Vittrurrriii!

KONTE ADALBERTO: Pa ča onda vičemo jedan drugome da smo Vitturi?

MILIENKO: Ne znan, ćale moooj, ti si prvi meni reka da ne govorin i nazva me Vitturi.

~ 44 ~

KONTE ADALBERTO: Nisan te nazva nikako, samo neću čut za Vitturi. Znaš da se karamo i to.

MILIENKO: Znan. Govori Dobrila da je to pohvalno, to ča si prizna da se karate i da si kejm aut. (Samo ča mu ne reće – Bravo, ćale moj!)

KONTE ADALBERTO: Čini mi se da ni toj Dobrili ne bi naškodija jedan psihijatar. (Dlakicu ka zbunjeno. A je, je, malo se ka i zarumenija, mora se priznat.)

MILIENKO: Mogu jon reć ka’ je vidin. Ka’ se vazimje oti psihijatar? Je li na šćesrce?

KONTE ADALBERTO: Vazimje se malo pri' invalidske penzije, eto ka' se vazimje. Znači, tamo si rakogovnjarija, ispo' Vitturija?

MILIENKO: N... nisan ja bija ispo' Vitturija, ćale, nego ispo' njiove balature i...

KONTE ADALBERTO: Pa, to i govorin. A sinko moj, dabili sinko moj... Tamo, znači?

MILIENKO: E, onamo di ćedu bit izložbe i razna događanja, i bi'će zaposleno puno uposlenici, jerbo će bit puno posla, a dolazi' ćedu svi za bit viđeni, pa i slušani.

KONTE ADALBERTO: Ma koji Vitturi!? O'š glavu izgubit, crni sinko?

MILIENKO: A ovo san malo pocrnija o' sunca, pa san crn, stalno san na moru i... i oni ludi konte Vitturi je reka da ste se karali radi maslin, a ja san čuja da ste se karali radi nikoga karanja o' pri', pa...

KONTE ADALBERTO (Zaškarpuna se ka škarpun, a jugo je dlakicu u pojačanju i nosi vonj o' mora u kraj, ali ča je to za njegovu glavu, oli on to ćuti, nima on te fine senzore za ćutit sve one lipe nijanse juga.): K... ka’ smo se mi to karali radi karanja?! Svit svašta bali...

MILIENKO: Govori se po selu da se najpri konte Vitturi kara s jednon šinjorinon, pa da si se onda ti kara s ton šinjorinon i ~ 45 ~

da si je oženija i... i da se zato sa' karate u svu šesnajt, ka' se ko' trevite, a sve radi toga ča ste se karali s iston šinjorinon u različito vrime... pa mi nije sve to baš selo, ali...

KONTE ADALBERTO: Ala, muči! Koje to gluposti govoriš?

Ko se s kin kara, ča je tebi? Ne slušaj svit, jerbo ko svit sluša, vrat lomi... ne, ne, to je za ono ko priši, pa vrat... kako ono gre... ne mogu se sitit. I pristani se motat tamo, oćeš da te budala od oca upuca, a?!

MILIENKO: Zašto bi me ti, ćaća, upuca?

KONTE ADALBERTO: O'š to reć da san ja budala, a?

MILIENKO: Ne govorin ja tebi ništa, sam si reka da si budala od oca, pa ča ja znan. Ako ti tako govoriš, red je starije poštivat.

KONTE ADALBERTO: Ajme, ajme, kojega san tukca napravija. Sa’ mi dojde da te ovin budalastin rukan zadavin.

(Bisno i bespomoćno skupa. E, baš tako nikako.)

MILIENKO: Eto, vidiš!

KONTE ADALBERTO: Ča?

MILIENKO: Ča ća?

KONTE ADALBERTO: Ča ća ća?!

MILIENKO: Da si budala.

KONTE ADALBERTO: Ti'š meni da san budala! Ti'š meni... ocu svome...

MILIENKO: Pušćaj, zadavi' ćeš me!!!... I... i...

KONTE ADALBERTO: Ča me tako gledaš?!

MILIENKO: I maška je kraja gledala, pa ga se nije bojala, kahhh, kašlj... hhhh... pu!

KONTE ADALBERTO: Je, ma je mašku ubila kurijožitad.

Eto ti ga na!

MILIENKO: Khhh... Kahhh... Kašlj, kašlj! (To on od dušenja.

Ma nije on izdušija, nego ga je KONTE ADALBERTO uvatija ~ 46 ~

dušit, oli niste uvatili?) Gledan, ćale, kakva ti je to vešta?

O'kad ti nosiš vešte?

KONTE ADALBERTO: K... koja vešta?! (Pušća MILIENKOV vrat iz ruk.) Ovo san obuka kostim za u maškare. Provajen kako mi stoji. (Sa' je i bisan i rumen, pa i crven, evo vako, ka ova rusula.)

MILIENKO: Oli su već maškare izmišljene? Astiii, pa ka’ to doznadu u Pokladan, odma ćedu slavit 300 godin maškar u Kaštelin.

KONTE ADALBERTO: Samo se nemoj ti družit s maškaran, to su ti sve nesriće, redikuli i orjunaši.

MILIENKO: Ma, di ću ja š njiman, ćale, pa ni ne znan da postoju. A... a je li ti to i riđipet? Pa, nećeš i njega u maškare nosit? Ča će ti on, ne vidi se ča je ispod. (Dlakicu smušeno, ali iskreno, brez nikoga zla, samo pita. Nima se tu ča idit, je li.)

KONTE ADALBERTO: E, ne vidi se, al' se može popipat.

MILIENKO: Ali, pape, ko bi tebe iša pipat?

KONTE ADALBERTO: Ko bi mene iša popipat, je li? (Ajme, ča se naidija. A oli vi ne bi, da van vako vaše dite reče? E, ne bi, ajde neka!) A ča mi fali, a? O'š reć da san grdan ka ponoć, a? Ka rat, a? O'š reć da se niko ne bi mašija za me, a? Da nima pravoga mušk... da nima prave žene za mene, a? Pa, ča meni fali, krenbilu jedan dežgracijani?

MILIENKO: Ma, nisan reka da ti ča fali... mislija san, ko bi se mašija za riđipet i to... i malo si me zbunija. Ča se odma idiš, o'š da ti skoči očni tlak, pa da ti kolpa oko, ka i oni put ka' su ti došli građevinski inspektori zabranit nadograđivat kaštilac i u njemu pravit apartmane, pa si skroz podivja i reka da ćeš ti svejedno gradit. Pa su oni utekli i rekli da bižmo ća, ovo je niki puno divji graditej, posla' ćemo mi njemu puliciju. (Eto ga na, jeste li primijetili? Kako niste?! Po ovome se vidi da se u Kaštelin pojavija i prvi divji graditej. Pa, po svemu smo poznati.) ~ 47 ~

KONTE ADALBERTO: Kako se neću idit, kraj voliko grdnoga svita, ti meni govoriš da ko bi se mašija.

MILIENKO: Aj, smiri se, ćale, nima ništa iz ida. Potegni' će te stres, pa će ti uz to kolpano oko još izać i čirići nejebići po čunki.

KONTE ADALBERTO: Koje kolpano oko? Koji čirići?! Ti si sinko... tebi baš nima pomoći.

MILIENKO: Smiri se, ćaaale mooooooj, ća... le mooojjj. Ča je ovo došlo, sve oko sebe moran smirivat. Sve poživčanilo na ovo jugo. Ćale, spustija ti se halter.

KONTE ADALBERTO: Ma vidi vraga... he... svašta...

MILIENKO: O'kad, ti, ćale, nosiš te tregere za noge? Mislija san da to samo ženske...

KONTE ADALBERTO: Aj, projdi me se, nećemo sa' od otome. Leži tamo, spavaj!... I malo pomanje to...

MILIENKO: Kojo?

KONTE ADALBERTO: Eto to, ča činiš. Oćeš se ruvinat diko.

MILIENKO: Di ću se ruvinat u posteji, ćale? Je li tebi dobro?

KONTE ADALBERTO: Pa kako dobro! Čin vidin sina, odma mi je dobro.

MILIENKO: Oli jemaš sina, ćale? (Veselo, radoznalo...)

KONTE ADALBERTO: Jeman, jednoga tukca, dabili tukca, eto kojoga.

MILIENKO: Tukca?! Di ćeš ti jemat sina tukca, ćale? Kako to može bit, je li, da ti je sin tukac?

KONTE ADALBERTO: A bi li tebi tukac moga dat plesku, a?!

MILIENKO: Koji tukac, ćale? (Gleda okolo sebe.)

KONTE ADALBERTO: Evo, ovi!

MILIENKO: Ma, di ćeš ti bit tukac, ćale?! Nije lipo govorit za sebe da si tukac, jerbo ko će te poštivat, ako sam sebe ne... ~ 48 ~

KONTE ADALBERTO: Muči! Muči više, jerbo ću i tebi i sebi branče izvadit!

MILIENKO: Eno se on ope' idi. Ćale, ti baš oćeš da te kolpa.

Moraš se smirit. (On to u najbojoj namjeri, baš ono zabrinuto za ćaću.) Di'š sebi branče ić vadit? Pa, ko će te poštivat, ako...

KONTE ADALBERTO: Ajme ti se meni, sinko, s tebon. Aj, spavaj, oli čini to ča uvik činiš, gren i ja u posteju, samo da te više ne slušan... a ne gledan pogotovo.

MILIENKO: Pa, i do sa' san leža, dok ti nisi uša s vazelinon i...

KONTE ADALBERTO: Da san uša s vazelinon, onda ga ne bi doša tražit ko' tebe u sobu...

MILIENKO: Pa, ča će meni vazelin?

KONTE ADALBERTO: A eto, mislija san, da ga ti nisi vazeja za namazat ruke... te žuje i to...

MILIENKO: Ne mažen ja ruke vazelinon, ćale. Oli to ne znaš? Jedan pu' san prova, pa su mi puzla vesla u rukan, pa san zanamisto veslat naprid, šijava i iša nazad, pa ukrug...

Ne bi više ja ti vazelin taka da me je... da me ko tuče. Ne, ne, niks vazelin više. Boje i sa žujin veslat, nego završit u Slatine, ka' pune bura.

KONTE ADALBERTO: Ala leć! Ča si se sa' uvatija vazelina tu...

MILIENKO: Nisan se ja uvatija vazelina, nego si se ti uvatija mene da san se uvatija vazelina... A i oti vazelin, čuja san da nije zdrav za oči.

KONTE ADALBERTO: K... kako nije zdrav za o... Pa, š njin se i ne mažedu oči nego druge stvari i...

MILIENKO: Je, i to san čuja, ali su mi rekli da ti o' toga ča mažeš doli, možedu izletit oči.

KONTE ADALBERTO: O'š reć da su meni izletile oči, a? O'š ~ 49 ~

reć da se ja mažen di ne bi triba a?

MILIENKO: Ništa ja tebi, ćale, nisan reka. Samo govorin ča san čuja.

KONTE ADALBERTO: A bi li tebi ovi s izlećenin očima moga malo dat plesku, a? Bi li tebi ovi s očima moga...

MILIENKO: Ćale moj, pa o'š se ti više smirit?! Ča si tako napet? Nisan reka da su tebi oči izletile, nego ča se priča po selu... a i nako puno i ne gren po selu, pa...

KONTE ADALBERTO: Ča se priča po selu? Aj, reci slobodno, neću ti ništa... niti branče ti neću izvadit... aj, aj, slobodno reci... ča to govoru, je li da se mažen vazelinon, a?

Je li da san heterofob, a? Aj, zini!

MILIENKO (Zinija): Hahe, hihta hi hihan heka... Hta hu had had han hiniha?

KONTE ADALBERTO: Ča je? Pripa si se, pa si zinija, je li?

Koji ti je to jezik? Bi'će jemate i svoj jezik, je li?

MILIENKO (Stiska je usta. Zapravo, nije ji skroz stiska, ali više ne zije nako puno.): Koji jezik, ćale? Koji to jezik mi jemamo? Je li ti dobro?

KONTE ADALBERTO: Vi, mladi. Bi'će sa' to novi jezik, to sa ha ha i hihan i heka i sve to. Jesu van to nike šifre, a?

MILIENKO: Koji hihan i heka, ćale? Reka si da zinen, pa san zinija... Jesi li popija kalumelu?

KONTE ADALBERTO: Ča će mi kalumela?

MILIENKO: Kako ča će ti? Pa, da lakše zaspeš. Vidiš da si se cili snerva ka i uvik. Aj, pa ćemo lipo ujutro skupa provat nać oti vazelin i to...

KONTE ADALBERTO: Koji vazelin?

MILIENKO: Oti ča ga tražiš. Zato si mi i upa u sobu, oli se ne sićaš?

KONTE ADALBERTO: Kako se ne sićan?! O'š reć da se ne sićan, a? O'š reć da... ~ 50 ~

MILIENKO: Ćale... pssst, ćale... Ne čini li ti se da smo malo privršili miru s ovon raspravon... mislin, radi svita mi je, lako bi ja za sebe, ali čovik će vazest čitat knjigu, pa će reć, ča je sa' ovo, pa neću ja čitat ova dva redikula cilo vrime, je li...

KONTE ADALBERTO: O'š sa' reć i da san redikul, je li? O'š reć da...

MILIENKO: Muči višššeee! Muči! Muči!!!... Evo ti na! Evo ti!

Evo ti! Na! O'š još! Na... na... na... a... aaaa... Do... Dobri... laaaa!

KONTE ADALBERTO: Pristani, sinko, nastrada' ćeš! Vidi ga! Pa, ne mogu gledat ča to činiš, pa još pri' ocen! Iđen ća...

Iđen ća... Sa' zaozbiljno iđen... iđen ća... (Iša je ća. Faaala onoj dragoooj... Jedva smo ga se rišili. Zar bi bija vako do kraja knjige, pa o'š reć ovo, pa o'š reć ono... Aj, glavno da je iša ća.

 4 DISKONTE VIDOŠENADER: Oooo, Liskooo! Di ćeeeššš!

Oooo! Tu stoooj! Vidi ga! Di ćeeeššš! Ije, ajdeee! Livo, livooo! Oooo! (To on govori konju Lisku, jerbo Lisko vuče prvi kar. Ča koji kar? A polako, dozna' ćete. Vidi ti nji, ča su kurijoži. Malo trpeža, ala, e!) O, kooonteee! Tovar! (Ovo sa' ne govori konju Lisku, oli ste munjeni!) Tovaaar! Ala, brzooo!

Oooo, Liskooo! (Špunfff!! – to je Lisku pukla špruja prikolo kostiju, jerbo je strašno neposlušan i tvrdoglav, deboto ka tovar. A ča bi tek bilo da je tovar, bija bi tvrdoglav ka konj.)

KONTE VITTURI: Ma, ča ja tovar?! Ko se to doli dere? Pa sami huligani u ovon selu.

DISKONTE VIDOŠENADER: Stiga je tovaaarrr, konte!

KONTE VITTURI: Di san stiga, tovare jedan, dabili magare!?

O'š da te manen iz ove kubu... ne to... evo, iz ove kubure, a!

O'š kuglu? ~ 51 ~

DISKONTE VIDOŠENADER: Stiga je tovar maslin. Brzo otvorite vrata, da nas ko ne vidi!

KONTE VITTURI: Aaaan, to. Ala, otvaraj kapiju, da ulize tovar! Ima li koga? Pa, koji san ja to konte i plemić, ka’ moran sam otvarat volika vrata i spušćat most doli.

Uhhhmmm, još će mi kila izletit. Malo ča me muči črivo i prostota, još mi samo kila fali... mmm... evo ga... (Zastaje na polak.) Čekaj, a lozinka?

DISKONTE VIDOŠENADER: Koja lozinka?

KONTE VITTURI: Ako ne znaš lozinku, ne mogu te pustit.

DISKONTE VIDOŠENADER: Okoš bokoš.

KONTE VITTURI: Prne kokoš, tako je. Aj, ulizaj s tovaron.

DISKONTE VIDOŠENADER: Ije, ajdeee! Voziii, Miškooo!

(Ali Lisko ne obadaje, jerbo je Lisko, a ne Miško. Onda se začuje špunfff! – to je lisko dobija šprujon po kostima, pa nek se misli ko je Lisko, a ko Miško.) Eto ga na. Ijeee, Liskooo!

Vozi Miškooo! Ooooo! Stannniii! Đaaavleee! (Špunfff!!!)

KONTESA MARIJA: Ča je to? Ča se događa u 've sitne ure doli? Koja je to galama? Koji Miško vozi Liska šprujon? Ko je to?!

KONTE VITTURI: Aj leć, nije ništa, samo da ulize tovar, pa ću zatvorit.

KONTESA MARIJA: O'kad ti pušćaš tovare u po noći da ulizadu? Ča će ti tovari? Ka da mi je malo pusti tovari po selu, sa' ću ji još i u kuću primat.

KONTE VITTURI: Ajde unutra, nije tovar nego tovar maslin o' Rušinća, a koji je on meni bija ukreja, pa san sa’ ja njemu ukreja, zapravo, platija san čoviku da ga ukrede, pa ću mu prodat, ne čoviku nego Rušiniću tiću, i...

KONTESA MARIJA: Pa, ko će ovo više razumit, ko kome krede i priprodaje. Oli ne bi bilo boje da to uvoziš iz Kine i prodaješ, a ne krest našen čoviku. ~ 52 ~

KONTE VITTURI: Ukreja san svoje, jerbo san ja prvi njemu ukreja te masline, pa ča ji je jema onda on meni krest, lupež jedan, a pravi se ka pozitivan lik, ka legenda o' čovika. Ne'š ti legende! A sve sama lažina iz mora.

 5 (Dok mu kroz nos uliza vonj o' juga, pomišan s vonjon o' ditinjstva, a kojega on ne ćuti, jerbo je odavno izgubija tako nike osjećaje, KONTE VITTURI se s vanjske strane rukan da rukan, a oli će nogan - drži za stupe o' balature i stenje, a ANTICA ga pridržaje da ne pade, dok jugo na moru, nako, dosta jača, ali nije baš puno... nako, može se podnit... nije da kenda, ali isto nije baš ugodno. Molin?! Pa, ko će sa’ znat koliko je to u boforin! Jugo, nako, malo jače, ali ništa to, ono ka, da se ne može podnit i to... Ali nije da je ugodno, a ne, ne...)

KONTE VITTURI: Ajmmmm... mmme, ča me stisklooo!

Mmmmmph!

ANTICA: Nemojte se toliko naprezat, izleti' će van oči!

KONTE VITTURI: Mmmmphhh. A ka’ me stisklo. Bi'će one sarme. A reka san da ne kuvaš više sarme! Jesi mogla kumpirušu napravit... oli burek, a ti sarme.

ANTICA: To vas je, jema bi', šipak stiska.

KONTE VITTURI: Znan da mi se šupak stiska, ča mi to jemaš napominjat.

ANTICA: Rekla san - šipak, a ne šupak. Da šupak.

KONTE VITTURI: Pa to san i reka. Oli si pogluvila?

ANTICA: Ajte, brže, propuvat će vas. (E, jugo zna bit grubo.

Ne reče se za ništa „Čuvaj se vedroga juga i škure bure“. A je da ovo i nije baš vedro jugo, jerbo se tamo malo zacrnilo o' Trogira, a ka’ odotamo počme dolazit, e, to neće na dobro. ~ 53 ~

Nego, jesmo li već pri', tamo u početku, bili rekli da se o' Trogira zacrnilo? A pa ča ja sa' znan! Najboje ću poć sa' gledat unazad je li se spomenilo. Ako je, dobro je, neš ti. ) KONTE VITTURI: Kako ću brže?! Da mogu brže, onda ne bi bija vako stisknut. I... i ča će mi propuvat? Šupak, je li?!

ANTICA: Ja san vama rekla šipak, a vi šupak i...

KONTE VITTURI: Ja šupak, je li?! Ja šupak?! Liiipo ćemo vako. Pa još propuvani.

ANTICA: Konte, da nije vama i uši začepilo osin čriva, ka’ slabo čujete?

KONTE VITTURI: Dobro ja čujen. O'š reć da san gluv, a?

ANTICA: Kako ste onda čuli šupak, a ne šipak?

KONTE VITTURI: Malo je ča me vriđaš, sa’mi se još zar i rugaš, a?! (A može čovik drugoga vriđat i da mu se ne ruga... A može i rugat, a da ga ne... Ma, teško da ga neće vriđat, ako mu se ruga...) Da nisi ope' potegla malo više ružolina poza suvi smokav? Jerbo... mmmm, ča me stisklo... jerbo, ne mogu virovat da bi ti mene vako vriđala i govorila mi da san gluvi šupak, pa još propuvani i... Poče'ću ga zaklučavat u kredencu.

ANTICA: Konte, rekla san šipak, a vi šupak, eto to je.

KONTE VITTURI: Eto ti ga na, ope' ona! Ja šupak, je li? Ja šupak?! (Triba li van i spominjat koliko je crven u čunki. To je ništo strrrašno. Ča o' ida, ča o' naprezanja... A svaka žila evo vaka. Je, ne maka se ako nije.)

ANTICA: Konte, niste dobro čuli, šipak stiska, šipak jutun, a rekla san van da ne idete košćice nego da ga samo počučate.

KONTE VITTURI: Da počučan šupak?! Ma, bravo! Sve boje o' bojega! Mogla bi ti dobit otkaz, znaš, a i plesku. Znaš li koliko samo jema nezaposleni sluškinj u Kaštelin, a?! Srića tvoja da me držiš da ne paden, inače bi bilo svašta. Mogla bi ti dobit u korpet, znaš! ~ 54 ~

ANTICA: Ma, konte, ništa nisan bidna rekla, samo da vas je stiska jutun, eto to, a vi na me navalili sa šupkon i čučanjen.

KONTE VITTURI: Je li?! O'š još reć i da san te silova, a?

ANTICA: Ajme ča ste teški.

KONTE VITTURI: Pa ča da san težak. Drži me, o'š i da paden još, uz sve ovo tvoje pusto vriđanje. Srrrrami se! Ču' ćeš me ka' se popenjen gori! O'š, o'š. (Malo ga je ka zanilo, deboto je odletija nizdol.) Eno ga na! ... Dobro je. U zanji čas san se uvatija.

ANTICA: Ništa ja vama nisan rekla, ne makla se odovle.

KONTE VITTURI: I ne miči se, jerbo ću past doli! Evo san deboto odletija. Pa kako me samo vriđaš, da gluvi šupak koji je navalija na te čučanjen. Nek te je srrrrrrram!

ANTICA: Šipak! Šipak! Šipak!

KONTE VITTURI: Di je?

ANTICA: Eto ste sa’ čuli. O šipku se radi, a ne o šup... O šipku, on vas je stiska, danas ste ga jili.

KONTE VITTURI: A... a, e, sa’ se sićan, bija je oni glavati ča ja najviše volin, proti cukra u krvi. Aj, skužaj, Antice, ovo malo pušika, pa te nisan dobro čuja. Odokle meni samo šupak?

ANTICA: Od rođenja.

KONTE VITTURI: Ča?

ANTICA: Ništa, ništa, konte, ajte to malo brže, da vas ne punta na ovo jugo... opotili ste se o' naprezanja, još ćete i plavuritu navuć, pa će bit ne tiskaj se, kume...

KONTE VITTURI: Koji kum, koja plavurita se ne tiska, ča je tebi večeras, Antice?

ANTICA: Ništa, ništa... samo san rekla... Oćete li da van skuvan malo komplota o' suvi šliv?

~ 55 ~

KONTE VITTURI: Skuvaj, samo da se ne mučin vako, izletit će mi i slipo i ono drugo črivo ča vidi. Mmmmm... nnnntiii...

ANTICA: Ajd, iđen ja odma skuvat komplot. Samo se ne naprežite više.

KONTE VITTURI: Neeee. Ne pušćaj meee...

ANTICA: Asti, skužajte, konte, nisan mislila...

KONTE VITTURI: Boje bi bilo da si mislilaaaaa... (Pljufff) (U kaiću pod balkonon... pardon, balaturon, leži MILIENKO na trbuju, a na njemu konte VITTURI. Barka se sa’ već malo više vaja. Obadva, da prostite, stenju.).

KONTE VITTURI: Jeeeeeeee....

MILIENKO: Ča?... K... ko...?

KONTE VITTURI: ...bateeeeee...

MILIENKO: Konte, ča je ovo bilo? Ciloga ste me pripločastili!

Niman arije... maknite se malo!

KONTE VITTURI: Pa, ča je ovo došlo, ne smi čovik ni past sa svoje balature! Makni se ispo' mene, ajme ča si košćunjav!

MILIENKO: Je li ovo pajola pukla? Ne mogu sa’ napipat, ali mi se čini... A ča ste pošćetni, Gospe moja! Zapravo, nije pukla pajola, nego još jedna daska o' pajole... ufmmm... A je da se onda može reć i da je pajola pukla, jerbo je daska dijal o' pajole, ali isto je zgodnije reć da nije pajola pukla nego daska o' nje, ali... ajmeee... ako se ne maknete s mene, adio ja.

KONTE VITTURI (Još uvik leži na MILIENKU): Lipo te čut kako se raspravjaš sam sa sebon o ton koliko ti dasak fali, i fali li ti cila pajola. Divota... Ala, makni se, cili san se izboja na te tvoje koščice. Pa, ideš li ti ča? (KONTE VITTURI je ka’ je pa, uletija nogon kroz MILIENKOVE noge u pajolu, da to pojasnimo, je li.)

~ 56 ~

MILIENKO: Kako ću se maknit, ka' ste me pritiskli? Da se malo maknete, možebit bi se i uspija maknit, evo ću afanat...

Asti miša, ko bi reka da voliko pizate! Mmmpfff... skroz ću izdušit ispo' vas... (Boje da van ne opišijen kako sve ovo izgleda, virujte.)

KONTE VITTURI: Ne mogu se pomaknit, sve me boli.

Nnnnti, svaka će me žunta bolit posli ovoga. Ćuti'ću prominu vrimena, a ona šempja mi još govori da će me puntat, pa me pustila da paden doli. Plati'će mi ka’ dojden gori, vidi'će ona di je Mujo noćija. Đđđđaavla izila!

MILIENKO: Evo, ruku ne ćutin od vašega piza. Cila mi je zatrnila. Ufffpfff... Koji je ovo bija napad iz arije? Ništa nisan činija, samo san rakogovnjarija, ovde mi je najboja pošta.

KONTE VITTURI: Nnnti, ča boli noga!... Jema bi' da san je ušćuga... Koja pošta? Jemate vi poštu i tamo kraj kuće, pa šaji pisma... Aaannn... nogaaa...

MILIENKO: Ma, ne ta pošta, nego pošta pošta, o' rib i raki govnjari.

KONTE VITTURI: Je li, nisan zna da i ribe jemadu poštu.

Bi'će in triba za telegrame šavat, a?! Ajme, ajme...nnnoga...

MILIENKO: Ma, pošta za vatat ribu. I... i mičite se više, tako gologuz s mene! Ako se karate s mojin ocen, to je vaša stvar, ali s menon se nećete karat! Tooo zaboravite, heterofobu jedan!

KONTE: E, sa’ baš oću, kara'ću se s tebon cilu noć, ka’ mi po vas dan tu laješ pod ponistron, da pošteni čovik ni u zahod ne može poć.

MILIENKO: Koji zahod? I... ča mi pritite to za karat se. Neću se ja s vama karat. Upomoooć, Dobrilaaa! Neka ga ko makne s meneee!

DOBRILA (Izliza na balaturu drimjiva i priplašena, tare krmeje, a jugo je, nako, sa’ dosta jako, pa jon mrsi ruse kose.): Ča je? Ko je to doli? Ko se dere? ~ 57 ~

MILIENKO (Juja se barka, a nije na Svetoga Marka, ali dobro se juja, ali on je, ka ča smo rekli, ispo' KONTEA VITTURIJA, skroz stisnut, pa se nima ka’ ošervat na jujanje.

Baca ji dlakicu, čas na jednu, čas na drugu bandu, a on se bidan ne može izvuć.): Dobrila, to san ja u barki maloooj, a otac ti se oće karat s menon... i... i ne deremo se!

DOBRILA: Kako se ne derete, cili ste Lušić probudili? Ča ste se tu usprdecali!

MILIENKO: Ne deremooo seee! Niko mene ne dere, niti ja koga deren, niti se prdecan... niti...

DOBRILA: Pape, ča činite tako gologuzi na Milienku? Ča se ovo događa?

KONTE VITTURI: A stisklo me, pa san odletija doli, jer je Antica išla skuvat komplot o' suvi šliv. Ajme, ča me boli.

Jema bi' da san žginca žnjut, ono ka' mi je noga upala u pajolu... pa oni pusti pijci ča su ostali virit iz pajole... ciloga su me izgratali po nogi...

DOBRILA: Ča to buncate? O čemu govorite? Milienko, jesi živ? Kako te moj otac samo pritiska! Čulo se lipo' ovde gori. Ćale, dignite se s Milienka, slomi' ćete ga bidnoga, vidite da nima u njemu vijar duše! Ajme, ča ste ga pritiskli, čriva ćedu mu izletit!

MILIENKO: Nije on mene pritiska, Dobrila, koliko ti puti moran reć. Ne karamo se, ne deremo se, ne pritiskamo se... ne... Samo mi fali još jedna daska. A kako neće ka' je konte vako divjački doletija odozgar, ka da je tica prepelica. Pa mora puknit pod težinon.

DOBRILA: A ko bi tebe sa’ razumija, o, djevče bajni.

KONTE VITTURI: Ala, mulac, pomogni mi da se dignen s tebe. Aj, uvati me za ruku!...

MILIENKO: Nnnti, ča jemate jaku ruku. Ke mišić! Bi'će vježbate, a?

KONTE VITTURI: Ne za to, budalašu, nije to ruka! ~ 58 ~

MILIENKO: Nije ruka?! Asti miša, pari ruka i... i kako ću vas uvatit za ruku, ka' ste vi na meni, a ja ispo' vas, konte? Kako ću van dat ruku u ovon položaju? Ne mogu toliko dobavit.

Mora' ćete se sami dignit... samo se ne upirite u me... Vidi ga! Ne tako! Ope' ću vas uvatit za tu ruku koja nije ruka.

Jedino nju mogu dobavit.

KONTE VITTURI: A ča si... košćunjav... milu ti onu... Asti, ča se teško dignit...

MILIENKO: Samo se nemojte više oba mene upirat, sve će mi izletit na grlo. Uprite se u pajolu, ne tu ča ste je pukli!...

(KONTE VITTURI se jedva nikako uspija pridignit, a nikoliko puti je deboto i pa u more, jerbo, ka ča smo rekli, jugo vaja, pa kako bi se prova podignit, zavajalo bi ga, pa bi se pridrža za veslo, pa bi ga zanilo, kako se veslo miče... pa ope'... pa malo ča bi njega zavajalo, nego kako on lampa po moru veslon, nako se miče i brod, čas vamo, čas namo... a jedan pu' je ope' uspija past na MILIENKA, pa se ope' diga... i jedva nikako. I eto ga, drži se s obe ruke za veslo ča landra napri', naza', nikako je dlakicu uvatija mot, pa je ništo stabilniji, ali i daje s veslon skupa, sa' malo polaganije, pleše po barki, a bidan MILIENKO još leži na slomjenoj pajoli, pa ga još i Vitturi kadika' ugazi, kako ga baca, pa se pari ka da uči plesne korake o' valcera, oli tako ništo slično.)

KONTE VITTURI: Aj, Dobrila, otvori mi ova doli vrata. (To su van ona vrata s mora, možete ji vidit s mula, a i s mora... a možete i na naslovnici, ako malo boje pogledate – op.a, opa.la, opsa.sa. Ali, nemojte ji sa’ ić gledat, po ovome jugu, napuvat će van glavu, to koji drugi dan, ka’ kala jugo, ka’ sbonaca.)

DOBRILA: Evo, ćale, samo da navučen mudan... košuju.

KONTE VITTURI: A ti, mulac, da te više nisan vidija s tin imberlanin kajićen ispo' moje balature! Odma ću te iz kubure, pa se onda misli. Neće te nijedan likar spasit, kako ću te izbužat! Zamalo san, evo za voliko, glavu izgubija... Dobro ~ 59 ~

san i proša s ovon nogon... Aaannn, ča boli... moran povadit ove puste pijke ča su mi se pozabadali... Nnnti pajolu...

MILIENKO (Jedva se i on diga, svaka ga žunta boli, jerbo nije lako ka' te pritisne duplo teži čovik, pa još s te visine, a i ruka mu još nije otrnila o' VITTURIJEVOGA piza.): Nemojte vi na me vikat! Ovo je pomorsko dobro i...

KONTE VITTURI: Ma, ča dobro?! Uvatin li te, bi'će tebi pomorsko loše! Doša đava pa te odnija, tako berlava!

MILIENKO (Pipa se po tilu, da vidi je li mu sve na mistu, ne ćuti još dobro desnu ruku, a da jon se ča dogodi, desnici, mo'š ga i ubit, jerbo, da se njega pita, desnica je najboji čovikov prijatej. Jema i ništo pijak ča su mu se zaboli u nogu, a i u ruku, kako se naglo bija uvatija za puknutu pajolu. A ka' smo već ko' prijateji, jedan prijatej mu je odavno reka da neš ti take Mletaške republike brez čvrste desnice.): Radi vas mi sa’ fali daska.

KONTE VITTURI: Falu tebi bar tri daske, koliko vidin. Ma, ča daske... fali tebi cila puntižela, eto ti ga na sad, pa ga drž!

MILIENKO: E, a za jednu ste vi krivi, konte. Da niste nako doletili... I... koja puntižela? Doma su sve na mistu...

Zapravo, ne znan ka' san ji zanji put vidija, možebit ji je ćaća kome i posudija...

DOBRILA (Otvara donja vrata do mora, ona ča smo ji gori spomenili, a jugo sa’ već dere.): Evo, ćale moooj, ćale moooj, ogrnite se, iskenda'će vas jugo, pa ćete priladit prostotu i bašijoku, pa će bit onda, vodi me po likarin.

KONTE VITTURI: Kojin likarin? Ko to mene vodi po likarin?

Aaannn, ča me boli noga.

DOBRILA: A tako se reče, ćale moj, ne idite se. Zamotajte se, eto van je sve isp...

KONTE VITTURI: Koji je ovo lancun? Ča je ovo? Da ovo nije kupjeno u Kineza, sve po kil maslin, a?

DOBRILA: Nije, ćale, original venecijansko. To su dugine ~ 60 ~

boje. Mislila san da će van se svidit, ka’ svi govoru da se javno karate sa Milienkovin ocen. Aj, ogrnite se, sve van se, da prostite, doli prosulo... e to doli, pari veslo... (Jeste li vidili kako se ocu govori vi, iz poštovanja, a ne ka danas – stari, di si, ludonja, daj sto kun.). Triba'će i čako obloga meknit na tu nogu, vidite ča je pomodrila.

KONTE VITTURI: Nije mi to noga nego ovo. Di ti gledaš?!

DOBRILA: Ako van to nije noga, onda ča je? Ni Klara, ni prija mi nisu ništa rekle o nogi koja nije noga, a pari se da je noga...

KONTE VITTURI: Ala, ulizimo! Noga nenoga, ča jema veze.

Brzo, oćeš da me punta!

(KONTE VITTURI ševa na jednu nogu, DOBRILA gre za njin i ožažimje mu mokru košuju na njemu, dok ga valovi ča se razbijedu oba stine ispo' kaštilca štrapaju; a on se ogrnija čudnin lancunon i tare se – ono, ka furešti posli kupanja, ka’ izajdu iz mora, pa se ogrnu šugamanon, svuču ispo' mudantine i udri tari se, deri peri, ča sprida, ča zada. On to ne obadaje, jerbo, e, ka prvi pu' mu je da ga more smoči. To, ka’ se naučiš od ditinstva, nije ništa, ono ka’ trčeš između valovi po rivi, ka’ je jugo najžešće, ko to može platit.)

DOBRILA: Ajme, ćale, ča van lipo stoji, širi vas u debelon črivu.

KONTE VITTURI: Hmmm, a to mi i triba, je li, i nako me je stisklo.

MILIENKO (Gleda u puknutu dasku na pajoli i malo je drma, da vidi je li još koji komad puka oli samo komad, ča je propa.): Je, ka stvoreni ste za te boje, konte.

KONTE VITTURI: Ko tebe ča pita!... Ma, čekaj, stani!

MILIENKO (Drži se za kosti s obe ruke, dobro ga je obatrzlo.

E, da, ćuti'će i on prominu.): Ne mičen, samo malo pajolu mičen, ali... ne mičen, ja ka ja... mislin, ruka se miče, ali pajola i... ~ 61 ~

KONTE VITTURI: Dobrila, jesi ono rekla da se karan s njegovin ocen?

DOBRILA: E, to svi znadu.

MILIENKO: Ali, nima karanja s menon, niks. Ja van nisan o' te sorte, strogo san strajt.

KONTE VITTURI: Onda si ti, znači, sin od onoga Adalberta, onoga ča je kupija oni dvorac tamo, pinezin iz crnoga fonda.

MILIENKO: Jesan ja njegov sin, ali o crnon fondu niman pojma. Pa, malopri ste rekli da nan je pošta blizu, oli ste već zaboravili koji san? Najboji van je ginko za to?

KONTE VITTURI: Koji ginko?

MLJENKO: Biloba, koji bi drugi bija?!

KONTE VITTURI: Sa’š ti vidit i ginka i bilobu skupa. Kuburu, odma mi donesite kuburu!

ANTICA (S balature): Ne mogu van sa’ dat kuburu, zauzete su mi ruke, jušto van nosin komplot o' suvi šliv; uvalila san i dvi suve smokve, da vas boje promuti. Oću van donit doli da popijete, oli ćete ka’ dojdete gori? Oli da ostavin komplot, a vazmen kuburu i donesen van je, a komplot donesen posli kubure, oli ćete komplot gori...

KONTE VITTURI: Koji komplot?! Jesi ti šenila?!

ANTICA: Nisan, nego je komplot o' šliv za vaše črivo i... ajmeee, ča van lipo stoji ti veliki šudar u duginin bojan!

KONTE VITTURI: Pa, ča ću ja s tebon, Antice, crna Antice.

ANTICA: Nisan ništa bidna učinila, slušan vas. Skroz san nevina.

KONTE VITTURI: Je, ča ćemo poć govorit, ka vrata o' grada...

DOBRILA: Asti, ćale, a meni Klara ništa nije pričala o nevinosti kroz vrata o' grada. Baš ću je pitat da mi to pojasni.

Mislila san da si nevin samo ako si nevin, a ne ako si ka vrata o gr... ~ 62 ~

KONTE VITTURI: Dobrila, ćerce, bi li malo mučala, a? Vidiš da san cili mokar, ušćugnute noge, a i trbuj san ruvina ka’ san pa na onoga berlešu...

ANTICA (Sa' se skalala i ona doli, ali brez komplota, jerbo ka' čovik ušćugne nogu, nije mu do komplota; nije mu do ničega.): Ajte, konte, ulizite brzo, jeman gori komad pašice, pa ću van je vezat okolo te ušćugnute noge. Pa, kako ste samo grubo stali, Gospe moja!

DOBRILA: E, vidi kako ševa na 'vu nogu.

KONTE VITTURI: Nisan krivo sta, nego san krivo uletija nogon Milienku među noge, pa mi je upala u pajolu i...

ANTICA: Pa, di nogon među noge?! Je li to za vaše godine?

Rekla san ja da pazite ča činite...

KONTE VITTURI: O'š mučat više, đaaaavla izila, pa ujidala!

ANTICA: Evo, neću više njanke be.

DOBRILA: Bidan Milienko, ćale ga je ciloga pripločastija, ka da je kar pun maslin priša priko njega...

(Konte VITTURI gre gori, cuncuka na jednu nogu, pridržaje se za ANTICU i grinta, DOBRILA za njin i tare ga, a on jon miče ruku nervožasto, ka ono ka' tiraš brenčuju oli mušuna.

MILIENKO vesla doma po jugu, ali ka da i nije jugo, neš ti, malo ga baca u kraj, ali to nije ništa, još mu deboto i pomaže da dojde doma, nako, jušto ga nosi prema kući, a on samo malo veslin upravja di će ga jugo odnit. A da boli, boli, svaka žunta. Ćuti' će on ka' se oladi.)

~ 63 ~

 6

MILIENKO (Leži na posteji, a izvanka se, pogađate, čuje jugo, dok mu vonj o' mora dopire do nosa, a je da ga on nima ka’ ćutit, jerbo ima druge posle...): Oooo, Dobr... Dobr... ila... ila... la... la... la...

(Uliza konte ADALBERT. Evo ga na! Samo da ne bude ope' ono o'š reć da san ovo... o'š reć da san ono i to...)

KONTE ADALBERT: Milienko, jesi li mi ti vazimja vazelin, bija mi je na šemizetu i...? Pa, sinko moj, ako ti ne oslipiš, niko neće!

MILIENKO: Zašto ću oslipit, ćale?

KONTE ADALBERT: A ča je puno, previše je. Oli si u kaiću, oli si na posteji i... i dereš li ga, dereš. Vidi ti žuji na rukan, paru patule crnice, kak'i su.

MILIENKO: Ćale, nemoj me sa’ i ti s tin deranjen. Ča me danas svi napadadu, a reka san već – ne de-re-n. Nikoga ne deren, niti karan, niti pritiskan...

KONTE ADALBERT: Ali, sinko moj, ja se strrrašno brinen za tvoje oči, jerbo ako tako nastaviš, adio vidogled.

MILIENKO: Vidogled?

KONTE ADALBERT: E, vidogled. Ča se čudiš?! To ti je ka vrtolet, naša, domaća rič.

MILIENKO: Otkad se ti, ćale moooj, baviš piz... tak'in stvarin? Nisan zna da te zanima jezik.

KONTE ADALBERT: Ča bi mene zanima jezik, a? Pogotovo ako je strani. Je li ti to meni čako amputiraš, a? O'š reć da me zanimadu tuđi jezici?

MILIENKO: Nisan mislija na jezik ka jezik, nego jezik ka jezik.

KONTE ADALBERT: Reka san ja, sinko moj, da'š oslipit, ali to zna udrit i na možijane.

MILIENKO: Ča to, ćale? ~ 64 ~

KONTE ADALBERT: To, ča ti po cile dane činiš... dereš se, eto to.

MILIENKO: Ne deren se, ćale, već san ti reka. Vidiš da se ne čujen. Ja sve činin utijo.

KONTE ADALBERT: Tiho oli glasno, na isto ti dojde. Triba bi nać čako divojke... oli... oli momka, mislin, za društvo. Ne mora to bit ništa ozbiljno, samo da nisi sam, vidiš da'š oslipit.

MILIENKO: Neću oslipit, oslipija dabogda, ćale. Ne boj se za mene.

KONTE ADALBERT: Aj, dobro, ali svejedno mislin da bi triba nać čako mušk... čako divojke.

MILIENKO: Jeman ja već divojku, ćale. Legenda o' divojke.

Cilogaaa života ja san tija samo njuuu, da do ispo njezinoga pandela naaajden puuut.

Ciloooga životaaa moje tilooo je brez njeee...

