U mreži strasti -Dajana Hamilton

Dajana Hamilton

U mreĹži strasti

I - Neko želi da te vidi, Saro. - Dženi je, rumenog lica, promolila svetlosmeđu glavu iza kancelarijskih vrata. - Nema zakazan sastanak i neće da kaže svoje ime. - Njene oči zasijaše od znatiželje. - Objasnila sam da je radno vreme prošlo i ponudila da zakažem sastanak za sutra ujutro - ali, on neće da ode dok se ne vidi s tobom.

Sara je gurnula poslednji fajl u kartoteku i zaključala je, malo iznervirana zbog ponašanja svoje sekretarice. Pažljivo je odabirala stalno osoblje, pri čemu je obraćala pažnju na njihovu sposobnost, a posebno na karakter, jer je u poslednje četiri godine njen život bio posvećen stvaranju profesionalne agencije za sekretarske i poslovne usluge - koja je uživala veliki ugled, ne samo u predgrađu severnog Londona, već i širom grada.

Dženi Flečer je primljena zbog svog ljubaznog ophođenja i staloženosti, ali se sada vrlo čudno ponašala i bila je profesionalna koliko i neka neozbiljna tinejdžerka.

Sara uzdahnu i pogleda na sat. Radno vreme se završilo još pre dvadeset minuta i imala je zakazanu večeru. Premda agencija -Scott Secretarial Services nije patila od nedostatka klijenata, u principu nije volela da odbija nove poslove.

- Neka uđe; mogu da odvojim deset minuta, - obratila se Dženi, poravnala svetlozeleni blejzer i sela za radni sto. Jedna obrva se izvila u upitni luk zbog Dženinog brzog disanja.

- Da li i ja treba da ostanem? Da zapišem sve? - Njene poslednje reči se pretvoriše u kikot, dok su Sarine plavozelene oči postale hladne i uzdržanim glasom joj je rekla, - Ne treba. Možeš da ideš kući. Ja ću da zaključam. - Ponovo se pitala šta se to dešavalo sa njenom trezvenom i smirenom sekretaricom, da bi odmah zatim našla odgovor na svoje pitanje kada je u kancelariju ušao najzgodniji muškarac koga je ikad videla.

I pored elegantnog, tamnog odela, iz njega je zračio oreol sirove muževnosti i snage, čemu bi mogao da odoli samo mali broj žena, a pošto je, pretpostavljala je, imao oko trideset i pet godina, sigurno je bio svestan toga. Dženi bi zato, inače krajnje profesionalnoj osobi, moglo da se oprosti što nije imala ugrađen imunitet za takav primarni muški magnetizam, kao što je to bilo svojstveno njenoj direktorki.

Sara je pokazala na stolicu naspram nje i nije se iznenadila kada je primetila da ima dubok i baršunast glas i da je zavodnički akcenat odavao špansko poreklo, jer, delovao je previše egzotično za nekog običnog, prosečnog, poslovnog Engleza.

Bila je, međutim, iznenađena optuživačkim tonom u njegovom glasu i zgranula se na pominjanje imena kojeg se ona davno odrekla kao sasvim neprimerenog njenoj ličnosti.

- Saloma Buveri-Skot.

To nije bilo ispitivanje, ali je kratak nagoveštaj pitanja sevnuo u dubini tih tamnih španskih očiju i kada je nerado klimnula glavom, delikatna koža na njenim finim jagodicama poprimila je ružičastu boju koja je ukazivala na stid.

Još više se zbunila dok je posmatrala kako se njegove senzualne usne skupljaju u izraz gađenja, zato što godinama nije koristila to ime. Odnekud je iskopao ime kojim su je krstili. Smirenim izrazom lica ponovo je pokazala na praznu stolicu, ali, njegov nepomični stav kod samih vrata nije se ni za milimetar promenio. Bacila je pogled na sat, uzdahnula i smireno upitala, - Šta mogu da učinim za vas?

Probadao je pogled njegovih crnih očiju dok je arogantno posmatrao s visine. Bilo je nečeg zastrašujućeg u tom prodornom, čvrstom pogledu. Ali, to je smešno. Možda ne vlada dobro engleskim jezikom, pa traži prave reči. Vreme je odmicalo. Zakasniće na sastanak. Najdžel je mrzeo kašnjenje, baš kao i ona.

Uzdržavajući se od impulsa da još jednom pogleda na sat, uputila je strancu jedan ljubazan, ohrabrujući osmeh, nakon čega je on progovorio, odsečnim rečima koje su odudarale od grlenog, skoro grubog baršunastog glasa, kao da se trudio da potisne u sebi neku elementarnu, bezimenu emociju.

- Bio bih vam zahvalan ako biste mi rekli gde bih mogao da pronađem Pjers Buveri-Skota. - Imao je snažnu, istaknutu bradu, ratobornu i senzualnu donju usnu. Gledao je niz gordi kukasti nos, ruke su mu bile na skoro nepostojećim kukovima, dok se ispod savršeno skrojenog sakoa video prsluk koji je neupadljivom elegancijom oblikovao gornji deo njegovog tela.

Sarina prva reakcija bila je da je on trošio njeno dragoceno vreme. - Žao mi je, ne mogu da vam pomognem, gospodine - senjor...? - Zastala je, dok je njen hladan osmeh bio prekinut fijukom posetnice koja je proletela kroz vazduh i sletela na njen sto. Jednim pogledom je brzo prešla preko imena. Francisko Garsija Kazals.

Skoro nikad nije znala gde se nalazi njen jedini roditelj. Ma gde da je bio, sigurno je pravio nerede i ona će imati zamoran zadatak da o svemu tome sazna iz novina. Dosadni tabloidi uvek su slavili kada bi Pjers krenuo u buran noćni život.

- Moje ime vam ništa ne govori? - Reče s nevericom. - Ili Enkarnasion?

- A zar bi trebalo?

Primetila je negodovanje na njegovom licu. Još uvek je nepomično stajao pored vrata. Pitala se koliko bi tona dinamita bilo potrebno da ga pomeri, a potom se stresla jer je krenuo prema njoj. Pomislila je da hoda kao toreador i brzo rekla sebi da ne bude blesava, jer za svojih dvadeset i osam godina nikada nije videla toreadora. Sasvim se ukočila, jer se nadvio nad njom i prvi put u životu imala je neobjašnjivi osećaj da ne vlada situacijom.

- Preporučio bih vam da to saznate, jer sve dok ne budem dobio zadovoljenje, moje ime i ime moje sestre će vam puno značiti.

- Ne znam o čemu govorite. - Da li je to bio njen glas? Taj šapat? Brzo se odmakla od njegovih grudi, a oštar dodir stola je podsetio da nikad nije uzmicala ni pred kim. Obratila mu se oštrim glasom, - Pređite na stvar, gospodine Kazals. Već kasnim.

On je lagodno slegnuo širokim ramenima. - Razlog više da mi kažete ono što me zanima. Recite mi gde se nalazi vaš otac i slobodni ste.

Počela je da ključa. Obraćao joj se kao da je ona njegov zarobljenik, kao da nije imala izbora. - Možda me niste čuli. Ja nemam pojma gde se Pjers trenutno nalazi. Dobila sam čestitku za Božić i to je bilo poslednje što sam čula od njega. Imala je poštanski žig Edinburga, premda to i nije od velike pomoći, jer on često boravi u Skotskoj a šalje pisma iz nekog drugog mesta.

Nije dodala da je voleo društvo jedne izvesne škotske udovice koja je tešila njegov veliki ego, hranila svu njegovu pohlepu i s ljubavlju ga, kao savršeno srećnog čoveka, slala na nove pašnjake. Eni Kelp je u svojim najboljim danima pozirala umetnicima, i ugađanjem velikom Pjers Buveri-Skotu, ona se vraćala u divlje, boemske godine svog devojaštva.

- Nema stalno mesto boravka? - Španac se zgranuo i Sara je skoro počela da saoseća s njim. Na žalost - ili na sreću, kako bi Pjers rekao - širom sveta bilo je puno žena kao Eni Kelps žene koje su bile presrećne da pruže utočište vrhunski talentovanom, raskalašnom umetniku.

Pjers nikada nije puštao svoje ljubavnice; on ih je skupljao. Isuviše ih je voleo da bi ih puštao. Kada bi zagrizle mamac, bile bi gotove. Sara to nije mogla da shvati. Zar nijedna od njih nije znala da ih on iskorišćava? Zar im nije bilo važno?... Uzdahnula je i pribrala se.

- Zašto želite da ga pronađete? - Novac sigurno nije bio u pitanju. Pjers, pored svih svojih mana, uvek je plaćao svoje račune. Ljudi su se prosto otimali za njegove slike. Verovatno nije ni znao koliko je bogat.

Njegov agent, Majls Hanter, obavljao je sve njegove finansijske poslove.

Pa ipak, Sara je instinktivno znala da, šta god da je ovaj čovek tražio, to sigurno nije bilo da se rukuje s njenim ocem, da mu čestita na njegovoj genijalnosti ili da moli za proviziju. I premda je njen svojeglavi otac bio izvor večnih neprijatnosti za nju - ona nikada ne bi odala njegovo boravište, čak i da je znala gde je - nekome ko bi mogao da ga povredi.

- Kažete da ne znate, da nemate pojma? - Iz očiju mu je sevala cinična neverica. - Sigurno ste svesni reputacije vašeg oca. Ona je legendarna.

Očeva reputacija joj nije bila nepoznata. Ali, to je bilo nešto što je pokušavala da zaboravi. Njegov ludi, nomadski život, meseci teškog rada kada niko nije znao gde se nalazi, praćeni divljim žurkama, njegove afere... Nije moguće da je njen otac oteo ženu ili ljubavnicu ovog čoveka? Nije mogla da zamisli

nijednu normalnu ženu koja bi više volela starijeg muškarca od ovog uzora španske muškosti.

- Kako bi bilo da mi kažete, - hladno izusti. - Zaista nemam vremena da se igram pogađanja.

Pogledavši je neprijateljski i s prezirom, rekao je, - Vaš otac je zaveo moju sestru. Odveo je sa sobom.

Enkarnasion jedva da je napunila osamnaest godina. Bila je štićena i čuvana, sve dok se nije pojavio taj demonio i uništio je! - Gorele su njegove oči, dok je bes plamteo prostorijom.

Sara se uhvatila za stolicu i brzo sela. Ako je ono što je rekao bila istina, tada je imao pravo da bude besan. Ali, možda je pogrešio? Pjers je imao na desetine afera, od kojih su neke trajale već godinama, ali nikada, koliko je njoj bilo poznato, sa mladim, neiskusnim devojkama. Voleo je zrelije žene, žene koje bi mu bile majke, koje bi ga gušile svojom ljubavlju, ne tražeći skoro ništa zauzvrat, sem sjaja njegove slave, dok ne bi ponovo odlutao. - Jeste li sigurni u to, senjor Kazals?

Prezrivo je odbio da odgovori i umesto toga, izvadio je savijeno parče papira iz unutrašnjeg džepa sakoa, bacio ga na sto i napadno je gledao kao da je izaziva na dvoboj.

Podigla je papir hladnim, belim prstima. Izgužvan papir joj je govorio da je poruka bila puno puta iščitavana i ništa više. Pogledala ga je. - Ne čitam španski, senjor, rekla je i gledala kako snažnim, glatkim prstima grabi papir. - Por Dios! - prasnuo je režećim tonom, kao da mu je taj njen nedostatak oduzeo ono malo strpljenja koje je imao. - Tu piše, citiram, - Ne pokušavaj da me pronađeš. Upoznala sam nekoga kome je stvarno stalo do mene. Kuda on bude išao, idem i ja. Njegovo ime je Pjers Buteri-Skot i to ti sve govori.

- Gurnuo je papirić nazad u džep. - Kako se ime vašeg oca poistovećuje sa divljim orgijama, raskalašnim ženskarenjem i gomilom ljubavnica, jasno mi je šta se desilo sa Enkarnasion. Ova poruka to lepo objašnjava. - Njegove senzualne usne se skupiše. - Kada ga budem pronašao, ubiću ga.

- Zar ne mislite da bi to bilo malo preterano? - Sara reče ledenim tonom. Telom joj je prostrujao talas hladnoće. Znala je da je njeno jedino oružje glas razuma. - Volela bih da mogu da vam pomognem, ali ja zaista ne znam gde se on nalazi. - Privukla je telefon. - Ali, možda to zna njegov agent.

- Majls Hanter? Zar mislite da već nisam stupio u vezu s njim?

- Zar mislite da sam budala? - Uputio je pogled ispunjen prezrivom mržnjom i ona se naježila. Neprijatno se vrpoljila na stolici dok je on približavao svoje lepo lice njenom i dubokim glasom izustio, - Ja ne čekam da se stvari dogode, ja ih stvaram, senjorita. Rešio sam da pronađem svakog ko bi mogao da zna gde se el diablo nalazi - njegovog agenta, vlasnika galerije gde povremeno izlaže svoje nove radove, ljude koji ga snabdevaju materijalom, ali uzalud. Kao da je sam đavo, izgubio mu se svaki trag.

- Tako sam na kraju došao kod vas - vi ste mi poslednja nada. Skoro da nema ćerke koja bi svesno gurnula oca u ruke čoveka koji traži njegovu krv. Ali, jedan pogled na vas, sa tim ledenim očima, dao mi je nadu da ste dovoljno hladni da vam nije stalo do njega! Zato, svakako pozovite agenta. - Gurnuo je slušalicu u ruke. - Odmah! - naredio je.

Grizući usne, okrenula je broj Majlsa Hantera. Obično kažu da je prvi utisak tačan. Da li je ovaj visoki, vitalan čovek zaista mislio da je ona dovoljno hladna da bi mogla da oda svog bližnjeg zato što joj nije stalo do njega?

Nije važno šta on misli, zaključila je. Njena odluka da pozove agenta u pokušaju da na neki način pomogne Špancu bila je instinktivna. Bila je sigurna da je došlo do nekog nesporazuma... Ali, pismo je bilo poražavajuće... Njene obrve su se skupile u boru i ponovo opustile kada je Majls Hanter progovorio i nakon nekoliko uvodnih pozdrava, pitala je, što je hladnokrvnije mogla, - Da li znaš gde bih mogla da nađem Pjersa? Nisam se čula s njim od Božića. Četiri meseca je prilično dugo, čak i za njega.

- Ti si danas druga osoba koja me to pita, - priznao je Majls i mogla je da nasluti osmeh u njegovom glasu, - Onaj uobraženi španski Don skoro da mi je pretio inkvizicijom. Naravno, pravio sam se lud. Ne znam šta je tvoj dragi otac uradio, premda, zbog produženog ćutanja, pretpostavljam da naporno radi. U Španiji, najverovatnije.

- Izvini što sam te uznemirila, - reče Sara. - Ako ti se javi, molila bih te da me obavestiš. - Potom je promenila temu i pitala za njegovu suprugu i porodicu, dajući sebi vremena da se pribere.

Trebalo je sama da poveže stvari. Enkarnasion je Španjolka, njen odlazak od kuće bio je iznenadan.

Pjers je mogao da je upozna samo u Španiji. Zato je tačno znala gde treba da ih potraži!

Kada je tren oduševljenja prošao, pozdravila se i spustila slušalicu, okrenula se na stolici i uperila svoje hladne oči u tačku iznad zastrašujućih ramena i rekla, - Kao što ste verovatno čuli, ni Majls ne zna. Očekivala je novi izliv besa, ali, on je bio naslonjen na ormarić, s prekrštenim rukama na grudima, dok su mu oči delovale umorno.

Polako se ispravio i skoro neprimetno slegnuo ramenima i rekao, - Onda mi ne preostaje ništa drugo nego da vam se zahvalim za vaše vreme, senjorita. - Graciozno se naklonio, na šta se ona zabezeknula.

Još nekoliko sekundi je buljila u prostor koji je on zauzimao kada je izašao iz kancelarije.

Osećala se nekako prazno. Nije očekivala da će Francisko Garsija Kazals tako lako odustati. Ali je sa zahvalnošću primila tu prednost. Pošto je proverila da je zaista otišao, seia je za sto i telefonirala.

Pola sata kasnije, imala je rezervisanu avionsku kartu i otkazala je sastanak s Najdželom, koji je, na njeno zaprepašćenje, bio izuzetno grub.

Njihova veza, koja je trajala šest meseci, bila je čisto platonska, premda se nekad pitala da li bi to moglo da preraste u nešto drugo i trajnije, zato što je on bio dovoljno zreo i savestan muškarac s kojim bi rado provela ostatak svoje budućnosti.

Ali, sada je bila sasvim sigurna da on nije bio onaj pravi. Ako ikada bude dopustila nekom muškarcu da postane deo njenog života, sigurno neće očekivati od njega da iskali svoj bes samo zbog toga što je nešto hitno iskrslo, pa ne mogu da se vide.

Primećujući da uopšte ne žali zbog toga, pozvala je Dženi i zamolila je da preuzme firmu na dva do tri dana.

II Dok se truckala na zadnjem sedištu taksija, Sara je skoro požalila što nije iznajmila kola. Vožnja od aerodroma do Arkos de la Frontera bila je vrlo duga, njene uši su trpele teror bučne muzike sa radija, čulo mirisa je mučeno aromom jeftinog duvana i oporim mirisom kolonjske vode posle brijanja, dok su joj oči probadale mnoštvo šarenih, sjajnih lutkica, nanizanih na užetu.

Ali, kako je nameravala da ostane u Španiji najviše dva dana, izračunala je da bi iznajmljivanje kola bio luksuz bez kojeg je mogla da preživi. Niko nije mogao da je optuži za škrtarenje, ali je naučila da bude obazriva i da ne baca novac uzalud.

Nezgrapno se izmigoljila iz tamnosivog blejzera klasičnog kroja, koji je nosila uz svetlije pamučne pantalone i sa košuljom u istoj boji. Čak i u aprilu, vrućina je bila nepodnošljiva. Zaboravila je kako sunce može da bude jako u severnoj Španiji i jedva je čekala da se vrati svežem engleskom proleću koje je ostavila za sobom. Ono je daleko više odgovaralo njenom temperamentu, umorno je pomislila, osećajući kako jedna dosadna graška znoja izbija na nausnici.

Zatvarajući oči pred živopisnim pejzažem i strahovito krivudavim putem, ponovo je razmišljala o situaciji s kojom treba da še suoči. S jedne strane, mogla bi da pronađe oca samog, koji radi kao lud i nikada nije čuo o bekstvu Enkarnasion, u kom slučaju bi mogla samo da prenoći i vrati se narednog jutra...

Ili - a to bi bila najgora varijanta - mogla bi da ga pronađe sa svojom mladom ljubavnicom i imala bi neprijatan zadatak da ga urazumi i da mu objasni šta bi mogao da očekuje od Franciska Garsije Kazalsa, ako bi ga ovaj pronašao.

Više nije sumnjala u to da bi Pjers mogao da bude u kući u Arkosu, nevin ili ne. Dok je njena majka bila živa, često su tu provodili proleća, zato što se u andaluskim planinama Pjers uvek osećao najbolje i tu je napravio neka od svojih remek-dela.

Posle majčine smrti, kada je Sara imala samo trinaest godina, Pjers je na neko vreme zatvorio kuću, ali je kasnije često posećivao i zatvarao se unutra kada je želeo da radi ozbiljno i koncentrisano.

Zvao je kolibom, iako ona to nije bila. Bila je to mala kuća u pravom lavirintu ulica staroga grada. I ma koliko govorila sebi da je sigurno došlo do nesporazuma, druga varijanta je bila više nego očigledna.

Nestrpljivo je obrisala čelo. Španac je opisao Enkarnasion kao sestru koja je uvek bila štićena i čuvana - što je, naravno, upućivalo na nevinost. Od ono malo stvari koje je znala o senjor Kazalsu, pretpostavila je da je osamnaestogodišnja devojka bila u potpunosti podređena njegovoj neumoljivoj ličnosti, koji je očekivao od svoje ženske rodbine da se strogo drže staromodnih i krutih kodeksa ponašanja, nije im pružao nikakvu slobodu u svetu koji se menjao, u svetu gde je ženska emancipacija bila sasvim prihvaćena na svim nivoima društva, čak i ovde.

Nije zamerala nepoznatoj devojci što je želela da pobegne iz takve umrtvljene atmosfere. Ali, to ne bi bio izgovor za njeno iskorišćavanje Pjersovog imena, ukoliko se to desilo - a kako je samo molila Boga da je tako. On je bio više nego sposoban da upada u nevolje; u tome mu nije bila potrebna pomoć jedne španske tinejdžerke koja je želela da baci rukavicu pred aristokratski nos svog starijeg brata.

Napokon je vozač naglo zaustavio taksi i Sara se zahvalno iskobeljala i platila vožnju. Setivši se čitave vožnje, ponovo se stresla i odmah zatim sabrala, ugledavši jednu debeljuškastu senjoru, umotanu u crninu, koja je posmatrala svojim sjajnim, ljubopitljivim očima, sa praga jedne od susednih kuća.

Usamljena, u uskoj uličici, kuća njena oca delovala je jadno i zapušteno. Druge kuće su bile ofarbane svetlim bojama, saksije i balkoni bili su oivičeni bogatim šarenilom cveća, dok je Pjersova takozvana koliba bila oronula, zarđali balkoni kao da su propadali u zemlju..

To nije bilo ništa neobično. Dok je Pejšns bila živa, činila je sve da očuva spoljašnjost, da se pretvara da su bili normalna porodica kao i svi drugi, stvarajući udoban dom gde god bi se našli - ovde u Španiji, tokom plodnih prolećnih meseci ili u iznajmljenoj vili od kamena, na dalekim planinskim obroncima Velsa, što je u Sarinom detinjstvu najviše nalikovalo sređenom porodičnom životu.

Njenom ocu nikada nije bila važna okolina. U stvari, on kao da je uživao u atmosferi haosa i nereda.

Gurnula je izbledela drvena vrata i pošto su bila čvrsto zaključana, počela je da lupa po njima bez ikakve nade. Sigurno je bio negde u prirodi i skicirao ili slikao. Kako se ranije nije toga setila? Možda će morati da čeka satima pre nego što se on vrati. Žena koja ju je posmatrala, lagano se gegala prema njoj, obasipajući je brzim rafalima španskog i Sara, koja je odavno zaboravila i ono malo španskog što je znala, ukočeno se osmehivala, slegnuvši svojim tankim ramenima.

Glava je počela da je boli, bila je žedna i skoro da je svojoj listi neprijatnosti mogla da doda i srčani udar kada je, arogantno siguran, beskompromisan Francisko Garsija Kazals progovorio iza nje, - Imate li problema, senjorita?

Okrenula se, dok joj je srce divlje lupalo. Kako je, zaboga, on dospeo ovde? Da li je pratio? Sve od Londona? Nije mogla da pita, jer je ostala bez daha. A on je razgovarao sa susetkom njenog oca. Zatim se okrenuo i rekao joj uz zloban osmeh, - Tatica nije kod kuće i biće odsutan nekoliko nedelja. Ali, pouzdano znam gde se nalazi.

Svesna nevolje u kojoj bi njen otac mogao da se nađe, fiksirala je tog čoveka svojim hladnim očima i odlučnim glasom pitala, - Onda insistiram da mi date tu informaciju.

- Zaista? - Jedna crna obrva se lagano izvila u luk i ona se trgla od prizora, dok je on podsetio - Da li ste vi podelili svoju informaciju sa mnom? Mislim da niste, senjorita. Posumnjao sam da je agent rekao nešto što vam je pokrenulo točkiće u glavi. Morao sam da vas pratim. Taj poduhvat je bio vrlo zamoran.

Smatrajte moje zadržavanje ove informacije vašom kaznom. I to pravednom kaznom, jer je senjora opisala njegovu ,,prijateljicu“, koja je ili moja sestra ili njena nepostojeća bliznakinja.

Potom je okrenuo leđa i počeo da se udaljava. Za trenutak, ona je samo zgranuto gledala. Nije mogla da veruje da se ovo dešava, da je on odlazio odbijajući da joj kaže gde se Pjers nalazi, ostavljajući je samu na ovoj vrućini, očekujući od nje da se skrušeno vrati u London i da čeka poziv iz španske bolnice kojim bi bila obaveštena da njen otac leži na odeljenju za intenzivnu negu! Kako je mogao to da joj radi? E, pa neće moći tako lako da se izvuče, rešila je ona.

Zgrabivši svoju torbu i sako, potrčala je za visokom figurom koja se udaljavala, dok je kosa počela da joj se spušta i ispada na sve strane, šiške su se lepile za čelo. Kada ga je stigla, on je već otvarao vrata svog crvenog ferarija.

Uz poslednji atom snage, potrčala je preko kaldrme i finim pokretom se ubacila između njega i vrata, mrzeći ga što je primorao da se ponaša kao divljakuša, da izgubi sav ponos i staloženost.

On se pomerio samo toliko da je propusti i nije bio nimalo iznenađen. Kako je samo uobražen i pun sebe, mislila je Sara.

- Hteli ste nešto, senjorita? - Rekao je usporenim, dubokim glasom.

Sara je progutala knediu, njena pluća su se borila za vazduh i u tom momentu, njena svilenkasto-plava kosa je sasvim pala i rasula se po ramenima.

Ošamućene oči su se suzile; mrzela je osećaj da ne vlada sobom i mrzela je njega što je gleda kao da ga je zabavljala. On je znao gde se Pjers nalazi i želela je da dođe do njega i spreči užasnu osvetu. Morala je da bude prisutna kada se njih dvojica budu sreli, da bude posrednik ili da ih barem smiri. Promuklim glasom je progovorila, - Moram da znam...

