Zvoncica
~1~ Foxy
Zvoncica
~2~ Foxy
Zvoncica Dok je čekao da se prtijag pojavi na pokretnoj traci na aerodromu, Eliot Drajzer je na trenutak zažmurio. Lagano je zavrteo glavom i čuo kako mu pucketaju vratni pršljenovi. Kružio je sporim pokretima i masirao vratne mišiće svojim snažnim šakama i prstima. Kada je otvorio oči video je prizor koji, u tom trenutku, nije očekivao. Njegov dugogodišnji prijatelj, Tom Bejsi je iz svoje ručne torbe izvadio malu, profesionalnu kameru i uperio je u njega. - Tome, mora da se šališ?! - Eliot je ispružio obe šake ispred svog od umora izobličenog lica. - Ono za šta sam sada raspoložen, sigurno nije šala, jer smo još uvek na aerodromu. Baš zato, treba nam malo akcije da ostanemo budni i na nogama - uzdahnuo je. - I prevalimo ovu poslednju etapu puta. - Ovo nije poslednja etapa nego tek početak - iako se osmehivao, Eliotov glas je bio sasvim ozbiljan. Ipak, njegov osmeh je bio pun očaja, nemoći, ali i njemu svojstvenog, nepopravljivog optimizma i vedrog duha. Treći i najmlađi među njima Bendžamin Erikson, kojeg su svi jednostavno zvali Ben, je bez reči ortački lupnuo par puta po Eliotovom ramenu. - Eliote, ovo je možda za tebe lično najteža akcija, ali sve će biti u redu. - Ne znam zašto ovoga puta ne delim vaš optimizam - mrmljao je, nekako više za sebe. - Idemo, akcija - Tom je startovao kameru. Eliot je zauzeo najpogodniji položaj za snimanje i bez priprema reagovao, mislio i govorio brzo. - Posle mnogo sati leta i jedne kratke pauze, čini mi se, a verujem da će se i moji verni saradnici složiti sa tim - preko kamere je na tren pogledao u Bena i Toma i izvijao obrve. - Dakle, čini mi se da će nam se tela rasprsnuti od napora. Ne znam za njihova, ali moja natečena stopala vape da budu oslobođena obuće. Konačno, jer nas je trag naveo u ovom pravcu, stigli smo u Bangkok kao svoje konačno odredište. Nažalost, hotel je još daleko. Treba samo da sačekamo red za slobodan taksi na još uvek vrelom asfaltu. Tomova kamera je lagano prešla po okolini da bi i slika zabeležila i potvrdila Eliotove reči. Isto tako lagano, ponovo se vratio objektivom na Eliotovo lice koje ga je spremno dočekalo.
~3~ Foxy
Zvoncica - Svima je jasno da to neće biti jednostavno, ali svi ostali u redu su strpljivi i, očito, naviknuti na takve situacije. Zatim, uočavamo i još jednu stvar. Topla garderoba koju smo poneli iz Londona, ovde nam uopšte neće biti potrebna i ne uklapa se u famoznih 25 stepeni Celzijusovih, koliko titra na aerodromskom displeju. Tom je ponovo skrenuo kamerom na treperave titlove koji su putnicima pružali osnovna obaveštenja o tačnom vremenu, temperaturi i vlažnosti. - Ponoć je odavno prošla, a vrela noć ne obećava rasterećenje. - Taksi! - prekinuo je Ben snimanje bez dileme i već trpao torbe u gepek. - Kraj prvih kadrova - Tom je isključio kameru, Eliot je kupio ručni prtljag. Jedan za drugim spretno su ulazili u taksi. - Koji jezik se ovde govori? - proveravao je Tom poverljivim glasom, dok je smeštao svoje duge noge između prednjeg i zadnjeg sedišta. Za volanom klimatizovanog i udobnog taksija sedela je ljupka žena druge rase, što njemu nije promaklo. Eliot koji se tek smeštao na prednje sedište, nije bio iznenađen Tomovim pogledom, ali ni pitanjem. Njega su u šali nazivali malom enciklopedijom ili vođom „ekspedicije”. - Nacionalni jezik na Tajlandu je tai... - brzo je odgovorio. - Dovraga! - psovao je Tom. - Ali, ne brini, sva zvanična objašnjenja, putokazi i uputstva su na engleskom - završio je Eliot sa nestašnim osmehom na licu. - Sad mi je lakše - Tomovo raspoloženje se vratilo. - Gde gospoda žele da ih odvezem? - oglasila se sićušna Tajlanđanka na savršenom engleskom kada su se sva trojica smestili i zaćutali. Eliot je prema prijateljima poslao jedan značajan, rekao sam vam, pogled. Za njihovu „ekspediciju” renome i ime hotela su bili izuzetno važni. -„Šangri-La” hotel - naložio je, i nakon što se auto pokrenuo, dodao. - Nadam se da je to dobar hotel? - Da, jeste - potvrdila je Tajlanđanka. - Jedan od najboljih, ali ne biste pogrešili ni da ste uzeli sobe u „Renesans” hotelu - iznela je taksistkinja svoje mišljenje.
~4~ Foxy
Zvoncica Eliotova pažnja je sada ponovo bila usmerena u njenom pravcu. Naročito, što je već imao baš takvu, ali i veliku, dilemu oko izbora hotela. Pogledi su im se na trenutak sudarili. Njemu se dopalo ono što vidi. Devojka je imala sve odlike svoje nacije, ten, tamnu, oštru kosu, okrugle i blago zakošene oči. Bila je egzotično lepa, zaključio je iskusno, na brzinu. Da nije bio tako umoran, već bi se potrudio da napravi „odstupnicu”. Ali, imao je još vremena pred sobom, dosetio se i usmerio pažnju na dalji tok tok razgovora. - Je li?! - Ben je žudeo za još informacija, što je svima odgovaralo. Znači i taj „Renesans” je dobar? - Da. Svakako, nemojte propustite bar da ga obiđete - nastavila je glasom iskusnog vodiča kroz svoj grad i na tren ponovo okrznula Eliota pogledom. - Vozite nas u „Renesans”! - prekinuo je Eliot novom naredbom. - Hoćete da vas povezem u obilazak još nekih znamenitosti! - Ne - odbio je brzo. - Vozite nas pravo u hotel! - Stižemo za par minuta - dobio je brz odgovor. - Ti si se to predomislio?! - interesovao se Tom. - Da potvrdio je. - Pogrešio si? - Da - klimao je polako i značajno glavom, bez potrebe da se dalje opravdava. - Pogrešio sam - potvrdio je naglas. „Renesans” mi sada zvuči kao bolji izbor. Spadao je u kategoriju ljudi koji se ne stide ili imaju problem sa tim da priznaju pogrešku. Retko je grešio, ali izgleda da je je sada to bio slučaj. Potvrdio je u sebi taj zaključak kada se auto zaustavio ispred velelepne građevine. - Ovo je... - Tom je bio bez teksta. - Nadam se da ćemo naći smeštaj - Ben je ushićenim glasom ukazivao na moguće neprilike. Hi je bio najprisebniji, ili je njegova želja da ostanu u tom hotelu bila tako jaka, to još nije bilo jasno. - Još uvek nam ostaje rezervacija u „Šangri-La” hotelu, ako... - Eliot je klimao glavom i vadio novčanik da plati vožnju. - Želite li da vas sačekam?! - ponudila se Tajlanđanka. Odmerio je.
~5~ Foxy
Zvoncica - Da bih vam pomogla da odlučite - nije gubila vreme. - Napomenula bih vam da je ovde taksi jeftin prevoz, taksisti su pošteni i ne pada nam na pamet da vas prevarimo. Osim toga mi smo odlični vodiči, ali nas ima mali broj i ovde se taksi čeka u redovima... - tek, da potvrdi ono o čemu je pričala, prstom je ukazala na red pored taksi stanice hotela. - Sačekaj nas! - gotovo je naredio. - Eliote, ne gubiš vreme? - Tom ga je gurnuo u rebra na putu ka recepciji. - Maločas si se žalio kako si umoran i... - Imamo dokaz na video zapisu sa aerodroma - dopunio je Ben njegovu izjavu. Eliot ih je gledao u čudu i u neverici odmahnuo glavom. Trebalo mu je samo par sekundi da razume o čemu je reč. - Sad shvatam na šta ciljate, ali...U Bangkoku smo samo radi posla, i ovoga puta nemamo vremena za... - naglo je zastao. Činilo mu se da mu ne veruju, iako je i situacija, a i on bio sasvim ozbiljan. - Rekao sam joj da nas sačeka, samo zbog mogućnosti da ne nađemo smeštaj i da nam treba taksi - na kraju je odustao i ipak se nasmejao njihovim, detinjastim, reakcijama.
- Naš taksista je bio u pravu. Ovo je... - Tom je sa uživanjem žvakao hranu. - Sada ti je krivo što je nisam angažovao?! - zadirkivao ga je Eliot. - Trebalo je bar da joj uzmeš broj, možda bi sa nama podelila još neke dobre... - nakašljao se. - Informacije? - Da sam to uradio, pomislili biste... - odmahnuo je rukom. Uostalom, nama ni ne treba vodič. Imamo sve smemice. - Poseta Bangkoku nije kompletna ako u „Renesansu” ne popijete čaj i ne pojedete engleski doručak - Ben je bio fasciniran svime što ga okružuje. - Naročito kada noć košta 600 dolara - primetio je Eliot. - Eliote, koliki nam je fond ovoga puta? - Tom se udobno zavalio u svojoj stolici. - Neograničen.
~6~ Foxy
Zvoncica - Nemamo limit!? - Ben se zaprepastio. Tom ga je šutnuo ispod stola. - Ne budi površan, ovoga puta je... - Ne mogu da verujem!? - Eliotove oči su se najednom iskolacile. Prilično netaktično, i neprofesionalno, druga dvojica su se u isti mah okrenuli za Eliotovim pogledom, i na sličan način otpratila ulazak plavokose žene. - Prokletstvo! - opsovao je Eliot prigušeno u nastavku. Netremice je posmatrao ženu koja je upravo ulazila u restoran. Preciznije, koja je ušetala na svojim visokim potpeticama u velikom stilu, u salu klimatizovanog restorana koji je podsećao na rajski vrt. Bila je u laganim crnim pantalonama koje su savršeno ležale na kukovima. Kragna njene košulje bez dugmića, ispod koje nije imala ništa na sebi, bila je visoko izdignuta. Koža na njenom stomaku i udolini između oblih grudi koja se jedino i videla je bila glatka i sjajna. Preko košulje je nosila ležerni crni sako sa dugim rukavima iz kojih su virile manžetne crne košulje. Ništa od onoga što je hteo da vidi nije se videlo, a delovala je tako seksi. Obožavao je taj retki dar kod žena da se obuku na način koji budi maštu. Svi u restoranu su bili gotovo razgolićeni u svojim letnjim varijantama, a za nju se uprkos svemu moglo reci da je preterano obučena. Njoj, očito nije bilo toplo, ali imao je utisak da je u sali nastala paklena vru čina kudgod je prošla. Na nesreću, ili srećom, do njihovog stola nije stigla, jer bi se on pretvorio u užarenu vulkansku masu. Oči su ga već peckale, jer očito nije ni trepnuo od kada se pojavila. Dok je on zurio, žena se, kao da je nesvesna utiska koji ostavlja, smeštala par stolova dalje. Tada je primetio da je došla u pratnji nekolicine ljudi koji ga, uostalom, trenutno nisu zanimali. Bavio se samo njom. Bio je ubeđen da spada u kategoriju žena koje znaju šta hoće, koje znaju da gospodare sobom, ali i drugima. - Prokletstvo! - procedio je i Ben. - Svet je tako mali - Eliot je gotovo mucao. - Poznaješ je?! - Tom je bio neznatno pribraniji. - Neka stara ljubav? - prigušeno se nasmejao. Bilo je opšte poznato da Eliot voli žene, i one njega, i da je njegov iskustvo stoga vrlo bogato. Ali, o tome da je imao ljubav, o tome niko nije znao ni reci.
~7~ Foxy
Zvoncica - Ne, ne poznajem je... - Eliot je u neverici odmahivao glavom i netaktično piljio u ženu koja je sedela par stolova dalje. - Ali... - Planiraš da je upoznaš? - Ben je klimao sa razumevanjem. - Da - izjavio je sa ubeđenjem i bez dileme. - Kada si rekao da je svet mali, mislio si na svet ili Bangkok? - Tom je otpio gutljaj čaja. - Svet! - ispalio je. - Bangkok! - predomislio se. - Tek sada ništa ne razumem - žalio se Tom više zainteresovan za ono što se dešavalo za njihovim stolom. Znao je Eliota godinama. Decenijama, korigovao se kada se preračunao. Njihovo prijateljstvo je počelo davno, još na studijama na Kembridžu. Samo par godina su, zbog poslovnih obaveza, imali neredovne susrete, ali i tada su pričama nadomeštali sve praznine. Proteklih skoro dve godine ponovo su bili gotovo nerazdvojni i znali su sve jedan o drugome. Samo tako su i mogli da funkcionišu kao tim. Tom se, u tom trenutku, mogao zakleti da ga nikada nije video takvog. Šokiranog, opčinjenog, ushićenog, a istovremeno Eliot je bio razočaran ili, čak, prestravljen. - To je žena za... - Eliot je uzdahnuo i sa mukom usmerio pažnju na svoje sagovornike. - Kojom tragam. - Stani u red! - Ben se šeretski osmehivao. - Privatno ili profesionalno? - Tom je ponovo bio priseban. - Mislio sam profesionalno, ali bojim se da će postati... - oči su ga još uvek pekle i promasirao je kapke vrhovima prstiju. - Dođavola! Posle te psovke Eliot je zario lice u dlanove i prošao par puta po njemu. Potom je, još uvek spuštene glave, masirao slepoočnice. Nije moguće, nije moguće, ponavljao je u sebi. Mogao se zakleti da je to ista ona žena koju je video na fotografijama i imao na listi „osumnjičenih”. Ipak, u prirodi je delovala...Podigao je pogled i istog časa je, kao privučen magnetom, gledao u nju. Kao hipnotisan zurio u ženu koja je sedela par stolova dalje. Nema nikog koga bi ta plavokosa ostavila ravnodušnog. Njene pune, senzualne usne bile su bez šminke. Uvek je mislio da su usne simbol ženstvenosti. Ako je bio u pravu, ona je bila obilato nadarena. Njene usne su bile blistave i mamile su poglede, kao da su
~8~ Foxy
Zvoncica željno iščekivale poljupce... Bile su glatke, i mogao se zakleti, meke. Eliot je suzio pogled, kao da tako može bolje da ih vidi. Ubrzo je postao svestan svojih postupaka i trepnuo par puta da bi dobio celu sliku. Imala je anđeosko lice. Sa tom svilenom, zamršenom kosom i tamnim dubokim pogledom delovala je kao da je jedva punoletna. Znao je da je, poput njega, odavno prevalila tridesetu, da govori nekoliko jezika i da je njen koeficijent inteligencije daleko iznad proseka. Baš zato mu je i bila sumnjiva. - ja zaista imam sreće! - izjavi Eliot kada je završio sa posmatranjem. - Nemoj mi reći... - Tom je iskolačio svoje tamne oči u njega. - Da - Eliot je usporeno klimao glavom. - Avantura počinje pre nego što sam tome smeo i da se nadam. - Zar već nismo počeli pre tri dana? - Ben je bio zbunjen. - To je bila uvertira, a sada nastaje prava akcija. - Prokletstvo! - psovao je Tom prigušeno, tek da ne privlače pažnju. - To i ja kažem! - Eliot mu je uputio značajan pogled.
Debora Kartrajt je svukla tanane hiruške rukavice sa svojih dugih, koščatih prstiju i odlučno ih ubacila u kantu za smeće. Zatim je skinula i plastificiranu kecelju i ponovila radnju. Ponovo je uzela maleni diktafon koji je uvek koristila u poslu i požurila u kancelariju. Imala je gomilu stvari koje je trebalo da prekucava u svoje izveštaje. - Kim, Seng!? - Deborin glas je bio tih, ali je kao prasak razbio zlokobnu tišinu. - Da?! - oglasili su se gotovo uglas svaki sa svog mesta. - Završila sam i idem u kancelariju - obavestila je kolege. - Možete bez mene?! - Naravno! - nasmejao se Kim. - Ne boj se, odavde niko neće da pobegne - ubacio je Seng, sićušni i vitalni Kinez.