Pa, već san ti govorija o njoj, oli si zaboravija? Ča ne vazmeš ginko, oli si zaboravija da san ti ga meka na kantunal, kraj posteje?

KONTE ADALBERT: Koji ginko, crni sinko? (Jel' se ovo i rimuje, a? A ni ne zna da se rimuje.)

MILIENKO: Biloba! Oli ću sa’ i tebi morat ponavjat ka i kontu Vitturiju?

KONTE ADALBERT: Ma, ča si njemu ponavja?

MILIENKO: A malo je počeja zaboravjat, ka i ti...

KONTE ADALBERT: Ča san ja to zaboravija? O'kad ja to zaboravjan, a? O'š reć da san šenija? (Aj, ćaaa! Počelo je. A baš san mislija kako neće.)

MILIENKO: Nisi šenija, ćale, samo si zaboravija da san ti već priča o Dobrili i tome... Jeman curu, eto to.

KONTE ADALBERT: Jemaš? Pa ča onda po cile dane tu... to... ~ 65 ~

MILIENKO: Ona je fina divojka, časna...

KONTE ADALBERT: Časna?! Pa ti si, sinko, skroz prever... pre... perverzan. Prva, pa časna. To san moga i čekat o' tebe. Ti bi se, zar, i za časnu ženija?!

MILIENKO: E, ča fali, časna je i jema sestru Klaru i...

KONTE ADALBERT: I sestru Klarisu?! Ma, bravo! Još mi reci da činite manage e trois, pa da mogu ić u sobu kolpat ka čovik.

MILIENKO: Koji menaž, ćale? Dobrila je časna i...

KONTE ADALBERT: Dobrila? Jel' to ona ča si već govorija o njoj? Ona tamo Vitturijeva?

MILIENKO: E, Dobrila... faaala ku... kući ovoj, sitija se. Pa o čemu ti i govorin?

KONTE ADALBERT: O čemu?

MILIENKO: Ča o čemu? O Dobrili. Pari mi se da si baš zaboravija ginko vazest.

KONTE ADALBERT: Nisan zna da je časna.

MILIENKO: Dakuće, nego časna... I sestra Klara, a ne Klarisa, je isto časna... je malo zrilija, ali mora bit da je dobra duša. One su časne, ali nisu švore. I ja san u početku mislija da...

KONTE ADALBERT: Pa... pa, tebi, sinko nima spasa.

Najpri, po cile dane dereš li ga dereš, ča u sobi, ča u barki, a onda nađeš dvi Vitturijeve švore koje nisu...

MILIENKO: Ništa ti mene nisi razumija, ćale.

KONTE ADALBERT: Pa, ko tebe može razumit, crni sinko i... ne... samo mi nemoj sa’ još odgovorit da si pocrnija o' sunca, jerbo to ne govorin.

MILIENKO: O' čega ću pocrnit, ako neću o' sunca? Ne razumin sa' ja tebe.

~ 66 ~

KONTE ADALBERT: Ti ništa ne razumiš. Nnnti... on i njegove sestre švore Vitturijeve... Pa, da ne bi čovik... da ne bi čovik... (Ajme, ča se snerva.)

MILIENKO: Nisu one švore, ćale moooj, nego su one...

(Njemu, daprostitekurcatebe nije jasno kako mu to ćaći daprostitekurcatebe nije jasno.)

KONTE ADALBERT: Švore, nešvore, eno ča jesu, skroz si me izluda i... Ko ne bi rebambija kod ovak'oga sina. Ka da je teško rebambit, a ne ostarit u Kaštelin.

MILIENKO: Smiiiri se... Du-bo-kooo diiisssaaat... samo tako.

Taaakooo... Miiir u duuušiii...

KONTE ADALBERT: Bi'će tebi nemir ka' mi skoči tlak! Di si bija danas? Jesi ča uvatija? Kojoga raka govnjara, ka i jučer? Mislin, to, ka’ se ne družiš s tin časnin sestran i to... i ča ja više znan... (Sa' se već pripa za svoje duševno zdravje, iako je on jedan vako duševan čovik, ali to nema veze s duševnin zdravjen, je li. A kako se i ne bi pripa. Vi ne bi? Vi ne bi, je li?! Vi ne bi? Oćete reć da vi ne bi, je li?! Ve ne be, je le? Aha, kako da ne!)

MILIENKO: Kojin časnan? ... Aaaa, o'š reć s Dobrilon, e... he... Baš san bija žestoko potega, jerbo mi je tucalo, pa bi'će bilo čako oborito, ka’ me je, iz vedroga neba, nako gologuz, pritiska konte Vitturi. Tija se karat s menon. Srića, pa je došla Dobrila sa lancunon u duginin bojan.

KONTE ADALBERT: Vitturi?! Ona štraca o' čovika te pritiska?! (Čekaj, stani malo! Staniii! Oooo, Liskooo! Ovde jemate priliku vidit da se i muškon može reć da je štraca, a ne samo ka' se dvi ženske karadu, pa jedna drugon viču da su štrace. Eto, samo nek se zna. Molin, molin lipo. Nima na čemu.) Gologuz?!

MILIENKO: E. KONTE ADALBERT: Pa, sinko moj, ča ću ja s tebon, a ja mislija da se ti žešćiš na tu časnu Dobrilu i tu drugu sestru Klarisu, ča nije legenda, a ti se s Vitturijen gologuzin karaš; ~ 67 ~

pa malo to, nego nastavjaš i ka’ dojdeš doma... Pa, ča jemaš onda to činit doma, kraj divojke i sestre jon?! Ča ti one to ne činu, ka i ciloj pristojnoj mladosti, a ne ti doma ka’ dojdeš?

MILIENKO: Niman ja dvi divojke, nego samo Dobrilu, a ona bi mi činila, ali ne može ni ona po cile dane, ne smi vanka u svako doba, ne dadu jon, nisan in drag, pa je naša jubav nako, plangtonska.

KONTE ADALBERT: Pa ča te onda Vitturi jema pritiskat?! Ča je tebi? I časne i švore i Vitturi... i sam svoj servis i... Pa ti si, sinko, teški ovisnik!

MILIENKO: Koji ovisnik, ćale?! Ako diko s društvon, gori ispo past-oralnoga zapalin ajdučku travu, to je sve, atroke da se još boden i to...

KONTE ADALBERT: Bodeš sve živo, kako mi se čini.

Ovisnik o ononđenju, eto o čemu. Pa još i Vitturija?

MILIENKO: A tako je ispalo, skočija na me s balature.

KONTE ADALBERT: Znači, niste se do sa’ karali? Sa’ je skočija na te i platija si laštru...

MILIENKO: Nisan ništa platija, ćale moooj, odma san mu da do znanja da ja nisan ka ti. Ja volin ćer Dobrilu i s muškin se ne karan.

KONTE ADALBERT: Sa' mi još reci i da jemaš ćer!

MILIENKO: Koju ćer?

KONTE ADALBERT: Dobrilu.

MILIENKO: Nije meni Dobrila ćer, ona mi je divojka. Reka san ti već.

KONTE ADALBERT: A kojo ti je onda ćer?

MILIENKO: Koja ćer?

KONTE ADALBERT: Tvoja! Reka si da voliš ćer.

MILIENKO: Dobrila je ćer o' Vitturija su dva t, mislija san da to znaš. Nju ja volin. ~ 68 ~

KONTE ADALBERT: Kako bi ja to zna?! Znači, nimaš ćer?

MILIENKO: Ko će meni dat ćer, ćale? Za to triba jemat ženu, pa onda žena dobije misionarski drob, pa onda rodi ćer... oli sina... svejedno... zapravo, nije svejedno, svak više voli sina, ali reću da in je svejedno, a... a kasnije in ope' ćer bude draža nego deboto svi sinovi ovoga svita i...

KONTE ADALBERT: Aaan, ako je tako... Ali ni to ne vaja, jerbo neću da se š njiman viđaš, niti da in oko kuće rakogovnjariš... Ma, znaš ča?

MILIENKO: Ča, ćale?

KONTE ADALBERT: Sve san ništo mislija ove dane...

MILIENKO: Oli si mislija, ćale? To je lipo... mislin, da si mislija i...

KONTE ADALBERT: O'š reć da inače ne mislin, a? O'š reć da san berlav, a? (Evo ga ope'.)

MILIENKO: Ništa nisan...

KONTE ADALBERT: A bi li tebi ovi berleša moga dat trisku, a?! Bi li tebi ovi berleša moga dvi po čunki, a?!...

MILIENKO: Smiri se, ćale. Ča se odma idiš.

KONTE ADALBERT: Kako se neću idit, govoriš mi da san ludonja.

MILIENKO: Ja san samo reka da je lipo da si mislija, a ti si, ćale, reka da si berlav...

KONTE ADALBERT: Ja berlav, je li? Ja berlav?! A bi li tebi ovi berleša moga...

MILIENKO: Smiri se, ćale moooj. Aj, duboko diii... šiii... Ča si tako napet ka lumbrela, koja još nije izumjena, baren ne u Lušiću... jedino možebit u Kini... Triba bi se više karat, da smanjiš napetost i to...

KONTE ADALBERT: Smiri'ću ja tebi napetost u ton glavi.

MILIENKO: A da di će napetost nego u glavu. ~ 69 ~

KONTE ADALBERT: Ić'eš ti meni u soldate, služit duždu Petru Orsiolu drugon i otadžbini, da se makneš malo daje od ove Sodome i Gomore lušičke i ti sestar časni, barenko do Venecije. Nije to daleko, šavat ćemo ti bureke i zeljan'ce.

Tamo ćeš postat muško.

MILIENKO: Pa, ja jesan muško, ćale. Ol’ je to do sa’ bilo upitno? Evo, vidi, nu! Sa’ san nareeestaaa... doša je veliiik, ća... le moooj...

KONTE ADALBERT: Nnnti pasa! Brzo se obući! Diži gaće!

Znan da si muško, ne moraš mi odma kaživat... Spremi to!

Ala, brzo! Kaka to! Baci to! Spremi to!... (Okreće glavu, ka da je vidija ništo straaašno. A ko zna ča je on vidija, to mi možemo samo nagađat, je li, jerbo jedno je ka' vako pročitaš, a drugo ka' vidiš uživo, ča je da je.)

MILIENKO: Ako znaš da san muško, ča onda govoriš da ću u soldatin postat muško?

KONTE ADALBERT: To se tako reče, očvrsnit ćeš, očeličit, jerbo ča te ne ubije to te čeliči, ča će reć jedan ludi pisac, tamo kašnje... Oli tako nikako, ali takva ideja niče, niče, nije da ne niče.

MILIENKO: Ne mogu u soldate, jeman krive tabane, pa sve da je za dužda Petra drugoga i otadžbinu, a meni se pari da oti dužd odavno više ne dužduje, nego je sa' glavni niki Frane Morosini, tako mi je Dobrila rekla, da jon je ćaća reka, jerbo je Vitturi u duždevon partiji, ka savjetnik za lušiške masline i trišnje.

KONTE ADALBERT: Koji Frane, koji Vitturi u partiji...? Greš u soldate s tabanin oli brez nji. Eno kaki jesu, glavno da nisu ravni.

MILIENKO: Krivi su još gori.

KONTE ADALBERT: Nisu. Ravni smetadu za odit, a krivi ne smetadu.

MILIENKO: E, a krivi smetadu ka' spavaš. Vidi, paru prašćje nogice. ~ 70 ~

KONTE ADALBERT: Svejedno ćeš ti u soldate, pa makar u prašćju brigadu. Tako me je svitova konte Doroteo, pa san onda dobro razmislija i zaključija da je to najboje za svi.

MILIENKO: Oni advokat manjamuktaš? Pa, ti advokatin viruješ? To mi je fala ča san mu nosija rake govnjare, one najobilatije, za mito i korupciju, ka' si ti govorija da'š tužit Vitturija radi ometanja javnoga reda i mira oko pravjenja uja...

KONTE ADALBERT: Pusti advokate na miru, triba š njima bit u dobre. Vojska će te dovest u red. Bi'ćeš ap-tak. Nima tamo labavo.

MILIENKO: Ja san u redu, ćale, ne triba meni dužd Petar drugi i Venecija, čuja san da in je slaba konalizacija i da in štrade smrdu ka kuga. Ko će to priživit.

KONTE ADALBERT: Ti. Reka san ti, nima druge nego tako, jerbo ćeš učinit razgrđe. Samo mi još fali da te Vitturi opali.

MILIENKO: Ma, di će on mene opalit! Zna se da se ti š njin...

KONTE ADALBERT: Ala, oli ćemo opet o meni i njemu, to je svršena priča...

MILIENKO: Kako svršena, ćale, pa još si mlad i...

KONTE ADALBERT: Mlad, star... ča to sa’ jema s vojskon...

Ti greš tamo i amen.

MILIENKO: A... a znaš li, ćale, koliko mi dasak fali?

KONTE ADALBERT: Baren tri.

MILIENKO: Astiii, ope' si pogodija! Bilo je dvi, pa sa' tri...

KONTE ADALBERT: Ča san pogodija? Ča je bilo dvi i...?

MILIENKO: Pa, to, da mi falu tri daske i... Morabit da cili Lušić zna da mi falu. A ne bi me čudilo da se i u drugin selin zna. Mora'ću ča pri' te daske popravit... a mogu i nastradat, ako mi noga zaglavi u pajoli... Jedino... jedino ništa ne znan o puntiželi, jerbo morabit da i ona fali. Znadeš li, možebit ti, fali li nan koja puntižela? Ja se tin puno ne bavin, pa... ~ 71 ~

KONTE ADALBERTO (Slegnute glave, ono nikako, baš štufo, desperano.): Sinko moj, ako se misliš o' soldati izvuć na ludilo, zaboravi. Može ti falit cili metar dasak, i puntižele i kantinele i bande o kara, i timunele, i kašuni za nalivat zid, i sve daske ovoga svita, ali greš u prašćju brigadu s tin nogican o' prajca! Ala, leć! Spavat, brzo! Nećemo više od oton raspravjat. Greš i gotovo! Čo tamo!

MILIENKO: Ali, ćale, pogledaj me, di ti ja sličin na soldata, aj, pravo reci? To, vako, ribar i to, ali soldat...

KONTE ADALBERT: Sliči' ćeš, o'š, o'š, ka' dojdeš tamo, pa ka' ti kapular mađore da dvi po čunki... Siti' ćeš se ti svoga oca...

MILIENKO: Kojoga oca, ćale? Oli ja jeman kojoga oca, ča ga se triban sit...

KONTE ADALBERT: Ja, sinko, diko baš mislin da san napravija berlešu par ekleselans... I ne!!! Samo me nemoj sa’ pitat kojoga to berlešu, jerbo bi ti ovi berleša moga dat...

Ne!!! Nemoj više ništa govorit barenko do sutra, jerbo ću se baš naidit. Mrš u posteju! Leććć! Ččččo!!! (Aj, još smo dobro i prošli, mislin, ono o'š reć ovo i ono.)

 7 (MILIENKO spava u svojon posteji, a u kojon će, oli će u tuđoj, i sanja kako ga vali gingolaju, a DOBRILA ga zove s balature, a onda jugo puno pojača i strrrašno ga počme tripjat i vajat, deboto je izletija iz barke. Onda mu je u san doša otac kako se dere – pa ovde se svi deru.)

KONTE ADALBERT: Milienko!!! Milienko, crni sinko, budi se!

MILIENKO (Prene se iza sna, pa je najpri mislija da je ispa iz barke, kako je jugo naglo pojačalo, a zna se da jugo jača pomalo, nije to bura.): Č... Ča je, ćale?! Ajme, ča si me pripa, ~ 72 ~

srce mi je stalo, a znaš da mi diko učine škerac, malo ka škroka, pa mi malo ka nestane arije...

(Ako ste zaboravili, to van je ono ništo oprilke vako ) a baš san bija lipo sanja kako rakogovnjarin ispo Dobriline balature, a mali papališ mi skočija iz brodice pravo njoj u nidra, pa ga ona traži po spavaćici... pa... pa san sanja tebe kako se dereš, a sve ka da je u stvarnosti, ono, zapravo i... Ča je, ča si me probudija vako, jesi li naša vazelin? Da ti nije u kantunalu, kraj psihe?

Jesi li popija ginko? Nemoj me tako naglo budit, znaš da jeman osjetljivo srce, pa mi nije priporučivo ni u soldate ić i...

KONTE ADALBERT: Koji vazelin?! Koja psiha?! Koja su to pusta pitanja? Da'ću ja tebi psihu, tovare jedan! Tebi je psiha malo iskrivjena. A soldate smo dogovorili i nima više o tome rasprave!

MILIENKO: A ako mi srce učine škerac? Jema' ćeš me na duši.

KONTE ADALBERT: Jema' ću ja tebe i na tilu i na duši, ako ostaneš doma.

MILIENKO: A dobro, ali bi'će ti ža. Nego, ča si me vako prenija iza sna? Je li ovo provaješ oće li mi srce izdržat ka' me tamo naglo probudu? Oću li kolpat.

KONTE ADALBERT: Da kolpat... Tovar? Di je nesta tovar?

Jesi ga vidija? Eto, to!

MILIENKO: Koji tovar, ćale? Da nisi sanja? Okle nama tovar, ćale moj?

KONTE ADALBERT: Kako okle? Jesi ti ćorav! A dakuće nego ćorav, reka san da'š oslipit od onoga pustoga ononđenja deri-peri, pa si sad, eto, počeja i sanjat ononđenje. Nima tovara, a ti misliš na gluposti...

MILIENKO: Ja ne vidin nikakvoga tovara ovde. Nismo nikad jemali tovara.

~ 73 ~

KONTE ADALBERT: Dakako da ne vidiš, ka’ ga nima, a usto si i oslipija od pustoga samoderanja. Ukreli su ga. Da nije Vitturi ope' to vazeja po' svoje? Pa, nima u njemu vire, ka ni u moru mire.

MILIENKO: Ja, ćale, ne znan ni za kakvoga tovara. Ka' smo mi to jemali tovara, ne sićan se. Možebit da je i bija koji, ali ka’ san bija mali i...

KONTE ADALBERT: A bi li tebi tovar moga dat plesku, a!

MILIENKO: Koji tovar, ćale?

KONTE ADALBERT: Evo, ovi!

MILIENKO: Ćale moj, nije lipo govorit za sebe da si tovar.

Kako će te drugi poštivat, ako sam sebe ne poštiješ.

KONTE ADALBERT: O'š reć da san ja tovar, a? O'š reć da sebe ne poštijen, je li?

MILIENKO: A sam si reka da si tovar, pa... Vaja starije poštivat, pa se ja tu niman ča... (Pošteno momak govori, nima se ča tu dodat.)

KONTE ADALBERT: Sa'š vidit svoga tovara, pa se onda deri-peri!

MILIENKO: Nisi ti, moj ćale, tovare... oću reć, nisi ti moj tovar, ćale i... p... pusti me, zadušit ćeš me, pa me konte Vitturi neće moć upucat na kraju! Č... ča je tebi, tov... pape moj?!... Oprooostiii mi, paaapeee, ča san puno deraaa... rekli su mi najgoreee o tebiii, da si se s Vitturijen karaaa... U maslinan da si krejaaa... Ne mlati me, paaapeee... žginca' ćeš mi noge prašćjeee...

~ 74 ~

 8 KONTE ADALBERTO (Na tajnoj lokaciji, u maslinan. Okreće na tremuntanu, ko jema reumu oli čako drugo, ćuti... a ope', jema svita ča i ne ćuti, to je sve do čovika, je li.): Nesta mi je tovar. Znadeš li ti ča o ton nemilon događaju?

KONTE VITTURI: Pa si me zato zva da se najdemo lipo ovde? Ča ja znan o tvon tovaru, jema san ja svoga tovara, pa san ga proda. Ča će mi tovar, neš ti.

KONTE ADALBERT: Tovar maslin. Rekli su da je osnovano sumnjivo viđen kako uliza u tvoj kaštilac.

KONTE VITTURI: Ko ti je to reka, bodac ga proboja? Bi'će one nesriće ča po cile dane sididu doli na špici, pogrđiju pošteni svit i vatadu sunce? Ča to jema u judima tužnooo, da ulizadu u tuje životeee...

KONTE ADALBERT: Kojon špici?! Ko to sidi na košćici? Ča je tebi?! Di će svit sidit na košćici?

KONTE VITTURI: Koja košćica te spopala?! Sididu na špici i...

KONTE ADALBERT: Špica... košćica, sve isto...

KONTE VITTURI: Jesi ti siguran da si vazeja oni ginko i kapi za možijane?

KONTE ADALBERT: Ča sa' ginko jema s tin? Oli ćemo se sa’ karat?

KONTE VITTURI: K... koje karanje?! O'š da te ko čuje... Di ćemo se karat ovde, jema okolo svita i...

KONTE ADALBERT: Špica oli košćica, svejedno je viđen moj tovar kako uliza u tvoj kaštilac. Eto ti ga na, pa ga drž!

KONTE VITTURI: Ma, di će tovar ulizat u moj kaštilac, ne pušćan ja nikakve tovare, a pogotovo iz maslin. I ča pušćaš tovare da ti šetadu po maslinan? ~ 75 ~

KONTE ADALBERT: Ukreja si mi pun tovar maslin, eto to. Četiri puna kara. Pa, malo to, nego su nestali i konji i kari skupa s tovaron.

KONTE VITTURI: O'š to reć da san ti ja ukreja i kare i konje i tovara, a?

KONTE ADALBERT: Vidili su judi i dojavili mi golubon pismonošon. Nisan zna da si tako falas čovik.

KONTE VITTURI: Nisan falas. Ništa ti ja nisan ukreja i nemoj me idit, jerbo ću izvadit...

KONTE ADALBERT (Naglo se ošerva okolo sebe.): Ne vadi ovde! Jesi normalan! O'š da nas ko vidi! Ča će svit reć!

KONTE VITTURI: A ka' me napadaš, kako neću. A svit i nako već svašta govori, znaš kak'i su zli jezici, da i nimadu ča, reć ćedu ti, atroke ka’ jemadu.

KONTE ADALBERT: Samo san tija provjerit jesu li glasine osnovano sumnjivo istinite. Onda... zini!

KONTE VITTURI: Aaaaaa.

KONTE ADALBERT: Ča si zinija?

KONTE VITTURI: A reka si da zinen. Mislija san da'š mi angine prigledat.

KONTE ADALBERT: Koje angine? Mene zanima di je tovar.

KONTE VITTURI: Ne'š ga nać meni u grlu. Ne mogu ja toliko progucat.

KONTE ADALBERT: Nisan ni reka da ti je u grlu!

KONTE VITTURI: Pa, ča si onda reka da zinen, ako nije u grlu?

KONTE ADALBERT: Reka san da zineš di je tovar, a ne da zineš.

KONTE VITTURI: Jesi ti popija ginko danas?

KONTE ADALBERT: Koji ginko? ~ 76 ~

KONTE VITTURI: Biloba. Milienko mi je reka da je to dobro za možijane. Priporučija mi je. Oli se ne sićaš, pa san ja tebi priporučija, pa...

KONTE ADALBERT: Moj Milienko? Oli je on likar, pa će ti poć priporučivat likarije!

KONTE VITTURI: Ča je da je, znaš da mladi danas puno znadu, puno surfadu po moru, pa trevu svakoga, pa razminu mišljenja... pa in se ništo sviđa, a ništo ne sviđa... A je da diko znadu naletit i na ludosti, ali brez toga ne gre...

KONTE ADALBERT: I ti si samo zato ča on surfa, njega posluša? I ja san tebe za oti ginko posluša, jerbo si ti Milienka za oti ginko posluša?... Pa, luđi san ja od vas obadva.

KONTE VITTURI: Vaja diko i mlade poslušat, ma koliko ji mrzili i na kraju priče upucali iz kubure na mostu, sa sjeverne bande kaštilca.

KONTE ADALBERT: Ma, bravo, triba poslušat Milienka? A ja ga šajen u soldate, da ne čini razgrđe između naši familij... i da ga više ne gledan doma, a ti ga slušaš... Pa, judi moji, ne mogu virovat ča se ovo događa.

KONTE VITTURI: Ja san ga posluša za oti ginko, manje zaboravjan di san meka šemedekan za grdelina. A ti si reka da si me posluša za ginko i da i ti boje pantiš di si meka vazelin i druge stvari.

KONTE ADALBERT: Ako manje zaboravjaš, onda ćeš se sitit i da si mi ukreja tovar maslin.

KONTE VITTURI: Ginko je dobar za pančenje, ali isto nije baš toliko. Toga se tovara ne sićan, to san ti već reka... I ča si me se uvatija s tovaron?

KONTE ADALBERT: Jerbo su vidili kako uliza u tvoj kaštilac.

KONTE VITTURI: Nemoj me idit! Zva si me lipo vamo gori, u masline, da me napadeš za toga tovara. Ti baš ka da oćeš da se zaozbiljno pokaramo. ~ 77 ~

KONTE ADALBERT: Oli smo se do sa’ karali za šalu?

KONTE VITTURI: Aj, projdi me se s tovaron. Reka san ti...

Pa, neću ti do kraja knjige govorit da ja niman ništa s tovaron. Aj lipo doma, leć i opočinit, da ti se možijani malo sredu, vidiš da svašta bališ.

KONTE ADALBERT: Iđen ća, ali znaj da ti još ne virujen.

Neću više, gren doma, da ne zadržajen razvoj događaji u knjigi. Jeman obzira prema čitatejin, (Svaka čast čoviku. E, da vako svi u ovoj knjigi jemadu obzira, bilo bi pešest stranic i gotovo, a ne svak se navije o svačemu, pa rastrisadu deriperi, na široko. A svak se u svašta razumi, ka po običaju.) ali da nije tako, ohohooo, čuja bi ti mene.

 9 (DOBRILA i MILIENKO sididu na šentadi u parku, ono doli ispo’ past-oralnoga. Gori se čuje žamor kmetov koji sididu na zidiću i poštuju zakon, i piju pivo, jerbo pivo je zakon, tako su in feudalci rekli. Tremuntana malo pušika, nako, nije baš, ali isto puše.)

MILIENKO: Oj, Dobrilo, djevo bajna, mila si mi kano ti jedina, znadeš da me otac šaje u vojsku, nagovorija ga je oni advokat konte Doroteo, a ka malo san mu raki govnjari odnija na kuću.

DOBRILA: Ča jemaš ćaći nosit rake govnjare na kuću, ka' ji mo'š donit ka’ se vratiš doma iz ribe, jerbo i nako dojdeš doma, pa si ji donija i njemu i sebi na kuću, je li?

MILIENKO: Ma... ma, ča jeman ćaći odn...

DOBRILA: Pa, nosija si mu na kuću rake, pa govorin, ča ćeš mu nosit na kuću, ka' mo'š...

MILIENKO: A muke ti... Ne mogu virovat. Ma, nisan ćaći nosija, nego advokatu Doroteu... A... a nosija san ja i ćaći, ali to ka' dojden doma uvečer, pa se to ne računa, iako mu ja ~ 78 ~

donesen, ali... ali ka' san već doša doma, onda... onda mu nisan donija na kuću... iako... je, to mu dojde ka na kuću, ali pošto je to i moja kuća, onda je malo glupo ka reć da san mu donija rake na kuću i...

DOBRILA: Milienko, djevče bajni, a da uvatiš malo arije, a?

Ja tebe nisan baš... ali nima veze... najvažnije je da smo mi skupa ovde, a kome si ti nosija na kuću... pa ča ćemo sa' o tome. Eno kome jesi, to mene nije brige...

MILIENKO: Tija san samo razjasnit kome san... jerbo, ako gledamo ka ono na kuću, onda i ćaća i ja i advokat... Nnnnti, pa di san se moga vako zamrsit...

DOBRILA: Oli si se zamrsija? Ja ništa tu ne vi... Di su konopi?

MILIENKO: Koji kono... Ča... Pa, govorin o' advokatu i ćaći i... Je li ti dobro, Dobrila?

DOBRILA: A je, ča će mi bit. Ča me pitaš jesan li dobro? Oli san blida? A kako neću na ovi mrak, ovu tminu, tamu i tmicu rvasku...

MILIENKO: Nisi blida nego bles... Nisi blida, dobro mi se činiš, a je da se ništa ne vidi od mraka i tmine, ali ne činiš mi se baš ništo blida.

DOBRILA: Pa, ča me onda pitaš je li mi dobro?

MILIENKO: Ma, pitan te... pitan je li ti dobro ovde na šentadi, je li ti ladno i tvrdo, pa ako ćeš da skinen košuju...

DOBRILA: Ča bi košuju skida ako je meni ladno? To da ja ča obučen, ajde, ajde, ali da ti skineš košuju jerbo je meni ladno... ne znan, to meni nikako ne izgleda da bi bilo od koristi. Jerbo, da je tebi vruće, ajde, ajde, onda čovik skine košuju, ali da je meni ladno, a ti...

MILIENKO: Pitan, je li ti ladno pod guz... je li ti ladna šentada za sidit, eto to, a ne da ja skinen košuju ako je tebi ladno, nego da skinen košuju, pa da je ti mekneš pod gu...

Ma, nima sa’ veze je li ladno oli nije, pustimo sa' to. Jema san ti ništo važno reć. ~ 79 ~

DOBRILA: E? Reci, djevče bajni.

MILIENKO: Posta'ću muško i...

DOBRILA: Muško?! Ti'š postat muško? Ne mo'š ti posta' muško, Milienko. Kako'š posta' muško ka' si već muško, ki, ki, ki...

MILIENKO: Skroooz... skroz san se... Tija san reć da me otac šaje u vojsku i da je reka da ću tamo posta' muško i...

DOBRILA: To za vojsku si mi već reka, čin smo došli na šentadu, a ovo za posta' muško... ako je to bilo važno ča si mi tija reć, ope' moran pita' kako'š posta' muško ka' si već muško... (Zastane. Malo se ka prene. Prene, ne prne, oli ste čoravi, vidite ča piše. Oćete sa' i mene zbunit, je li?!) O... oli nisi već muško... ki, ki, ki...? Ako ćaća govori da'š posta' muško, onda...

MILIENKO (Skroz nikako snervano, iščičano od pustoga tumačenja, a i trudan je bidan – pa, vidili ste mu žuje koliki su - dug je bija dan, odavno se svanilo, a on čin svane krene rakogovnjarit, jerbo raki se najboje vatadu u zoru.): Kako nisan muško? A nu!

DOBRILA: Ča to činiš? Jesi to skala gaće na ovu tremuntanu?

MILIENKO: Jesan, o djevo bajna. Pa ti vidi jesan li muško.

DOBRILA: Ki, ki, ki... ništa ne vidin u ovome mraku, tmini, tmici, tami rvaskoj... Je li to nika beštija? Slabo se vidi.

MILIENKO: Mislija san... dugo ću bit sam, tamo na službi duždu Petru i otadžbini, pa ka’ bi mi bar malo takla...

DOBRILA: Oj, Milienko, djevče bajni, mili si mi ga ti jedini, ča da ti taknen? A ča ti to blišći? Ništa se ne vidi u mraku, samo se nazire ništo ka...

MILIENKO: Mali miš, jubimac. Ja se stalno igran š njin. Miš papališ.

~ 80 ~

DOBRILA: Asti, meni se više pari ka pantagana, koliki je, sa’ ka' su mi se oči navikle na mrak i tamu i tmicu gorku i pustu... rvasku tamu i tmicu i... Vidi, gleda me!

MILIENKO: Ma, dobar je on. Ka’ je žalostan, povuče se u sebe, evo je sa’ malo živnija. Aj, takni ga.

DOBRILA: Ne mogu, straj me da me ne uji. Vidi, miče se!

Ajjjjme! (Ono ka ka' se naježi, ka ka' vidi zmiju juticu i to.

Strese se. Ma, znate...)

MILIENKO: Ma, di će te ujist!

DOBRILA: Nego, tila san ti ništo važno reć.

MILIENKO: Samo ti uvati maloga miša, pa govori ča ko' oćeš.

DOBRILA: Aj, ka’ si navalija. Vidi ga, baš me nikako ka ispo oka gleda. Tila san ti reć da me pape oće odat za kontea Družimira.

MILIENKO: K... konte Družimir. Pa di ćeš za njega, može ti bit otac. To da se samo družiš s Družimiron, ajde, ajde, ali odat se. Mislin, ono, Družimir... družit se i to... Isti je korijen.

(A zamislite da je to u komunizmu, pa mu naredu: Druže Družimire, druži se s drugovin! – he, he, heee. A eno nako, palo mi na pamet... he, he...)

DOBRILA: Koji korijen, oj, Milienko, djevče bajni i legendo?

Ne govorimo ovde o kupusu i kavulin, nego o tome da ću se morat odat.

MILIENKO: Di'š za njega! Miritaš ti puno boje o' njega. Pa... možeš li to kako škivat? Ala... ž... žveltije malo to... to... tooo...

DOBRILA: A tako je pa... pa... pape odlučija.

MILIENKO: Nem... nem... ne... ne... nemoj, Dobrila. Če... če... čekaj me... me... mene da dojden iz soldati.

DOBRILA: Ka... ka... kako to... to... to misliš?

MILIENKO: Lipo... lipo... lipo... lipolipolipolipooooo!!! ~ 81 ~

DOBRILA: Enti maloga miša!

(Posli' par minuti, minut više oli manje.)

DOBRILA: A č... ča mu se dogodilo?

MILIENKO (Zapuvano, ka kravosac za kojin je trča drugi kravosac, pa sa’ možete zamislit koliko je to zapuvano.): B... b... bacila si ga u afan, eto ča mu se dogodilo!

DOBRILA: Ajmeee! U afan?! Nisan tila. Brzo, umjetno disanje, to me je naučila moja prija. Na, mišu mali, vamo dojdi.

MILIENKO (Izneblušeno, iskolačija oči, ma ča iskolačija, iz mramorno kolačija, ispandešpanjija oči.): Faaaalileeee seeee Kaaaaaa...

DOBRILA: Mmmploah... muml... muml... pouh...

MILIENKO: ...šteeelaaaankeeeee!!!

DOBRILA: Evo je počeja disat, jeman mu plus od bila. Vidi ga, miče se. Ufff, mislila san da nima ništa iž njega.

MILIENKO: A ja da ću sa’ ja afanat (Sprema maloga miša papališa.).

DOBRILA: Je, bilo je napeto.

MILIENKO: Da napeto. Dobro te je prija naučila, svaka jon čast. Mora' ćeš me upoznat š njon.

DOBRILA: Ona ti svašta zna, a sve samouka, sve ča je naučila, naučila je pošteno, sa svoje dvi ruke i noge, niko jon nije pomaga i šapja ka i drugima, pa su sa’ druge na bojin položajin nego ona.

MILIENKO: E, ona bidna ostala u misionarskon položaju.

DOBRILA: Kojen misionarskon?!

MILIENKO: Oli to nija ista ona ča vesla čičan u misionarskon položaju?

DOBRILA: Ope' ti počinješ s misionarskin položajen!

MILIENKO: Ne počinjen, a ako budeš tila, možemo i to diko. ~ 82 ~

DOBRILA: Ča?

MILIENKO: Pa, to, misionarski položaj.

DOBRILA: Neću. Pa da mi bude veliki drob ka i njoj. Rekla je da ne provajen to činit brez da čitan upu'stva, a da o nuspojavan javin njoj.

MILIENKO: Koja upu'stva? Nije to likarija... a je da zna bit dosta likovito.

DOBRILA: Napisala je ona meni upu'stva, spremila san ji u škafetin. Ajmeee, koja je ura? Moran ić doma, otac će mi se idit, još će mi dat plesku.

MILIENKO: Ma, nek vidin toga ko će tebi dat plesku, odma ću ga matrakon prikolo vratni žijal, evo vako! Nnnnti onoga...

DOBRILA: Ča si se uzmava s otin, o'š me po glavi! Neće on meni ništa, samo tako reče ka’ dojden kasno doma. Malo je nagal, ali nije rđa loš.

MILIENKO: Oprati'ću te.

DOBRILA: Nemoj, ako te vidi, bi'će razgrđe.

MILIENKO: Čekaj! Di ti je priša, nije velika ura. Ka’ bi ope' malo ono s mišon papališon i to... jerbo ko zna ka' će bidan opet nako veselo živnit i...

DOBRILA: Oj, djevče bajni, ne mogu, moran prišit doma, pape će popiz... pape će se jutit i paprit ča san voliko ostala kod prije.

MILIENKO: Koje prije?

DOBRILA: Kako koje? Pa moje prije, one ča je trudna. Tebi baš ka da falu dvi daske.

MILIENKO: Oli ćeš sa’ i ti o daskan? To ti je Antica rekla, je li?

DOBRILA: Ne triba mi niko reć, ka da se to ne vidi.

MILIENKO: Popravi'ću ja i te daske, pa neće više bit da mi falu... ~ 83 ~

DOBRILA: Iđen ća, ćaća će pop... poludit da di san. Aj, Bog! MILIENKO: Di ćeš! Mogla si još malo ostat. A viiidi ga kako te gedaaa...

DOBRILA: Geda ne geda, na isto mu se vata. Aj, sa' baš moran, koja je ovo ura tukla?

MILIENKO: A... Dobrila?

DOBRILA: Ča je sad? Rekla san da prišin doma.

MILIENKO: Ka' ću te odvest prid oltar? (Zeru ki zastiđeno.

Ma nije van on nikad stidan; ništa njemu nije stidno, pa ni dlake ispo paze. ) DOBRILA: Oštrigeta! Jema vrimena. Vidiš da prišin, o'š da me ćale potegne iz kubure. A znaš kako on nišani. E, onda boje muči. Aj, zbogovan!

10 (Konte DRUŽIMIR sidi u tinelu, je malo zriliji, ali vidi se da drži do sebe, cili nako krean, lipo stavjen, jesu mu dlakicu nike moderne gaće na njemu uže, oli nisu one toliko uske, koliko je ispo gać široko, ko će znat, je li... ANTICA mu je ulila bićerin ružolina, a KONTE VITTURI nervozno šeta po tinelu i čeka DOBRILU da dojde. Uliza DOBRILA i zarumeni se još dodatno na onu zarumenjenost od parka i spašavanja maloga miša. Izvanka se čuje kako tremuntana lagano pojačaje, nije da zavije, ali isto je dlakicu pojačala.)

KONTE VITTURI: Pa, di si ti?! Je li se u ovu uru dolazi doma, a? Smrklo se već, vanka je teški, škuri mrrrak, tama, tmina... tmica rrrvaska, a ti...

DOBRILA: Oprostiii mi, paaapeee! Bila san kod prije, pa smo vidili jednoga maloga miša, pa je miš pa u afan i bacija pinu na usta, pa san ga ja onda spašavala i sve je dobro jer se dobro svršilo... i... ~ 84 ~

KONTE VITTURI: Ništa ja tebe ne razumin. Ajd, to ćemo naknadno raspravit. Vamo dojdi!

DOBRILA: D... dobra večer!

KONTE VITTURI: Ala, brzo, evo te jedan čovik oće vidit.

DOBRILA: Evo, pape, samo da se malo uredin. (Uteče u sobu.).

KONTE VITTURI (Kiselo, ne ka kiseli kupus, ali kiselo.): He... he, evo sa' će ona. Znate kakve su divojke Kaštelanke.

Dok se uredu...

DOBRILA (Uliza u tinel i malo se ka zasrami ka’ vidi KONTEA DRUŽIMIRA): Hi, hi, hi... dobra van večer.

KONTE DRUŽIMIR: He, he... a i tebi ga ćerce.

KONTE VITTURI: A ča se tako berlavo smiješ?!

KONTE DRUŽIMIR: Ajme, skužajte, konte Vitturi, malo san se zbunija, ka’ san vidija ovu lipotu. Osta san paf. Ča bi reka jedan čovik iz Štafilića, kakva mora bit prikolica - ni duga, ni kratka; ni uska, ni široka; ni plitka, ni duboka; ni plava, ni crna, ni kafena, ni crvena... Ništo prilipo.

KONTE VITTURI: Ne govorin vama, konte, da se berlavo smijete, nego ovoj berlavoj ćeri. A moja lipota je... je, lip san, ali nećemo je sa’ gledat, jemamo prišnijega posla.

KONTE DRUŽIMIR: Nisan... nisan mislija na vašu lipotu, iako je ona i vaša lipota, jerbo je vaša ćer i... evo san se skroz zakolomota... Ope' san osta paf, pa su to dva pafa, paf i paf... a može i skupa, pafpaf i... skrrroz san se smeja prid malon...

KONTE VITTURI: Aj, ostavi' ću vas same, pa se malo razgovarajte. Ala, Antice, ispadaj vanka, vidiš da se mladi jemadu ništo pričat. Nećemo in smetat.

ANTICA: Koji mladi?

KONTE VITTURI: A nji dvoje! ~ 85 ~

ANTICA: Pa, konte Družimir jon može bit otac, a vama stariji brat. O'kad je on mlad?

KONTE VITTURI: Mlad je dok ne bude star, oli dok se drukčije ne naredi! Ala, mrš! Odma vanka!

(KONTE DRUŽIMIR i DOBRILA ostajedu sami u tinelu i malo su ka zbleznuti. DOBRILA gleda čas poda se, čas u plafon, a KONTE DRUŽIMIR namišća tupe koji mu se bija malo nakrivija, jerbo vanka je već bilo dlakicu punilo, dok je dolazija vamo.)

KONTE DRUŽIMIR: Eto, Dobrila, sa’ smo sami.

DOBRILA: Kako smo sami, ka’ smo dvoje? Hi, hi, hi... ki, ki, ki...

KONTE DRUŽIMIR: E, he, he, tako je. Mislija san, samo smo ostali nas dvoje i... Aj, dojdi malo bliže. Ča se ne denjaš doć kod barba Družimira, a?

DOBRILA: Eto, opet vi, hi, hi, hi, da smo sami, ki, ki, ki (Zarumeni se ki jabuka.). Ma, nije da se ne denjan, dlakicu mi je ka naugodno.

KONTE DRUŽIMIR (Polako gubi živce i gleda di su, di ji je izgubija, i nervozno namišća tupe, ispo' kojoga se opotija ka juta voda. A kako i neće, dugo je o' jutros, a mislija se i kako će ovo večeras, ča će reć i to, pa je sa’ malo ka... ono, malo ka....): Pa, dobro, mala, nećemo se sa’ natezat jesmo li sami oli nismo pojedinačno oli skupno. Ja san doša radi važne stvari.

DOBRILA: Astiii, hi, hi, hi... (Skroz zasramjeno, deboto i sramotno.) Meni su i sestra Klara i prija rekle da se ne natežen s prvin koji mi ulize u kuću, konte Družimire.

KONTE DRUŽIMIR: Nisan mislija natezat... ono, klasično... nego nećemo sa’ oko toga ko je sam a ko nije. Mislija san reć, ja sam, ti sama...

DOBRILA: Hi, hi, hi... a nismo ni ja ni vi sami... ki, ki, ki... ~ 86 ~

KONTE DRUŽIMIR: Aj, dobro, (Sa' već nako dosta živčano.) nismo sami, enti i onoga ča me je nagovorija na ovo, samo me pusti da ti ništo rečen. Nu, vamo dojdi, aj, malo bliže, nemoj se sramit, evo ti bomboni o' suvi smokav. Ovo ja dajen svin curican u parku, onde gori, pa in bude drago, onda rečen, ajde, mala, sa' ćeš ništo vidit, najpri stisni oči, pa će ti barba ništo kazat i... Ma, ništa, ništa, ništo san mislima odluta...