Presekao je. - Ne trošite vazduh. Uopšte nemam nameru da vam kažem gde se el diablo krije ili da vas povedem kada budem išao da oslobodim svoju sestru od njegovog lošeg uticaja. To je između nas dvojice. Razumete li šta hoću da kažem?

Njegovi beli zubi su opasno blesnuli i osetila je mučninu u stomaku. On je bio sasvim ozbiljan, i pored svih neprijatnosti koje je godinama doživljavala zbog Pjersa, znala je da bi učinila sve što može da spreči fizički napad ovog osvetničkog đavola na svog oca. Sada je shvatila da joj otac znači više nego što je mislila.

- Molim vas, senjor... - Zacvilela je, ali ako je morala da moli, moliće.

- Molite? Ne pokušavajte da me omekšate. Od kada je moja sestra obeščašćena, to je nemoguće.

Nemate ništa da ponudite za cenkanje. Ja imam informaciju koja mi je potrebna, a vi, zauzvrat nemate šta da ponudite.

Varao se ako je mislio da će tim nagoveštajem uvrede da je naljuti. Uopšte nije imala nameru da se cenka.

- Ali... - Sagao je glavu, dok mu je gusta, crna kosa sijala na suncu, - ...budući da nisam čovek bez časti, a vi ste gost u mojoj zemlji, ja vas neću napustiti u nevolji. Dođite. - Okrutno se osmehnuo kada je video izraz zaprepašćenja na njenom licu. - Odvešću vas do hotela gde ćete moći da se osvežite, senjorita.

Moći ćete da uzmete taksi nazad do aerodroma. Pokušajte da pronađete vozača koji nije tako impulsivan kao onaj prethodni. - Suvo je dodao dok je otvarao vrata od kola, sada vrlo ozbiljan.

Ozbiljnost mu je lepo pristajala. Mnogo bolje od pretnji, uvreda i izliva divlje naravi. Osim toga, setila se nečeg. Njegova opaska o vozaču dala joj je sjajnu ideju.

Ponovo je osećala da vlada situacijom dok je on manevrisao ferarijem na izlazu sa trga bogatog bojama, spuštao niz uske uličice u senci crkve San Pedro, prošao jednu dugu krivinu i zaustavio se 'ispred impozantnog hotela.

Izašla je pre nego što joj je otvorio vrata, zadovoljna što joj kolena više ne klecaju. Njeno lice je bilo mirno dok je Španac jednom rukom podigao torbu, a drugom obuhvatio njen lakat i zajedno su ušli u široki hol hotela.

Možda njena ideja neće uspeti, ali će dati sve od sebe. Nadala se da će on uskoro shvatiti da nije jedini koji stvara akciju i koji podređuje događaje svojoj volji.

Unutra je vladao mir i osvežavajuća raskoš, iznad njih su sporo radili ventilatori dok su hodali po mermernim pločama. Sara je ugledala telefonske kabine i pokušavala da uguši svoje uzbuđenje zbog saznanja da bi njen plan mogao da uspe.

- Jeste li gladni? - Nezainteresovano je upita njen pratilac.

Prvo je bez razmišljanja odmahnula glavom, a zatim se setila da ako bi rekla da umire od gladi, mogla bi da odloži njegov odlazak, pa je brzo rekla, - Prijalo bi mi jedno hladno piće, ako nemate ništa protiv, - i dodala, - Mogu li prvo da se osvežim i gde? - Naravno. Kao da se dosađivao. Pošla je za njim do recepcije gde ga je čula kako se recepcioneru obraća na engleskom jeziku.

- Senjorita bi želela da ode do toaleta. Ja ću čekati u restoranu na terasi; možete li da joj pokažete put?

Sara skoro da nije čula odgovor. Sve se odvijalo mnogo bolje nego što je očekivala. Izvadila je tašnu iz prtljaga i rekla, - Vidimo se za deset minuta, - i krenula laganim hodom, ignorišući njegovo nemarno Ne morate da žurite. - Zažaliće zbog tog svog „časnog” impulsa, i to pre kraja dana.

III

Ovoga puta, Sara se nije žalila na truckanje u taksiju. Oči su joj bile širom otvorene. Jedino ako ih nije primetio i pritajeno čekao da prođu, crveni ferari bi već bio za njima i opomenuo ih.

Ali, budući da nije bila osoba koja se često osvrće na svoje greške iz prošlosti, Sara je svoje blistave oči zalepila za put, za crvenu tačku u daljini.

Pre nešto više od jednog sata, strah da će Francisko Kazals uleteti u neku prostoriju, zgrabiti svoju sestru i isprebijati njenog oca do besvesti, a da ona neće biti prisutna da to spreči, bio je vrlo realan. Prvi put posle nekoliko godina osetila je da je nemoćna, što nije bio nimalo prijatan osećaj.

Međutim, nekoliko njegovih nepromišljenih reči dali su joj ideju da ga prati, kao što je on pratio nju sve od Londona. Sve se odvijalo kao po loju. Još uvek nije mogla da veruje koliko je srećna što se sve tako lepo uklopilo.

Ostala je u kupatilu samo toliko da on ode do restorana i odmah zatim se upustila u pravi vihor aktivnosti.

Otrčala je do telefonskih kabina koje je ranije primetila u holu i brzo je uspela da dobije vezu sa Londonom. Najkraće i najjasnije što je mogla, objasnila je Dženi, - Nešto je iskrslo i moraću da ostanem duže nego što sam mislila. Molim te, drži sve pod kontrolom. Ja ću se vratiti čim budem mogla.

- Ne brini. Ostani što duže možeš. - Dženi je dobronamerno rekla. - Već dugo nisi bila na odmoru lepo se provedi i barem jednom u životu pokušaj da se opustiš.

Tortura osvetničkog i prevrtljivog Španca teško da je odgovarala njenoj viziji odmora, pomisli Sara dok je spuštala slušalicu. Što se tiče opuštanja, neće imati vremena za to sve dok ne nadmudri tog crnog andaluskog đavola.

Odlučnim korakom je otišla do recepcije i obratila se čoveku za koga je znala da govori engleski, Možete li da mi pomognete?

- Naravno. - U jednom koraku se našao pored nje. - Senjor Kazals vas čeka na terasi. Pođite za mnom...

Njegove tamne oči nisu pokazivale čuđenje za njen neuredan izgled, ali su se obrve malo izvile kada ga je brzo ispravila, - Samo trenutak. Prvo bih morala da obezbedim taksi - na žalost, ne govorim španski.

Ignorisala je njegov zgranuti pogled i smireno ga pratila do izlaza gde je nekoliko taksista čekalo vožnju. Na licima im se ogledala dokolica ili neka vrsta beznađa. Recepcioneru verovatno nije bilo jasno zašto bi neka žena mislila o prevozu, kada je čekao jedan savršeno uglađeni Španac.

Nije joj bilo važno kakve su šovinističke ideje prolazile kroz njegovu glavu, ali bilo joj je neprijatno kada se okrenuo prema njoj i pitao je, - Recite mi kuda želite da idete, senjorita, pa ću da prevedem.

Prvo je imala želju da ode do aerodroma i da se vrati u Englesku, ali brzo se predomislila. Hrabro je podigla glavu i rekla, - Treba mi vozač koji može da čeka dok senjor Kazals i ja izađemo iz hotela. Senjor će voziti crvena kola. Ja želim da ga moj vozač prati, na pristojnom odstojanju... Glas joj je zadrhtao, odavajući njena unutrašnja osećanja, ali, pribrala se i nastavila, - Dobro ću ga nagraditi.

Nije spustila pogled, čak ni na njegov neskriveni podrugljiv osmeh. Znala je šta je mislio. Zgodni senjor, koji vozi kola koja mogu da priušte samo pravi bogataši, zasitio se ovom Engleskinjom - a ko bi mogao da mu zameri? - i dao joj je korpu. Ali, ova neugledna žena nije prihvatala šut kartu i rešila je da ga prati i da mu dosađuje.

Slegnuvši ramenima na način koji je govorio da svi muškarci, pa i oni najmoćniji, moraju na kraju da plate za svoja zadovoljstva, recepcioner je brzo govorio jednom od vozača i pošto je postignut dogovor, ponovo se okrenuo prema Sari. - Da li sada želite da se pridružite senjor Kazalsu? - Reče uz široki osmeh.

- Sigurno. - Bilo joj je teško da zadrži dostojanstven izraz lica pred ovim čovekom koji nije krio da ga sve ovo zabavlja. Incident je ulepšao njegov nezanimljiv radni dan. Po skrivenom pogledu koji je bacio na Franciska Kazalsa, koji je ustao dok je Sara prilazila stolu, znala je da će oboje biti tema beskrajnih šala i viceva među ostalim osobljem.

Osetila je neku čudnu i neobjašnjivu vezu s Franciskom, što je bila potpuna besmislica, pomislila je.

On je neprijatelj njenog oca, a samim tim i njen - jer, bez obzira na sva pravdanja i krivice, nasilje je ponižavajuće, njime se ništa ne postiže i nameravala je da ostane tu i pobrine se da do toga ne dođe.

Ignorišući veličanstveni pogled na živopisne, suncem okupane planine, obratila mu se, nudeći poslednju šansu da se iskupi. - Rekli ste da znate gde se nalazi moj otac i da je s njim devojka koja odgovara opisu vaše sestre, kao i da nameravate da ih odmah pronađete.

Otpila je gutljaj soka da ovlaži suvo grlo, svesna pogleda njegovih crnih očiju, koji ni za tren nije silazio s njenog ukočenog lica. Predložila je, vrlo oprezno, - Recite mi gde se nalaze i ja ću to da sredim.

Obećavam da ću ih razdvojiti i lično vam predati vašu sestru. Verujte mi da saosećam s vama, ali nasiljem se ništa ne može rešiti.

- Ne, - odgovorio je bez trunke osećanja. Nastavio je istim tonom, - Recite mi, senjorita, da li ste uvek tako kruti i pedantni, bez trunke strasti? Vaš otac je jedan nemoralni hedonista koji je zaveo moju sestru i odveo je od kuće, a sve što možete da kažete je da saosećate sa mnom... - usne su mu se zategle, prstima je nervozno lupkao po stolu - i izgovarate besmislene, bezosećajne, otrcane fraze o uzaludnosti nasilja. Zar zaista mislite da sam tip čoveka koji bi bio spreman da mirno sedi u pozadini i čeka da mu neka žena rešava porodične probleme? Mislite da nemam svoje dostojanstvo?

Nešto je duboko u njoj zadrhtalo. Ovaj čovek ne bi nikada ništa smireno uradio; to joj je govorila elementarna, atavistička intuicija. Njegovi nemirni prsti, vatra koja je tinjala iz dubine tamnih očiju, govorili su o vulkanskom besu u njemu. Hladnim glasom je nastavio, - Ako je ikada neki čovek zaslužio batine, to je vaš otac, i ja nameravam da ga naučim lekciji koju nikada neće zaboraviti. Bez vašeg uplitanja. A sada, senjorita, ako ste završili, pozvaću taksi da vas odveze do aerodroma.

Govorio je o strasti i nasilju kao da su najviši uzori. Gadio joj se. Dovoljno se nagledala tih emocija dok je živela sa ocem, videla je veselu i, po njenom mišljenju, vrlo ponižavajuću trpeljivost svoje majke, tako da se svečano zaklela da nikada neće dozvoliti nijednoj emociji da upravlja njenim životom, da je upropasti i dovede u stanje gde neće imati kontrolu nad stvarima.

- Nema potrebe, - hladno mu je odgovorila. - Recepcioner je sve sredio. - Videla je kratki trzaj na njegovim usnama i osetila je snažno uzbuđenje u grudima zbog saznanja da ga je nadmudrila.

Rastuće zadovoljstvo je još uvek gorelo u njoj. Nikad se nije tako osećala. Crvena kola su nestala iza krivine, na vijugavom planinskom putu.

Imala je osamnaest godina kada joj je svega bilo dosta, kada je poželela da napusti oca i krene svojim putem. Tvrdoglavo se držala te odluke i nije joj bilo važno što je sada napravila ustupak i poželela da pomogne ocu. Posebno sad, kada je, iza krivine, ponovo ugledala ferari koji nestaje u oblacima dima.

Bez obzira na svoje mane, senjor Kazals je bio izuzetno obazriv vozač. Bio je sporiji od najobičnije bakice. Što je navodilo na pitanje zašto je uopšte vozio tako moćnu mašinu. Crveni ferari je očigledno predstavljao samo statusni simbol, izraz mačo-muškosti koju je mogao da priušti, ali nije imao hrabrosti da do kraja upotrebi njegovu snagu.

Osmehujući se svom naopakom snobizmu, prestala je da razmišlja o tim glupostima i zahvalila se Bogu što se sve tako odvijalo. Da je vozio brže, taksista ne bi bio u stanju da ga prati.

Impresivan pogled joj je skrenuo pažnju i oduzeo dah. Ogromna kamena zidina, delimično okrnjena, spuštaia se niz strmu planinsku padinu, okružujući jedno malo selo u dubokoj i zelenoj dolini u podnožju.

A visoko iznad, nad stenovitom grormadom, dominirajući krševitim pejzažem sa golih visina, uzvišeno je stajao veliki zamak sa impozantnim zidovima, bedemima, kulama i tornjevima.

Bilo bi teško osporiti ovaj izraz moći i autoriteta, mislila je Sara, a zatim razrogačila oči kada je videla da je crveni ferari prošao ispod impresivnog svoda i krenuo putem koji može da vodi samo do zamka.

Nije moguće da se Pjers i Enkarnasion kriju tu gore. Kao da je i vozač imao svoje slutnje, zaustavio je taksi i pitao, pokazujući prema svodu.

- Šta želite, senjorita? - upita je na španskom.

Pretpostavljala je da čeka dalja uputstva. Nije mogla da objavljuje svoje prisustvo dok krišom ne uđe unutra. Nije želela da joj se sva vrata zalupe pred nosom i da čeka napolju dok senjor Kazals kažnjava Pjersa.

- Prepešačiću ostatak puta, - rekla je, a vozač je belo gledao. Nije razumeo ni reč. Brzo je izvadila novčanik iz tašne, na šta se taksista nasmešio. Toliko je razumeo. Platila mu je, uzela svoj prtljag i polako krenula prema svodu, ne želeći da pokaže ni najmanji tračak panike koja je počela da je obuzima.

Ne treba da paničiš, uveravala je sebe i terala strah. Do sada je bila neverovatno uspešna; preostalo joj je samo da se uvuče u to masivno kameno zdanje i prekine ono što se unutra dešavalo. Da na sve stavi tačku svojim hladnim glasom razuma.

Sa sve manje neverice prihvatala je ideju da je Pjers mogao da dovede svoju najnoviju ljubavnicu u ovo izolovano, ali veličanstveno mesto. Njegov veliki talenat, pored upečatljive ličnosti, stvorio mu je prijatelje širom sveta, a neki od njih su na vrlo uticajnim položajima.

Pošto je prošla ispod lučnog svoda, koji je zbog masivnih zidova više ličio na tunel, Sara je razmotrila situaciju. Bio je sumrak, ali se popločano dvorište još uvek kupalo na suncu. Stavila je ruke u džepove i pažljivo posmatrala ferari koji je bio parkiran pred glavnim ulazom.

Imala je neugodan osećaj da je neko posmatra, ali je ogromna zgrada delovala napušteno - izuzimajući crveni simbol mačizma. Zamak uopšte nije zastrašujući, grdila je sebe, shvativši da proučavanjem arhitektonske lepote neće ništa postići, pa je ispravila ramena i uputila se prema ulazu. Francisko Kazals će uskoro shvatiti da nema posla s nekom praznoglavom i nesposobnom glupačom. Španac je tačno znao gde da pronađe njenog oca, koji je, možda već sada, primao udarce u lice. Ili nešto još gore. Srce joj je brže zakucalo. Potrčala je. Dok je stigla do cilja, glavnih ulaznih vrata, pluća su joj se ispunila toplim, suvim vazduhom i jedva je disala.

Vrata su bila teška, sa gvozdenim nakovima i poprečnim trakama. Sa strepnjom je okrenula veliku, gvozdenu, okruglu bravu i najzad je čula olakšavajući zvuk njenog škljocanja. Uletela je u senovitu tišinu ogromnog prostora. Osećala je kako joj adrenalin protiče venama, zatim je zastala, sasvim izgubljena, dok su se vrata za njom lagano zatvorila i zavladala je tama. Sve što je mogla da cuje bili su ubrzani otkucaji njenog srca i zvuk nečijeg disanja.

Izgubila je dah i vrisnula kada je čula taj poznati, mračni, baršunasti glas iza sebe, - Gde si do sada?

IV U prevelikom šoku da bi došla do reči, Sara je ukočeno stajala i gledala u tamno lice čoveka, koje nije odavalo nikakvu emociju. Bila je ošamućena tom strahovitom tajanstvenošću. Ali, ubrzo je razum prevladao i uspela je da se sabere.

Ne pitajući se zašto on već nije počeo da traži Enkarnasion i njenog oca u ogromnim prostorijama, predložila je, - Da ih potražimo zajedno? Nemojte ni da pomišljate da me pošaljete napolje dok se sve ne završi. Niko me ne može prevariti dva puta, senjor Kazals.

Kako bi još više ostavila utisak da on nije jedini koji može arogantno da govori, čvrsto je stegla usne u nepomičnu liniju i oholo gledala s visine, ali njegov izraz je i dalje bio zagonetan i ponovo se stresla, jer se iza tog lica krila neka jaka, čelična volja koja je mogla da je zbuni i zaplaši.

Zatim se, vrlo sporo, široko osmehnuo i to je zabrinulo. Sasvim sigurno ga je nadmudrila, pa nije imao razloga da se kezi!

- Zajedno. Da, to lepo zvuči. - U glasu mu se čulo iskreno zadovoljstvo, ali hvatanje njene mišice bio je surovi kontrast. - Dođi, mala muvo. Tako si lepo uletela u moju mrežu. Sad možemo da čekamo.

Zajedno, kako si rekla.

Kao da je sav vazduh ispario. Te tamne, nemilosrdne oči nisu dizale pogled sa nje. Činilo se da pokušavaju da otkriju način na koji njen mozak funkcioniše, dok je ona pokušavala da shvati smisao njegovih reči.

Dačekaju? Pa nije mogao za tako kratko vreme da pregleda sve prostorije u zamku. Možda je sreo nekog - nekog od posluge - ko mu je rekao da je Pjers izašao i da će se uskoro vratiti? Ništa joj nije bilo jasno. Pokušala je da se oslobodi stiska njegove ruke, ali je on još više stegao i vukao preko popločanog poda.

- Ne guraj me, - prasnula je. - Ako mi kažeš kuda treba da idemo, ići ću i nema potrebe da me vučeš...

I kako znaš da nisu u zgradi? - Tvrdoglavo je nastavila, trudeći se da pravilno diše i ignoriše okove njegove ruke. - Tatina susetka ti je rekla gde se nalaze, ali si stigao samo deset minuta pre mene i sigurno nisi uspeo da sve pregledaš. Osim toga, možda je i vlasnik ovde, pa može da nas izbaci kao nevaspitane uljeze. Pretpostavljam da se toga nisi setio!

Prošli su kroz još jedna teška vrata i izašli na veličanstveno dvorište koje je gledalo na nebo sa jarkim bojama ranog sumraka. Bile su tu fontane, jedno veliko drvo smokve, hrpa egzotičnog cveća i senoviti svodovi koji su okruživali ono za šta je pretpostavljala da je dnevni boravak.

Ko god da je vlasnik ovog zdanja, sigurno je izuzetno važna osoba. Ali, bezobzirni Španac nije se osvrtao na njena upozorenja. On je jednostavno ignorisao svaku njenu reč.

Barem se tako činilo, sve dok nije došao do senke najbližeg niza stubova pod lukovima i skoro nezainteresovano je obavestio, - Ja sam vlasnik i budi sigurna da osim dva člana posluge, u rezidenciji nema više nikog. Dođi.

Nije imala vremena ni da udahne vazduh, a kamoli da se pribere, vodio je kroz nadsvođeni trem do prohladne prostorije sa kamenim zidovima i dalje na sprat, kružnim stepenicama bez branika.

Njena kosa se ponovo opustila i prekrila lice i ramena, zbog čega je, u fizičkom i psihičkom smislu, bila u nepovoljnijem položaju. Jedva da je videla stepenice po kojima je gazila, tako da je morala da zavisi od njegovog čeličnog stiska ruke koja je vodi. Nije mogla da podnese taj osećaj zavisnosti.

Kada su stigli do vrha, zaustavio se dovoljno dugo da joj kaže, - Pozvao sam agenta tvog oca iz hotela i rekao mu da mora da pronađe Buveri-Skota i da ga obavesti da sam spreman za jednu trampu. Moja sestra za njegovu ćerku. Kada se bude javio, reći ću mu gde da je dovede. I to lično. Tada ćemo završiti posao.

Sara je slepo išla za njim dok se nisu zaustavili pred vratima sa raskošnim duborezom i prosiktala je, Pa to je kidnapovanje! Ne možeš da me držiš ovde - to je nezakonito.

- Onda me uhapsi, - suvo je odgovorio. - Ovuda, senjorita.

- Gubi se! - divlje se ritala i pokušavala da se oslobodi stiska njegove ruke, dok je on otvarao vrata

prostorije koja je trebalo da bude njen zatvor.

Bila je to prevelika prostorija za jednu zatvorsku ćeliju - jedna luksuzna spavaća soba, gde je napravljen uspešan spoj srednjevekovnog sjaja i savremenog bogatstva.

Pustio je i ona je trljala ruke pokušavajući da izbriše sirovi i bolan osećaj njegovog dodira. Gledala je kako se leđima naslanja na vrata.

- Zvao si Majlsa iz Arkosa? - Skupila je obrve. - Kako si znao da ću da dođem ovde? Rekao si da znaš gde su, ali si otvoreno odbio... Oh! - Obuzeo je stid i osećala je kako joj veliki talas plamteće boje preplavljuje lice. Osećala se kao poslednja budala i mrzela je to.

- Tako je, - suvo odgovori. Zatim je priznao, - Izostavio sam delić istine kada sam preveo ono što je draga senjora tako rado želela da kaže. Ona pazi na kuću kada je tvoj otac odsutan - tako su se dogovorili.

On je otišao pre nekoliko dana na neodređeno vreme i nije rekao kuda. Ali, devojka koja je tačno odgovarala opisu moje sestre bila je s njim.

Taman je otvorila usta da mu kaže šta misli o lažovima, kada su je njegove reči prekinule. - Ja znam da čitam ljudske duše, senjorita. Ti si hladna i sumnjičava. Da sam ti ponudio da te dovezem do ovog mesta pod izgovorom da te suočim s gresima tvog oca, ti bi odmah posumnjala u moje namere i ne bi pristala. Nemam nameru da te pustim da slobodno šetaš okolo i upozoriš oca... A ti bi ga sigurno upozorila - možda čak i za tebe važi da krv nije voda.

Nisam smeo da rizikujem... Shvatio sam da si najbolji adut koji imam za ucenu i pomogao ti da me pratiš.

Pokazao sam ti koji recepcioner govori engleski, ostavio ti dovoljno vremena da napraviš plan...

- Kako si znao da te neću prozreti? - Bila je besna na sebe što je dozvolila da je vuče za nos.

- Postojao je rizik, - priznao je. - Ali ne veliki. Tvoja arogancija prevazilazi tvoju inteligenciju, a kao što sam rekao, ja umem da čitam ljudske duše.

Sara je poželela da ga ošamari. Kako je mogao da donosi tako brze zaključke? Jedva je poznavao. U redu, priznaje da je često usmerena ka jednom cilju i zna kako želi da vodi svoj život. Ali ohola? To nikad! I, ako mu je dozvolila da napravi budalu od nje, to je bilo zato što je previše brinula o tome šta bi moglo da se dogodi Pjersu ako bi došao u ruke ovom čudovištu.

- Ne možeš da me držiš ovde protiv moje volje! - oštro je odgovorila. - Zar misliš da je Majls Hanter budala? Posle takve preteće poruke koja se odnosi na jednog od njegovih klijenata, sigurno će pozvati policiju.

- Neće, ako iole brine o tvom ocu... Smiri se. Pokušaj da odnekud izvučeš samodisciplinu. Siguran sam da si u tome savršena. Osećaj se kao u svojoj kući. Pošto ćeš ovde ostati neko vreme, mogla bi da počneš da se navikavaš na apartman... Vratiću se kada budeš uspela da se smiriš.

Tim rečima se okrenuo j izašao. Tiho je zatvorio vrata za sobom. Cula je kako se ključ okreće u bravi i stresla se. Čvrsto je zatvorila oči i ponavljala u sebi da neće da plače, neće da plače.

Premda je Francisko Garsija Kazals bio očigledno ljut zbog povređene časti njegove porodice, rekao je istinu kada je govorio o njenom gubitku kontrole. Bilo je to nešto što je brzo morala da ispravi. Duboko je udahnula nekoliko puta.

Da vrišti kao riba nije bio način da pobedi neprijatelja, opomenula je sebe. Otišla je do prozora, gurnula jedan rebrasti kapak.

Unutrašnje dvorište kroz koje su ušli bilo je daleko, daleko pod njom. Ponovo se okrenula i počela da otvara sva vrata. Prva su vodila do prelepog salona, koji je ni najmanje nije interesovao. Iza drugih se nalazilo kupatilo, koje je veoma privuklo.Iza trećih je bilo spiralno kameno stepenište koje vodi, mislila je, prema bedemima koje je videla odozdo. Zalupila je vrata tom nemogućem izlazu, digla ruke od svega i otišla u kupatilo.