~9~ Foxy
Zvoncica - Znam - nasmešila se sa žaljenjem i ozbiljnije dodala. - Ne oklevajte da me pozovete, ako nešto bude hitno... - Nadamo se da neće. Bangkok je grad sa niskom stopom kriminala - umirivao je sedokosi Seng. Klimnula je glavom. U to se i sama uverila. Taj podatak je bio možda i presudan kada je, još pre tri godine, napravila spisak gradova u kojima bi se nastanila. Njeno preseljenje iz Londona je i pre toga bilo izvesno, ali tek pre tri godine je donela definitivnu odluku i prihvatila ponudu sa Tajlanda. Pridružila se svom nekadašnjem profesoru, koji je pre nje tu radio već pet godina. - Imamo sve brojeve tvojih telefona - dobacio je Kim za njom. - Vidimo se sutra. - Ja sam sutra slobodan - podsetio je Kim. - Da, izvini - prisetila se liste i njihovog radnog rasporeda. Srećom, kao pretpostavljeni ona je imala privilegiju da radi samo u prepodnevnim časovima. Ipak, nije se dvoumila, kada je bilo potrebe, da radi i po petnaeset sati neprekidno. Noćne smene i dežurstva, koja su bila bolje plaćena, ona je uglavnom izbegavala. Prepuštala ih je kolegama kojima je to radno vreme više odgovaralo i kojima je novac bio potrebniji. - Prenesite Džeriju, dok se nas dvoje ne sretnemo u smenama, da ne zaboravi da potpiše svoje izveštaje. Jutros sam vršila... - odmahnula je rukom. - Nije važno, samo mu to recite. - Još nešto? Kolebala se. - Ništa Džeri zaista nije zasluživao da mu gleda kroz prste. Ali, ako je nekome trebalo da uputi poslednju opomenu, onda je to morala lično da uradi. Uzdahnula je. Taj, omaleni, okruglasti Evropljanin sa očima pacova joj je sve više išao na nerve svojom nemarnošću. Činjenica, nije imala velikih razloga za brigu, osim sopstvene profesionalnosti. Od kada je ona postala šef odeljenja nisu još imali nikakvih zamerki, a nadala se i da ih niko neće imati. Njeno odeljenje je brojalo najmanje članova, njih sedam, ali na sreću i to je bilo previše. Studenti su bili redovni posetioci i dovoljna pomoć kada to zatreba. Nadala se, molila se, da će tako biti i nadalje. Taj ponedeljak nije obećavao ništa dobro, iako je lepo počeo sa redovnim doručkom u društvu. Nije mogla da se otme utisku da će ta radna nedelja biti daleko teža, a ne samo teška kao mnoge druge. Nije se baš moglo reći da voli svoj posao, ali svojevoljno ga je odabrala kao
~ 10 ~ Foxy
Zvoncica najbolju opciju za sebe i radila ga je savesno. Nije se bojala posla, nije se bojala ničega. Ne više. Debora je energično svukla svoj beli, radni mantil uprljan krvlju i ubacila ga u korpu sa prljavim uniformama. Ostala je u svojim crnim pilotskim pantalonama, pletenoj rebrastoj rolci od pamučnog crnog konca i prsluku sa džepovima. Da se tako išetala na vreli asfalt, svi bi mislili da je poludela, ali njena odeća je tu bila prikladna. Radila je u mrtvačnici gde je uvek bilo hladno. Čim je ušla u kancelariju skinula je i prsluk i u prolazu ga nemarno ga bacila u pravcu vešalice. Spustila je diktafon kraj laptopa, i uključila ga. Volela je da presluša sve ono što je diktirala, pre nego što verno prenese svoja zapažanja, otkrića i uzroke smrti u izveštaje. Njen mobilni telefon i treperenje na njemu su joj na trenutak privukli pažnju. Imala je poruku. Tačnije, poruke. Iščitala je kratke tekstove i na jednu od njih prevrnula očima. Pre nego što je odgovorila na poruke, porukama ili pozivima, njen službeni pejdžer se oglasio. - Prokletstvo! - opsovala je i žurno ustala. Ponovo je oblačila svoj prsluk, pakovala diktafon i žučnim koracima krenula natrag u mrtvačnicu. - Po čemu se ovaj dan razlikuje od ostalih?! - mrmljala je još uvek svesna neprijatnog osećanja u stomaku koji je proganjao od jutra koje je lepo počelo.
Bilo je već veče kada je kroz službeni izlaz izašla iz bolnice i udahnula prirodni vazduh. Već pri prvom udanu gušila je temperaturna razlika. Dok se aklimatizovala, ulična svetla su se popalila. Veći deo ulice je bio osvetljen, ali deo prema telefonskoj govornici u pravcu autobuske stanice je bio u mraku. Primetila je tamnu senku na ćošku. Prepoznala je pre nego što je podigao ruku i izlazeći iz pomračine krenuo ka njoj. Lindon Doson je bio izrazito vitak i visok muškarac, što je među ostalim lokalnim stanovništvom bilo jako upadljivo. Ona lično se, bar svojom visinom od neznatno više od 160 cm, bolje uklapala. Po svemu ostalom Lindon je bio na svom terenu. Živeo je u Bangkoku preko deset godina i znao ga je kao svoj džep. - Radiš do kasno? - oglasio se umesto pozdrava kada joj se sasvim približio.
~ 11 ~ Foxy
Zvoncica - A ti ništa ne radiš? - uzvratila je na Lindonov doček. - Znaš da sam trenutno između dva posla i... Očito, to ga ni ovoga puta nije brinulo. Lindon je često tražio sebe na raznim poslovima. Uostalom, nju to nije mnogo zanimalo. U početku je pratila promene njegovih radnih mesta i profesija, ali je odavno od toga odustala. Sećala se samo da je završio ekonomiju na odseku marketinga. Ili je i te studije napustio pred kraj? - Od kada te znam ti si između dva posla - nasmejala se. - Da - slegao je ramenima. Zaista, nikada nije znala čime se Lindon precizno bavi iako su se znali skoro od prvog dana njenog dolaska u Bangkok. Njih dvoje su živeli u istoj zgradi i tokom proteklih godina su bili upućeni jedno na drugo. To je valjda bio jedan od razloga što je posle višegodišnjeg odolevanja prihvatila njegova udvaranja. Pa ipak, činilo joj se da je posle mesec dana veze sa njim, na to trebalo staviti tačku. - Nisi mi odgovorila ni na jednu poruku - bunio se između poljubaca. - Ni poziv! - Zato si me čekao pored govornice - konstatovala je. - Da, a ti opet nisi odgovorila. - Tokom dana nisam imala vremena, a sada... - slegla je ramenima. Da sam znala da je tako važno, sigurno bih... - odmahnula je rukom. Kako si znao da sam još uvek ovde? - Gde bi drugde u ovo doba dana bila osoba poput tebe? - uzvratio je pitanjem. - Osoba poput mene?! Šta to treba da znači? - Neko predan poslu kao ti - gotovo je optužio i prigrlio uz sebe. Šta smo imali danas kao izgovor što si se zadržala. - Ubistvo prvog stepena! - procedila je. - Ali, sigurno nisi došao da o tome pričamo. Šta je to tako važno, pa si došao po mene? - prešla je na sledeće pitanje. - Ni najobičnije hvala!? Ili... To mi je baš bilo potrebno posle ovakvog dana?! - Znam da možeš da nabrajaš do sutra - ućutkala ga je dlanom koji je spustila na njegova usta. - Tvoje retoričke sposobnosti su dobro poznate.
~ 12 ~ Foxy
Zvoncica - Znao sam jedan bolji način da me ućutkaš - oglasio se kada se izmakao ispred njenog dlana i uneo joj se u lice. - Podseti me - izazivala ga je kroz osmeh. Usne su im se lako dodirnule i pretočile se u poljubac. - Fino - promrmljala je kada su se razdvojili. - Čekam te satima, a ti... - negodovao je. - Ni hvala. - Nisam to tražila, a ti... - zadirkivala ga je. - Nisi odgovorio na moje pitanje. Šta je to tako važno, da me zivkaš ceo dan i čekaš ispred bolnice? - Proslava. - Proslava? - ponovila je kao eho. - Danas je tačno mesec dana kako smo zajedno. Zakikotala se. - Nas dvoje smo zajedno već tri godine, od kada sam se doselila u tvoj komšiluk - podsećala ga je. - I još uvek ti nije jasno zašto me trpiš i zašto si sa mnom? - Jasno mi je da je razlog taj što si dosadan, napadan i što sam se umorila od bežanja i izbegavanja tvojih... - odmahnula je rukom. - Ali, zabavan si, duhovit, šarmantan - nabrajala je. - Ne opterećuješ me. - Tu sam te čekao. Ne opterećujem te čak ni ovom proslavom?! - Ne vidim šta tu ima da se slavi. To joj naročito nije bilo jasno, jer je samo neki tren ranije, pomislila da treba da prekinu vezu i vrate njihovo druženje na stari odnos, prijateljski. Lindon je zaista bio šarmantan, romantičan, seksi, ali...To nije išlo, potvrdila je u mislima još jednom. Nije on bio pravi muškarac. Ili, nije bio pravi za nju. Kao i mnogi drugi pre njega. Slutila je da razlog njenog nezadovoljstva tom vezom nije samo u njemu, već da je više u njoj. Možda bi ipak trebalo da mu da još malo vremena?! - Umalo da zaboravim - Lindon se lupio po čelu tokom vožnje. - Još neko iznenađenje? - negodovala je. - Ne, nego da se nadovežem na nešto što si maločas rekla. - Da? - Osim retoričkih, imam ja i mnoge druge sposobnosti - šeretski je izvio obrvu u njenom pravcu. - Zaista? - i ona je izvila obrvu i zamalo prasnula u smeh.
~ 13 ~ Foxy
Zvoncica Što se nje ticalo, Lindon se nije ni po čemu odvajao ili prednjačio u odnosu na muškarce pre njega. - Imam, ali... Nemam dokaza, jer je sa tobom drugačije - nije znao odgovor. Kao ni ona, ni on nije znao odgovor na pitanje zašto je njihov telesni odnos bio daleko lošiji od verbalnog, i zašto su ga oboje izbegavali. Lindon joj je zaista bio drag. Na izvestan način ga je, čak, volela, ali... Debora je odavno znala da pripada kategoriji ljudi koji gotovo zavise o ljubavi. Koji je traže i pronalaze u bilo čemu. Uvek je volela, nekoga ili nešto. Imala je neku ljubav ili neke ljubavi, ali da voli istinski nekog muškarca, to još nije uspela. S obzirom da nije volela da škrtari u osećanjima, dok je čekala ono pravo, prepuštala se svemu, ali ne i po svaku cenu. Birala je, a pre mesec dana je izabrala njega. Još uvek zagledana u Lindonov profil, ulovila je njegov brz pogled. Kao iz velike daljine, do nje je dopro njegov glas. - Nadam se da si gladna. Njene misli potekle su u tom pravcu. - Danas sam pojela... - zamislila se. - Posle onog našeg zajedničkog doručka...Pojela sam jedan sendvič i popila šolju mleka. - Nije ni čudo što imaš takvu liniju - primetio je. - Ali, tvoja glad mi odgovara. Otvara mnoga vrata da ne odbije š da se pridružiš slavlju koje sam upriličio i... - Lindone - prekinula ga je. - Zaista ne razumem tvoju potrebu da okupljaš ljude oko sebe. U svom stanu ili bilo gde drugde, ali ja nisam od onih koji se lako uklapaju u društvo. - Najvećim delom su sve sami znanci - pobio je njen otpor jednim argumentom. - Ja sutra idem na posao i znaš da volim da budem odmorna. - Ne moraš da se dugo zadržavaš. - Onda ne moram ni da svraćam, slavite bez mene, šta god slavili. - Sigurno nećeš moći da odbiješ, salatu od plodova mora, jastoga, škampe... - Namerao nabrajaš sve ono što obožavam? - Ne, stvarno ih imam na jelovniku. Lindonov crni sportski model mercedesa bez krova je polako usporavao. Njegova poduža, bakarna
~ 14 ~ Foxy
Zvoncica kosa se više nije vijorila. Zaustavili su se ispred njihove zgrade, tik uz ivičnjak. Debora je gotovo iskočila. - Idemo pravo kod mene - obgrlio joj je ramena kada je sustigao. - Ne. - Debi... - molećivo je rekao. - Mislio sam da ćeš mi malo pomoći oko aranžiranja. - Da sam se ja nešto pitala, ne bi ni imao šta da aranžiraš. Pojeli bi sve onako iz pakovanja... - Znaš da sam esteta i da...Molim te, ljubavi... - Idem da se presvučem. - Meni si i ovako... - odmerio je kroz sužene trepavice, sa visine. Kada malo bolje razmislim i treba da se presvučeš u nešto... - Pristojnije? - Ne, nisam to hteo da kažem. To je... - šarao je kažiprstom ispred nje. - Pristojno. Ali je na tebi tako seksi... - uzdahnuo je. - Hvala. - Od jutros si vanserijska... Zaista sam ostao bez daha kada si se pojavila - netremice je gledao. Nije znala šta je jutros spopalo da se tako obuče. Njena garderoba je bila jednostavnog kroja, ali i seksi, no današnja kombinacija uopšte nije ličila na onu u kojoj je obično odlazila na posao. Nekim čudom je jutros imala neobjašnjiv poriv da bude reprezentativna. - Debi, izgledaš... - nastavio je kroz stisnute zube. - Znam - ovlaš ga je poljubila, tek, da skrate priču i ostane sama. - Pomoći ćeš mi? - potražio je njen pogled kada su im se usne razdvojile. - Ne. - A ako ti pravim društvo dok se presvlačiš i... - Ne! - Zadržaćemo se par minuta - i sam je negirao glavom. - Par minuta? - podsmehnula se. Nije ni bilo čudo što nije imala volje za seksom. - U pravu si, ne bi trajalo par minuta! - složio se on, na kraju.
~ 15 ~ Foxy
Zvoncica Dok se penjala sprat više do svog stana, primetila je da nije pravilno protumačio njen podsmeh. Ona je zaista mislila da njihov seks traje par minuta i posle mesec dana je izgubila nadu da će ikada biti bolje. - Debi! - čula ga je kako je doziva sa stepeništa. - Da?! - izvirila je, već pomalo na ivici nerava. - Vidimo se u osam, budi tačna. - Lindone, zaista nisam raspoložena, a i Kodi je celog dana bio sam. Treba malo da mu se posvetim i... - Povedi i njega! - Hvala na pozivu, ali bolje mu je kod kuće - definitivno je odbila tu ideju. - Hoćeš li bar da napraviš onu tvoju salatu? Savršeno bi išla uz sve što sam planirao. - Napraviću je - složila se nemoćno. - Ti si najdivnija i naj... Više ga nije slušala. Otključala je vrata svog stana i zakoračila u svoju oazu mira. - Kodi!? Stigla sam.
Crne lagane pantalone sportskog kroja i uzana pamučna majica dugih rukava, činili su joj se kao dobar izbor za to veće. Kosa joj je još bila vlažna od tuširanja i u platinastim, blago izlomljenim pramenovima joj se spuštala preko ramena i do polovine leđa. Ni na kraj pameti joj nije bilo proverava svoje izdanje ni pred ogledalom kraj ulaznih vrata. Ono što joj je bilo na pameti je bila ideja da se tog dana presvuče još jednom i smesti u krevet. Da nije imala sumnje po pitanju toga da će joj Lindon zalupati na vrata ili je napastvovati porukama ili telefonskim pozivima, to bi i uradila. Ovako, lakše joj je bilo da se pojavi, najede i vrati u svoj stan. Sama. - Kodi, potrudiću se da se ne zadržavam - dobacila je sa vrata. Mogla je i da predvidi šta je očekuje sprat niže. Dakle, najvećim delom biće poznata lica, jer je tako obećao. Zatim svi će biti u nekoj vezi sa Engleskom. Jedna od prisutnih, takoreći pod obavezno, svakako će biti riđokosa Livija. Potom, Kristijan i Ned, zaljubljeni gej par, Lajam,
~ 16 ~ Foxy
Zvoncica Dora i... Ako se uzme u obzir da su tu i njih dvoje, ostatak gostiju je nije mnogo zanimao. Naročito što ona nije volela takve skupove. Ko zna zašto, Lindon ih je obožavao. Uživao je u ulozi domaćina i tome da gosti ljude u svom stanu. Skupovi u Lindonovom stanu nikada nisu brojali manje od osam, i ne više od dvanaest ljudi, jer toliki je bio njegov ovalni trpezarijski sto. Postojalo je još jedno pravilo, ako se izuzmu Ned i Kristijan, najčešće je bio ravnopravan broj muškaraca i žena. Lindon je o svemu vodio računa počev od pripreme hrane, preko serviranja i aranžiranja ovala, ali i stola gde se tačno znalo gde ko treba da sedi. Zbog toga se lako mogao izvesti zaključak da je perfekcionista, što on nikako nije bio. Sa flašom vrhunskog, crnog vina spustila se sprat niže. Nije zvonila. Koliko je znala Lindona, a to je bilo prilično, vrata su bila otvorena za nju i već se nervirao što ona kasni. Pravo kroz hodnik ulazilo se u salon koji se nastavljao u deo sa tipezarijskim stolom. Kao što je predvidela, odmah je za stolom ugledala poznata lica. Livija, Kristijan i Ned, Dora... Umesto Lajama sedela je Trejsi, njihova komšinica iz prizemlja, Lindon je verovatno još bio u kuhinji i bavio se poslednjim pripremama pred serviranje. Debora je samo preletela pogledom preko ostalih gostiju, tri potpuno nepoznata muškarca. Dakle, bila je u pravu. Bez gej para bilo je četiri muškarca i četiri žene. - Stigla si!? - Livija je ustala da je pozdravi, prilično napadno i presrdačno, s obzirom na to da su se tog jutra videle i zajedno bile na doručku. - Stigla sam... - Dobro je, jer je Lindon je već bio u panici - umešala se Dora. Spremao se da te dovuče. - Slutila sam tako nešto - osmehnula se. - I preduhitrila sam ga priznala je na kraju. - Znači, imao je razloga za brigu. - Znate me - nemoćno je slegla ramenima. Nije bila tajna da ne uživa u skupovima, da je postala preveliki individualista. Dok je govorila, pogledom je potražila svoje mesto. Dve stolice su bile sklonjene, i sto je bio uredno postavljen za deset ljudi. Kako su bile još samo dve prazne stolice, nije mogla da se odluči koja njoj pripada.