DOBRILA: Konte, pazite, ispast će van kosa! (A kako i neće, ka' mu je glava skroz potna.)

KONTE DRUŽIMIR (Vata periku): Evo ga! Zamalo. Koji rekf... refkl... Koji refleksi, a!

DOBRILA: Nego ča ste tili, ponudit mi bombon o' smokve i onda da van ja ništo vidin, je li?

KONTE DRUŽIMIR: Ma, ne tebi, Dobrila. To ja nako, malo za zabavu, ka’ prošetan parkon, pa vidin curice, pa in ponudin bombon, pa se skupu oko mene, pa... Ma, nije važno to, nego san doša pitat tvoju ruku.

DOBRILA: Moju ruku? Ča... ča će van moja ruka? (Gleda čas jednu, čas drugu ruku.)

KONTE DRUŽIMIR: Ma ne ruku, ka ruku, nego se to tako reče. Mala, jemaš li ti bar osnovnu?

DOBRILA: Koju osnovnu? Jeman obe ruke, ne znan koja mi je osnovna. (Malo ka zbunjeno gleda čas jednu, čas drugu ruku.)

KONTE DRUŽIMIR: Nisan mislija na ruku nego... Ma, ništa... pustimo sa’ to. Kasno je, trudan san i niman se više voje s tebon kontreštavat.

DOBRILA: Asti maloga miša, i vi trudni?! I vama kasno ka i mojon priji? I ona govori da nima povratka, da je sa’ kasno.

(Vadi šudarić iz žepa na pandelu i useknije se.) Phhhh... prrrrr...

~ 87 ~

KONTE DRUŽIMIR: Koja prija? Kome kasno? Pa... pa, ćerce, mene jesu upozorili da ti znaš diko malo... malo...

DOBRILA: Ča ja malo, malo? Ča oćete reć? Jeste li trudni oli niste?

KONTE DRUŽIMIR: Jesan trudan, ali...

DOBRILA: Eto ga na! Trudni ste, pa san zato i rekla. Pa, ča je ovo došlo?!

KONTE DRUŽIMIR: Kako, ča je došlo? Trudan san, dug je bija dan.

DOBRILA: Onda moja sestra ništa ne zna o tin stvarin.

Najpri Milienko trudan s veslon, a sa’ i vi, konte, trudni. A s čin ste vi trudni?

KONTE DRUŽIMIR: Kako s čin? Trudan san o' svega, o' slug, o' kmetov, o' poreza, o' korupcije, pljačke države, grabeža, stoke sitnoga zuba... (Ajjjmeee, da ga vidite ča se užešćija, ča se zaškarpunaaa, ženo mojaaa...) Po cile dane se moran s nikin natizat i karat, puna mi je kapa. Da mi nije ono parka i šetanja po njemu, teško bi u Kaštelin ostarija, a ne poludija...

DOBRILA: Pa, pa kako će se znat čije je dite?

KONTE DRUŽIMIR: Koje dite?

DOBRILA: Vaše.

KONTE DRUŽIMIR: Koje moje dite? Odokle meni dite?...

Ja... ja volin dicu... pogotovo ženskice... ali niman ja...

DOBRILA: Jeste li trudni oli niste? Karate se i natižete...

KONTE DRUŽIMIR: Jesan trudan, ali niman dice... zapravo jeman, ali to sa’ nije vezano za temu i...

DOBRILA: Ništa meni više nije jasno. Svi trudni, a niko neće jemat dicu. A čut će me Klara, nima ona pooojma o tome kako se bude trudan... iako... iako vi jemate drob, pa bi'te i mogli u niku ruku bit trudni, ali oni Milienko, pa on je dret ka pajola, pari banda o' kara. ~ 88 ~

KONTE DRUŽIMIR: Ćerce, je li tebi dobro? O čemu ti to?

DOBRILA: Samo provajen odgonetnit trudnoću. Ča me večeras svi pitadu je li mi dobro?

KONTE DRUŽIMIR (Poskoči, perika mu pade na tle, podigne je.): Oli si trudna? Ništa mi konte Vitturi o tome nije... Da mi neće uvalit polovnjaču, a?

DOBRILA: Koju polovnjaču, konte? Nisan ja trudna, nego vi i Milienko, eto, zato mi više ništa nije jasno.

KONTE DRUŽIMIR: A jesi li ti jemala zdravstveni odgoj u školi?

DOBRILA: Kojoj školi? Ko će meni dat školu?!

KONTE DRUŽIMIR: A je, ajme ćerce, zaboravija san u kojen smo stoljeću.

DOBRILA: U kojen?

KONTE DRUŽIMIR: Sedavnajston. Nego, sa’ću, dreto šćeto, direktno izravno – Dobrila, o'š se odat za mene?

DOBRILA: Odat? Pa, kako ću se ja odat za vas? Vi ste čovik u godinan i to...

KONTE DRUŽIMIR: Ja u godinan?! Ja u god... Pa, mogu ti bit otac! Di ću ja bit u godin...

DOBRILA: Ne možete vi meni bit otac, jerbo ja već jeman oca. Možete mi bit samo stari muž... a meni je prija rekla da ča će mi stari muž, pogotovo ako neće brzo krep... umrit, jerbo onda nima koristi o' njega ni doli, ni gori. Je, da je nisan baš svatila ali...

KONTE DRUŽIMIR: Ma, Dobrila, ćerce, eto si sama rekla da ti ne mogu bit otac, pa ča ti ne bi onda bija muž? A makinja doli radi... ohoho, radi.

DOBRILA: Ne znan o kojon makinji govorite, ali meni je Milienko reka da ako ste vi Družimir, onda se ja s vama mogu samo družit. Kontate, konte? Druuužimir i druuužit se.

Jo, ča je Milienko pametan. Spominja je i niko korenje o' ~ 89 ~

kavuli i kupusi, ali to nisan baš ubrala... mislin, ne kupuse i kavule nisan ubrala, nego nisan ubrala korenke i korenje i to.

KONTE DRUŽIMIR: Znači, Milienko je u igri? Je li to oni ča mu falu dvi daske?

DOBRILA: Kojon igri? Nije on u igri, on je u brodici i vata rake govnjare. Pa oli i vi znate za njegove daske o' pajole?

Nisu dvi nego tri, poslin moga gologuzoga oca. Ovo baš ništa ne mo'š sakrit u našen selu.

KONTE DRUŽIMIR: Pa, ko to ne zna. Zapravo, za daske znan, ali za pajolu nisan još čuja.

DOBRILA: To van je sve u kompletu, koliko san ja razumila, i daske i pajola...

KONTE DRUŽIMIR: Znači, nije u igri?

DOBRILA: Rekla san van, nije u nijednon igri, nego u barki, a bude i u parku, pa donese jednoga lipoga maloga miša papališa, ča ga jema, pa nareste ka’ ga se stepli, pa se mi igramo s tin mišen i zapušemo se ka kravosaci. Ajme, ča nan bude lipo.

KONTE DRUŽIMIR: Miša?! Miša papališa?! (Sa' ne da je potan ispo perike, nego je potan i ispo košuje, ispo gać, skroz je potan, a i templa mu tuću, ka da će mu glava puknit.

Rebumbaje mu nika brza Marča funebra, ono, ka da je sprovod, ali da svi trčedu tuta forca, skupa s kapsilon, a glazba ji ubrzano prati.) Pa, ti tvoj Milienko mi je ukreja bazu!

DOBRILA: Koju bazu, konte?

KONTE DRUŽIMIR: Pa, ja u parku curican rečen da ću in pokazat maloga miša papališa i nudin in bombone o' suvi smokav, onda se one okupu i ja in pokažen maloga miša papališa i evo ga na, pa ga popipajte i sve tako... Je, jedan put je bilo malo nezgodno, ka’ je naletija otac o' jedne curice, pa san mora bižat, jerbo on nima razumijevanja za životinjsko carstvo i male miše i... Zamalo san ovanca prikolo

~ 90 ~

kostiju. Trča je za menon s matrakon u rukan. Da me je stiga, bilo bi svega česa. Jema svakakvoga svita.

DOBRILA: I vi miša, konte?! Nisan znala da su mali miši tako rasprostranjeni u našen Lušića gradu. Čin vidin Klaru, pita'ću je ča ona misli o tin mišin papališin koji su mali, pa veliki, pa padadu u afane...

KONTE DRUŽIMIR (Sa' je već toliko potan, da bi ga se moglo ožažimjat, nako ciloga, a da ne govorimo kako mu templa tuču. Iz-le-tit, ženo moja, iz-le-tit.): Znaš ča, ćerce, gren ja ća, pa ti malo razmisli o svemu, jer vako se ne možemo razgovarat. Nima tu kruva, vidin ja.

DOBRILA: Kako nima kruva, konte, ki, ki, ki... Eno van ga na stolu, oli ne vidite. Oću van dodat fitu?

(Uliza KONTE VITTURI i nako, malo ka kiselo se kesi, ovi put više daje na kliseli kupus. Tremuntana je sa’ već ohoho pojačala. Dere gori od Opora, ali ne bojte se, ope' će jugo, e nu, jerbo se znade da ča tremuntana najde to i ostavi, a našla je jugo, je li...)

KONTE VITTURI: Onda, jesu li se mladi dogovorili, a? Ča ste lipo pričali?

DOBRILA: A konte mi je priča kako on curican u parku daje bombone o' suvi smokav, pa se one skupidu oko njega, pa... a nije vidija kruv, pa san mu ga ponudila, bi'će čovik ogladnija, hi, hi, ki...

KONTE DRUŽIMIR (Kesi se barenko dva puta kiselije od KONTEA VITTURIA, a malo se ka i zaškarpuna. Da malo?!

Možete li i zamislit koliki mu je tlak. Samo je srića njegova ča onda nije bilo tlakomjera, atroke onoga za svakoga; pa on bi kolpa čin bi vidija koliki mu je, ne bi ni triba čekat da kolpa o' tlaka, mislin, o' tlaka, samoga po sebi, nego, vako, ka' vidi koliki mu je tlak i... evo san se i ja pinkicu sa' smeja...): Ala, ala, Dobrila, nećemo sa’ o tin šalan... ja san se, konte, malo ka šalija, pa smo se smijali i tako... he... he... he... nnnti mene i moj jazik... ~ 91 ~

KONTE VITTURI: Ajde, neka, lipo da ste se smijali i šalili...

Nek su mladi veseli.

DOBRILA: Ćale, ja se nisan smijala, a nije ni konte, a ča ćemo se i smijat, ka’ je i on trudan, ka i Milienko, ka i moja prija, pa...

KONTE VITTURI: Trudan netrudan, ča je to sa’ važno.

Najvažnije je da su se mladi pričali.

DOBRILA: Koji mladi, ćale?

KONTE VITTURI: A vas dvoje, ko bi drugi?!

DOBRILA: Pa... pa konte Družimir se zar družija s tebon ka’ ste bili dica, di je on mlad?

KONTE VITTURI: Nemoj sa’ i ti, ćerce, me ludat. Konte je ništo stariji o' tebe, ali...

DOBRILA: Reka je i da bi mi on moga bit otac.

KONTE VITTURI (Problidijaaa, ženo mojaaa, evo vako, ka ova krpa): On da ti je otac?! On da je tebi...

KONTE DRUŽIMIR: Ma, koji otac konte? Dobrila se malo prismela. Di ću ja njon bit otac i to...

KONTE VITTURI: Pa, ča ste jon rekli da jon možete bit otac, a niste? Oćete reć da san rogonja, a ona vaša ćer, a? A ču'će me Marija, ne zva se ja Vitturi, onoga ti!

KONTE DRUŽIMIR (Ajme, ča mu rebumbaje u glavi.): Koji rogonja, konte! Ja vas poštijen ka da ste mi otac rođeni.

KONTE VITTURI: Oho, a da ne bi vi, konte, da vas i priznan za sina, a? A stariji ste o' mene.

KONTE DRUŽIMIR: Ajme, svitu, pa je li ovo ja sanjan?

KONTE VITTURI: Ne sanjate, ali van malo fali da počmete sanjat, ako vako nastavite.

DOBRILA: Ma, ćale, nije on to zaozbiljno mislija, nego je tija reć da nije puno star za mene (Vidi, mala je svatila!), i da bi se mogla odat za njega. ~ 92 ~

KONTE VITTURI: Je li baš tako bilo, a, konte? (Sumnjičavo ćiri u njega i pipa se za kuburu, oli ča je to već napipa.)

KONTE DRUŽIMIR: Je, je, sve je tako, kako Dobrila govori, samo me nemojte činit da sanjan.

KONTE VITTURI: A... a ajde neka. I... ča ste se dogovorili?

KONTE DRUŽIMIR: Dogovorili?

KONTE VITTURI: E, ča je sa', ope zapelo?

DOBRILA: N... nije, ćale, ništa zapelo.

KONTE VITTURI: Pa, ča ste se dogovorili? Jubav i jazz ne poznajedu granice, je li tako.

DOBRILA: Koja jubav, ćale?

KONTE DRUŽIMIR: E, koja jubav, konte?

KONTE VITTURI: Jubav. Vaša jubav. Gospe moja, pa di su me dopali ovo dvoje redikuli.

DOBRILA: Di su, ćale?

KONTE VITTURI: Ko di su?

DOBRILA: Oti redikuli. Reka si da su te dopali, pa...

KONTE VITTURI: Ma, ništa, ćerce... ništa...

KONTE DRUŽIMIR: Konte... Dobrila, ćerce, ja bi mora poć, evo se smrklo, pa bi prošeta malo parkon, sa' će i curice... oću reć, sa' će mrak, teški rvaski mrak, tmina i tmica, a o tami da ne govorimo, je li, pa bi uvatija čako... čako arije u parku i ... A u glavi mi tučedu bubnji...

KONTE VITTURI: Ma, di ćete već, konte. Oli nećete ostat na večeri? Jemamo brujet o' raki govnjari, niko je da Dobrili punu terinu, deboto maštil su dva uva, he, he. Dobrila, a ko ti je da one rake govnjare, nisan te stiga ni pitat? Jemalo se onde ča vatat.

DOBRILA: Da mi je Mil... dala mi je prija, rekla je da su njezini na djeti, jerbo jon otac jema cukar, a mater masnoću, pa moradu jist samo zelenje, ali zato nimadu problema s ~ 93 ~

vinon, ono ka’ je jematva, otac jon se samo popiša u mast (Da se ne privarite, ako ne znate baš skroz ovi jezik, ovde nije rič o masti nego mastu, a tu van je strrrašno velika razlika – znači, mast s kratkin a i muškoga roda, za razliku o' masti. Eto, jel' van sa' više jasno? Nije?!) i on uzavre ka pravi. Ne otac jon uzavre, nego mast.

KONTE VITTURI: E, dobro, to je zgodno s maston. Triba'ću i ja prigledat jeman li cukra, pa ako ga bude, onda... je da mi malo teže gre, ali pomalo, oli je priša, kap po kap, kiša sprema seee, kap, kap po kap, ope' pada' ćeee...

Eto, konte, friški su, bili su u maškaduru.

KONTE DRUŽIMIR: Maškaduru? Pa, oli je već izaša Maškadur? Ja san mislija da će to tek tamo za jednu dvistatrista godin...

KONTE VITTURI: Kako za dvista-trista...? Maškadur, doli u konobi, u ladnome, di čuvamo spizu o brenčuj i druge gamadi...

KONTE DRUŽIMIR: Aaajme, skužajte, konte... skrrroz san smantan danas. A, oti maškadur, pa, normalno. A di je meni sa' pa Maškadur o' Poklad na pamet? Baš san danas ništo...

KONTE VITTURI: A to malo na ovo vrime, konte. Nije se čudit. Ajte, jema i lipoga vina, o pravoga grozja, jerbo da smo i mislili meknit kemije, ko će je dat, je li... he... he... jedino se možebit ćuti malo sumpora, ali to nije ništa... he... he... A nima ni cukra, to ćemo tek, ako ga najdu u meni, je li... he, he... O kvasini s vodon nećemo ni govorit, to se pije samo svaki dan, niki su to, zamislite, prozvali bevanda; a pravo vino pijemo kad ko' je koji svetac oli prigoda.

DOBRILA: A jema van i kruva, da ne bi ispalo da nima... ono kako ste rekli da ovde nima kruva...

KONTE VITTURI: E, bravo, a jema i slakoga, rafioli, ča ji je Dobrila cilu noć misila i pekla i... ~ 94 ~

DOBRILA: Nisan ja, ćale, mislila rafiole, to je Antica...

KONTE VITTURI: Ala, mući, ka ja govorin. O'š reć da ja ne znan ko je umisija rafiole, a?! O'š reć da ti boje o' mene znaš koje ispeka rafiole, a?! O'š reć da...

DOBRILA: J... je, ćale, ako vi tako govorite, onda san ji ja umisila i ispekla. Antica ji nije ni povonjala... Zapravo, je ji povonjala, ali...

KONTE DRUŽIMIR: Fala, Dobrila, fala, konte, ka da jesan, ali baš san popodne obilato marenda, ostalo je tinguleta o' tuke od obida, pa...

DOBRILA: Nije lipo za sluškinju govorit da je tuka, konte...

KONTE DRUŽIMIR: Ma, koja tuka, Dobrila, ja...

KONTE VITTURI: Je'l to oćete reć da je Dobrila tuka, a? A ako je ona tuka, onda bi jon ja zar doša ćaća tukac, a?

KONTE DRUŽIMIR: K... koja tuka, konte? Di vi vidite tuku?

Reka san da mi je od obida ostalo malo tinguleta o' tuke i...

DOBRILA: Evo ga ope' ćale!

KONTE DRUŽIMIR (Cili se bajan zaškarpuna. Sa' mu se već vididu žile kako su mu skočile.): Dobrila, ćerce... Konte... ča ste se tuke uvatili? Govorin da mi je ostalo tinguleta od obida i malo rožate s galetinin, pa bićerin dva i tako... a uvečer mi je rak težak, zna me ujist za stumik, pa onda šetan po cilu noć po park... po kući... pa boje da ga ne iden sad, je li... a vi o tukan i tukcin...

KONTE VITTURI: Onda, niste rekli da je Dobrila tuka?

KONTE DRUŽIMIR: Ma kaaakvi!

DOBRILA: A sluškinja? Je li ona tuka, a? Je li, a?

KONTE DRUŽIMIR: Ma kaaakvi!

KONTE VITTURI: Pa, kako smo onda došli na tuku?

KONTE DRUŽIMIR: Reka san da mi je ostalo od obida tinguleta o tu... tinguleta, pa me je Dobrila krivo razumila, pa... ~ 95 ~

DOBRILA: Oćete reća da san nerazumna, a? A? KONTE DRUŽIMIR: Dobrila, ćerce, znan da ti je drag ružolin, ali bi isto diko tribala pazit, mislin, ono, znaš...

DOBRILA: Oćete reć da san pijandura, a? Ćale, oće li on to reć da san pijandura, a?

KONTE VITTURI: Konte, vi znate da san ja nagal i odma se mašan za kuburu, pa mi nije jasno ča ste ovo sve izgovorili o ćeri mi. Ne mogu virovat, a mi vas primili ka svojtu.

DOBRILA: Bi'će me okolo i pogrđije.

KONTE DRUŽIMIR: Ma, konte moj, di ću ja Dobrilu poć pogrđivat i grubo govorit o njoj. Pa, znaden je još ka' je evo volika bila, a ja jon u parku dava bombone o suvi smokav i...

I evo san se cili opotija, slabo će mi doć... Je... jesan li ja ovo puno blid, oli ste vi svi škuri i vanka se smrkaje?

KONTE VITTURI: Aj, sedite tu, aj, polako... po... la... kooo.

Eto ga. Dobrila, natoči ružolin, da konte dojde malo sebi. Blid je ka krpa. Vidiš ča sve bunca.

DOBRILA: Evo, jesan.

KONTE VITTURI: Ča jesi?

DOBRILA: Natočila.

KONTE VITTURI: Pa, di je?

DOBRILA: Ča, di je? Pa u momen stumiku, hi, hi, hi. Oću još jedan manit?

KONTE VITTURI: Nisan reka da ga ti popiješ, nego ga triba dat kontu Družimiru, da ga malo tresne... mislin, ne da ga konte tresne, nego da njega malo tresne... da dojde sebi, još će nan umrit ovde u tinelu. Bi'će zato, bidan, i govorija one šporkarije o tuki i tukcin. Vidiš da nije pri sebi.

DOBRILA: A ja, hi, hi, mislila da... Evo, sa'ću ja natočit drugi bićerin.

~ 96 ~

KONTE VITTURI: Evo, konte... Alo, konteee! (Triskkk!

Zaušnnn!!! – Daje mu plesku, da dojde sebi.) Aj, popijte ovo.

Eto ga, taaako, dobar. Dobrila, dodaj kaput od kontea... Aj, pomogni mi da mu ga navučen... Samo malo, konte... Tu ruku provucite... ma ne tamo... evo ovde... A, jeste blidi!...

Baš mi je ža ča ne možete ostat, a Antica je sa’ svršila sa špakeron. Reka san jon da posluži.

KONTE DRUŽIMIR (Skroz izgubjeno, ka da ni ne zna di je, sve mu je nikako ka da sanja. Progovara zadnjin trzajin razuma.): Ča? I špaker? To mi je još teže za stumik.

KONTE VITTURI: Koji špak...? Ma, ne špaker, nego brujet, pun bronzin, jušto ga je skinila sa špakera. Da špaker za stumik! Pa, ovi je... ovi je baš ono...

KONTE DRUŽIMIR (Sa' već puno teško diše i jedva se čeka dočepat vanjske arije.): Ža mi je, konte, to ćemo koji drugi dan... s... sa' bi baš triba poć, jerbo ćedu mi uteć curi... uteć će mi dan, pa će past teški mrak rvaski i to... he... Ajme, ča me baca!...

DOBRILA: Ćale, pustite čovika, vidite da mu se priši. On ti dade curican bombone od smok...

KONTE DRUŽIMIR (Skroz zaškarpunan, a žila svaka evo vaka, reka bi čovik da će puknit svaki čas. Tlak mu je skočijaaa... boje da ne znate koliki je.): Dosta!!! Oću reć... dosta san se zadrža. Ajte, gren ja ća, a vi blagujte u gov... u rakin. Ne tribate me pridržavat, konte, mogu ja...

KONTE VITTURI (Deboto ka priplašeno): Polako, konte, jeste li za još jedan bićerin, da vas malo rastranfa. Aj, mašite se! Ala, Dobrila, brzo... N... ne, konte, tako... Ne se mašit bićerinon! Asti pasa jarca!... Ajme, ča ste teški! Ne, Dobrila, ne daji mu više bićerin, vidiš da se maša š njiman oba zid!...

DOBRILA: Mogu li ja popit, ćale, sa' ka' san već ulila... da ne propade?

KONTE VITTURI: Popi' ćeš kašnje, đava odnija i bićerin, pomogni mi vamo s konten, vidiš da će past! ~ 97 ~

KONTE DRUŽIMIR Ajte... Zbogovan...

(Konte je izaša, jedva. Bacalo ga je, podupirali su ga... Ali, iša je ća nikako. Ma, nije on iša ća, ono, ka ka' se reće da je ko iša ća, ono za karon i to, nego je iša ća iz Vitturijevi. A jeste likovi! Za koga i ja ovo pišen!)

KONTE VITTURI: A mislija san da će nan u tinelu kolpat.

Neka ga malo na ariju, do'će on sebi, rekupera' će se, pa ćemo onda dogovorit detalje okolo vinčanja.

DOBRILA (Kupi bićerin ča ga je KONTE DRUŽIMIR bacija oba zid, i spuga ružolon s tleja.): Kojoga vinčanja, ćale? Oću moć i ja doć?

KONTE VITTURI: Ču'ćeš kojoga, ka' bude. A fala Bogu da'š ti bit na njemu. Kako bi išlo to vinčanje brez tebe.

DOBRILA: Ajde neka, baš mi je drago.

KONTE VITTURI: Je. Aj sa' leć.

11 DISKONTE VIDOŠENADER: Oooo, Liskooo! Oooo! Vidi gaaa! Liskooo! Di ćeš tamooo! Ča si sa' sta? Ije ajdeee! Sa'š ti dobit šprujon prikolo kostiju! Aaa, haaa! Eto ti na! Oooo! Di si se uputija, jaaavla izija, pa poludija! Oooo!!! (Zakrikaje kar, da Lisko ope' ne pobigne malo naprid s karon. Ča koji Lisko?! Je li vi to mene... Lisko je konj i vuče kar, ča je tu sporno, a? Pa, reka san van malopri. A čudnoga li svita, milu ti onu...) Alooo, konteee, tovaaarrr!

KONTE ADALBERT: Koji konte tovar, tovare jedan! Oš da te manen iz kubure, a! Ti'š meni da je konte tovar, je li! Sa' će tebe konte tovar su dva ica potegnit.

DISKONTE VIDOŠENADER: Ne pucajteee, konteee! Evo tovar, doveja san ga. Otvarajte kapiju, brzooo!

KONTE ADALBERT: Ma, ča ti jemaš meni vodit tovara, magare! ~ 98 ~

DISKONTE VIDOŠENADER: Brzo, da ne vidi konte Vitturi, otvarajte vrata. Prosu'će se masline, ekstra verđine oblice.

KONTE ADALBERT: Aaaan, ti tovar! Aj, ulizaj brzo s tovaron. Nisan te pozna u ovon mraku, tmini, tmici rvaskoj, teškoj i gorkoj. Brzo unutra, da te ko ne vidi. Znaš da jema špijuni na svakon koraku.

DISKONTE VIDOŠENADER: Evo ga, kako smo se dogovorili. Bilo je teško, a jema san i još nike dodatne troškove, pa će tribat još malo nadoplatit...

KONTE ADALBERT: Pa, ko bi tebe naija, nije se ti rodija.

Plati'ću, neš ostat zakinut. Ali, lupež si, nima ti ravnoga.

Svaka čast. Svak bi se triba na tebe ugledat.

DISKONTE VIDOŠENADER: Fala, konte, ali platite vi meni, pa gren ća, čekadu me novi izazovi, nove pustolovine u svitu lupešćine...

KONTE ADALBERT: Evo ga, rode, je li vako bilo? I još voliko... i to je to, je li tako?

DISKONTE VIDOŠENADER: A e, to je to.

KONTE ADALBERT: Skup si, ne bi ti zalegla cila država za plaću, ali kvaliteta se plaća, pa ti nije za zamirit.

12 KONTE VITTURI: Di je nesta tovar?

KONTESA MARIJA: Koji tovar?... Jučer si me napa da san ti izgubila šemedekan za grdelina i da će bidna tica krepat o' glada, a sa' me napadaš za tovara. Ča je tebi, samo se švogaješ na meni, po vas dan!

KONTE VITTURI: Šemedekan se još nije naša, a bidni tič piva li ga piva... da ne misli na glad. Tako smo i mi ka dica, ka' nas je gonilo brat trišnje, morali pivat i pivat, da ne bi pojili trišnje. (Ako ne znate, a ko to ne zna, lušičke trišnje su ~ 99 ~

najpoznatije u nas, i to gomiliške. Ča gomiliške? E, gomiliške trtišnje iz Lušića, ča je to čudno? Ča? Ča nisu iz Gomilice?

Pa, ko je vidija u Gomilici gomilišku trišnju! Ča je van?

Normalno da su u Lušiću. Molin? Još van nije jasno? A ka' ste berlavi, ko van je kriv. Da kako u Lušiću?! Gospe moja, pa di će gomiliške trišnje bit nego u Lušiću! A svita!)

Još i danas mi zavonja trišnjaaa, Vazmite mi i kaštilac i rivuuuu, Samo trišnju ostavite staruuu...

KONTESA MARIJA: Šemedekan niti san vonjala, niti san ga jila, pooojma niman di je. Uvik mene, vako nevinu, uvatiš u đir.

KONTE VITTURI: E, pa kako nevinu... bidna ti, atroke vrata o' grada. A za šemedekan ćemo se još pričat. Samo ne znan kako nisi mogla vidit di gre tovar.

KONTESA MARIJA: Koji tovarrrr?! O'š da me uvati živčani napadaj, a?! O'š da popi... da se snervan, a... (Evo, ovde vidimo na koga se DOBRILA uvrgla, a možebit je i na papu, jerbo zna i on planit ka šuferin, a za koju malu. Jedina je razlika ča KONTESA MARIJA, ka' plane, ne vadi kuburu i gleda koga će potegnit iz nje, a to i nije baš mala razlika, je li...)

KONTE VITTURI: Aj, aj, kalaj malo, oli ćemo i tebi sa’ morat mečat čunku u kartu, da ti pristane hirp... hpir... ona ventilacija, ka i Dobrili, ča je vata. Idan san jerbo... jerbo... Pa ča je ovo došlo, ne može pošteni čovik ukrest ni tovar maslin, a da mu ga ne ukredu ispri' očiju. Tija bi znat, Marija, di si ti bila, dok smo ostavali brez tovara?

KONTESA MARIJA: Č... ča, di san bila? Bila san... šetala san malo u parku, išla uvatit malo lipe arije... I ča je to važno di san bila? Nikad me ne pitaš di san bila, a sa’ ka ono, briga te di san bila, a bila san di san bila i... O'š ti baš da mene uvati napadaj, a?! O'š da mi se stumik uzdrče, a?! O'š da mi dojde slabo, a?! O'š izazvat ventilaciju?! ~ 100 ~

KONTE VITTURI: Ala, ča si se navila, samo san te pita di si bila dok je nesta tovar.

KONTESA MARIJA: Koji tovar? Ča stalno o tome tovaru galamiš, o'š da te ope' stisne.

KONTE VITTURI: Pa, kako nisi vidila da kredu tovar?

KONTESA MARIJA: Kako ti nisi vidija tovara, oli bar čuja di reve... E, mogli smo ić po Lušiću u kontrolu, pa di čujemo tovara da reve, upast u kuću i vazest tovara i...

KONTE VITTURI: Pa, jesi ti pri sebi! Znaš li koliko tovari jema u Lušiću, a da ne spominjen svekolika Kaštela grad. I...

Ma, čekaj, pa ovi tovar ča su mi ga ukreli ne reve, nije ovo tovar...

KONTESA MARIJA: Kako sa’ nije tovar, a cilo vrime govoriš da je tovar?

KONTE VITTURI: Tovar maslin!!! U karin s timunelan i konjin!!!

KONTESA MARIJA: Eto ga na, pa ko će tebe razumit.

Najpri tovar, pa malo to, nego je tovar u karin s maslinan.

Pa, ko to vozi tovara u karu, još s maslinan. Da se nisi ope' pridozira onin kapin za živce? Ču'će me Antica...

KONTE VITTURI: Ma, koje kapi! Ukreli su mi masline s karin, eto to, to je tovar.

KONTESA MARIJA: Meni se čini da si ti potega malo više nego svakindanon. A di si ti bija, dok su ti kreli tovara, a?

Samo na me vičeš, a ti ka nisi moga pazit na tovara...

KONTE VITTURI: Ja... ja san bija... bija san na jedno misto... š... šeta san i ja... Ča jema veze di san bija. Ni me bilo doma, bija san svršit posal oko poja i vina i lozja i grozja i bačav i badnji i makinj za grozje i turnji i...

KONTESA MARIJA: Onoga mi, ka ti nisi manija cilu demijanu opola i barenko po bočice kapi za živce. Pa, pa ti se pucaš ka zvizde! Alkohol i kemija skupa. ~ 101 ~

KONTE VITTURI: Koje zvizde? Ča se ja to pucan, ako san bija malo u poju, vidit kako gredu posli i...

KONTESA MARIJA: Ka zvizde padalice, eto kako se pucaš.

Zvizdice ča zasjadu, pa padu na tle brzinon svitlosti...

KONTE VITTURI: Oćemo sa’ nas dvoje komplicirat, ka da je malo ča su se drugi uskomplicirali u ovon knjigi, pa nikad kraja. A je i ovi ča piše ovo nika preženca, da'će mi adresu.

KONTESA MARIJA: Znaš ča, gren ja leć, a ti ako'š tražit tovara po selu, traži, ali meni se spava, dug je bija o' jutros, a pogotovo u parku... mislin, dug je đir bija, ohoho...

KONTE VITTURI: Znači, nije te briga ča nima tovara?

KONTESA MARIJA: Jema tovara, jema, ma ga ti ne vidiš.

Ovde je tovar.

KONTE VITTURI: Di? (Ošervaje se okolo sebe.)

KONTESA MARIJA: E, ka' bi ti ja rekla...

KONTE VITTURI: Ma, di je tovar?

KONTESA MARIJA: U zrcalu...

KONTE VITTURI: Kojen zrc...

KONTESA MARIJA: Aj, gren leć, a ti traži tovara, pa ka' ga najdeš, svakako me nemoj probudit.

DOBRILA: Ajme, koji grčevi! Ča se događa? Probudli ste me, kako se derete.

KONTESA MARIJA: Odavno se ne deremo, ćerce. Boje bi ti bilo da se vratiš u posteju, jerbo ako ti otac počme o tovaru, nikad kraja.

KONTE VITTURI: Znači, dok lupeži kredu, moramo se pravit da ne vidimo, a! Moramo činit fintu da je sve lipo i krasno, a kredu nan ispri' nosa, bogatu se, uzimjedu ono ča nisu zaradili, pljačkadu pošteni svit, a pošteni svit nima ča jist, ali in svejedno svi plešćedu, ka da su ludi i slipi, a oni i daje kredu sve ča uvatu... Pa... pa više ne mogu pripoznat svoju ~ 102 ~

zemju, koliko je osiromašena, ništa više u njon ne uspije... I zemju nan kredu, nosu je u karin, pa je meču na svoje zemje, da in se obogatu. Ča je ovo došlo? Di je moj tovaaarrr?

DOBRILA: Koji tovar, ćale, o bolna moja večeri, pa i noći čak? Koji lupeži? Koji pošteni? Di ti vidiš poštene?... Je li oti tovar pošten, oli je oni ko je pošten, tovar? Nisan baš u stanju sve razumit, jerbo me boli ovde doli...

KONTE VITTURI: Ništa, ćerce, aj ti u posteju, ko će ti sa’ tumačit, pa'š me i ti onda uvatit u kolo s tovaron, ka i mater ti.

Eno je išla i ona...

DOBRILA: Nikad ja, ćale, nisan bila u kolu s tovaron... Di bi ja u kolo s tovaron...

KONTE VITTURI: E, nisi. A oni razbojnik Milienko, ča ću ga manit iz kubure?

DOBRILA: Ča Milienko, ćale?

KONTE VITTURI: Eto ti tovar! Š njin si, a s kin si, taki si. Oni tovar ča san ušćuga nogu na pajoli mu. Da je on i buš ća, ne bi se mene nadoveza.

DOBRILA: Ćale, da vi niste malo više kvasinaste bevande danas poza obida potegli? Nikako ste pri nervožasti, pa čak i za vas.

KONTE VITTURI: Aj i ti lipo leć, ka i mater i pustite me na miru, da smislin kako ću vratit one puste masline... Ma, čekaj. Marijaaa, vamo dolazi! Pa, nisi me večeras ni vodila u điradu. Ovo je sve tovar kriv.

KONTESA MARIJA: Oli nisi moga sam ić? Taman san bila legla. A'mo ća brže to obavit, spava mi se, dug je bija park... dan... Evo se sa' ope' moran prisvučivat. Jesi vazeja kartu, za slučaj da ti dojde za useknit se?

KONTE VITTURI: Vaze'šću. Aj, žveltije to malo! Ti bi zar do sutra tako, a? Oli ćemo u jutarnji đir? ~ 103 ~

13 (DOBRILINA soba. Ona leži u posteji, a di bi nego u posteji, neće na tleju, je li, i drži se za drob, a vanka je možebit jugo, možebit bura oli tremuntana, ali ona to nima ka’ ćutit, jerbo je baš puno uvatilo, ma, puno, judi moji, pa je pustimo sa’ s opisin u miru, zna ona kako jon je...)

DOBRILA: O, koji žalosni i krvavi dan! O, koje su to boli! O, Milienko, Milienko, ča učinija si tiii... o' života moooggg...

MILIENKO (Ispo njezine ponistre tiho zove i zivka, i čeprka se za veslo.): Dobrila! Oooo, Dobrilaaa!

DOBRILA: O, boli moje, ka da kroz ovi krvavi dan čujen glase iz daljine. Je li to moj dični Milienko legenda meni došapjat ništo oće, ol' su to pak halucinacije, unatoč ča nafiksana nisan, a možebit je i priopćenje za javnost državni' služaba. (Ovod smo se dlakicu odmakli od dosadašnjega mota pisanja, a zašto, pa ko bi to zna, tako čoviku dojde, makne mu se žičica u glavi i aj ća... pa se onda posli' ope' vrati... i eto ga na, nećemo sa’ puno balit, je li... a može mu se i ne vratit žičica bodajičica, to je češći slučaj, jerbo nije zaništa ona - teško je u Kaštelin ostarit, a ne poludit.)

MILIENKO (Baca manju stinu – a nije baš ni mala, ako ćemo pravo - ča je uvatija u moru za vadit prstace iz nje u ponistru – ma ne za prstace u ponistu, nego je bacija put ponistre, oli ste me uvatili sa’ i vi u kolo, a.): Evo na, o'š me sa’ čut!

(Cangrrrr!!!)

DOBRILA (Dotetura do ponistre, dok jon pod šandulan pucadu komadići cakla o' razbivene ponistre.): O, nesriknjega li i bolnoga dana, pa sa’ još i ponistra. Koji tovar sad...?

MILIENKO: Dobrila! To san ja, o jubavi!

DOBRILA (S nevidljivo bolnin grčen donjega dila tila.): O, Milienko, oli to ti si? Izlažeš se pogibelji, a i opasnosti, moji bi mogli svakoga časa vratit se iz đirade. Znaš da otac jema ~ 104 ~

problema s prostoton, pa su mu priporučili da čini đire uz more, pa ga mater mora svaku večer vodit činit đire po đigi, dok se ne popiša u more, onda ga dovede doma...

MILIENKO: Opasnost je moja pozivnica, stoga dojdi malo doli, o djevo bajna.

Dojdi doli, vilo moja, Ti i lipa mujsa tvoja.

Tu te čeka tvoj Milienko legenda, Na putu do turističkoga brenda...

Ooooooojjjjj.

DOBRILA: Ne mogu, o, Milienko, djevče bajni, ništo me ka ne sladi... nisan baš... Ajme, koje su to boli grčevite, a ni Voltaren još nije izumjen...

Mene muču vele boli, Dreto po sredini doli.

Ja bi došla rado tebi, Ko ti miša gladija ne bi...

Oooooooojjjjj.

MILIENKO: Za to ti je najboja ajdučka trava.

DOBRILA: Jesan, provala san, ali ništa ne pomaže. Donila mi je prija ajdučku travu, pa smo išle zapalit gori u park, ali samo me smantalo i prija mi je postala jubičasta, a trava više ka lila.

MILIENKO: Ma, ajdučka trava se ne puši, nego se skuva čaj o' nje, ka’ je za bolove, a pušit se može gori u parku, ka’ nije za bolove nego nako, za relaksaciju možijani. Jeman ja jednoga dile... jednoga čovika koji mi je prodaje, jema je po Zagori, samonikla; posadu je, pa sama nikne... pa je onda oni sami beru... da ko ne vidi...

DOBRILA: A prija je rekla da je to prvoklasna, marokanska, a ne iz Zagore, i da će mi sve proć. Ovo me je uvatilo od onoga kontea Družimira, skroz me je smanta, a i nako san bila smantana, ono ka’ san se vratila iz parka, sićaš se... ono, miš papališ i te šeme. Satra me je. ~ 105 ~

MILIENKO: Ko? Miš papališ?

DOBRILA: Ma, koji miš papališ! Konte Družimir. Ne znan ča je tija. Najpri ćaća govori da je mlad, pa onda konte spominje nike curice, pa oće moju ruku, a nije reka koju... pa me pita da koja mi je ruka osnovna, pa da oću li se odat za njega... a rekla san ti već onda u parku da mi ga je ćaća ništo spominja ka za odat se, pa me to malo pogodilo i odma su me uvatili grčevi u trbuju...

MILIENKO: O, kako ža mi je, srce moje... ništo me probada ove dane... bi'će da je srce. Onda, večeras ništa od...

DOBRILA (S tugon na naličju, gratajuć se odizad odozdal.): Ništa, o jubavi. Pustimo stvari neka teču svojin tijekon.

MILIENKO (S nadon u boje barmalosutra): A ka’ bi mi baren maloga miša papališa malo...

DOBRILA: O, legendo, sposobna nisan njanci jaglu u ruci držat, a kamoli... Ali, ča ti je to na čelu? Da nisi udren?

MILIENKO (Prilično zbunjeno za svoje godine i političko stanje u Kaštelin.): Na čelu? Aaa, to... ne, ne... nije to udarac ni šuc. Poprsk to je.

DOBRILA: Poprsk???

MILIENKO: Oću reć, pokenj.

DOBRILA (Ne svativši ča se događa u svitu.): Pokenj???

MILIENKO: Poserak!

DOBRILA: Poserak???

(Evo će i upitnici nestat, koliko ji je.)

MILIENKO (Nježno i muževno u isto vrime.): Ma, posra me golub pismonoša, velika je gužva, prid blagdane se puno čestita, pa onda svit šaje, ča će!

DOBRILA: Di svit šaje svoje ćaće? Ti si, Milienko, opsjednut svojin ćaćon. Oli bi ti posla svoga ćaću diko? A domovi još nima, pa ne znan di bi ga smistija... ~ 106 ~

MILIENKO: Pa, oli ćemo sa’ opet ono ka na početku, a?

Nisan spomenija ćaću, nego san reka da svit šaje čestitke golubin pismonošan i...

DOBRILA: Pa, ča svit jema čestitat golubin pismonošan...

Oli je međunarodni dan o' golubi pismonoš?

MILIENKO: Pa... pa, o'š ti zar baš da mene prikine srce, vako trudnoga na ovo jugo, a?! Ne govorin o golubin pismonošan nego...

DOBRILA: Ufff, koje su to boli međunožne. Kako... kako ne spominješ golube pismonoše, ka' stalno o njima govoriš? Ča je tebi, o, Milienko, djevče bajni?

MILIENKO: Reka san... Ma, nije važno... boli te, pa...

DOBRILA: Aaan, tooo. Golub mira, dakle to je bija. Ne juti se i ne papri, jubavi, pazi na svoje srce!

MILIENKO: Eto ga na, malo kasno paljenje, ali sve je dobro, ka’ se dob... Aha, srce moje, evo me ope' žiga. Bi'će o' pustoga veslanja gori-doli, uzgrgaš-nizgrgaš, i nabiveni žuji.