Bila je ubeđena da joj taj odvratni muškarac neće fizički nauditi, pa joj je jedino preostalo da pokuša da ga ubedi razumom. Bila bi mnogo smirenija i staloženija kada bi sve stresove i svu prljavštinu tog dana mogla da ispere jednim osvežavajućim kupanjem.

Nalazila se u prostoriji koja je upravo dizajniranaza opuštanje. Magličasti, srebrnkasto bledi mermer prekrivao je pod, zidove i plafon, staklene police su se prozračno provlačile kupatilom i delovale isuviše krhko da nose težinu staklenih bočica parfema, retkih mirisa i skupih krema. Kada je bila dovoljno velika da bi u njoj moglo da se pliva, a na ivicama je bila ukrašena ljupkom paprati u crnim posudama.

Barem neće biti sama u prisustvu užasno nepredvidivog i temperamentnog Španca, mislila je dok je posmatrala kako voda u jakim mlazevima puni kadu. Tu će biti i neko od posluge kome bi mogla da se obrati. Možda će nekog uspeti da ubedi da joj pomogne da se iskrade i vrati se civilizaciji i razumu.

Ulja koja je sipala u vodu ispunila su prostoriju slatkim mirisom lavande, jasmina i ruže, pa je zadovoljno skliznula u tople dubine. Sve brige tog dugog i napornog dana su se istopile i izgubile u izmaglici zavodijivih mirisa, u hedonističkom okruženju raskošnog kupatila, mekoj, toploj vodi, da je čak i Francisko Kazals postao sila sa kojom bi mogla da se sporazume.

Sara je poželela da tu ostane čitavu noć, ali, pri pomisli na smežuranu kožu, polako je izašla iz kade i pustila kosu da u talasima padne preko ramena.

Kada se bude obukla, sešće u miru - možda u onaj salon u koji je provirila - i razmisliće o tome kako da urazumi svog nerazumnog otmičara. Umotala se u jedan od velikih zelenih peškira, otišla do svoje torbe u spavaćoj sobi i toliko se opustila da je čak i zažalila što sem donjeg veša i spavaćice više ništa nije ponela.

Bilo je već mračno u izmaglici sumraka, ali kasnije će potražiti prekidače za svetlo, jer je još mogla da nazire stvari oko sebe u ovom prijatnom plavičastom svetlu. Ne želeći da se vrati u pantalone i košulju u kojima je putovala, okačila je sako u jedan od ormara. Dok je zatvarala klizna vrata ormara, peškir se olabavio i pao na pod - ukočila se kada je čula da se vrata od sobe otvaraju i kada je ušao njen tamničar.

Mora da je pritisnuo prekidač za svetlo, jer se svaka lampica upalila i osvetlela sobu. Dok je uzaludno pokušavala da se prekrije rukama, koraknula je unazad ne bi li stopalima dohvatila peškir. Nije se usuđivala da skine pogled s njega. Ona je bila zatvorenica, ali je sada prvi put osetila strah.

Kratak zveket porcelana i stakla dok je postavljao poslužavnik na sto sa duborezom pored vrata, dali su joj dovoljno vremena da se okrene, podigne peškir i obavije ga oko drhtavog tela, da bi potom skoro izgubila dah kada je čula njegov spori i uvredljiv aplauz.

- Bravo! Čestitam na izigravanju čednosti i stidljivosti, ali nema potrebe da to radiš zbog mene.

Koliko dugo se vrtiš bez ičega na sebi, pitajući se kada ću da se vratim, kao što sam obećao?

Izraz njegovih očiju boje ponoći bio je pun prezira dok joj je podrugljivim glasom govorio, - Nikada ne bih pretpostavio, ali, očigledno si nasledila očevu bludnu stranu. Međutim, da budemo načisto s nečim - nećeš moći tako lako da kupiš svoju slobodu ili moj oproštaj, gospođice Buveri-Skot. Međutim, slobodno možeš da pokušavaš. - Zlobno se osmehnuo. - Nećeš uspeti, premda bi mi bilo zabavno, čisto da prekinem zamorno čekanje... A sada ću da te ostavim da se sama boriš sa svojim očajem. Večeraj; ne bi bilo lepo da smršaš, zar ne?

Njegove uvredljive reči su joj još dugo odjekivale u glavi, mozak joj je bespomoćno ključao zbog njegovih nepravednih i proračunatih uvreda.

Ko bi mogao da pretpostavi da se iza te stroge, neženstvene odeće krije jedno savršeno telo, koje žudi za dodirom ? Slobodno ga pokaži kad god to poželiš, uživaću u tome.

V Zbog nečeg se probudila iz slatkog zaborava sna. Sara je otvorila oči u tami i slušala. Vladali su mir i potpuna tišina.

Mora da je sanjala; zato se probudila, sanjivo je rezonovala. Nije želela da bude budna; nije želela da misli o svom nezavidnom položaju. Niti je želela da se seti svog srama ili odvratnih uvreda kojima je on obasipao svojim blagim glasom. Nije želela da se ponovo seti svega toga, barem ne do jutra.

Očajno je želela da spava, ali su se misli vrtele u vihoru činjenica, sve dok nije pomislila da će joj glava pući. Strah je počeo da provejava kroz skoro svaku misao. Premda je bila sigurna da nema potrebe da se ičega plaši. Iako mu je bila potrebna samo kao mamac za Pjersa, neki neopisivi, bezimeni strah je neprestano navirao.

Najzad je uspela da uspori disanje i da zatvori oči. Dušek se ulegao. Osetila je trzaj lakih prekrivača.

Za jedan beskrajno dugi trenutak Sara je ležala u šoku. Nešto je probudilo. Nešto je ležalo pored nje.

Prestrašena, dopuzala je do ivice kreveta. Srce je htelo da eksplodira. Jaka pesnica je dohvatila kraj njene spavaćice i njen uzvik je prekinuo jedan opušteni glas, - Kuda si krenula? Nastavi da spavaš.

Još jednom je pokušala da se izvuče iz kreveta, ali je nije puštao. Sasvim razljućena, pronašla je lampu na stočiću pored kreveta i upalila je. Barem je taj užas imao ime. Soba je bila osvetljena, okrenula se i sela, gledala ga ledenim pogledom. Zatim je brzo skrenula pogled. Nije mogla da gleda svu tu glatku kožu koja je prekrivala široka ramena, snagu tih muževnih grudi, ravan stomak koji je nestajao pod belim prekrivačem... Izgledalo je da ništa nije imao na sebi! Usta su joj se osušila.

Zar nije imao ni zrnce pristojnosti? Ili je bio ubeđen da će ona pokušati da kupi svoju slobodu?

Nekako je uspela da progovori, - Ustani iz kreveta. Odmah!

Krajičkom oka je videla kako se uzdiže na lakat i bila spremna da skoči na pod ako joj se bude primakao.

Ali, nije to učinio. Samo je strpljivo rekao, - Ovo je moj apartman, moj krevet. Zašto bi trebalo da odem?

- Zato što si me ti stavio ovde, - tiho je odgovorila. Mislila je da je to očigledno.

- Naravno. - Okrenuo se na leđa, stavio ruke pod glavu, nepodnošljivo opušten. - Verovatno ćeš ostati ovde neko vreme - sve zavisi od brzine kojom će tvoj otac da odgovori na moje zahteve, koliko mu je stalo do tebe. Da bih objasnio Rozaliji i Markosu tvoje prisustvo, rekao sam im da si moja devojka. A gde bih mogao da stavim devojku nego u krevet?

Pobesnela je. - Onda spavaj u drugoj sobi! Koliko se sećam, tamo ima savršeno udobnih stolica i sofa.

- Ne spavam na stolicama, - rekao je uzvišenom arogancijom, zbog čega je htela da ga ošamari.

Bila je zgranuta potrebom da da oduška svojim proključalim emocijama pribegavanjem fizičkom nasilju. Ovaj nemogući čovek je imao običaj da je primorava da se ponaša sasvim suprotno svojoj prirodi i tako ispolji onu svoju stranu za koju nije znala da uopšte postoji. Nije bila srećna zbog toga.

Zajedljivo je rekla, - Dobro, ako ti nećeš, ja ću. - Pre bi spavala na užetu za sušenje veša nego u krevetu s njim, pomislila je. On nije rekao ni reč.

Pošto je zatvorila vrata za sobom, umorno se za sekund naslonila na njih, potom je otvorila prozore, odabrala sofu i nelagodno sela na nju.

Razjedale su je nervozne misli. Našla se u nemogućem položaju, a situacija se samo pogoršavala.

Razdraženo je poželela da nikada nije krenula da upozori oca i posavetuje ga da vrati Enkarnasion njenoj voljenoj porodici, a ako to ne učini snosiće posledice svog neodgovornog ponašanja.

Nikada nije verovala u staru izreku da sve što ne može da se izleči treba trpeti. Kao što je njen otac odbijao da ispravi svoje besmislene hirove, tako je i ona, još davno, rešila da ga napusti i prepusti ga samom đavolu.

Zašto je onda ušla u ove zamućene vode i to baš sada, pitala se Sara. Da li je to izbila na površinu ljubav prema roditelju, koja je bila snažnija nego što je mislila? Ili je to bilo njeno priznanje da se ponosi

njegovom genijalnošću -ponos koji je ona uvek pokušavala da uguši osudama njegovog razuzdanog stila života? Ali, sve to pretraživanje osećanja neće joj pomoći da se izvuče iz ove neprijatne situacije.

Namestila je jastuk na jednom kraju sofe i sklupčala se, pokušavajući da se udobno namesti. Bilo je to lakše reći nego učiniti i dva sata kasnije još uvek je bila budna i morala je da ode do kupatila.

To je značilo da će morati da prođe kroz spavaću sobu. Pažljivo je ustala, proverila da li čudovište spava. Njegova savest ga ne muči, jer on sasvim sigurno ne poseduje tako nešto.

Na prstima je otišla do vrata, otvorila ih i pažljivo osluškivala. Čulo se samo njegovo pravilno disanje.

Ne dišući, pažljivo je koračala prema kupatilu, pazeći da ne udari u neki komad nameštaja. Ostala je što je kraće mogla, svesna da se i on možda budi noću.

Mrzela je tog samoživog, oholog grubijana zato što je morala da prolazi kroz sve ovo i pokušavala je da smisli osvetu, ali joj ništa nije padalo na pamet. Jedino je znala da ne želi ni minut više da provede na sofi.

Ali, nije htela ni da se vrati u taj mrski krevet s njim. Mora da je postojao još neki način. Pa, naravno!

Treća vrata.

Tiho ih je otvorila i stepenice su bile osvetljene slabom svetlošću sijalica postavljenih u kamenju.

Popela se do vrha, otvorila teška vrata i našla se na predivnom krovu, okružena bedemima.

Vazduh je bio mnogo svežiji i prijatniji nego u salonu, a blede pruge ranog svitanja doprinele su njenoj iznenadnoj sreći.

Ovde je, napokon, osetila slobodu. Možda je to bio lažan osećaj, ali je želela da traje što duže, jer nikada ranije nije osetila da je tako puna života i jedva je čekala novi dan.

Dok su joj oči isijavale novom energijom, prešla je preko krovnih crepova i naslonila se na bedeme.

Ispružila se preko njih što je više mogla, žmirkala u tami, pokušavajući da kroz izmaglicu noći uoči konture zemljišta, kada je čula trk bosih stopala i sekund kasnije osetila je kako je podižu snažne ruke i našla se na golom torzom.

-Idiota! - Njegove ruke su je grčevito držale i mogla je đa čuje brzo lupanje njegovog srca, osećala pulsirajuću toplotu njegovog tela. - Skakanje u stenovitu provaliju nije rešenje! Moraš da shvatiš da ne želim da te povredim... Znaš da nisam u zavadi s tobom.

Ova iznenadna intimnost dok je bila u njegovom naručju sasvim joj je pomutila um. Kada je osetila kako mu drhtaji unutrašnje napetosti tresu impresivno telo, teško se odupirala impulsu da se još više sklupča i preda osećanjima koja su bila neobično uzbudljiva i, do tada, posve nepoznata.

Očajnički je odmahnula glavom i usredsredila se na nove ideje koje su joj padale na pamet zbog njegovog pogrešnog tumačenja njenog gesta, dok joj je govorio, - Žao mi je ako sam te uplašio.

Obećavam da te neću taći ni u besu. Sve dok budeš boravila pod mojim krovom nećeš ni na koji način biti povređena - neka ti ovo bude neka vrsta odmora. Da li ćeš učiniti to, Saloma?

Malo je falilo da mu iskreno kaže da je pogrešio i objasni mu da ona nije tip osobe koja bi se sa velike visine strovalila na stene, u ma kakvim okolnostima, ali je zbog tog smešnog imena, koje je ona davno odbacila, povratila kontrolu i tačno je znala kako da odigra scenu.

Drhtavim glasom je izrekla reči za koje nikada nije verovala da je sposobna da izgovori. - Zašto si me zaustavio? Ne mogu ovo da podnesem! Da budem zatvorena s divljim strancem. - Njen glas je lepo trepereo do ivice histerije, dok je pokušavala da se odgurne od njega. - Ubio bi mog oca čim bi ga ugledao - sam si to rekao! Šta te sprečava da i mene ubiješ? Morao bi, zar ne? Da ne bih progovorila! Ne mogu da čekam ono najgore. Radije bih uradila - bilo šta. I... - duboko je udahnula vazduh - Ne mogu da podnesem da budem zatvorena. Nigde. Poludela bih od toga!

- Dios! - Bio je užasnut. Naterala ga je da se oseti krivim i posramljenim, što je i želela. Sasvim je zaslužio svu količinu krivice koju je mogla da izlije na njegovu arogantnu, ali lepu glavu, mislila je u sebi.

Ali, nije mogla da ignoriše način na koji ju je držao u rukama, koračajući preko krova do stepeništa.

Nije se pretvarala, kada mu je, sva uspaničena, rekla, - Pusti me. Molim te! Nisam invalid. Umem da hodam, ako to nisi znao!

- Da, znam. - Još čvršće je stegao dok su se spuštali stepeništem; krišom je pogledala iznad sebe i videla njegovo ozbiljno lice, čvrste kosti pod kožom i brzo je zaboravila na paniku, jer je upravo dokazala

da može savršeno da upravlja njim.

Zabrinula ga je. Nastaviće da glumi svoju ulogu histeričnog neurotika sa tendencijama zlobnog grickanja, iz čistog zadovoljstva da ga vidi poniznog, da gleda kako pravi budalu od sebe, kao što je on pokušao da napravi budalu od nje, kada je odbacio njeno telo pogledom koji je govorio, - Samo ti nudi, ja te ne želim.

Jasno za tu uvredu moraće da ispašta. Doći će dan kada će otključati vrata i moliti je da ode. Nadala se da će usaditi u njega kompleks krivice koji će nositi do kraja života.

Pošto su stigli do sobe, nogom je zatvorio vrata i odneo je do kreveta, nežno je spustio na jastuke, pomilovao po kosi i blagim glasom rekao, - Opusti se. Neću te povrediti. Ja ispunjavam svoja obećanja.

Ali, neće se odati; nije toliko luda. Čuo se njen slabi uzdah, zatvorila je oči i osetila da se udaljio.

Provirila je kroz trepavice.

Izvukao je donji deo pidžame iz fioke i ona brzo zatvori oči. Nekoliko sekundi kasnije, srce joj je naglo poskočilo kada je osetila da se dušek ulegao. Umirila se kada je videla da je samo seo pored nje.

- Popij ovo. - Držao je kristalnu čašu i ona je sumnjičavo gledala u žućkastu tečnost. - Rakija, za strogo medicinske potrebe, - dodao je. Ona tvrdoglavo nije otvarala usta.

Uzdahnuo je, prodorno je gledao u oči kao da je pokušavao da reši neki težak problem. Potom su mu se uglovi usana razvukli u osmeh, - Nisi takla ni hranu koju sam ti ranije doneo. - Tužno je odmahnuo glavom. - Bila si preplašena, previše zabrinuta? - Pitao je saosećajno i ona je klimnula glavom, smejući se u sebi zato što ga je navela na pravi put.

- Nema potrebe da se plašiš. A i nivo šećera u krvi ti je sigurno nizak. Zato popij ovo kao dobra devojčica. Biće ti bolje, opustiće te i pomoći da zaspeš.

Bio je privlačan taj deo o spavanju. Sela je i uzela čašu u ruke. Dosta sa brigama, mislila dok je ispijala vatrenu tečnost, s nadom da će njen preterano aktivni mozak dozvoliti telu da se odmori... Stvari su se sasvim lepo odvijale, čestitala je sebi i vratila čašu, udobno se smestila u krevet i mislila je kako se sve preokrenulo u njenu korist.

Ponovo je energično poskočila kada joj se on pridružio. Telo mu je bilo samo nekoliko centimetara udaljeno od nje. Pre nego što je mogla da se pobuni, on je privukao k’ sebi, mrmljajući, - Spavaj sada. sirotice mala. Nema potrebe da se plašiš. Vidiš kako si sigurna u mom zagrljaju?

- Ne moraš da me držiš. - Nekako je uspela da izgovori. Poželela je da nije tako brzo ispila rakiju.

Zbog toga, a i zbog mentalne i fizičke iscrpljenosti, nije bila u stanju da se izvuče iz ovog položaja i ode do salona.

- Moram da te držim. Ne smem da rizikujem da trčiš gore po krovu i ponovo pokušaš da se strmoglaviš u ponor.

Zatim je predložila, - Mogao bi da zaključaš vrata od stepeništa i sakriješ ključ. Tada ne bi morao da brineš.

- A kako bih to mogao da uradim kada si mi tako slikovito opisala da na samu pomisao na zatvoreni prostor dobijaš napad histerije? Više neće biti nikakvih brava, samo će te moje ruke držati.

Uspeo je da je stavi tamo gde je i nameravao od samog početka: sklupčanu, tu pored njega, na njegovom grešno raskošnom krevetu.

Ali, njegovi razlozi nisu bili isti kao ranije. U početku je mislio da će ona svojim telom da otkupi slobodu. Sada su njegovi motivi bili drugačiji, zar ne? Hteo je da bude siguran da njegova slaboumna, histerična zatvorenica neće pokušati da se ubije. Nije hteo takav skandal. To bi sigurno obeščastilo njegovo čuveno i časno ime.

Uz takav zaključak, ona se opustila u zaštitničkom luku njegovog tela i odmah zaspala.

VI Probudili su je zveket šoljica i miris tople kafe. Sara je otvorila oči i ugledala tapete koje su, sve do plafona od drveta, sijale na zlatnoj sunčevoj svetlosti, da bi joj se pogled zaustavio na Špancu.

Barem je ustao i bio obučen, sa zahvalnošću je pomislila. Premda, bilo joj je neprijatno da prizna, jedan pogled na njega tako visokog, autoritativnog, njegovo sveže obrijano lice, na savršeno telo obučeno u uske, crne pantalone i široku belu košulju, poffretali su u njoj neobičnu lančanu reakciju.

Njeno telo nije smelo tako da reaguje na ovog užasnog i svojeglavog čoveka. Tešila se time da će razum prevladati i da će do kraja iskoristiti prednost koju je sinoć stekla.

- Zar ti uvek treba tako dugo vremena da se razbudiš?

Duboki baršunasti glas je prekinuo tok njenih misli i pažljivo ga je pogledala. Privukao je raskošno izrezbarenu stolicu do kreveta, seo i posmatrao je zagonetnim izrazom, koji je tako dobro savladao.

Mrzela je kada je tako gledao. Nije znala šta se događa u toj lepo oblikovanoj glavi. Da li je hteo da otvori vrata i pusti je da ode? Da je odveze na aerodrom i uveri se da će sigurno otići u Englesku? Posle sinoćnjeg događaja sigurno nije želeo da preuzme odgovornost na sebe i da je i dalje tu drži.

- Zašto se uopšte buditi u zatvoru? - Razdraženo ga upita. - Nemaš pojma kako sve ovo loše utiče na mene.

- Budi sigurna da znam. A, o ,,zatvoru“, kako ti to nazivaš, moramo da razgovaramo. Zato popij kafu i obuci se. Doručkovaćemo zajedno u dvorištu.

Njegov osmeh je bio razoružavajući, kao što je on verovatno i želeo da izgleda, cinično je pomislila i nije obraćala pažnju na njega. Osvrnula se za primamljivim mirisom kafe na stočiću.

Doručak u dvorištu i razgovor ulivali su joj nadu. Barem nije planirao da je sve vreme drži ovde zatvorenu. Ako bude pažljivo vodila razgovor, mogla bi do podneva da izađe odavde.

- Ako insistiraš. - Zvučala je nezainteresovano. Uzela je šolju u ruke. - Pridružiću ti se čim budem spremna. Mogu sama da nađem put do dole.

- Ne dolazi u obzir. - Njegove crne oči sevnuše. - Posle straha koji si mi sinoć priredila, ne mogu da te pustim da sama šetkaš okolo. Ko zna šta bi moglo da ti padne na pamet.

Gad! Nije moguće da je mislio da je toliko neuravnotežena? Bio je dobro preplašen njenom farsom, ali joj se, morala je da prizna, njen plan obio o glavu. Nastavila je da se prenemaže, - Onda mi moraš dati dovoljno privatnosti da se istuširam i obučem u kupatilu. - Sa dobro zaključanim vratima, dodala je tiho.

Ali, on je žalosno odmahnuo glavom.

- Žao mi je, ali ne može. Mogla bi da presečeš vrat mojim žiletom. Veruj mi, ja nisam voajer, ali nemam drugog izbora.

Sumnjičavo ga je gledala preko ivice šolje, razmatrajući mogućnosti. Delovao je vrlo iskreno, ali ne bi mu poverila da čuva ni kasicu nekog siročeta, a kamoli ćerku svog neprijatelja, ženu koju je otvoreno koristio kao mamac. Šta li se samo odvijalo iza tih crnih španskih očiju. Da li je brinuo za njeno zdravlje ili je smišljao neku novu pakost?

Mislila je da ima dve mogućnosti: da otvoreno odbije da ustane iz kreveta dok on ne ode iz sobe i tako rizikuje da ga razljuti, pa ne bi mogla ni o čemu da razgovara ili da ga ostavi u uverenju da je ovog puta pobedio, da uradi onako kako joj je rečeno, kako bi obavila taj važan razgovor.

Stisnula je zube, ustala, zgrabila veš iz putne torbe, uzela jučerašnju odeću iz ormara i otišla do kupatila. On je krenuo za njom, gurnuo vrata od kupatila i stao ispred njih. Okrenula se, gušeći u sebi instinkt da se izdere na njega i uspela nekako da izgovori, - Budi džentlmen i okreni se. Obećavam da neću ni pipnuti tvoje žilete.

Tračak zadovoljstva zasjao je u njegovim tamnim očima. Ali, nije bila sasvim sigurna u to, jer se poslušno okrenuo. Sa žaljenjem je konstatovala da nema ništa od kupanja i tuširanja, pa je otišla do lavaboa. Brzo će se umiti, oprati zube i navući odeću kako bi zaradila jedan ljudski razgovor.

Pošto je ritual završen, povukla je spavaćicu preko glave i dok se izvlačila iz nabora, pogledala je nagore i ugledala njegovo bezazleno lice ispred sebe i ošamarila ga.

Nije ni trepnuo. Samo je uhvatio za obe ruke i čvrsto je držao. Izgledao je, besno je pomislila, kao da je navikao da ga žene svaki dan šamaraju. Povlačila je ruke pokušavajući da se oslobodi, ali on nije ni mrdnuo, samo je grubo pitao, - Čemu taj čedni otpor? Već sam sve video, zar se ne sećaš? Ti si mi pokazala.

- Nisam! - prasnula je besno. Da su joj ruke bile slobodne pokrila bi uši da ne sluša taj mrski, ali puteni glas. - Pusti me! - Grcala je. - Zamolila sam te da okreneš leđa.

-Tako je... To sam i učinio. Ali mi nisi rekla koliko dugo treba tako da stojim. - Trzaj njegovih ruku sveo je razdaljinu između njih na nulu.

- Vreme je da se obučeš. - Bila je iznenađena tim rečima, jer je to bila poslednja stvar koju je očekivala od njega. - Ili će Rozalija da se pita šta nas je zadržalo. Premda će najverovatnije da pretpostavi, imajući u vidu informaciju koju sam joj dao.

Hladan ton njegovog glasa presekao je vrelu ošamućenost u njenoj glavi i osetila je kako joj pušta ruke. Tek što se pribrala, shvatila je da on drži u rukama njen veš.

- Vrati mi to! - Lice joj je bilo prekriveno crvenim prugama besa. Osećala se poniženo, a iz očiju je sevala plava vatra. Kako ga je mrzela! Trudio se da je na svakom koraku osramoti i ponizi.

Polako je prilazio. - Nemoj da se uzbuđuješ toliko. Nije dobro za nerve. Pomoći ću ti da se obučeš, a onda silazimo na doručak.

Bio je nemoguć! Da joj pomogne da se obuče! Zar je mislio da je nesposobna ili glupa?

Izmigoljila se kao jegulja i zgrabila svoju odeću. Obukla je izgužvane i umrljane pantalone i košulju na kojoj je nervozno zakopčala dugmad, dok joj se kosa rasula na sve strane.

- Eto! Je 1’ sada vidiš da mogu sama da se obučem? - Ratoborno je napućila usne, rukom je zabacila kosu i zažalila što je pogubila sve šnale. On je nakrivio glavu i krenuo prema njoj.

Panično je ustuknula, ali je shvatila da je kasno da išta učini, jer se pripila uz mermerni zid. Nadvio se nad njom i stavio duge prste na okovratnik njene košulje.