~ 17 ~ Foxy
Zvoncica Nije mogla da veruje da joj je Lindon namenio mesto pored nepoznatog muškarca. Ali po logici stvari, i po njegovom načinu raspoređivanja, njeno mesto je bilo baš to. Nije imala ništa protiv, jer je Lindon i u toj situaciji vodio računa o svemu. Ned je bio sa njene leve strane, a sa njim je volela da ćaska o modi i modnim trendovima. Livija joj je pokazala na slobodno mesto, kao da joj čita misli. - Lindon je odlučio da ti sediš pored Eliota - obavestila je. Debori nije promaklo da je bila ljuta. Ili bolje rečeno, razočarana. Ta pomisao, kao i džentlmensko ustajanje od stola da se ona dočeka, su je naterali da pogleda muškarca koji je trebalo da joj bude sa desne strane. To je, iz navike i iz iskustva, radila vrlo spretno, brzo i skoro profesionalno. Ako je išta znala, to je bila anatomija, a njegova je bila savršena. Posle par sekundi, bez savremene aparature i tehnologije, i bez skalpela ili bilo čega drugog od instrumenata koje je obično koristila, znala je njegovo telo do detalja. Možda toga nije bio svestan, ali upravo je bio brzo provučen kroz njen skener. Posle tog pogleda lako je shvatila razlog Livijinog nezadovoljstva. Crvenokosa je ponovo smatrala rivalkom. - Debora... - oslovio je predstavljeni neformalno, jer je tako i bila predstavljena i nastavio u džentlmenskom maniru da joj izmiče stolicu. Ili je to više bio plejbojski potez? Nesvesno je suzila pogled. Nosio je izbledele, firmirane farmerice i laganu jaknu od jelenske kože. Ali, to nije moglo da prikrije njegove uzane kukove, vitke noge, mišiće stomaka i lepezasto širenje prema ramenima. Pomislila je da je neverovatno zgodan sa tom svetlom kosom i tamnim krupnim očima. Bio je vitak, ali ne i mnogo viši od nje. Uprkos nedostatka u visini, odavao je utisak velike snage i samouverenosti. Čovek kome se može verovati. Ili, baš suprotno? Njen pogled se vratio na njegove crte lica. Duguljasto lice, izražene vilične kosti, pravilan nos, guste i neznatno tamnije obrve, visoko čelo, pravilna lobanja, a imao je i lepe uši skoro priljubljene uz glavu. - Eliot - on se i sam predstavio tonom kao da je važno da se njegovo ime zapamti. - Eliot Drajzer - ponovio je ime i dopunio ga prezimenom. Fraza „drago mi je” je u njenom slučaju izostala i kada su joj predstavili i ostalu dvojicu za stolom. Ipak, uspela je da čuje njihova imena. Ponovila ih je u mislima, tek da niko ne otkrije koliko se na trenutak zbunila, i onda je zauzela svoje mesto. Da, to je bilo njeno
~ 18 ~ Foxy
Zvoncica mesto, jer je pored tanjira stajala čaša sa njenim omiljenim pićem. Iz čaše, od najfinijeg stakla, sa visokom nožicom i velikim obodom „smešila” joj se Bladi Meri. Iz nekog razloga, koji je prelazio granice slutnje i postajao očigledan, imala je potrebu za alkoholom, pa je otpila dobar gutljaj crvene tečnosti. Razgovor za stolom se nastavljao tamo gde ga je prekinula. Naravno, niko od poznatih, nije očekivao da se ona u njega uključi. Da tokom večere ćuti i jede je bio njen običaj. Otvarala se samo kada ima nešto da kaže ili kada bi se već propisno najela i opustila. Da bi uhvatila zalet ili pristigla prisutne za stolom, otpila je još jedan gutljaj. Ne znajući šta dalje, spustila je čašu, i ruke u krilo. Neki trenutak kasnije, pojavio se i Lindon sa prvim ovalom i širokim, ponosnim osmehom na licu. Odmah je pogledom potražio njeno mesto i još zadovoljnije se osmehnuo. - Ipak si se pojavila - njegove zelene oči bile su uprte u nju. - Da - klimnula je. - Već sam svima objasnila da sam htela da ti uštedim trud da se penješ na sprat i dovlačiš me. - Pametna cura! - pohvalio je i skrenuo pogled ka ostalima. - Nadam se da vam je svima jasno zašto sam opsednut Deborom. Njegova rečenica je bila izgovorena više kao pitanje, nego kao konstatacija, primetila je ona u sebi. Delićem uha čula je nekoliko „da”, jedan uzdah, kao i Nedovo negodovanje tik kraj uha. - Nadam se i da je neko našao za shodno da predstavi Deboru?! dosetio se Lindon iznenada kao pravi domaćin. - Naravno! - Livija, kao njegova dugogodišnja prijateljica je i ovoga puta preuzela ulogu domaćice. - Tome, Bene, Eliote... - prozvao ih je Lindon i šeretski se osmehivao. - Budite fini, to je moja devojka. - Lindone - oslovila ga je. - Činjenica je da si par godina mlađi od mene, ali to nije opravdanje da se ponašaš detinjasto. - Kritika uvažena - klimnuo je u njenom pravcu, ali ga ona nije primećivala. Debora je prvi put bila zadovoljna time što je Lindon držao do prastare engleske tradicije. Bar kada je serviranje stola i svega prvoklasnog na njemu bilo u pitanju. Specijalno joj se dopadao stolnjak. Smaragdnozeleni materijal protkan zlatnim nitima, spuštao se do poda. Bio je savršen paravan za sve što se odvijalo pod njim.
~ 19 ~ Foxy
Zvoncica Još dok je Lindon nju predstavljao kao svoju devojku, Debora je držala dlan na Eliotovom kolenu. Kada se okrenula prema njemu, ulovila je jedan potpuno smiren pogled. On kao da nije bio iznenađen njenim postupkom, kao ni ona. Naprosto, to je bilo jače od nje. Pored jednog takvog muškaraca, koji zrači seksualnim nabojem i magnetnom energijom, nije mogla da reaguje drugačije. Gledali su se sa razumevanjem i neznatno klimnuli glavama. Ispod stola, njegova šaka je preklopila njenu i zaustavila joj pokret kada je Lindon ponovo ušao sa novim ovalima hrane. - Kad malo bolje razmislim, napravio sam večeras dobar raspored primetio je Lindon u prolazu. - Zašto? - interesovala se smirenim glasom, koji ni po čemu nije odavao šta se odvija ispod stola. Slobodnom rukom je uzela svoje piče i otpila gutljaj. Ako mora da se pravda zbog svojih postupaka, piće je uvek služilo kao dobar izgovor. U sebi se nasmejala na sopstvene misli, ili potrebu da se bilo kome pravda. Ona je sebi bila najgori sudija. Nakon te pomisli, stresla je glavom i naćulila uši da čuje odgovor na svoje pitanje. - Vas dvoje vrlo ličite - primetio je Lindon u prolazu. - Kao da ste brat i sestra?! - Je li? - Debora je blago nakrivila glavu u Eliotovom pravcu i izvila obrvu. Pogledala je u njegovu svetlosmeđu, skoro plavu kosu. Krajevi su mu bili posvetleh od sunca i stvarali su još jednu dodatnu nijasnu, koju nisu mogli da izvuku ni najbolji frizeri. Poput njenih, i njegove oči su bile okrugle, tamne i duboke. Imala je utisak kao da upada u ponor. Da li je to bilo zbog njegovog pogleda, ili zbog toga što su im se prsti u tom trenutku preplitali, u to nije bila sigurna. - Ne bih se složio da baš toliko ličimo, jer... Ne bih rekao da je to tvoja prirodna boja kose - primetio je ne skidajući pogled sa njenih očiju. - I nije - nasmejala se. - Prirodna boja moje kose je samo par nijansi tamnija. - Dakle, ofarbana plavuša - konstatovao je. Slegla je ramenima. - Tako će i ostati. - Debora ima neku svoju teoriju o svojoj boji kose - ubacila je Dora sa podsmehom, i na tren dobila pažnju.
~ 20 ~ Foxy
Zvoncica - Voleo bih da je čujem - Eliotova sva pažnja je i dalje bila samo njoj upućena. - Koju teoriju? - Biti plavuša je stil života. Sa plavom kosom je sve nekako lakše. Osećam se dobro, nežnije i... - blago je izvila obrve. - Na kraju krajeva, plavuše bolje prolaze. - Prokletstvo! - opsovao je Tom i klimnuo glavom sa odobravanjem. - Ovo prvi put čujem i to je najbolje opravdanje koje sam čuo. - Možda nije najbolje, ali... - Debora mu je poslala osmeh. - Bar je istina. - Inače, Debora je vrlo sklona tome da uporno govori istinu pojasnio je Lindon. - Čak i kada je ona surova i bolna - dopunila ga je. Eliot se podsmehnuo na tu izjavu. - Istina više ne postoji. - Zašto tako misliš? - pitala je sva ozbiljna i kliznula rukom naviše po njegovoj butini. - Zato što... Čekala je. Izazivala ga je pogledom, izvijenom obrvom, blago i ironično iskrivljenom usnom, dodirom dlana. Što se nje ticalo, nije imala nikavih problema da pred svima kaže kako ga miluje ispod stola. - Da?! - podsticali su ga i drugi da nastavi rečenicu. - Laž se uvukla svuda oko nas u privatnom životu, poslu, politici, čak i u hrani. Na bezbroj proizvoda piše da je zdrava hrana, a uzgaja se na radioaktivnim površinama. - Sreća da sam se odlučio da vas poslužim plodovima mora. Imamo i povrće... - I more je postalo zatrovana sredina! - nastavio je Eliot sa većom ljutnjom. - Gomile buradi pune radioaktivnog otrova bačene su na morsko dno, ali da se vratim na temu. - I sam si shvatio da prilično lupetaš?! - unela mu se u lice, a tim pokretom mu se još više približila. Prebacila je nogu preko njegove. - Laži gutamo preko svih medija, televizije, štampe... - nastavio je kao da mu se nije obratila, a još manje da je vršila atak na njegovu levu nogu. - Toliko smo se navikli na laž, da više i ne znamo ukus istine. Blago ga je potapšala po butini.
~ 21 ~ Foxy
Zvoncica - To je ipak samo pitanje odluke - za javnost je slegla ramenima. - Kako to misliš odluke? - izvirio je kovrdžavi Ben iako su se svi dobro videli za ovalnim stolom. - Odlučiš da lažeš ili da govoriš istinu. - Tako jednostavno?! - Da, to je pitanje izbora - pojasnila je i poslala je Eliotu kratak pogled, a zatim kružila dalje po ostalim licima. - Neki ipak više vole da žive u laži. - Ti si za istinu?! - Eliotov glas je imao neznatnu dozu ljutnje i pretnje. - Kao što je Lindon rekao - klimnula je. - Da! Tako mi je jednostavnije. Ne moram da pamtim kome sam, šta, gde i kako slagala. - Ne mogu da verujem da... - ponovo je zastao. - Ne sumnjam da ne možeš - stegla ga je jače ispod stola i zacerekala se. - Sigurno te zbunjuje to što te sve vreme ispod stola milujem po nozi. - Prokletstvo! - procedio je Tom. - Sada si preterala - negodovala je Livija. - Poludela si?! - Trejsi se zgranula. Kristijan i Ned su razmenili poglede zgražavanja i potvrdili svoj izbor seksualnosti. Dora se odlično zabavljala.
Eliot je zanemeo, ali više nije imao sumnji. Da, to je bila ona. Tako je surova, pribrana i proračunata, a sve to kroz osmeh koji pleni. Njena otvorenost, neposrednost i vedar duh ublažili su, ili sasvim uništili, njegov prirodni cinizam. Tom i Ben su ga napeto gledali. Podsećali su ga da ne sme da propusti priliku ili još gore, da je upropasti. Radili su već skoro dve godine kao tim i sasvim dobro su se sporazumevali bez reči. Lindon se slatko smejao. Njega je, očito, zabavljalo sve u vezi „njegove”' devojke. Eliot je na trenutak osetio sažaljenje prema domaćinu. Žalio ga je, jer nije dorastao ženi poput Debore. Ženi sa kojom je on lično planirao da ode korak dalje. Odlučio je da postane njegova. Da ih povede do erupcije
~ 22 ~ Foxy
Zvoncica senzualnosti. Kada su ga misli odvele u tom pravcu, tu se prekinulo sažaljenje prema Lindonu. Zamenilo ga je muško rivalstvo.
- Debi... - Lindon se grohotom smejao. - Skloni ruku sa Eliotove noge i dođi da napraviš svoju čuvenu salatu. - Ovde mi je prijatnije. - Salata ide uz glavno jelo, i pripremio sam i sve sastojke jer si rekla da ćeš je napraviti, a kao što sada svi znaju, ti govoriš istinu - podsećao je. - Eto, kako mi se razbilo o glavu to što stojim iza svojih reči, ali i što nisam ispoštovala jedno svoje pravilo - negodovala je dok je polako izvlačila ruku ispod stola i svima je pokazala. - Ono, da se ne opuštaš i ne uplićeš u naše rasprave pre nego što se obrok završi? - Livija je, ovoga puta bila zadovoljna. Debora nije bila sigurna, ali je imala slutnje po pitanju Livije. Naslućivala je da je ta temperamentna riđokosa već odavno prekršila pravila prijateljstva sa Lindonom i da se zaljubila. Debori je ona bila simpatična, ali nije se slagala sa tim da krije tu tajnu. Kako o tome nikad nisu pričale, nije sebi davala za pravo da joj bilo šta komentariše ili sugeriše. Čudilo je samo kako Lindon to ne primećuje. Muškarci, uzdahnula je po ko zna koji put pri pomisli na njih. Nekada je zaista verovala da muškarci i žene govore različitim jezicima. - Nemoj da bežiš, vratiću se - oglasila se uz Eliotovo uho dok se uspravljala, tako da su ipak svi mogli da je čuju. - Čekam te - uzvratio je glasom punim pretnje. - Gladna sam... - mrmljala je. - Pa ću požuriti. Lindon je čekao kraj stola. - Onda nemoj da stojiš, samo zbog tebe kasnimo sa večerom. Ponovo nije čitao između redova i shvatio njenu poruku, zaključila je uz uzdah. Kao što je Lindon obećao, u kuhinji su je čekali svi potrebni sastojci. - Mogao si i sam da pripremiš salatu - primetila je ubacujući bademe u tiganj da ih propria.
~ 23 ~ Foxy
Zvoncica - Nikada mi ne ispadne tako lepo kao kada je ti pripremaš - pravdao joj se dok je pravila preliv od limunovog soka i začina. - Ne pratiš redosled - ukazala mu je na slaganje i redosled namirnica i promenila temu. - Lindone, ko su ona trojica? - zabacila je palac iza leđa. - Prvi put ih vidim. - Nisi ni mogla da ih vidiš. Jutros smo se upoznali u „Renesansu”. - Ja sam jutros takođe bila na doručku, pa ih nisam primetila. - Upoznali smo se kada si ti otišla. - Tebi je stvarno dosadno, čim pozivaš neznance u kuću. - Deluju sasvim u redu. - Meni ne. Čime se bave? - Nemam pojma, ali odseli su „Renesansu” i... - To nije dovoljno dobar razlog da ih pozoveš u svoju kuću. - Imaš nešto protiv njih?! - konstatovao je. - Imam samo neki čudan osećaj u vezi njih... - odmahnula je rukom kao da to nije važno. - Svih njih ili... - izvio je obrvu. Eliota - prekinula ga je. - Bojim se da... - povukao je blago za ruku i potražio njen pogled. Debi, kada bih te pitao da li si se maločas šalila sa onim da si ga dodirivala ispod stola, šta bi mi rekla. Osmehnula se. - Istinu. - Bojim se i da pitam šta je istina - osmehnuo se. - Ako se bojiš, ti nemoj. - Jesi li ga... - odmahnuo je rukom. - Nije me briga! - Moglo bi da bude. - Šta te je večeras spopalo, da nam svima kvariš raspoloženje?! - Nemam pojma. Od jutros sam sva... Nije važno. U trpezariji se čuo smeh. Lindon je poneo oval sa ostrigama, a ona činije sa salatom. Večera je bila odlična. Plodovi mora su nestajali sa pladnjeva. Bile su poslužene i salate i nekoliko vrsta hleba. Debora je jela sa uživanjem i izbegavala da se uključuje u razgovor. Tokom glavnog jela nije
~ 24 ~ Foxy
Zvoncica zaboravila na to svoje pravilo. Ipak, na svaki napad delovala je agresivno, a ne defanzivno. Lindon, Livija, Ben, Trejsi i Tom su bili izuzetno pričljivi. Neobavezno su ćaskali, onako, za svoju dušu. Dora se uključila u razmenjivanje recepata sa Nedom i Kristijanom. Eliot je sve nadgledao kao orao. - Ako ti pozli, očekujem da se prvo meni obratiš - obratio joj se iznenada. - Od čega bi mi pozlilo? - prekinula ga je začuđeno i strpala zalogaj u usta. Žvakala ga je polako, sa slašću i velikim uživanjem. - Ne bojiš se da ćeš dobiti trovanje od tolikih ostriga? - Kada su ostrige u pitanju, veća opasnost je... - ponovo je uzela još jedan pikantan zalogaj. - Ne znam da li si čuo, ali ostrige su poznati afrodizijak. - Čuo sam, naravno, ali... - nagnuo se ka njoj, poverljivo. - Sa mnom ti ne bi trebale ostrige. - Misliš da si dovoljno jak afrodizijak za žene? - iščuđavala se tihim, promuklim glasom. - Da - potvrdio je bez dileme. - Možda i jesi, ali ne za mene - slegla je ramenima. - Ne igraj se vatrom, mogla bi da se opečeš. Odmerila ga je. Što se nje ticalo, lako je mogao da bude u pravu. Na nju su njegova blizina i pogledi imali uticaja. Retko, ili nikada, je imala takav osećaj u blizini muškarca. Gorela je. Bila je sva čulna, sva napeta. Toliko, da nije imala meru. Ali, isto tako retko je imala priliku da upoznaje takve muškarce. Imala je osećaj kao da upada u neku zagonetku i propada kroz nju, da je zagonetka okružuje u fizičkom smislu. - Samouveren si? - rekla je na kraju kada ga je podrobno odmerila i potvrdila u sebi želju da razreši misteriju u vezi sa njim. - Samo iskusan, a početak večeri je obećavao. - Videćemo - blago je nakrivila glavu. - Pretiš? - uzvratio je tiho. - Obećavam - rekla je bez dileme. - Živim sprat više. Čekaću te izjavila je i posegla za još jednom ostrigom, od kojih joj se već previše vrtelo u glavi.