DOBRILA (Panično i zabrinuto, ka da se u Donja sela ništo strašno dogodilo, ka da su se Štafiličani i Novjani ope' zaškajali, tamo di in je granica, ono kraj đardina, tamo di se uvik škajadu, a zna bit i krvavi glav, jerbo, oli se to gleda kolika će se faca vazest; e, da, odma bovan, pa udri prema njima tamo, s druge bande i... I ča bi sa' radi ovoga Dobrila tribala bit zabrinuta? Ča nju briga za Novjane i Štafiličane.

Kako je ovo uletilo, onoga ti... A jugo, ne čudite se. .): Evo dolizadu moji, nu. Aj ća, legendo meni mila! Ne okreći se, sine, i ne pojavji se ni za živu glavu o' miša papališa!

MILIENKO (Po-la-ko ve-sla-vesla oooon, pa malo brže, pa još brže... pa, jeba te, pari penta kojon brzinon je nesta iz vidokruga i uvosluha.): Ufff, ufff, niman kondicije, moran nabit je. A kako nabit je, ako je nisan do sa' ovin pustin veslanjen nabija, nego san jedino žuje nabija.

~ 107 ~

(KONTESA MARIJA i KONTE VITTURI ulizadu u kuću.)

KONTE VITTURI: Pa ča jema veze, tako mi je došlo, nisan se moga suzdržat.

KONTESA MARIJA: Lako za to, ali morala san za tebon kupit i, evo, donit doma, pa ću sa’ bacit s balature u more.

Ka da se nisi moga malo sustegnit.

KONTE VITTURI: Sustegnit?! Pa, po cile dane san stisnut i jedva san dočeka da me otvori, a ti da se sustegnen.

KONTESA MARIJA: To je sve Antica kriva i oni njezin komplot o' šliv, pa malo to nego je mekla i suvi smokav unutra, a dakuće nega trcana, nu.

KONTE VITTURI: Pa ča, ka da je teško pokupit malo za menon. Ča me onda vodiš uvečer u điravanje, ka’ ti je teško to malo pokupit u kartu?

(Ovod se radi o prvin večernjin šetnjan, pa su možebit KONTE VITTURI i KONTESA MARIJA pioniri, ma ne pioniri Titovi maleni, nego začetnici večernjega šetanja, a koje je danas privaćeno ka šetanje pasi uvečer, dok se ne popišadu i ono drugo, pa ka’ se ono drugo, onda in se to drugo skupi u kesicu i odnese bacit, ali najviše je oni ča ne skupu ono drugo o' pasa, nego ostavu na putu nek svit popuze priko toga. Govori se da je prva pasa počela šetat jedna, da prostite, škorovaža, ča je mrzila do podne sebe, a popodne cili svit. Jemala je niku puno grubu čunku, ča jon se uklapala u karakter, a i čunku o' pasa, da ne zaboravimo. Ali nije baš lipo o grubin čunkan govorit, pa, eto, nećemo. Ali, da je škorovaža, je. Tako se govori po selu. A... pst...pst, vamo se malo nagnite... ma nagnite se, neće vas niko ujist... samo, da ne čuje crna zemjaaa, ovo ću van pošapjat strogo u povjerenju – govori se i da je znala činit čare i da ko bi jon se zamirija, adio baraka, ode rode na grobje za jednu nediju dvi dan, a niki su partili isti dan ka' je viđena da in šeta kraj kuće... Samo, nemojte me odat. Ovo crna zemjaaa... judi mooojiii... Nije se s đavlon igrrrat. Ostupi, sotono, o' duše kršćene!) ~ 108 ~

KONTESA MARIJA: Vodin te za popišat se, a ne da me sramotiš tamo uz more. Jesi vidija kako su nas oni judi gledali, oni ča su šetali, pa se oni gospodin pristojno popiša u more i išli su ća ka' su vidili ča činiš, a ne vako ka ti...

KONTE VITTURI: Neka su, jemali su ča i vidit. Nu, da vidin još jedan put, odmotaj kartu. Nnnti, koliko je toga! Ufff, zamotaj to brzo, evo ćer!

DOBRILA: Majko! Ćale! Ča se karate?

KONTESA MARIJA: Ne karamo se već odavno, ćerce, nego ništo ka razgovaramo. Otac ti se i nako kara s onin konten Rušinićen, bilin tićen, stalno izmišlja nike posle, a ka da ja ne znan da se on gre karat š njimen. Dva stara tovara.

KONTE VITTURI: Ma, koje karanje, ča je tebi?! Jeman posla, vidiš da san trudan! I ne spominji mi tovara.

DOBRILA: Astiii maloga miša papališaaa! Pa i vi, ćale?!

KONTE VITTURI: Ča i ja?

DOBRILA: I vi trudni.

KONTE VITTURI: E, ča je tu čudno?

KONTESA MARIJA: A, baš, Dobrila, ča je tu čudno?

DOBRILA: I ti znaš, majko?! I ne idiš se?

KONTESA MARIJA: Ča se jeman idit, otac ti je trudan. Ne razumin.

KONTE VITTURI: Ko će razumit ovu današnju mladost. A i stalno mislin o tovaru, pa san rastresen ka naša obala i...

DOBRILA: Je li s konten Rušinićen?

KONTE VITTURI: Ča, s Rušinićen?

DOBRILA: Jeste li š njimen trudni, ćale moj? Pa... pa ja ću popi... pa ne mogu virovat da se ovo događa!

KONTESA MARIJA: Ča ne mo'š virovat? Ča se događa?

KONTE VITTURI: E, ča je na stvari? ~ 109 ~

DOBRILA: Ajme, samo mi nemojte spominjat stvari.

KONTESA MARIJA: Nećemo.

DOBRILA: Najpri Milienko, pa konte Družimir, pa evo i vi, ćale, sad... Pa ovo sve oko mene trudno. Jeste li s konten Rušinićen oli s kin drugin?

KONTE VITTURI: Ča, jesan li?

DOBRILA: Trudni, ćale, trudni!

KONTE VITTURI: Jesan.

DOBRILA: Znala san.

KONTESA MARIJA: Ča si znala? Aj, brzo govori, ovo u karti sve više smrdi. Ufff...ka kuga.

DOBRILA: Pomalo, majko. Ča ste se uzmurepili! Nije tak'a priša. Znala san da je s konten Rušinićen.

KONTE VITTURI: Ča s Rušinićen?

DOBRILA: Trudan!

KONTE VITTURI (Zbleznuto): Trudan?!

DOBRILA: E, trudan š njin.

KONTE VITTURI: Ma, ma kako š njin trudan? Ja san za sebe trudan, a š njin se karan, to je poznato i...

DOBRILA: To i govorin. Tako je i moja prija, karala se s jednin momkon, a noseća je sama za sebe, jerbo je momak nesta brez traga i glasa.

KONTESA MARIJA: Pa ča nije prijavila?

DOBRILA: Je li momka? Neš ti koristi od otoga.

KONTESA MARIJA: Ma, ne momka nego nestanak momka.

Kako je moga tek tako nestat? Da ga nisu za organe...

DOBRILA: Ona ga je za organe, a on je nesta. Vi, majko, ka da me ne razumite, a?

KONTESA MARIJA: A ko bi tebe, ćerce, razumija, nije se ti rod... Ajme ča ovo smrdi. Ufff, gren bacit s balature u more. ~ 110 ~

KONTE VITTURI: Ajde, ćerce, spavaj, kasno je i...

DOBRILA: I tebi kasno? Eto ga, znala san, čin si reka da si trudan, znala san da je kasno. Ma, ča je ovo došlooo? Svi trudni, a svima kasno. Pa ja ću... ja ću...

KONTE VITTURI: Ajde, smiri se. Duboko diši... Diii... šiii...

Duboko diiisaaat... Ne diiisaat... Disaaat slobodno... Tribala bi disat u kartu. Marijaaa, di si odnila tu kartu, vamo je nosi, smista, ćer nan opet hipervetn... hipervertn...

DOBRILA: Hiperventiliraaannn!!!

KONTE VITTURI: E, to. Evo ovo ča je rekla. Aj, brzo se vraćaj s ton karton!

KONTESA MARIJA (Cila u priši dolazi i stavja DOBRILI kartu pod nos.): Evo na, brzo diši sporo!

DOBRILA: Oću brzo oli sporo, majko?

KONTESA MARIJA: Sporo, ali brzo.

DOBRILA: Asti srrranjaaa! Pa ča je ovo u karti?

KONTESA MARIJA: To ti je od oca. Njegovo djelo.

DOBRILA: Nnnnti smrrradddaaa!

KONTE VITTURI: Smrada oli nesmrada, nećemo sa’ za svaku gledat, najvažnije je da ti dišeš u kartu.

DOBRILA (Pokušaje disat s karton na nosu, pa se duši i pluca.): Nnnmmmgpčkmtrn... Je ti govno u karti dišen! Još ću se... zadušit...

KONTESA MARIJA: Ča ti je, ćerce? Je li sa’ boje, a?

DOBRILA: Ne mogu disat, eto ča je. Ka da san upala u septički konal. Majko, bacite ovo, molin vas, smrdi ka kuga i kolera.

KONTE VITTURI: A jema san najboje namjere.

DOBRILA: I najboje namjere su popločane pločan... Oli kako ono gre izreka... Gren leć, možebit se dlaku smirin. ~ 111 ~

KONTE VITTURI: Čekaj, jemaš ništo na čunki, čekaj da ti otaren.

DOBRILA: Č... ča mi je na čunki?

KONTE VITTURI: A ništo ka... ka kakica oli slično. Ma, ništa za brinit se, sa'ću ja to otrat. Enti, sranja, sve se razmazalo... he, he... sa’ si ka crnkinja... iako ji nikad nisan vidija, naravski, ali eto, ka crnkinja...

DOBRILA: Nnnti, koji smrrraaad! Ča mi je ovo razlitano?

KONTE VITTURI: E, eto, prava rič, razlitano, he, he...

DOBRILA: Ajme ča me boli! (Tare se spavaćicon i gre ća put sobe.)

KONTE VITTURI: Di te boli?

DOBRILA: Nije važno, ćale moj. Daznt mater. Laka van ga noć.

(DOBRILA je išla u svoju sobu, a KONTESA MARIJA izliza na balaturu i baca ono u karti skupa s karton doli u more. Ne čuje se pljuf nego šćanf, pa jon je to ka malo čudno.)

MILIENKO: O, djevo bajna, je li ovo opet tvoje vrčine plod?

KONTESA MARIJA: Nije nego moga muža, kontea Vitturija.

MILIENKO: Skužajte, djevo od djeve bajne majko. Nisan vas vidija.

KONTESA MARIJA: Kako'š me vidit, nesriknji djevče sinko, ka’ je totalni mrak, mrakača... tama, tmica, tmina... teeeški rvaski mraaak...

MILIENKO: Je, jemate prav, u ovomen mraku pošteni čovik može vidit jedino govno u karti.

KONTESA MARIJA: Oli si ga vidija?

MILIENKO: Koga oli čega, oj, djevo bajna?

KONTESA MARIJA: Pa... pa ono... ono u karti.

~ 112 ~

MILIENKO: To se tako reče, djevo, nisan ga vidija, ali san ga navonja... (Tare glavu i čunku štracon ča je drži ispo' prove za vakve izvanredne situacije i slično.)

KONTESA MARIJA: Ajme, skužaj, nisan te vidila! Jesan li te puno okrpila?

MILIENKO: Ma, nije puno, navika san ja i na gušće, a i obilatije. I ne bi reka da ste me okrpili, nego pri' ogovnili...

KONTESA MARIJA: Ogovnila?

MILIENKO: E, ogovnili, jerbo da ste me okrpili, onda bi mi pala krpa na glavu, ali polako se navikajen, jerbo nikako uvik ka’ san kraj vaše plemenite kuće, bude teško sranje.

KONTESA MARIJA: Ajme, sinko, ča mi je ža i neugodno, cila san se izneblušila. Čekaj, doć ću doli, pa ću ti to otrat.

Zvala bi te gori, ali muž mi je strašno nagal, odma bi puca iz kubure, pa je boje da te ne vidi. A i malo više je potega, pa stalno govori o nikome tovaru i karin s maslinan i to... Donit ću jednu čistu krpu, a ne da se tareš štracon. Eto me!

MILIENKO: Ma, ne triba, djevo bajna, reka san van da san na to navika, neš ti, govno više oli manje, sve iđe u rok službe i... Enti maloga miša, pa već ste se skalali! Brzi ste.

KONTESA MARIJA (Uliza u MILIENKOVU barku, a barka se juja, MILIENKO je privaća da ne pade u more, pa obodvoje padadu doli, na pajolu.): Nnnti, mali, ča si napet!

Pa tebi hitno triba masaža. O'š da ka i moj muž doživiš zatvor?!

MILIENKO: A i vi ste nikako napeti, šjora djevo bajna... Astiii, ke čičone! Nego, koji zatvor spominjete? Oli van je muž svršija u zatvor?

KONTESA MARIJA: Ma, nije svršija u zatvor nego ga je spopa zatvor... odzada... mislin, stisklo ga od šipka i...

MILIENKO: Stiska mu se šupak u zatvoru?

KONTESA MARIJA: Pa ča je ovo došlo, niko nikoga u ovoj knjigi ne razumi! Nije u zatvoru, nego je izija šipak jutun, pa ~ 113 ~

ga je speklo. Je li me sa’ razumiš?! Alooo, pisac, mo'š li to malo normalnije pisat, a?! Legenda je u pitanju.

(A je legenda, ali drukčije me ne iđe, pa ča ja tu mogu.)

MILIENKO: Aaan, tooo! I moga ćaću je jedan put bilo speklo, pa ka’ se vratija iz maslin, reka je da se kara s nikin čovikon i da ga više nije speklo. Je ga malo peklo, ali nije speklo... i... i oćete mi pustit to ča držite u ruci?

KONTESA MARIJA: Kojo?

MILIENKO: Hi... hi... a maloga miša papališa (Zarumeni se.

Ne miš papališ nego on. Zapravo, oba su se zarumenila.).

KONTESA MARIJA (Podigne ruku ka oparena – ne oparena s dugin prvin a, nego oparena, ka opečena, nemojte ča krivo protumačit.): Ajmeee, kako mi se to našlo u ruci, bi'će jerbo san pala na tebe, pa san se išla dočekat na ruke, pa dok san padala, mali miš papališ je iskočija i 'op – meni u ruku.

MILIENKO: Ma, ništa zato, njemu nije mrsko ka’ ga se stisne.

KONTESA MARIJA (Zaškarpunano ka dva škarpuna, arbun i jedna škarpina, tare mu šporku čunku krpon; ne tare čunku mišu papališu nego MILIENKU, ča je vama, pa ste tako pokvareno maštoviti?!): He... hm... vražji mali, ko bi to reka o' njega. A nisan te ni pitala, kako se zoveš? Koji si ti? Evo smo se intimno upoznali, a ne znan ti ni ime, legendo.

MILIENKO: Kako ne znate koji san? Pa, di ste bili cilu ovu knjigu? Ja san Milienko.

KONTESA MARIJA (Zbleznuto, u šoku i nevirici.): Milienko?!

Milienko legenda? Pa... pa, kako te ja dosad nisan upoznala? Pa... pa, di san ja bila kroz cilu ovu knjigu, ka su nan se puti mimoilazili? Ča je ovo došlo, više ni pisci nisu ča su bili.

MILIENKO: Ne znan van ja to za pisce, ja samo znan za rake govnjare. ~ 114 ~

KONTESA MARIJA: Pa ti si onda oni Milienko ča mu falu daske?

MILIENKO: Jesan, konteso bajna, ali čin pri' ću ja to sredit, pazite di stajete... eto ta tu pajola, pazite! Mislija san i pri', ali nisan stiga. Sredi'ću ja to.

KONTESA MARIJA: Teško se to može sredit, sinko, ali triba provat...

MILIENKO: Napravi'ću ja te daske, jeman prijateja maranguna, pa će mi on to prikolo veze, nako, za bagatelu.

Da'ću mu malo uja.

KONTESA MARIJA: E, sinko, sinko... Nije to posal za maranguna, ali eto, ako misliš da...

MILIENKO: Znate, konteso bajna, ja zabranjeno volin vašu ćer. Mi se igramo malin mišon papališon, gori u parku.

KONTESA MARIJA: U parku? Pa... pa zato mi se čini da san te već vidila. Poznala san te po mišu papališu. A, legendo, jes' to ti?!

MILIENKO: K... kako ste me poznali po m... mišu pap...?

KONTESA MARIJA: Vidili smo se u parku, oli se ne sićaš?!

MILIENKO: Ne sićan se. Onda ste vidili Dobrilu i mene kako se igramo mišon?

KONTESA MARIJA: Koja crna Dobrila? Koji miš?

MILIENKO: Ala, ala, nećemo sa’ rasističke izjave. Dobrila je bila, a ne crna, a da je i crna, pa ča jema veze, ne možemo svi bit bili... iako ni ja nisan bil, nego me opalilo sunce; evo, vidite mi čunku...

KONTESA MARIJA: Ne vidin ništa, cila ti je čunka razlitana. Ča je ovo večeras, svi mladi razlitani po čunkan. Ma, kako se ne sićaš, u parku, baš se konte Družimir bija družija, tamo na drugon kraju parka, s nikin curican i nudija in bombone o' suvi smokav i da će in pokazat jednoga lipoga miša papališa, ka’ si ti doša blizu mene i pita me jesan li slobodna po ure, a ~ 115 ~

ja san rekla, dakako, mladiću, tu san za sve usluge, milfača ka nova.

MILIENKO: N... ne sićan se ja toga. Malo van ja u park gren, samo vako tu i tamo s društvon, zapalit ajdučku travu... oću reć suboton i to... he...

KONTESA MARIJA: N... nisi, znači, bija t... ti... a ka’ san te napipala, odma mi se to učinilo poznato, ali... ako nisi... onda zaboravi... m... ma šalila san se... ča bi ja činila u parku, je li tako... he... he... hm... aj, izmaksirat ću ti malo vrat, da ne budeš tako napet. Evo smo otrali čunku, sa’ ćemo te maksirat.

MILIENKO: Ma, ne triba, djevo bajna. Ajte vi gori.

KONTESA MARIJA: Aaa, oćeš da ja buden gori? Pa to je najmanji problem. Aj, makni se... pazi, juja se barka, a nije na Svetoga Marka, nit' je puna uja i bumbaka... nego je puna nas dvoje. Polako, nnnti pasa, o'š da upaden u more. Daj se malo na livu bandu!

MILIENKO: Liva banda... desna banda... meni je ćaća reka da je to sve isto, samo ovisi koja je banda gori, na vrju, pa da je onda boje bit uz tu bandu na vrju, bila ona desna oli liva i...

KONTESA MARIJA: Ja san na vrju, a ti se brzo daj na livu bandu, jerbo ćemo se iskrenit, pritiže na desno...

MILIENKO: Ma, ne tribate vi bit ni gori ni doli, ni uz jednu bandu, ajte lipo gori, doma, da se ne probudi šjor konte Vitturi, pa bi moglo bit svega.

KONTESA MARIJA: Pa, ča se ti bojiš, ka’ se ja ne bojin. E, ova današnja mladost, samo da in je surfat veslin po konalu i vatat rake govnjare. A samo san ti tila pomoć, ka ono onda u parku, a čega nije bilo, je li, he, he... hm...

MILIENKO: E... eno se niko komeša gori po balaturi... ajte ća gori, ako nas vidu u ovon položaju, misli' ćedu ko zna ča, a nima se tu ča vidit i...

KONTESA MARIJA: A sa’ nima. ~ 116 ~

KONTE VITTURI (Na balaturi): Pa ovo s prostoton će me izludit (kap... kapkarap... pap... prc... prrroooak... kap... k... k... kap). Kap po kaaaappp...

KONTESA MARIJA: Pa, dobro, jesi li ti poludija! (Gleda put balature gori.) Jesan li te tolić vodila u đir? Jesi li učinija potribu, pa malo malu potribu, nego si mora i veliku, pa san se morala sramotit i sve to vazest u kartu i bacit s balature, pa je sve to doletilo djevcu bajnon, Milienku u čunku, pa san mu morala doć otrat čunku ka znak dobrosusidski odnošaji, pa...

KONTE VITTURI: Marija?! A di si to?

KONTESA MARIJA: Kako, di san? Pa normalno da san ovde doli.

KONTE VITTURI: Kako je normalno da si tu doli?

KONTESA MARIJA: Kako ne bi bilo? Pa, sa’ san ti rekla ča se dogodilo.

KONTE VITTURI: Ča se dogodilo? Ja tebe ništa ne razumin.

KONTESA MARIJA: Sve san ti rekla, samo me nemoj sad, ka i onu večer, okrivljavat za blud, ono ka' si me naša s onin bidnin momkon kako mu pomažen da se obuče, jerbo je bidan bija malo manganjan. A ne bi me čudilo, koliko si inšempjan. Pa malo to, nego izlizaš na balaturu s ton velikon prostoton i šaraš po nama... pa da bar šaraš, nego kapješ, pa nikad čovik ne zna ka’ ćeš stat.

MILIENKO: Djevo bajna Marija, znate li da san mislija da je veslo od toga... od te prostote.

KONTESA MARIJA: I ja san, sinko, prve večeri ka’ san ga upoznala... i... i malo to, nego mi je reka da oću li malo zaveslat, pa san bidna uvatila i...

KONTE VITTURI: Tiii...ti si ga upozzznallla...... dok mooore se piiinilooo.

Tiii...ti si ga zaveslllalaaa, jedneee litnje veeečeriii... ~ 117 ~

Ali niiiisi znala tiiii, da to nije veeeslooo...

KONTESA MARIJA: Pa, ka’ san vidila da nije veslo, odma san pristala na udaju, ali nije baš to tako kako izgleda, jerbo mi je kasnije sve manje dava da veslan... Krivo je moooreee...

MILIENKO: Čini se deboto baš ka veslo... a malo daje i na kopišća... ka' vako malo boje pogledan...

KONTE VITTURI: Ala, Marija, di si više! Ajde, dolazi gori, nemoj da te veslon po glavi!

KONTESA MARIJA: Ehhh, nisan ja te sriće, da ti mene veslon po glavi... Eto me gori. Samo da namistin mudan... košuju, malo mi se makla prema glavi, pa priko glave i tako... ovo od juga... Ajme, ča je nervožast.

DOBRILA (Dolazi na balaturu, drži se za trbuj s bolnon grimason, kako čunke, tako i svi drugi organi): Č... ča se događa? I nako ne mogu spavat, ooo, koji su to bolni grčevi, a vi se tu derete i karate...

KONTESA MARIJA: Nit' se deremo, nit' se karamo, odavno već, pa oli to moran stalno govorit.

KONTE VITTURI: Ma, ništa, ćerce, mater ti je bacila moju veliku potribu u karti doli Milienku u čunku, pa mu je išla otrat čunku, pa sa’ navučije košuju, a Milienko diže gaće i... ajme, evo mi opet dolazi. Ala, vi doli, mičite se, da vas ne uvati kap.

MILIENKO (Vesla naglo, o' balature pa pu' vanka. Kontesa Marija je taman bila zakoračila da će izać iz barke na kraj, ka’ je on naglo zavesla, učinila je kolut naprid i upala u more s odličnin umjetničkin dojmon.): Hmmm... jen, dva... jen, dvaaa...

KONTESA MARIJA (Pliva čas po mušku, pa po žensku, pa po žabicu i cila se zapuvala, jerbo nima kondicije.): Nnnti... mmmm... pufff... Nnnti i Milienka i ka’ san se skalala doli... ~ 118 ~

ufmmm... još ću se zadušit... Ala, mulac jedan, moga si me pokupit, a ne bižat odma!

MILIENKO (Fermaje s veslanjen, osvrće se iza sebe i čudi se.): Ooo, djevo bajnaaa! Pa, di steee? Nisan ni vidija da ste skočili u more. Nije van baš za kupanje, malo je ladno, mogli bi'te priladit donje mokraćne puteve, pa ćete morat pit Uvin čaj.

KONTESA MARIJA: Čiji čaj... blurpfff... blobloblo...? (Čini, nako, za gušt, par glogloji. To je sitilo mladosti, ka su skakali sa stine – nije onda bilo mula, a ne, ne – u more na glavu, pa su plivali i činili glogloje, ma znate kako se to čini...)

MILIENKO: Od moje rodice, kontese Uve, ona jema lipi čaj za mokraćne konale i okolo nji.

(Je li sa’ vidite oklen ovi čaj potječe, a! Nima ča nima, sve je iz Kašteli.)

DOBRILA (Tura oca, nikako baš ka da ga ne vidi. KONTE VITTURI čini kolut naprid i umalo pada s balature. Drži se rukan za stupe s vanjske strane balature i samo ča ne pade doli. Uvatija se DOBRILI za nogu, a ona u bolnon grču ništa ne ćuti.) O, bolne stvari moje, jel' to mene opet Milienko doziva, ka da nije svatija da mi nije dobro. Ooo, djevče bajni, pa koji ti je... oću reć, kako nisi iša doma, nego me opet dozivaš?

MILIENKO: Ooo, jel' to Dobrila se glasa s balature, a nije me ni vrčinon prolila? Oj, Dobrilo, djevo bajna, ne zoven tebe, nego ti se mater kupa, pa je zoven da je najden, jerbo je skočila i... i zapravo mislin na nju, ka djevu bajnu mater od tebe djeve bajne...

DOBRILA: Oj, djevče bajni Milienko, bez daske dvi, ja tebe daprostiškurcatebe ne razumin. Jel' to od moje boli ovde doli, oli od tvoje puste pameti tu u glavi gori...?

KONTE VITTURI (Provaje se dignit na noge.): O, djevci i djevice bajni, uvatin li vas ja među ruke, učini'ću od vas tartarski šnicejal! A ti, Marija, ala doma, brzo! Nemoj da te ~ 119 ~

dva puta zoven, ti'š meni plivat po noći, ti'š meni njega maksirat... on će meni tebe... ti'š meni njega... ti'š meni glogloje činit na ovo jugo... Izlazi iz mora!

KONTESA MARIJA: Evo... blu... glu... odma dolaziiin... blu... čin me Milienko izvadi. Aj, ispruži to veslo.

MILIENKO: Ufff... djevo bajna, ča ste me pripali! Gledan ko mi to čini glogloje kraj barke. Mislija san da je koji šototajer ča vata ilegalne prstace i lošćure... Već san se bija mašija za trkmar. Kako ste samo izronili, ka dupin. Baš san se, ono, prenija.

KONTESA MARIJA: Aj, manje bali, pomogni mi da izajden, pusti sa’ šototajera i prstace!

MILIENKO: Ajte, djevo bajna, uvatite se... i nemojte puno otvarat usta, da van čako ne uleti, jerbo sad, uvečer, cila Kaštela proliju vrčine u more. Ajde, uvatite veslo.

KONTESA MARIJA: Ooooasti, koje veslo, ovo mi pari ka u moga muža, samo je ovo još dlakicu veće. Da nisi ti ovo meni pružija osti oli kopišća, a?

MILIENKO (Zaškarpunano ka četiri škarpuna, dva arbuna i jedna poma.): Oooo, d... djevo baj... jaj... naaa, n... nije t... to veslo... ni ko... piš... piš... ća... he, he... malo ste se zab... buuunili, he, he... Evo, ovo vamo van je veslo.

KONTESA MARIJA: K... kako nije... a pari ves... nnnti, sa’ vidin da nije veslo. Pa, pa vak'o nije ni u moga Vitturia. Enti maloga miša papališa, nisan mogla ni slutit da...

KONTE VITTURI (Jedva se nikako upija podignit na balaturu, ne pitajte kako. Još je malo nesiguran, malo ga baca, ali eto, drži se.): Ajde doma, veslo oli kopišća, uvati se i penji se, nemoj da ja dojden doli, pa'š vidit veslo i kopišća i osti i trkmar i...!

KONTESA MARIJA: Već san ga vidila...

MILIENKO: I ja san ga vidija, djevo bajna, majko o' djeve bajne. ~ 120 ~

KONTESA MARIJA: Je, reka si mi već. Da se nisi i ti kara š njin, a?

MILIENKO: Nisan, djevo, ne bi se ja š njin kara ni da mi plati, ja poštijen starije. Samo san mu vidija v... veslo, i mogu reć da san osta paf.

DOBRILA: Ooo, boli moje, pa... pa ćale, ča van je to na prsiman ispo' košuje?

KONTE VITTURI: Č... ča mi je?

DOBRILA: Pa... pa je li to nosite riđipet? O... okle van riđipet? Još ji nima u nas, možebit jedino u Parizu oli Milanu.

KONTE VITTURI: K... koji riđip... A, ovo, ma to mi je jedan prijatej poklonija za rođendan, ajde, nećemo sa’ od otome... he, he... Da to nisi nikome rekla!

DOBRILA: Neću, ćale.

KONTE VITTURI: Ajde u sobu brzo, vidiš da te boli, priladit ćeš se, a i neću te vidit s onin doli Milienkon. Uvatin li ga...

DOBRILA: Maaajkooo, jesi li znala da ćaća nosi riđipet?

KONTESA MARIJA (Iza nje, jer je došla gori, kako već, niko ne zna.): Ne moraš vikat, ovde san, iza tebe. Znan za riđipet, to on kadikad, nako, obuće, da mu malo drži prsi, puno se udebja zanje vrime, pa su mu se obisile.

MILIENKO (Odozdal iz brodice.): I moj ćaća nosi riđipet ispo' vešte, a nije se udebja.

KONTESA MARIJA: Oli tvoj ćaća nosi veštu?

MILIENKO: Pa, kako će nosit riđipet ako nima veštu.

DOBRILA: Asti, to je sa’ nova moda, je li? Ćale, nisan znala da ste i vi moderni ka i konte Rušinić.

KONTE VITTURI: Ajde, ajde... nećemo sad... he, he... o tome...

MILIENKO: Ma, nije to moda, nego su moda maškare, pa moj ćaća obuće veštu i riđipet za u maškare. ~ 121 ~

KONTE VITTURI: Ala, dosta je bilo, gremo leć. A ti, mulac, još nisi iša ća, o'š da te iz ove kub...

DOBRILA: Ćaća, nije to kubura. To mi pari ka niko veslo, a daje malo i na Milienkovoga miša papališa i...

KONTE VITTURI: A, e... he... nije ovo kubu... evo sa’ ću ja izvadit kuburu, dlakicu san se smanta. Ajd, mrš doma! I vas dvi, ča gledate, ala leć!

14 (KONTE VITTURI uliza u kuću na prstin.)

KONTESA MARIJA: Ča je? Sa’ se dolazi doma, a?!

KONTE VITTURI: A... a ti si tu. Ne spavaš.

KONTESA MARIJA: Di si bija? Jesi to malo vesel, a?

KONTE VITTURI: U maškaran san bijaaa Pripoznala me nisiii...

U vešti o' lancunaaa...

Maškare ća mogu maškare I reka je da ništa mi ne faliii...

A sve mi mane vidiii...

I skandale mi praviii...

KONTESA MARIJA: Kako ću te pripoznat, ka’ si bija u maškaran.

KONTE VITTURI: Maškare, ča mogu maškareee, s tebon se nisan jubija u kaaaliii, al' jesan s jednon maškarooon, ispo jedne balatuuureee...

KONTESA MARIJA: A s kojon si se maškaron jubija? Da te se ope' ona škorovaža nije nadovezala, a? I tilo bi jon se! Oči ću jon izvadit ka' je vidin!

KONTE VITTURI: Koja škorovaža? Ča je tebi! Odavno je to bilo. A ova maškara... maškara... E, kaza'ću ti! To je tajna, ali ~ 122 ~

možebit se dozna na kraju. A ja san tebe odma pozna, čin san doša doma, he, he, heee...

KONTESA MARIJA: Dakako da si me pozna, ka’ nisan umaškarana, a i doma san, pa ča se jeman maškarat.

KONTE VITTURI: Ko ti je kriv ča nisi išla u maškare ka i ja.

KONTESA MARIJA: Nisan ni znala da su maškare. Ništo jesi govorija i sprema se s riđipeton ispri zrcala, ali ništa mi nisi reka. Bila bi i ja išla, jeman one lipe venecijanske maske.

Di su bile maškare?

KONTE VITTURI: Nije to za tebe, to su muške maškare. Bile su u parku i ispo jedne balature.

KONTESA MARIJA: Bi'će bilo puno svita, a?

KONTE VITTURI: A bilo je... nako... jednu dva čovika i tako...

KONTESA MARIJA: Dva čovika? Pa, koje su to maškare?

KONTE VITTURI: To je početak... tek smo u osnivanju, pravimo prve iskorake. To je bilo više ka jedna mala parada.

Svaki početak je težak.

KONTESA MARIJA: Jeste krnju zapalili? Ko je bija krnje?

KONTE VITTURI: Da zapalili?! Zapalili i popušili, heee, heee, heee!

KONTESA MARIJA: Krnju popušili? Pa, ča je bija krnje?

KONTE VITTURI: Ajdučka trava. Dobrrraaa, marokanska. U maškaaaaraaan saaan...

KONTESA MARIJA: A ludi maškar!

KONTE VITTURI: U maškaaa... hahahaa... raaan... san... A vidi, zamota san se onin lancunon ča mi ga je Antica dala nikidan.

KONTESA MARIJA: Vidin, vidin... aj, pokrij se, sve ti se vidi.

KONTE VITTURI: Ča mi se vidi? Pa, jeman riđipet, neš ti. ~ 123 ~

KONTESA MARIJA: Jemaš gori riđipet, ali nimaš doli.

KONTE VITTURI: Asti miša papališa, morabit san vako iša cilo vrime u paradi. Zato su mi oni momci migali, a onda i ja njima, ka ono, nek se zna da su maškare i to...

KONTESA MARIJA: Jesi li razmišlja o stručnoj pomoći?

KONTE VITTURI: Jesan, ča si me sa’ uvatila s tin! Moran vidit ko je najboji meštar, stručnjak za masline, pa ću ga zvat da ji obriže i... To ćemo sutra, sa’ je veseje. U maškaaaran san...

KONTESA MARIJA: Mislila san na drugu stručnu pomoć... onu za glavu.

KONTE VITTURI: Koju glavu? Moju? Pa, mene ne boli glava nego prostota i debelo črivo, ka’ me speče. Ča će meni pomoć za glavu?

KONTESA MARIJA: Aj, poj leć, možebit dojdeš sebi do sutra.

KONTE VITTURI: Nemoj ti meni naređivat, jerbo ću te iz ove kub... čekaj, ope' kriva kubu... Aha, evo je... jerbo ću te iz ove kubure manit, pa'š vidit ko će doć sebi. Ja san uvik sebi.

Gren na balaturu, uvatit malo arije, a ti, ala, brzo u posteju.

Ona će meni da dojden sebi. Ona meni sebi...

15 (Venecija. Uniformirani MILIENKO je u barki, vata rake govnjare, možebit je jugo, ali on se tu slabo snalazi, ne zna di je sjever, a di jug, pa mu je konfužjun u glavi. A jugo, eto, da on i ne zna da je jugo, jerbo je dezorijentiran, polako laška i dopiralo bi mu kroz nos do duše, i ćutija bi niku slutnju budući događaji, ali kako je teeeški smrad u otoj Veneciji, ništa ne ćuti, nego samo maše krenon edali ča zapne za udicu. E, vaja pofalit udice. Ti Mlečani baš jemadu kvalitetne udice svi veličin, a i krene su in dobre, o izboru da se ne ~ 124 ~

govori, jemaš od nula dva pa sve tamo ko zna do koliko.

Samo, ča će in sve to, ka’ in smrdi ka da si upa u skep... spekt... u crnu jamu.)

MILIENKO: Votafak, pa ova Venecija je šporkija od Kaštelanskoga zaljeva. Evo ga! Ništo je zagrizlo! Ajde, mali, samo po... la... ko, nemoj mi sa’ ispast. (Zdupi brzo špurtil i vadi iz mora jednoga lipoga strmorina kapitalca.) Pa, je li ovo za... prvo, pa strmorin. (Onda zastane, jer mu se učinilo da ga niko zove, pa je pomislija da je počeja čut glasove u glavi.) Ča je sa'? Koji su ovo glasi? Ajte ća, glasi! Mrš od mene! Ostupi! Ostima ću te u trbuj! Ostupi!!!

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Milienkooo! Oooo, Milieeenkooo!

Di's legendo!

MILIENKO: Ej, rode, ča je, rode, jema li ča mujse, a, rode?

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Ne znan za mujsu, ali tebe tražin. Obaša san po Mletačke otadžbine za nać te. Eee, Milienko, legendooo!

MILIENKO: A koji si ti, rode? Ča se tako dereš?! Već san mislija da san rebambija.

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Deren se da me čuješ.

MILIENKO: A dereš li ča, rode?

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Ne deren, ali se evo deren...

MILIENKO: Ja san se dera u tišini, pa me je otac svake večeri korija i dera se na me da ča se deren, a nisan glasa podiza, pa ko će to razumit.

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Nisi se ti dera, ka dera vako ka ja, nego si se dera deri-peri po vas dan, to je bilo općepoznato u Lušiću pa i daje. Deboto su te prozvali deran.

MILIENKO: Aj, nemoj mi i ti sa’ o deranju... Ča si mi jema reć?

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Dozna san da se konte Družimir i Dobrila vinčajedu u subotu. ~ 125 ~

MILIENKO: Ča?! Konte Druž... Pa, reka san jon da se samo druži š njin, a ne da se...

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Nije ona tila, nego jon je pape naredija. Čuja san da konte Družimir jema puno bomboni o' suvi smokav i da će otvorit butigu za divojčice...

MILIENKO: Otvori'ću ja njemu branče ka' ga uvatin. On će meni Dobrilu ženit... On će meni butigu otvarat...

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Neće on tebi Dobrilu ženit, nego će sebi...

MILIENKO: Ka' si reka? U subotu? Pa... pa to je sa', u ovu subotu.

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Dobro si to izračuna, svaka čast.

Ne bi se ni ja sitija.

MILIENKO: Iđen odma tamo, stić ću ka konte Richard Gere u zanji čas i prikint vinčanje. A ti, rode, javi mome starešini da san mora ić hitno u likara, radi krivi tabani, da su mi se upalili papci.

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Ma, di ćeš, ne nagli! O'š glavu izgubit.

MILIENKO: Ni časa časit neću, nego vatan Lušić. Vozi, Miškooo!

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Ne mogu te ja vozit, moran još skoknit do Trsta, kupit ništo robe za zimu i...

MILIENKO: Pa, ko je tebi reka da me voziš?

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Reka si mi da vozin, pa...

MILIENKO: Reka san, vozi, Miško, a ne da me ti voziš.

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Ja san Miško, pa te ne mogu vozit, jerbo moran skoknit do...

MILIENKO: Ti Miško? Ma, uvatija si me u đir. Kako ti mo'š bit Miško?

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Kako ne bi moga bit. Neš ti, Miško ka i svaki drugi. ~ 126 ~

MILIENKO: Još mi reci da ti je bezime Papališko... he, he...

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Nije Papališk...

MILIENKO: Asti, koja je ura, moran smista krenit, jerbo ću zakasnit. Gren svojon draaagoooj, svojon biii... všojjj draaagojjj... i ne naginji se kroz ponistruuuu... Selma, Selmaaaa...

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Nisan zna da je Dobrila Selma.

MILIENKO: Koja Selma?! Dobrila je Dobrila, a Selma se ne naginje kroz ponistru, da ne pade doli. Pa, ti baš ništa ne znaš, a stalno surfaš po moru, pa još po otvorenome; baš čudno, jerbo danas ko surfa, puno toga zna, a je da naleti i na gluposti, ali jema toga svašta na moru i... Evo si me zadrža. Điiii-haaaa! Vozi, Miškooo! (Uvati se vesli i udri, deri, Miškooo!)

LUŠIČKI VOJNIK ŠVENK: Ne mogu. Reka san ti da ne mo... Eno je već odmaka. Pa ko bi ga razumija, viče da vozin, a onda se sam uputi.

16 (Lušička crikva. Puuuno svita, ženo mojaaa, ovaaakooo, krcatooo. A zagušljivooo, ženo mojaaa. Nima arije ni za lik.

Svi mašu i ladu se, potu se i pušu ka krav... ma da ne bude uvik oti kravosac, meknićemo koju drugu beštiju ča puše... ne mogu se sitit. Pa, nije moguće da samo kravosac puše?

Molin, prasac? Pa, di prasac puše, ča je vama? A, dobro, svi pušu ka kravosaci, nako potni ispo paze i po prsima, po kostima, po glavan... Trubile bi i aute, da su izumjene, ali nisu. Ooo, još će proć do aut, uuu, jema se još ča vozit do nji.)

DON MAVRO: Sastali smo se ovde da spojimo ovo dvoje mladi... (gleda KONTEA DRUŽIMIRA), ovu mladu i našega trogirskoga gosta, kontea Družimira u brak. A sićan se... he, ~ 127 ~

he... sićan se Dobrile, dok je bila još curica... he, he... pa bi prolazila kroz park, tamo gori, a ja bi jon da bombon o' suvi smokav, pa bi... pa bi se ona smijala, he, he... Evo... evo san se malo izgubija... Eee, koja je to bila curica.

DOBRILA (Zaškarpunano ka dva škarpuna i jedna škarpina, skupa s arbunon): Ajme, don Marvo... Mavro... neugodno mi je, vako pri' sviton...

DON MAR...MAVRO: He, he... lipo dite, neću više, samo san se sitija kako si... ma, ništa, gremo daje. Di san sta?

Aha, ovde smo da vinčamo ovo dvoje mla... ovu mladu i ovoga star... ovoga gospodina u najbojin godinan za umr... za vinčat se, pa ako ko jema ča proti, neka mi ne govori, jerbo će bit svašta. Konte Vitturi je pošteno platija i to se mora obavit... mislin, vinčat i sve ča s tin gre...

MILIENKO (Upada ka Richard Gere u za'nji čas u crikvu): Stop, in d nejm of laaav! Bifor ju brejk maj haaart...

DON MAVRO: 'Me Isusovo sveto!!! K... koji je ovo? K... koji si ti, sinko zabludili? Zlamenaj se! Ča su navalili ovi redikuli, muko moja! Pa, ča će ovo bit za jednu dvista-trista godin u Kaštelin, neću niti mislit.

MILIENKO: Milienko.

DON MAVRO: Nisan, ja san don Marv... don Mavro!

MILIENKO: Znan da ste don Marv... Mavro.

DON MAVRO: Pa ča me onda zoveš Milienko, redikulu jedan?!

MILIENKO: Ko vas zove?! Doša san zvat Dobrilu da iđemo otić odavle i nek se ne udaje za Družimira, jerbo je on samo za družit se, nu.

DON MAVRO: Čekaj... čekaj... Pa, pa ti si oni mali... oni mali ča je ometa vjeronauk i cilo vrime se ništo peška doli i... i ja mu dava bombone o' suvi smokav da bude miran i... i da mi pokaže di se to mali naš pipa, a... ajde kazi ti meni di se pipas, pa cu ti dat bo'bone o' smokaaav i... ~ 128 ~

MILIENKO: Milienko.

SVI: Milienko!!! Legendo!!!

DON MAVRO: Ča ste sa’ svi poludili?! Oli ste zaboravili ko san? Č... ča me zovete Milienko?

MILIENKO: Ko vas zove?! A koji lik!