- Pusti me! - Pokušala je da se otrgne, ali on je bio mnogo brži i spretniji.

- Pogrešno si zakopčala dugmad. - Toplim prstima je okrznuo donji deo vrata. - Dozvoli mi da to ispravim. - Nežno, pored sve čelične snage, njegovi prsti su otkopčavali i ponovo zakopčavali dugmad, pomerali se, dodirivali, dok je ona ukočeno stajala, nesposobna da naredi svom telu da se odupre osećaju tonjenja u toploj struji...

- Gotovo. - Toplo je pogledao u oči. - Ličila si na skitnicu. - Skoro bezlično je prešao rukom po njenoj košulji, kao da je želeo da se uveri da je zaista urednija nego pre. Ali, za Saru to nije bilo nimalo bezlično.

Mrzela je sebe zbog nesvesne reakcije svog tela i zbog činjenice da nije znala kako da reši taj problem.

Uzeo je za ruku i rekao, - Vreme je za doručak, osim ako ne želiš da uzalud utrošiš pola sata na sređivanje lica.

Odmahnula je glavom, previše uznemirena onim što se dogodilo da bi progovorila. Bila je zahvalna za njegov oslonac dok su silazili niz stepenice, govoreći sebi da joj nije važno što je mislio da joj treba trideset minuta za šminkanje kako bi pristojno izgledala i da je, po njegovom mišljenju, izgledala kao skitnica.

Ali, kada je pomenuo, - Da li uvek nosiš garderobu koja izgleda kao otpad predsednika Mao Ce-dunga? - povratila je borbenost.

Gurnula je njegovu ruku sa lakta, kontrolisanim i ledenim glasom mu je odgovorila, - A ko je kriv za to? Ovo je odeća u kojoj putujem. Udobna je i praktična. Nisam nameravala da jurim preko pola Španije na tropskoj vrućini ili da se zadržim duže od jednog dana. Da sam znala da će me neko kidnapovati i prisiliti da duže ostanem, verovatno bih se prikladnije spakovala. Što ne znači da odeća koju nosim, ili moj izgled, imaju ikakve veze s tobom.

- I te kako. Ako budem morao da te gledam izvesno vreme, onda me se to tiče, zar ne?

Nije se slagala. Ali, neće se mučiti da mu to objašnjava. Zašto da troši reči? Nije bila povređena zbog njegovog mišljenja o svom izgledu, ubeđivala je sebe. Bila je nesrećna zbog njegove opaske o „izvesnom

vremenu“, što je značilo da i pored sinoćnjih događaja koji su ga zabrinuli, nije toliko brinuo o njenom mentalnom i fizičkom zdravlju, da bi je prvim avionom poslao nazad u Englesku.

Odsutno ga je pogledala dok je sedao na stolicu spram nje i potom je tupo gledala u beli stolnjak, sve dok se, nekoliko sekundi kasnije nije pojavila jedna debeljuškasta ženica koja je nosila poslužavnik, sa osmehom na licu i sedom kosom glatko očešljanom u punđu. Zadihana, oslobodila se tereta i spustila na sto hladan šok od pomorandže, džezvu sa toplom kafom, tople kiflice uvijene u salvete, dok je veselim očima iskosa bacala pogled na Saru, kao da je pokušavala da prozre šta je to ispod neuredne spoljašnosti nove žene njenog gazde, bilo toliko privlačno.

Bila je očajna. Francisko je podrugljivo rekao, - Ovo je Rozalija. Ne govori engleski, ali nema potrebe da se vrši ritual nerazumljivog upoznavanja, jer zna ko si.

- Tvoja najnovija ljubavnica - kako si odvratan! Čim je to izrekla, zažalila je. Trebalo je da bude slabašna i nemoćna, a ne da ga ljuti. Međutim, on je prešao preko toga i nastavio, - Njen sin, Markos, vredno uči tvoj jezik. Planira da ode u Ameriku, gde ima rodbinu. Ali, nemoj da pokušavaš da mu se žališ, da govoriš o svom teškom položaju i da ga moliš da te prokrijumčari u korpi za prljav veš. Ne bi uspela. Osim toga, moja posluga mi je odana.

Izgubila je svaku nadu. Zlovoljno je rekla, - Moraju da budu verni - ili nalevo krug i napolje - kako bi ova kasarna mogla da funkcioniše.

Hladno joj je rekao, - Moj dom nije kasarna. Kada budeš bolje volje, pokazaću ti kako je sve lepo.

Imam i kompletnu poslugu, za kuću i za imanje. Kućna posluga je na odmoru - svi, sem Rozalije i Markosa. Rozalija će ići kasnije, da poseti svoju udatu ćerku i unuke, dok će Markos, kao što sam rekao, otići u Ameriku. Možeš slobodno da pojedeš doručak, uz saznanje da sa svojim ljudima ne postupam kao sa zverima.

- Bila bih mnogo srećnija kada bi me pustio da odem. - Bilo joj je dosta vrdanja i izigravanja neurotične osobe. Bilo je krajnje vreme da se otvore karte. Preznojila se na samu pomisao na sunce i prebledela je.

- Dobro znaš da nemam nameru da te pustim da odeš, - istakao je. - Ti si as u mojim kartama. Bez tebe, moj argument da tvoj razvratni otac vrati moju sestru ne bi bio dovoljno jak.

Nije mogla da smisli nikakav odgovor na tu primedbu. On se nagao ka njoj i rekao, - Ništa ne jedeš, senjorita. Je li ti dobro? - Pogledom je prelazio preko njene blede kože, zadržavajući se na drhtavoj usni.

- Kako bi trebalo da izgledam u ovim okolnostima? Treba li da sijam od radosti?

Uzela je kiflicu i premazala je debelim slojem meda. Nije ni čudo što je bila malaksala; čitavih dvadeset i četiri sata ništa nije pojela. Hrana je bila poslednja stvar koju je imala na umu, ali je prisiljavala sebe da jede. Punim ustima je progunđala, - Dovedeš me ovde, zaključaš i baciš ključ. I šta onda očekuješ od mene? - A moj posao? Sigurno će sve propasti bez mene. Kada me na kraju budeš pustio, tužiću te - za oduzimanje slobode i prihoda - i, u svakom slučaju - i ja imam odano osoblje. Pre svega, Dženi znagde sam otišla. Kada se ne budem pojavila, sigurno će pozvati špansku policiju da krene u potragu. Lako bi me pronašli... Video me je recepcioner u hotelu u Arkosu, taksista koji me je dovezao do ovog mesta i, da ne zaboravim, tatina susetka.

Trijumfalno je odgrizla kiflu, iščekujući izraz zabrinutosti na njegovom lepom licu. Ali, samo je osetila grč u stomaku kada joj je, uz sažaljivi osmeh rekao, - Jutros sam pozvao tvoju firmu. Dženi, koju si pomenula, bila je vrlo predusretljiva. Navodno, ti si je pozvala juče popodne i objasnila da ćeš se zadržati duže nego što si planirala.

- U svakom slučaju, kada sam joj rekao ko sam i podsetio je da smo se nas dvoje upoznali u tvojoj kancelariji, objasnio joj da nas je sudbina ponovo zbližila i, pošto imamo neodoljivu potrebu da budemo zajedno i preispitamo buduće aspekte naše veze, imala je još više razumevanja. Čak me je zamolila da ti prenesem. da ne žuriš nazad, da će se ona snaći - i, dodala je da sam ja veliki napredak u odnosu na prethodnog momka.

Izvio je obrvu. - Neka ozbiljna veza? Ne brini; siguran sam da ćeš uspeti da smisliš nešto da ga umiriš.

Video sam koliko si inventivna. Napokon, dovoljno je da mu samo kažeš istinu. Mada sumnjam da bi ti poverovao.

Neće reći Najdželu ni jednu jedinu stvar. Ta površna veza ionako nikuda nije vodila. Sada je mislila samo o tome da je Francisko opet bio korak ispred nje. Umeo je da bude vrlo ubedljiv tim svojim hrapavim, dubokim i baršunastim glasom sa španskim akcentom. Dženi je lako pala na njegovo objašnjenje o fatalnoj strasti. Romantična, kakva je bila, Dženi će to svim silama podržati, čak će i u mislima početi da joj odabira haljinu za venčanje!

-Ti si tako podlo čudovište! - Suze su je pekle u očima, stavila je ruke na lice, ali nije mogla da plače.

Bila je besna, med je iskapao po košulji i znala je da joj ne bi dopustio da bude sama i opere košulju u kadi. Pratiće je kao prokleta senka, sa lažnim izrazom brižnosti na licu, da bi se potom okrenuo i optužio je da se pokazuje za njegovo zadovoljstvo.

- Nemoj. - Rekao je tiho i sklonio joj ruke s lica. Osećala se ranjivom pod tim sažaljivim pogledom. Ne smeš da budeš nesrećna. Tvoj otac će uskoro dobiti poruku. U međuvremenu, opusti se. Uživaj u ovom okruženju. Više neće biti brava, a ima toliko toga da se vidi. Ko zna? Možda ćeš otkriti neku drugu vrstu slobode dok budeš bila ovde sa mnom - slobodu lutanja pod vrelim španskim suncem, da osetiš topao blagi vetar u kosi, na licu, da uživaš u milovanju planinskog potoka, u zavodljivosti dobrog vina, mirisu divljeg cveća nošenog vetrom. Slobodu da otkriješ ono što je u tebi...

Sara je zatvorila oči. Taj senzualno zavodljivi glas, reči koje je izgovarao, dosezale su do podsvesti, izvlačile potrebe i fantazije za koje nikada nije znala da ih poseduje, gurajući je do tačke predaje pred predlozima koje joj je usađivao u glavu. Umalo...

- Mogla bi da otkriješ da nisam čudovište kakvim me smatraš, ako bi se samo potrudila da malo dublje pogledaš. Ja sam ovde. Istraži me. - Stavio je ruke preko njenih.

Te reči su je povratile. Da ga istraži? Ne, hvala! Nije htela ni da pokuša da shvati pravi smisao njegovih reči. Taman je htela da mu to kaže, kada joj je stavio prst na usta.

Njegov dodir je žario. Ustao je i rekao, -Moram da te napustim na pola sata. Ne duže, obećavam. Čekaj ovde, pod senkom smokve. Imam jedno malo iznenađenje. - Njegovi zubi su se zabeleli spram bronzane, glatke kože. - Razmisli o tome dok budeš čekala u senci, uz žubor vode iz fontane, dok te budu zavodili mirisi ljiljana.

VII Ako je Francisko mislio da će dozvoliti da je išta zavede - ljiljani ili on - tada će morati da promeni strategiju.

Otišla je do senke velikog smokvinog drveta i predala se muzici vode. Morala je da razmisli. Sada je sigurno želeo da je zbuni i dezorijentiše i morala je da smisli način da blokira svaki njegov potez. Počeo je tako što je postupao s njom kao sa neprijateljem: hladno, nemilosrdno i uvredljivo.

Ista stvar se dogodila i jutros. Doveo je do takvog stanja da je malo falilo da mu se preda, da bi je zatim grubo odbacio i rekao joj da izgleda kao skitnica!

A onda, za doručkom, kada je ponovo pokazala svoj borbeni duh, iskoristio je svoj duboki, senzualni glas, da bi govorio o planinskim vetrovima, vinu i divljem cveću - pozivajući je da ga istraži!

Bila je sigurna da je Francisko Garsija Kazals imao neki plan. Odmah je odbacila pomisao da je hteo da je zavede. Bila je isuviše skromna i obična za takvog muškarca koji je, sasvim sigurno, mogao da bira među najlepšim ženama sveta.

Zato je jedino razumno i logično objašnjenje za njegovo ponašanje bila njegova želja da je zbuni i potpuno sludi, kako bi iscrpla svu mentalnu energiju i postala nesposobna da smisli neki način da ode odavde.

Ako bi je sve vreme držao zaključanu u sobi, to bi podstaklo Rozalijinu sumnjičavost, pa mu je jedino preostalo da joj da ograničenu slobodu kretanja i drži je na oku. Jedan pokret u suncem opaljenom dvorištu privukao joj je pažnju. Rozalija je sređivala sto posle doručka. Bila je nekako spora. Da li joj je gazda naredio da pazi na ,,gošću“ da ne bi slučajno odlutala i izgubila se u surovim andaluskim planinama? Želela je da isproba tu teoriju, pa je ustala, okrenula se i uputila ka vanjskim vratima, ugrađenim u dvorišni zid. Nekako će već da pronađe glavnu kapiju... Lako je pronašla vrata, ali, bila su zaključana i osećala se kao u klopci u tom senovitom apartmanu.

Rozalija je nije pratila. Kao i njen gospodar, ona je znala da se tuda ne može izaći. Sto je najgore, on je lagao. Rekao je da više neće biti zaključanih brava. Bio je prevrtljiv i zao - mogla je da očekuje ovo.

Nije mogla da se seti kada se poslednji put osećala tako povređenom.

- Rozalija mi je rekla kuda si otišla.

Nije čula njegove korake i ukočila se, pokušavajući da prikrije bol u glasu. Ošinula ga je pogledom. Lagao si! Rekao si da više neće biti zaključanih brava, - optuženički je rekla. Mrzela je njegov kratak, sažaljivi osmeh, kojim je pokazivao kao da je znao kako se oseća.

Oduvek je obuzdavala svoja osećanja. Stidela se što je ovaj čovek mogao da ih uzburka i u potpunosti poremeti. Međutim, još više je ponižavalo saznanje da je i on to znao.

- A trebalo je da znam. Šta je jedna laž više ili manje za čoveka koji je kidnapovao nevinog stranca?

Pažljivo je izbegavala njegov pogled. Za ovih dvadeset i četiri sata, naučila je da je samo jednim svojim ganutljivim i intimnim pogledom mogao da joj pomuti um i rastera poslednje zrnce kontrole koje je posedovala. Ali, nije mogla da izbegne njegov glas.

- Žao mi je što si se uznemirila. Nisam to hteo.

Stresla se. - Ko je iznerviran? Šta su još jedna zaključana vrata pored svih drugih poniženja? Pusti me!

- Tiše. - Njegova ruka je skliznula do njenih prstiju i glasne optužbe su joj zamrle u grlu. - Nadam se da imam jedno prijatno iznenađenje za tebe. Posle toga ćemo otključati sva vrata. Pokazaću ti i gde su ključevi.

Koga je on to zaluđivao? Govorio je kao da ima tri godine. Povukla je ruku. Pokazaće joj gde su ključevi i moći će da ode odavde kad god to poželi? Mora da je mislio da je bez mozga.

Polako se okrenuo, gledajući je sa smeškom koji je isticao senzualnost njegovih usana. Pocrvenela je.

- Nemoj da budeš tvrdoglava. Dođi smireno, kao razumna dama kojom sebe smatraš, ili ću te nositi.

Meni je svejedno.

Znači da nije imala izbora. Promrmljala je, - Samo mentalno nezreli ljudi koriste svoju snagu da plaše one koji su fizički slabiji od njih. Zar te niko nije naučio da lepo zamoliš? Ili to možda ne bi odgovaralo tvom imidžu mačo muškarca?

Samo je zaradila hladne strele iz njegovih očiju. Zadrhtala je, sve do vrhova prstiju na stopalima i rekla, - U redu, dolazim. Ali, nemoj da misliš da me imalo interesuje to što si skuvao. Jedino bi me interesovalo da te vidim iza rešetaka - gde ti je i mesto.

Na te reči, on se samo okrenuo i krenuo duž svodova, prošao pored vrata iza kojih se nalaze stepenice koje vode do njegovog apartmana i ušao u osvežavajuće prohladan, predivan salon sa elegantnim, antikvarnim nameštajem, tapaciranim u pastelne boje, sa savršenim ornamentima u kamenu, u udubljenju pod prozorom, i velikim posudama sa belim ljiljanima čiji se miris osećao u vazduhu.

Poveo je dalje do centralnog hodnika sa visokim plafonom i podom od čvrstih, drvenih blokova koji su sijali od glancanja. Bila je tu i zadivljujuća gotska ograda na stepeništu koje je krivudalo uvis, dok su na zidu visili pozlaćeni portreti dama ovalnih lica, obučenih u crno, sa bisernim ogrlicama, lepezama i nežnim čipkastim maramama, kao i napirlitani oficiri u uniformama na lepim konjima, sa mačevima i arogantnog držanja, kao što je bio i ovaj odbojni grubijan ispred nje.

Sama veličina zamka, visok kvalitet, starost i savršenstvo svega što je videla, naveli su je da pomisli na neiscrpne izvore bogatstva koji su bili potrebni za održavanje takve raskoši. Pretpostavljala je da se sve ovo održavalo zahvaljujući prihodima sa imanja. Njen otac nije mogao da odabere opasnijeg neprijatelja.

Htela je da pita koliko još dugo namerava da je vuče, kada je Francisko otvorio dvokrilna vrata i uveo je u najženstveniju sobu koju je ikad videla. Salon je bio namešten prelepim nameštajem sa intarzijama u drvetu i, presvučenim materijalom plave boje sa neznatnim primesama žute, zidovi obloženi brodskim podom bili su ofarbani u belo, dok je iza još jednog duplog krila vrata ugledala veliki krevet sa četiri stuba, sa čijeg vrha je padala najbelja čipkasta, šuškava svila.

Hoće li joj ponuditi ovaj apartman? Nije se ni usudila da pomisli da bi mogao da bude tako uviđavan.

Shvatila je da je tako nešto nemoguće, kada je rekao, - Ovo su Enkarnasionine odaje. Možeš li da zamisliš mladu devojku koja ne bi bila srećna ovde? Je 1’ možeš? Kao što vidiš, imala je sve što je mogla da poželi. Zašto bi poželela da ode, da pobegne sa matorim raskalašnikom koji je tri puta stariji od nje?

Zašto?

- Otkud ja znam? - Promucala je Sara. Je li ovo tvoje „iznenađenje”? Šta bi sada trebalo da uradim?

Da samo gledam i uzdišem od oduševljenja ili da pređem ovde?

- Kada se moja sestra bude vratila, neće naći nepoznatu osobu u svojoj sobi, - uzvratio je zajedljivo. Ti ćeš biti tamo gde sam te smestio - sa mnom. I to iz razloga koje sam ti već naveo. Jasno?

Ništarijo! Toliko o uzaludnim nadama. - Ah, baš sam glupa. Za trenutak sam pomislila da ćeš učiniti neku časnu stvar. Ili možda ne znaš kako to da izvedeš?

- Čast ? Kakve to veze ima sa čašću?

Dok je sa osudom posmatrao svojim crnim očima, malo je falilo da ponovo plane, ali se suzdržala i hladnim glasom ga podsetila, - Ja nisam moj otac, senjor. Nisam ni njegov čuvar i mislim da si nekarakteran koliko i on. Ja sam u svemu ovom apsolutno nevina strana i ti me držiš protiv moje volje, dok je tvoja sestra, po svoj prilici, sa mojim ocem zato što ona to želi. A sada, ako sam videla sve što si želeo da vidim, mogu li da izađem? Vazduh u dvorištu je bio nešto podnošljiviji. Tamo sam skoro mogla da poverujem da nisam u zatvoru.

Lice mu je oblio tamni bes i namah je pomislila da će je udariti, zato što ga je podsetila na to da Enkarnasion ume da misli svojom glavom i da je pobegla od kuće sa Pjersom, kako bi dokazala da ima pravo da bude sa svojim ljubavnikom. Ali, na njeno zaprepašćenje, on se samo osmehnuo.

- Oprosti mi. Ti si ćerka tvoga oca - to je tvoja nesreća - ali, u pravu si; ti nisi učinila ništa nažao, ni meni, ni mojoj porodici. Ti si, pre svega, gost u mojoj kući. Izvini, hiljadu puta.

Bila je zadivljena. Kada je želeo, umeo je da bude surov. Ali, bilo je trenutaka, kao što je ovaj, kada je umeo da iskaže svoj viteški šarm i kada joj se zapravo dopadao.

Na žalost, on je bio neprijatelj njenog oca, nju je držao kao zatvorenicu i nikakvo kavaljerstvo ne može biti izgovor za način na koji je postupao s njom.

Rukama je pokazao na sofu na drugom kraju prelepe sobe. - Vidiš kako, kad hoću, umem da budem pažljiv? Dođi... Zapovedničkim pucketanjem prstiju pozvao je da ga prati. - Lepe krpice za lepu damu.

Lažno laskanje neće mu mnogo pomoći, pomislila je Sara, ne mrdnuvši. Njen izgled joj nikada nije bio naročito važan; dobila ga je na rođenju. Mogla je da bude vrlo privlačna kada bi se potrudila da se lepo obuče, ali sigurno nije bila ,,lepa“. Videla je da su nežni materijali savršenih boja bili rasuti po sofi.

- Dođi i pogledaj. Nemoj mi reći da ne želiš da nosiš išta drugo sem tog grozomornog sivog odela.

Mrzela je pomisao da treba da mu bude zahvalna za bilo šta, ali nije mogla da nosi iste pantalone i košulju sve dok se njen otac ne pojavi da je spase. Ako on to ikada bude učinio. Pre ili kasnije, sigurno će stupiti u kontakt sa svojim agentom i primiće preteću poruku. U svakom slučaju, neće mnogo da žuri, jer će sigurno radije zadržati Enkarnasion nego je trampiti za njegovu hronično čangrizavu ćerku! Pjers najverovatnije neće ozbiljno shvatiti Franciskove pretnje, verujući da je njegova trezvena ćerka sasvim sposobna da brine o sebi.

- Odakle ti sve ovo? - Hladno je zapitala, izvlačeći jednu lepršavu i prozračnu pamučnu haljinu koja je bila bela pri V-izrezu i do ivice na rukavu se pretapala u tamnu nijansu tirkizne boje.

- Šta misliš? Iz ormara moje sestre.

- Zar Enkarnasion neće imati ništa protiv da se vrati kući i vidi kako nepoznata osoba nosi njenu odeću?

Slegnuo je ramenima. - A zašto bi? Ona može sve to da baci posle tvog nošenja. Ima ih tako puno.

Morala bi da živi sto godina da ih sve obuče. Odabrao sam stvari za koje sam mislio da nemaju određenu veličinu. Enkarnasion je više... darežljivije građena.

Pobesnela je. Bilo je već previše uvreda i počela je svim srcem da mrzi njegovu sestru. Ne samo da je bila toliko glupa da je uspela da se spetlja s Pjersom, uvalivši Saru u sve ovo, nego se činilo da je bila prilično razmaženo derište.

- Ah, - promrmljao je, pošto je potpuno pogrešno razumeo njen gnev. - Nisam imao nameru da te omalovažavam svojim poređenjem. Istina je da je moja sestra izdašnije obdarena, ali, savršenstvo ženske figure - kao što si mi već tako velikodušno pokazala - ne zavisi samo od veličine. - Zamućenim pogledom je polako prelazio preko njenog tela i osećala je kako joj obrazi gore.

Namerno je to radio, gušila se. Da ima iole ponosa, okrenula bi se i odmah izašla iz sobe. Ali, on ju je opčinio i ona je samo bespomoćno stajala, pokušavajući da nekako uspori svoj puls, dok se on okrenuo i lakim pokretom uzeo u ruke svu hrpu nežne odeće i rekao, - Sada se vraćamo u sobu, može? Tamo ćeš se obući onako kako treba da izgleda vlasnik bolno sladunjavog tela. A ja ću posmatrati i možda ćeš me mučiti do granice izdržljivosti. Ko zna? Možda će se senjorita Sara pretvoriti u pravu Salomu. Daću svoj sud s najvećim zadovoljstvom.

- „Prava Saloma“ - nikad! Pre deset godina se odrekla tog smešnog imena - kao i imidža koji ide uz njega i koji joj uopšte nije pristajao, u šta će se on ubrzo uveriti.

Kada se istuširala, umotala se u peškir i zabrinuto pogledala na zatvorena vrata. Na njeno veliko iznenađenje i olakšanje, nije više morala da se bori. Mirno je pristao na to da bude sama u kupatilu, pod uslovom da se ne zaključa.

U početku je mislila da će pretvaranje biti njena sigurna karta za izlazak iz ovog mesta, jer on ne bi želeo da je ima na savesti ako bi se povredila.

Međutim, događaji su pokazali da on nije imao savest ili je imao samo toliko da je stalno drži na oku.

I nema ni govora da ponovo deli postelju s njim. Nikad! Zato će morati da mu kaže istinu.

Možda će to ići u njenu korist, tešila se. On bi mogao toliko da pobesni i zatvori je na neko drugo mesto, da je uopšte ne vidi, što bi bilo daleko podnošljivije nego da večito bude u blizini, da je izaziva, vređa, gleda, dodiruje...

Moraće da misli o nečemu drugom, kao na primer, o tome šta da obuče - da odabere najpristojniji deo odeće iz ove hrpe bezveznog kiča.

Ali, nije mogla da nađe ništa normalno - bila je tu samo svila, čipka i fini, skoro providni pamučni materijali. Tako to izgleda kada muškarac odabere neodgovarajuće stvari, samo zato što mu se dopadaju i što voli njihov dodir pod prstima.

Uplašivši se da će se on umoriti od čekanja i odlučiti da proviri kroz vrata kako bi se uverio da ona ne seče vene, na brzinu je navukla tanku pamučnu suknju u nežnoj boji kajsije, a gore je obukla svilenu bluzu bez rukava, bež boje. Prekasno je videla je da je bluza previše kratka da bi je uvukla u suknju, pa joj je struk ostao otkriven.