~ 25 ~ Foxy
Zvoncica - Da li se vas dvoje tamo svađate?! Lindon je ili bio samo dobar domaćin, ili je odjednom postao oprezan, u to nije bila sigurna. Ali, godilo joj je što je taj razgovor prekinut. Od ostriga ili Eliotove blizine i pogleda, pomisli na seks ili još bolje vođenja ljubavi, njoj se mutilo u glavi. Tvrdoglavo ga je izazivala i nije htela da se povlači, a ipak, osećala je da baš to treba da uradi. Delovao je kao muškarac od koga preti opasnost. Sa tim strahom se trebalo suočiti i izboriti! A ona je u borbi sa demonima bila iskusna. - Ne svađamo se - umirio ga je Eliot i ponovo joj napunio čašu vinom. - Upravo vodimo mirovne pregovore. Debora je prasnula u smeh. Mirovni pregovori njoj nisu bili na pameti. Ona je upravo otkopala sve ratne sekire. Biće to pravi rat! - Debi?! - Lindon mu nije verovao. - Ne svađamo se - potvrdila je. - Pre bi se reklo da pričamo o uzrocima smrti. - Eliote, onda si našao pravog sagovornika. Kada je smrt u pitanju, Debi je na tom polju pravi maher. - Zaista?! - iskolačio je oči u njegovom pravcu, pa zatim u njenom. Je li? - Da - klimnula je. - U kom to smislu si stručnjak za smrt? - umešao se Ben dečački radoznalo. - Ona je šef patologije i svakodnevno radi autopsije i... objašnjavala je Livija. - Prevrće i kasapi mrtve ljude. Za to upečatljivo objašnjenje dobila je nagradu od Lindona, poljubac kroz vazduh. - Ja to ne bih umeo tako slikovito da objasnim pohvalio je kroz smeh. - Debora...Ti stvarno... - Ben je buljio u nju. - Ja mislim da to nije prigodna tema uz večeru! - zamolila je, inače stidljiva, Trejsi. - Zašto? - čudila se Debora. - Sve ovo su neki i nečiji leševi. Vidite koliko rakova, tuna ili ostriga je pobijeno da bi se mi ovde najeli. Za stolom je zavladala zaglušujuća tišina. - Da li sam rekla nešto što nije trebalo? Livija i Lindon su se šeretski zalupali po kolenima i prasnuli u smeh, Zaista su dobar par, pomislila je Debora bez zavisti.
~ 26 ~ Foxy
Zvoncica - Bože!? - Ned je sklonio salvetu iz svog krila, teatralno obrisao usne i spustio je na sto. - Debora, stvarno si morbidna - Kristijan se solidarisao sa Nedom. - Rekla sam vam da nisam dobar sagovornik tokom jela - navukla je na lice masku nevinašceta. - Meni hrana svakako više nije na pameti - složio se Eliot i krišom joj poslao jedan pogled pun obećanja. - Šta ti je na pameti, Eliote? - interesovala se Dora preterano mazno i koketno. - Posle ovih ostriga, samo seks... Svi su se nasmejali. Eto, svi su je ostavili na miru. Debora je slegla ramenima i nastavila da pijucka vino, i ne prati razgovor. Teme su se smenjivale i čitava stvar je bila brzo zaboravljena. Ponovo su svi nastavili da jedu sa uživanjem i upadaju jedni drugima u reč.
Lindonov salon je bio opremljen sa visokim luksuzom i istočanim ukusom. Iako se to po njegovom vedrom i nemirnom duhu ne bi moglo reći, sve u njegovom stanu je ukazivalo da je uspešan poslovan čovek. Masivna garnitura od bež kože je po Deborinom mišljenju bila preterano velika, jer je ostajalo malo slobodnog prostora u inače velikoj kvadraturi salona. Bila je raspoređena tako da svi mogu da se vide, ali i da uživaju svako u svom prostoru i prostranom i udobnom mestu. Ned i Kristijan su, naravno, podelili jednu od najvećih fotelja. Ona se na dvosedu skupila u svom uglu, a Lindon i Livija su sedeli jedno kraj drugog. Eliot se širio na fotelji ukazujući na svoj zamašni torzo koji se ocrtavao ispod tanane pamučne majice. Trejsi je ostala sama na fotelji, a na trosedu su se udobno namestili preostalo troje. - Zanima me, zašto ste svi izabrali da živite baš u ovom gradu? Eliot je prešao u ofanzivu. - Ne znam za ostale, ali - počeo je Lindon, koji je uostalom i najduže bio stanovnik tog grada. - Ja na primer...Tu sam, jer Bangkok beleži brz ekonomski i svaki drugi razvoj. - Grad prefinjenog luksuza - ubacila je Livija. - Najorganizovaniji i najbezbedniji na planeti - dodala je Dora.
~ 27 ~ Foxy
Zvoncica - Ljudi različitih rasa žive u savršenom skladu - rekao je Ned, a Kristijan je klimnuo glavom i dopunio. - I na ovako malom prostoru obezbeđeno je mesto za svakog stanovnika. Brojne čajdžinice, kafići, zanimljivi restorani ukazuju na isprepletanost kultura, običaja i naroda. - Bangkok je sigurno najbolje mesto za šoping na svetu - priznala je Trejsi skoro stidljivo. Debora je ćutala. Još je bila pod utiskom hrane i prizora koji joj je pružalo Eliotovo telo. Udobno zavaljena u svom uglu, bila je na ivici toga da zaspi. Eliotov pogled je probudio. - Debora, večera je završena - podsećao je. - Čini mi se da si rekla... Dobro se ona sećala svega što je te večeri rekla. - Bangkok je dovoljno daleko. - Od čega? - Svega! - Na primer?-insistirao je. - Na primer... - zamislila se i prisetila većine svojih razloga i odluka za dolazak. Od kriminala! - Od smrti očito nije - zacerekao se Ben. - Od smrti ništa nije dovoljno daleko! - brecnula se. Livija je prevrnula očima u njenom pravcu, kao da je htela da joj kaže da je detinjasta. - Da čujemo, šta vas trojicu dovodi ovamo?! - riđokosa je spustila lakove na kolena i naslonila bradu na isprepletane prste. - Posle svega što smo videli, a od vas večeras dobili potvrde, bojim se da... Razmatramo mogućnost da započnemo posao ovde? - Tom je potražio Eliotov pogled. Klimnuo je. - Možda čak i pustimo korenje. - Ne u mom stanu - zamolio je Lindon kroz osmeh. - Ali, ako vam bude trebao vodič, ortak, savetnik, računajte na mene - po navici je bio spreman na izazove u biznisu. - Nadam se da se bavite modom - Trejsi je definitivno razbila svoju stidljivost. - Čime se uopšte bavite? - trezvena Dora je bila na svom mestu. - Kriminalom - ispalio je Eliot.
~ 28 ~ Foxy
Zvoncica Tom je prasnuo u smeh. - Upozorio bih te da nisi pratio razgovor. U tom slučaju, ovde očito nema mesta za nas. - Baš naprotiv, treba da povećamo stopu kriminala - pobunio se Ben kroz smeh. - Šalite se?! - Da - izgovorili su gotovo uglas. - Dobri, stari engleski humor - mrmljala je Debora za sebe sa nesputanom ironijom. - Mogli bi da igramo igru istine?! - dosetio se domaćin kada su raznorazna zadirkivanja i upadice presahle. - Koja su pravila? - interesovali su se kao deca. - Da svako kaže ponešto iskreno o sebi... - Strah, nadu, tajnu, interesovanja, težnje? - Bilo šta! - Bojim se da nisam dobra za tu igru - Debora je odbijala da učestvuje u takvim detinjarijama i već izvesno vreme se premišljala kada da krene. Uostalom njoj je sve vreme u glavi bubnjalo od Eliotovih pogleda. Telo joj je postalo živo i željno milovanja. Lindonova ruka, ležerno prebačena preko njenog ramena, milovala je njenu podlakticu. To sigurno nije moglo da zadovolji njenu potrebu za nežnostima. - Zašto? Spava ti se... - Lindon je pogledao ispod oka. - Ne bih baš rekla spava mi se, ali radije bih sada bila u krevetu nemoćno je slegla ramenima. - Osim toga, zaista me ne zanimaju vaše ili bilo čije tajne, strahovi ili nade. - Sigurna si da se ne plašiš da govoriš o tome? - Da. - Ti si se baš hvalila da govoriš istinu i... -.. I sada to opet treba da mi se razbije o glavu?! - DA - složili su se uglas. - Sada idem u krevet... Jer me vaša igra i vaši odgovori ne zanimaju mnogo. - Ispratiću te - ponudio se Lindon.
~ 29 ~ Foxy
Zvoncica - Nema potrebe, ostani i zabavljaj svoje goste. Ti i ja se vidimo sutra, za ostale... - nije završila rečenicu, samo je slegla ramenima. Kao da je htela da stavi do znanja da to ne zavisi samo od nje. - Ako se ne vidimo ranije, ponedeljak doručak ostaje!? - Livija je uvek planirala unapred. - Pa to je tradicija! - uzvratila je u hodu skoro uvređeno. - Šta vam znači taj ponedeljak doručak? - Kao što ime kaže... Svakog ponedeljka doručkujemo u „Renesansu”. To nas podseća na Englesku i ono što smo tamo ostavili. - Za čim ne žalimo mnogo! Debora se složila sa njihovim odgovorima dok je polako zatvarala vrata za sobom. Ona zaista nije imala za čim da žali, ili šta da traži u Londonu.
Bilo je gluvo doba noći kada je Eliot sa svojim prijateljima seo u taksi. Napravih su krug oko bloka i vratili se pred zgradu. Poput nestrpljivog dečaka popeo se uz stepenište na sprat više od onoga na kojem je do maločas bio. Uz pomoć lampice osvetlio je vrata i proverio natpis. Debora Kartrajt. Ponovio je njeno ime i prezime u mislima. Imao je mnogo toga da joj kaže. Preciznije, nije imao ništa da joj kaže. Kao nikada ranije, bojao se susreta sa jednom ženom. Njegov instinkt, koji ga je uvek pravilno vodio, bezbroj puta ga spasio i poveo na pravi put, ovoga puta je alarmirao. Upozoravao ga je, samo nije precizno znao na šta. Opasnost? Ne! Pre nego što se prepustio razmišljanju ili predomislio, tiho je pokucao na njena vrata. Unutra se nije čuo nikakav šum. Ponovio je kucanje, ovaj put odlučnije. Učinilo mu se da iza vrata čuje glasove. Baš kada je hteo da prisloni uho uz njena vrata, ona su se tiho, bez šuma otvorila. Udaljena, slaba svetlost iz unutrašnjosti njenog stana osvetlila je njene konture. Neko je u zgradi upalio svetio. Stajala je na vratima u tananom negližeu od crne svile. Oči su joj bile duboke i sanjive. Kliznuo je pogledom naniže niz njene usne, vrat,
~ 30 ~ Foxy
Zvoncica dekolte. Njene bujne grudi i vrhovi pretili su da probiju materijal od samog njegovog užarenog pogleda. Oboje su stajali kao prikovani za tlo.
Pogled mu se zadržao na njoj samo delić sekunde više nego što je očekivala. Kao da je želeo da potvrdi koliko je hrabra. Time je samo izazvao da njeno srce zakuca jače i bude još drskija. Pre nego što se pozabavila nemirom koji je osećala u želucu pružila je ruku ka njemu. Uhvatila ga je za zglavak, i gotovo uvukla unutra. - Već sam odustala od čekanja - blago je zatvorila vrata za njima i zaključala ih. - Ne bih propustio ovo ni za šta na svetu... Reči su bile suvišne. Njihova tela su reagovala brže od misli. Usne su im se silovito spojile u poljubac. Baš u trenutku kada su se njene ruke sklopile oko njegovog vrata, Eliot je uhvatio za ramena i odmakao lice od njenog. - Ja još uvek dišem... - ni na kraj pameti joj nije bilo da izigrava stidljivu devojku, jer to nije ni bila. U njenom telu gorela je potreba. Nadala se samo da je neće razočarati. - I ne gorim. - Izgorećeš - zadovoljno se osmehnuo i podigao je u naručje. Htela je da mu se usprotivi i razbije njegovu samouverenost u paramparčad, a istovremeno nije htela da propusti priliku da je uveri u svoje pretnje. Dok mu je između poljubaca, koji su stvarali vrtoglavicu, davala uputstva za put do njenog kreveta, bila je zaprepašćena. Njegova blizina i snaga su joj oduzimali dah. Njene ruke oko njegovog vrata su nekontrolisano podrhtavale. Grudni koš joj je postao tesan za suludo udaranje srca. Bože, pa ona je bezbroj puta bila sa muškarcima. Nije bilo ničeg što nije mogla da predvidi i očekuje. Šta je on tako senzacionalno mogao da joj otkrije? Ništa. Uvek je prepuštala muškarcima inicijativu, a oni su joj je vraćali kao bumerang. Najčešće, i pored najbolje volje i truda samo je ona jedva osetila nešto nalik vrhuncu i ostajala nezadovoljna. Prazna. Kada su stigli do njenog velikog kreveta stegla ga je jače kako bi prikrila drhtanje ruku. Eliot je spustio polako na ležaj i oslobodio se
~ 31 ~ Foxy
Zvoncica njenog zagrljaja. Samo toliko da joj sporim pokretom zadigne spavaćicu. Mesečina je obasjavala njegovo lice i tamne oči u kojima se videlo divljenje i gorela želja. Zatvorila je oči, da prikrije ono što se u njoj odvijalo pod njegovim pogledom. Svaka pora na njenom telu otvarala se od njegovih dodira i poljubaca. Poljubio je na mestu gde se spajaju vrat i rame i kliznuo jezikom do njenih usana. Željno ih je dočekala i sa nestrpljenjem mu uzvratila istim žarom. Njegove usne donosile su željeni doživljaj, a ruke su prelazile dužinom njenog tela, kao da želi da potvrdi njeno postojanje. Osetila je da se bori sama sa sobom, da želi da povrati kontrolu koju je uvek imala u naručju muškaraca. Pokušala je da potisne želju. Nije išlo. Sa njim nije mogla mirno da leži i iščekuje trenutak kada će pogoditi neko mesto koje bi izazvalo pobunu u telu i mislima. Svaki njegov dodir i poljubac su činili baš to, pogađali pravo mesto. Eliot je ljubio bez žurbe, iskusno, strasno. Njegove usne su znalački pokretale erupcije slasnih trzaja u njoj. Ovoga puta nije bilo razloga da se pretvara da joj je lepo. Potpuno se prepustila blaženstvu koje je svu ponelo. Njeno telo radilo je sve ono što je on od njega zahtevao. - Eliote - započela je promuklim glasom. - Moraš da naučiš da čekaš - promrmljao je. Samo to je i radila u prošlosti. Čekala da doživi nešto fantastično. Novo i uzbudljivo. - Dovoljno sam čekala - mrmljala je za sebe, dok se izvijala pod njegovim dodirima. - Ja sam dovoljno bio nestrpljiv, kada sam dojurio kod tebe - i on je imao svoje mišljenje. Nije bila svesna kako i kada su oboje ostali bez odeće. Na delićima tela koje nije dodirivao joj je bilo hladno. Imala je potrebu da se sva utopi sa njim. Nije joj dozvoljavao. Poslušno, njene ruke milovale su njegova leđa, vrat, klizile niz njegove bokove. Prsti su se zarivali u njegove slabine, dok je on dodirivao usnama udoline i obline njenih grudi. Dlanovima je odmeravao njihovu punoću. Nežno je dodirivao ružičaste vrhove, sve dok nije uzdrhtala od želje. Onda je polako počeo da istražuje delić po delić njenog tela. Dobijala ih je, a žudela je za još njegovih poljubaca.
~ 32 ~ Foxy
Zvoncica - Eliote, hoćeš li da me poljubiš? Odvojio je usne od njenog tela i uputio joj zamućen pogled. - Možeš li da cutis? - uzvratio je pitanjem i obrušio se na njene usne. Odgovorila mu je poljupcem prepunim žudnje. Njihova tela odgovarala su jedno drugom. Njene ženske obline perfektno su se uklapale uz njegovo savršeno građeno telo. Njegov zagrljaj je bio kao stvoren za nju. Uz uzdah mu se predavala. Potpuno. Bila je u njegovoj vlasti. - Debora, potrebna si mi... - tu izjavu zapečatio je još jednim poljupcem. Još strasnijim nego što je očekivala i priželjkivala. Toliko da je delovao na sva njena čula. Delovala je i ona na njegova. Njihova milovanja i želje nisu prestale ni kada su im se tela spojila. Nastavili su da izazivaju nove talase uzbuđenja svojim istraživanjima koja su ih vodila ka putu savršenstva.
Debora se lagano budila. Zapravo, te noći gotovo da nije spavala. Eliot i ona bi samo nakratko prestali da se miluju i privijeni jedno uz drugo prikupili bi snagu za nove poduhvate. Otkrila je čari seksa, ali i vođenja ljubavi. Osećala se božanski. Možda zato što je njeno buđenje otpočelo u Eliotovorn zagrljaju. Upijala je žudno njegov miris, uzbudljivu grubost njegovog tela svijenog oko nje. Nije bilo prvi put da se budi u naručju muškaraca. Takvi dani obično su počinjali njenim kajanjem ili novim razočaranjima. Neretko su joj obećavali da će naredni put biti bolje, pravdali se da im se to prvi put dešava. Bilo je i onih samouverenih koji su bili u zabludi da su joj pričinili vrstan užitak. Svojim rečima i gestovima su ukazivali na to da misle da su joj po svemu ravnopravni ili još gore, da su joj učinili čast. Retko je nailazila na muškarce koji su se bavili njome, bili fini i od seksa, ma kako dobar ili loš bio, nisu pravili senzaciju. Koja je bila Eliotova ljubavna strategija? Blago je nakrivila glavu ka njemu. Uzdali je već bio na njenim usnama kada je ulovila njegov pogled. Ugušio ga je njegov mek, dug poljubac. - Divna si - mrmljao je. - I ti si.