KONTE DRUŽIMIR (Tlak mu je 210/158, pa ne da nego sve vitre u Kaštelin, a glava mu rebumbaje puknit. E, ovo je već ozbiljno, a ča ste mislili.): Marv... Mavro, oćete nas vinčat oli nećete? Ne ovoga redikula. Vidite da je to niki narkoman.

ćuti jugo, ka da će Ala, don obadajite

DON MAVRO: Strpite se malo, konte Družimire, evo, sa' ćemo mi to u tren oka. Malo me prismeja ovi ča je uletija vako ka ajduk Šimić i... (Znan, znan, sa' ćete vi na mene napast da kako je DON MAVRO moga znat za ajduka Šimića, ka’ je on živija tamo ijadu osansto i nike. A pa ča ja znan kako je DON MAVRO iz sedavnajstoga vika moga znat za njega. Oasti pasa, eno van ga, pa ga pitajte, ja samo prinosin narodnu predaju. Ma, vidi ti nji, a! Još in pripovidaš, još se moraš i pravdat. A to je tako kod našega svita. Da ne bi!)

KONTER VITTURI: Ala, ča je sa'? Oćemo vinčanje oli nećemo?

MILIENKO: Ma, koje vinčanje!

Jubi sam, jubi vašu 'ćeeer Ma niste tili marineeera Tili ste starca na svon mistu Tili ste zeta Družinjeeeraaa.

SVI: Bravooo, Ibricaaa!!!

KONTE VITTURI: Koji sa' Ibrica? Ča Ibrica? Nije to Ibrica.

A'mo, brzo vinčanje, don Marv... Mavro!

DON MAVRO: A amo ća!

SVI: Ooooooo!!! ~ 129 ~

MILIENKO: Nima vinčanja, jerbo ću vas sve ovin vesl...

Jerbo ću učinit razgrđe. Evo van, na... rogi! I tebi! I tebi!... I tebi tamo ča si se sakrija, roge ćaćine i materine, na, pa ji drž!... Apala!!! Eto ga na sa' hehe...

SVI: Ooooo!

DON MAVRO: 'Me Isusovo sveto! Ostupi, sotono!!!

DOBRILA: Smista spremi miša papališa u kućicu, vidiš da svi gledadu, oj, djevče bajni, moj Milienko, nu!

DON MAVRO: Milienko!!! Legendo!!!

MILIENKO: Molin!

DON MAVRO: Ča moliš? Nisi molija ni na vjeronauku. Znači, to si ti, crni sinko... Legendo o' crnoga sinka. Ti si oni ča mu fali daska...

MILIENKO: Ovo san malo pocrnija u Veneciji, tamo je puno jako uve zračenje i... i kako i vi znate da mi fali daska. Pa ča je ovo došlo, i u crikvi znadu za moju pajolu. I ne fali mi jedna nego tri daske, bilo je dvi, ali je još jedna pukla, ka’ me je konte Vitturi gologuz pristiska i...

DON MAVRO: Virujen ti, da ti falu barenko tri daske, a virujen ti i da te je konte Vitturi gologuz pritiska... (SVIMA) Virujemo li mu?

SVI: Virujemoooo! Haaahaaahaaaa!!!

KONTE VITTURI: Ma, ča virujete?! Nikad ja nisan... nikad ga nisan pritiska... pa još gologuz... To su laži, pa i neistine.

Virujte mi, sviiituuu!

SVI: Ne virujemoooo! Haaahaaahaaaa!!!

KONTE DRUŽIMIR (226/164): Don Mavro, oćete vi nas vinčat, oli ćemo pravit cirkuse ovde? Prić će angriz u rižotu, a znate kak'i je rižot ka' angriz priđe, možete ga je... možete ga bacit... a oladi'će se i janjčić, naša san dvi lipe curice da ga okreću. Jo, koje lipe curice! Ajmo, oćemo li to, priši mi se, ja bi čako zagriza. ~ 130 ~

KONTE VITTURI: E, u pravu je mladoženja. Ajmo, vinčajte ji, ča san ja onda plaća noliko, a? Konte Družimire, je li van dobro? Ča ste čunku tako nakrivili?

DON MAVRO: Ča ste tako navalili, pomalo se u raj stiže, najpri triba izist uže dlak i vriću luga, ča svit reče, je li. Vidite da su se dogodile promine. Uletija je ovi mali... a sićan ga se, he, he... ka' je sidija na bangu i ništo se doli peška... he, he... a ja ga pita...

SVI: Mučiii!!!

DON MAVRO: Ča je ovo došlo, ne smiš se više ni spominjat ča je bilo, je li... Oli bi vi demokraciju u crikvi, a? Evo van rogi, na!!!

SVI: Oooo!!!

DON MAVRO: Ajme, nisan tija roge! Ne rogi! Ne rogi!

Oprosti mi, Bože! Falija san. Jo mene, da rogi... Ovo je sve kriv ovi redikul Milienko...

SVI: Oooo!!!

DOBRILA: O, Milienko! (Trče usporeno prema njemu, a on prema njoj ubrzano.)

MILIENKO: O, Dobrila, legendo! O tempera, o more, o vodene boje...

(Uvatu se za ruke i bižu prema vratin o' crikve, ono nako, malo ka u magli, pa usporeno... nnnti, koja scena. Svi u crikvi in plešću... svi osin KONTEA DRUŽIMIRA, KONTEA VITTURIJA i DON MARV... DON MAVRE, a muzika, ono, za naježit se, ono, Priti vuman i te šeme... Ispri crikve ji čekadu dva osedlana konja, oni se penju na konje i – vozi, Miškooo... Nestali su na obzoru, kako je to lipo reć, a, rode.)

(I dok se masa tura za izać i vidit lipu, završnu scenu di mladi bižu na konjin, KONTE VITTURI ji zaustavja.)

KONTE VITTURI: Stanite, judi! Ne možete virovat ton muzuviru. Nisan ga ja... Nismo se mi... To su samo zli jezici i... ~ 131 ~

SVI (Nako u prolazu): Virujemo muuu!

KONTE VITTURI: Konte Družimire! Alooo, konteee! (Triska ga na tleju, jerbo je kontu došlo slabo, pa je pa.)

DON MAVRO: Ča to činite bidnon čoviku? Pa ga tako tuć?!

Ka da je on kriv ča se nisu vinčali.

KONTE VITTURI: Kriv je, kriv je, zato ga i pleskan, vidite kako je iskrivija čunku. Aj, zovite hitnu... oću reć, hitno zovite pomoć, vidite da mu je slabo!

KONTESA MARIJA: Eto ga na, vako bi bilo i da se vinča, ča bi se Dobrila usrićila. Bidan čovik. Ala, maknite ga odovle, vidite da smeta za proć!

17 (KONTE VITTURI Šeta po dnevnome boravku, a koji je njemu i noćni boravak, jer nikad nima mira, a ako ništa drugo, onda ga uvati prostota oli debelo črivo, pa mora s balkona doli kapjat. I strrrašno je nervožast ovo jema za'nji nikoliko desetak godin. Nervozno namišća šudar na glavi, koji mu je skliznija, a koji je meka priko krpic kojin je navija kosu u trajnu.)

KONTE VITTURI: Slušaj me, ćerce, razgovara san sa konten Nobilon i reka je da bi bilo najboje da se zašvoriš.

DOBRILA: Zašvorin?!

KONTE VITTURI: E, da iđeš u švore.

DOBRILA: Je l' to oćete reć, u časne?

KONTE VITTURI: Ma, koje časne?! U švore!

DOBRILA: Oćete reć da švore nisu časne?!

KONTE VITTURI: Ma, švore su švore, a časne su sestre!

DOBRILA: Čije sestre?

KONTE VITTURI: Tvoje! ~ 132 ~

DOBRILA: Ja jeman samo jednu sestru, oče. Klaru.

KONTE VITTURI: Dakako da jemaš, zato i govorin. I ko ča oće?

DOBRILA: Niko ništa neće.

KONTE VITTURI: Pa ča onda govoriš da oće, ka’ neće?

DOBRILA: Nisan ništa rekla, oče.

KONTE VITTURI: Eto ga na! Ope' oće!

DOBRILA: Ko oće, oče?

KONTE VITTURI: Eto, sa’ i ponavjaš da oće. I ča ko oće oće, a ko neće neće?

DOBRILA: A da vi, oče, niste malo više potegl maksuzije o' dropa?

KONTE VITTURI: Nisan potega ništa, ali moga bi tebe potegnit, evo iz ovo kub... čekaj, ne to... evo iz ove kubure, pa'š vidit kako'š zašvorit i začasnit!

DOBRILA: Ja, vas, oče, daprostitekurcatebe ne razumin.

Najpri da se zašvorin, pa da švore nisu časne, a časne su sestre...

KONTE VITTURI: A mo'š li švori reć - sestro švoro? Dakako da ne mo'š. A časni se reče časna sestro. I ko je sa’ tu lud, a ko nečastan. To ti je isto ka medicinske sestre, nisu nikome sestre, a svakome su sestre ko se razboli, a ope' su sestre i sestran i braći ako ji jemadu i...

DOBRILA: Oče, a da vi malo legnete. Nima medicinski sestar, zaboravili ste da je ovo 17. stoljeće.

KONTE VITTURI: Osssti, već sedavnajsto! Kako vrime leti! ... A... a zapravo bi se tribala zakoludrit.

DOBRILA: Zakoludrit?!

KONTE VITTURI: E, u koludrički samostan svetoga Nikole u Trogiru.

~ 133 ~

DOBRILA: Znači, ni časna, ni švora, nega koludrica. To je sa’ novo.

KONTE VITTURI: Kako novo? Pa o'kad su koludrice.

DOBRILA: Ma, znan da su o'kad koludrice, nega govorin da je to sa' novo da ja buden koludrica, a ni švora ni časna.

KONTE VITTURI: Aj, dobro, koludrica. To ti je ono doli ka’ greš da ćeš na peškariju, pa di su vrata o' grada, pa malo pri', ona zelena vrata na livu bandu, gledajuć ka’ greš odozgar...

DOBRILA: Pa ča ću ja u koludrice, ćaća moj? Kaaako ću ja brež njegaaaa, ka’ odu svi jaraniii, kad...

KONTE VITTURI: Ma, brez koga? Jel' Milienka?

DOBRILA: Ne Milienka, nega brež njega, a Milienko ga jema, pa daklem, i Milienko iđe u paketu...

KONTE VITTURI: Di iđe Milienko u paketu? Ko ga je posla u paketu? I... i kako je moga nako banit u crikvu... i ka' će nego jušto minut pri' nego je bilo sve gotovo, samo je tribalo da rečete vazimjen i adio baraka. A on viče da stop, da nejm i sve ostalo. Pa, ja ću ga... ja ću ga... branče ću mu izvadit... plati' će mi sve ča je učinija... i oni tovar, ča mi ga je otac mu ukreja, sve će mi platit... evo ovon ću ga kubu... ne to, aha... ovon ću ga kuburon manit. Koje razgrđe je učinija, a koliko me je zapalo, to da ne govorin, moga san kupit dva tovara maslin za to. Koliko je to makinj divičanskoga uja, ka’ ga pomišaš sa sojinin... Posla'ću ja njega u paketu, pa nek se misli... tovar jedan... Pa, malo sve... Malo sve tooo... (Skočile su mu žile na vratu, evo, svaka vaka, ne'š virovat.) nego je prid cilin sviton u crikvi reka da san ga gologuz pritiska. Pa... pa malo i tooo, nego su svi tamo rekli da mu viruju... Pa... pa malo to, nego si morala š njin uteć na onin konjin...

DOBRILA: Ajme, ćaća, ča ste se zaškarpunali, ako tako nastavite, ne jamčin za vaše zdravje...

~ 134 ~

KONTE VITTURI: Koje moje zdravje?! Ča ti meni jemaš jamčit za zdravje?! Pa, nisi ti likar! Sutra greš u Trogir i gotovo. Koludrica i Bog! DOBRILA: Neću van sa’ ponovo tumačit, ali ja neću u te časne švore koludrice.

KONTE VITTURI: O'š, o'š, dabogda me (Osvrće se, gleda kroz ponistru.) grom opičija (Ope' se osvrće i gleda kroz ponistru, saginje se, čučne, podigne se...) evo ovde, dreto u prsi. Malo ča mi je oni luđak prikinija vinčanje, a sa’ ne'š u koludrice. O'š, o'š.

DOBRILA: Ka’ van je to prikinija vinčanje luđak? Odavno ste se vi vinčali, ćale.

KONTE VITTURI: Nisan se ja vinča nego... vinča san se ja odavno, ali ti se nisi vinčala jučer, jerbo je ona budala upala u crikvu i prikinila vinčanje, pa je li ti pratiš ča ja govorin? Di si ti?

DOBRILA: Ovde san, ćale. A ča mogu, ka’ ga volin.

KONTE VITTURI: Znaden da ga voliš i da ne mo'š brez njega, ali njega jemadu i drugi muški, a ne odma za ovoga nesriću. Srića da su mletaški specijalci upali, inače bi bilo svega. Još ne znan ča je bilo s konten Družimiron, i druži li se još s likarin oli su ga pustili doma, triba' će mu njega, pa san mu reka da mi se javi, to, ako mu zatriba njega i to...

DOBRILA: Je, hi, hi, hi, ki, ki, ki, cili se bidan zbleznija.

KONTE VITTURI: Da zbleznija?!

DOBRILA: E, parilo je ka da će kolpat.

KONTE VITTURI: Pa i kolpa je! Di ti živeš?!

DOBRILA: Ovde, ćale, u dvorcu, oli ste zaboravili?

KONTE VITTURI: Znan di živeš, samo se to tako reče.

DOBRILA: Zašto bi se reklo di živen, ako se zna di živen?

KONTE VITTURI: Jedino me ajduk može spasit. ~ 135 ~

DOBRILA: Ćale moje, nisan znala da ste tako žestoki, mislila san da vas ajduk ne zanima.

KONTE VITTURI: Ne zanima me, ča bi me zanima, iako je na mistu, nako lipuškast, ali ča bi mene on zanima.

DOBRILA: Hi, hi, hi, da lipuškast ajduk.

KONTE VITTURI: Jema i među njima lipuškasti, ča se sa’ čudiš.

DOBRILA: A je, samo nisan znala da van je ajduk tako napet.

KONTE VITTURI: Nije mi napet. Reka san ti, je lipuškast, ali nije mi napet.

DOBRILA: Koji o' nji?

KONTE VITTURI: Ča koji? Pa ajduk.

DOBRILA: Ćale, jeste li vazeli danas one kapi za živce?

Meni se pari da niste.

KONTE VITTURI: Ajme, nisan, jemaš prav. Anticeee! Ooo, Antice nesriknja! Pa di je ta sluškinja? Uvik se najde ka' je ne tribaš, a uvik je tribaš, ka' se ne najde... Čekaj, ništo san zabuca...

ANTICA (Uliza.): Izvolite, konte. Zvonili ste, milorde? Di si, Dobrila, legendo!

KONTE VITTURI: Zvoni'će tebi u glavi! Aj, smišaj mi one kapi ča mi je da likar, one za živce.

DOBRILA: Ej, Antice, legendo.

ANTICA: Konte, oćete li najpri čako izist, oli odma kapi? Oli ćete najpri kapi, pa ćete čako...

KONTE VITTURI: Kapiii!!! Ti si, Antice, sve brezobraznija i prasetnija.

ANTICA: Skužajte, konte, samo san pitala, jerbo ostalo je janjetine i rižota o' jučer, o' pira koji nije ni bija, jerbo je Milienko prikinija vinčanje i... ali se svejedno puno požderalo i... ~ 136 ~

KONTE VITTURI: Ne spominji mi ga!

ANTICA: Koga ili čega, konte? Je li janjca? Oli van je počela škodit janjetina?

KONTE VITTURI: Ne janjca, nego onoga tukca...

ANTICA: Nismo jemali tukca za večeru, konte.

KONTE VITTURI: Bi li tebi tukac moga dat dvi pleske, aaa?!

O'š zaušnicu, a?!

DOBRILA: Ćale, smirite se, svo zlo u tome ča je Milienko prikinija vinčanje. Bi'će vinčanja još, ohoho će ji bit.

ANTICA: Ajde, ne srdite se, konte, gren ja po kapi. Ma, di za sebe govorit da ste tukac. Vi ste jedan dobar čovik, malo žestok, ali jema nas svakakvi, je li... Evo, gren, gren... ufpfff...

KONTE VITTURI: Ma... ma ko je tukac?! Pa, ti, Antice, baš oćeš mene dovest prid gotov čin, a?!

DOBRILA: Koji čin? Nismo u prestavi, ćale.

KONTE VITTURI: Pa ča onda Antica govori o tukcu, ka’ nismo u prestavi?!

DOBRILA: Ča bi tukac činija u prestavi? O'kad tukci glumu u prestavan?

KONTE VITTURI: Oduvik. Nagleda san se tukci.

ANTICA: Tukci oli pivci, gren ja vama po kapi za živce, da se malo smirite. Vidite kako ste napeti!

KONTE VITTURI: Di san napet (Gleda se.)? Ja san napet samo ka’ se karan.

ANTICA: E, a kako će se čovik karat ako nije napet. Samo, nije van ni to dobro, u tolikon miri ka ča vi upražnjajete.

KONTE VITTURI: Ča mi nije dobro?

ANTICA: Bome, karanje. Ne vaja prinaglit, može čovika prikinit, pogotovo u vašin godinan. ~ 137 ~

KONTE VITTURI: Ajde mi po kapi, a kara' ću se koliko oću, ča ću tebe pitat ka' ću. Da u mojin godinan. Pa ovo su najlipje godine, je li tako, Dobrila?

DOBRILA: Dakuće, ćale.

KONTE VITTURI: A ka' me nije jučer prikinilo, onda nikad neće. Da prikinit vinčanje?! Pa, to je za prikinit čovika.

KLARA (To van je sestra od DOBRILE, ako ste zaboravili, ali nije bilo mista za nju, pa je tek sa’ uletila.): Dobrila, ajmo u sobu da te spremin za put. A i ovi pisac će me čut, nije me spomenija nego par puti, sram ga bilo.

(Skužaj, KLARA, ali nima mista za sve. Di bi to sve išlo, ka’ bi vas sve ovde meka. Aj, evo ću te sa’ par puti spomenit, a nisan mislija.)

DOBRILA: Koji put, ne iđen ja na put nego u Trogir. Neš ti puta, mo'š se stinon mašit do tamo.

KLARA: Mo'š se mašit stinon, ali ne možemo se mašit s tebon, pa te moran pripremit, a i spremit ti robe i sve ča spada.

DOBRILA (Približije se KLARI i daje jon mot, ka da se još približi, da jon jema ništo reć, da niko ne čuje.): Aj, budi časna, pa mi pomogni da utečen.

KLARA: Ma, ča?! Ne mogu i ja bit časna i... i kako će ti to pomoć, ako san i ja časna?

DOBRILA: Tila san reć, budi časna i poštena prema meni i pomogni mi da utečen...

KLARA: Poštena deboto i mogu bit, ali ne sili me da buden i časna.

DOBRILA: Aj, ne budi časna, samo poštena, ali mi pomogni.

KLARA: Pa, kako ću ti pomoć? Kako misliš uteć?

DOBRILA: Poslužit ću se lukavstvon.

KLARA: Kojin lukavstvon? ~ 138 ~

DOBRILA: Pa... lukavstvooon, vidi jeee... Znadeš valjda ča je lukavstvo? Meni je i prija rekla da moran bit lukava, ako ne mislin bit trudna, a ope' u niku ruku na koncu poštena i... i kako ono posli dojde...? Poštena i trudna... Ne, ne dojde tako. Poštena i... i...

KLARA: A rekla san Antici da makne ružolin daje o' tebe, a ne odma na stol š njin.

DOBRILA: Ča sa’ ružolin jema veze s menon? Tribaš samo doć s brodicon u Trogir ka' ti ja javin i odvest ćeš me ća.

KLARA: A ka'š mi javit?

DOBRILA: Najpri ću ti javit da ću ti javit, onda ka’ ti to javin, onda ću ti poslin toga javit da dojdeš barkon u Trogir i pokupiš me, pa ćemo uteć, pa se ti vrati doma ka da se ništa nije dogodilo... ono, znaš, ka ništa ja ne znan, pape i te šeme.

KLARA: A ako me uvati?

DOBRILA: Kako će te uvatit? Samo odrišiš brodicu i adio bella napoli, vozi, Miškooo...

KLARA: Ako me uvati dok odvežijen brod? Ča ću onda?

DOBRILA: Onda mu reci da si dočula di jema tovar s maslinan, pa da greš vidit je li to istina, pa ćeš mu doć reć ka’ provjeriš. A, jesan lukava, a...

KLARA: Koji tovar, pa još s maslinan?

DOBRILA: Oli ću se sa’ i s tebon raspravjat o tovaru. Tovar ka tovar, ča ja znan koji, samo ti tako reci papi ako te uvati.

KLARA: A di ću nać toga Miška?

DOBRILA: Kojoga Miška?

KLARA: Toga ča vozi.

DOBRILA: Ko vozi?

KLARA: Pa, Miško...

DOBRILA: Ne vozi nikakvi Miško. Odokle ti Miško? ~ 139 ~

KLARA: Ne znan odokle, ali vozi, ti si rekla da vozi Miško i...

DOBRILA: Ti ćeš vozit, a Miška pusti na miru.

KLARA: Ča ću ga pustit na miru? Ča on ne bi vesla, ka je već tu? On će sidit, a ja veslat? Da ne bi!

DOBRILA: Ko? KLARA: Miško.

DOBRILA: Koji Miško, za Gospu Blaženu?!

KLARA: A jesi rekla da vozi Miško?

DOBRILA: Pa ča je ovo u knjigi?! Baš ka da je sve poludilo.

Nima Miška, pusti Miška!!! O'š da me uvati napadaj hirp... hiprv... ventilacije, a?! O'š da afanan sa’ ovde ka i mali miš papališ od Milienka, a?! Oš da bacin pinu na usta, a?!

KLARA: Dobro, neću više Miška spominjat, samo se smiri... a isto je moga i on malo uvatit vesla... Aj, neću. Još mi se samo oće da te uvati napadaj, a neman karte.

DOBRILA: Koje karte? Nećemo na briškulu igrat. Ti baš ka da oćeš da me uvati, a?! O'š da popi... da poludiiin?!

KLARA: Aj, diši duboko i sporo, brez karte, samo diši. Diiii... šiiii... Diiisaaat... Ne disaaat... Duboko diiisaaat... (Pa, ovo je ka na rendgenu.)

DOBRILA: Dišen, dišen. Eto, jesi zapantila! Amo ća u sobu, pomogni mi oko robe za u samostan. A ona bi sa’ na briškulu bacila. Da ne bi četiri male i četrstjedan?

KLARA: Koje četiri male i četr...?

DOBRILA: Četiri briškule i trešetu u četrstjedan. Pa ni to ne znaš?! Di ti živeš?!

KLARA: Ovde, i kakve to ima veze sa...

(Ovde ćemo prikinit ovi dijal, jerbo ako ji pustimo da nastavu, možedu do prikosutra vako. Znamo kak'e su ženske, ka' se uvatu. A znamo i kak'i su muški, fala Bogu, je li, znadu ga i

~ 140 ~

oni potegnit, nu, ka' počmu rastrisat - najpri krenu o' Štafilića, pa dok dojdu do Sućurca, ooo, jema se tu ča balit..)

18 (Brodica s DOBRILON i pratnjon stiže u Trogir. Momak o' palube stoji na palubi, a di bi drugo, zato i je momak o' palube, jerbo da je momak o' rive, onda bi sta na rivi, i gleda prida se; a di bi drugo gleda nego prida se, je li, neće iza sebe.)

MOMAK O' PALUBE: Kapetaneee, kapetaneee!

KAPETAN: Ča je sad?! Ča se dereš ka da te deru?! Pa ne mogu na miru pojist ni ovo bokun slanca.

MOMAK O' PALUBE: Nećemo moć abordižat, niki smišni brodić je ispri' nas.

KAPETAN: Ne moramo abordižat, glavno na akoštamo. Pa si me zato prikinija u marendi?!

MOMAK O' PALUBE: Kako abordižamo, kapetane mooojjj?

ćemo

akoštat

ako

ne

KAPETAN: Pa ča ja znan. A koji je to brod ispri nas?

MOMAK O' PALUBE: Ne znan, sta je taman treso da ne možemo proć. Pari niki malo munjeni. A legende.

KAPETAN: Morabit niki berlavi. Koja mu je ono čudna barka?

MOMAK O' PALUBE: Reka bi, Kolumbo, oli tako nikako, samo puno manji.

KAPETAN: Pa, ča mene brige ča bi reka puno manji Kolumbo, mene zanima koja je barka!

MOMAK O' PALUBE: To san i reka, Kolumbo.

KAPETAN: Nisan ti ja Kolumbo! Kolumbo te napravija! O'š ~ 141 ~

da te dan izbičevat, a? O'š da uberen jednu špruju o' tamarina, a... pa te dooobro, dooobro po golon guzici, a?!

MOMAK O' PALUBE: He... he... nemojte vako javno, kapetane... Ča posada mora znat naše intimne stvari. A i ko će nan dat tamarin na brodu.

KAPETAN: He... nisan to mislija... a je... u pravu si, ča se koga tiče ko koga bičuje posli radnoga vrimena... he... hm...

A tamarini se uvik najde... eno ji tamo na rivi...

MILIENKO: Oooo, djevci bajni pomorci, nima van prolaska dok moja djeva bajna ne izajde vanka i ulize u moju barku maaaluuu!

Dooojdiii u Kaštelaaa, Tamooo te čekan jaaaa, Uuuuuuuuuuuuuuuuu Maloj barkiciiiiiiiiiiiiii...

MOMAK O' PALUBE: Ovi je ka malo puka. Pa svaki redikul u nas. Kako se samo stvoru?! A, retaja, majke ti!

KAPETAN: Bi'će ji privuče klima... oli vidu da jemadu puno srodni duš, pa se smistu ovde, u ovi lipi zaljev. A koji je to lipi kraj bija.

Kašteeelaaa, Kaštelaaa, Moja Kašteeelaaaaa...

MOMAK O' PALUBE: Nisu ovo Kaštela nego Trogir, kapetane.

KAPETAN: Znan da nisu. Oli je zabranjeno pivat, je li?! O'š da te dan izb... Dobro... ništa.

MOMAK O' PALUBE: Opet vi o bičevanju, kapetane.

Možemo li to poslin radnoga vrimena obavit?

KAPETAN: Oćemo, oćemo, ovi ludonja me smanta.

MILIENKO: Alooo, ne pustite li moju djevu bajnu u moju barku, sve ću vas ovin trkmaron potamanit i...

MOMAK O' PALUBE: Rode! Legendooo! ~ 142 ~

MILIENKO: Ča je, rode? Jema li mujseee?

MOMAK O' PALUBE: Odovle mi se pari da ti falu dvi daske.

MILIENKO: Ne falu mi dvi, nego tri. Jednu je puka konte Vitturi, ka' me je pritiska... Dobro vidiš, rode, lipo odotle.

MOMAK O' PALUBE: Je, vidi se odma da ti falu daske. A vidin i da to... e to ča mašeš s tin, da ti to nije trkmar...

MILIENKO: Asti miša papališa, ope' gaće. Evo, sa' ću ja to... samo da namistin butigu malo treso, pa više neće ispadat.

Evo ga na. Di je trkmar? Čekaj, ovo je veslo... Može i veslo.

Ajmo ponovo. Alooo, ako ne pustite moju djevu bajnu, sve ću vas ovin veslon, umisto trkmaron, potamanit i učinit od vas kokoš na zecaaa!!!

KAPETAN: Ovi ludonja mi je poznat, ne mogu se sitit okle, ali čini mi se da ga znaden. Da kokoš na zeca. Obaša san cili svit, ali nigdi nisan vidija da kokoš stoji na zecu. A ludonje.

DOBRILA (Trče na palubu i namišća kosu, a za njon iznutra jedan DRUGI MOMAK O' PALUBE, a koji je na bolovanju, zakopčaje gaće.): Oooo, pa jel' to čujen glase moga djevca bajnoga Milienka?

Oj, Milienko, kud si poša?

Kuda poša da poša, dobro nan ga došaaa.

MILIENKO: Oj, Dobrilo, ja san poša da bi doša, da te vodin doma ki vodonoša.

Nisan sebe ni brija ni šiša, Al' ti nosin malog miša papališaaa.

DOBRILA I MILIENKO SKUPA: Oooooojjjj!

(Uto skaču dva mletaška specijalca, bacadu MILIENKA oba tleh i postolaru ga. Srića, nisu ubili njega, samo baju u njemu.) ~ 143 ~

19 (Sud u Lušiću. Ča? Kako ne znate di je sud u Lušiću?! Ono onde, doli na moru. Pa, ko ne zna di je sud! Ma, to ste vi mene uvatili malo, je li... Amo mi na predmetni predmet.

Zasjeda mletaški sudac KONTE BRUNO MARICCI, a koji je u Lušić doša još odavno, po kazni. Bija je poznati sudac u sri' Venecije i sudija je sve najveće utakm... najveće parnice, ali je puno, brate mili, baš ono puno, namišća rezultate o' parnic, pa ga više nisu mogli držat, a jema je veze, ohohooo je jema vez, ma nisu mu pomogle, pa su ga pognali u Lušić, dok se slegne prašina oko svega. A nako ka' ga vidiš, reka bi, pošteniji je od najpoštenijega; malešan, đentilast, špicastoga nosa, velike bafe sve do brade, ma niko ne bi reka da je iz Venecije, pri' bi čovik reka da je koji Ero, oli tako ništo. A jema još ništo, čin je ariva u Lušić, odma je pita da jema li koji ajduk u selu, da će mu on sudit. Ajme ti je majko onome ajduku koji bi mu doša u sudnicu, odma se znalo ča ga čeka. Niko ne zna radi čega je mrzija ajduke, ali boje in je bilo ne doć mu pod paragrafe. Ali, amo mi na predmetni predmet. Ka’ je uša, publika se umirila, jerbo se uzbalilo, a znate kako je to, di ko' jema malo više svita, odma se svi uglas uspiz... uzbalidu. MILIENKO se ka dlakicu pripa, usprenija je, ali onda je vidija da je to jedan vako tulušni čovik i ča se on jema bojat toga tulušnoga čovika, a vidi mu se na čunki da je poštenjačina. Pari naš čovik.)

SUDAC: Milienko Rušinić?

MILIENKO: Ja san, dakuće.

SUDAC: Dajte mi vašu osobnu kartu.

MILIENKO: Niman ja ni osobnu ni drugu kartu, to van Dobrila uvik ima ko' sebe, nju vata ona njezina ventilacija, pa mora zabit čunku u kartu i... i mene je samo jedan put poteglo karton u gov... oću reć, govnon u karti i... evo san se malo zbunija... Ajme, ča ste me pripali... ~ 144 ~

SUDAC: Sinko, meni se odma, vako na prvi pogled, čini da tebi nisu sve daske na broju.

MILIENKO: Ne mogu virovat! Pa i vi znate za moje daske?

SUDAC: To se odma vidi, sinko. Jesi li razmišlja o stručnoj pomoći?

MILIENKO: Jesan. Jeman prijateja maranguna, pa će on sve to zakrpit i sredit. Evo mi stalno obećaje da će doć vidit ča triba napravit, ali ga nikako nima, bi'će jema puno posla.

SUDAC: Nisan zna da to marangun može sredit, ali bilo koja pomoć je dobrodošla, pa i od drvodilje.

MILIENKO: A ko bi, ako neće marangun, je li... he, he, he...

SUDAC: A da ti nisi ajduk, a? Malo mi ka daješ na...

MILIENKO (Smrrrza se o' straja, skamenija. Juuudi mojiii, samo da ga ne uvati na zub ka ajduka.): Ma k... koji ću van ja bit ajduk, konte sudac, di ću ja živit vječno i to...

KONTE ADALBERT: Nije van moj sin ajduk, šjor sudac, on je više nako ribar, jerbo nima ča činit, pa surfa po konalu, ali drži se kraja, nije baš da je plivač i... A i sami ste rekli da mu falu daske, da se odma vidi, je li...

SUDAC: Ajde, neka. A je se i ja nagledan svašta na poslu, pa ka’ mi onda žena ča reče, ka’ dojden doma išempjan. Ala, dosta je bilo, prilazimo na službeni dijal. Milienko Rušiniću, bili tiću, optuženi ste da ste iz vaše Kolumbove barke, samo dosta smanjene, a koja je, po vašon izjavi, ušla u se ka telaruša, pa je od one puste krstarice postala mala barkica, rašušila se, kako ste rekli, zaustavili pomorski promet prid Trogiron, pa malo to, nego ste skroz poremetili... poremetili javni nered, tako ča ste mavali onon stva... veslon i pritili da ćete cilu posadu broda, u kojen se nalazila dotična Dobrila Vitturi, potuć tin vašin velikin... velikin veslon po glavi, a zna se ča bi se dogodilo da koga udrete tin vašin velikin... velikin veslon po glavi, je li. Sve ste to učinili u namjeri otmice iste...

~ 145 ~

DOBRILA: Nisan ja ista, šjor sudac, ja san Dobrila, a znan diko bit ista ka moja prija, pa ako ste to mislili...

SUDAC: Mala, koja si sa' ti? Ča si ista i neista? Ča upadaš među nas?

DOBRILA: Ne upadan među vas. Oli bi vi sendvič, a? Ma, vidi ti njega ča je đavlušan, a!

SUDAC: Divojko, nemoj me idit, danas san ništo štuf, ubila me ova južina...

DOBRILA: Nisan vas tila idit, šjor konte sudac, samo san tila...

KONTE VITTURI: Muči, Dobrila! Pusti neka gospodin sudac dosudi Milienku kazneni udarac iz kubure. Šjor sudac, nemojte mu dat ispo dva ica, ako ga jedan falije.

SUDAC: Konte, ne mišajte mi se u posal. Koji itac, koje ubivanje, pa nismo mi ovde niki divjaci, a... nismo u Ameriki i... i, pa čekaj, mala... Dobrila, govoriš?

DOBRILA: Ništa ja ne govorin, šjor sudac. Njanke a nisan rekla. Beknila nisan, matere mi.

SUDAC: Aaa, ti si ona mala Dobrilica, ča se igrala po parku.

Pa, sićaš li se ti mene, a, cujice jipa?

DOBRILA: A ko će se svake budale sitit, šjor sudac. Ča ja znan, možebit vas se i sićan, samo mi recite di smo se trevili.

SUDAC: Ma, di si mogla zaboravit. Ono, ma kako se ne sićaš, ka' si se igrala s curican u parku, pa je bija naletija konte Družimir i da će van dat bombone o' suvi smokav, pa san naletija ja i da mu jednu zaušnicu, bi'će ga još boli, i potira ga ća, pa san reka van curican, da ajde, ja ću van sa' dat bomboni o suvi smokav, moji su boji, pa ću van kazat ništo i...

DOBRILA: Ne mogu vas se nikako sitit, šjor sudac. Ka’ bi se sitila svakoga ko nan je u parku nudija bombone o' smokav...

Koliko ji je bilo, nima in broja. Zato me je svaki dan i vatala ~ 146 ~

proliv, od pusti smokav, a dakuće, pa se još napij vode, jerbo ko je smija onda popit bićerin ružolina, je, kako da ne...

SUDAC: A eto, sitila ne sitila, sa' je i nako gotovo s tin, je li... godine i to... i... A ovo ti je momak, je li, ovi Milienko?

KONTE VITTURI: Nije jon ta nesrića momak, šjor sudac, to je niki ludonja iz susidstva... berleša par ekselans.

KONTE ADALBERT: A bi li tebi ludonja moga dat jednu trisku, a?!

KONTE VITTURI: Koji ludonja?

KONTE ADALBERT: Evo, ovi ovde berleša.

MILIENKO: Ćaća, nije lipo govorit za sebe da si ludonja i berleša. Ko će te poštivat, ako sam do sebe ne držiš, je li?

KONTE ADALBERT: O'š to reć da san ja ludonja, a? O'š reć da san... Ako te ludonja uvati, bi'će ti lipa je malena Dalmacija.

MILIENKO: Eto, sa' ope' govoriš da si ludonja! Pa, ča je tebi, pape?

SUDAC: Ala, prikinite, jerbo ću prikinit susret... oću reć, proces. Ča van je danas, ovo je sve poludilo na jugo.

Možemo li? E, tako. Lipo, svak sebi, a ne se tuć. Lipo se igrat, pa ću van dat bombo... pa ćemo moć nastavit. Ko je vidija tuć se. A'mo daje. Di san sta? Aha. Mavali ste, dakle, tin vašin... tin velikin veslon i pritili, pa je moglo bit svega, da nisu došli mletaški specijalci sa kopjin i dali van dooobro, dooobro dvi-tri prikolo čunke, pa vas priveli. Osuđijen vas na otok... Ča? Ko je reka goli? Da ga vidin sad! Ajmo, ko je reka goli otok, neću mu ništa, samo ću mu branče izvadit. Pa, vidite li vi koja je ura!

SVI: Ne vidimo.

SUDAC: Ča ne vidite? Pa... pa to je bilo nako, samo... Da ne vidu! Isuse dragi, koliko redikuli u naši sedan seli. A ča će bit za jednu dvista-trista godin. Evo ste me smeli. Di san sta? ~ 147 ~

MILIENKO: Pitali ste nas znamo li koja je ura, onda smo mi rekli da ne znamo, pa ste počeli vikat i...

SUDAC: Vidi' ćeš ti koja je ura, ako ja popi... poludin, znaš!

O'š da ti sa' ja dan dvi-tri po čunki, a? O'š da te plesnen, a?!

Nisan ti ja specijalac, znaš! Di ja udren, tu trava više ne reste, e! Ala, di san ono bija sta... aha... Optuženi Milienko, osuđijen vas na otok Visovac i fratarski samostan, iako ne znan kakva je to kazna, možebit ka društveno korisni rad oli tako ništo, ali tako piše u upu'stvin, pa se ja jeman držat isti, jerbo niko nije mimo upu'stvi, pa ni mi suci, a ni sudci.

Možete se žalit upravi vodov... možete se žalit, ali isti van je... isto van je, pa boje nemojte. Lipo pojte na Visovac, tamo van je liiipo. Jo, koje san ja lipe curice vodija tamo na izlet, pa friška arija, pa...

MILIENKO: Kakva je veza za tamo, šjor sudac?

SUDAC: Nema ti tu veze, sinko. Ti bi vezu, je li? Evo ti na veza, na! (Nećemo niti opisivat ča je nervožasti sudac učinija, ka’ je reka evo ti na veza. Boje da ne znate.) On bi vezu. Da ne bi. Lipo pluni u ruke, vazmi vesla i tu svoju Kolumbovu usukanu barku i voziii, Miškooo! Da veza, da daska… Da ne bi da ti jedan čas i katamaran izmislin, a?

KLARA: Asti, šjor sudac, oli vi znate Miška?

SUDAC: Kojoga Miška, ćerce? Odokle si ti ispala?

KLARA: Nisan ispala, nego ste rekli da će vozit Miško, pa...

SUDAC: A da i tebi ne fali koja daska, a, ćerce?

MILIENKO: Ne fali njoj daska, nego meni sve tri, ali ćemo sredit i... A vidite mi žuji, šjor sudac, pa sa’ još do tamo veslat.

SUDAC: Pa ča će ti bit, lipo ćeš ji učvrstit, bi’ćedu ti lišpi. A i ne vesla se skroz do tamo, nego samo do kopna, a onda greš karon i konjen do Visovca. A ti, ćerce, ne druži se sa svakin.

MILIENKO: Odokle mi kar i konj? ~ 148 ~

KLARA: Oće ga Miško vozit?

KONTE ADALBERT: Aj, ne boj se, istovari’ću ja one masline, pa ću poslat kojega seljaka nek te čeka. Upregni’ ćemo najboje konje, samo da iskrcan tovar.

KONTE VITTURI: Znači, u tebe je sa’ tovar? Pa, samo se šeta, iz mene u tebe, pa iz tebe u mene...

KONTE ADALBERT: Koji tovar? Nima u mene tovara ča šeta, jeman ništo maslin u karu, pa ću ji istovarit i...

SUDAC: Ala, oćete umuknit više, skupa s tovaron, tovari stari. Priši mi se na obid, jema brujet o’ raki govnjari, niko ji je posla sinoć meni doma, a nije napisa ko je...

KONTE ADALBERT (Tuče MILIENKA po glavi.): Berleša!

Berleša! Ludonja jedan obični!

MILIENKO: Č... ča me sa’ tučeš, ćale? Ća san sa’ učinija?

KONTE ADALBERT: Nisi učinija, eto ča! Pa se ne potpisat!

Da je još koji berlaviji, bija bi mene dopa.

SUDAC: Konte Rušiniću, oli oćeš da i tebe pošajen malo na gol... na otok, a?! Oli bi i ti na Visovac, a?!... Dakako da ne bi. Onda me ne zadržaji više, oladi’ će mi se raki! Ajmo, fajrunt, svi doma, a ti, Milienko, pravac Visovac!

KLARA: Milienko, reci Mišku da polako vozi, jerbo jema bit da je to niki divjak.

SUDAC: Pa, ova je baš adio baraka! E, ćerce, ćerce...

~ 149 ~

20

(Visovac je otok u istoimenon jezeru, na samoj padini Miljevci. Na otoku se nalazi crikva iz 17. vika i franjevački samostan. Godine 1440. na Visovac dolazu Franjevci provincije Prisvetoga Otkupitelja i ostajedu sve do današnji dan. A ka ča znate, na njemu je u vrime ove priče bija i naš Milienko.)

BOŽICA (Uliza u jednu pojatu): Milienko! Jesi to ti?!

MILIENKO (CIGANOVIĆU): Aj, diži se, obući se, niko nas gleda.

CIGANOVIĆ: Kak to misliš, ni'ko nas gleda? Ak je ni'ko, onda nas ni'ko ne gleda, ne!

MILIENKO: Pa, Cigi, jesi ti skroz poludija? Je li ti ajdučka trava isprala mozak, a? Kako niko nas ne gleda, ka’ nas niko, evo, gleda.

CIGANOVIĆ: Pa, veliš da nas ni'ko gleda! Kak nas može gledat, ak nema nikoga, ne?!

MILIENKO: Jema nikoga tamo, zato i govorin da nas gleda!

CIGANOVIĆ: Kak more imat nikoga? Si ti ponoril, ne? Još nisam čul da jema nikoga, eeej, jema nikoga! Il jema il nema, ne? Ak je ni'ko, kak onda... (Pufff, zaušnnn!) Joj, pa to boli!

Kaj ti je sad?! Ufff, evo će mi petica spast. Sam natekel tu?

MILIENKO: Nisi natekel, ali ćeš sad.

(I taman je MILIENKO zamanija, kad, ča ćeš ti vidit...)

BOŽICA: To san ja, it iz aj, Božica, dojilja ća je dojila Dobrilu. Ča to činiš, Milienko, crni sinko o' kaštelanske legende?

Brendu naš. Zašto se ti momak naguzija? Ča si se tako zapuva?

MILIENKO: A ovo vježbamo zdravstveni odgoj... Aj, diži gaće. Jeba te, koliko ti puti moran... daj ti vazelin, to je moj!...