Porumenela je videvši svoj odraz u ogledalu. Kao što se i plašila, izgledala je vrlo ženstveno, sa pepeljasto-plavom kosom koja je padala na ramena, nežni materijali otkrivali su sve obline i bila je bosa, jer nikako nije mogla da natera sebe da obuje cipele u kojima je putovala - bile bi u strahovitom neskladu sa stvarima koje je obukla.

Iz nekog neshvatljivog razloga, nije želela da bude ružna. Nije tu ništa mogla da učini. Bolno izazivački: da li je to rekao? Ali, to jednostavno nije bio njen stil. Više je volela eleganciju i jednostavnost, a ne...

Barem se osećala svežije i zamoliće Rozaliju da stavi njene pantalone i košulju u veš mašinu. Neće morati sve vreme da nosi ove stvari, a mogla bi da potraži nešto prikladnije iz Enkarnasionine, navodno, beskrajne garderobe. Zamoliće.

Sklonila je kosu s lica, obula crne kožne cipele i izašla. On nije digao pogled sa novina sve dok se nije nakašljala, dok su je oštre crte njegovog profila činile nervoznom. Nervoza je prelazila u paniku kada se okrenuo i razvukao usta u nepodnošljiv osmeh, posmatrao je očima koje su pozivale na topljenje u njima.

- Prelepo, kao što sam i pretpostavio.

Njegov glas je bio dubok, sa zavodljivim akcentom, što joj nije nimalo pomoglo i bila je očajna zbog svoje reakcije. Povukla je obod Iepršave suknje i pitala, - Zar nisi mogao da odabereš nešto praktičnije?

Džins? Majice s kratkim rukavima? Osećam se kao barbika.

- Ne. Osećaš se ljupko zato što izgledaš ljupko. Zar nije tako?

Ustao je, savio novine, sklonio ih u fioku i gurnuo svojim savršenim kukovima. - Osim cipela.

Moramo da vidimo ako Enkarnasion ima nešto što bi ti odgovaralo. Što se ostalog tiče - moja sestra nije kao druga današnja omladina. Nju nećeš videti pored bezvoljne rulje, u barovima ili diskotekama. Ona nije odrasla uz sveprisutni džins i majice s kratkim rukavima; do krajnosti je ženstvena, vaspitana da izgleda i da se ponaša kao princeza.

U pogledu mu se nazirao bes, a Sara je pokušavala da sabere misli, sažalivši se, po prvi put, na Enkarnasion. - Princeza, - tako je rekao. Otrgnuta od stvarnosti u beloj kuli? Pažena i mažena, ali bez prava na svoj život, bez prava da razmišlja svojom glavom? Nije ni čudo što je pobegla.

Kao da joj više nije bilo važno što je prisiljena da nosi tuđu odeću. Između obrva se urezala jedna bora kada joj je rekao, - Siguran sam da više nisi zainteresovana. Dođi, obećao sam ti da ću otvoriti tvoj kavez, je li tako?

Naprotiv, bila je više nego zainteresovana. Posle onoga što je čula bilo joj je sasvim jasno zašto je mlada Španjolka uvrtela sebi u glavu da pobegne sa ljubavnikom koji je, po godinama, mogao da joj bude otac.

Uprkos tome što je čitavog života bila pažena i štićena, bila je dovoljno normalna da je poželela da se pobuni i da se pridruži ostatku ljudskog roda. Oklevala je da sama pođe u svet izvan svoje bele kule, još više se plašila da to učini sa mladićem njenih godina koji bi trebalo da je uvede u sve tajne pravog života.

Ali, jedan mnogo stariji muškarac, koji je bio bogat i koji je umeo da opčini ženski rod bez mnogo truda, tada je Sara shvatila da je Enkarnasion mogla da vidi u Pjersu izlaz iz te situacije.

Potpuno obuzeta mislima o Enkarnasion, umesto da misli o sopstvenom škripcu, pratila je Franciska, ne primećujući skoro ništa oko sebe, sem zvuka njihovih koraka dok su silazili niz kamene stepenice i prelazili preko glavnog dvorišta. U čudu je treptala kada je otključao velika vanjska vrata i kada su oštri sunčevi zraci osvetleli zamračenu prostoriju.

- Eto, - vedro je rekao. - Tvoj kavez je otvoren. Ovde držimo ključ. - Podigao je ruku i stavio ključ u mali otvor u kamenu iznad vrata. - Više ne moraš da se osećaš kao zatvorenica.

Pogledala ga je, tražeći na njegovom licu neki tračak podvale; nije videla ništa, sem izazova, svetlog i bleštavog, što je shvatila tek kada je poveo kroz otvoreni prolaz do široke terase, nad kojom su se nadvijale puzavice, a on je stajao sa strane da bi posmatrao igru osećanja na njenom licu.

Sloboda za kojom je žudela nije uopšte odgovarala situaciji. Bila je luda što je ikada pomislila da bi se uzbudila kada bi joj otvorio vrata i pokazao gde se nalazi ključ.

Suvi, stenoviti planinski vrhovi nizali su se u beskraj, da bi na kraju usamljene staze bili naglo presečeni strmim padom do doline koja je okruživala seoce.

Stavila je ruku iznad očiju da bi ih zaklonila od treperavog sjaja jarkog sunca i videla je porušene ostatke zidina starog zamka, masline, polja koja su se stepenasto nizala nagore, a na najvišim su pasla stada koza.

- Sigurno niko u selu ne zna ni reč engleskog, - tiho je rekla, topeći se na žestokom suncu.

Na terasi su bila sedišta od kovanog gvožđa i brzo je sela na jedno od njih. Od časa kada je doveo ovde mučila se da smisli način da pobegne. Ali, on je sve izokrenuo, vratio joj istom merom - uz kamatu i nikad u životu nije bila tako očajna. Nije joj bio potreban njegov podrugljivi odgovor da joj kaže kako se njena posleđnja nada rastopila, kao jutarnja rosa pod divljim zracima španskog sunca.

- Niko. Malo njih je ikada napustilo dolinu ili osetilo potrebu da to učini. Većina njih radi na mom imanju. Osim toga, put do dole je dug i zamoran, a put do onog prolaza vodi nazad u Arkos - a znaš i sama koliko je to daleko. Na planinama nema nikakvih staza. - Malo se zaljuljao na nogama, samo je posmatrao i mislila je da nikada nije delovao tako opasno i imao takvu vlast nad svim oko sebe, uključujući i nju.

Naježila se. Mogla je da oseti opasnost, da je vidi, da čuje njen bešumni šapat.

Ustala je, besna na sebe zbog iznenadnog očajavanja. Šta je trebalo da očekuje? Autobuski prevoz od zamka, na svakih pola sata? Na kraju, ništa senije promenilo. Osim što su se zidovi zatvora malo proširili.

Besno ga je ošinula pogledom i on je klimnuo glavom, kao da je bio zadovoljan i rekao uz blistavi osmeh svoje superiornosti, - Rozalijaće za sat vremena poslužiti ručak. Na žalost, jaću do večeri biti zauzet poslovima na imanju. Radujem se našoj zajedničkoj večeri.

Otišao je uz kratak pozdrav, ali je za sobom ostavio snažno zračenje, jer nekoliko minuta nije bila u stanju da dođe k’ sebi, bila je potpuno ošamućena. Znala je da se na terasi nešto dogodilo, ali nije znala šta, ni kako, ni kada.

Samo jednom, u prolaznom trenu razumevanja nešto joj je sinulo u glavi kao zvezda padalica na tamnom nebu i pokušala je da uhvati tu misao, da je zadrži, ali uzalud. Bila je još rastresenija Digla je ruke od svega. Ništa se nije promenilo. Kako bi moglo? Glava joj je skoro proključala na suncu. Ispravila se i brzo otišla do senke pod svodovima, dok Rozalija nije poslužila ručak koji je sama jela, prisiljavajući se da uzvrati osmehe i nerazum ljive opaske druge žene.

Zabavljanje hranom joj je pomoglo da zaboravi na neprijatan osećaj samoće. Naravno da joj nije nedostajalo njegovo društvo i naravno da se nije osećala napuštenom zato što je morao da radi. Dao joj je ograničenu slobodu, pustio je da sama vidi koliko je beznadežna sama pomisao na bežanje peške, zadovoljan što više nije morao da se dosađuje posmatrajući nju, već je rešio da se posveti poslu - što je bilo mnogo zanimljivije i zahvalnije.

Opustila se i iskoristila priliku da sredi misli, da nadoknadi malo sna od prošle noći. Zaspala je čim je glavom dotakla jastuk na grešno udobnom krevetu i probudila se kasno, u zlatno popodne, smirena, i tačno je znala šta da radi u nemogućoj situaciji u kojoj se zatekla.

Ponovo se istuširala, nije znala zbog čega, osim što joj je tako brže prošlo vreme, obukla je Enkarnasionine stvari koje je maločas nosila, ne obazirući se na to što nije ličila na sebe.

Francisko je rekao da će joj se pridružiti za večerom i pretpostavljala je da to neće biti pre devet, što joj je dalo dovoljno vremena da istražuje.

Kao senka se prikradala kroz prostrane, stilski nameštene prostorije, prošla je kroz predivan hol za balove, manje porodične sobe gde u prohladnim zimskim noćima najverovatnije gori vatra u kaminima.

Pitala se kako su brat i sestra provodili vreme. Da li su organizovali zabave? Gde su im roditelji? Da li je njihova familija tu već generacijama, sve od dolaska Hrišćana? Ne bi je to iznenadilo!

Polako se vratila do centralnog dvorišta i pošto je bilo prazno, spuštao se sumrak, krenula je prema njegovim odajama, pokušavajući da potisne osećaj samoće i nije zastala da objasni sebi talas olakšanja kada je prošla kroz salon i videla ga kako gleda u daljinu, sa jednog od otvorenih prozora, dok mu je planinski povetarac rnrsio kosu boje noći.

Skoro nevoljno se okrenuo kada je zatvorila vrata za sobom. Pogled mu je bio mračan, mislima je bio negde daleko i kao da nije znao ko je ona, šta radi tu, pa se pitala zašto bi to trebalo da je zaboli.

- Ah, da. - Zatresao je glavom. - Večera. Rozalija i Markos će je uskoro doneti. Uvek ovde večeram kada sam sam.

Klimnula je glavom, zagrizavši donju usnu, gušeći u sebi neočekivanu potrebu da ga podseti da nije bio sam. Ona je bila tu, zar ne?

Ali, u ovom trenutku, on je zaista bio sam. Ona kao da nije postojala. Mogao je malo da se zabavi kada je bio raspoložen za izazivanje, uvredu ili flert. Ali, sada mu nije bilo do toga, tako da ga je njeno prisustvo samo nerviralo.

Sigurno je bio zabrinut za Enkarnasion. Ž eleo je da zna da je dobro, da nije povređena i da je Pjers Buveri-Skot ne uči ljubavi, da bi otkrila da je samo jedna iz čitave armije žena koje od njega mogu da očekuju samo kratkotrajnu pažnju.

Ili je njegova zabrinutost bila dublja i hladnokrvnija? Da li je imao neke planove za Enkarnasion?

Možda neko dinastijsko venčanje? Venčanje do kojeg ne bi došlo ako bi budući mladoženja saznao koliko je devojka bila razmažena. „Razmažena” je bila reč koju je on upotrebio.

Na njenom licu se sigurno ogledala zbunjenost, jer su njegove oči odjednom postale toplije i zavodljivo se osmehnuo, zbog čega su joj se usta osušila. Ruke su je prosto bolele od želje da privuče njegovo lice ka svom, da poljubi senzualne usne i istraži tajnu njegovog bića.

Užasnuta, skupila je pesnice i čvrsto ih stegla. Postalo joj je jasno odakle vreba opasnost! Ranije je osetila, ali nije umela da definiše taj osećaj. Sada je mogla. Njegov fizički uticaj na nju, nešto što nikada nije osetila ni prema jednom muškarcu, bio je porazan. Ta reakcija je bila prisutna od samog početka i svakim satom postajala je sve snažnija.

Zato će morati da bude čvrsta prema sebi, da to izbaci iz glave. Mora da se seti kakav je ljigavac, da je surov, nestrpljiv, nemoguć, da je uvredljiva arogancija njegove ličnosti bila ispisana na svakom deliću te tamne južnjačke lepote.

Brzo je skrenula misli u drugom pravcu, sela na sofu i kratko rekla, - Mislim da je vreme da otvoreno razgovaramo. To što me ovde držiš nije nimalo naivno.

- Nisam ni rekao da jeste. - Te privlačne usne su se i dalje izvijale u osmeh kada je seo pored nje. Kada sam te prvi put video prepoznao sam čeličnu volju u tebi. Nisam tako blesav da ma šta vezano za tebe shvatam neozbiljno. - Jedna ruka se prikrala iza nje. - U stvari, duboko poštujem tvoje mnoge i bezgranično raznovrsne - kvalitete.

Mislila je da ne bi bilo uputno da ga pita šta je time hteo da kaže. Sedeo je previše blizu. Osećala je kako joj se čitavo telo ukrutilo. A opet, ako bi se odmakla, tako bi mu stavila do znanja da je uticao na nju i opasnost bi se pretvorila u nešto drugo, nešto nepodnošljivo... Mora da pokaže savršenu nezainteresovanost. Kako god zna i ume.

- Onda ćeš možda umeti da poštuješ ono što hoću da kažem, - kruto je izgovorila, obuzdavajući impuls da skoči na drugu sofu.

- Možda će Pjers tek za nekoliko nedelja da dobije tvoju poruku. A onda, nije sigurno da će odgovoriti na nju.

- Da se čovek ne obazire na nevolju svoje ćerke? Kako je to moguće?

Uopšte je nije ozbiljno shvatao. Mogla je da čuje vedrinu u njegovom glasu; glas se uvijao oko nje, mazio je, milovao, ušunjao se u samu dušu. Njegova ruka se lagano pomerila, uzeo je pramen njene kose, nežno ga trljao, kao da je uživao u svilenkastom osećaju.

- On me ne voli, - osorno je rekla. - Mi se baš puno ne volimo, kao mačka i miš. Kada je moja majka umrla, spakovao me je i poslao u internat, ali kad god bih ga videla, uvek sam radila sve što sam mogla da ublažim njegovo ponašanje. Nije išlo. Vino, žene i rad, nikada ni jedna pomisao na to u kakvu neprijatnost me je njegovo ponašanje... Ali, to je duga priča. - Želela je da prestane da se igra sa njenom kosom! - Stvar je u tome da on živi svim svojim čulima, a ona su tako životna. Ja više volim da koristim svoj um i da budem uspešna u poslu. Pokušavam da ti kažem da se on neće odreći nijednog trenutka zadovoljstva zbog mene.

- Ne, to nije ono što želiš da mi kažeš, - s lakoćom je rekao, a njegovi prsti su se još uvek igrali u njenoj kosi. - Pokušavaš da mi kažeš da nemaš emocija ni senzualnost, da si dobro programirani, bespolni robot. Zar nije tako?

Primakao se, zagrlio je oko vrata, okrenuo njenu glavu ka sebi, - Možeš da se buniš koliko god hoćeš, Saloma, ali ja sam pronicljiviji. Znam sve o strasti, pa je lako prepoznajem. Ona mi je pevala; već na drugom susretu, video sam kako se bori u tebi i želi da izađe iz te bezbojne spoljašnjosti.

Njegovi topli prsti bili su u njenoj kosi i ona se okrenula, a potom, crvena u licu, planula, - Ne zovi me tako! To nije moje ime; zovem se...

- Saloma, - prekinuo je sa osmehom, uzimajući je u ruke, i klizeći niz otkrivenu kožu struka. Odgovara ti više nego što bi želela da misliš. Hoćeš da ti pokažem?

Ne! Njen mozak je govorio ne, ali usne su odbijale poslušnost.

Još više se primakao i prestala je da diše dok su iskre putene napetosti drhtale čitavim telom i eksplodirale u vidu hiljade strela, dok je vrhovima prstiju dodirivao njene grudi.

Vatra je prostrujala kroz krv, zla, divlja i bludna. Gorela je i osećala kako toplina izlazi iz svake pore njenog tela i uz bespomoćni jecaj, skliznula je prema njemu i stavila ruke na njegov potiljak; usne su mu bile tako blizu, mogla je da oseti njihovu vrelinu, strasnu vrelinu, kada je neko zakucao na vrata i ona se ukočila, raširila oči od užasa zbog svog nedoličnog ponašanja.

Bez žurbe se uspravio, zaverenički i lenjo se osmehivao, jednu ruku je nežno naslonio na njeno koleno, drugu je zabacio na naslon sofe i rekao, - Uđi.

Nikada nije bila tako srećna kao kada je videla Rozaliju i njenog sina, Markosa. Mogla je ponovo da diše. Za to vreme, oni su brzo, ispred jednog prozora, postavljali na sto jela i tanjire sa poslužavnika koji su bili veliki kao stajska vrata.

Pomerila se na sofi da bi se što više udaljila od dugog, gipkog i zavodljivog tela, odgurnula je njegovu ruku sa svog kolena i nadala se da nije izgledala tako smušeno kao što se osećala. Ali, izgleda da jeste, jer kada je Francisko ustao i otišao do stola da otvori vino, govoreći nešto tiho Rozaliji, Markos ju je gledao dugo i nekako čudno.

Nije imao više od osamnaest godina, bio je nežne građe, imao vrlo taman ten i skoro ženske crte lica, ali je taj pogled krio u sebi muško nagađanje i bio je tajanstvena mešavina odobravanja i neodobravanja.

Rozalija je sigurno brbljala o novoj ljubavnici svog gospodara, zatvorenoj u prinčevom apartmanu.

Taj ishitreni, otvoreni zaključak, sasvim je jasno govorio da se njen status ne odobrava, ali njen lepršavi, ženstveni izgled, bio je sasvim prihvatljiv. To je prevršilo svaku meru!

I zato je taj gad dotakao! Da bi se sva tresla, kako bi pokazao posluzi zbog čega je tu drži. Da je kojim slučajem vrištala i sedela na drugom kraju sobe, čitava farsa bi propala!

Kada sledeći put bude pokušao nešto slično, biće spremna. Lupiće mu šamar da će glava da mu odleti s ramena!

- Hajde, jedi i pij. - Potom je, sugestivnim tonom, mirno dodao, - Večeras nas više neće uznemiravati.

- Uzdržala se i setila priče o tome šta se dešava devojčicama koje naiđu na velikog, zlog vuka.

Njoj se to neće dogoditi. Znala je šta treba da kaže kako bi ohladila njegovu lažnu vatrenost i naterala ga da zaboravi na želju da se poigra na račun glupave Sare Skot.

Pošto se smirila i povratila hladan izraz lica, pridružila mu se za stolom, puštajući ga da joj nudi razna jela, premda je potpuno izgubila apetit. Zatim, kada je seo i pre nego što je počeo da govori o stvarima koje bi je ponovo sludele, mirno je započela svoj odbrambeni napad.

- Pošto nisi poverovao u to da Pjers neće potrčati da me spase u zamenu za tvoju uplakanu sestru punu pokajanja, mogu li da ti kažem zašto će ona, najverovatnije, odbiti da ponovo kroči na ovo mesto?

Ukočenog lica, pogledom uperenim na ivicu čaše s vinom, nije dozvolila da je mračno ćutanje sa suprotne strane stola i najmanje omete. Sam je to tražio.

- Najzad, - nastavila je, - više nema sumnje da su ona i Pjers zajedno. Ona sigurno uživa u slobodi da bude žena, umesto princeza u kartonskoj kutiji, vlasnica bezbrojnih lepršavih haljina, izolovana od groznog, pokvarenog sveta, u svom ljupkom, usamljenom staništu. Zašto bi se vraćala, kada ovde nema ničeg za nju? Kada ima nekog ko je uči pravom životu?

- Ti odobravaš postupak tog matorca? - Lupio je kašikom po stolu takvom silinom da je htela da iskoči iz kože. Pogledala ga je - videla ledeni bes u njegovim očima, zbog čega se smrzla od jeze. Ali, barem je uspela da zaustavi njegove telesne porive, a to je, za mir njene duše i samopoštovanje, bilo jedino važno.

- Ne, - iskreno je rekla. - Ne odobravam. Njegove afere - kao što si jednom i sam rekao - legendarne su. Ali, koliko je meni poznato, sve do sada je bio sa starijim, zrelijim ženama. Uglavnom su to udovice.

- Udovice? - Prezrivo je rekao. - Zar zaboravljaš Liberti Torens? Njen treći muž - ili četvrti? - Izbacio je iz kuće kada je njena afera sa tvojim ocem stigla na naslovne strane štampe.

Zaboravila? Kako je mogla da zaboravi to javno poniženje?

Bilo je to nekih dvanaest meseci nakon smrti njene majke, kada su se slike njenog oca i poznate filmske zvezde, u više nego kompromitujućim pozama, pojavile na svim stranicama žute štampe. Sara je tih dana bila proglašena za najbolju učenicu u razredu, jer je impresionirala nastavnike svojim lepim ponašanjem, ljubaznošću i vrednim radom. Još uvek je mogla da čuje njihove kikote, nepristojne komentare drugih učenika i jasno se sećala sramnih slika izlepljenih iznad njenog kreveta. Zbog toga, kao i zbog promašenog braka Pjersa i njene majke, rešila je da nikad ne dozvoli da emocije upravljaju njenim životom.

Ni sada se neće odreći tog pravila. Gledajući ga pravo u oči, nastavila je, kao da njegova opaska nije imala nikakvo značenje, - Razumem da brineš za nju. I slažem se da je velika nesreća što je naletela na Pjersa. Ali, ti i vaši roditelji sigurno snosite jedan deo krivice. Da ona nije bila tako zaštićena, ovo se ne bi dogodilo.

- Kako se usuđuješ! - Udario je pesnicom po stolu. - Enkarnasion i ja nemamo roditelje. Od smrti naše majke, ovih pet godina, samo sam ja bio odgovoran za nju. Podigao sam je onako kako bi naša majka to želela. Ja sam nasledio očeve gene - i ponosim se time. Ali, Enkarnasion je odrasla onako kako je majka želela. Ne bi joj pristajalo da je nasledila vatrenu cigansku krv našeg oca. Pazili smo da ne dobije tu infekciju. I ti dopuštaš sebi slobodu da daješ svoj sud i kažeš da je moja majka pogrešila, da sam ja pogrešio!

Njegov glas se iz besa pretvorio u preteću tutnjavu, oči su mu se pretvorile u oružje. Ali, Sara je ostala hladnokrvna. Nije ga se plašila. Nagla je glavu na stranu. Znači, njegov otac je bio romskog porekla, baš zanimljivo. Dakle, time je mogao da se objasni njegov prevrtljivi temperament. Neki drugi put će ga pitati o tome, kada ne bude imao želju da joj otkine glavu.

Govoreći sebi da je njeno interesovanje za njega samo obična znatiželja, osetila je kako je nešto zastrašujuće prostrujalo njenim venama kadaje on naglo ustao i rekao, - Za danas mi je svega dosta! Idem u krevet. - Uzeo je za ruku i povukao da ustane. - I ti ideš. Naređujem ti - i da nisi zucnula, jer ne bi bila oduševljena posledicama.

VIII Njemu je bilo svega dosta! Zar je mislio da njoj nije bilo? Zar je mislio da ima monopol nad snažnim osećanjima? Ako bi iko trebalo da iskaljuje svoj bes, onda je to ona!

Pomislila je da bi bilo dobro da to uradi. Možda bi moglo da bude i zabavno, mislila je ratoborno dok je on gurao do spavaće sobe. Nije valjda mislio da može da je prisili da ćuti, kao mali miš u uglu, samo zato što je besno pretio?

Dok je prkosno sevala očima, sklonila je njegovu ruku sa svoje i htela da mu kaže da ni ne sanja kako će biti zajedno u istom krevetu, ali čelični pogled njegovih crnih očiju, gromovita pretnja skupljenih obrva, vratili su joj reči tamo odakle su i došle.

Sav taj jedva suzdržani bes, samo zbog toga što je imala hrabrosti da mu ukaže na preterano zaštitnički, šovinistički stav prema odgoju njegove sestre, sigurno je bio i razlog Enkarnasioninog bekstva.

Nije se plašila njegovog silovitog besa. Nije spuštala pogled - svetlucavi akvamarin, spram divlje crne boje. Naprotiv, dok joj je dah zastao u grlu, mislila je da nikad nije bio ranjiviji. Na njeno zgražanje, srce joj je poskočilo i sasvim se raznežilo. Požeiela je da ga zagrli, uveri ga kako će sve biti u redu, ili da ga poljubi.

Nije mogla da veruje da tako razmišlja. Uzela je jedan jastuk sa kreveta i tiho mu rekla, - Spavaću na sofi. Biće mi dobro. Mogu li prva da odem do kupatila ili ćeš ti?

Njegov prezrivi gest joj je rekao da se nije zabavljao. Uzeo je jastuk i bacio ga na njegovo mesto, dok je zategnutim vilicama izgovorio, - Upozorio sam te: nema raspravljanja, nema ničeg.

- Ali...

- Ni reč!

Da ga poljubi? Da pukneš od smeha! Kako je mogla da bude tako maloumna? Htela je da ga udara do iznemoglosti. Stavila je ruke na bokove, podigla glavu i uzvratila mu pogled, - Veći si i mnogo jači od mene, ali ti to ne daje za pravo da mi pretiš.

Gledala je kako mu se usne ponovo zatežu, aristokratske nozdrve nervozno dišu i naslućivala je da može da tera po svome, jer, uprkos svoj vatri i ljutnji, on je neće ni taći.