~ 33 ~ Foxy
Zvoncica - Još si lepša na dnevnom svetlu, a plašio sam se... - gledao je kao u neverici. - Da sam sve sanjao. - Ne sećam se da smo spavali i imali vremena za snove. - Ja se sećam baš suprotno, da smo propustili poneki minut milovao je njeno telo. Neočekivano, njena želja za njim nije bila zadovoljena. Činilo se da je to osećanje bilo obostrano. Budilnik kraj njenog kreveta je bezdušno zvonio. Kroz nešto više od jednog sata je trebalo da bude na poslu. Imala je mnoge druge obaveze kojima je redovno započinjala svoj dan. Kao da je predvideo njen sledeći pokret, uhvatio je za struk i nije joj dao da se udalji. Budilnik je i dalje pištao. Hitro je prebacio čaršav preko njih i privio je uz svoje telo. - Eliote? - Krijemo se - nasmejao se. - Od stvarnosti? - Da, i od budilika. - Sat... - uzdahnula je, nije bilo vreme za šalu. - Moram u mrtvačnicu. - Tvoji prijatelji su stvarno u pravu, ti se uporno trudiš da pokvariš raspoloženje - prebacio je preko sebe i nasmejao se od dodira njene kose po njegovim grudima. - Tvoje raspoloženje ne uspe vam da pokvarim? - Ne! Previše si živa da bi me pominjanje mrtvačnice... - reči su mu se izgubile na njenim usnama. - Eliote... - nevoljno se odvojila od njega. - Stvarno moram na posao. - Zvuči kao dobar izgovor i kao da nemam izbora - ipak, i dalje je inistirao na nežnostima. - Možemo zajedno da popijemo kafu - predložila je sa krajnjim naporom, jer ni sama nije želela da se sve završi. - A onda moram da odem? - tražio je njen pogled. - Da. Srećom, nije se usprotivio. U glavi joj se motala misao da tog jutra uopšte ne ode na posao. Da li da ostane u krevetu sa Eliotom ili da ide u hladno podzemlje bolnice? - Imam i ja jednu bolju ideju - prekinuo je njene misli. - Hajde da se zajedno istuširamo, a onda popijemo i tu kafu.
~ 34 ~ Foxy
Zvoncica - Važi - kao katapultirana je iskočila iz kreveta i kao najveća stidljivica povukla čaršav sa sobom. Kada se okrenula, pokajala se. Eliotovo telo je bilo zaista vanserijski prizor. Njen pogled je plutao po svim onim delovima koje su njene usne i ruke noćas upoznale. Bila je na korak da se istom brzinom vrati u krevet. U tome je sprečio njegov pogled. Njegove oči bile su još tamnije od želje i plašila se da ne bude uvučena u duboki ponor. Kao da je slutio njeno kolebanje, Eliot je čekao. - Idemo? - oglasila se promuklim glasom. - Nadao sam se da ćeš se predomisliti i... - šeretski je izvio obrvu. Da ćemo kupanje ostaviti za kasnije. - Moja tuš kabina je mala i... - duboko je uzdahnula. Već se kajala što je prihvatila tu ideju. - Ne nadaj se samo da će kupanje biti nešto više od... Kupanja? - Da. Ne mogu više da te čekam - okrenula se brzo. - Shvatio sam da ne umeš da čekaš, ali da brzo učiš - na kraju je odustao i pošao za njom do kupatila. Nije imala argumenata da mu odgovori. Mnogo toga je o sebi naučila tokom protekle noći. Baš zato se kolebala da li da odu u glavno kupatilo i posluže se njenom ogromnom kadom, i zaborave na vreme. Ili da ostane dosledna ideji sa tuš kabinom u malenom kupatilu koje je bilo uz njenu sobu. Morala je brzo da misli. Odlučno je otvorila vrata sobe, pa i kabine i odvrnula sve slavine. Voda je šibala iz svih pravaca. Sitni udari kapljica su godili njenom telu, ali topao tuš nije sprao njene misli i erupcije želje u njenom telu. Na njegove poljupce odgovarala je vatreno. - Eliote, trebalo bi da razgovaramo... - još uvek se borila sa sobom i onim da zdrav razum treba da prevlada. - Slušam te pažljivo - uz jedan zavodnički pogled joj je naneo šampon na kosu. Njegove grudi su, kao u prolazu, dodirivale njene. Dok je sklanjala kosu sa lica, trudila se deluje dostojanstveno. Nije htela da ga razočara. Ali, njeno dostojanstvo je nestalo kao mehurić od sapunice kada je počeo da sapuna njene grudi.
~ 35 ~ Foxy
Zvoncica - Htela si nešto da razgovaramo? - trudio se da bude pribran, ali telo i glas su ga izdajnički odavali. - Ništa što ne može da sačeka - izvila se od njegovog dodira. - Debora... - nastavljao je torturu svojim rukama i sapunicom. - Da li si nekad vodila ljubav pod tušem? Nije mogao više da izdrži i pribio se uz nju. Obavila je ruke oko njegovog vrata i pustila da joj njegove ruke skliznu niz bokove. Podigao je, ne skidajući pogled sa njenih očiju. Unutrašnjost njenih butina prilepila se uz njegove bokove. Nije znala da li drhtaji zadovoljstva potiču od nje ili njega. Voda je udarala po njima dok su se kretali u brzom tempu.
Eliot je leškario na krevetu. Nadao se da deluje dovoljno ležerno, jer su njegove misli i oči su bile žive. Njena spavaća soba je, nekako, bila u skladu sa njenom prirodom koju je tokom noći otkrio. Bilo je to mesto za odmor i opuštanje. Iznad uzglavlja velikog kreveta imala je ogromno platno plave i zelene boje. Pogled sa jastuka išao je prema spolja, ali i prema vratima tako da niko nije mogao da je iznenadi. Krevet je bio od drveta, sa mekim madracem od prirodnog materijala. Očito, o svemu je vodila računa i prihvatila tradicije i otkrića drugih naroda. Nije bilo ni elektronskih uređaja, izuzev budilnika, jer su oni generatori negativne energije. Mnogo toga je otkrivao o njoj iz tih detalja. Debora je bila inteligentna, obrazovana i radoznala žena koja je brinula o sebi. Znala je šta hoće i kako da ugodi sebi, zaključio je na kraju. Interesovalo ga je koliko je spremna da sa njim podeli svoja saznanja i koliko toga još da otkrije o sebi. U mislima je planirao prvo pitanje.
Ignorisala ga je. Minirala je sve njegove pokušaje da razgovaraju. Najednom joj je išao na nerve što je tako fin, tako muževan, tako seksi, tako mudar i pametan.
~ 36 ~ Foxy
Zvoncica Prkoseći sopstvenoj želji da uživa u njegovom društvu i zanimljivom razgovoru, Debora je već na sebi imala svoju crnu kombinaciju. Tog jutra se osećala izuzetno ženstveno i odbarala je široku suknju čiji su joj prozirni krajevi lepršali oko nogu. Preko čipkastog brushaltera je prebacila lepršavu, takođe, skoro prozirnu tuniku dugih, širokih rukava. - Ova soba budi u meni porive za... - Razgovorima? - začudila se. Nasmejao se. - Ne, nego... - Pre nego što se upoznaš sa ostalim prostorijama u mom stanu, predlažem da obučeš nešto - prekinula ga je, a da ga nije ni pogledala. - Stidljiva si... Prasnula je u smeh. - Nisam stidljiva, nego...To je zbog Kodija. - Kodija?! - bio je na nogama. - Da, Kodija - kikotala se dok se on oblačio munjevitom brzinom. Nije ni on stidljiv, ali ne voli strance i bojim se da mu nekava suluda ideja ne padne na pamet ako te ugleda nagog - smejala se. - Previše je vezan za mene. - Ko je previše vezan za tebe? - Kodi. - Ko je Kodi?! - Biće koje zavisi od mene i koje volim najviše na svetu - slegla je ramenima. - Tvoje dete? - izveo je zaključak. Zaustavila se i okrenula ka njemu. Potpuno je zaboravila da se, praktično, ne poznaju. - Ne deluješ kao žena koja je rađala, ali... - mrmljao je naglas kao da glasno razmišlja. Istovremeno je klizio pogledom niz njeno telo koje je dobor poznavao. - Imaš trideset pet i... Odmahnula je rukom - Kodi nije dete, mada se ponekad tako ponaša! - otvorila je vrata i viknula. - Kodi, ljubavi! - Prokletstvo?! - opsovao je i skakutao za njom dok je navlačio farmerice i zakopčavao ih. - Kodi, budna sam! - vikala je u prolazu kroz stan, pa i dok je uključivala aparat za kafu. Opsovao je kroz stisnute zube i duboko uzdahnuo. - Hoće li Kodi sa nama da pije kafu?
~ 37 ~ Foxy
Zvoncica
nos.
- On ne voli kafu. Evo ga! - od nežnosti i ljubavi, namreškao joj se
- Pas?! - Nije to samo pas, on je... - spustila se na kolena i sačekala da joj priđe. - Pogledaj ga - naredila je razneženim glasom. - On je... - mucao je gledajući u pseto. - Persona... - potapšala je svog miljenika. -...Sa kojom delim život već šest godina, što je u psećim godinama... - Shvatio sam - namrštio se. - Ako se ne varam, Kodi je američki baset? - Da - klimnula je sa ponosom i milovala psa. - Potiče iz stare lovačke pasmine, izdržljiv je, pametan i... Debora se nasmejala po ko zna koji put tog jutra. - Kodi je vrlo miran i drag pas, ali ne voli nikog u mojoj blizini. - Treba da poverujem da bi me povredio tim dugim ušima do poda ili pojurio tim kratkim nogama?! - iščuđavao se. - On se po tome, a i svemu ostalom izdvaja od drugih pasa - izjavila je i pustila psa koji je postao uznemiren. - Budi miran, hoće da te onjuši. Pas se dogegao do Eliota, ali je ostao da stoji na pristojnoj udaljenosti. Nije se pomerio čak ni kada je Eliot kleknuo na koleno, pružio mu ruku da ga onjuši i usmerio svoje lice ka njemu. - Ne voli me... - primetio je. - Ili... - začkiljio je očima kao da želi bolje da ga osmotri. - Tužan je što me vidi?! - Ono po čemu se još Kodijeva vrsta izdvaja i čini je zanimljivom je njegov tužan pogled. - Postoji teorija da vlasnici kućnih ljubimaca biraju svoje ljubimce po nekim sopstvenim karakteristikama i da imaju sličnosti, a Kodi... njegov pogled se prikovao za njene tamne oči. - Da? - osmehnula se. - Sada sigurno tražiš neke sličnosti? - Da - klimao je glavom i osmehivao se. - I pre bih mogao da te zamislim sa nekom drugom vrstom... - Pudlicom!? - prevrnula je očima. - Ne, nego... - zastao je kao da okleva. - Sigurna si da ne možeš da uzmeš slobodan dan?!
~ 38 ~ Foxy
Zvoncica Činilo joj se da to pitanje nije ono koje je zaista hteo da kaže. Ponovo je imala onaj čudni osećaj da je upala u nekakvu zagonetku koju nikako ne može da reši. - Ne mogu! - Mogli bi da ostanemo sa Kodijem, da me upozna i možda... Nasmejala se i protiv volje. Bio je tako šarmantan, ali ipak... - Ne! - Prošla noć... - potražio je njen pogled. - To je tek početak... Ne želim da se ovo među nama prekine. Sada je već bio seksi. - Ni ja - priznala je. - Ne deluješ ubedljivo... - umiljavao se. - Imam utisak kao da ćeš svakog časa da pobegneš i... - Imam i ja mnoge utiske, ali... - nemoćno je raširila ruke. - Nemam gde da pobegnem, ovo je moj stan i grad, država.... - Mogao bih da ostanem ovde i sačekam te. Znam da zvuči pretenciozno, ali naše poznanstvo mi pruža razloge za nadanja... - Eliote - gotovo ga je preklinjala. - Ja imam svoje obaveze i navike... - A one ne vole strance kao ni Kodi? - osmehnuo se. - Da - potvrdila je sa ubeđenjem. - Znam, preterao sam... Žao mi je - umirio je svojim zagrljajem. Izgleda da sam ja taj koji ne ume da čeka - došapnuo joj je u poverenju. Nije dalje insistirao na tom pitanju. Jer, da jeste, bila bi prinuđena da prizna kako je i njoj žao i kako... Protekla noć joj je donela dosta nežnosti, ali nije mogla da predvidi da će jutro doneti novu želju i nadu da sve može biti dobro. Nije htela otvoreno da mu ukazuje koliko joj je protekla noć bila značajna. Ostankom ša njim u kući, za kojim je istinski žudela, učinila bi upravo to. Kapitulirala bi. Žrtvovala bi svoj integritet, profesionalnost. Debora je u mislima sebe ubeđivala u ispravnost svoje odluke. Nije bio redak slučaj da pretpostavljeni budu skinuti sa svog položaja i vraćeni na ono manje plaćeno. Pritom, ravnopravnost među polovima je u Bangkoku postojala. Deklarativno. U stvarnosti je ipak drugačije. Žene su, makar i savršene u profesijama, retko i teško napredovale pored muškaraca u svojim službama. Ona ni zbog toga nije smela da rizikuje zbog jedne avanture, ma kako primamljiva bila. Nešto kasnije, bolje raspoloženi i zagrljeni napustili su njen stan..Za nju je to bilo strašno, ali imala je utisak kao da su stari znanci. Smejali su
~ 39 ~ Foxy
Zvoncica se i zadirkivali kao deca. Tako nešto nije doživela godinama. Naglas se nasmejala sopstvenim mislima i osećanjima. - Šta je smešno? - zaustavio se na stepeništu i palcem pomilovao njen obraz. - Mi - ispalila je. - Smešno ti je što više nismo usamljeni? Iznenadila se takvim odgovorom i u sebi ga pohvalila. - Ja nisam ni bila usamljena... - prkosila je naglas. - Jesi! - usprotivio se. - Ovo je tek početak - obećao je. - Debi... - kao iz velike daljine čula je svoje ime. Krik, - Eliot?! usledio je drugi. Opsovala je. Kako je na to mogla da zaboravi! Lindon je poslednjih mesec dana redovno pratio na posao sa vrata svog stana. - Ne mogu da verujem! - Lindonov glas je bio začuđujuće povišen, a smeh histeričan. - Lindone... - zamucala je. Šta reći? Da joj je žao? - Vidim, sinoć se nisi šalila. Bila si... - Lindone... - Eliot ga je prekinuo odlučnim, ali i upozoravaj učim glasom. - Ne mogu da kažem da je situacija prijatna. Lagao bih kada bih rekao da mi je žao. Ipak, upozoravam te da paziš šta pričaš. - Ni sam ne znam zašto nisam iznenađen - Lindon se i dalje histerično smejao. - Ja cele noći ne spavam i celo jutro razmišljam kako...Livija i ja... - gubio je nit priče i prasnuo je u smeh pun neverice. - Nama i onako nije išlo - Debora je brzo povezala reči i zakikotala se. - Nije - složilo se bez dileme. - Znaš moje mišljenje o tome. Vas dvoje ste uvek bili... - Zakasnićeš na posao - njegov vedar duh se povratio u potpunosti. Ima vremena, pričaćemo o svemu... - zamislio se i upro kažiprst u njih. U subotu uveče ste moji gosti! Tom i Ben takođe... - Lindone, ima vremena - dobacila mu je kroz smeh i povukla Eliotovu ruku. Sada je već zaista kasnila. - Savršeno! - Eliot je sustigao i privukao uz sebe. Spustio je poljubac na njenu kosu, čelo, a potom je potražio njen pogled.
~ 40 ~ Foxy
Zvoncica - Eliote... - zamucala je. - Zar ti se ne čini da je sve previše savršeno?
- Eliote... - Ben ga je gledao radoznalo. - Koja je tvoja tajna za takav uspeh kod žena?! - Možda si pogrešio, druže? - Po pitanju čega?! - Svega! Dovraga! - Ne verujem, uložio sam... - uzdahnuo je. - Tome, ona zaista ima tužan pogled. Nekako, ne uklapa se u profil osobe koju tražim, a istovremeno - uzdahnuo je još dublje i sa ubeđenjem klimnuo glavom. Ona bi lako mogla da bude ta. - Nećemo da žurimo - Tom je kao i obično bio trezven. - Mislim da treba da se odmoriš i naspavaš! - Ne! Mislim da treba da se naoružam - rekao je i slegao ramenima. - Ono sinoć... - Ben se ponovo umešao sa čudnim grimasama na licu. - Da li te je stvarno...Ispod stola... - Da. - Neverovatno! - Ben je bio gotovo očajan. - Prokletstvo! - Tom je bacio deo opreme na pod. - Polako sa tim - upozorio je Eliot. - To me je podsetilo... Momci, neke stvari neće biti za vaše uši i oči! - obavestio ih je kroz smeh. - Mislim da je najbolje da se pokupimo i odmah odemo odavde Tom je ovoga puta bio smireniji. - Znaš da nemam mnogo izbora oko ovog slučaja i da sam lično... - Znaš, Eliote...Sada podsećaš na njenog baseta! Osmehnuo se. - Kodi će morati da se navikne na moje prisustvo, a ja da se potrudim da njegov pogled ne prisvojim.