Baš san ožednija od ovoga zdravstvenoga odgoja, a ka’ već spominješ dojenje, je li... ~ 150 ~

BOŽICA: Evo, maši se. (Vadi livu čiču) O'š se i ti, momak, mašit?

CIGANOVIĆ: A ne, hvala, popil sam ja svoje.

BOŽICA: A o'š zapalit? Znan da uvik fali duvana.

CIGANOVIĆ: A, ne, hvala, i popušil sam ja svoje, baš maloprije, ne.

MILIENKO: Oasti, ke čičone! (Navalija, jer je puno žedan) Ašti, ša je ukušno... muml... muml... pa ovo je dva šijela ošan, najmanje, ako ne i punomašno. Nego, dobro da si došla. Evo ti ovo pismo i daj ga Dobrili ča pri', nek uteče iz samostana ča pri' i dojde vamo ča pri', pa ćemo se vinčat ča pri'. Ajme, ča je dobro mliko. Ciganoviću, šćeta ča se ne'š mašit.

CIGANOVIĆ: Ne bum, ja sam se već mašil, sam to rekel već, ne. I gdo me smestil vu ovu knjigu?

MILIENKO: Aj, ne buni se. Kako je meni, mene će stari Rušinić, otac o' Dobrile, na kraju manit iz kubure.

CIGANOVIĆ: Ufff, kak je to grdo. A se još karaju on i tvoj japa?

MILIENKO: A dakuće, karaju se stalno.

CIGANOVIĆ: Onda, budem ja svrnul tam, kad je takva karačina. Nisam ni znal da ste vi Kaštelanci tak zdravstveno osvešteni, ne.

BOŽICA: Milienko, crni sinko, ne puštiš li mi čiču, neću nikad krenit. Jema dva dana jahanja do doli, dug je put, konji moji... konji moji i kar me čekadu vanka.

MILIENKO: Aj, aj, kreni ča pri'. Mrš! A ča ti, Cigi, čekaš! Ala, mrš.

CIGANOVIĆ: Bi mogel ja z vami, milostiva, dole do Kaštela?

BOŽICA: Kak ne... oću reć, kako ne, samo se popenji na kar, pa krećemo. Jesi li? ~ 151 ~

CIGANOVIĆ: Moram si najprije prtljagu zemiti, ne. Kak ću ovak, bez ičeg, ne? Garderoba, šminka i to, ne?

BOŽICA: Il' se penji, il' ostanu tu, niman vrimena, o'š da te čičon udren u templa, a? Greš il' ne greš? Nima se tu puno ča...

CIGANOVIĆ: Bogmeć ste nekakva opasna frajla, ne. Evo, popel sam se...

BOŽICA: Vozi, Miškooo!!!

MILIENKO: Ča je brza. Nisan uspija vidit toga Miška ča vozi, bi'će koji divjak ka' je vako iz treće krenija.

21 (Bava o' juga prolazi kroz vrata o' grada trogirskoga i nosi vonj mora do samostanske ponistre, koja je otvorena, jerbo zna bit zagušljivo za popi... zna bit strrrašno zagušljivo.

DOBRILA dolazi do ponistre svoje samostanske sobe i prolije vrčinu. Doli se čuje glas.)

GERTRUDA: O, Dobrila, djevo bajna, lipo si me okrpila...

DOBRILA: Asti, nisan vas vidila i... i kako iko ikoga može vidit u ovon mraku, ovon tami, tmini, tmici, teškoj i mučnoj rvaskoj tmici...

GERTRUDA: To san ja, it iz aj, Gertruda.

DOBRILA: Gert... getr... starešice. Ajme ča mi je žaj.

Gertruda?!

Ajme,

skužajte,

GERTRUDA: Ništa zato, Dobrila, dogodi se, izleti čoviku.

Nego, ajd, skalaj se malo doli, jeman ti ništo kazat, jednu malu beštijicu.

DOBRILA: Asti miša! Da nije miš papališ? Moja prija mi ništa nije pričala o ženskin mišin papališin.

GERTRUDA: Ma, koji miš papališ, skalaj se pa ćeš vidit. ~ 152 ~

DOBRILA: Ne mogu, starešice, jeman posla. Možete li mi to sutra pokazat?

GERTRUDA: Mogu, ali tila san odma, došlo mi je.

DOBRILA: Došlo van je to ča mi jemate pokazat?

GERTRUDA: Ma, nije mi to došlo, to jeman oduvik, nego mi je sa’ došlo da ti pokažen... to tako dojde, ne može se čovik tome oduprit.

DOBRILA: Ne mogu sad, jeman posla, ali ako svršin ranije, povirit ću do vaše sobe, pa mi onda to pokažite. To ča nije miš, a ni papališ.

GERTRUDA: Ajd, onda, ako budeš mogla, dojdi u moje odaje, pa ću ti ga... pa ću ti je kazat, he, he...

(Iste večeri, bi'će oko po bota, tako ništo. DOBRILA leži u posteji.)

DOBRILA: Oooo, Mili... Millliii... en... ko... ko... kooo...

(Iste večeri, bi'će oko bota, bot i kvarat, tako ništo. Starešica samostana u Trogiru, GERTRUDA, leži u svojon sobi.)

GERTRUDA: Oooo, Dobri... Dobr... ila... ila... la... la... la... laaaaaa...

DOBRILA: Evo me, o, djevo bajna Getr... Gertt... nnnti, ča jemate komplicirano ime... ka da ste trudni, a niste nego ger pa truda... Gertruda? He, he, he... ki, ki, ki... a niste ni trudni, jerbo nimate veliki trbuj...

GERTRUDA: Ooo, Dobrila... la... la...

DOBRILA: Č... ča to činite, starešice? Da jemate papališa, ajde, ajde, ali vako, brez papališa, nije mi ni o tome prija ništa govorila... Pa... pa to i je papališ!!! Unnntiii m... miššš...

Okle van m... miš papališ? Ovo ni sestra Klara nije vidila...

Oli je vidila, a nije mi pričala. Moran i priju pitat o čemu se radi.

GERTRUDA: K... ko... koja... oja... ja K... Klara? Nima...

Nima ovde K... Kla... Kla... la... la, la, la... reeee... ~ 153 ~

DOBRILA: Moja sestra Kla... Oastiii, starešice, ča ste obdareni, ke miš papališ! Ke pantagana! I Milienko bi se zasramija. I moj ćaća. Sve ste nadmašili. Svaka čast! Ča je, je...

(Uto se začuje glas izvanka.)

BOŽICA (Odozdal ispo ponistre.): Ooo, djevo bajna, Dobrila, javi se! Jemaš poštu.

DOBRILA: Ko je to? Ko govori da jeman poštu? Odokle meni pošta, nisan ja u upravnon odb... nisan išla lignjavat i rakogovnjarit ka moj Milienko, pa da jeman poštu. Ča će meni poštaaa?! Je li me ovo koko ludaaa, a?! Nemojte da dojden doli, pa ćete vidit svoju poštuuu! Ko vas je nagovorija, aaa? Oćete me sludaaat, aaa? Zafalite Bogu ća neman ko' sebe ćaćinu kuburuuu, vatali bi vi sa' Lušić.

BOŽICA: Ko će te sludat? Koja kubura? Ča je tebi, ćerce?

Pari mi se da ti falu dvi daske...

DOBRILA: Ko je tooo? Ne falu meni daske nego Milienku.

Ko to doli viče?... O'š reć da mi fali malo u gla...

BOŽICA: Miči glavuuu! Gre poštaaa!!!

(Klaing... cangrrr... Doletila je stina u ponistru, razbila je staklo i cakal skupa, i pala dreto starešici GERTRUDI na glavu.)

GERTRUDA: ...ila...ila...laaaaa... (I aj ćaaa, mrak rvaski na oči.)

DOBRILA (Malo se smirila. Ma, nije njoj to teško, ona, nako, malo plane, pa kasnije ka da nije ništa ni bilo. Tak'a jon je narav, na ćaću. Plunuti on... A ope', ča smo pri' rekli, po onon ventilaciji hiper, mogla bi i na mater. A pa ko će tu bi' pametan, je li.): Ča je ovo bilo? Doletila stina i dreto na... ajme, jeste li dobro, starešice? Ni abado. (Onda vidi da je stina zamotana karton.) Ovo je karta. Ča su mi kartu bacili, a ne hirpe... hipre... hiperventiliran. Da mi je nisu moji poslali, za svaki slučaj. Samo da nije karta u koju mi mater kupi očevu potribu u večernjon šetnji. ~ 154 ~

BOŽICA: Alo, jesi li više pročitala pismo? Priši mi se, moran potvrdit pošiljku Milienku, pri' nego ga se dočepa ajduk. Ja mu dojden ka priporučeno pismo s povratnicon. Ajde, brže to malo, dug je put, požuri'će konji moji, čin mi odgovoriš... Ala to, o'š da me koji ajduk...

DOBRILA: Ča ova sa’ viče? I ona spominje ajduka. Pa ovo je zar sve poludilo za bašijokon. (Sleginje se i vazimje stinu i kartu, pa odmotaje kartu, zapravo, odmotaje stinu, a karta jon ostaje u ruci, onoj osnovnoj, a stinu vraća na starešičinu glavu.) Pa ovo ništo piše na karti, da nije plan Kašteli. Ča piše? „Dojdi brzo, djevo bajna, da ti meknen...da ti meknen... ooooj, prsten da ti mekneeen jaaaa.

Tvoj Milienko ti ga eto na, Ooooooojjjjj!“ Asti miša pap... pa to me moj Milienko k sebi zove da dojden hitro, pa i brzo, žurno čak. A starješica spava. Iđen otić svome Milienku, pa kud puklo da puklo.

(DOBRILA najpri vazimje komad karte, pa na nju piše: „Eto mene, eto mene, moj draganeeee, tebi pod jorgaaaneee!

Mekni meni, mekni meni To velo zlato tvojeee Na ovo zeru ruke mojeee, Oooooojjjjj!

Vazimje kamen s GERTRUDINE glave i zamotaje svoju poruku oko kamena, pa ga paca kroz ponistru. Doli se čuju beštimje, jerbo je pogodila BOŽICU u glavu, pa se izvrnila.

Ona ne obadaje to, nego vazimje lancun iz ormara starešice GERTRUDE, vežije još jednoga u grop, baca ji nizdol kroz ponistru, a onda se vata za lancune i spušća se doli.) ~ 155 ~

DOBRILA: Paziii doliii!!! Miči se ako koga jemaaa!!!

KLARA: A evo san se makla. Aj, spušćaj se, ča čekaš, da se starešica probudi? Prista'će jon djelovanje kamena u glavu.

Brzo!

DOBRILA: Evo... mmm... nnntiii, ča je ovo teško, a mislila san da je komad turte.

KLARA: Koje turte?

DOBRILA: Prema suncu.

KLARA: Ča sa’ jema sunce veze s tin?

DOBRILA: Pa, je li ti baš ništa ne svaćaš? To se tako reče, pis of kejk.

KLARA: Pustimo sa’ uzrečice, doskočice i poskočice, spušćaj se doli, pa iđemo ća.

BOŽICA: Iđen ja nazad na Visovac. Čeka'će me Milienko s povratnon informacijon... Neće me on čekat s inform... Ja njemu nosin informaciju. Znači, da odnesen ovo pismo i rečen mu da vi dvi stižete? Ajme, ča je kompliciran ovi vaš plan! Ka da to nije moglo malo jednostavnije.

(Ma, vidi javla, kako se pogodilo da se i BOŽICA i KLARA najdu u isto vrime ispo DOBRILINE poniste. A, svašta, judi moji. Ka da su se dogovorile. Ča ti je život, kako se sve to namisti.)

KLARA: Nije. Aj, šibaj!

DOBRILA: Čekaj, Božice! Stop, in d nejm of laaav! Reci mi, kako je Milienko.

BOŽICA: Nije loše... Mogu ti reć da vuče puno jače nego si ti ka dite.

DOBRILA: Ča vuče?

BOŽICA: Mliko. Dere li ga dere, ka da se nije okusija sto godin. Vidi mi čič, ka dvi speštane lepinje.

DOBRILA: Oli lepinje nisu već speštane? Kako će lepinje ko speštat, ka' su... ~ 156 ~

BOŽICA: E, eto take su mi sad, malo ča su ka lepinje, nego ka da ji je ko još i pripločastija. To ti je isto ka' ko jema male oći, pa se onda ne reče da jema oći ka čimavica, nego ka u čimavice. Eto ti ga na.

DOBRILA: Ništa ja tebe ne... Ma, ma, čekaj čas! Pa, Božice, ned'lje ti, ča ti jemaš činit na Visovcu? Kako si ti uopće dospila tamo... mislin, to, Milienko i te šeme...? (A, e, baš, dobro DOBRILA govori, ča BOŽICA čini na Visovcu... I zašto baš na Visovcu? Ako je u Lušiću ostala brez posla i išla trbujon za kruv... čičan za kruvon, pa di je baš na Visovac dospila? Ne'š ti posla tamo, oli će fratre dojit? A svašta, judi moji! Ali, eto, tako piše u upustvin za upotrebu, pa se tu ništa ne može. Ko ji je pisa, svaka mu čast.)

BOŽICA: Ne znan, ćerce. Meni je rečeno, Božice, budi na Visovcu, pa'š onda upast u knjigu, jerbo mista nima, stranic je malo. Svi se utiraju za u knjigu, pa mi nije bilo druge nego poslušat. A vidi mi čič, mila majko, ka da ji je šumprešalo.

KLARA: Dosta više s čičan! Božice, šibaj! Dug je put, konji moji!

BOŽICA (Ne časeć ni časa, ne treneć ni trena.): Vozi, Miškooo!!!

KLARA: Je... je li ovo Božica rekla da Miško vozi?

DOBRILA: Nije... nije, krivo si čula, Klara. (Spušća se doli po lancunin.) Ufff, evo ga. Jedva. Ajmo, voziii, Miškooo!!!

KLARA: Mora bit da su van i u ovon samostanu služili ružolin, oli je ča žešće u pitanju.

DOBRILA: Služili su samo bilu kafu i baškotin, a samo u prigodan kakao s pandešpanjon, samo je ona malo teška, pade na stumik. (A je malo teža, nako zasitna, iđe dosta jaj u nju.)

KLARA: A bi'će u kafi bilo i malo kruškovca. Ne virujen da je bila samo kafa i... I ča svi govorite Mišku da vozi, a uuuporno to sakrijete od mene? Zašto ja ne smin znat za Miška, aaa? ~ 157 ~

Oćete me izludat, aaa?! Oćete s menon na Raaab, a? Teško je u Kaštelin ostarit, a ne poludit, je li, aaa?! Nećete, vi meneee... (Nemojte se čudit, svitu, krv nije voda.)

DOBRILA: Koji Miško? Ope' ti s tin Miškon... Jesi li vazela kapi za živce, pri' nego si došla vamo, a?... An, pače, bravo!

Zamalo san zaboravila. Klara, da te pitan, može li žensko, nako, recimo, moja starešica Getr... Grt... Gertruda jemat miša papališa, ka, recimo, Milienko? Jerbo, ka’ san večeras ušla, vidila san beštijicu, a ona me pri' zvala da će mi ništo pokazat, pa san se odma sitila Milienka, a i kontea Družimira i još nikoga svita...

KLARA (Smirila se. Ma, to ona ka i DOBRILA, odma plane ka šuferin, ali se brzo ugasi. Ma, dooobre su one, malo nagle, ali neš ti, ko ne plane ka' mu dojde trentaun.): Oli Gertruda jema...? Pa... ča ja znan, jema nas svakakvi... A je mi malo ona daje na... Malo, ka da pravi iskorak ispri svi i to...

DOBRILA: Koji iskorak?

KLARA: Ma, ono, uvik mi se činila nikako ka malo kontra.

DOBRILA: Kontra čega?

KLARA: Ničega. Samo kontra. Ono nako… Nisu mi se sviđali oni njezini brki. Aj, ništa, zaboravi. Misli na Milienka, ostavi se starešice i toga…

DOBRILA: Pa, ko se nje dira. Samo san te pitala, da znan ako me koja prija gori u parku bude nudila bombonin o’ suvi smokav i rekla da će mi ništo pokazat, da znan ča ću vidit.

KLARA: Sve ti je to isto, miš papališ, miška papališka... ovo, ono, sve dojde na isto. Oplaka’š jednoga dana radi toga, to niko nije škiva.

~ 158 ~

22 (DOBRILA i KLARA u barki. KLARA vesla, a DOBRILA je kuraži.)

KLARA: Ufff, ne mogu više. Satrala san se. Vidi mi žuji.

DOBRILA: Nnnti, koji žuji! Pa, veći su ti nego u moga Milienka, paru i tebi ka buganci, a nije baš toliki led za ozepst. Oli si i ti trudna?

KLARA: Ča trudna? Di ću ja bit trudna?! To je bila lažna uzbuna. Neš ti, kasnilo malo, pa ča jema veze, hormoni su to...

DOBRILA: Ka’ može Milienko bit trudan, ča ne bi i ti bila?

KLARA: Ma, di je Milienko trudan? Morabit stvarno da su van tamo točili ružolin na siće, ka’ si tako... tako... Oli ti nisan rekla kako se ostaje trudan?

DOBRILA: Rekla si mi, ali ne ispada tako. I... i ča san tako...? Milienko je trudan, konte Družimir je trudan, ćaća nan je trudan, pa ča bi tebi bilo da si trudna, ne bi ti kruna pala s glave...

KLARA: I ćaća trudan?! I konte Družim...?! Dobrila, sestro, pa tamo nije bija ni ružolin, ni kruškovac, nego špirit... Jedino to može bit, lokalo se špirita za špiritjere, pa se evo sa’ govoru gluposti...

DOBRILA: Koji špirit?! Nisan se laznila o'kad san došla u samostan, zato mi se ruke i tresu. O'š da me uvati napadaj, a! O'š da hirp... hipr...

KLARA: Nemoj, nemoj, je, je, tako je, svi su trudni, svi su... samo molaj malo s nervozon...

DOBRILA: O'š ti veslat oli ne'š? Ča si stala?

KLARA: Ne mogu više, izdušila san ka probužana bašijoka.

Di je više ti Visovac?

DOBRILA: Koji Visovac?! Ne možemo odma na Visovac, ~ 159 ~

najpri vaja uvatit tamo Zadar, oli koje drugo misto, pa na kopno, pa onda opet na brod, pa onda iskrcavanje na Visovac. A ti bi odma da je Visovac, nu. Nisi ti ni luda. Da Visovac.

KLARA: Oho, nisan luda, je li! O'š reć da nisan luda, je li, aaa?!

DOBRILA: To san radi Visovca rekla, nisan mislila da ti nisi luda i...

KLARA: Nisi mislila da ja nisan... Ja san luda, je li?! O'š reć da san luda, aaa?!

DOBRILA: Evo ti karta, pa diši u nju, vidin da će i tebe uvatit hirp... hpri... ona ventilacija. Aj, diiii...šiiii... Po... la... kooo...

Samo nemoj afanat... Diiisaaat... Ne diiiisaaat... Diiisaaat...

Ne diiisat! Sutra nalazi.

KLARA: Koji nalazi?

DOBRILA: Ma, ništa, to se tako reče. Aj, veslaj, veslaj, nećemo sa' gubi' vrime na priče!

23 (Je, teško je povirovat, ali nji dvi su dospile do kopna. Kako?

Koliko su veslale? Jesu li koga, možebit, trevile, pa ji je pribacija skupa s barkon? Niiima toga ko bi sa’ na sve to da odgovor. Eno, kako je, dočepale su se kraja, DOBRILA izliza iz barke, a KLARA je upire o' zada.)

DOBRILA: Aj, upri me još malo, satrala san se cilo te vrime kuražit dok si veslala. A ti lipo samo veslaš, baš tebe brige kako je meni.

KLARA: Ča onda ti nisi veslala, a ja bi tebe kuražila. Da satrala kuražit?! Atroke veslat po valovin i bonacan, a i po zemji... (Eto, mora bit da su brodon išle i priko suvoga, a ne samo po moru. Pa, niiima toga ko bi to razumija. Najboje ništa ne pitat, ali ne triba se ničemu ni čudit.) ~ 160 ~

DOBRILA: Aj, brže malo to! Upri, vidiš da će nevera!

KLARA: Evo, upiren, upiren, ča si tako navalila, trudin se...

DOBRILA: Evo i kiša. (Popela se posli manji problemi s vešton.) Aj ti, vataj Lušić! (Evo okle, dakle, dolazi ona poznata kaštelanska, ka' ko iđe bižat oli slično – vatat Lušić.)

KLARA: Nnnti, ko će sa' ope' vesla' nazad. Da je i meni bilo ostat ovde, a? Čujen da jema zgodni momak, sve ajduk do ajduka...

DOBRILA: Nima ajduka! Moraš se vratit doma, da ćaća ne popiz... poludi, pa će nan bit obadvima ne tiskaj se, kume, a!

KLARA: A vidi mi žuji, muko moja! Da nije sa’ nazad, udri veslaj. Misli' ćedu da san i ja u pubertetu ka i... ka i... Ko je ono u pubertetu i jema vake žuje, Dobrila?

DOBRILA: Ča ja znan ko je u pubertetu?! Aj, šibaj! Moraš odma krenit.

KLARA: Evo, gren, gren... ntpsjrc... (Ništo ka za se grinta.)

DOBRILA: Vozi, Miškooo!!!

KLARA: Di je? Di je? Znala san, znala san! D... Dobrila... Di si?... Nestala je u mraku rvaskon i olujnoj noći... Amo, ves-laj Miš-kooo!!! (Pa ka' je zaglisirala... Že... no mo... jaaa, to s' tribala vidit.)

24 (DOBRILA skita po olujnome nevrimenu i dojde čoviku da je pita, pa ćerce, znaš li di ćeš. A kako će bidna znat, na ovu pustu kišu i grmjavinu, pa još nepoznat teren. Toliko je izneblušena, da se nije niti sitila onoga ponavjanja ispo lancuna, ča je mater učila, da ponavja na grmjavinu, ono, Isus, Osib i Marija, tri slatka imena. A kako će jon to i past na pamet, ka' nije u posteji i nije pokrivena po glavi, a još je i puno ispripadana. A vi ne bi bili, kako da ne.) ~ 161 ~

(DOBRILA još uvik skita po olujnome nevrimenu.)

(DOBRILA još uvik skita po olujnome nevrimenu.)

(DOBRILA još uvik skita...)

(DOBRILA još dlakicu skita krškin vrletin, zapinje bidna za one špicaste, oštre, male stine ča viru iz tleja, a ka da ji je ko posadija ugusto; opasne su, strrrašno su opasne, može čovik, evo za voliko, glavu izgubit priko nji. Ako niste odili priko nji, i nemojte.

I, ča ćeš ti vidit, naleti na nike nepoznate krkane. Dabome da su nepoznati, a di ji je mogla upoznat. Da su i iz Lušića, pitanje je bi li ji znala. Ka da ona di puno iđe. Je, i tilo bi jon se puno obalaskat okolo, da, da, i reka jon je pape Vitturi. A krkani, nako, paru kulturni i pošteni; srića da KONTE DOSTOJEVSKI još nije pisa, inače bidu ga bili pročitali od a do ž i više puti. Ča pročitali... prožvakali, eto, taki su to junaci.)

DOBRILA (Prvome krkanu): Dobar dan. A koji si ti?

KRKAN: Ajduk!

DOBRILA: Ajduk? Ma, nemoj me zasmijavat. Ajduk živi vječno, a meni se čini da ti ne’š uvatit još koji misec, i to u postolin.

KRKAN: A di tebe java nosa na ovo vrime, mala? Kako te nije stra’? Je l' mogu koji siledžije naletit, a?! Koji krkani.

Jema svakakvi klošari i dešperaduni okolo po šuman.

DOBRILA: Tražin dragoga na Visovcu. Milienko mu je ime, a inače iz Lušića. Nije baš fetivi, ali eto, kupili dvorac i sa’ su tamo, zapravo, Milienko nije tamo nega na Visovcu, pa ka’ bi mi vi pomogli doć tamo...

KRKAN: Aj, odvest ćemo te, bar tako legenda kaže, iako je malo čudno da ajduci tek tako odvedu, i to jubazno, jednu curu di ona oće, a da je pri' toga ne... da je ne upoznadu, je li, he, he... i da jon ne pokažu maloga miša papališa, nu. ~ 162 ~

DOBRILA: A upoznat ćemo se, nu, znan ja to s malin mišon papališon, naučija me je Milienko... zapravo, naučila me je moja prija, a na Milienku san jemala praktičnu nastavu u parku, oću reć, na njegovon malon mišu papališu i...

KRKAN: Ajd, ajd, ne tribaš se pravdat, teška su vrimena, poštena žena mora svašta činit za priranit se.

DOBRILA: Nisan ja poštena žena za priranit se... Oću reć, ja jesan poštena, ali ne triba meni ništa činit, jeman ja za priranit se, meni ćaća sve kupi i da jist i posudi mi riđipet i...

KRKAN: Ajde, nu, ne pravdaj se. Nije ni nama muškima lako. I ja san prija ajduka bija...

DOBRILA: Da nisi bija za one tamo gori?!

KRKAN: Ma, koje gori?! Pri' nego san doša u ajduke i ja san se mora potucat od nemila do nedraga po parkovin i nasadin... s posebnin naglaskon na nasade...

DOBRILA: Ja tebe, daprostiškurcatebe ne razumin, ali nije važno, gremo daje. Aj, ti mene odvedi do Milienka, neće ti bit krivo.

KRKAN: He, he... ka’ je tako... he, he... A o'š buna paljivaca od suvi smokava, a? Ajd, uzmi, nemoj se sramot... sramit, pa će tebi barba ajduk ništo lipo pokazat, nu, je li, legendo...

DOBRILA: A ča, je li miša papališa? Svi mi pokažijedu miša papališa.

KRKAN: Nije nega poljskoga miša.

DOBRILA: Poljskoga? Pa di tako izdaleka doša miš?

KRKAN: Nije doša izdaleka, nega je to poljski miš, ali odovle.

DOBRILA: Onda je tako moga bit i češki, nu, oni su bliži, he, he... da poljski miš papališ.

KRKAN: Koji češki? Nema češki miševa. Jes' ti potegla malo više ružolina, a? ~ 163 ~

DOBRILA: Nisan potegla, samo mi nije jasno ča čini ovde poljski miš, ka’ jemamo naše domaće pantagane i to. Je li nan uvik strano mora bit boje od našega domaćega, a?

KRKAN: Poljski miš, ki ča jema poljska kuć'ca, poljski krevet i sve to poljsko.

DOBRILA: Samo mi nemoj reć i da si ti Poljak i da je ajduk iz Varšave.

KRKAN: Koji Poljak iz Varš...? Ja san odovle, tu gori, nije to Poljska ni Češka.

DOBRILA: A odokle ti poljski miš, ako nisi Poljak, a?

KRKAN: To se samo tako kaže, nu. Aj, dojdi, vilo, vamo u bušak, nu, pa ću ti pokazat toga poljskoga miša. Aj, ne boj se, evo uzmi bombon od suvi smokav.

(U bušku se čuje komešanje.)

DOBRILA: Ki, ki, ki... nnnti, koji poljski papališ! Ko bi reka da ste vi Poljaci tako razvijeni, ki, ki, ki...

KRKAN: Nisan... ni.. ni... san... an... an... Poljak, jesan... an... an... ti već... već... rek... reka... reka...

DOBRILA: Ki, ki, ki...

(Poslin desetak minuti) DOBRILA: Ale, aleee, o, ajdučeee...

(Poslin još desetak minuti) DOBRILA: Ale, aleee, o, ajdučeee...

(Poslin još još desetak minuti) DOBRILA: Ale, aleee, o, ajdučeee...

(Poslin po ure o' zanji desetak minuti.)

DOBRILA: Jesi li siguran da'š moć? (Pomaže ajduku podignit se.)

KRKAN: A... p... provat ću... Malo... Malo mi drču noge, ali mogu ja. Nu, pomozi. ~ 164 ~

DOBRILA: Aj, privati se. Mislila san da je oti poljski miš malo jači, ali nima baš force. E, vi, Poljaci, ništa iz vas.

KRKAN: Nisan Poljak, nega ajduk, koliko ti puti moran... ajme, slabo će mi doć... ćutin se nikako iščičano, ka da su me turnjali... A nu tebe, ko bi reka da jemaš toliko force, a.

Ka' te čovik vidi, reka bi, ova ne može ništa... Koja si ti... Ufff, moran sist, puno mi klecadu noge, moga bi past...

DOBRILA: E, ajduče, ajduče, pa se onda triba čudit kako ti je tak'i rezultat.

KRKAN: Trudin se, ča mogu...

25 MILIENKO: Sigurno se pitate ča činin obučen u fratra.

Dobrilin otac je naručija da me smaknu, pa se moran pravit da san fratar... Cigi!!! Ostavi me! Niman sa’ vrimena za to.

CIGANOVIĆ: Pa, kak bumo sad?

MILIENKO: Nikak! Aj, praši! Evo ti vazelin i poj se u Lušić karat. Di je više ona čičata Božica. Žedan san ka pas. Ke čičone!

(Kucanje na vratin. A di će bit kucanje, neće na tleju. Vidi mene!)

MILIENKO: Ko jeee? Lozinku, molin!

BOŽICA: Čiča miča.

MILIENKO: Gotova priča. (Otvara vrata i pušta BOŽICU unutra.)

BOŽICA (Uliza, umaškarana u sebe): To san ja, Božica, iz Pokreta potpora. Čula san se s ajdukon.

MILIENKO: Je li? Kako stoji na ljestvici?

BOŽICA: Ne znan, ovi nije bija na skalan, reka je da je uputija Dobrilu di će te nać i da paziš. ~ 165 ~

MILIENKO: A pazin, nikad bez zaštite. Asti, ke čičone, Božice, evo san stalno žedan, ka da jeman cukar i glukozu skupa. Odma mi skoči na dvadeset.

BOŽICA: Aj, potegni na brzinu, a onda moraš bižat, ča pri'.

Veza te čeka u SDP-u, oni će te uputit da se javiš u HDZ, pa daje...

26 (Ale, u tem času, vstoupi slečna DOBRILA.) DOBRILA: Milienko! Ča to činiš? Čičaš Božicu?!

BOŽICA: Jema problema s bradavican... oću reć, sa’ ja jeman problema s bradavican, a on je navalija i... i ko će razumit sve ovo.

DOBRILA: Za bradavice je najboja jabučna kvasina, rekli su da odma iđu ća.

BOŽICA: Je li, ti bi da mi prigoru bradavice?!

DOBRILA: A rekla si da jemaš problem s bradavican, pa...

BOŽICA: Niman ja problem, nego mi je ovi tvoj Milienko problem, vidi ga ča je navalija. Aj, ostavi... os... ta... viii! Đaaa...vle!!! Jedva je pustija. Vidiš da ti je cura došla, prasac jedan! Gren ća. Vidi ča su mi se sa’ obisile, a je si ji iščiča, milu ti onu ned'lju.

MILIENKO: A jubav i žeđ ne poznaju granice.

DOBRILA: Božice, ča ti to čini? Jesi li baš... A bila si povučena i mirna, niko ne bi reka da...

BOŽICA: Nisan ja ništa, ćerce, nego je ovi ladro navalija...

Vidi ga! Nima više! Fajrunt! Ne služimo pijane goste! Ala! Moran ić, čeka me mušter... Čeka me stranka brez mlika, pa... A nasladi' će se, vako, posli Milienka. Ne znan je li mu ostalo bar za kapuccino. ~ 166 ~

DOBRILA: Djevče bajni, jesi se to zaredija, onoga ti?

MILIENKO: Moran, otac ti je platija ajduku da me smakne.

DOBRILA: Moj ćaća platija ajduku?! Ne bi on ni valu platija, atroke ajduku!

MILIENKO: Tako mi je Božica rekla, znaš da ona sve zna, velika je potražnja za čičan... oću reć, dojiljan i to, pa svugdi svašta čuje...

DOBRILA: Asti miša... i ka’ smo već kod maloga miša, sićaš li se ono ka’ si mi da miša da se igran, doli na klupi ispo' past-oralnoga doma, ono, znaš...?

MILIENKO: Di se ne bi sića... Cigiii! Izlazi mi ispo' fratarske mantije! Ajd, mrš!

DOBRILA: Koji ti je ovo gologuzi stilist?

MILIENKO: Ma niko, greška u tekstu.

CIGANOVIĆ: Prosim, milostiva, ja nisam stilist, ne vređajte, ja sam dizajner interijera odstraga, a vaš dečko me i udara, tak da znate, no ja sve to podnosim stoječki... stojički... i... i kaj ja uopće radim tu, vu toj knjigi, ne? Gdo me tu stavil?

Pa... pa, ja čak i ne spadam tu u vašu legendu, ne... Nisam ni Kaštelanec... Kaj je ovom piscu? Jel' on ponoril, ne... (A, je, ovi jema prav. Ča on jema činit ovde? Kako je on uletija, piiitaj draaagoga... Ne znan kako je upa. A, eno, neka ga sad, ali brzo ćemo ga se rišit, ne bojte se.)

MILIENKO: Muči više! Još nisi iša ća! O'š da te uvatin malo vako, a? Da ti malo zavrnen ruku, a? A'š, je le? A'š da te je malo stegnen, a? A'š? Vedeš sa' kako je to! Aj, šibaj odovle!

(Pufff!!! – Ajmeee, ča je puklo, juuudi mojiii! Mene je zabolilo.

Pa kako jema srca nako ga ope' tuć? Aj, triska i to, ali nako ga potegnit, pa... a boje da niste vidili.)

DOBRILA: Pa, kako ćemo se sa’ vinčat, ka’ si... a ja ukrela ćaći iz ormara nove tange do kolina... zanja moda?

MILIENKO: Aaan, to. Ma, ovo je bila samo prolazna veza, pusti toga berlešu, ne obadaji ga. ~ 167 ~

DOBRILA: Ne mislin na gologuzoga, nego kako ćemo ka’ si fratar. O, jebente, živote! – ka' baš moran vako reć. (Okrene se i izajde vanka, nestajuć u tamnoj noći dana, u mrklon mraku, tmini, tmici rvaskoj, teškoj i gustoj...)

MILIENKO (Dere se – ko se dere, ko ne dere, on se dere.): Dobrilaaa, nisan fratar ni pic, ni kantar, ovo je radi plaćenici, da me ne sredu. Vraaati seeee!!! Dobrilaaaa!... Ne čuje.

Ciganovićuuu, vamo ajde! Smista!

27 (KONTE VITTURI i KONTE ADALBERTO su na tajnome sastanku u dvorcu Vitturi, a pridružila in se i KONTESA MARIJA... He, he... a moga se i DRUŽIMIR pridružit, he, he.)

KONTE VITTURI: E, pa ka ća san reka, evo san se odobrovojija i jeman žeju da se naši mladi vinčadu kako spada. Opremit ću mladu najboje ča mogu.

KONTE ADALBERT: Lipo je to čut, konte, ja bi opremija i moga Milienka, ali on je ohoho opremjen, da vidite koje je to veslo od opreme... he, he... he... Ma, ča veslo, kopišća su to, i to kak'a kopišća... 'nti pasaaa!

KONTESA MARIJA: Ja san ga vidila, mogu reć da se nima ča sramit, atroke ti, mužu.

KONTE VITTURI: Ča ja? Pa ka da ja niman veslo, je li... oli... oli ta kopišća... neš ti?!

KONTESA MARIJA: Jemaš, ali ča koristi ka’ odavno niti veslaš, niti šijaješ, niti barkaš po dnu, pa je to ka da ga i nimaš.

KONTE ADALBERT: Nemojte tako... he... konteso... i ja san vidija veslo vašega muža i... he, je li... he... mogu reć da on ohoho vesla i šijaje... (Zaškarpuna se ka arbun... zaarbuna se, ako ćemo pravo.) ~ 168 ~

KONTESA MARIJA: Oooasti mande, a di ste vi to vidili njegovo veslo?

KONTE VITTURI: Ala, nećemo o tome, to su naše žens... naše muške stvari, je li tako, konte?

KONTE ADALBERT: A... hhh... khh... kahhh (Uvati ga kašaj, ka da je sućijav, a nije nego mu je ka dlakicu neugodno.), je, konteso, najboje da o tomen sa’ ovde ne govorimo, to možemo drugi put... sa’ nan je najvažnije da se naši mladi vratu s Visovca i nek se vinčadu ovde u Lušiću.

KONTESA MARIJA: A da se niste vi baš zaozbiljno karali, a? Jesi mi bija malo sumnjiv one večeri, ka’ si se vratija iz maškar i...

KONTE VITTURI: Pa, dobro, o'š više mučat! Vidiš da si uznemirila visokoga gosta.

KONTESA MARIJA: Visokoga?

KONTE VITTURI: Dobro, nije baš visok, ali to sa’ nije predmetna tema i...

KONTE ADALBERT: Molin da me se ne vriđa na nacionalnoj osnovi.

KONTESA MARIJA: Kojon nacionalnoj? Otkad je visina nacionalnost?

KONTE ADALBERT: Nisan tako mislija, nego da me ne vriđate po visinskoj osnovi, to ča san ja mal i tulušan, ne znači da...

KONTE VITTURI: Vidi ča si učinila, o'š da propade vinčanje!

O'š da propade kraj legende i ono da potegnen Milienka iz kubure, a! O'š da se publika razočara!

KONTE ADALBERT: Najboje da pošajemo glasnike na Visovac, nek in reču ča smo se dogovorili i nek dojdu ča pri' doma.

KONTE VITTURI: Odma, prvon feraton.

KONTESA MARIJA: Nima ferate. ~ 169 ~

KONTE VITTURI: Kako nima? Oli su u štrajku?

KONTESA MARIJA: Ope' si zaboravija u kojen smo stoljeću.

KONTE VITTURI: Onda nek dojdu karon i konjen oli čin oćedu, samo nek dojdu, strašno san zabrinut za nji, a pogotovo za Milienka, da mu se ča ne dogodi, da ga ne pogodi koji ajduk pri' mene, pa ča ću ja... je li...

KONTE ADALBERT: Pošajimo barenko tri glasnika, za svaki slučaj, ako se kojen ča dogodi, da oni drugi dojde do nji s porukon...

KONTE VITTURI: Oli oni treći... ako se onon drugon ča dogodi...

KONTESA MARIJA: Aj, sastavite vi poruku, a ja gren reć glasnicin da budu atento za krenit, nek osedladu konje.

KONTE VITTURI: A ka’ smo kod konji, konte Rušiniću, bili tiću, još mi nisi dokaza da nimaš veze s onin tovaron.

KONTE ADALBERT: Ako smo kod konji, ča to jema veze s tovarin? Kontesa, je li on vazeja one kapi za živce i ginko i sve ča s otin gre?

KONTESA MARIJA: Ča ja znan. Ne vodin van ja o tome brigu, to sluškinja Antica...

KONTE ADALBERT: Koji tovar? Ča ti je sa’ pa tovar na pamet, kontesa Marija je spomenila konje, a ne tovare?

Kakve veze jemadu konji sa...

KONTE VITTURI: Jemadu, jemadu, bili tiću Rušiniću. Četiri konja jedan tovar.

KONTE ADALBERT: Tebi baš ka da nije najboje.

KONTE VITTURI: Nije, ne. A ti mi lipo vrati oni vazelin, eto ti ga na!

KONTESA MARIJA: Koji vazelin?

KONTE ADALBERT: E, baš, koji vazelin? ~ 170 ~

28 (Otok Visovac. DOBRILA i MILIENKO su u pojati i ništo se razgovaradu.)

MILIENKO: Aj, f... fala... fa... fa... la... ku... Fa... fa... la... ne... ne... besima... ma da si... svatila... da... da... ni... nisssan... fra... tar... ni pic... ni kanj... kanjac... a pogotovo... ooo... pi... pi... piiii... ma, vidi sa’ ove kokoše, okle su se one stvorile...

Iš! Iššš! Ne zoven vas... ajmo, mrš... O... oću reeeć, pogo... tovo pic... pic...

DOBRILA: Ja... ja... ja... ih... ih... san svatila malo... malo kasnije... je... je... jeeee ka’ mi se upa... upa... upalila lam... pica... picaaaa...

(U ton trenu u pojatu upadadu tri glasnika dobre voje, a dobre voje su, jerbo su popili cilo vino i prošek, ča su in u Kaštelin dali da podmitu ajduke i diname i sve ča triba.)

1. GLASNIK: Evala, rode!

MILIENKO: Ej, careee!

2. GLASNIK: Alaga to, rode!

MILIENKO: Dis', kralju!

3. GLASNIK: Dere se to, e da!

MILIENKO: Dakuće, k... kralj'no.

DOBRILA: K... koji su ti ovo? Još samo da zapivadu U sve vrime godišćaaa...

MILIENKO: Ma, kak'i kralji?! Da je vakijeh još trista, svi bi igrali za antikrista.

DOBRILA: Ne da... da... da... date svi... tu... tu... da se... se... Asti miiiišššaaa pa... pa... liiiišaaaaa... Eto ga na! Uteka je.

2. GLASNIK: Ko? DOBRILA: Kako ko?! Mali miš papališ. Pripali ste ga, pa se uvuka u kućicu. ~ 171 ~

MILIENKO (Diže gaće, zapravo, provaje ji dignit, ali vidi da ji ni nima na sebi, pa ji vazimje s tleja pojate i navučije ji.): Kako ovo upadate, prasetno, a, kralju?! Ča činite ovde taki pijeni ki stoka?

3. GLASNIK: Rode, ne idi se, došli smo lipo' iz Kašteli, samo da van donesemo dobar glas od vaši roditeji. Oćedu da se vinčate u Lušiću.

MILIENKO: Je li, pa da me konte Vitturi opali! A, kralju!

1. GLASNIK: Nima straja, rode, Vitturi opalije tvoga ćaću.

Oću reć... karadu se, pa... Ma, ništa, zaboravi, ajte vi lipo s nami u Lušić.

DOBRILA: Ja san prosto šokirana, pa i ne virujen. Šok i nevirica. Bi'će on ope' bija izmiša kapi za živce i opolo od kvasine... Teško mi je mislit da bi on tija da se mi vinč...

MILIENKO: Ne virujen ja da je to s Božje strane, jerbo Vitturi se neće odreć ica u me, al' svejedno ajmo, pa nek me stari iz kubure mane na kraju balade.

DOBRILA: A onda ajmo ća otić tamo, pa kud puklo da puklo, samo da iz kubure ne pukne!

MILIENKO: Najpri ćeš se morat obuć. Ala, ćiribimbaši, ča ste se zablezli u nju.

1. GLASNIK: Ma, ne gledamo mi Dobrilu.

MILIENKO: Znan da ne gledate Dobrilu, nego nju na Dobrili.

Ala, okrenite se! Boooga ti, da je bilo mujse, a! Pip šou mukte. Da ne bi! Ala, ti tamo, ne viri!

3. GLASNIK: Nisan, rode, oči mi iskapale! Vidi male, a, i frizurica je tu.

MILIENKO: K... koja friz... Pa, jesan ti reka da ne gledaš?!