- Znam zašto si sinoć insistirao da spavam s tobom. Ali, tvoja briga je bila zasnovana na nesporazumu. Otišla sam na krov da bih udahnula malo svežeg vazduha. Nisam mogla da spavam, ali nisam imala nameru da skačem sa bedema - nisam toliko labilna.

Zagrizla je donju usnu i pitala se da li je to bilo pametno, da mu kaže da je napravila budalu od njega.

Budući da je njegov izraz lica ostao nepromenjen, samo se jedna obrva izvila u znak prezira, odlučila je još da doda - Ti si pogrešno razumeo i ja sam nastavila sa igrom misleći da ćeš imati savesti i da ćeš me pustiti. U tome sam očigledno pogrešila. Međutim, možeš biti siguran da neću napraviti nikakvu glupost i zato nema potrebe da spavam pored tebe.

- Govoriš kao da je ovo neki poslovni sastanak, - nestrpljivo je rekao, prekrstivši ruke preko širokih grudi. - Otkud znam da ponovo ne izmišljaš? Cvilela si zbog zaključanih vrata, pa sam... - raširio je ruke, - sva otvorio. Ja sam te ismevao, zauzvrat, ti ismevaš mene. Ne mogu da rizikujem i da budem siguran da ćeš normalno da se ponašaš.

- Skoro čitav dan bila sam sama, - uzvratila je.

- Zamolio sam Rozaliju da pazi na tebe - rekao sam joj da se plašim da bi moglo da ti bude dosadno bez mene. Trebalo je da me odmah obavesti ukoliko pokažeš znake uznemirenosti, a ja bih prekinuo posao i došao da ti pravim društvo. Ona mi je kasnije rekla da si lepo ručala i da mirno spavaš u našoj sobi.

- Ti si najobičniji đavo! - Prasnula je. Šta li je Rozalija mislila o njoj? Da je bezumna lutkica koja dobije napad čim nema nekog muškarca da joj ugađa! Za svoju reakciju, zaradila je mračan osmeh.

- Tako je, a pošto sada znaš s kim imaš posla, možda ćeš prestati da me nerviraš i postupiti kako sam ti rekao. Bio sam previše dobar prema tebi i dao ti previše slobode. Pokušaj da zapamtiš u kakvom se položaju nalaziš. Idi u kupatilo, pa nazad u krevet. Ne želim da dođem u situaciju da se rvem s tobom i vežem te za stub, ali, budi sigurna da ću, ako zatreba, to učiniti.

Munja iz njegovih očiju joj je govorila da je bio ozbiljan. Sa grčevima u stomaku, nekako je otišla do kupatila, gunđajući u sebi.

Ali, on neće biti budan čitave noći, govorila je sebi dok je brzo prala zube. Možda će je uvući u krevet, ali je neće sprečiti da se izvuče odatle čim bude zaspao.

Neveselo je navukla spavaćicu i sa zebnjom izašla. Ubrzo se opustila, kada je on samo prošao pored nje i bez ijedne reči zatvorio vrata od kupatila.

Potrčala je do salona, uzela što je više mogla jastučića, pobacala ih u pravoj liniji, tačno po sredini kreveta, i uvukla se pod tanke prekrivače. Nije bila bogzna kakva pregrada, ali odmah će osetiti ukoliko on bude pokušao da je pomeri. Čvrsto je sklopila oči, zarila lice u jastuk i naćuljila uši, ne bi li čula zvuke koji će je upozoriti da se on vratio u sobu. Vlastitim rukama će zadaviti Pjersa zbog ove situacije u kojoj se našla zbog njega! Potom je dugo vremena razmišljala o tome gde se izgubila njena čuvena moć kontrole, čudeći se kako je u izvesnim situacijama dolazilo do izliva čitavog niza osećanja kojima je sve teže mogla da vlada.

U izvesnim situacijama! Narugala se sebi i besno udarila jastuk. Koga je ona zamajavala? Nikad nije bila ni blizu toga da izgubi delić samokontrole u raznoraznim situacijama - sa svojim nemogućim ocem, sa zahtevnim klijentima, sitničavim bankarskim službenicima-sve dok se nije pojavio ovaj španski đavo! Činjenica da je bila njegov taoc nije imala nikakve veze s tim i još više ga je mrzela zbog tog saznanja.

Bilo je dovoljno da je samo pogleda i ona bi izgubila pamet. A na njegov dodir, sasvim bi se rastopila, priznala je sebi. Dolazilo bi do hemijske reakcije koju nikada ranije ni sa kim nije osetila.

Jedino što joj je preostalo, bilo je da se trudi da to prikrije. Ono što se te večeri dogodilo, neće se ponoviti. Tada je bila uhvaćena u trenutku nepažnje, ali, ubuduće će biti spremna. Bilo da Pjers odgovori na poruku ili ne, Francisko ne može večno da je drži ovde. Ništa nije večno.

S tom nadom, udobnije se namestila, ali je na nepogrešivi zvuk zatvaranja vrata od kupatila, i na njegove pokrete, postala napeta kao violinska žica, svaki delić tela bio je na oprezu, čekajući ono neizbežno.

Najbolje što je umela, pretvarala se da već spava dubokim snom i osetila je kako se dušek spušta pod njini. Nije dirao jastuke, samo se okrenuo, isključio svetlo i onog trenutka kada je čula njegovo opušteno disanje, ona je zaspala kao da je neko pritisnuo prekidač u njenoj glavi.

Sara se prevrnula na stomak i budila se, gurajući jednom ispruženom rukom pregradu od jastuka. Za trenutak, pre nego što je otvorila oči u zlatno jutarnje svetlo, presekao je kratak bol zbog razdaljine koju je Francisko ostavio između njih.

Kada je to pomislila, sasvim se razbudila, okrenula se i brzo sela, dok je sanjivim pogledom brzo prešla preko njegove polovine kreveta, pa preko cele sobe. Nije bilo ni traga od Franciska. Povukla je prekrivač do brade i razmišljala.

To žaljenje se pojavilo pre nego što se sasvim razbudila. Dakle, bilo je necenzurisano i pokazivalo je njene prave osećaje.

Podsvesno je želela da je on, kao prošle noći, drži u rukama. Da li je želela i više od toga? Odbacila je pomisao na to, jer nije bilo dokaza. Sem toga, imala je dovoljno problema da nije morala da se bavi nagađanjima da li je želela da on baci jastuke s kreveta i privije je uz sebe.

Mlada damo, strogo je upozorila sebe, ti si u velikoj nevolji. Pocrvenela je zbog te pomisli, a Francisko ušao u sobu. Jedan pogled na njega i srce joj je poskočilo. Bezuspešno je pokušavala da prikrije crvenilo na licu.

Bio je obučen u crno, izgledao nepristojno savršen i osmeh koji joj je podario bio je isti takav. Osetila je slatko strujanje niz kičmu. Ubeđivala je sebe da je to samo žalosna fizička manifestacija slabosti koju nije umela da savlada.

A on joj nije puno pomogao, jer mu je glas bio topao i sunčan, govorio je očaravajućim akcentom, prišao je krevetu, ponudio je čašom svežeg soka od pomorandže i rekao, - Danas ćemo da prošetamo pre

nego što otopli. Oboje moramo da se razdrmamo. Ponećemo doručak sa sobom. Već sam rekao Rozaliji.

Požuri; popij sok.

Od njegovog osmeha joj se zavrtelo u glavi; čvrsto je držala čašu sa obe ruke jer je sve mogla da prospe i kao hipnotisana ga je posmatrala dok je on preturao po ormanu, birajući odeću za koju je smatrao da neće nedostajati njegovoj sestri.

Njegovo mračno raspoloženje od sinoć nestalo je kao da ga nikad nije ni biio. Bio je nemoguć, nepredvidiv, pravi đavo. Svaki čas je menjao raspoloženje i pomno je posmatrala dok je sa vešalice skinuo nešto od pamuka, paunasto plavo i stavio na krevet. Nežno je rekao, - Obuci ovo; lepo će te pokriti i zaštiti tvoju prelepu, nežnu kožu. Ti nisi kao ja, ciganskog porekla, da možeš otkrivena da šetaš po suncu. Nećemo se više raspravljati, je li, Saloma? Danas ćemo biti prijatelji.

Oh, zaista je nemoguć! Posle ledenog besa od sinoć, osećala je da je ušetala u sjajnu sunčevu svetlost.

Pomislila je da je svake sekunde sve više pokazivao svoje špansko lice.

Odsekla bi barem dva prsta s ruke da ima snagu volje da mu naredi da ode i zaboravi da se vrati. Ali, sumnjala je da igde postoji žena koja bi mogla da mu odoli i znala je da je on svestan toga, ali, ni to joj nije pomoglo da se suprotstavi njegovim planovima. Čak mu nije ni zamerila što je upotrebio njeno kršteno ime, pomislila je. više sa žaljenjem nego u ljutnji, dok je on uzeo čašu iz njenih ruku i potom otišao do salona, sve vreme sa osmehom na usnama, koji joj je otvoreno govorio da je znao da može da tera po svome, ma koliko mu se opirala.

Ali, problem je bio u tome što mu se ona uopšte nije opirala, zar ne? Mislila je dok je ustajala iz kreveta i otišla do kupatila, pod izgovorom da nema svrhe da bude tvrdoglava, jer će joj u šetnji brže proteći dan, a malo aktivnosti neće biti na odmet. Uostalom, možda će se njen otac pojaviti do njihovog povratka.

Malo je verovala u to. Međutim, odbila je da misli o tome, ili o bilo čemu drugom. Navukla je meki pamuk preko glave i nije se mrštila na krajnje ženstveni odraz u ogledalu, jer se dobro osećala u jednostavnom, opuštenom kroju i lepršavim rukavima koji su dosezali do zglobova na ruci. I boja joj je pristajala - dramatično je produbljivala boju plavih očiju, čineći njenu kosu još bleđom i sjajnijom.

Vratila se u spavaću sobu i izgubila dah kada je srela odobravanje u njegovom pogledu. Pomislila je da se nikome ne sme dopustiti da radi očima ono što je on njoj radio, ne u civilizovanom svetu. Ali, on nije bio civilizovan, jer se ispod te prelepe, negovane spoljašnjosti i razoružavajućeg šarma, krilo mnoštvo primitivnih strasti koje su mogle da eksplodiraju bez ikakvog znaka upozorenja, posedovao je sirovu vitalnost spram koje joj se svaki drugi muškarac činio anemičan.

U ruci je držao slamnati šešir sa širokim obodom i dok se približavao, osećala je kako se topi. Veselo upita, - Je li to za mene?

- I skoro je izgubila tlo pod nogama kada je odgovorio uz poznati podsmeh, - Pretpostavljam. Nije moj stil; uostalom, meni nije ni od kakve koristi.

Približio se i stavio joj šešir na glavu, namestio obod tako da dobije željeni efekat, uklonio meke pramenove kose koji su joj padali preko lica. Sve vreme je stajao previše blizu i jedva se opirala želji da joj se još više približi.

Zatvorila je oči u talasu beznađa. Borbase odvijalau njoj samoj - osećala je strast koja je tako dugo bila potiskivana. Neće joj se predati i krenuti očevim hedonističkim koracima. Neće izgubiti kontrolu - ni za sekund.

- Da krenemo? - Okrenula je glavu i pokušala da deluje nezainteresovano, ali ga je svojim postupcima samo zabavljala. Ugledala je njegov poluskriveni osmeh dok je podizao platnenu torbu koju ranije nije primetila.

- Doručak. Kao što sam ti rekao, zamolio sam Rozaliju da nam spremi hranu za piknik.

- Kakva pažnja. Ali pretpostavljam da je lako biti pažljiv kada možeš da platiš nekoga da rinta za tebe.

- Prijatelji - sećaš se dogovora? - Njegov glas je bio dubok i baršunast, ruka mu je bila na njenom struku dok su izlazili iz apartmana. Hodao je uz izraz odsutne zabrinutosti na licu, namrštenih obrva.

Stigli su do terase gde ju je ostavio prethodnog dana.

Prijatelji. Volela bi da joj on bude prijatelj, mislila je dok su silazili niz kamene stepenice i otvarali uska vrata.

Ali, to je bilo nemoguće. Kako bi mogli da budu prijatelji posle svega što joj je učinio? Na prevaru je doveo ovde i držaće je tu sve dok ne bude dobio ono što želi - Pjersov vrat u tim snažnim, tamnim rukama, podsetila se. Pored svega, mogao je da je ponižava i vređa. Stoga ne mogu da budu prijatelji i nije mogla da shvati zašto je želela nešto drugo.

Danas će se pretvarati, popustila je kada je osetila njegovu ruku u svojoj, i dozvolila da na površinu izbije druga strana njene ličnosti, koja je počela da se bori sa smirenom kontrolom koja je upravljala njenim životom. Nije želela nikakvu svađu, ne danas, kada je andaluski vetar obavijao meki pamuk oko njenog tela, kada joj je miris divljih trava i cveća mutio osećanja i kada je gledala veličanstvene stenovite planine, dok je ponosit Španac pokazivao svoje imanje.

- Sve ovo je oduvek bilo u tvojoj porodici? -Pitalaje zbunjeno dok se on spustio na suvu travu u podnožju jedne stene i povukao je do sebe. Danas je želela da se prepusti fantaziji prijateljstva i to je verovatno objašnjavalo njenu potrebu da sazna sve o njemu.

- Skoro, - odgovorio je slegnuvši ramenima. - Barem što se tiče jednog izdanka, s majčine strane.

Kada je njeno porodično stablo u pitanju, ona je ispunila sve stavke. Ja sam nasledio nešto što je brzo propadalo, imanja koja su bila uništena i neiskorišćena, samo zbog toga što nije bilo nikog drugog da to nasledi. - Dok je govorio, sve vreme je preturao po ruksaku i na kraju je izvadio hleb, šunku, masline i mali termos sa kafom.

- Sada ništa ne propada, - tiho je dodala, dok je uzimala komad šunke.

Spustio je guste trepavice, krijuči svoje izražajne oči, dok je otvoreno odgovorio, - Ja sam se pobrinuo za to. Ja uvek, najbolje što umem, pazim na ono što je moje.

Kao što je pazio na svoju sestru? pitala se. Čuvao je ljubomorno i takvim žarom da je zbog toga pobegla s nekim kao što je Pjers?

Ali, on je prekinuo njene misli, - Prestao sam da radim na međunarodnoj berzi kapitala i potpuno se predao tome da ovde vratim stvari na svoje mesto i da se to na kraju isplati. U tome je štos, zar ne, Saloma?

Slatko i sporo se osmehnuo, uvlačeći je u mrežu svoje privlačnosti. Ona je spustila glavu, krijući se iza širokog oboda šešira, preplavljena novim osećanjem stida.

- Bili smo previše obuzeti besom da bi se poveravali jedno drugom. Hoću da prekinemo s tim i da se bolje upoznamo. Nadam se da i ti to želiš. Reci mi nešto o sebi. Ne moraš da žuriš, imamo čitav dan pred sobom.

Znači, ovo neće biti kratka pauza, doručak uz malo gimnastike, pa nazad u zamak, gde bi ostala pod budnim okom Rozalije. Osetila je slatku slabost, - Šta da kažem? Ja sam vrlo obična osoba.

- Ne baš. Ispružio se pod senkom, prekrstio ruke pod potiljkom i zatvorio oči. - Ti si najintrigantnija žena koju sam ikad sreo. Sloj za slojem i svaki je neverovatno tvrdoglav. Jesi li bila nestašno dete?

Osmehnula se i odmahnula glavom. - Bila sam vrlo poslušna. Morala sam. Jedini u porodici koji je mogao da bude težak, bio je Pjers. Pejšns - moja majka - i ja, jurile smo za njim čineći sve što smo mogle da unesemo malo reda u njegov život, pazile da što redovnije jede i spava i pokatkad mu menjale odeću.

Bilo je lako razgovarati s njim. Možda zbog toga što je nije gledao. Prenuo je njegov oštar glas, - Je 1’ nije bio veran tvojoj majci, pa si zato postala tako hladna?

Hladna? Da li je to mislio o njoj? - Svesno sam uvek pokušavala da budem samo razumna. Neko to mora da bude kada živi pored mog oca. On je zaradio svoju reputaciju slikanjem, a još je poznatiji po razuzdanom životu. Gledala sam kako Pejšns propada, i, posle njene smrti, pokušala sam da budem dobra. Ali, bila sam dete. Nisam mogla da budem uspešna u nečemu gde ni ona nije bila. I ne znam da li je bio neveran. Ako jeste, Pejšns je to krila. Tek posle njene smrti, njegove afere sa drugim ženama bile su obelodanjene.

- Možda, - dodao je polako, - možda mu je nedostajala. Nalazio je zamenu za kratko vreme, ali nije želeo da ijedna zauzme njeno mesto, zato što nijedna nije bila vredna sećanja na Pejšns.

- Ne znam. Tata i ja nismo nikad otvoreno razgovarali o važnim stvarima. Ali, znam da su sve žene bile njegovih godina. Možda je majčinstvo bilo ono što je tražio, kao i strast.

Zato, na samom početku, nije mogla da veruje da je pobegao s devojkom koja je bila mlađa od njegove ćerke.

- I tako si odlučila da tvoj život bude sređen i uredan, suprotan haosu za koji si verovala da je odgovoran za ranu smrt tvoje majke. Prirodna reakcija osetljive devojčice u pubertetu. - Izvukao je ruku i zagrlio je oko vrata, povlačeći je ka sebi, dole, na mirisnu travu. - Potiskivanje nije išlo tako daleko da napravi nepopravljivu štetu, je l’ tako, Saloma? Mogu li da popravim taj nedostatak? Hteo bih da ti pokažem šta je strast.

IX - Mislim da...

Sara se svim silama opirala strasti; njeno protivljenje bilo je vrlo nevešto i on je ućutkao svojim usnama, - Bueno. Ne treba da razmišljaš. Treba samo da osećaš. Predaj se osećanjima. - Njegove usne su se pomerale preko njenih poput toplog somota i usne su joj bespomoćno zadrhtale pre nego što je prihvatila slatku neminovnost.

U njoj je rasla i gorela glad, bolna potreba da pripada ovom čoveku - telom, dušom i srcem - znala je instinktivno, iskonski, da je ovo bilo u redu i da ništa, van ovog trenutka, nije bilo važno. Način na koji je dodirivao i milovao, izluđivao je do beskraja. Čula je kako mrmlja reči na svom jeziku, poljubac je prelazio iz slatke zavodljivosti u tamnu strast.

Sasvim je dominirao, njegove usne, jezik, njegovo čvrsto telo zahtevalo je pokornost i ona se predala, zagrlila ga je oko vrata, instinktivno pozivala, izgubljena u plimi divljih emocija.

A kada je njegova ruka skliznula pod njenu haljinu i dodirnula meku, glatku kožu njenih bedara, teško je dahtala, zgranuta svetom zadovoljstva koji se otvarao pred njom.

- Dios! - Ukočio se. Za trenutak je mogla da čuje jako lupanje njegovog srca. Pustio je iz zagrljaja i okrenuo glavu, dok mu je u očima plamtela požuda, koja je bila jaka kao špansko sunce koje je peklo na plavom nebu.

Sara je zbunjeno treptala. Brzim i ispitivačkim pogledom prešao je preko nje, podigao joj ruku do svojih usana i šapatom rekao, - Ne, ne, draga. Ovo nije odbijanje. Nikada nemoj to da misliš. Ja čitavim telom gorim od želje za tobom. Kada bi samo znala koliko sam morao da se borim da ne uzmem ono što tako očajno želim. Ti si tako lepa, strasno darežljiva, ljupka i želim te više nego ijednu ženu do sada. Ali, sada nije vreme... Premda će to vreme doći i obećavam da će tada sve biti savršeno.

Duboko je udahnula vazduh i bes je splasnuo, posle čega je nesigurno ustala. Nije uopšte sumnjala da bi među njima sve bilo savršeno.

Ali, hladan vetar razuma hladio je njenu krv i sređivao misli. Svim bićem ga je želela. On je najednom postao središte njene egzistencije i, ako je to bila ljubav, onda je se užasavala, jer joj je oduzela njeno biće i spojila je sa ovim čovekom, da joj se činilo da nigde ne bi mogla da pođe bez njega. Samo je njegova kontrola uspela da je spase.

Voleće je onda, kada za to dođe vreme. Razum i logika primili su to obećanje kao pretnju. Kada će to biti? Kada će doći to pravo vreme? Uz hladni šampanjac, na velikom mekom krevetu, u tamnoj španskoj noći, punoj egzotičnih mirisa? I šta posle toga? Da je odbaci kada mu bude dosadila, ili kada se pojavi njen otac?

Bila je dovoljno razumna da ne dozvoli da je još više povredi. - Sama ću da se vratim, - hladno je rekla, ne pogledavši ga. - Ti idi dalje, ako želiš. Neću se izgubiti. Ionako nismo daleko otišli.-Nisu daleko otišli! Pomislila je uz bolni drhtaj. Bila je hiljadama kilometara udaljena od one žene od jutros koja je mislila da bi ovaj prokletnik mogao da bude njen prijatelj.

Ali, Francisko se samo nasmejao. - Sada si sa mnom. Ja ne puštam tako lako. Možeš li to da zapamtiš?

Prstom je prešao preko ivice njenih punih usana i ona je zatvorila oči, zadrhtavši od osećaja. Njegov laki dodir bio je magičan, uvod u sve tajne ljudske žudnje. Bespomoćno se stresla.

Zatim je čula njegov tihi uzdah, osetila je kako se pomerio i otvorila je oči.

Dodao joj je šešir, - Stavi ga. Hodaćeš uz mene dok budem razmišljao. Dođi! Tek tako, pomislila je.

Povratila se sva ta španska sujeta. Ali, i pored svih logičnih prigovora i kritika, ona se nasmešila. Ako su šetnja i razmišljanje bili sve što je imao na umu, tada je mogla da pristane. Uživaće u osećaju slobode, u naizgled neograničenom prostoru.

Nekako će morati da se zaštiti od njega, da kontroliše i zauzda raskalašne želje, koje je samo on umeo da probudi.

Hodao je u tišini i sigurno je zaboravio da je ona bila pored njega. Kilometri su prolazili i moraće istim putem da se vraćaju nazad. Umreće od vrućine i nedostatka tečnosti. Ako bi ga zamolila za malo kafe, da li bi joj uopšte odgovorio?

Razmišljanje o nezadovoljstvu pomoglo joj je da zaboravi na sve drugo, ali, kada su stigli do dela puta koji se strmo puštao niz klanac i on se okrenuo, podižući obe ruke da joj pomogne, ona je s poverenjem pružila ruke i znala je da ništa na svetu ne može da je spase od osećanja koja je on budio u njoj. Htela je da zaplače.

- Još malo niz ovu strminu i moći ćeš da dođeš do vazduha. Ne želim da te izmorim.

Odmakla se, pokušavajući da pokaže da joj nije stalo do njegovih želja, dok joj je u glavi nastao pravi košmar. Da li je bio samo ljubazan i osećao krivicu zato što ona nije navikla na takav teren i zaboravio da je ona bila s njim ili je možda govorio istinu, jer nije želeo da večeras ima u krevetu iscrpljenu ženu?

Brzo je upitala, - Još malo, do čega?

Povukao je, pokazujući prstom na planinsku padinu gde su pasle koze i još dalje, do male kamene zgrade, u senci maslina, koja je ličila na kolibu.

- Pastir, - tiho je rekao. - On će nas dočekati u svom domu i tu ćeš moći da se odmoriš i popiješ najbolju vodu sa izvora.

- On tu živi? Zar nije usamljen? Valjda se zimi vraća u selo?

- Ne. On više voli samoću. Nije ljubitelj ljudi. Nikada se nije ženio i kada mu je, pre dvadeset godina umrla majka, došao je ovde. Čuva koze seljana, a zauzvrat, oni mu daju povrće, sir i poneku divljač. Ja ga obilazim barem jedanput mesečno.

Francisko se smejao, podigao je sa zemlje i nosio nekoliko metara preko nesigurnog terena, potom je spustio na tvrdo tlo. Starac ih je posmatrao. Kada su se primakli i Francisko se rukovao s njim, video se kratak osmeh na starčevom licu. Bio je ispunjen poštovanjem i zahvalnošću, posebno kada je dobio kutiju duvana, ostatak šunke, sir i puno voća, što će mu biti sasvim dovoljno za nedelju dana.

Hrana sa piknika, prepoznala je Sara. Pojeli su sasvim malo hrane... Kao za inat, njen stomak je u tom trenutku počeo da zavija. Nije zamerala usamljenom pastiru ni za mrvicu hrane. Ali, pitala se kako će da izdrži težak put nazad sa praznim stomakom.

To je dobro za liniju, govorila je sebi dok su njih dvojica brzo razgovarala na španskom. Potom je Francisko stavio ruku na njena leđa i poveo je do drvene klupe u senci drveća, a pastir je ušao u kolibu i nekoliko trenutaka kasnije, vratio se sa dve čaše najukusnije vode koju je ikad pila. Iz kuće se pojavio jedan crni pas koji je hteo da pojede komadiće sira i šunke.

- Ipak ima jednog prijatelja; drago mi je zbog toga. - Promrmljala je Sara.

- Ima on puno prijatelja, premda nije svestan toga. Ljudi iz sela, radnici na mom imanju - skoro svaki dan neko svrati do njega. - Okrenuo se prema pastiru, govorio nešto na španskom i zatim rekao Sari, Treba da krenemo. Nećemo da zloupotrebimo njegovu dobrodošlicu. Previše je ljubazan da bi zamolio da odemo, ali, ipak je srećniji kada je sam.

Povukao je na noge i poveo do dvorišta gde je, na suncu, sijalo skoro sasvim novo vozilo. Otvorio je vrata i Sara ga upita, - Šta to radiš? Je li to njegovo?