~ 41 ~ Foxy
Zvoncica Kako je dan prolazio, Debora je sve više postajala svesna svega što se dogodilo. Što se nje ticalo, bila je to munjevita brzina. Ali nije se kajala. Koliko je sinoć pratila razgovor, a sada je žalila što to nije radila pažljivije, Eliot je u Bangkoku bio samo u prolazu. Ili istraživanju tržišta? Kada on ode... O tome će razmišljati kada se desi. Ali, ta pomisao je vratila na razgovor koji su tog jutra vodili. Možda je zaista mogla da uzme par slobodnih dana i posveti se sebi. Njima? Ugađanju sebi?! Odavno nije srela muškarca koji je ostavio tako snažan utisak na nju. Nesvesno, licem joj je prošao osmeh, ali je brzo i nestao. Nije mogla da zamisli da joj tamo neki Džeri bude pretpostavljeni. Nije se radilo o autoritetu, sasvim ih je dobro podnosila, ali Džeri...Prevrnula je očima. Zgrozila se od pomisli da bude podređena takvom liku. Onda se setila da nisu precizirali nikakav naredni susret. Obuzeo je sličan nemir koji je tokom jučerašnjeg dana pokušavala da potisne. Jedva je dočekala kraj radnog dana. Nije bila sigurna zašto nije bila iznenađena kada ga je ugledala na istom onom mestu gde su se tog jutra rastali. Ali, bila je previse zadovoljna tim susretom da bi o tome razmišljala. Kao hipnotisana uletela je u njegovo naručje. - Dođi... - prebacio je ruku preko njenog ramena i poveo je za sobom. - Iznajmio sam auto i tako će nam biti... - nemoćno je slegao ramenima. - Ne može biti bolje!? - Kakav je plan? - oglušila se na njegovu euforiju. - Plan je da nemamo planova, ali dobre ideje se prihvataju - poslao joj je šeretski osmeh. - Što se mene tiče... Nije mi to bila prvenstvena zamisao - kao pravdao se. - Ali, prvo idemo negde da nešto pojedemo. Imala je ona drugačije ideje, ali zaista je sve bilo prebrzo. Složila se bez pogovora. Uostalom, prisetila se da tog dana nije ništa stavila u usta. Ćutke se složila sa njegovim izborom. - Nadam se da voliš kinesku kuhinju?! - prisetio se usput. - Da - klimnula je, mada joj hrana nije bila na pameti dok je piljila u njegov profil ili njegove snažne šake na volanu. - Možda imaš neki bolji predlog? Neosporno bio je džentlmen, a da li je ona mogla da bude dama, to nije mogla da tvrdi. - Imam - prevalila je preko usana.
~ 42 ~ Foxy
Zvoncica - Da? - na tren je skrenuo pogled sa puta i pogledao je radoznalo. - Ali, tvoj plan je razumniji - priznala je. Bez velikih dilema opredelili su se za prvi restoran na koji su naišli. Uvek poslovni i ljubazni domaćini su ih dočekali sa osmehom. - Od kada sam došao nisam sreo ni jednu namrgođenu osobu primetio je. - Da li se to meni čini, ili su ovde svi srećni i zadovoljni? - U Bangkoku ima preko šest miliona stanovnika. Svi moraju da završe srednju školu i uglavnom svi rade, ponekad i više poslova. - Je li? - gledao je znatiželjno. - Koliko ti poslova radiš. - Dva - ogovorila je kratko. - Sutra možemo da idemo u obilazak grada - promenio je temu i pravio planove i pre nego što im je obrok serviran. - Tebi očito ne treba vodič - zaključila je. - Ne, treba mi društvo - osmehnuo se pokajnički. - Tvoje. - Zar ti nemaš ništa da radiš? - Ne, od kada sam tebe sreo. Nasmejala se. Godila joj je takva servilnost, makar bila i lažna. Tokom ručka su razgovarali o raznim temama. Eliot je bio nešto radoznaliji i romantičniji nego što je mogla i zamisliti ali jedino to je mogla da mu zameri sve ostalo... Bilo je savršeno. - Eliote, sada zaista moram kući. - To je poziv? - Pre je bila moja obaveza prema Kodiju, ali... - uzdahnula je. Činilo joj se da nema potrebe za pretvaranjem. - Da, to je poziv.
Kodi joj je grejao noge, a Eliot je milovao njenu kosu. Debora se toliko opustila da je lagano tonula u san, mada joj se ni java prethodnog dana nije mnogo razlikovala od tog stanja. - Debora?! - Eliotov glas je trgao iz dremeža. - Da?! - nevoljno je okrenula glavu sa njegovog krila i potražila njegov pogled da vidi šta je to u njemu izazvalo takvo ushićenje. - Ti...Igraš šah?! - pogled mu je bio prikovan za šahovsku tablu.
~ 43 ~ Foxy
Zvoncica - Da - rekla je dremljivo i vratila glavu na isto mesto. - Ne mogu da verujem! Ja ga obožavam... - To je znak da si inteligentan, strpljiv, strateg - razmišljala je naglas. Gledao je, gotovo, sumnjičavo i na kraju se osmehnuo. - Šah je život, rekao je Bobi Fišer. Sada je već osetila da treba da ustane i prestane da ga zapostavlja. Sklonila je Kodija sa nogu i namestila se da ga bolje vidi. - Kao što znaš, ja sam farbana plavuša - izjavila je bez lažne skromnosti i pokazala mu na mesto preko puta sebe i stola. - Plavuša je stil i strategija Života - klimao je glavom i smejao se. Kao i šah?! - Hoćemo li da igramo ili si se uplašio, pa me zagovaraš? - strašću velikog igrača, vadila je rezbarene figure i postavljala veliku tablu između njih. - Svaki tipičan lik teži da ima svog moralnog takmaca koji će mu se suprotstavljati, tako da zajedno nalikuju crnim i belim figurama u šahu. - Mogla bih se zakleti da tako nešto nikada nisam čula, ali... trepnula je kao da se budi iz nekog sna. - Dopada mi se. Dopadalo joj se sve u vezi sa njim. Naročito onaj čudan osećaj koji je stvarao u njoj. Zaljubljivala se u njega. Polako, ili prebrzo, više nije bila sigurna.
Sa neobjašnjivom lakoćom je navikla da se budi, posle jedva par sati sna, u njegovom zagrljaju. Svako jutro počinjalo je isto, a opet drugačije i lepše. Njena uobrazilja da ne bi ni sa kim mogla da deh život, kopnila je kao sneg na prolećnom suncu. Narednih dana obišli su skoro svaki kutak Bangkoka. U njegovom zagrljaju ili ruku pod ruku hranili su dušu i oči. Ona je zastajala pred radnjama modnih kuća, a on je zadržavao pred izlozima sa tehničkom robom. Taj sukob mišljenja im nije smetao da se zadirkuju i smeju do besvesti.
~ 44 ~ Foxy
Zvoncica Svi stanovnici, pa i ona, bili su zaljubljeni u ovaj grad, njegovo bogatstvo, čistoću, bezbednost. Predrasuda da je njihov grad sterilan bila je otklonjena svaki put kada su kročili na ulice i izgubili se u reci ljudi. Debora je sa Eliotom obišla i botaničku baštu smeštenu u srcu grada, kombinaciju primame džungle i kultivisane bašte sa hiljadama najrazličitijih biljaka. Stezala mu je ruku i ushićeno skakutala oko svega što bi im privuklo pažnju. - Siguran si da to nije detinjasto? - bunila se kada je parkirao auto. - Sto posto! - Ja mislim da samo gubimo vreme i da... - Kodi je sam kod kuće? - ponovio je njen sve izlizaniji izgovor. - Da. - Možda si htela da mi kažeš... Hoćeš da kažeš da ti treba malo prostora? - Da! - ispalila je. - Ne! - predomislila se. - Stvarno sam sebičan - rekao je sa ubeđenjem. - Ali, umeš da budeš i nesebičan - stidljivo mu se osmennula. - Znači, ne odbijaš me?! - Nemam ništa protiv toga što više nisam usamljena - podsetila ga je na zaključak koji su izveli još prvog jutra. - Nije ni čudo što osim na tebe ne mogu da mislim ništa drugo - kao negodovao je. Noć je bila predviđena za druge vrste avantura, koje ni po čemu nisu zaostajale za onim koje su preživljavali tokom dana.
- Gospođice Kartrajt, traži vas jedan gospodin - obavestio je Džeri. Pre nego što se okrenula, znala je, osećala je koja je to poseta u pitanju. Bio je to tako primamljiv i divan prizor. Tako drugačiji od svih onih leševa nad kojima je tog dana izvršila autopsiju. - Eliote?! Šta radiš ovde? - Izgubio sam strpljenje i tražim te - namrštio se, dok je prilazio i sporim pogledom prelazio po velikom prostoru.
~ 45 ~ Foxy
Zvoncica Čak i sa te daljine, lako je mogla da prati promene na njegovom licu i u njegovom pogledu. Imala je utisak da se na svakom deliću zadržao sa analitičkom pažnjom. I prezirom. - I sada vidim da to nije bila dobra ideja - rekao je na kraju kada je već stigao do njenog stola. Sada je već bilo kasno da spušta skalpel koji je držala u rukama ili da prekriva telo pred sobom. Znala je da masa ljudi ne može da izdrži miris, a ni izgled tog prostora u kome je ona bila na svom terenu. Bezbroj ljudi sručilo se na zemlju tu, pred njenim očima. Ili bi izletali” sa rukama preko usta. Eliot je, ipak, to još uvek sve stoički podnosio. I da je bilo drugačije, ne bi je razočarao, zaključila je u sebi. Mogla je samo da zamišlja kako je u njegovim očima izgledala čitava ta scena. - Ubledeo si kada si me ugledao - zadirkivala ga je, tek, da mu skrene pažnju sa tela koje je još uvek stajalo pred njom. Pun pogodak! Njegov pogled je sada bio koncentrisan za njeno lice. Klizio je preko njenih očiju, obraza, zadržavao se na usnama i ponovo vraćao u dubinu njenih tamnih očiju. - To što te gledam je još jedino što me drži na nogama - izjavio je. - Volim što si romantičan i na jednom ovakvom mestu. Pretpostavljam da poljubac neću dobiti? - osmehnula se. Nemoćno je slegao ramenima i ona je klimnula glavom sa razumevanjem. - Debora, ne razumem šta ti radiš na jednom ovakvom mestu. - Radim! Nadam se da ti ne smeta - zaista je morala da radi i po prvi put, je skoro bojažljivo izvadila jedan organ. - Šta je to?! - šaputao je kao da ne želi da naruši grobnu tišinu. - Srce. Muško - govorila je u diktafon. - Mogu li da te sačekam u kancelariji? - prekinuo je nestrpljivo. - Naravno! - klimnula je. - Džeri će ti pokazati put! Žurno je mahnula prema Džeriju i dala mu dalja uputsva. - Čini mi se da si rekao da te zanima. - Pogrešio sam. Ovo je previše čak i za mene... - Biću gotova za pola sata - doviknula je za njima.
~ 46 ~ Foxy
Zvoncica - Čekaću te - obećao je izlazeći. Zatekla ga je sa nogama na stolu, zavaljenog u njenoj kožnoj fotelji. Ma koliko to morbidno izgledalo, njoj je na pameti bilo samo vođenje ljubavi sa njim. - Čovek napravi glupost kada misli da je jak - dočekao je gotovo sa izvinjenjem. - Zato si došao? Da potvrdiš da si jak? - spustila mu se u krilo. - Ne, došao sam da vidim... - zamislio se. - Ja sam mislio na ovo spustio je dlanove na njene grudi. - Ti si lud?! - Moguće je i da sam poludeo - priznao je između poljubaca. Baš kada se prepustila njegovim poljupcima i milovanjima, i počela da zaboravlja na sve što ih okružuje, začulo se kucanje na vratima. Poskočila je, i još vrelih i vlažnih usna od njegovih poljubaca, otvorila vrata. - Džeri?! Izvoli? - Traže vas iz policije - objavio je. - Reci im... - uzdahnula je. - Dolazim za par minuta - gotovo je naredila i skoro zalupila vrata ispred njegovog nosa. - Prokletstvo! - opsovala je naglas pre nego što se okrenula ka Eliotu. - Izgleda da si izabrao dobar momenat za svoj dolazak - poslužila se sarkazmom. - Problemi?! - stao je pred nju i utešno je zagrlio. - Ljude u mrtvačnicu mogu da dovedu samo problemi - nastavila je istim tonom. - Tebe su ovde doveh problemi? - Eliote, nemam vremena za tu priču - rekla je odlučno. - Moram da žurim, čeka me policija, a oni... - odmahnula je rukom. - Hoćeš da te sačekam? - Ne - odbila je. - Hoćemo li se videti kasnije? - Ne znam, zaista ne znam... - promasirala je slepoočnice. - Čekaću te. - A ako izgubiš strpljenje? - njen smisao za šalu se polako vraćao. - Biću u hotelu „Renesans” - brzo joj je napisao broj sobe.
~ 47 ~ Foxy
Zvoncica
Napolju je već bilo veče, ali i još uvek vruće kada je izašla iz bolnice. Ipak, duboko je udahnula topli vazduh punim plućima. Bila je umorna. Iscpljena fizički i psihički. To je svakako ometalo njenu odluku u kom pravcu da krene. Kod Eliota, prema njegovom hotelu ili u pravcu svoje kuće, prema Kodiju. Razum je trebalo, kao i uvek, da pobedi, ali njeno telo i srce su govorili drugačije. Ne pomerajući se sa mesta, zabacila je glavu unazad. Zagledala se u nebo. Bilo je vedro. Osmehnula se. Još jednom je duboko uzdahnula i zatvorila oči od nemoći. Kada je polako otvorila kapke, videla je Eliota pred očima. - Haluciniram? - bacila mu se u zagrljaj i ostrašćeno ga poljubila. - Ne - smejao se. - Mada sam i ja to pomislio kad sam te ugledao. - Zašto? Kada si otišao bila sam u dobroj formi i bilo je vrlo izvesno da ću izaći živa odande. - Ali, nije bilo izvesno kuda bi krenula? - Kući - priznala je. - Kodi... - Znači zaboravila si na mene - konstatovao je mrmljajući. - Onda je dobro što sam te sačekao. Mada, da sam znao... - Šta da si znao?! - pitala je brzo; - Da toliko voliš svoj posao sigurno te ne bih čekao - uprkos negodovanju u glasu, njegov dodir i poljubac su bili nežni. - Kaješ se? - Ne, ako idemo zajedno - izvio je obrvu. - Kod Kodija? Ćutala je. Bila je toliko dirnuta njegovom brigom, pažnjom i šarmom da je sve češće ostajala bez teksta. Eliot je bio muškarac kakvog nikada ranije nije srela. Bio je brižan i pažljiv, nežan i pun duha, a istovremeno nije gubio od svog autoriteta, muževno sti i seksepila. Nekako, ta blagost ga je još više činila muškarcem. - Debora, da li stvarno voliš svoj posao? - vratio se na temu kada su se smestili u auto. - Morala bih da budem jako morbidna i...Sigurno bih imala neku dijagnozu kada bih rekla da volim takav posao.
~ 48 ~ Foxy
Zvoncica - Pa zašto ga onda radiš? - Završila sam medicinu, ostala sam u profesiji i isplati se... odmahnula je rukom kao da je to nevažno i nekontrolisano zevnula. Umorna sam. - Imam neki neobjašnjiv utisak da izbegavaš tu temu. - Eliot, da li ja tebe ispitujem? - Kada bi me ispitivala, ja bih...Bio bih polaskan tvojim interesovanjem i odgovorio bih na sva tvoja pitanja. Ona je o njemu znala sve što je interesovalo. Možda ne baš sve, ali... Nemoćno je slegla ramenima. Nije bila raspoložena za nova ispitivanja i priče. - Da sam na tvom mestu bila bih i ovako zadovoljna mojim interesovanjem i time što ne postavljam mnogo pitanja. - Ali postavljaš pravila i granice, a nisi ni lažno skromna - optužio je na kraju. - Zašto bih bila? Dobro znam ko sam i šta sam. Šta mogu, a šta ne... - Shvatio sam - prekinuo je i umirujuće potapšao po kolenu. Kada su stigli u njen stan, na neko vreme ga je zapostavila. Prvo je, po običaju, posvetila malo pažnje Kodiju. Potom je glatko odbila njegov predlog da se zajedno tuširaju. Bila je posle malo ljuta na sebe zbog toga, jer je tuširanje ili kupanje sa njim bilo vrlo zanimljivo iskustvo. Pa ipak, do kraja tuširanja je otkrila da nema ničeg lošeg u tome da neko organizuje njen život i čini ga zabavnim i uzbudljivim. Da joj baš to prija, da neko brine o njoj. Taj zaključak je potvrdila kada je videla uredno postavljen sto. - Sada mi još reci da si za ovo kratko vreme iz mog praznog frižidera izvukao neku čaroliju i spremio nešto da jedemo? - rekla je u čudu i gotovo u dahu. - Da. - Kako? - zajedno sa njenim pitanjem, oglasilo si i zvono na ulaznim vratima. - Naručio sam hranu - obavestio je i pošao ka vratima. - I nije ti neka čarolija - dobacila je za njim. - Za čarolije ću se pobrinuti kasnije - obećao je uz zavodnički osmeh.
~ 49 ~ Foxy
Zvoncica Gledala je za njim. Posmatrala ga kako se kreće, kako gospodari njenim prostorom kao da to čini godinama. Čak je i Kodi tapkao nožicama za njim. Bio je u pravu. Čarolije treba ostaviti za kasnije, a on je u krevetu bio pravi čarobnjak. Nikada nije mogla da predvidi šta će uraditi, čime će da je iznenadi. Da li će biti grub, zahtevan ili brz, ili će biti strpljiv i nežan ljubavnik koji odoleva iskušenju i odlaže ih za kasnije. Ipak, šta god da je radio, u njenom telu, čak, čitavom biću je stvarao vanredne doživljaje. Takve, da je postala gotovo ovisna o njima. Veštim i brzim pokretima štapića su između rečenica ili kratkih reči tamanili gomilu hrane koju je naručio. Hranili su se preko stola i razmenjivali mišljenja o ukusima. Iako se u početku bunila i mislila da preteruje sa količinama, na kraju su sve posudice ostale prazne. - Hoćeš ti da opereš sudove? - interesovao se kroz osmeh. - Rado - brzo, kroz smeh je oprala sudove tako što ih je potrpala u kesu u kojoj je hrana i bila doneta. Potom je bacila prema kanti za smeće. - Nisi mi ostavila vremena da serviram dezert - bunio se. - Imamo i dezert? - Ako me poljubiš, ja ću ga... Nije sačekala kraj rečenice, spustila je svoje usne na njegove sa nežnošću i strašću koje su i nju samu zbunile. Eliot nije gubio ni čas, a ona je gubila vazduh. Uzvraćala mu je istim žarom, pratila njegov tempo, postavljala pravila i lepila se za njegovu kožu kao pesak na vlažno telo.