O'š da ja tebi učinen trajnu, a, pa'š vidit frizuricu, a, kralju!

Ma, jesi vidija ti njega, a, zableznija se i ni abado, ka, to nije moj posal i te šeme.

2. GLASNIK: Jemaš lipu malu. ~ 172 ~

MILIENKO: Znan da jeman lipu malu, neću tebe pitat kak'a je!

2. GLASNIK: Ne govorin tebi nego Dobrili.

MILIENKO: Dobrili? Pa... pa ti baš oćeš da... Dobrila, je li ga čuješ? Da lipa mala.

DOBRILA: Ma, zamr... zamrsila san se okolo ovi do kolina tangi... Pa, kako ovo moj ćaća navuće, ka' san se ja cila... Ča si reka? Koja mala?

MILIENKO: Jesi li se više obukla, ovi su te izmirili uzgor i nizdol, lipo si ji poslikavala, divota.

1. GLASNIK: Ako triba maloj dat ruku...

MILIENKO: Bi li ja tebi moga dat nogu, a?! Bi li ja tebi (Triskkk!!! Zaušnnninnnggg!!!) moga dat plesku, a?! O'š još?

A... a'š jaš, a?! On bi da ruku, je li? A'š jaš malo, a? Da ti je savijen, a? A'š indijansku vatru, a?! Vidi, vidi, vako, nu...

1. GLASNIK: Ajm... ajme, ajme, ajme, ajme... mmmmeee... pstiiii... nću všeee...

2. GLASNIK: Pusti ga, rode, malo se zableza, puno smo na putu, pa...

DOBRILA: Evo... Evo... Gotovo. Oćemo ić? Ča je ovon čoviku? Ča je vako pomodrija?

MILIENKO: Ča će mu bit. Malo ga je more prolemućalo, neš ti. Je li tako, rode, a?

3. GLASNIK: Dobro je, rode. Amo ća, zakasni' ćemo.

MILIENKO: Kako ćemo zakasnit, ka' smo obodvoje ovde?

Ko bi se moga umisto nas vinčat, a? A'š i ti da te mala vaka zavrnen, a?! A'š, je li?

3. GLASNIK: Ajm... ajme, ajme, ajme, ča boliiii... Pust... pusti meee...

1. GLASNIK: Nemoj više, rode. Budeš li nan vako zavrća ruke i činija indijansku vatru, neće jemat ko veslat, ni vozit kar i konja. A ovi konj je o' tovara tvoga oca i... ~ 173 ~

MILIENKO: Konj o' tovara? Moga oca tovara? Pa... pa a'š da ti jaš mala vaka zavrnen, a? A'š je li? Onoga ti... pa vi ne stajete.

DOBRILA: Milienko, je li ti do kraja knjige misliš njima zavrčat ruke, oli ćemo poć ća?

MILIENKO: A ka’ me ididu. Aj, gremo! Ča se čeka? Ča ste polegli? Vozi, Miškooo! A a'š se ti degnet ali ne'š, aaa?! E, vidiš kako to boli. A'š jaš? Ne'š, je li?

29 (U DOBRILINOJ sobi su KONTESA MARIJA i sluškinja ANTICA. Sve tri su nervožaste i napete, ne zna se koja je u goren stanju, pa triba samo evo voliko da koja od nji ne dobije napadaj hirp... hpre... one ventilacije, je li, već smo je spominjali.)

DOBRILA: Antice, ova me vešta malo žuja. Ja se u ovome neću vinčat. Vidite na što sliči, pari spavaćica.

KONTESA MARIJA: Ćerce, to ča si obukla, ne pari spavaćica, nego i je spavaćica. Ko ti je reka da'š se u ton odat?

ANTICA: Bidna mala.

DOBRILA: Pa... pa k... ko mi je onda meka na posteju?

Kako san mogla znat da je...

ANTICA: Ja san ti je mekla, jerbo je to spavaćica, pa dojde na posteju, mislin, jutros ka' si se digla, našla san je na tleju, pa san je stivala i mekla na posteju...

DOBRILA: Pa... pa, neću se u spavaćici odat?!

KONTESA MARIJA: Dakako da ne'š. Ko je reka da...

DOBRILA: Pa, ča mi je onda Antica mekla na posteju?

ANTICA: Rekla san ti, našla san je na tleju, ka i svako jutro i stivala je i... ~ 174 ~

KONTESA MARIJA: Antice, jesi ti mekla oni ružolin u veltrinu pod kluč?

ANTICA: Jesan, konteso. Dva puta san zaokrenila klučen.

KONTESA MARIJA: Pa, kako ga se onda najranije dočepala?

DOBRILA: O čemu vi to raspravjate? Ča sa’ ružolin jema veze s mojin vinčanjen?

KONTESA MARIJA: Jema, ćerce, jema. Meknimo da si ga se dočepala, pa onda ne bi bilo čudno da prid oltar greš u spavaćici, je li...

DOBRILA: Jel' ti to, majko, o'š reć da ja ločen, a? O'š, možebit, reć da san pijandora, a, ka i sve one pijandore ča doma loču i padadu u posteju, ali ka’ jemadu izać vanka, onda su trizvene i bidne su ka ono nevine, niko ne bi reka da su pijandore, a samo svi sedan Kašteli znadu da su pijandore... Aaaa?! Oćete vi dvi reć da ja to ločen ružolin, aaa?!

KONTESA MARIJA: Nisan tako mislila, ćerce... Samo san se pitala...

DOBRILA: Pa, ča je ovo došlo, ne mogu više ni litricu i po poza obida manit, a da mi to ne izajde na grlo.

ANTICA: Aj, ne žešći se. To ča ti izajde na grlo, sama si kriva, ono ka' potegneš malo više, pa onda rigaš, a ja ti moran držat glavu i... i uvik san se pitala ča se jema držat čoviku glava dok riga...

KONTESA MARIJA: A znaš da ni meni to nikad nije bilo čisto. Eno, ja Vitturiju tako ka’ se ko' naloče kvasine i vode, pa ga uvati kiselina, pa...

DOBRILA: Pa, dobro, vas dvi, jesmo li u ambulanti oli u mojon sobi me došle spremit za vinčanje, a?

ANTICA: Kojon ambulanti? Odokle nama ambulanta, ćerce?

Znaš li u kojon smo viku?! ~ 175 ~

KONTESA MARIJA: Dobrila moja, smiri se, evo sa' će Klara donit vinčanicu, pa ćemo te opremit. Aj, jema vrimena, tek je deset i kvarat.

DOBRILA: A di mi je vinčanica, pa je Klara mora donit?

Ništa ja ne znan ča se događa, a o mojen se vinčanju radi.

KONTESA MARIJA: Malo te je žujala, oli se ne sićaš, deboto si je cilu rasparala ka' si podigla ruku.

DOBRILA: K... ka' je to bilo? Kako se ja toga ne sićan?

ANTICA: Kako'š se sićat, ka' je to bilo jučer poza obida... Žujala te, pa si...

DOBRILA: Poza obida? Pa... pa di san ja bila poza obida, ka' se ne sićan da san provala veštu? Kako se ne si...

KONTESA MARIJA: Malo si više potegla... aj, nemoj se odma žešćit... malo si bila potegla ružolina priko mire, pa te dlakicu bacalo... pa si rasparala oti rukav i...

DOBRILA: O'š reć da san bila pijana, a?! O'š reć da ti se ćer oblokaje, a?!

KONTESA MARIJA: Ma, di bi se ti oblokavala! Ke pijana, ča je tebi?! Bija je malo jači ružolin, pa udre u glavu, a ti si nježna i osjetljiva...

DOBRILA: E, osjetljva san. Vidi mi rukic ča su nježne.

ANTICA: E, male rukice, mogla bi u nji stat dva vesla.

DOBRILA: Eto vidiš, ča san ti rekla. Mora me ružolin zavajat, je li, ka' san vak'a, a majko?

KONTESA MARIJA: Je, ćerce, je, kako da nije. Ni ružolin nije više ča je bija, mora' ćemo ga vodnit, ka i kvasinu za bevandu.

DOBRILA: Nemoj ga vodnit, majko, molin te. Mo'š me i ubit.

KONTESA MARIJA: Neću, neću, samo nemoj živčanit... Ali morala bi ga pomanje konšumat, vidila si da te zavaja.

DOBRILA: Neću, majko, više o' litre poza obida, da me j... da me tučeš. Obećajen. ~ 176 ~

KONTESA MARIJA: Ajde, neka.

DOBRILA: A di mi je Klara s vinčanicon? Di je odnila vinčanicu?

KONTESA MARIJA: Poslala san je nek je šalturica dlakicu proširi, onde di san imbazdala, to tu, ispo paze, pa će žena to isparat i ponovo šašit. Eto, pa sa' čekamo Klaru da je donese.

DOBRILA: Ajme, ča san nervožasta, majko. Jedva čekan da ovo projde. Dobro bi mi lega bićerin ružol...

ANTICA: Aj, strpi se baren da se vinčaš, a onda kasnije deri, jerbo lega bi on tebi, ali i ti njemu...

KONTESA MARIJA: Gren vidit je li se oni moj nesrića spremija. A ti, Antice, pazi da Dobrila ne prova ružol... da Dobrila prova veštu kako Bog zapovida, do'ću ja vidit.

(KONTE VITTURI čisti kuburu, provaje nišanit, pa je ope' čisti i glanca, pa ope' ka čini fintu da puca – Mejk maj dej, pank! - pa gleda u cijev, pa je glanca, pa ope' brzo nanišani – Ju toking tu mi? - i ka, zadovojan je, deboto se i smije.

Uliza KONTESA MARIJA.) KONTESA MARIJA: Još nisi prova veštit?! Ča si se uvatija te kubure, ka da ćeš u rat, a ne na vinčanje.

KONTE VITTURI: Jema vrimena za veštit, kuburu se mora održavat, a kako je danas svečani dan, obeća san Milienku jedan itac u gl... jedan itac u ariju, ono, nek se čuje, čuje... aaaj nek se znaaa i to...

KONTESA MARIJA: Sa' vidin na koga nan se Dobrila uvrgla. Draži jon je ružolin nego kruv ispo' peke.

KONTE VITTURI: Ča sa' jema veze Dobrila i ružolin s tin da se uvrgla na me? Moja ćer, pa ča je to problem?

KONTESA MARIJA: Ona voli ružolin, ti bevandu o' kvasine, pa... eto vas.

~ 177 ~

KONTE VITTURI: A da nisi ti malo išla na kvasinu, a? Jesi me došla ovde idit, i to na ovi svečani dan, a? O'š da se zaozbiljno naidin, a?!

KONTESA MARIJA: Aj, ča si se tu uzmava s tin! Vidi ga... o'š ti koga zapravo manit, a!

KONTE VITTURI: Marija, ostavi me se, vidiš da se spreman.

Nisan te zva. Aj ća, tamo sređij Dobrilu.

KONTESA MARIJA: Eto se odma gospodin agrava. Jo, ča nan je nos blizu guzice, a?

KONTE VITTURI: Koji gospodin? Di ti vidiš gospodina? Vidiš da san sam u kamari.

KONTESA MARIJA: Aj, spremi to đavla, da ne bude nevoje, a ja gren ća, ka' si fin ka prašćja noga.

30 (Kaštilac Rušinac – oli Rušinić, svejedno. Ma, svejedno!

Nemojte me sa' tu... U MILIENKOVON sobi su MILIENKO i KONTE ADALBERT. Nervožasti su, konte MILIENKU namišća kolet o' košuje, a MILIENKO ga tura, ka ono, ča mi se mišaš, nisan betežan, mogu ja kolet i sam namistit.)

KONTE ADALBERT: Vidi ga. Lipo utiraj košuju u gaće...

Kako to... Jesi lantav, majko moja... Ka da nika' nisi vidija mene ka' se doterajen... Pazi... ispalo ti je!

MILIENKO: Aj, pusti me, Dobrila je rekla da jon je prija rekla da se više košuja ne utiraje u gaće, da je to grezo, da to samo stari svit čini, danas košuja mora visit iz gać vanka.

KONTE ADALBERT: Kako mora visit? Ča je tebi, pa pari' ćeš ka niki redikul, a ka puno se oće da te uvatu u kolo, da se nesriće čoviku narugadu; ništa in nije sveto, ni starost, ni bolest, ni starost skupa s bolesti... ni ako je čovik malo manganjan... ooohoho, tek ako je manganjan, onda je naj... onda je gotov, svi udri po njemu bidnome. ~ 178 ~

MILIENKO: O čemu ti to, ćale? Po kome udru i ko?

KONTE ADALBERT: Svak po svakome! Odma činu redikula o' čovika, eto to san tija reć... pa bi tako i o' tebe, neš ti, u čas... A... a ča je najlipje, tak'i ka ča su oti, čin se koji o' nji makne, odma govoridu proti njega... i vak'i i nak'i, i ludonja, i žena mu je kurbetina i... i... Di'š ne utirat košuju u gaće!

Reka san ti, ugledaj se u me.

MILIENKO: Ako se ugledan u tebe, onda ću nosit same vešte i riđipete. Onda ćedu me tek uvatit u đir. Govori'će se po selu da san heterofob.

KONTE ADALBERT: Heterofob???

MILIENKO: E. O'š da se u vešti gren oženit, a? O'š da se odan umisto oženin, a?

KONTE ADALBERT: K... kojon vešti?! To ja samo ka' su maškare...

MILIENKO: Onda su tebi maškare svaki dan.

KONTE ADALBERT: K... kako su mi maškare svaki dan?

O'š reć da san maškara, a? O'š reć da san grdan ka ponoć, je li?

MILIENKO: Ne idi se, ćale. Samo govorin ono kako je.

KONTE ADALBERT: A bi li tebe grdna maškara mogla udrit prikolo kostiju, pa da ti košuja odma izleti, pa da budeš moderan, a?! Da ne budeš antik s košujon u gaćan, a?!

Aaaa?!

MILIENKO: Koja grdna maškara, ćale?

KONTE ADALBERT: Evo, ova grdna maškara!

MILIENKO: Ni' ti, ćale, lipo za se govorit da si grdna maškara, apožito na ovi dan. Ko će te poštivat, ako sam sebe ne... Ćale! Spu... spusti to veslo! (Odokle se veslo našlo u MILIENKOVON sobi, to niko ne zna. Provaje li on to ostat trudan s veslon oli ča drugo, osta'će vječna tajna.) Ča to... ča činiš? Oćeš da ko nastrada? Ćaleeee, ne tuci meee!

Nisan ništa mislijaaa. ~ 179 ~

KONTE ADALBERT: Evo ti grdna maškara! Evo ti izvučena košuja! Evo ti...

MILIENKO: Ajme, ćale, lipo si me nabaketa, cilu si mi košuju zgužva. Ko će je sa' šumprešat?

KONTE ADALBERT: Ufff, ča san se zapuva, ka kravo... Ufff, evo san se opotija ka juta voda.

MILIENKO: Kako nećeš, ka' si se uzmava u svu šesnajst. Je li to za tvoje godine, tuć sina veslon prikolo nove košuje za poviše gać. Moraš se opotit, ćale, pa te dlaku lacne jugo i eto ti ga na plavurite...

KONTE ADALBERT: Koje plavurite? O'š još reć i da san sućijav, a? Ne bi me čudilo.

MILIENKO: Ma ke sućijav, ćale!

KONTE ADALBERT: A bi li tebi ovi sućijavi moga dat dvi prikolo te brezobrazne čunke, a?!

MILIENKO: Stani, ćale moooj! Skroz ćeš mi iskidat košuju, ako tako nastaviš. Spušćaj to veslo! Tija san ti reć da di je plavurita, a di je sućija. Oooo, jema se ča vozit od plavurite do sućije, a to i nako nije isto nego druge stvari i...

KONTE ADALBERT: Muči, molin te, jerbo ću te ovin veslon!

MILIENKO: Neću više njanke a. Nnnti, ča me boli košuja.

Lipo si ti to tuka, ka po moru.

KONTE ADALBERT: Aj, javi se onoj čičatoj Božici da ti to šumpreša, pa je utiraj u gaće i...

MILIENKO: Di ću Božicu u gaće, ćale, pa još na ovi svečani dan?!

KONTE ADALBERT: Ma, di'š Božicu u gaće?!

MILIENKO: To ja tebe pitan! Kako bi mi ona i stala u gaće, je li, sve da i oću, je li... Samo za čiče jon ne bi odolile gaće, atroke da ulize cila...

~ 180 ~

KONTE ADALBERT: Sinko moj, pa ni soldati, ni Visovac, ništa te nije dovelo u red. Jesi li razmišlja o stručnoj pomoći?

MILIENKO (Udre se rukon po čelu.): Ajmeee, Milienko, ludi Milienko! A jučer san ga vidija.

KONTE ADALBERTO (Nako, ka izneblušeno, pa četiri puta tako.): Koga si vidija, crni sinko?

MILIENKO: Onoga moga prijateja maranguna. I da ću mu reć, pa stali pričat, pa rič-dvi ja, rič-dvi on i adio pameti, nisan se sitija mu reć.

KONTE ADALBERT: Sinko moj, pa tebi baš falu daske...

MILIENKO: Neće više falit, ćale, obećajen. Marangun će pružit stručnu pomoć, sve će sredit, mi njemu malo uja verđine i pata smo. Pajola će bit ka nova.

KONTE ADALBERT: Neće tebi, sinko moj, pomoć ni marangun, ni likar, ni pitur, ni...

MILIENKO: Ajme, koja je ura! Brzo zovi Božicu da mi ovo šumpreša. Pa, zakasni' ćemo na vinčanje, pa će bit... A ka' ti kompliciraš.

KONTE ADALBERT: Ja kompliciran, je li?! Ja komp... O'š reć da san kompliciran, a?! A bi li tebi komplicirani moga...

MILIENKO: Ćale, to je lipo o' tebe, ali ćemo zakasnit ako me sa' ope' počmeš prokidat veslon prikolo košuje...

KONTE ADALBERT: Eto će još bit da se radi mene nisi ni vinča. Ali, nećemo ostat na ovome, ne, ne, ču'ćeš ti još mene za ove grube riči.

MILIENKO: Koje grube riči, ćale, pa sve si ji sam reka.

KONTE ADALBERT: O'š reć da san beštimadur, a?! A bi li tebi bešt...

MILIENKO: Božiceee! Jaaavi seee!

KONTE ADALBERT: Ča sa' nju zoveš u pomoć, je li? Da me istriska čičan, je li? Da me iščiča čičan, a? ~ 181 ~

BOŽICA (Na vratin): To san ja, Božica, je li me ko tražija? Oli si ožednija, Milienko, sinko? Pari mi se da jesi, ka' si tako napet. Vidi se da si ožednija.

MILIENKO: Nije, zva san te da... D... di san napet... Kako san... Aaaan, ovo! Sa'ću ja to spremit u gaće... A ka' me otac ciloga zbunija.

KONTE ADALBERT: Ništa ja tebe nisan... A vidi, muke ti, ča si napet... Strpi se do večeras, pa onda... I kako'š u crikvu s tolikon napetosti, a? Pa, ča će svit reć.

BOŽICA: Ako mogu ja ča tu pomoć, dat ruku i to...

MILIENKO: Nisan te, Božice, zva da mi daš ruku, nego radi...

BOŽICA: Aaan, bi'će te vi žedni, konte. Ajme ča ste potni, ka juta voda! Ča ste činili ka' ste se tako zapuvali? Aj, (Vadi čiču) potegnite!

KONTE ADALBERT: Pa... pa ovo je sve išlo kvragu! Spremi čiču, Božice! Di ću se mašit, jesi li rebambila!

BOŽICA: A potni ste, pa san mislila da me zovete za napit se i to...

KONTE ADALBERT: Pa, ako mi se triba napit, ča čiču vadiš?

MILIENKO: To se, ćale, rekla je Dobrila da jon je rekla prija, zove profesionalna degen... deformacija... to ča Božica cilo vrime vadi čiču.

BOŽICA: Ne znan ča je to, ali ja san školovana dojilja i...

KONTE ADALBERT: Ma, jesi vidijaaa, a. Ona je školovana dojilja, a? A ča se uči u ton školi, a? Je li vadit čiču, jednu, pa drugu, pa ope' jednu, pa drugu...

BOŽICA: Konte, nemojte mi struku vriđat. Ja san poštena i...

KONTE ADALBERT: O'š reć da san ja nepošten, a?! O'š reć da ja kreden masline okolo, a?! A bi li tebi nepošteni moga... ~ 182 ~

BOŽICA: Nemojte vikat na mene, konte! A vajala san van, ka' ste me zvali u sobu ispri psihe, da van podvrnen veštu, a? Pa san bajna, lipo nako, na ruke podvrnila, imbazdala i šašila... A sve nako na vama... Pa, malo to, nego ste rekli da ćete mi pokazat ništo, pa ste mi pokazali i... i da nikome ne govorin... da evo mi bombon o' suvi smokav i...

KONTE ADALBERT: Dosta!!! O'š umuknit više! Koja vešta, koje imbazdavanje? O'š ti dobit radnu knjiž... o'š ti da te otpustin, a?

BOŽICA: A ka' me vriđate, moran onda...

MILIENKO: Ćale, ne znan ča je bilo s tvojon vešton, ali ako vako nastaviš, nećemo svršit do dogodine. A Dobrila čeka...

KONTE ADALBERT: Neka čeka, jema'će ka’ svršit. Vidiš da se karan s Božicon!

BOŽICA: Moca isina... di se s menon karate, konte?! Jesi ga čuja, Milienko? Još bi moga koko reć i da se karamo. A, Milienko moj, osliiipila, ako nisan samo imbazdala i šašila mu doli podanak o' vešte... A to ča je on meni pokaza papal... mislin, ča mi je da bombon... to nima veze s karanjen i...

KONTE ADALBERT: Pa, dobro, o'š ti više umuknit s tin bombonin i imbazdon?!

MILIENKO: Ćale, ne karaš se š njon. Ča bi to onda bilo, ka da je malo ča se s Vitturijen karaš udri di nisi, pa bi sa’ još i...

Ja više niman vrimena, a vi kako oćete. Gren dreto u crikvu.

KONTE ADALBERT: A košuja?

MILIENKO: Vinča' ću se u zgužvanoj. I, ćale... molin te, nemoj se privarit, pa doć u crikvu u vešti. Mislin, sve je to dobro, ali...

KONTE ADALBERT: Kojon vešti? Vidija si koji san veštit, a ne veštu, kupija u Trstu za ovu svečanu pr... da veštu... Ma, kako si moga i promislit da bi...

~ 183 ~

31 DON MAVRO: Ala, ti, tamo gori, vataj se organa!

SVI: Haaahaaahaaaa!

DON MAVRO: Ča je smišno, a? Pa, ka dica ste. Oli nikad niste vidili da čovik svira na organu?

SVI: Haaahaaahaaaa!

(Lušićka crikva. Tam-tam-taraaam... Gori sa kora, na organu svira – ča je? Ča se smijete? E, na organu, nego ča! A ko van je kriv da ste neozbiljni i odma se smijete. Oli nikad niste čuli zvuke organa? – E, di san sta, sa kora na organu MAESTRO ZAGORELLI svira glazbu za vinčanje i... Pa, vi se još smijete organu?! Evo van sa’ iz Encyclopaedie Britannice: organ, in music, a keyboard instrument, operated by the player’s hands and feet, in which pressurized air produces notes through a series of pipes organized in scalelike rows. Aha, di ste sad! Da vas vidin!... Pa, ka' se rode uvatija organa... nnnti onoga jarca, evo vako je to počelo:

A di ste sad, a! Ne može se organon, je, je, kako da nije! ) DON MAVRO: Sastali smo se ovde da sparimo... da spojimo ovo dvoje mladi i lipi i šesni... a sićaš li se ti, Dobrila mala, ka' san ti dava bombone o' suvi smokav, a ti se ka sramila i tako to...

DOBRILA: A... a slabo van se ja toga sićan, don Marv... don Mavro. Mene diko zna uvatit ka nika buža u panćenju, pa sve ulize u tu bužu i uteće, pa onda ne znan ča je bilo i...

MILIENKO: Don Marv... don Mavro, oćemo li to?! Ča sa’ jema veze ko je kome bombone dava i pokaživa miša papališa i... ~ 184 ~

DON MAVRO: Milienko, ja nikakvoga miša nisan spomenija, nego san se sitija kako san dobrili dava bombone o' smokav i... i odokle je sa’ iskočija miš papališ? Jel' ti to meni amputiraš miša?!

MILIENKO: Ne amputiran, don Marv... Mavro, nego bi tija ća pri' svršit... vinčanje i to...

DON MAVRO: Ma, jeste li ga čuli, a, momak bi svršija, a!

Momak je napet, a!

MILIENKO: E. DOBRILA: Baš.

SVI: Aaaahaaahaaaaa!

DON MAVRO: On bi svršija, je li! Svi bi mi svršili, vidi koliko je svita u crikvi i svi lipo mirno čekadu, i oni bi svršili, ali ne gre to tako. Po redu, Milienko, po redu, ne može se svršit priko reda, najpri dojde propovid, pa vinčanje kako gre, a ne odma gotovo. Ma, jesi vidija ti njega, momak bi svršija.

Srrrram te bilo, ne bi mi da ni misu služit. I ča ti je to vanka?

Odma da si utira u gaće.

MILIENKO: Oli ne može vako stat?

DON MAVRO: Ne može. Brzo to u gaće!

DOBRILA: Nemoj, Milienko, ne utiraji u gaće, pusti nek ti landra, tako je lišpe.

SVI: Ooooo!!!

DON MAVRO: Ala, mir tamo! A ti, brzo meći košuju u gaće, ala! Dobrila, ne mišaj se. Ka' dojdete doma, nek Milienko vadi ča ko' oće, pa nek mu landra po kući, ali ovde će utirat u gaće.

MILIENKO: A evo...

SVI: Haaahaahaaaa!

DON MAVRO: Pa... pa kakva ti je to košuja? Nisan se do sa’ ni ošerva.

SVI: Ooooo!!! ~ 185 ~

MILIENKO: A nova, iz Italije. Donija mi je ćaća iz Trsta, ka' je iša za se vazest veštit po miri...

DON MAVRO: Pa, ča je tako zgužvana, ka da te je ko veslon tuka prikolo kostiju? I... i o'kad ti ćaća nosi veštite? Ja san mislija da on samo vešte...

KONTE ADALBERT: Don Marv... Mavro... ja bi...

DON MAVRO: Ča je? Ča si diga ruku? Oli ti se trpi?

KONTE ADALBERT: Ispravak krivoga navoda.

DON MAVRO: Ča???

KONTE ADALBERT: Ispravak kriv... Don Marv... pa, vidite da san u veštitu... Koja vešta i to...?

SVI: Aaaahahaaahaaa!!!

DON MAVRO: Vidin ja da ste se svi najranije nalizali, a. Da ispravak, da navoda. Isuse dragi, čuješ li ti ovo?! A ti, mulac, ala, lipo utiraj tu košuju.

KONTE ADALBERT: Nije on mulac, jema on oca.

MILIENKO: A di mi je otac, ćale? Oli ja jeman kojoga svoga oca? Ja san uvik mislija da si mi ti...

KONTE ADALBERT: A bi li tebi moga tvoj otac dat malo prikolo košuje, a?! Bi li tebi tvoj...

SVI: Hahahaaaaa!

DON MAVRO: Normalno da jema, svak jema oca. Ala, dosta više komendije! Ča je tebi sad, Rušiniću bili tiću? O'š kolpat!

Vidi ča se zaškarpuna... Milienko, sa' znamo i ko te je prikolo kostiju tuka i košuju zgužva. Moga ti je bar skinit košuju, da je ima malo milosti.

MILIENKO (Zaškarpuna se i gleda DOBRILU, koja gleda u njega i košuju, zapravo, ako gleda u košuju, naravski da gleda u njega, jerbo je košuja na njemu, oliti, on u košuji, na isto mu dojde, je li.): Nije me niko tuka, a pogotovo pape, to se malo zgužvala dok san je obučiva i...

SVI: Aaaahahaaahaaa!!! ~ 186 ~

DON MAVRO: Ala, dosta! Dosta!!! Ča je sad! Eto ga. Aj, nek ti bude ovi put, tako u zgužvanoj, ali drugi put da si mi se doša vinčat skroz ispeglan, tip top.

MILIENKO: Oću, don Marv... Mavro.

DON MAVRO: Di san ono sta?

MILIENKO: Počeli ste o bombonin, pa ste prišli na gaće, pa na košuju... pa mislin, ka' ćete doć do glavne teme i...

DON MAVRO: Sve su to glavne teme. Nema teme koja nije glavna, a pogotovo bomboni o' suvi smokav, a o košuji da ne govorin... ali miša nisan spominja.

KONTE VITTURI: Ako čako nije u redu, don Mavro, najboje da prikinete susret radi neregularnosti, mislin, ako je ovi tuk... ovi tov... ovi magar... ovi mladoženja čako reka ča ne triba, najboje ga je isklučit iz igr... iz crikve...

DOBRILA: Di će ga isklučit, ćale?! Ča je tebi? Pa, ovo je vinčanje, svečani čin.

DON MAVRO: Aj, dobro, vidin da ti je gusto, Dobrila, pa ćemo to ubrzat, da ne čekaš.

DOBRILA: Č... ča mi je gusto, don Marv... don Mavro? Di će meni bit gusto.

MILIENKO: Nije njoj nikad gusto, nego ritko, to ja mogu potvrdit ka svidok u više puti iz barke male, uvik ritko, ali obilato, svaka čast.

DON MAVRO: Jaka ti je barka. Još samo fali da okriješ Ameriku, he, he, he...

SVI: Haaaaahaaahaaaa!!!

KONTE ADALBERT: Ala, oće li to?! Oladi'će se crni rižot o' raki govnjari, prić će angriz, a onda ga mo'š je... mo'š bacit. Ča je ovo, vinčanje oli stend ap? Ufff, ča me stiže veštit...

Jedva se čekan prisvuć u veš... u čako komodnije.

DON MAVRO: Nemojte me prišit, jerbo onda nikad nećemo.

Ne mogu ka’ me se priši. ~ 187 ~

KONTE ADALBERT: Pa, u crikvi ste, ča jemate ne moć oli moć. Govorite ono kako iđe i dojdete do kraja, neš ti. Ne triba van se trpit za obavit vinčanje. Ajmo, vozi, Miškooo!

KLARA: Oli i vi poznajete toga Miška ča vozi? I sestra mi Dobrila ga zna, a govori da ga ne zna. I sudac ga zna... i... i Božica i... A, Dobrila, ča ti govoriš na ovo?

DOBRILA: Nima Miška, koliko ti puti moran reć, nima Miška!

Nimaaa! O'š da me uvati...

KLARA: A ko onda vozi, ako nima Miška?! A? Svi govorite da Miško vozi, a lažete mi da ne vozi... Ko voziii!!! Oću znat ko voziii, oli nima vinčanja! Eto ga na, baš nima vinčanja, dok ne čujen di je Miško!

DOBRILA: Aj, smiri se, jema Miška, ali nije ovde. Eto, jel' tako može?

KONTE ADALBERT: A di je Miško, Dobrila?

SVI: Mi-ško! Mi-ško! Mi-ško, vra-ti seee!

DON MAVRO: Pa, jeste li vi svi poludili! Oćete da prikinen vinčanje, a? Da vas sve izbacin vanka? Koga zanima di je Miško, neka to riši kašnje, pa neka i meni ko dojde reć di je oti Miško nesta.

KLARA: Da nije to Miško papališko, a?

DOBRILA: Možebit, samo me sa’ pusti da se vinčan, pa onda... evo san se smela više radi toga tvoga Miška...

KLARA: Nije moj Miško, nego je tvoj. Ti si prva počela o tome Mišku, a sa' vidin da ga i konte Adalberto poznaje, pa...

KONTE ADALBERT: Ma, ne poznajen ti ja, Klara, nijednoga Miška, nego to, ka' smo se jedan put, tvoj ćaća i ja vozili u karu, on je zavika – Vozi, Miškooo!

KLARA: Oćete reć da je moj ćaća Miško?

KONTE ADALBERT: Pri' će bit da je konj.

KONTE VITTURI: Oho, sa' san i konj, je li?! Liiiipo smo počeli danas. ~ 188 ~

KONTE ADALBERT: Nisan tebi reka, nego konju da je Miško, oli Mišku da je konj, ako ćemo pravo, je li...

KONTE VITTURI: O'š da te iz ove kubu... Nije ovo... he, he... skužajte...

SVI: Ooooooo!!!

KONTE VITTURI: Ala, ča se čudite, oli nikad niste vidili...

SVI: Nismooo.

DON MAVRO: Možemo li nastavit ili ćete se vas dva tu karat, a, udri di nisi, je li?!

KONTE VITTURI: K... koje karanje, don Marv... Mi se ne karamo, samo ka' smo u maslinan, oli kojon sličnoj lokaciji...

KONTE ADALBERT: Je, dobro zbori, kuvarice, pazi da ti obid ne izgori.

DON MAVRO: Koja sa’ kuvarica? Koji obid? Ča je ovo danas? Ka da ste već popili sve ča se spremilo za pir.

KONTE ADALBERT: Ma, ništa... To ja nako, izletilo mi je.

DON MAVRO: Baš ti je pošteno izletilo. Amo ća.

DOBRILA: Di ćemo? Nije još gotovo.

DON MAVRO: Jesi li ti, Dobrila, ćerce, razmišljala o stručnoj pomoći?

DOBRILA: Kojon pomoći? Je li za robu? Jeman ja sestru Klaru i moju priju, one me sve svituju ča ću obuć i ča ću svuć i... a mater mi imbazda i šašije ako se čako raspara, nako nesvisno... mislin, ne u nesvisti od lokanja nego, ono, nako... ka, nisan tila i to... i...

DON MAVRO: Vidin da nikad kraja. Znači, ča smo rekli... gremo daje s ovin svečanin činon. Milienko, sinko, sićan te se ka' si na vjeronauku cilo vrime ništo tu doli peška i bada, pa san ti reka: Milienko, ajde, reci ti nama, ča to doli pipaš, pa ću ti dat bombon, i nećemo nikome reć, je li tako, dico? – a dica su rekla: Nećemo – pa si ti pokaza, pa nismo nikome rekli, nego samo cili Lušić zna i... ~ 189 ~

MILIENKO: Don Marv... ajte, nećemo sa’ o tome, uvik vi meni o ton događaju... ajmo se ča vinčat.

DON MAVRO: Ma, di'š se s menon vinčat, jesi rebambija!

MILIENKO: Nisan rebambija, nego, oćete li obavit vinčanje, ovo se oteglo.

DON MAVRO: Normalno da se oteglo, ka’ po cile dane deriperi, sinko. Mora se to otegnit, od prikomjerne upotrebe.

Triba malo i opočinit. Ako tako nastaviš, obisi'će ti se do tleja.

KONTE ADALBERT: Ajmo, don Marv... Mavro, sve će se oladit.

MILIENKO: I Dobrila će se oladit.

DOBRILA: Ča ću se ja oladit? Milienko, jesi li i ti već potega malo više kruškovca? Ča to govoriš? Di ću se ja oladit, vidiš kako san obučena, a ispo' jeman i duge tange, one, znaš, do kolina...

DON MAVRO: Eto, ča san van reka, ovi mulac nikako ne pristaje s otin stvarin. A sićan ga se ka' je bija mali, kako se pipa doli, pa san mu ja reka...

SVI: Dosta!!!

DON MAVRO: Ala, ala, ne morate odma vikat. Čovik se malo zanese, je li... he... Di smo ono stali?

KLARA: Meni se pari da se ja neću nikad oladit, cilo vrime su mi nike fumade, ka da me ko užga. Ufff, ča je vruće.

DOBRILA: To ti je klimaks. Sićaš se ča je moja prija rekla?

KLARA: K... koji klimaks?! Di će meni bit klim... pa ja san u najbojin godinan, di će meni bit k...

DON MAVRO: Klara naša lipa, nemoj ometat ovi svečani obred. A koliko se ja sićan, ti si odavno bila curica. Ja san tek bija počeja šetat po parku s bombonin o' suvi smokav, ka' si ti bila već curica koja me je pitala jeman li oni lipi bombon ka i jučer, pa san ja reka, dite moje drago, sa' ću ja tebi dat... ~ 190 ~

SVI: Dosta!!!

DON MAVRO: Ala, ala, ča ste odma skočili, samo Klari tumačin nike stvari oko ti stvari. Iđemo na vinčanje.

DOBRILA: Di ćete, don Mar... Mavro? A naše vinčanje? Oli ćemo se sami vinčat, brez vas?

DON MAVRO: Kako ćete se sami vinčat?

DOBRILA: A rekli ste da grete na vinčanje, pa bi bija red da najpri ovo vinčanje odradite, a onda pojte di vas voja.

DON MAVRO: Dobrila, dite drago, meni se čini da tebi fali koja daska, a?

MILIENKO: Ne fali njoj nijedna daska, don Marv... Mavro, meni falu tri daske i još ji nisan stiga napravit, prijatej marangun je na bauštelu, pa ćemo to, čin on dojde za blagdane doma, sredit. Neće više bit – Milienku falu daske.

Niks.

DON MAVRO: Sinko moj, ne daj Bože, ali sve mi ništo govori da ćedu tebi te daske falit cili život, a daj Bože da se varan, je li...

KONTESA MARIJA: Daske, nedaske, ča smo se sa' uvatili toga. Oćete li ji vinčat, oli nećete?

DON MAVRO: Ma, di ji neću vinčat, ka' su vako šesni. Sićan se Milienka ka' je na vjeronauku...

SVI: Dosta!!!

~ 191 ~

32 (U dvorcu Vitturi je veselo. Piruje se, piva se, ide se, pije se... dere se, ždere se, loče se...)

SVI: Nikom nije lipšeee, nego naaam, samo da je mukteee svaaaki daaan... Lipo ime Dooobrilaaa, Dooobrilaaa...

KONTESA MARIJA: Radoslave! Ča to činiš iza Milienka?!

O'š da ko strada! Di si uperija to?! Je li to prema Milienku?!

KONTE VITTURI: Ma, ništa, tija san opalit u znak veseja i...

MILIENKO: Konte, reka san van već više puti, nemate kod mene šanse za opalit. Ča ste me se uvatili, i to na ovi svečani dan? Nema opalit, niks!

KONTE VITTURI: Ma... he... običaj je da se za svatove opali u zrak, pa san tija... he...

KONTESA MARIJA: Koji zrak? Uperija si kuburu u Milienkovu glavu!

DOBRILA: Ćale, ča van je? Ča ste se uzmavali s otin? To je ono ča san mislila da je veslo...

MILIENKO: Konte, oćete reć da je moja glava arija, je li?

KONTE VITTURI: Ma ke arija?! Oću reć, mogla bi bit arija ka’ bi me pustili da opalin, ali kako ste svi navalili... je li... a običaj je da se opali, pa ne znan ča vas tu muči...

MILIENKO: Ma, čekajte... ako moja glava nije arija, a uperili ste mi tu... tu kuburu u glavu, pa da postane arija... to znači da... Pa, je li vi to zaozbiljno, konte? Oćete me manit, baš zapravo?

KONTE VITTURI: Di bi ja tebe manija, sinko. To mi se malo spustila kubura prema doli, a nišanija san u ariju, ali san malo izdebulija od mise i don Marv... Mavre, ali ka’ se nabuban raki govnjari, sve će to bit...

KONTESA MARIJA: Ala, dosta više s kuburon! Spremi to u gaće i ne vadi više i... ~ 192 ~

MILIENKO: Neću i neću, pa ni vama kontesa. Neka visi vanka, to je moda.

KONTESA MARIJA: Ča je tebi, sinko?! Govorin Vitturiju da spremi kuburu i... i nemoj se sa’ nažderat raki govnjari, pa će ti skočit cukar, pa ćeš bit još živčaniji nego si inače, a ne znan kako je moguće bit živčaniji nego ča jesi.

KONTE VITTURI: Ča mi tu držiš pridiku! Čini' ću ča ja oću.

KONTE ADALBERT: Je li pir, oli nije. Ajmooo, udriiii... deriii... Voziii, Miškooo...

MILIENKO: Lipo si se nabumbija, ćale. Srića da ne voziš, ko zna di bi konj zaluta.

KONTE ADALBERT: Oho, sa' san i konj, je li?!

MILIENKO: Nisan tebi reka da si...

KONTE ADALBERT: A bi li tebi konj moga kopiton dat po ton zgužvanoj košuji, a?! A bi li tebi konj moga...

MILIENKO: Da nije konja, sa' mi košuja ne bi ni bila zgužvana... oću reć, ka da je konj prožvaka i...

KONTE ADALBERT: A bi li tebi prožvakani konj moga...

KONTESA MARIJA: Pssst, konte... konteee... pssst... izvirija van je riđipet. Ajmo, mladi, oćemo valcer! Otvorite pleees!

(Ajme, kako je rekla ovo „pleees“, nikako kreketavo, baš nikako ka da je i ona malo više potegla.)

JEDNA SUSIDA (Dok govori, čini mot ka da jema konja u briškuli, ali ona to ne čini radi konja u briškuli, jerbo i ne igra briškulu, ali jon je to taki mot osta još odavno, govoru da je to na bazi živac. Tako govoru, a ča je zapravo, ženo moja, ja ti ne mogu reć, je li.): A vidi Milienku košuje, majke ti mile, pa mu je nije jema ko šumprešat. A da se meni javija, bila bi mu ja... i još bi mu dala bomboni o' suvi smokav i... (Skroooz dobroćudno i brez ikakve zlobe. Ma ke, di bi to ona, a i ova druga... a i ona tamo do nji... a i oni tamo na drugon kraju stola... a i oni...) ~ 193 ~

JEDNA DRUGA SUSIDA (Čini fintu da ne vidi mot o' konja iz briškule, jerbo nije jon to prvi put da s njon razgovara. Da prvi! Oooo, izrazgovarale su se one, ohoho, pa jon je to više ka obično kod ove, to konj i to. A je, bilo je to još prije, padalo jon je na pamet zašto i ona ne bi jemala koji mot, recimo o' fanta iz briškule, oli kraja, e, kraja, ali se pridomislila, jerbo bi se ova mogla agravat i mislit da jon se ruga. A je bi to bilo malo nezgodno, recite pravo, a; nji dvi pričadu, ova motaje konja, a ova njon kraja... a ne igradu na briškulu...): A zašto in služi ona čičata Božica? Ča je držidu u kući? Je li radi mlika? Aaaahahaahaaa! (Ova je još dobrodušnija, je li. Mala brez malicije.)

JEDNA SUSIDA: Jooo, pogrde, ženo mojaaa. Svašta san o njoj čula, boje da ti ne govorin. (Ovo je sa' bilo baš ono s gušton, ali nima zla, ma ke zlo, ne bi te i tak'e učinile zlo za sve na svitu, propju ono blažene žene. Jedino želidu čoviku dobro.)

JEDNA DRUGA SUSIDA: Kurbača jedna. Hhhh, puuu!!!

JEDNA SUSIDA: Je... jesi li mi to plunila u rižot?!

JEDNA DRUGA SUSIDA: Di... di ću ja tebi poć plunit u pijat.

Plunila san na kurbaču... na... na onu pogrdu...