- Dao sam mu ga pre dvanaest meseci. Do sada ga je samo jednom upotrebio. Njegov pas je posekao šapu i morao je da ga odveze do veterinara na lečenje. Zamolio sam da mi ga pozajmi jer si puno pešačila.

Vozilo će mu biti vraćeno sutra ujutro. - Licem se razlegao njegov neodoljivi osmeh. - U međuvremenu, moramo da se nadamo da se njegov pas neće ponovo povrediti.

Makadam je vodio naniže, prašina i kamenje su leteli pod točkovima i zaustavili su se pred nekakvom raskrsnicom.

- Levim putem idemo dalje u imanje, pravo idemo do sela, a desno idemo nazad do mog doma. Hoćeš da vidiš selo? - Ne sačekavši njen odgovor, produžio je pravo.

Talas uzbuđenja je iznedrio osmeh na njenom licu. Brzo ga je uklonila. Dobro, dobro, bilo joj je drago što će se izlet produžiti, što će još malo vremena da provede sa čovekom u kojeg se, kao poslednja luda, pre sat vremena zaljubila i što imaju nešto manje od sat vremena pre nego što se budu vratili ulogama zarobljenice i čuvara. Ali, to nije značilo da sme da bude tako blaženo srećna.

Bio je promenljivog raspoloženja i uspeo je da je uznemiri, podsetila se - a to uopšte nije bilo za divljenje. Bila je tako nerazumna. Nije ni čudo što je pomislila da se zaljubila u njega. Zar nije opšte poznata stvar da zatvorenici često stvaraju posebnu vezu sa svojim čuvarima? Čim bude sela u avion za London, Francisko će biti samo jedna neprijatna uspomena na arogantnog, nepravednog grubijana koji je ukrao delić vremena iz njenog uspešnog života.

Pošto je došla do tog saznanja, mogla je da se opusti i uživa u njegovom komentaru o predelima kroz koje su prolazili. Zaustavio je džip u senci pored rečne obale i dok je gledala svetlucavu vodu, priznala je, - Ovo je predivno.

- Lepše nego planine i moj dom? - Okrenuo je glavu, ruke su mu bile na volanu i pažljivo je posmatrao.

- Nije. Samo je drugačije.

- Dopada ti se moja domovina? Da su okolnosti drugačije, da li misliš da bi mogla da budeš srećna ovde?

- Ko ne bi bio? - Izbegla je direktan odgovor, pitajući se zašto je to pita. Na njenu sreću, on je delovao zadovoljan odgovorom, izašao je iz džipa i pomogao joj da siđe. Za nekoliko sekundi, ušli su u selo, u pravi lavirint uskih uličica, sa čistim fasadama kuća koje su bile ukrašene saksijama sa cvećem u najraznovrsnijim bojama.

Kada su stigli do malog trga na kaldrmi, pokušala je da izvuče svoju ruku iz njegove, ali je njegov stisak postao snažniji i morala je da pokuša da ignoriše toplinu njegovog dodira i slabost koju je osećala, sve dok nije poželela da ga zagrli i nikad ga ne pusti.

To nije bilo nimalo lako, a još manje joj je pomoglo što su svi izašli na ulice da ih pozdrave. Starci su sa klupa dobacivali po reč, dve; mlade majke sa kolicima i starije gospođe koje su se pojavile na ulaznim vratima kuća, oslovljavale su ga sa patron. Lica su im bila obasjana širokim osmesima, osmehivali su se i njoj, dobacujući poglede sa strane, mereći prikladnost nove dame el patrona.

Sara im nije zamerala što su tako radoznali, ali, više bi volela da toga nema. Ona nije pripadala njemu, uprkos njegovoj posesivnoj ruci na njenim ramenima i njihovim telima koja su se dodirivala i delovala kao celina. To je bila obična laž i farsa. Setila se onoga što se desilo na planinama i nekontrolisano je pocrvenela, žaleći za onim je moglo da bude, a više nikada se neće dogoditi. Francisko je zabrinuto pogledao i rekao, - Ručaćemo. Oprosti mi. Sigurno si gladna. Jedva da smo pojeli nešto od bogatog piknika koji nam je Rozalija spremila.

Brzo je poljubio njen užareni obraz, rekao nešto na španskom velikoj grupi radoznalih seljana, nešto na šta su se oni grohotom nasmejali, - Bili smo zauzeti drugim stvarima, zar ne, draga?

Sara je bila ogorčena. Zmija jedna! Nije morao da se trudi da je podseća na njenu nekontrolisanu reakciju, na proračunati način na koji je sve prekinuo. I, šta li je tako prokleto zabavno rekao tim ljudima?

Jedno je bilo sigurno: možda je ovde važna osoba, možda je truli bogataš i gospodar čitavog ovog prostora, ali nije džentlmen!

Bes koji je nastao zbog osećanja nelagodnosti, pomogao joj je da odgurne njegovu ruku sa ramena, ispravila se i hladno mu rekla, - Mogu da čekam dok se ne vratim u zatvor. Ne brini, neću umreti od gladi.

- Kad je to izgovorila, osećala se mnogo bolje. Kratko ga je podsetila na to kako je uopšte dospela ovde i raskinula sa pretvaranjem da je ovo bio dan iz snova.

On je pognuo glavu do njenog uveta i prošaptao, - Uvuci kandže, mala maco. Više ti nisu potrebne, ponovo je uzeo za ruku, poveo do stola ispred kafea i pomogao joj da sedne u senku narandžinog drveta.

Poručio je jelo i potom počeo da joj objašnjava kako je upotrebio bogatstvo koje je stekao na svetskoj berzi kapitala, pružio seljanima nove pogodnosti, zbog čega su ponovo mogli da se ponose svojim produktivnim imanjima i kako je voleo da posmatra njihovo rastuće zadovoljstvo zbog poboljšanih uslova života.

- Možda misliš da je to feudalizam, ali svima je dobro, - rekao joj je dok je punio čaše jakim domaćim vinom. - Sve je bilo zapušteno - vodovod nije funkcionisao, kuće su bile u stanju raspada, na imanjima se malo radilo jer nije bilo nikakve koristi od žetve koja se nije vršila na vreme, žitarice se nisu prodavale na vreme, niti po odgovarajućoj ceni. Mi smo veoma izolovana zajednica; zato moramo da se udružimo, da puno radimo kako bi preživeli, da sprečimo propadanje sela i zemlje, da sprečimo ljude da se sele i na

nekom drugom mestu pristojno žive. - Vidno se uživeo u svoj entuzijazam. - Ali, da li ti dosađujem?

Nikako, - brzo je rekla. U stvari, više bi volela da je bio dosadan. Bilo bi joj lakše. Ali, ona je bila sasvim zaokupljena njegovom pričom i sada je znala zašto su svi želeli da ga pozdrave i gledali ga s ljubavlju i poštovanjem.

Daleko od toga da se on hvalisao svojim delom, ona je nazirala ponos u njegovom glasu, ponos zbog radnika koji su mu pomogli da ostvari svoj san, u njegovim očima je videla strasnu ljubav prema otadžbini. Znala je da je bila opasno blizu priznanja da ono što je osećala prema njemu nije bila požuda ni fantazija zamišljene ljubavi; ta ljubav je bila prava i iskrena i, zbog toga, izuzetno bolna.

- Drago mi je, - jednostavno izjavi. Ustao je i platio račun. Pružio je ruku da joj pomogne da ustane, ali je ona mudro ignorisala i samo je potvrdno klimnula glavom na njegov predlog, - Da krenemo?

Podne je davno prošlo i na ulicama je bilo malo ljudi, dok su oni, po najvećoj vrućini išli prema džipu.

Francisko je malo govorio, a ona je ćutala, obuzeta sopstvenim mislima. Nisu se dobro slagali. Kad god bi htela da čestita sebi na razumnom zaključku da su okolnosti i situacija bili krivi za njenu neodgovornu uobrazilju da je zaljubljena u njega, on bi učinio ili rekao nešto što bi je nagnalo da pomisli da to uopšte nije bila fantazija.

Upravo je ubeđivala sebe da je on jedan bahati grubijan, kada je blago rekao, - Možemo da se opustimo malo i sednemo na neko senovito mesto. Vratićemo se kada bude svežije. Sigurno ti se spava.

Primetila je da joj se najednom zaista spava. Sav taj sveži vazduh i hodanje, konačno su je izmorili.

Plus vino koje je popila na ručku - kakav ručak! Pollo a la andaluza, Francisko joj je objasnio dok je ona halapljivo jela ukusnu piletinu sa slatkim vinom, šafranom, bademima i belim lukom, salatom i sosom od pečenih paprika. Ne seća se da je ikad pojela tako mnogo hrane odjednom.

Sem toga, senovita obala reke delovala je vrlo privlačno i ne bi bila oduševljena idejom o truckanju u džipom, sa punim stomakom.

Ako na planini, gde nije bilo ni žive duše, nije bilo pravo vreme, tada je malo verovatno da bi rečna obala, kuda seljani često prolaze, mogla da bude pogodna scena za zavođenje, mislila je ona i rešila da rizikuje.

- Samo nekoliko minuta, - pristala je, čvrsto stisnula usne, primakla se ivici vode i zadovoljno sela na meku zelenu travu. Naglo se ukrutila kada je čula šuškavi zvuk odeće i sumnjičavo okrenula glavu.

On je skinuo košulju. Suvih usta, nepomično je gledala njegovo čvrsto, snažno telo, glatku kožu koja se presijavala na širokim ramenima i zategnute stomačne mišiće. Pokušala je da skrene pogled, ali oči je nisu slušale; pokušala je da ustane, ali ni noge nisu htele da se pokrenu.

Prilazio joj je s košuljom u ruci, dok je ona proklinjala način kojim je njeno drhtavo telo otkazivalo poslušnost razumu.

Rekao joj je, uz prizvuk podsmeha, - Opusti se. Sada je vreme sieste. Neka ti moja košulja posluži kao jastuk. - Potom se udaljio, sa arogancijom koja se očitavala u svakom deliću njegovog tela.

Ona je drhtavim prstima savila košulju. Imao je sposobnost da uvek napravi budalu od nje, tužno je pomislila i gledala ga kako seda na travu nekoliko metara dalje, sa laktovima na kolenima i rukama na bradi, zadubljen u mislima.

Bio je tako okrutan. Nije mogao da ne primeti njenu zapanjenost njegovim izgledom, kako su joj oči prelazile preko njegovog tela; sigurno se smejao u sebi i prisećao se njene darežljive, strasne reakcije na njegovo probno zavođenje.

Mrzela ga je i prezirala! To je bilo mnogo bolje nego da zamišlja kako je zaljubljena u tu ništariju!

Besno je uzdahnula, stavila košulju pod glavu i okrenula mu leđa. Slušala je muziku vode, šum vetra koji je igrao na vrhovima drveća i zaspala.

Kada se, izgubljena u prostoru, probudila, on je sedeo pored nje. Bilo je svežije, nebo je bilo tamnije, a on joj se obratio. - Spavala si puna tri sata.

Nežnim dodirom je uklonio nemirne pramenove njene kose sa lica i ona je pokušala da se uspravi, Trebalo je odavno da me probudiš. Izvini.

- Nije važno. Nigde ne žurimo. Razmišljao sam - hteo bih da te pitam nešto, Saloma.

-

Na njeno zaprepašćenje, sada joj nije smetalo to nepodnošljivo ime. Uzela je njegovu košulju i dobacila mu je. - Pitaj.

Iskreno je rekao, - Da li zaista mislš da sam ja odgovoran za Enkarnasionino bekstvo od kuće, od svih vrednosti koje su joj bile usađivane od rođenja? To me već dugo muči.

Kako da mu odgovori? Bolela je njegova napetost. Očigledno je ozbiljno shvatio njene reči i ma koliko da je želela da ga uteši, znala je da više nikad neće moći da ga laže.

- Mislim da postoji velika verovatnoća. Naravno, ja je ne poznajem, ne znam ni kakav je život imala ovde, ali, većina mladih je radoznala i željna avantura. Ukoliko im se uskrati sloboda da zadovolje svoja interesovanja, pre ili kasnije to će se osvetiti. Ja ne kažem da se to dogodilo tvojoj sestri, već samo da je to bilo moguće.

- I više od toga, - teško je izgovorio. - Primorala si me da razmislim, da vidim sebe. Držao sam je u svilenom kavezu, a kada je pokazala znake uznemirenosti mislio sam da ću je izlečiti tako što ću je odvesti do Sevilje i obasuti je novcem da bi mogla da udovolji svojoj strasti za lepim haljinama.

Stavio je njene ruke u svoje i Sara nije imala snage da se odvoji od čarolije njegovog dodira. Bilo mu je potrebno da razgovara i morala je da ga sasluša i pomogne mu, ako to bude mogla. - Sigurna sam da si se trudio da joj pružiš sve najbolje. Poznato je da je tinejdžere nemoguće kontrolisati.

- Ne i Enkarnasion. Ona je oduvek bila poslušna, čak i kao beba. Možda i previše. Kada mi je jednom rekla da bi želela da studira umetnost, da to bude njen poziv, samo je spustila pogled kada sam joj rekao da joj to ne pristaje i da njoj nije potrebna nikakva karijera.

- Plašio sam se za nju, - priznao je. - Morala bi da živi daleko od naše kuće, da pohađa koledž gde bi morala da se druži sa studentima koji bi se možda drogirali, bili lascivni. Ponudio sam da dovedemo privatnog profesora koji bi ovde radio s njom, ali je odbila. - Duboko je uzdahnuo. - Ona je tako nežna i draga da je našoj majci i meni bilo lako da po našoj želji oblikujemo njen karakter. Trebalo je da joj verujem, da joj dozvolim da sama donese neke odluke o svom životu.

- Moći ćeš to da joj kažeš kada je budeš video, - Sara odlučno reče. - Uostalom, Španija je prevazišla doba kada su se ćerke i sestre čuvale iza gvozdenih rešetaka.

- Sigurno misliš da sam tiranin, sa principima iz prošlosti. - Osmehnuo se. - Razne su okolnosti...

Naša majka je iz Aragona i njeni preci dolaze iz poznate vojne familije koja je bila čuvena po svom ponosnom krutom držanju. Jednog davnog leta, došla je na jug kod svojih rođaka da bi se oporavila od bolesti. Srela je mog - oca i odmah se zaljubila u njega. I on se zaljubio u nju. Pobegli su i porodica je se odrekla.

- On je, vidiš, bio ciganskog porekla. Neukrotiv, premda je uspeo da se izvuče iz niza pećina i tunela poviše Granade, gde deca trče poput čopora mladih vukova, brzi su, veoma lukavi, ali, isto tako, nemaju nadu. On je otišao odatle zahvaljujući snazi svog izgleda i glasa. Kao pevač muzike cante jondo bio je jedan od najboljih, uvek tražen na zabavama bogatih. Tako ga je moja majka i upoznala.

Još jače je stisnuo njene ruke. - Kada su se venčali, živeli su u maloj iznajmljenoj kući u Kadizu, snalazeći se sa ono malo ušteđevine koju on ne bi potrošio. Kada sam imao pet godina, on je nestao. Bio je posve divlji, neukrotiv. Nije mogao da podnese sputanost zbog žene, deteta i stalnog doma. Puno mi je nedostajao. Bio je moj heroj - lep, ponosan, darežljiv do beskraja kada je imao para, bezbrižno optimističan kada ih nije imao. Bilo da se smejao ili mrštio, privlačio je ljude kao magnet. Zbog njega se ponosim što sam delom ciganin.

- Jesi li ga ikada ponovo video? - Tiho je upitala, osećajući tugu zbog malog dečaka koji je tražio obožavanog oca koji se nikad nije vratio.

Osetila je grč u srcu kada je on sa setom odgovorio, - Mnogo godina kasnije, kada sam imao sedamnaest godina. U međuvremenu, verujući da nas je divlji ciganin zauvek napustio, majčina porodica se smilovala da joj da određenu svotu novca godišnje, dovoljno da sam mogao da steknem dobro obrazovanje i da dobijemo bolju kuću u boljem kraju. U bezumnoj aroganciji svoje mladosti, stavio sam mu do znanja da nije dobrodošao. Rekao sam mu da smo uspeli da preživimo bez njega, da nas je jednom napustio i da nam više nije bio potreban. Nekoliko dana nakon toga, otišao je i posle se rodila Enkarnasion. Mrzeo sam svog oca svim žarom slepe mladosti. Da li me razumeš?

Bez reči je klimnula glavom, osetivši njegovu patnju, ali on je nastavio, - Sada ne mogu da ga mrzim.

U svom gnevu i oholosti, ja sam preuzeo ulogu majčinog zaštitnika i oterao ga. Da nisam bio tako surov, mogli su još mnogo godina da budu srećni. Bio je stariji, blaži i voleli su se. Nisam ništa znao o slepoj strasti koja i pored sveg razuma može da spoji dvoje ljudi.

- To je bila moja prva greška. Drugaje bila podrška mojoj majci kada je rekla da moram da čuvam svoju mlađu sestru i da je pazim kako i ona ne bi uništila svoj život kao što je ona. Tada su dve starije tetke s majčine strane povukle svoju materijalnu pomoć. Nisu mogle da podnesu svedočanstvo da je moja majka ponovo primila ciganina u krevet, makar i na par noći. Ja sam morao da radim kao pas, naučio sam da koristim svetsku berzu kapitala, bio bez milosti. Ali, zato je moja porodica živela udobno i mogla je uzdignute glave da živi u ovom društvu.

- Zatim sam nasledio ovo imanje, a ostatak priče znaš. Možda je moja najveća greška bila ta što sam nakon majčine smrti nastavio da štitim i izolujem Enkarnasion od svih mogućih loših uticaja. To mi je postala navika, što nije nikakav izgovor i ne menja činjenicu da sam ja kriv za njeno bekstvo u ko zna šta!

Pustio je njene ruke i naglo ustao, kao da više nije mogao da izdrži bol i tugu. Sara je skočila za njim, ne mogavši da posmatra oluju u njemu, ali je poštovala duboku iskrenost ovog ponosnog čoveka.

Rekla je, - Nemoj! - i stavila ruku na njegovo lice. Znala je da ga voli i da će smoći snage da se suoči sa činjenicom da je on nikada neće voleti. - Svi prave greške. To je ljudski. Ti si barem bio dovoljno hrabar da priznaš svoje. A kada je tvoja sestra u pitanju, to ćeš moći da popraviš.

Zagrlio je oko struka i u ljubičastom sutonu, ugledala je njegov svetli osmeh. - Čim je budem video, obećao je.

- Da li pre nego što ubiješ mog oca ili posle? - korila ga je, ne mogavši da odoli izazovu, dok je on još više privio uz sebe.

Ali, zagrljaj je bio samo kratak i brzo je pustio, pazeći na rastojanjemeđu njima, -Treba još nešto da ti kažem. Možeš da odeš kad god poželiš. Bila si u pravu. Isti sam kao tvoj otac. Potrudiću se da ne budem takav. Zbog toga, grešniku neće faliti ni dlaka s glave, jer i ja snosim deo krivice za ono što se dogodilo.

Priznajem i da sam te pod lažnim izgovorom stavio u krevet. Ti si tako karakterna da bi i sama pomisao na tvoje skakanje sa velike visine bila smešna. Pratio sam te do krova iz čiste radoznalosti - slušao sam kako dugo vremena uzdišeš u kupatilu.

- Moram da priznam, kada sam te video nagnutu nad bedemima, malo sam se uplašio i potrčao sam da te vratim kako se ne bi povredila. Ali, Saloma, kada si pokušala da me ubediš da si jaka koliko i neki beskičmenjak, nisam mogao da odolim pretvaranju da verujem kako bi se pre ubila nego što bi trpela mene i moj dom.

Njeno telo je obavijao zvuk smeha u njegovom glasu i zato što je znala da ga voli do ludila, nije joj smetalo što je prozreo sve njene smicalice i planove i što se zabavljao na njen račun.

Ispratio je do džipa, pomogao joj da sedne i, dok je čekala da i on uđe, pomislila je, Znači to je to? Sve je sređeno. Ako bi mu njene reči pomogle da bolje razume svoju sestru i da pusti Pjersa, onda u redu. Bilo joj je drago. Ali, gde je ona u svemu tome? Šta da radi sa svojom slobodom, mislila je tupo. Sa slobodom za koju se borila od trenutka kada joj je pokazao svoje odaje i zaključao vrata. Najednom su se London, njen posao, njen uredan i udoban stan činili kao zatvor. Nije ih želela. Zelela je njega!

Kada je seo pored nje i upalio motor, počeo je da govori upravo ono što je i želela da čuje - Možeš odmah ujutro da odeš. Ali, hteo bih da ostaneš - koliko god želiš. Potrebna si mi, kao niko do sada. Ostani na dužem odmoru; sutra pošalji telefaks firmi. Budi sa mnom. Ja ću večeras da spavam u jednoj od gostinskih soba-želim da ti dam dovoljno vremena da razmisliš o tome. Kada budeš ponovo bila u mom krevetu, to će biti zbog toga što i ti to želiš.

X Kada su stali pred zamkom i izašli iz džipa, Sara je već donela odluku. Nije joj bila potrebna čitava noć.

Toliko je volela Franciska da je osećala bol i premda joj ništa nije rekao o ljubavi - sigurno nije ni mislio o tome - rekao je da mu je potrebna. Ostaće; zbog toga što mu je trebala i zato što je on bio potreban njoj - više nego što je slutio.

Nije mogla da negira svoja osećanja prema njemu. Kada bude otišla u Englesku, više nikad ga neće videti; bila je previše trezvena da bi zamislila neki drugi scenario - da joj Francisko izjavi ljubav i zaprosi je.

To je bilo nezamislivo. Kada bude rešio da se ženi, sigurno će odabrati osobu iz svoje zemlje, neku lepoticu iz visokog društva, a ne neuglednu strankinju koja je morala teško da radi za svoj hleb, čiji je jedini rod bio jedan stari pokvarenjak koji je svojim šokantnim ispadima večito privlačio pažnju javnosti.

Znala je da mu je sada biia potrebna. Način na koji se otvorio i ispričao joj detalje iz svoje prošlosti, preuzimanje dela krivice za Enkarnasionino ponašanje, značilo je da će neko vreme biti veoma bliski.

Ali, on će proći kroz tu fazu i možda će joj zameriti što zna za njegovu duševnu patnju zbog teranja oca i zbog svoje nesmotrene uloge u sestrinoj pobuni. Bio je ponosan i gord i može mu postati neprijatno zato što joj je dopustio da ga vidi ranjivog. Do tada će izgubiti i svu želju za njom, biće mu dosadna i poželeće da ona konačno ode.

I pored svega, mogla bi da ostane neko vreme, samo nedelju dana, pa da ode pre nego što je se zasiti i zažali što je otvorio dušu. Njoj bi tako ostale samo lepe uspomene.

Ne, nije imala nikakvih iluzija. Kada bude otišla, biće to zauvek. Ali, imaće uspomene i kada joj bude bilo teško moći će da se seti prelepih dana i noći koje su proveli zajedno.

Nema potrebe da gubi dragocene sate pretvarajući se da razmišlja o predlogu. Sada će mu reći. Barem nije pokušavao da je nagovara za vreme vožnje; ćutao je, prepuštajući je njenim mislima. Bila mu je zahvalna zbog toga.

U tami, dok su koračali preko velikog dvorišta prema zamku, potražio je njenu ruku. U Sarinim očima, zamak je postao vizija ostvarenog sna. Setila se da je njegov poziv imao ograničenje od dve nedelje, a osim toga, sebi je obećala samo jednu nedelju.

Stisak njegove ruke je postao jači i od neizmerne količine emocija, njoj se zavrtelo u glavi. Ali, ne sme da oda ni delić svojih osećanja. Ne želi da na rastanku on nosi dodatni teret krivice. Što je smirenije mogla, rekla mu je, - Tvoj poziv da ostanem malo - ne treba mi još vremena da razmislim o tome; ja...

A onda, kao da je sam pakao izleteo. Teška vrata su se otvorila, svetlost se prosula po tami i dugonogi vihor se zaleteo i bacio na Franciska.

Enkarnasion. Nije mogao da bude niko drugi. Sjajna, tamna kosa bila je upletena u gustu pletenicu koja je dosezala do struka, a njeno lepo oblikovano telo bilo je obučeno u - prezrivi džins i široku majicu.

Brbljala je bez prestanka - objašnjavala? - bujicom brzog španskog, njene reči kao da su preklapale jedna drugu.

- Govori na engleskom, - zahtevao je Francisko, glasom ispunjenim zadovoljstvom i olakšanjem. Imamo gosta. - Skinuo je njene ruke s vrata. - Ugušićeš me!

- Oh! Naravno! - Španjolka se okrenula i oči su joj blistale od radosti. Bila je vrlo ljupka, pomisli Sara; nije ni čudo što je Pjers poželeo da ima aferu sa devojkom koja je bila mlađa od njegove ćerke. - Ti si ona koju je kidnapovao! Oh, Francisko! - Ponovo se bacila na brata, grleći ga. - Tako si zao! Jesi li je držao zatvorenu u tamnici? Hranio samo hlebom i vodom?

Po onome kako je Francisko opisao svoju sestru, Sara je zamišljala kao šoljicu slatkog, mlakog čaja s mlekom. Ali, ona je žuborila i bila penušava poput šampanjca, pa joj avantura sigurno nije škodila. Sada je bila ponovo tu, na sigurnom i, sudeći po Franciskovom olakšanju i radosti, on joj je oprostio i sigurno će promeniti neka zastarela pravila koja je predvideo za njenu budućnost. I ona bi zato trebalo da bude

srećna. Otkud onda to osećanje bolne praznine?