- Bože, baš ti zavidim - Ben je proveravao opremu. - Ti se zabavljaš, a mi... - Bene - ućutkao ga je Tom i uperio kameru u prijatelja. - Eliote, da li si primetio da je Debora stalno u crnom? Zamislio se. Vratio je film unazad. Misli su mu vrtoglavo letele, ali licem mu je nekotrolisano prešao osmeh. Kada je primetio da ga gledaju, Tom je, čak, izvirivao iza kamere, trgao se iz sanjarenja.
~ 50 ~ Foxy
Zvoncica - Vidi stvarno, to mi je promaklo - rekao je naglas. - Mada, video sam da je i u njenim oramarima sve crno... - nastavio je dok je otimao kameru da bi je isključio. - Spavaš sa njom, preturaš po njenim oramarirna i fiokama... Kakav joj je veš? - Bene! - zarežao je u njegovom pravcu. - Prestanite da se glupirate - Tomov glas nije trpeo pogovor. - Tome, na šta aludiraš? - Ništa, samo sam primetio da je uvek u crnom i da nosi duge rukave. - Možda se bode u vene... - kezio se Ben. - Zato joj trebaju pare?! - Mislio sam da sam samo ja ovde poludeo - očajavao je Eliot. - I neozbiljan. - Ben je možda u pravu. Nije nemoguće - Tom se zamišljeno češkao po bradi. - Eliote, bojim se da je Ben u pravu - Tom se možda po prvi put usprotivio. - Možda je pripadnica neke sekte, za koju su potrebni ljudski organi - nastavio je Ben sa nagađanjima. - Bene, sada si i ti izgubio kompas! - ućutkao ga je Tom. - I on?! - Eliotu nije promakao visak reči u toj rečenici. - Misliš da sam ja... - Mislim - klimnuo je. - Možda... Jednim delom svog bića želim da sam u pravu i da se sve završi, a drugim... Želim i nadam se da sam pogrešio. - To bi značilo da smo ovde samo izgubili vreme... - Vreme... - ponovio je kao eho. - Tapkamo u mestu, a i troškovi su... - Troškovi me još ne brinu, ali vreme... - zamislio se. - Debora je... mrmljao je gotovo nesvestan stvarnosti. - Rekla je da se ponekad oseća kao da je...Sada se i ja osećam baš tako! Kao da sam zarobljen u lavirintu i ne znam izlaz. Kao da mi stvari izmiču iz ruku, a tu su nadohvat... Moram da se vratim u London, bar na kratko - rekao je iznenada. - To bi nam samo dodatno oduzelo dragoceno vreme - upozorio ga je Tom.
~ 51 ~ Foxy
Zvoncica - Onda...Moraću da se priberem i ubrzam proces... - doneo je novu odluku i već ustao. - Ti pozovi Mirti i neka ti sastavi psihološki profil... gotovo je naredio.
Po njenom skromnom mišljenju, sa Eliotom je uplovila u svet bajki. Prema radnom rasporedu, cele nedelje je bila u haosu. Kao da su svi baš te nedelje poželeli da napuste ovaj svet pod čudnim, tajnovitim okolnostima. Srećom, vikend koji je bio pred njom je za nju bio slobodan. Trebalo je samo da izgura još par sati tekućeg petka. Minuti su se sporo vukli, a kazaljka koja je pokazivala sate kao da se nije ni pomerala. Njeno nestrpljenje je dostiglo vrhunac, kada se Eliot ponovo pojavio na vratima. Onako zgodan, šarmantan i magnetno privlačan uneo je u njeno biće još veću potrebu da ostanu sami. Dok je gledala kako joj prilazi priznala je sebi da se zaljubila. - Eliote... - pozdravila ga je razneženim glasom. - Ponovo proveravaš koliko si jak? - Da, i obećavam da neću pasti u nesvest ako nastaviš da radiš svoj posao - osmehuo se kiselo. - Neću ni trepnuti. - Odlično! Da bih ti skrenula pažnju, mogu da te zagovaram? predložila je. - Savršena ideja. Dok vršiš autopsiju, mogla bi da mi otkrivaš svoje erotske fantazije. Podigla je pogled ka njemu i izvila obrvu. - Ti kao ne znaš koje su moje erotske fantazije? Tek kada je to izgovorila shvatila je koliko je to bilo poražavajuće. Upoznala ga je u ponedeljak, sada je bio petak, a znao je skoro sve o njoj. - Znam - izjavio je sa ponosom. - Nisi čak ni lažno skroman? - Zašto bih bio? - zadirkivao je. - Ipak, ta tema je ovde malo morbidna - namrštio se. - Slažem se - klimnula je i podigla pogled ka njemu. - Debora, divna si... - rekao je kroz prigušen smeh.
~ 52 ~ Foxy
Zvoncica Eliot je gledao sa divljenjem. Delovao je drugačije nego prilikom prethodne posete. Neobično, ali nije bio „u opasnosti”, procenila je. Pre bi mogla da kaže da je pribran i radoznao, nego da će mu pozliti. To stanje je najverovatnije bilo posledica toga da nije gledao u ono što ona radi, već je lutao pogledom po prostoru. Onda je i sam pošao u šetnju. Nastavila je da radi, a onda je primetila da joj njegovo prisustvo odvlači pažnju. Previše. Prečesto. U njenom poslu, uprkos svemu, greške, nisu bile kobne, ali nisu bile poželjne. - Ovaj Džeri mi je skroz odvratan - došapnuo je kada se vratio do nje. - Eliote, zašto si došao?! - gotovo se brecnula kada je ulovila sebe da ponovo pilji u njega. - Treba mi srce! - Šta ti treba? - Srce - šaptao je poverljivo. Nije najbolje razumela kuda vodi taj razgovor. Zvučao je kao da se šali, a istovremeno je bio ozbiljan. Mozak joj je brzo radio. Srce je obično išlo uz temu ljubavi, dosetila se. Bilo je u redu da od nje očekuje neke emocije... Ali, ljubav? - Mislila sam da ga imaš - ona se osmehnula, oprezno. - Imam ga, ali treba mi još jedno. Reci cenu?! - licitirao je. - Koliko nudiš? - prihvatila je igru. - Koliko tražiš. Novac nije problem. - Nemaš ti te pare... - rekla je sa lažnim ubeđenjem. - Debora, izgleda da ne znaš ništa o meni. - Šta sam propustila? Na svojim reportažama zarađuješ više nego... - To je deo istine, ali i... Ja sam potomak stare, bogate porodice. Činjenica, malo sam crna ovca, ali materijalno nikada nije bio problem u mojoj porodici. Dakle, reci cifru da ispišem ček. Suzila je pogled. - Da li misliš na moje srce?! - pitala je tiho, obuzeta nekom čudnom sumnjom da je ona propustila neki delić razgovora, koji je bio važan. - Mislio sam da tvoje srce nije na prodaju - uzvratio je upitno izvijenih obrva. - I nije - osmehnula se. - Moje srce mora da se osvaja.
~ 53 ~ Foxy
Zvoncica - Pa, nadam se da ću imati vremena - šeretski se osmehnuo. - Onda, da ne gubimo vreme i da krenem u osvajanje... Debora, zaista lepo izgledaš u belom. Jednog dana ćeš u venčanici izgledati... - Mislim da se i ovaj razgovor ne može nazvati primerenim za ovakav ambijent - primetila je rezignirano. - I ne treba ići predaleko. - Još jedna tema o kojoj ne želiš da pričaš? - izazivao je. - Nema mnogo tema o kojima ne želim da pričam, ali... - ispalila je brzo, tek da prikrije koliko je ta tema pokrenula njena sanjarenja da sve može biti još lepše. - Naprosto, mislim upravo ono što sam i rekla, ne treba ići predaleko, gledati mnogo unapred. Lepo nam je zajedno, ali... - Neka ostane na tome - završio je umesto nje i pomilovao je pogledom. - Eliote - uzvratila mu je nežnošću. - Priznajem da me dekoncentrišeš i... Da li je problem da me sačekaš u kancelariji? - Nikakav. Konačno, njen radni dan je bio završen. Imala je petak veće i ceo vikend pred sobom. Planirala je da ga iskoristi do krajnjih granica. Nadala se samo da Eliot neće imati nikakvih obaveza. Išla je toliko daleko da je pomislila da bi on mogao tih dana da se useli kod nje i da ne izlaze iz stana. Tokom proteklih dana, Eliot je svakog jutra odlazio u hotel i uredno su se viđali posle njenog radnog dana. Posle prvog jutra, kada se ponudio da ostane, nije ponovio takvu ponudu, a ona... Ona se kajala. Činilo joj se bajkovito da je jutrom prati, i popodne dočekuje u kući. Znala je da je to zvuči nerealno i glupo, i da je daleko otišla u svojim sanjarenjima i osećanjima, ali naprosto, nije mogla protiv sebe. Protiv potrebe da joj bude predivno, romantično i fantastično. Savršeno.
Kao reprizni film, iste misli su se vrtele u krug. Utonula u Eliotov zagrljaj, pronalazila je sve više i više razloga da iznese svoju želju na videlo. - Eliote, imaš li nekih obaveza tokom vikenda? - pitala ga je još iste večeri.
~ 54 ~ Foxy
Zvoncica - Je li to način da mi kažeš kako treba da izbegnemo Lindonov poziv? - Ne... - odmahnula je glavom zamišljeno. Ona je na to zaboravila, a koliko jutros ih je Lindon podsetio na taj dogovor i obavestio da su svi prihvatili njegov poziv. - Prošli put nisam stekao utisak da voliš takva druženja - čudio se. - Preciznije, nemam otpor prema Lindonovim kulinarskim sposobnostima - malo ga je korigovala. - Odlično, taman toliko vremena mi treba. - Za šta? - Ben i Tom su takođe pozvani i mislio sam da napravim mali dodatak svojoj reportaži. - Eliote, čime se uopšte precizno bavite? Kakvim reportažama? - Najjednostavnije rečeno, pravimo zanimljive reportaže. - I put vas je doveo u Bangkok?! - Da, i ja sam zadovoljan zbog toga - umiljavao se. - Ne znam zašto - bila je zadovoljna njegovim pogledom i nije odolela da se ne napravi nevešta. - Bar je o ovom gradu napravljeno dovoljno reportaža i ne može da se otkrije ništa senzacionalno... - Ja sam otkrio da može - mrmljao je dok je privlačio uz sebe. - A ja sam upravo izmamila tvoj kompliment. Njegov pogled je bio daleko rečitiji, primetila je delićem svesti. Zelela je da mu uzvrati, ali najednom je bila slaba na recima. - Eliote, ti si zaista pravo osveženje - rekla je i prasnula u smeh. Zadovoljno se pridružio njenom smehu. - Debora, ti si zaista neobična žena. Ako zanemarimo tvoj fantastičan fizički izgled pomilovao je po Licu, namestio joj pramen kose i spustio glavu na njene grudi. - Deluješ krhko i nežno, a istovremeno... Ti si mistična, daleka, individualista... - kolebao se. - Da? - Baviš se tako neobičnim poslom za takvu ženu. - Neko i to mora da radi - slegla je ramenima. - Mislim da sam ja ta osoba. - Sve to ipak, zvuči tajanstveno... - izvio je obrvu.
~ 55 ~ Foxy
Zvoncica - Nema nikakve tajne oko toga - rekla je kroz uzdah, ali je u nastavku zaćutala i zamislila se. - Onda mi reci zašto misliš, da si ti kao stvorena za taj posao?! - Ne volim da pričam o tome. - Zašto... - To je jedan od mojih neuspeha, koji mi je promenio život i sa kojim sam... Mislila sam da sam se izborila dolaskom u Bangkok. - Sada sam stvarno radoznao. - Bila sam... - grudi su joj postale teskobne. - Eliote, možemo U o tome da pričamo kasnije? - zamolila je. - Zašto? - Ne bih da kvarim svoje raspoloženje, ali ni tvoje mišljenje o meni. - Iskušaj me. - U Londonu sam radila kao kardiovaskularni hirurg i bila uspešna po pionirskim zahvatima presađivanja srca i... - rekla je u jednom dahu. - Sada to više ne radim! - Bože, to je neverovatno! - gledao je zgranuto. - Kako si onda završila ovde? - Moj pacijent nije dočekao ni buđenje, ni šansu da njegov organizam prihvati presađen organ - prevalila je preko usana, a jedna suza joj je nekontrolisano skliznula niz lice. Eto, rekla je. Otkrila mu je svoju najmračniju tajnu. Posle pet godina, govorila je o tome i ostala je na nogama. Nije se osećala dobro, ali to je bilo njeno opravdanje za sve što je sada radila. - Zbog toga si promenila čitav svoj život - gledao je u neverici. - To se u takvim zahvatima redovno događa. - Znam, ali... Nisam više mogla da operišem i iščekujem kada će nečije srce prestati da kuca u mojim rukama... Preslaba sam za takav posao. Nisam to mogla da prevaziđem i shvatila sam... Da mi je ovako bolje. Nema rizika, a ostala sam u struci za koju sam se školovala izjavila je teška srca.
~ 56 ~ Foxy
Zvoncica Imao je potrebu da je prigrli i rasprši sve njene strahove i demone. Imao je želju da ima moć da izbriše sve ružno iz njenog života. U Eliotovoj glavi je bubnjalo. To je zaista zvučalo kao logično objašnjenje. Samo, da li je smeo da ga prihvati. Malo toga je on otkrio iz tog razgovora. Ništa senzacionalno. Tačnije, već je to znao o njoj, samo nije znao kako se ona osećala posle svog neuspeha. Dirnule su ga njena slabost i nežnost. Njen strah. Ubeđenje da je slaba. Ali, taj prkos koji je otkrivao u njenom pogledu ga je burno. Tako je želeo da joj veruje, ali... - Debora, takve stvari se događaju. Srušila si celu karijeru zbog jednog pacijenta?! - Da - potvrdila je tiho, ali bez žaljenja. - Debora...Ti si nekada radila transplantacije srca? Bila si uspešna? - Veoma. - Šta misliš, da li je moguće...Transplantacija srca mrtvih ljudi. - Naravno da su transplantacije od donatora koji... - Jasno mi je, ali... Lista čekanja za donatore je duga i... - Eliote, zašto te toliko interesuje ta tema? - prestala je da radi i gledala radoznalo. - Moj brat, Robert... On u Londonu... - uzdahnuo je. - Čeka donatora. - Žao mi je... Pomilovala ga je pogledom. Onaj bezbrižni, veseli i vedri Eliot kojeg je znala kao da je nestao pred njenim sopstvenim očima. Delovao je tako dalek i stran sa tim tužnim pogledom. - Sada me podsećaš na Kodija primetila je na kraju, uz nešto nalik osmehu. - Nadam se da neću zauvek imati taj pogled i da će se naći neko rešenje za mog brata. - Volela bih da mogu da ti pomognem - njen pogled je postao nalik njegovom. Njeni lični demoni, kojih je godinama pokušavala da se oslobodi bili su tu. U njoj. - Ne preostaje ništa drugo nego da se čeka zdravo srce donatora koji mu odgovara - uzdahnuo je. - Treba mu samo vreme i... - Novac? - pitala je bojažljivo. - Ne, novac nije problem. Moj brat... - osmehnuo se. - Rekao sam ti da je moja porodica bogata. Valjda zato ja imam slobodu da se bavim čime želim, ali nekada novac nije dovoljan... - rekao je sa ubeđenjem. -
~ 57 ~ Foxy
Zvoncica Nažalost, potvrđuje se ona priča da neke stvari nemaju cenu i da novcem ne možeš baš sve da kupiš - očajavao je. - U pravu si - rekla je zamišljeno. - Preostaje nam da se nadamo da će srce donatora stići na vreme, ili... - potražio je nje pogled. - Možda da se otkrije neka revolucionarna metoda? - Nema mnogo revolucionarnih otkrića po tom pitanju - uzdahnula je jetko. - Žao mi je tvog brata... Nadajmo se da će sve biti u redu, treba imati vere. Eliote, ako mogu nekako da pomognem... Imam još dobrih prijatelja među bivšim kolegama... - dosetila se. - Hvala ti, ali Robert je već u dobrim rukama, ali to nije dovoljno. - Nije, ja to najbolje znam. - Debora, izvini... Nije to trebalo da kažem - izvinjavao se. - U tvojim okolnostima teško je imati takta i mere - urnirila ga je. Te noći, ni jedno od njih dvoje nije bilo raspoloženo za ljubav. Ležali su ćutke jedno kraj drugog, svako udubljen u svoje misli, sve dok nisu podlegli umoru.
- Ti možda samo želiš da joj veruješ. - Tome, da li si se dobio izveštaj od Mirti? - Da - klimnuo je i žurno podneo referat u kratkim crtama. - Osoba koja nosi crno može da bude mračan, individualan ili depresivan tip. - Debora se ne uklapa po tačkama mračan i depresivan. - Ne znamo sa sigurnošću, jer je vaša veza specifična situacija koja izaziva... - Znam šta izaziva! - Dobro je da si toga svestan, ali ako zanemarimo tvoja osećanja... Tom je napravio pauzu. - Ti nju ipak ne poznaješ. Nije se usprotivio. Debora je u njemu probudila najrazličitija osećanja. Došao je u Bangkok po jedno, a našao je nešto sasvim drugo. Ljubav?! Da li to bila ljubav, nije mogao da tvrdi, jer nikada ranije se tako nije osećao. To osećanje nije imao da poredi ni sa čim već doživljenim.