JEDNA SUSIDA: Na kurbaču, je li! Na pogrdu, je li! A bi li tebi kurbača mogla petat trisku, a?! Be le tebe pogrda kurbača megle zavrnet uvo, eve vakaaa, aaa?! A'š jaš? A'š jaš? Karbača, a?! Pogrda, a?!

BOŽICA: Koje su ono dvi štrace, tamo u kantunu? Je li ono... Je li jon ono iskrenila pijat s rižoton na glavu? Neka ji ko razdvoji. (A isto ka malo gušta, nemojmo lagat.)

KONTE VITTURI: Ala, vas dvi tuke, odma da ste pristale!

Ma, viiiidi ti nji, da je bilo, a! Oćete da van dojden tamo, a?

Oćete da ja počmen iskrečat pijate, a? Oćete da van iskrenen kuburu na pijat, a?! Nti pijat! One ćedu meni na piru tu ništo... Pu, pogrde! Đaaavla izile, pa ujidale!

KONTESA MARIJA: Ala, ne utringaji se u nji'! ~ 194 ~

KONTE VITTURI: Ča me brige, ovo je moj pir... o' moje ćere. Ča se ja jeman nji bojat.

KONTESA MARIJA: To su ti one ča činu čare. Čovika zakopadu učas, a niko ništa ne može dokazat.

KONTE VITTURI: Iden li ja tamo ko' nji, zakopa'ću ji dok si reka pršurata. One ćedu meni tu... Da čare?! Da ne bi! Hhhh, pu! Čaaa je, škorovaže! Oćete skandal činit na piru, a?! Je liii, da je bilo! Evo van ga na! Na, pa ga dršte! Alagaaa!

KONTESA MARIJA: Ča si se sa' ope' uzmava ton kuburon?

KONTE VITTURI: Asti, ovo san zapravo izvadija kuburu, a tija san izvadit... Vidi, kako se namisti uvik naopako... Čaaa je, repuše, ča gledate?! Sa' ću ja izvadit...

KONTESA MARIJA: Ala, prikini više!

JEDNA SUSIDA (Pustila je JEDNOJ DRUGOJ SUSIDI uvo – a crveeeno, ženo mojaaa, ka krv - i obe su stale i gledadu put KONTEA VITTURIJA): Ča se ono konte Vitturi uzbalija?

Vidi ga, cili se zaškarpuna, aaahaahaaahaa!

JEDNA DRUGA SUSIDA: Je li ono plunija sebi u pijat?!

JEDNA SUSIDA: A ča san ti ja rekla, neće on ist Milienkove rake govnjare. Hi, hi, hiii, eno mu je i plunija na nji... hi, hi, hiii. A koji retaj, heheheee!

JEDNA DRUGA SUSIDA: Aaaaahahaaa, haaaa, a, naslade, ženo mooojaaa! Pa, ko ovo može platit, heeeheeee...

JEDNA SUSIDA: Vidi, je li ono ništo put nas maše i govori?

JEDNA DRUGA SUSIDA: Ala, pusti ga... pravi se da ga ne obadaješ... Ooodnija mu đđđavaaa onu ludu glaavuuu. Još će nas manit iz kubure, koliko je lud.

JEDNA SUSIDA: Čini'ću fintu da ga ne vidin. Vidi ča se uzmurepija...

JEDNA DRUGA SUSIDA: E, ka da smo mi ča njemu rekle.

Gledamo ovde svoje posle i idemo rižot... ~ 195 ~

KONTESA MARIJA (Vidi koja je ura.): Ajde, mladi, ča ste se zdrgli? Iđemo, valcer!

SVI: Val-cer! Val-cer!

DOBRILA: K... koji valcer, majko? Ne znan ja valcer!

KONTESA MARIJA: A ča ga nisi učila, ka' san ti rekla? Je li te mogla Klara malo podučit!

KLARA: Koji valcer, majko? Pa, di je Štraus... jemamo mi ča još veslat do njega. Neće on još za jednu sto pedeset, dvista godin. Oooo, di je Štraus od nas... A ako nima Štrausa, nima ni valcera.

KONTESA MARIJA: Baš šćeta ča ga nima. Ajte onda čako drugo zabalajte, ka da mora bit valcer. Udrite jednu našu domaću, Morešku, kvadrilju, oli čako barokno...

DOBRILA: Možemo li barenko pojist crni rižot od raki govnjari, majko, pa da onda zabalamo, debulica me uvatila od vinčanja i svega.

MILIENKO: I meni čriva grgjoču, kontesa, pa boje da čako pojimo, pa ćemo onda udrit Morešku... Ćale, ča činiš s tin rakon govnjaron iz rižota? Je li to mašeš prema meni... Je li to...

(Bufff! Pufff! Tumppp!)

KONTE ADALBERT: A bi li tebi konj moga kopiton dat po valceru, a?! Po Moreškoj, a?! Ti'š meni da konj... da pijani konj... da prožvakani...

~ 196 ~

33 (Jednu po ure poslin, oli tako nikako, ka' se izilo crni rižot o' raki govnjari, a koje je, triba li to napominjat, uvatija Milienko u par dan i skupja za ovi svečani dan. Uvatija je dvi pune konistre toga, a bilo je i par šparići za juvu i ništo lipi bašak, i jedan mali šambrbrk. Baške i šambrbrka je odma pofriga i izija. Baške najvoli frigane, pa da malo začvrču u pršuri, uvatu boju, pa ono lipo zeleno meso, ko se ne bi zgadi... mašija. A šambrbrk je više nako da pusti gušt, jerbo ka' je puno mali, nima ništa iž njega. Ali, sve u svemu, dobro je, nije gola kost.)

KONTE VITTURI: Vidi ga, miče se. Taman ga nanišanin, a on se makne. (Nišani u MILIENKA, dok ovi bala.) Ala, umiri se, nesrićo!

KONTESA MARIJA: Ča to činiš, nesriknji sinko?! Ako ti se trpi, poj na balaturu, o'š nas osramotit prid voliko svita!

KONTE VITTURI: Evo san jušto bija naniš... Ča vičeš! Ne može čovik ni opalit dva ica, a da ga ne napadu.

KONTE ADALBERT: Oho, počele su i duge cijevi radit, je li?

KONTE VITTURI: Rušiniću, pijani bili tiću, ne utringaji se, vidiš da oću puknit koji itac. Aj, tamo balaj, lipo ti stoji oti riđipet ispo' košuje, širi te u lopatican.

KONTESA MARIJA: Ala, spremi to brzo u gaće! Svit te počeja gledat.

KONTE VITTURI: Neka gledadu. Jemadu ča i vidit. Ovo je skupa kubura, kupija mi je jedan prijatej još ka’ smo skupa služili duždu Petru prvon i otadžbini.

KONTESA MARIJA: Koja kubura?! Pa, je li ti vidiš ča držiš u rukan? Ako ti se trpi, poj na balaturu i kapji doli u more, a ne ovde, vako priko stola.

KONTE VITTURI: Ma ča, koja kub... Eto ga na, ope' san izvadija krivu. Ča? Ča oni viču tamo, ništa ne čujen od ove glazbe? ~ 197 ~

KONTESA MARIJA: Pitadu te da ča će ti veslo na piru.

KONTE VITTURI: Sa' ćedu oni vidit veslo, samo da izvadin kub...

KONTESA MARIJA: Ne vadi ništa, ča je da je, samo ne vadi! Sidi lipo tu i ji rižota o raki govnjari, sa' će i pečeni raki govnjari. Ali nemoj odma navalit, znaš da ti naškodi masno uvečer. I... ne vadi! Jesmo se razumili?

(I dok Vitturijevi raspravjadu o kuburan i veslin, na drugon kraju, u kantunu, sidi kolpani KONTE DRUŽIMIR, iskrivjene čunke na jednu bandu i dlakicu bali, oslanja se na šćulu, ali govoru da se lipo rekuperaje, samo se ne smi natrudit, pa se on trudi da se ne natrudi, a to mu je najteže palo. Jedna curica mu daje jist, jerbo je još slab u rukan, ali može on, može jednon rukon, oooo, može ka’ oće, samo mu je draže da mu curice daju jist i pit, pa in on daje bombone o' suvi smokav.)

CURICA: Ajde, barba Družimire, oćete zinit oli nećete. Eto taaako, jednu za mene, jednu za moju prijatejicu...

KONTE DRUŽIMIR: Ajde, mala ne fifdi fego frfaj u ufta, fladan fan fa faf. A flafit fe mi ofi Milifenfo, flafif fe on meni lafru, nalefif fe frije oli fafnije.

CURICA: Ajde, ijte, nemojte govorit, sve van kapje po gaćan, pa ću van ji morat dobro isfregat bruškinon, da ta masnoća izajde.

KONTE DRUŽIMIR: E, fe, fe, feee... (To se ka smije, samo ne može boje, bolest je to, a nije se rugat sa bolesti, rekli bi naši stari – ča gledaš, to čekaš.) Fad fu fe jof vife ifporkaf, da jemaf fta frat. Fe, fe, feee... Lifo fu fkinif gafe, fa fef ji ofraf, a dok fudef frala, fokafat fu fi fifa fafalifa i daf fu fi fomfon o' fuvi fmofav, fe, fe... A, je li mofe, mala furife?

CURICA: Barba Družimire, ja vas, daprostitekurcatebe ne razumin. Samo frfljate. Ali, je, sve će bit kako vi kažete. Meni su moji rekli da van sve ugađan i udovojavan... ~ 198 ~

KONTE DRUŽIMIR: Fe, fe... Ufovojif fef fi farfa Frufimiru, fe, fe... Fa fe fi farfa daf fomfoni, fe, fe, feeee...

CURICA: Ajme, ča ste se zaškarpunali, barba Družimire, bi'će van skočija tlak. Ča ste se tako uzmurepili, ne di-raj-te meee. Vidi ga! Čo! Puuuu-sti te meee!

KONTE DRUŽIMIR: Fkofija, e, fkofija mali fif fafalif... fe, fe, feee...

CURICA: Upomoooć! Konte Družimir se prosuja po tleju. Ne pušća mi pandel. Vidi ga, skroz se ukočija, ali ne pušća.

Konteee! Ma ke, ne obadaje.

(KONTE DRUŽIMIR je u ton momentu ispri sebe vidija sve nike lipe male curice u bilin veštican, kako plešedu okolo njega, ka nike male anđelice, sve nako nikako ka nepostojeće, a ope' su tu, pa još pivadu niku lipu pismicu...

Za naježit se. Nije ćutija ni tlak, ma ništa, judi moji, eto, tako mu je bilo lipo došlo, da je zaželija do vika bit u ton stanju, pa bija to kolpin, oli ča ko' bilo da bilo.)

KONTESA MARIJA: Eno ga je ope' kolpalo. A ka’ se ne čuva. Vidi ga ča se zaškarpuna. A bija se lipo počeja rekuperavat. Aj, brzo ga odvedite likaru i... Pa, pa je li mu ovo butiga otvorena? Ko je bidnon čoviku otvorija butigu?

Još se i rugate š njin, a?

CURICA: Nisan ja ništa, teta kontesa Marija, otvorila, atroke butigu. Bi'će on sam kako uspija, cilo vrime je ništo peška oko gać i... i je li to ti njegov miš papališ? Viiidi ga, je li to spava, a? Mogu li ga malo taknit?

KONTESA MARIJA: Taknen li ja tebe, pa'š vidit bile miše, znaš! Aj odma ća! Igrat se vanka s dicon. I ko te je samo pustija da ga čuvaš? Ufff... moran mu spremit ovo nesriće nazad u gaće... nnnti, evo je zapelo... Koje su ovo moderne gaće? Mora on tirat modu, radi curic. Koji je to merlo. Ajd, upri mala i ti malo! Uvati! Ne za to! Uvati gaće! Eto ga na, uliza je, vratija se rode. ~ 199 ~

CURICA: Reka mi je u parku da mi neće bit ža... zapravo, napisa je na kartu, jerbo mi je cilo vrime ništo govorija i frflja, da mafa ofef mi fofifat fifa fafafifa i sve tako, ali ga ništa nisan razumila, pa mi je napisa da oću li poć š njin na pir i da pitan oca i mater, neće ni njima bit ža, a kriza je, recesija pa, je li... a svaki mletački dukat dobro dojde, zauvar je.

KONTESA MARIJA: Aj, aj ća više, ti i ča će kome bit ža!

Liiipo si počela, rano si se dala u promet, a. Divota. Ajte, uvatite ga i iznesite, vidite da je zauzeja misto di se bala.

Smeta. Komad čovika je to. Ala, brzo š njin vanka na ariju!

Ne s tin njin, jeste poludili! Vanka s cilin njin, s konten Družimiron. E, tako, njega uvatite, a ne njega mu.

(Svršila je prva tura balanja, svi gredu prema svojin mistin, a KONTE VITTURI ope' nišani, ovi put iz prave kubure, pazija je ča će vazest u ruku.)

KONTE VITTURI: Sa' si moj! (Nišani u MILIENKA, koji mu se približaje, pa mu je lakše, ne MILIENKU nego VITTURIJU nanišanit.) Svrši'će i ovi kurbin pir, adio baraka!

DOBRILA (Koja mu se sa’ već približila, pa gleda ča jon otac čini, a i čula je ča je reka): Ćale! Pa za svoju ćer reć da je kurba?! Pa... pa kako vas nije srrram!

KONTE VITTURI: Di ću ja za tebe reć da si kur...

DOBRILA: Pa, sa’ ste rekli da će svršit ovi kurbin pir, a pir je moj, pa prema tome, ka’ se zbroju dva i dva...

KONTE VITTURI: Koje zbrajanje, ćerce? Tebi nikad nije išlo zbrajanje. Nisan ja tebi ništa reka. To se tako reče, to, kurbin pir i tako...

DOBRILA: Pa, ča mi jemate govorit da san kurba, ako se to tako reče. Ča bi tek bilo da san poštena... Vidi mene sad, ča bi tek bilo da san kurba, onda bi mi rekli da san poštena, a?

KONTE VITTURI: Ala, ne kompliciraj sad. Kurba nekurba... ko će više znat... Pir ka pir... Pusti me da malo opočinen, pa ću kasnije ope' provat potegnit Miljen... pojist paprčnjak... ~ 200 ~

DOBRILA: Vidin ja da ste vi ope' mišali kapi za živce i opolo.

KONTE VITTURI: Nemoj da ti ja pomišan kapi u glavi, pa'š vidit!

MILIENKO: Konte, je li to pritite mladoj?!

KONTE VITTURI: Koja mlada, ovo mi je ćer! A i ti si mi nika planta, pa nako plešeš i mičeš se naglo, da te čovik ne može ni nanišan... ni vidit dobro. Oli ne mo'š malo polagje.

MILIENKO: To je taki ples, moderni, tehno Moreška. Mogli ste i vi malo zabalat, a ne karat se š ćeron.

KONTE VITTURI: K... kojon ćeron?! Koje karanje š ćeron?!

Ko ti je to reka? Od koga si to čuja? Pa, ča je ovo došlo među sviton, samo se rastrisadu tuđi posli. Ala, balat tamo, i ti i ti! Da karanje s ćeron. Judi moji, ovo mora susvita, svak samo gleda tuđe posle i kako će ga kome zakalumat iza kostiju...

34 (MILIENKOVA soba. MILIENKO leži na posteji.)

MILIENKO: Oooo, Do... br... bri... ila... ila...

DOBRILA (Uliza u sobu. Stane na vratin i zblezne se.): Milienko!!! Č... ča to činiš bidnoj beštijici?! O... oli ovo ne bi tribala bit naša prva bračna noć?

MILIENKO: E... je... je... pa... pa... ča nije... nije... kako... kako vaja... aja... ja... ja...

DOBRILA: Kako je meni prija opisala prvu bračnu noć, čini mi se da to tako ne gre. (Ništa njoj bajnoj nije jasno. A kako i bi.)

MILIENKO: Č... ča ona... znaaaa... zn... zn... aaannnn...

DOBRILA: Bidan miš papališ, ciloga ćeš rašćenit.

MILIENKO: Ma... ma kkk... ke raš... ašćenit... ooo, Dobr... ila... ila... ~ 201 ~

DOBRILA: A ča bi ja tribala sa' činit? Meni je prija to skroz drukčije rekla. A i Klara je ništo pričala, malo drukčije nego prija, ali ope' ni jedna nije rekla da to bude vako...

MILIENKO: Pa... pa... dobro... o'š... o'š mi upropas... pastit... pr... pr... vu bračnu noć, aaa... aaaa...

DOBRILA: Nisi ti sam u braku, i ja san, pa...

MILIENKO: Pu... pusti me... me... I... ča si svukla tan... tange do koli... li... naaa...

DOBRILA: Tako mi je prija rekla. Meni tu više ništa nije bistro...

MILIENKO: Ka... kako će... ti... ti bit bis... tro ka si se nalizala ružooo... žo... žolinaaa.

DOBRILA: Ti zar oćeš da ja vezen goblen prve bračne noći, a?!

MILIENKO: E... e... e... Samo... samo obući i tan... tange mud... mudante... pa vez... vezi... ezi... ezi...

(Malo poslin.)

KONTE ADALBERTO (Naglo otvara vrata i uliza u MILIENKOVU sobu): Uuups! Evo san falija vrata, he, he, mislija san da je moja soba, he, he, pa san tija vazest vazel... i... i dere li se to ča, a?

DOBRILA: On dere, a ja vezen goblen. Prija mi nije rekla da to vako iđe, ali ako je moj Milienko zadovojan, i ja san. A obeća mi je kasnije dat maloga miša da se igran.

KONTE ADALBERT: Milienko!!! Č... ča to činiš, nesrićo?!

MILIENKO: Ć... ćale... Oli mi o... oćeš upro... upropastit pr... pr... vu brač... nu nooooć... oć... oć!

BOŽICA (Naglo otvara vrata o' MILIENKOVE kamare.): Konte, pa di ste vi? ... Rekli ste da ste žedni, pa... Nnnti, Milienko, ča ga dereš! A ča ti, ćerce, činiš?

DOBRILA: Vezen. A ča ti, Božice, činiš ovde tako razgolacana? Di su ti mudante? O'š se priladit tako. ~ 202 ~

BOŽICA: Asti miša papališa, nisan ni vidila da san doli bjanko! Sa' ću se obuć.

MILIENKO: Bo... bo... božžž... žice... žice...

DOBRILA: Ja se, evo, trudin vako ostat trudna. Reka je Milienko da ako može on veslon ostat, da onda mogu i ja goblenon, pa ga vezen dabili vezen, deri-peri, jedan gori, jedan doli...

MILIENKO: Der... Deri, Miš... Miškooo!!!

BOŽICA: Dobrila, ćerce, pri' bi ti ostala trudna s onon starešicon Getr... Gertrudon nego s goblenon. Ohoho bi ostala š njon trudna, pa kako. A vako, mo'š ti to koliko o'š, ali nima ti tu kruva, dok ovi lude dere miška.

KONTE ADALBERT: Ala. Božice, brzo izlizajmo! (Meka jon je ruke na oči, da ne gleda ča se događa u kamari.) I kako si mogla zaboravit mudante?!

BOŽICA: Ostale su mi na posteji, konte, oli niste vidili?

KONTE VITTURI (Naglo otva... Ma, ne otvara vrata, ka' su već otvorena. Uliza kroz vrata – ma vidi sa', a kroz ča bi triba uć, kroz ponistu? A, budale! – Dakle, KONTE VITTURI uliza unutra i zagleda se u MILIENKA, pa u ostale.): A di ste vas dvoje, ja čekan na posteji ka nika stvar i... Oaaasti miša, Milienko! Pa, ča to činiš? Ne ide to tako ka' se oženiš? Tebi zar baš falu dvi daske...

MILIENKO: Tri... tri... tri...

DOBRILA: Ćaća, vazela san van jedan goblen iz kantunala, nemojte se idit, ovo je samo za prvu bračnu noć... I... i di su van mudante, ćale? Pa ča je ovo, svi bez mudanat u mojon prvon bračnoj noći, samo san ji ja morala navuć?!

KONTE VITTURI: Ma, ne idin se, ćerce, da'će tebi ćale još gobleni, ka' te vako ide. Amo ća, da ne smetamo Dobrili u vezu. Ala, Vitturi, Božice... gremo u kamaru, priladi'ću jajnike ovde.

KONTE ADALBERT: Amo ća, aj. ~ 203 ~

BOŽICA: Ala, uvatimo se u vlakić! Gremo!

KONTE ADALBERT: Ja ću u sridu! Ala, makni se, Božice! Ti naprid.

SVO TROJE (Vozu vlakić prema sobi o' KONTEA ADALBERTA, ili čija je već, ne znadu ni oni): Iiiii... nikom nije lipje neg je naaam, samo da je vaaakooo...

(DOBRILA i daje veze goblen, a MILIENKO... ča ćemo poć govorit, nećemo mu smetat u ovon noći, je li...)

35 (S ponistre, one na sjevernoj bandi, s koje se ne vidi Šolta, ali se vidi Kozjak, a s Kozjaka se vidu i Šolta i Brač i Hvar i svi otoci, a nećete virovat, ka’ je vedro, i talijansko brdo Monte Amaro – daklen, odotle, ma ne s Kozjaka nego s ponistre, ča je ovo sve poludilo, KONTE VITTURI nišani iz kubure doli put pokretnoga mosta, ono di su kafići, pašticerija i ča ja znan sve još.)

KONTE VITTURI (Govori sebi u bradu.): Ajde, ne miči se!

Tako stoj... ala, miran budi... vidi ga! Ope' se maka... Sa' ću ja tebe... (KONTE VITTURI je u ton trenu puka, oću reć, iz kubure, a je, pri' toga i on malo – da malo – puka, ali to je bilo pjufff. Ma, ne ka' je on puka, nego ka' je puka iz kubure, pjufff! – ka ono ka' za Badnju večer udreš kaluncinon u zid, a meka si malo glav o' šuferini - ono, pjufff, pa ti se svi smiju i govoru da je prnila tuka, ha, ha, ha... Onda se i ti š njima smiješ, ka, nije te brige, a zapravo in ne daš gušta, ali to oni znadu, jerbo nima toga, kome se to nije dogodilo, to, da mu je prnila tuka u ruki. Ali, svejedno kasnije ideš ko' tete na pršurate, pri' ponoćke.)

Moooj Milienko lega je da spaaaava...

Od te kubure zaboli'će ga glaaavaaa...

~ 204 ~

KONTESA MARIJA (Uliza u sobu i gleda KONTEA VITTURIJA di nišani.): Ča to činiš? Je'l ti to dimi iz kubure, a ništa se nije čulo? O'š da ko pogine!

KONTE VITTURI: Oću... Ovi... n... neću. Ovo san tija opalit malo od veseja, ono, po običaju. Uvik se opali ka’ su svati.

Pa, reka san ti jutros. Oli si zaboravila vazest ginko?

KONTESA MARIJA: Nisan zaboravila, ali nisan zaboravila ni da je puno svatov bilo, ma se ne sićan da si ikad opalija.

Jesi bija vesel, ali nisi opalija.

KONTE VITTURI: A eto, ovo su naši svati, pa bi bija red opalit, nek se čuje, aaaj, nek se čuje, čujeee... aaaj nek se znaaaaa...

KONTESA MARIJA: Ako misliš opalit, ča onda nišaniš put doli, a ne put u nebo, a? O'š da ko strada!

KONTE VITTURI: Ma, ko će stradat, ča je tebi?!

KONTESA MARIJA: A kome si onda ono govorija da se ne miče, da miruje i stoji na mistu...

KONTE VITTURI: Aaaan, to? To san govorija jednome tiću prepeliću... nako, brezveze... i to...

KONTESA MARIJA (Dolazi do ponistre i gleda gori, pa doli, pa ope' gori, pa doli.): Pa ono doli je... Ono je...

KONTE VITTURI: Ne naginji se kroz prooozooorrrrr...

(KONTESA MARIJA čini puno lipi kolut naprid s visokin ocjenan za umjetnički dojam, i pada doli. Srića da je pala na tvrdo, pa se nije utopila.)

(Pritrče jon MILIENKO.) MILIENKO: Kontesa! Kontesa! Jeste li dobro! Alo! Alooo!...

Pa ovo triba dat umjetničko disanje gučak na gučak, kako me je Dobrila učila. (Počme jon davat umjetničko disanje gučak na gučak – puhhh, puhhh, slurrrp, žval, žval, ploooahphhh...) Evo ga, jeman ga, jeman plus od bila! Uspili smo! ~ 205 ~

KONTESA MARIJA: D... di san? Je... je li ovo r... raj?

MILIENKO: Ni... nije raaajajajaaa mojaaa... Ostavite mi... veslo, konteso! I popratni sadržaj isto.

KONTESA MARIJA: K... koji si ti? Koje veslo? Koji sadržaj...?

MILIENKO: It iz aj, Milienko. Oli me ne poznajete? O... ostavite to! Kaka! Pus-ti-te tooo! Oćete da propivan u Bečkin dječacin, a?! Oćete da i meni konte Družimir bude dava bombone o' suvi smokav u parku, a?!

KONTESA MARIJA: Aaan, to si ti, Milienko, milo momče naočito. A ča činiš ovde?

MILIENKO: Doletili ste odozgar ka tica prepelica, pa san van dava umjetničko disanje gučak na gučak.

KONTESA MARIJA: Aaan, ovo si me ti, znači, vako izbalija.

MILIENKO: Jema san najboje namjere... ja...

KONTESA MARIJA: Ka da ne znan. Jerbo, ko se izbali nego ko jema najboje namjere, je li, prema onome drugome... he, he...

MILIENKO: A kako ste vi svršili ovde doli?

KONTESA MARIJA: Lipo, nikad lakše.

MILIENKO: Oću reć, ča je reć da ste pali doli s ponistre?

KONTESA MARIJA: Ne sićan se. Ka da me je niko gurnija s ponistre i...

MILIENKO: Ma di će vas ić ko gurnit.

KONTESA MARIJA: Sićan se da je konte Vitturi tija nikoga opalit i...

MILIENKO: Kontesa, nije sa’ vrime ni misto... kiša će i to...

KONTESA MARIJA: Pa... pa tebe je tija opalit, ne makla se s mista! Ispiva ti je i pismicu da si lega od kubure spavat.

~ 206 ~

MILIENKO: Mene?! Samo još fali da mene opali. Malo ča mi se s ocen kara po cile dane, još bi mene opalija, je li?!

Nikako me se ostavit, a koliko puti san mu reka... Ne'š ne!

KONTESA MARIJA: Reka je da to on od veseja i to...

MILIENKO: Od veseja bi me opalija? Znan ja da bi on bija vesel, ali niks, njente manđare, nima u mene kruva.

KONTESA MARIJA: Kojega kruva, crni sinko?

MILIENKO: Ni crnoga, ni biloga. Aaa, ne'š, ne,!

36 DOBRILA: Majko, jesi li ga vidila, sa' je bija tu?

KONTESA MARIJA: A ko ili ča, ćeri moja?

DOBRILA: Razum, nikako ga ne mogu nać, jema bi' da san ga ope' izgubila.

KONTESA MARIJA: Ajde, nać ćemo ga. Iđen reć i drugin da ga potražu. Nije razum jagla, pa se tako lako zagubi.

KONTE VITTURI: A ča je? Ča se dogodilo?

KONTESA MARIJA (Zavrće očima.): A evo nan je mala ope' izgubila razum, pa ga tražimo. Aj, ti pogledaj tinel, a ja i ona ćemo ovde. Kako ga samo izgubi svaki put. Pa, ovo je za poludit.

KONTE VITTURI: A koliko puti san jon reka neka ga čuva, nek gleda di ga nosa, java ga nosa.

DOBRILA: A ča ću, ćaća, nisan ja kriva, dogodi se svakome da malo izgubi razum. Nać ćemo ga, nu.

KONTE VITTURI: Ajde, brže to, zakasni' ćemo u večernju điradu, Marija.

KONTESA MARIJA: Strpi se malo. Stisni malo.

~ 207 ~

KONTE VITTURI: A uvik san stisnut, zato i gremo činit đire, da ne buden stisnut. Uzmi i kartu večeras, da ne bude opet, nisan znala. Nika' se ne zna ka' će karta zatribat.

DOBRILA: Samo mi otavite čistu kartu, ako me uvati hirpn... hiprn... hiperventilacija, pa da ne bude ka i oni put, ono ka’ ste me cilu izmazali i...

KONTESA MARIJA: Jema karte i za tebe, kupila san u mletaškoga trgovca iz Venecije.

KONTE VITTURI: Onda je venecijanski, a ne mletaški.

KONTESA MARIJA: Mletaški je baš zato jer je iz Venecije, nemoj me sa' i s tin.

KONTE VITTURI: Asti, deboto san zaboravija. Ajmo, Marija, brže prođirat, sa' će mi sapunica.

KONTESA MARIJA: Jema još vrimena do sapunice, ne'š zakasnit.

KONTE VITTURI: Kako jema još, reka san Antici da mi pripremi sapunicu za okupat se za po ure, o'š da se oladi, o'š da se još više doli priladin, a? Malo sve, pa su mi još i marovele falile. Ajme, ča san živčan, sa' bi moga koga iz kubure...

KONTESA MARIJA: Evo, gren, gren, ufff, ča si naporan. A moran mučat, svitu moj, i trpit ovo, jerbo je onda još gori, a strrrašan je po naravi. Ajme, ča je težak, mušićav, a za svaku odma vadi ku... kuburu i ajme ti se onome ko mu se najde na putu. Boje da van ne pričan.

KONTE VITTURI: Ala, gremo li, oli ćeš sa’ balit tako brez veze! Amo pri' sapunice, aj!

KONTESA MARIJA: Gren, gren, ča odma vičeš... Eto, ča san van rekla, puno je nagal, moglo bi ga jedan put kolpat ka i onoga bidnoga, nesriknjega Družimira. Odma plane, ka šuferin. A je bidan dobar, družejubiv, apožito s curican. Jooo, ča su mu curice drage. Baš me čudi kako nije posvoija čako dičice, ka’ ji nako voli. Propju je lud za njiman. Puno duševan ~ 208 ~

čovik. Ali, eto ga je kolpalo, malo veći tlak i ode rode u jagode... nika' ne znaš ka' ćete snać...

KONTE VITTURI: Pa, dobro, Marija, s kin to bališ toliko? O'š baš da poludin skroz, a? Pa osta'ću brez sapunice!... Vidi je, ne obadaje. Alooo, vamo se ošervaj, evo meee! Faaala ku... kući našoj, evo se uputila.

KONTESA MARIJA: Eto me, ča odma činiš uzbunu.

DOBRILA: Evo gaaa, majkooo, našla san gaaa! Bija je u Milienkovin gaćan. Pa, kako san ga samo zagubila.

KONTESA MARIJA: Aj, niman sa' vrimena, ovi će me utopit, ako smista ne dojden. Srića da Milienko jema rezervne gaće.

KONTE VITTURI: Pa, o'š ti doć do jutra?! Evo mi se počelo trpit.

KONTESA MARIJA: Gren, gren. Evo nan je mala našla razum, bila ga je zagubila u Milienkovin gaćan...

KONTE VITTURI: A di će nego tamo. Ka da to nismo mogli pretpostavit.

EPILOG DON MAVRO: Ala, ti, tamo gori! Ča se čeka? Vataj se organa i deri!

SVI: Haaahaaahaaaa!

(Lušićka crikva. Tam-tam-taraaam... S organa - samo se nemojte sa' ope' počet smijat za organ, jerbo ću smista pristat pisat - gori na koru, MAESTRO ZAGORELLI svira onu poznatu glazbu za vinčanje. Koko plače suze radosnice, koko žalosnice, je li, kako se kome ovo vinčanje vata. ) DON MAVRO (Veselo, s oltara): He, he... a sićan vas se konte, ka' smo ono skupa u parku davali bombone o' suvi smokav momčićin i curican i... he, he, he... ali nije ovo baš misto, a nije ni vrime... oblačno je... oću reć, nije sa’ baš ~ 209 ~

vrime da se spominjemo ti lipi trenutak, je li... he... he... a koja su to vrimena bila...

MILIENKO: Ajmo, don Marv... Mavro, oladi'će se pečeno, pa neće vajat. Brže to malo.

DOBRILA: E, ča sa’ jema veze ko je bija u parku i dava bombone smokvenjake. Ovde smo drugon prigodon.

MILIENKO: Kako smo ovde drugon prigodon? Oli nismo ovde ovon prigodon? I kako možemo bit ovde drugon prigodon, a ne sad, ka’ smo ovde sad, oću reć, ovon prigodon? Kako to drugon prig...

DOBRILA: Milienko, o'š mučat?! O'š upropastit vinčanje radi tvoji glupi pitanji?!

KONTE DRUŽIMIR (Dlakicu iskrivjene čunke i malo bali na jednu bandu, ali dobro se počeja rekuperavat. Govori se po selu da ope' polako šeta po parku i nudi curican bombone o' suvi smokav.): Malo fa fi jedno vinfanje ufrofaftija, je li, mulaf!

Zafali Fogu fta fi falu fvi dafke, inafe bi filo fvafta, ali mi fe je fa... Pa fad ofef i ovo. Ajmo, brfe fo, fon Mafro, moran u fark, fad fe mi furife pofet fetat po farku...

MILIENKO: Da prostite, konte, ništa vas ja ne razumin. Ča to frfljate?

DOBRILA: Ni ja nisan ništa razumila.

KONTE DRUŽIMIR: Rafumit fef fi mene fad fe ofifdin ovon ftakon fo flavi, fifda fi faferifa, fa bi li fi fifda faferifa.

DOBRILA: Opet vas ništa ne razumimo, konte Družimire. A da se pojdete malo družit s dičicon u parku, to ste uvik volili.

KONTE DRUŽIMIR: A i fi Fofrila fef mi fat afresu, lifo fi me nafanjkala, a ja povirofa fa fef fe ufat fa mene... a fi f ofin mulfen u fark, pa malo fo nego fi ufekla f vinfanja f njin i...

DON MAVRO: Ala, konte Družimire, dosta je bilo frfljanja, vidite da je u pitanju svečani obred i...

~ 210 ~

KONTE DRUŽIMIR: Feba fe fvefani ofred, fa fe feba, a nifi mene fvefano ofredija fad fan fe friba vinfaf fa Fobrilon, a... aaaaa... (I bidan konte se iskrenija na tle.)

MILIENKO: Bidan čovik, oće li ga ko iznit vanka, vidite da je ovde vinčanje.

DON MAVRO: He... he... jemaš prav, mladiću. Čekaj, čekaj, jesi li ti oni Milienko ča san mu...

SVI U CRIKVI: Dosta!!!

DON MAVRO: He, he... dobro, dobro, ne morate tako vikat, ne smi se čovik ni sićat... Eto, možete pojubit mladoga, oli ča bi naši stari rekli, nau ju mej kis d brajd.

KONTE VITTURI: Cmmmmoook! Žval... žval... sluuurrrp... ploahhh!

DON MAVRO: Ala, ala, ostavite čako i za bračnu noć.

(Iz crikve šotobraco izlazu mladenci, KONTE VITTURI i KONTE RUŠINIĆ, a DOBRILA i MILIENKO ji posipju bombonin o' suvi smokav i svi plaču suze radosnice.

KONTESA MARIJA i jedan ajduk su se zagrlili, pa i nji dvoje posipju mladence bombonin smokvincin, a KONTE DRUŽIMIR se malo rekupera na ariji, i oslonija se na šćulu, pa je iz žepa izvadija bombon o' suvi smokav i daje mot jednoj maloj curici da mu dojde otrat bale. A KONTE VITTURI i KONTE RADOSLAV se na konjin gubu u daljini, dok se u pozadini čuje refren pisme Priti men.

I eto ga.To je bila prva istospolna zajednica – ma ne KONTE DRUŽIMIR i CURICA, ča je vama - na ovin prostorin, ako ne i šire, pa su Kaštela i po tome pionirska. Evo, je li moglo boje svršit, svi lipo sritni i zadovojni, a ne ubivanja i kubure. Ko je to vidija, činit razgrđe i karanja. Ala, gotovo!)

~ 211 ~

EPILOG POSLI EPILOGA

(E, a ča ste vi mislili, da je gotovo? Kako da ne! A ča je bilo s Dobrilon i Milienkon, a, to vas ka ne zanima, je li?)

DOBRILA (Sidi na šentadi, doli, istočno o' kaštilca Vitturi, a jugo po... la... ko, ono, skroz polako laška površinu mora i budi jon zaspale događaje, privrće jon slike mladosti ispri očiju, a njoj tu i tamo kane po koja suza. Onda se prene i pogleda prema moru.): Milienko! (Najpri ka da je izgubila glas, samu sebe nije čula, a onda jače dozove.) Milienko!

Pazi, o'š upast u more, a?! Ala, dolazi vamo, gremo doma obidvat. Jema brujet o' raki govnjari, to ti najvoliš. Aj, brzo vamo, čeka'će nas dide Milienko doma, misli'će se di smo.

Je li ovo već manje kvarat... Znaš da ne voli ka’ ne dojdemo do podne.

(Mali MILIENKO dotrče do babe DOBRILE, daje jon niku malu škojkicu ča je naša i pokažije jon) MALI MILIENKO: Skojka, baba, skojka!

DOBRILA: Je, lipi moj, škojka, lipa škojka. Ajmo je kazat didu. Ajme ča će dide reć, koja je to lipa škojka, a.

Papaćemo brujeta. (Uvatila ga je za rukicu i gredu put kaštilca.)

- Nemojte ča zamirit –

Staniii! Oooo, Liskoooo!!! Stooojjj! Feeermaaaa!!! Nije još gotovo. Zaboravija san reć da ovo nije gotovo, dovršeno, jema bi još puno toga pisat, a... a neću! Zašto, e, zašto. Za babino brašno! Neću. Do-pi-zdi-lo mi je, razumiš. Dopizdilo mi je pisat i onda san reka – fajront, nima više, pa kome drago, kome nije. Eto ga. Oooo, jema tu još poslaaa, da jemaaa. Ali neću.

Aj, sa' mo'š. Gasi svitlo! Gasi! O'š da ti ja dojden tamo, a! A'š da ti zavrnen uvo, a? A'š, a? ~ 212 ~

~ 213 ~

BIBLIOGRAFIJA LUDI ŠETAČI (1988.), proza – nakladnik Omladinska iskra DNEVNIK OČAJNIKA (1994.), humoristički roman – nakladnik Društvo humorista Split ATEIST SAM, BOG MI JE SVJEDOK (1997.), zbirka aforizama – KKU Poklade NOVI DNEVNIK OČAJNIKA (2002.), audio CD izabranih humorističkih zapisa; objavljivanih na Radio-Splitu, tekstove govori glumac HNK Split, Ilija Zovko – nakladnik HRT Radio Split DALMATINKO (2003.), knjiga za djecu – nakladnici Školska knjiga i OŠ Bijaći BEZ KOLESTEROLA (2003.), humoristični roman – nakladnik Nova knjiga rast, Zagreb PRAZNINE (2003.), roman – nakladnik Libro, Pula EL DOTORES (2004.), satirični roman – nakladnik Nova knjiga Rast - Zagreb DNEVNIK OČAJNIKA, drugo, dopunjeno izdanje (2005.) – nakladnik Nova knjiga Rast - Zagreb OBALA POSKOKA (2008.), roman – nakladnik Libro, Pula TRILOGIJA TIHOG URNEBESA (2012.), satira – nakladnik Naklada Hrid, Zagreb KEKS I GLAD (2008.) Urnebesna kazališna hit komedija, koju je Kaštelansko kazalište do sada izvelo 21 put.

Predstava je pored brojnih pohvalnih kritika struke i publike, na 2.Festivalu amaterskih kazališta u Slavonskom Brodu dobila nagradu za najbolju predstavu festivala, grand prix publike kao najbolja predstava, te dvije nagrade za glumu.

Pored toga, plasirala se u finale 50. Festivala hrvatskih kazališnih amatera na Hvaru 2010. godine, gdje je imala tri nominacije za nagradu – tekst, režija i gluma. ~ 214 ~

LOS EBETES (2012.), crna komedija premijerno izvedena 26.05.2012. u Kaštelanskom kazalištu.

Uredio i priredio za tisak knjigu GLENDE I ŠALE (2010.) – nakladnik KKU Poklade Kratke priče objavio je u Večernjem listu, Nedjeljnoj Dalmaciji, Omladinskoj Iskri, Književnoj riječi, BKG-u... te u časopisu za kulturu i umjetnost Mogućnosti djelove proze iz LUDIH ŠETAČA. Kazališna jednočinka KAD PROPLAČU KURJE OČI (1986.) u izvođenju Kazališne grupe Marijani iz Ploča igrana je u Splitu, Pločama, Kninu...

Radio-drame: KITILI SMO TETU JELKU (glume Arijana Čulina i Ilija Zovko), POVRATAK DIOKLECIJANA (zajedničko djelo s Mladenom Vukovićem, koji je dramu i režirao, a glume Josip Genda, Ilija Zovko, Franko Strmotić, Arijana Čulina i Trpimir Jurkić), monodrama ZONA OČAJNIKA (glumi Ilija Zovko, redovite kolumne nedjeljom NOVI DNEVNIK OČAJNIKA, te brojni skečevi objavljivani i objavljuju se na Radio-Splitu, Radio-Kaštelima, Zagrebu II...

Objavio je tzv. Poster-aforizme, čiji je kasnije veći dio uvrstio u knjigu ATEIST SAM...

Glavni urednik satiričnog godišnjaka MAŠKADUR Uvršten u ANTOLOGIJU HRVATSKOG AFORIZMA i u ENCIKLOPEDIJU AFORIZAMA. Dugi niz godina, sve do smrti Tonča Keruma i prestanka izlaženja lista, bio je zamjenik glavnog urednika BEREKINA. Nekoliko godina je uređivao humorstički podlistak RAŠPE u TROGIRSKOM GLASNIKU. Također je bio urednik humora i satire u ugaslom PREDAHU.

~ 215 ~

Humorističke tekstove i aforizme objavljuje preko trideset godina. Redovne kolumne dugi niz godina imao je u Slobodnoj Dalmaciji i u Večernjem listu. Objavljivao i objavljuje u gotovo u svim hrvatskim tiskovinama (osim već navedenih Slobodne Dalmacije i Večernjeg lista, Omladinska iskra, Berekin, Nasciturus, Maškadur, Predah, Žulj, Potepuh, Čvorak Erotika-humor...).

Posebno književno priznanje na 11. Raosovim danima 2004. za monodramu TIHA NOĆ (uvrštena u Raosov zbornik 1).

Druge nagrada na 13. Raosovim danima 2006. za monodramu 16 SLIKA IZ ŽIVOTA (uvrštena u Raosov zbornik 2) Posebno priznanje za aforizme dvije godine za redom (2001., 2002.,) na Festivalu humora i satire Slavonski Brod.

Zlatna puntina za aforizme (2010.) na Festivalu humora u Blatu na Korčuli.

Nagrada grada Kaštela za poseban doprinos u književnosti (2011.). Član Društva hrvatskih književnika.

~ 216 ~

ROBERT MARIĆ DOBRILA I MILIENKO

TISAK I UVEZ GRAFPEX, ZAGREB

~ 217 ~