- Smiri se! - Francisko se ponovo oslobodio njenog zagrljaja i Sara je mogla da oseti napor kojim je pokušavao da povrati ulogu starijeg, strogog brata. - Otišla si kao mali krotki anđeo, a vratila se kao drska devojčura. Samo zato što sam srećan, ovog puta ćeš proći bez kazne, ali nemoj ni da sanjaš da me ponovo tako zabrineš.

- Izvini. Nisam znala da ćeš biti zabrinut. Mislila sam samo o onome što sam ja želela i on...

- Je li Buveri-Skot ovde? - Iznenadna hladnoća u njegovom glasu rekla je Sari da je možda oprostio sestri što ga je toliko zabrinula, ali nije mogao olako da pređe preko Pjersove namere da iskoristi želju mlade devojke da isproba svoju slobodu.

Enkarnasion je brzo odgovorila, široko otvorenih očiju, - Ah, da! Dobio je poruku. Rekao je da si bio toliko ljut da si kidnapovao njegovu ćerku i da moramo da se vratimo kako bi zajedno slušali tvoju muziku!

Sara se stresla. Pre dva sata, Francisko joj je obećao da neće povrediti njenog oca i ona mu je poverovala, jer je bio čovek od reči. Premda to nije značilo da će njihov susret biti imalo prijatan.

- Gde je? - Sara je najzad progovorila, svesna da je zbog svoje uspaničenosti zvučala pomalo grubo, kao da je optuživala devojku za ono što se dogodilo.

Enkarnasion je vedro odgovorila, - Čeka u malom salonu. Nismo znali koliko dugo ćete se zadržati, pa nas je Rozalija poslužila i sada razgovaraju kao stari prijatelji, naravno, uz flašu rakije! Šta bi drugo mogla da očekuje, Sara tužno pomisli, prisiljavajući sebe da ih prati do prostorije.

Rozalija je upravo bila onaj majčinski, veseli tip žene, koji je Pjers voleo. Zašto se onda nije držao veselih udovica i što dalje od lepih devica.

Da se držao svojih pravila od poslednjih deset godina, ovo se ne bi dogodilo. Ona ne bi upoznala Franciska i ne bi se slepo i beznadežno zaljubila u roku od nekoliko potresnih dana. Sada je, međutim, bila duboko povređena zbog načina na koji se Španac ponašao, kao da ona uopšte nije postojala, kao da joj se nikada nije poverio, niti rekao da mu je potrebna i da bi hteo da ona ostane...

Bila je duboko potištena dok ih je pratila do salona. Osećala se kao kakav stari odani pas koga je odbacio njegov surovi gospodar, ali ipak se vukao za njim.

Rozalija se trgla kada su ušli, sva sijajući od zadovoljstva, a Pjers je ustao sa fotelje blizu praznog kamina i spustio čašu sa pićem na sto. Nije delovao ni najmanje postiđeno - ali, treba priznati da se nikada i nije stideo svog raskalašnog života.

Barem je nosio čiste svetlosmeđe pantalone i, iako je njegova plava košulja bila stara i izbledela, nije bila preterano izgužvana, ni umrljana bojama. Njegova duga, posedela kosa još uvek je bila gusta i zdrava, pertlom povezana na vratu, a ten je ublažavao nove bore i samo je produbio boju i sjaj njegovih plavih očiju.

Pogled koji je uputio prema Sari bio je sveobuhvatan, ali kratak. Na izgled zadovoljan što nije vukla za sobom lanac sa teškom kuglom, prišao je Francisku i počeo da govori brzim španskim jezikom, koji je verovatno bio pun gramatičkih grešaka.

Sara je pobesnela. Neće dozvoliti da je ignorišu! Na njoj je bio red da zahteva, - Govorite na engleskom! I ja imam pravo da znam šta se sve događalo i nemojte da se pravite kao da ne postojim!

Poslednja rečenica bila je zapravo upućena Francisku, ali je Pjers shvatio kao da se to odnosilo na njega, pa se okrenuo ka njoj.

- Sal, izvini. Ti si dobro, zar ne? - Uzeo je njene ruke i čvrsto ih stegao, a Sara je zatreptala i zagrizla donju usnu, jer je osećala da bi mogla da zaplače. Biia je potresena njegovim izvinjenjem.

Francisko je zlovoljno rekao,-Tvoj otacje upravo objašnjavao - i to vrlo slikovito - šta bi on uradio muškarcima koji otimaju i iskorišćavaju mlade devojke, što je u ovim okolnostima vrlo licemerno, zar ne?

- Čekaj malo! - zaurlao je Pjers, ali Španac ga je smirio hladnim pogledom punim mržnje. Sara ga nikada nije videla tako opasnog i znala je da će njen otac dobiti takvu lekciju o svom karakteru da će godinama morati da leči svoj ego.

Instinktivno je prišla bliže ocu i iznenadila se kada je osetila njegovu ruku na svom ramenu, kao da je stvarno osećao neku bliskost sa njom. Kada je ušla u pubertet, pokušala je da preuzme majčine napore da

unese red u njegov život i on je bio zbunjen time. Spakovao je u internat i nekoliko godina kasnije, kada je rešila da krene svojim putem, on je konačno odahnuo. Kad god bi se sreli, odavao je utisak da ga je zamarala.

Brzo ga je pogledala. On se mrštio, ne skidajući pogled sa Franciska, a ovaj je sada svojim prezrivim i razarajućim pogledom obuhvatio i Saru.

Enkarnasion je prekinula napetost, moleći ih, - Prestanite, obojica! Da nije bilo Pjersa, Francisko, ja se možda godinama ne bih vratila. On me je urazumio, naterao da shvatim koliko si zabrinut i nagovorio me da se vratim kući, iako ja to nisam želela, jer sam uživala i on me je učio...

- Učio! -Francisko je eksplodirao. –Zar se to tako zove? Dios! Čemu te je to učio?

- Kako da crta! - planuo je Pjers. - Šta si mislio? Premda mogu da izvučem zaključak iz onoga što mi je agent rekao o tvojoj poseti, o poruci i bezumnom kidnapovanju moje ćerke.

Nakon kratkotrajne tišine, Francisko se okrenuo prema svojoj sestri.

- Je li to istina? Nemoj da lažeš.

- Naravno da je istina. - Enkarnasion je buntovnički promucala. - Nikada nisi obraćao pažnju na ono što ja želim - sve dok sam bila kod kuće i bila poslušna. Kada sam ti rekla da bih želela da slikam i napravim svoju karijeru, nisi hteo ni da čuješ. Zato, kada mi je Pjers ponudio mesto u njegovoj letnjoj školi, pristala sam. On nije znao da sam pobegla od tebe, pa nemoj da ga okrivljuješ!

Francisko se ponovo okrenuo prema Pjersu, napetog lica i stariji čovek mu je rekao, bespomoćno sležući ramenima.

- Da svima bude jasno, ja ne zavodim mlade učenice. Sedeo sam u jednom kafeu u Sevilji i skicirao...

- A ja sam otišla da gledam, - Enkarnasion se brzo ubacila.

- Nije me zagovarao. Ti si bio na poslovnom sastanku i meni je dosadila kupovina, a kada sam shvatila da razgovaram sa Pjers Buveri-Skotom, nisam mogla da verujem. Ponudio mi je mesto u svojoj letnjoj školi - sa studentima iz Engleske i Španije - i ja sam oduševljeno pristala. Rekla sam ti u onoj poruci s kim ću da budem. Znao si da želim da studiram umetnost; trebalo je da povežeš stvari, - optužila ga je, dureći se.

- Zar niste znali da nije bila slobodna da prihvati vašu ponudu? - zapita ga Francisko.

Pjers ga je pogledao kao da mu nije bilo jasno, - Slobodna? Kakve veze ima sloboda s tim? Svako treba da radi ono što želi. Ali, ako me pitaš da li sam znao da je pobegla od kuće, ne rekavši nikome kuda je otišla, onda ne, to nisam znao, sve dok nisam dobio onu ludu poruku. - A onda se nasmešio. - Premda, kad bolje razmislim, i nije tako luda - imajući u vidu moju reputaciju.

Francisko ga je pomno pogledao i zatim duboko uzdahnuo.

- Molim vas, primite moje iskreno izvinjenje, senjor. I vi, senjorita... Pošto je kasno da krenete večeras, zamoliću Rozaliju da vam spremi sobu za goste. A sada, moram da vas napustim. Moja sestra i ja imamo puno toga da raščistimo.

Sari je pozlilo dok je gledala kako sa Enkarnasion izlazi iz sobe. Postao je tako zvaničan i učtiv prema njoj. Njegovo „senjorita“ govorilo je sve. Gde je nestala Saloma, pitala se.

Možda mu više nije bila potrebna. Njegova sestra se vratila, možda ga je malo nervirala, ali nije bila povređena i pružila mu se prilika da ispravi svoje greške.

Ali, možda ju je još uvek želeo? Možda će ponovo doći i moliti je da ostane s njim...

- Strašno mi je žao što si bila uvučena u sve ovo, premda moram da priznam da nisam previše brinuo.

Majls ga je brzo proverio - ko je i šta je. Toliko je bogat i cenjen da ne bi učinio ništa što bi mu narušilo ugled. Znao sam da ti neće učiniti ništa nažao. Čak sam počeo i da ga žalim. - Osmehnuo se. - Rekao sam Majlsu da moja devojčica ima više bodlji od ježa, a jezik joj je oštar kao žilet i da će te verovatno strpati u prvi avion za Englesku samo da bi dobio malo mira i tišine! - Pjers je ponovo uzeo svoju čašu sa rakijom i rekao, - I kao što sam rekao, kada je Majls telefonirao...

- On je znao gde se nalaziš i kako da stupi u vezu s tobom? Meni je rekao da ne zna gde si, ali je pomenuo Španiju.

Posmatrala je oca dok je ispijao piće. Bilo mu je neprijatno, a to nije ličilo na njega.

- Zabranio sam mu da ikome kaže. Osnovao sam tu letnju školu u jednoj staroj kući van Hereza. Tu su predivni vinogradi. Organizovao sam nastavu - neku vrstu besplatnog radnog raspusta za siromašnu decu

koja bi inače džeparila starije gospođe ili krala kola. Iznenadila bi se kada bi videla šta se sa malo metafore može postići. Koristeći kreativne talente, za koje nisu ni znali da ih poseduju, potpuno bi zaboravljali sve svoje probleme...

- Tata! - Oči su joj se osmehivale, dok joj je grlo bilo suvo. Uvek se ponosila njegovom genijalnošću i bila je ponosna zbog načina na koji je pomagao slojevima koje je društvo odbacilo, ali, pitala je, - Zašto ni ja nisam mogla da stupim u kontakt s tobom?

- Niko nije smeo da zna. Da je stvar postigla uspeh, a jeste, onda bi se to održavalo svake godine. Ali, da se pročulo, ja bih postao neka vrsta dobročinitelja, a to ne bi odgovaralo mom imidžu!

- Pa nije moguće da ti se dopada tvoj sadašnji imidž! - Sara se smejala.

- Dopada? Ma ja se ponosim njime! Čuvam sve isečke iz novina. Zabavljaće me kada budem imao devedeset godina. - Ispio je ostatak pića, a zatim odlućno rekao, - Ako si ikad mislila da sam se vucarao okolo, dok je tvoja majka bila živa, onda si pogrešila. Ne mogu da kažem da nisam gledao, ali još nisam pronašao ženu koja bi mogla da se poredi sa mojom Pejšns. Znam da ne odobravaš moje postupke, ali...

Odahnuo je kada je Rozalija ušla. Preveo je njene reči, - Moja soba je spremna. Idem da spavam. Hteo bih da ranije krenem - ne smem da budem odsutan sa puno časova. Mogu da te odvedem do aerodroma osim ako ne želiš da provedeš dan ili dva sa mnom na farmi? - Bojažljivo je predložio, kao da previše očekuje od nje.

Rekla je, - Razmisliću, - jer, nije znala da li će Francisko tražiti da ostane.

Otišla je do njegove sobe i čekala ga. Provela je čitavu večnost u kupatilu, uzela jednu od Franciskovih pidžama, sela na krevet i čekala, čekala. U tri ujutro, znala je da je čekanju došao kraj. Neće doći i reći joj kako je prošao razgovor sa Enkarnasion, da je među njima sve sređeno i da je zamoli da ostane s njim.

Sklupčala se i pokušala da zaspe, ali nije mogla. Ustala je u cik zore, obukla sive pantalone i košulju koju je Rozalija opeglala, stavila preostale stvari u torbu i izašla iz sobe. Čekaće u dvorištu dok Pjers ne bude spreman da krene. To će biti najbolje za sve njih. Zašto da se još više sentimentalno veže?

Sada, kada mu se sestra vratila i kada je sve bilo razrešeno, poslednja stvar koju bi želeo je da ona bude u blizini, da ga podseća na prošlost i na stvari za koje se sada kaje što ih je izrekao i učinio.

Zato će sada časno da ode i niko neće znati kako joj se srce slama. Izašla je u dvorište obasjano svežom jutarnjom svetlošću i gledala u pod. Ovo je bilo mesto iz njenih snova.

- I tako, odlaziš.

Sledila se, a potom brzo ugušila mrvicu nade čuvši njegov hladan, nezainteresovan glas. Okrenula se i zgranula onim što je videla. On je nosio istu odeću koju je imao juče. Zar uopšte nije spavao? Lice mu je bilo bledo od umora, trebalo je da se obrije, a meka, crna kosa bila je raščupana. Ali, njegove oči - bile su kao kamenje, a pogled prezriv.

Spustila je pogled, ne mogavši da podnese njegovu hladnoću i surovost. Da se samo malo osmehnuo, pogledao je sa malo više topline, u trenu bi ga pitala da li je još želeo da ostane. Ničeg nije bilo. Prožeta bolom, zatvorila je oči i Pjers se iznenada pojavi. Maštanju je došao kraj.

- Spremna, Sal? Sara je uspela da se osmehne. - Jesam.

- Onda krećemo. Minibus je ispred kapije. Nije preterano udoban, ali je koristan za prevoz grupe studenata. - Uzeo je Saru za ruku. - Nećemo ostati na doručku, - izjavio je, kao da ga je neko pitao. Drsko je pogledao Španca. - Šta misliš, Sal? Da tužimo ovog ludaka?

Njemu je to bilo smešno, a Sari je došlo da provrišti i kaže mu da ovo nije šala, da se raspadala od tuge i da je želela malo privatnosti da se oprosti od prokletnika koji joj je ukrao srce.

Ali nije. Prikovala je pogled za oca i odsečno rekla, - Nema potrebe. Pružio mi je malo besplatnog odmora, odličnu hranu i još bolje vino. Čak je ponudio i malo zabave - kada je bio raspoložen. Idemo.

- Opet je ovde! - Dženi je skoro pevušila na interfonu. - Činilo mi se da si rekla da je to bio samo običan odmor. Meni nije delovao tako obično! Tamnog tena, muževan i definitivno ukusan! U svakom slučaju, pustila sam ga da uđe.

Linija se prekinula, vrata spram njenog stola su se otvorila i on je bio tu. Znala je da dve nedelje koje su prošle, uključujući i dva dana koje je provela u letnjoj školi sa Pjersom, nisu bile dovoljne da se pripremi za susret s njim.

Nosio je kožnu jaknu boje bele kafe, preko crne košulje i pantalona i sasvim joj pomutio čula. Nije znala zašto je došao - da li zato da bi je mučio?

- Reci nešto! - naredio je, uspaničeno. - Ili si možda zaboravila svoj jezik, zajedno sa stvarima kojima sam te naučio? Kao, na primer, kako da budeš prava žena. - U jednom koraku je prešao prostor između vrata i stola, uhvatio je za ruke i povukao da ustane. - Ta predivna kosa, skupljena pozadi kao da je se stidiš. Odeća u kojoj izgledaš kao čuvar zatvora! Došao sam na vreme. Još jedan dan, i ti bi se pretvorila u betoniranu, frigidnu, ukočenu usedelicu, - takva bi ostala do kraja svog bednog života!

Došao je da bi je vređao i nije mogla da izdrži. Hladno je rekla, - Šta želiš?

- Suprugu.

Pjers je bio u pravu. On je zaista lud. Duboko je uzdahnula i kontrolisano rekla, - Ja ne vodim agenciju za sklapanje brakova, senjor Kazals. Predlažem da baciš pogled na aristokratske španske restorane.

- Ne želim ništa da gledam, osim tvoje sjajne maske. I ne, naravno da ne vodiš agenciju za sklapanje brakova, jer nisi dovoljno romantična u duši!

Sara je prebledela. Kako se samo usuđivao da joj kaže da nije dovoljno romantična? Kako je samo mogao, kada je ljubav prema njemu ispunjavala svaki tren, svaki dan u poslednje dve nedelje? Čak se zanosila mišlju da proda agenciju, uzme novac i pronađe nešto zanimljivo što bi radila do kraja života nešto što bi bilo dovoljno izazovno da ga zaboravi. Njena agencija, nekada sam život, sada joj nije predstavljala ništa.

Skupila je ruke u pesnice. On je bio kriv za to! Zbog njega je pustila da joj osećanja unište život. A sada, imao je smelosti da dođe, da je kritikuje i ismeva činjenicom kako je rešio da je uzme za ženu! Da li je trebalo da mu aplaudira?

- Trošiš moje dragoceno vreme, - tiho je rekla. Suze su je gušile dok je slušala kako sočno i divlje psuje na svom jeziku.

Primakao se i rekao, - Kada budeš živela sa mnom, nećeš gledati u betonske zidove i kontejnere za đubre; gledaćeš planine i doline najlepše i najživlje zemlje na svetu.

Dotakao joj je rame i suze su joj potekle niz lice. Spustila je pogled, ali on je stavio prst pod njenu bradu i podigao joj glavu, gledajući je pravo u oči. Šmrcala je i poželela da nestane u dimu oblaka, jer je bila toliko slaba i nesposobna da se kontroliše, da je dozvolila da se oda.

Bilo je očigledno da je ipak želeo da bude u njegovom krevetu; na nekoliko nedelja, kako je on rekao.

E, pa neće mu udovoljiti! Nekada je bila luda što je verovala da će lepim uspomenama uspeti da savlada bol. Međutim, tada nije znala za agoniju odvojenosti od njega. Ne bi mogla da podnese i drugi rastanak.

- Znači, ipak imaš srce i ono se može slomiti, - surovo je rekao. - Drago mi je. Kada si, učtivim glasom, rekla da ne moraš da razmisliš o tome da ostaneš sa mnom, tvoj ton, tvoje ponašanje i moj bol, rekli su mi da si bila isuviše razumna da bi učinila nešto tako lakomisleno. Tada sam mislio da nemaš srce, već samo jednu crnu knjigu, punu krutih pravila.

Potresena, shvatila je da je sve pogrešno razumeo, ali nije htela da mu objašnjava. Nije znala zašto je ovo radila, naslanjala se na njega, topila se i dopuštala mu da izvlači šnale iz njene kose. Trebalo bi da mu kaže da ode. Umesto toga...

Ali, ipak sam se nadao... Dao sam ti jednu noć da razmisliš o svemu. Za to zaslužujem pohvalu.

Lako sam mogao da nagovorim tvoje telo, ali, želeo sam da ubedim i tvoj um. Zabranio sam sebi da ti dođem. Čekao sam čitavu noć, moleći Boga da se predomisliš i ne odeš, da bih te ujutro našao u dvorištu, ponovo obučenu kao predsednik Mao, sa tolikom željom da odeš, da si jedva i progovorila sa mnom, osim što si me vređala. Srce mi se razdiralo od bola!

Skinuo je sve šnale i rasuo bledu kosu po ramenima. Rekao je, - Dovodiš me do ludila. Nisam ni pomislio da te uzmem kao taoca dok te nisam video iza ovog stola. Savršena lepotica, obučena kao vojnik, ponašala se kao robot. Želeo sam da skinem tu masku i otkrijem pravu ženu. Zato sam radio vrlo nepromišljene stvari...

Zle stvari, - definisala je.

- Naravno. Pored tobe, ja ću uvek biti zao. Kako mogu da odolim, kada me ti primoravaš na to? Tvoje smicalice da me nadmudriš uvek su me zabavljale i terale me da odgovorim i idem jedan korak ispred, a potom sačekam i vidim šta ćeš dalje da uradiš. I, svakog časa, ti bi me, svojm telom i umom još više zadivila, da sam se teškom mukom ustručavao da te uzmem u zagrljaj. I govorila si stvari koje su me terale da razmislim, ispitam sebe, što nijednoj osobi nije pošlo za rukom.

- I tako, pravilno sam postupio. Dao sam ti slobodu. Nažalost, pošto sam shvatio da ne bih podneo tvoj odlazak, zamolio sam te da ostaneš. Pogrešio sam. - Palčevima je brisao suze na njenim trepavicama.

- Toliko puno suza daje mi nadu.

Uspela je da pita, - Šta hoćeš da kažeš?

Trebalo je da znam da se nećeš lako predati plamenu strasti. Provela si čitav život pretvarajući se da strast ne postoji. Uz poziv, trebalo je da ti dam crnu knjigu punu pravila, izuzetaka i ugovora, sa potpisom moje krvi. Tek kada sam video kako odlaziš znao sam da želim da ostaneš sa mnom do kraja života i da sam se zaljubio u tebe.

Telom joj je prostrujao šok i drhtavim glasom je zahtevala, - Ponovi to.

- Šta, sve to? - Smejao se. - Ili to da te volim više od života, da želim da budeš moja žena i da nosiš u sebi moju decu?

- Oh, Francisko, - bila je van sebe od radosti i više ništa nije mogla da kaže, jer je bila u njegovom zagrljaju, njegove usne su prekrile njene. Sa žarom je odgovorila, ošamućena bajkom koja se pretvorila u stvarnost.

Kada je počeo da otkopčava dugmad na njenoj urednoj, beloj košulji, Pojavila se zmija razuma.

Podsetila ga je, - Ovo je moja kancelarija. Šta ako neko uđe!

- Ne može. Zaključao sam vrata za sobom i zapretio Dženi da ni slučajno ne pusti neki poziv. Sem toga, ovo nije tvoja kancelarija, već tvoj zatvor. Nema čak ni sofu. Ja neću da vodim ljubav sa svojom budućom ženom na kancelarijskom podu.

Dalje je naređivao, - Lepo ćeš sa mnom da izađeš iz ovog zatvora i ušetati u veličanstvenu slobodu budućnosti. Otarasićeš se ove agencije. Raspitivao sam se i saznao da je vrlo uspešna, tako da nećeš imati problema da je prodaš i niko od zaposlenih neće morati da se plaši za svoje radno mesto.

- Da li ti je ikada neko rekao da si šovinistički grubijan? - sanjivo ga upita.

- I da jeste, ne bih obraćao pažnju, draga. Kako može biti strašno to što želim da usrećim ženu koju volim? Hoćeš li da budeš srećna? Da budeš moja žena i da živiš u mojoj zemlji, deliš moj dom i moje imanje? Da li me voliš?

- Oh, Francisko - naravno da te volim - puno i zauvek! - Zagrlila ga je oko vrata.

Progunđao je, - Šta čekamo? Zivot je pred nama. Dođi. - Zapovednički joj je dobacio njenu tašnu dok su izlazili iz kancelarije. Rekao je nasmešenoj Dženi, - Sada si ti glavna. Moja buduća supruga će pronaći odgovarajućeg kupca i povećaće ti platu kao nadoknadu za veću odgovornost.

Pre nego što je iko mogao da dođe do reči, oni su se našli na ulici i ušli u taksi čiji je taksimetar veselo otkucavao. Francisko je dao adresu njenog stana i povukao je u zagrljaj. - Sutra idemo u Španiju, draga, gde ćemo se venčati. Enkarnasion nas s nestrpljenjem očekuje. Video sam Pjersa i zamolio ga da bude na venčanju da mi da tvoju ruku. Posle svadbe, moja sestra odlazi u Kaliforniju. Želim da budemo sami dok ne dobijemo decu.

- Francisko! - Zabrinuto je rekla. - Nije valjda da teraš sirotu devojku?

- Znaš da nisam tako bezosećajan. - Ne, to je nešto što ona želi. Pošto je Pjers uspeo da je ubedi da nije talentovana za slikanje, htela je da postane leteći doktor u Australiji! Kada sam joj ukazao na sve mane tog poziva, pristala je da ponovo razmisli. A onda se Bog umešao u vidu roditelja njene najbolje drugarice u internatu. Ana je pozvana da provede godinu dana sa svojim rođacima u Kaliforniji i pozvala je Enkarnasion da pođe s njom. Dao sam svoj pristanak. To će joj proširiti vidike i, ko zna, možda će otkriti nešto pametno čime bi mogla da se bavi u životu. Morao sam da organizujem puno stvari i zato nisam došao ranije.

-

- I možda bi htela, - nesigurnim glasom je predložio, - Da te pre našeg venčanja Enkarnasion povede u kupovinu? U Madrid, Sevilju, Pariz ili Rim, ako želiš. Ona je jako dobra u tome.

Sara je odmahnula glavom. - Trebaju mi nove stvari, ali želim da mi ih ti odabereš. Želim da budeš uz mene. - Oči su joj sijale od zadovoljstva.

- Hvala. U svemu se slažemo... Kad god smo razdvojeni, moje srce po malo umire.

- Onda se više nikad nećemo rastajati, - obećala je i još se udobnije smestila u njegovom zagrljaju, dok je njen predivan, arogantan i nemoguć Španac prošaputao, - Nikad.