~ 58 ~ Foxy
Zvoncica Istovremeno ga je razdirala briga za nju, ali i želja da je raskrinka. Na tren je pogledao u nju. Sedela je uz Bena i smejala se nekim njegovim budalaštinama. Osećanja su mu se komešala. Cenio je, poštovao, obožavao ili sumnjao, zloupotrebljavao, iskorišćavao kao ljubavnicu koju želiš, a ne možeš sa njom da upravljaš. - Šta je još rekla Mirti? - pitao je naglas. - Njeno oblačenje može da ukazuje na to da po nečemu žeh da se razlikuje, ili da je to pripadnost nekoj sekti ili grupaciji, kao što je Ben... Eliot je odmahnuo žustro rukom, kao da ga požuruje i ućutkuje istovremeno. - Postoji još jedno moguće rešenje. Debora jednostavno voli da se oblači u crno, to je kao modni detalj. - To treba ispitati... - klimao je glavom Tom. - Mirti je spomenula nešto takvo. Dodala je i da mi muškarci to ne možemo da razumemo na kraju se ipak osmehnuo. - Osim toga, ostaje nam i enigma koji je to njen drugi posao. Jednom je spomenula da radi dva posla. - Imam to na snimku, pregledao sam ga bezbroj puta i čini mi da je prebrzo prešla preko te teme. - Možda... - Eliote... - prekinuo ga je. - Možda treba sve ovo da zaboravimo. Spakujemo kofere i... - Treba mi samo još malo vremena. - Vremena?! - Tom je prigušeno kriknuo i zabrinuto pogledao u prijatelja. - To je jedino što nemamo. - Trebalo bi da budem na sasvim drugom mestu, uz nekog kome treba moja podrška, a ja... - duboko polako je uzdahnuo. - Postao sam zavisnik. - Eliote... - Tomove usne su se iskrivile u neverici, a šake sklopile kao u molitvi. - Molim se da ona nije ta koja će te izlečiti od zavisnosti. Da će se ova komplikovana priča završiti bez posledica. Za tebe... - I za nju - ubacio je. Bio je kao razapet.
~ 59 ~ Foxy
Zvoncica Zadovoljstvo je ipak relativan pojam, pomislila je iste večeri, dok je čekala Eliota da se presvuče u svojoj hotelskoj sobi. Razgovor koji je imao sa Tomom i Benom ga je zabrinuo, primetila je iz svog ugla. Slutila je da je reč o njegovom bratu, i postala je sve odlučnija da se posveti ideji koja joj je pala na pamet tog jutra. Imala je nešto nalik na fleš u glavi, i odmah ga je odbacila. Ali, taj fleš se sporadično pojavio i okupirao njene misli. Možda bi mogla da rizikuje? Planirala je da koliko sutra... Ne, preinačila je svoju odluku. U ponedeljak će krenuti u akciju. Biće to lepo iznenađenje za Elio ta. Znala je da će mu tako staviti do znanja koliko joj je stalo do njega i koje mesto zauzima u njenom srcu, ali... To nije bilo važno. Nije htela da prikriva svoja osećanja. Želela je da otkloni njegove brige. Veza sa Eliotom za nju je bila fizička, mentalna i duhovna odiseja. Preplavila su je snažna osećanja. Nesvesno, licem joj se razlio osmeh pun nade. - Dosađuješ se?! - Eliotovo lice je iskrslo ispred njenih očiju. - Sanjarim. - Bolje da prikupljaš energiju - došapnuo joj je prigušenim glasom. - Imaš skoro četrdeset godina, a neozbiljan si - primetila je i pogledala iza njegovih leđa. - Osim toga gledaju nas. Pratio je njen pogled. - Nisam znao da si stidljiva. - Nisam ni ja. - Šta si još otkrila o sebi? - Svašta. - Svašta?! - ponovio je kao eho. - Važnije je ono što sam otkrila o tebi, a to je da si ti drag i... - unela mu se u lice i trgla kada je uhvatila jedan pokret iza njih. - Tome, šta to radiš? - Pravite se kao da me nema - uzvratio je Tom. Nasmejala se. - To nije lako s obzirom na tvoju konstituciju i opremu. - Ne znam da li ti je Eliot rekao, ali ja sam glavni snimatelj i to je jace od mene - dobacio je iza kamere kroz smeh. - Nisi primetila i da je Eliot pravi fanatik? - Primetila sam da snima i fotografiše, ali ne pokazuje finalne proizvode - prisetila se. - Odlični su!
~ 60 ~ Foxy
Zvoncica - Ti si ih video?! - iznenadila se i poslala jedan uvređen pogled u Eliotovom pravcu. - Uvek zaboravim da te pitam da li hoćeš da ih narežem na CD ili... Ništa nisi pitala i mislio sam da ti ne želiš da ih imaš. - Želim! - Zaljubljeni! - umešao se Ben netaktično u razgovor. - Ne smeta vam da vam se pridružimo na putu do Lindona. Ja, Tom i njegova kamera?! - smeškao se provokativno. Slegla je ramenima da se ne bi naglas prokometarisala ono zaljubljeni i, možda, doživela razočaranje. U tom trenutku je otkrila koliko je ona u stvari kukavica. Ranije nije tako mislila o sebi. Bila je ubeđena da je hrabra, odvažna i mudra. Ali, sve te osobine su se gubile u Eliotovom prisustvu.
Sve je po mnogo čemu podsećalo na večeru koja se desila početkom nedelje. U gostima kod Lindona su bili isti ljudi, isti raspored, isto tako savršeno aranžirana trpeza i obilje specijaliteta. Razlika je bila u tome što su na trpezi ovoga puta bili sve specijaliteti kineske kuhinje, i što je sada za stolom bilo tri para. Osim Neda i Kristijana, zaljubljeno su se gledali ona i Eliot, i ponovo krišom milovali ispod stola. Potom, Lindon i Livija koji su zajednički postavljali sto i bili gotovo smešni u svojim izlivima nežnosti. Osim toga, bila je još jedna različitost. Tom je sve snimao svojom kamerom uz pretnju da nije isključeno da svi segmenti budu u njihovoj reportaži. Ta pretnja je proizvela bujicu komentara i najrazhčitijih reakcija. Debora je pomislila kako je sve savršeno. Kako se Eliot pojavio u njenom životu u pravom trenutku, baš kada joj je bio potreban, i kada je bila spremna da se prepusti emocijama. - Eliote?! - Da? - Spreman?! - Tom je usmerio kameru u njega. - Da čujemo šta naši sagovomici žele da kažu o gradu u kome žive... Tomova kamera, se pokrenula dalje. Klizila je polako od lica do lica. - Oni su nam prošli put naveli razloge svog izbora Bangkoka. Dora... Njenu izjavu sam iskoristio kao najavu - dao joj je znak rukom da nešto
~ 61 ~ Foxy
Zvoncica kaže, a kada je završila sačekao je da kamera klizne do crvenokose. Livija, ona tvrdi da je ovo grad prefinjenog luksuza. Svako je davao neko opravdanje za komentar koji je dao tokom prošlog susreta. Snimanje se pretvorilo u ludu zabavu i dobacivanja. Debora je malo znala o snimanjima i tome kako nastaju reportaže i bila je ubeđena da njih trojica od toga neće moći ništa da iskoriste, i činilo joj se da je baš u tome čar. - Trejsi je fascinirana modom... Debora je bila fascinirana njegovom memorijom. Njegovim profilom, smirenim glasom, njegovom rukom koja i dalje nije mirovala ispod stola. Trgla se tek kada je pogledao u nju i izvio obrvu. Davao joj je znak da je ona na redu. - Debora je... Zadužena za kriminal. - Za kriminal su zaduženi neki drugi, iako su pravila ovde vrlo stroga - korigovala ga je i osmehnula se u kameru. - Na primer, ne toleriše čak ni unošenje bilo koje vrste droga. Za posedovanje lakih droga određena je doživotna kazna, a za teške droge smrtna. Dakle, ako ste ovisni ili dileri, ne dolazite! - Zaista?! - Ben je po svom običaju, bio šokiran i na tren prekinuo snimanje. - Pravila su ista za građane, a i turiste - dopunila je Livija. - Bezbednosne snage se ne hbe da sprovedu akciju za one koji narušavaju harmoniju Zar to niste shvatili tokom vašeg boravka ovde?! - Ne! - odgovorili su gotovo uglas. Eliot je gledao u čudu. Tom je spustio kameru i prekinuo snimanje, Ben se zahvaljivao bogu što je čist. - Niste ozbiljno shvatih upozorenje da ovaj grad nije stvoren za criminal - smejao se Lindon grohotom. - Ljudi, šta ste vi ovde radili?! Šta so Tom i Ben radili nije znala i nije je mnogo zanimalo, ali Eliot je gotovo neprekidno bio uz nju. Debora je odjednom imala osećaj da je od njihovog prethodnog susreta prošlo više nedelja ili meseci, a ne samo par dana. U tom kratkom periodu dobila je potvrdu da je Eliot zaista jak afrodizijak za nju. Da je zaljubljena i da uživa u pripadanju nekom. - Debi, ponovo si zaboravila da ne treba da pričaš dok se večera ne završi I prekinula si snimanje - zadirkivala je Livija. - Ne sećam se da sam prošlog puta bilo šta pokvarila, naprotiv... - Zahvalna sam ti! - crvenokosa joj je poslala poljubac preko stola.
~ 62 ~ Foxy
Zvoncica - I ja bih ti dao poljubac, ali Eliot... - Lindon je prevrnuo očima, kao u strahu. - Bojim se da će me ubiti pogledom. Eliot je zaista bio u nekom čudnom, ozbiljnom raspoloženju. On i Tom su razmenih brze poglede, koje ona nije razumela. Ali, nije bila ni glupa. - Nešto nije u redu? - pitala ga je tiho, zabrinuto. - Sve je u najboljem redu - milovao je kažiprstom crte njenog lica i netremice ga pratio pogledom. Gledao je kao da je nestvarna.
- Prokletstvo, Eliote! - Tom je besneo jedva čujnim glasom, ali je zato ljutilo sevao očima. - Deset dana čamimo u gradu u kojem praktično da nema kriminala. Niko lud ne bi ovde započeo tako organizovanu, kriminalnu radnju, pa ni.... - Pogrešio sam, priznajem - umirivao ga je. - Još uvek ne razumem kako mi je promakla netolerantnost vlasti i za najmanje propuste. Ali, nije mi žao zbog te greške! Tom ga je drugarski potapšao po ramenu. - Sada se iz hotela selimo u neki stan u blizini? - zadirkivao ga je. - I stvarno pravimo putopisnu reportažu?! - Što da ne? Moraću da vidim sa Lindonom da li ima nešto... - Zvučiš kao da se šališ, ali... - I da bih lako mogao da budem ozbiljan? - Da. Pa... - Ozbiljan sam, Tome. Sve što me je zanimalo sam pronašao ovde. Preostalo mi je samo da otkrijem poneku sitnicu od nje, i o njoj i... - Da ubrzamo taj proces, daću Benu uputstva - obećao je Tom. - Sad idemo da se pridružimo onom fantastičnom društvu u salonu!
- Zamenili smo baterije i moja kamera je ponovo spremna - objavio je Tom i streljao kamerom u njihovom pravcu.
~ 63 ~ Foxy
Zvoncica Posle večere, Debora se pripila uz Eliota. Dok su se baškarili u Lindonovom salonu, ona ovoga puta nije bila raspoložena ni za priče posle večere. Ćutala je. Uživala je u Eliotovoj blizini, u slobodnom iskazivanju emocija pred drugima, u njegovoj pažnji, gužvi, pričanju uglas. Sve je bilo lepo. Ta lepota dolazila je iznutra. Nije joj smetala ni Tomova kamera, ni to što su pravili šale na račun njenog posla, i njenog drugog posla. - Šta radiš?! Pišeš epitafe?! - Ben je reagovao na njemu svojstven način. - Nadam se da znaš šta je to? - oglasila se kroz lenj osmeh. - Tekstovi za nadgrobne spomenike - ispalio je. - Na tvom bi svakako napisala... - zamislila se. - U životu mu je sve išlo naopačke, valjda će sada krenuti sa mrtve tačke. I dok su se drugi smejali njenom britkom jeziku i visprenom umu, ona je gledala u Eliota. Nikada ranije je nije tako gledao. Kao da je obožava, voli, kao da joj se divi. Snažno je prigrlio uz sebe kao da se boji da će mu pobeći. Kao da dele ista osećanja, i vežu ih neraskidive niti. Njihov trenutak je bio prekinut, jer je morala da osmisli još neki šaljiv, lucidni epitaf za svakog ponaosob. Iznenada dok je ređala odgovore na zadate teme, shvatila je da nikada nije bila tako duhovita. Tako slobodna! - A Eliotov epitaf?! - bodrio je Tom i gotovo joj gurnuo u lice kameru. Zamisla se, kratko i slatko nasmejala. - Moja reportaža je prilično tačna, situacija u grobu je vrlo mračna. - Šta bi napisala na svom? - interesovao se Ben kada se smeh malo prestao. - Što smo sada, bićete vi, što sada jeste bili smo mi - ovoga puta je bila ozbiljna. - Ne zvuči optimistično - složili su svi gotovo u glas. - Ono maločas su bile šale i sarkazmi, a to je...Kad bolje razmislite, životni proces ili jednostavno, istina. - Ti si zaista veliki pobornik istine, što se po tvom stajlingu nikada ne bi reklo. Deluješ previše tajanstveno i mračno... - Bene, mislim da si sada preterao - Eliotov glas nije trpeo pogovor.
~ 64 ~ Foxy
Zvoncica Ona se nasmejala na njegov zaštitnički stav. To zaista nikada nije doživela. Da je neko brani, da joj pruža oslonac i podršku, a još manje da joj je isto potrebno. - Verujem da ti sve u vezi mene izgleda mistično i čudno, ali nema nikakve tajne...Oblačim se u crno zato što sam antitalenat za kombinacije boja. - Konačno smo otkrili da ni ti nisi savršena - nasmejao se Ned. - Niko nije savršen - slegla je ramenima, kao pokajnički. - Pa, ni ja. Sa crnim nikada ne grešim, vremenom sva moja garderoba je postala crna. Mislim da mi dobro stoji i da uvek izgledam elegantno. - Ja mislim da je vreme da nas dvoje krenemo - došapnuo joj je Eliot. - I skinemo crninu? - Bar privremeno? - smeškao se. - Odgovara do ponedeljka? - Da li sam ti rekao da si divna? Debora je nešto kasnije jedva odolevala da ne prasne u smeh od toga koliko je Eliot postajao nestrpljiv da krenu. Stajala je na vratima i precizirala dogovor za „ponedeljak” doručak, a on je vukao za ruku. Njegov napad počeo je još na stepeništu i zamalo se tu nije završio. Bio je vatra, a ona njegova voda sve dok se nisu dokopali njenog stana.
U nedelju uveče je bila ubeđena da ga voli. Stajala je zarobljena u pogledu njegovih tamnih očiju, spremna da naglas izgovori svoja osećanja. Te reči su bile tako jednostavne i njena potreba da ih kaže je rasla, ali nije umela. Podigla se na prste da bude bliže njegovom licu, a onda je usnama dotakla njegove. Eliot je čvrsto prigrlio uz sebe, kao da želi da ona tu zauvek ostane. Dok se odupirala dlanovima o njegove grudi, osećala je snažne damare njegovog srca. - Tvoje srce... Već dok je izgovorila te reči, znala je da je pogrešila, da je pokvarila trenutak. Njegovo telo se neznatno ukočilo, ali je ona to osetila. Blago se odmakla od njega i potražila njegov pogled.
~ 65 ~ Foxy
Zvoncica - Tvoje reči su me podsetile na Roberta i na razloge zašto sam krenuo na Tajland... - njegov pogled kao da je izražavao tiho kajanje, a onda je postao blaži. - Ali i na to da moje srce sada pripada tebi i da ću... Spustila je kažiprst na njegove usne. - Eliote, ne moramo o tome da pričamo. Možda bi trebalo da popričamo o tvom bratu, Robertu? Mislim da te to jako opterećuje. Premišljao se. - To je više postala moja opsesija, dok te nisam sreo uzdahnuo je. - Pored njegovih lekara možda si ti najpodesnija osoba sa kojom bih mogao da pričam o Robertovoj operaciji, ako je ikada dočeka. - Nadajmo se da... - Debora, danima razmišljam o nečemu - kolebao se. - Može li da se uradi transplantacija organa ljudi koji nisu na listi donatora? - Ne razumem, kako to misliš, koji nisu na hsti donatora?! Eliote, šta pokušavaš da mi kažeš? - Jedan od američkih lekara je radio transplantacije sa organima umrlih, bez dozvole, naravno. - Moram priznati da odavno nisam u tim krugovima, mada... O tome se šuška... - priznala je nevoljno. - Ali, odakle si ti tako obavešten i...Ne bi se valjda upustio u tako nešto? Debora je znala da su ljudi iz očajanja spremni na svašta, da se okreću veri, magiji, pa i kriminalu, ali Eliot je bio savremen i obrazovan čovek i to joj na njega nije ličilo. Pokušala je u glavi da sakupi deliće slagalice i stavi se u njegov položaj. Ipak, ona je o transplatacijama znala tako mnogo, a on... Nije mogao da bude svestan rizika koji nosi takav operativni zahvat. Gledala je kroz njega, dok joj je do misli dopirao njegov glas. - Ne, ne! - razuverio je brzo. - Nikada ne bih doveo brata u još veći rizik, ali... Misliš da se to stvarno događa? Da je moguće? - Ne znam, zaista ne znam... - mrmljala je zamišljeno. - To je kriminal najgore vrste... - namrštila se. - Slažem se, ali nije nemoguće. U potrazi za novcem ljudi izgube meru. - Krađa i trgovina ljudskim organima?! To je nešto najmorbidnije što sam ikada čula. I nije fer, ni etički, i... - zamucala je od ljutnje i neverice. - Eliote, ne bi ti valjda... - Rekao sam ti da o tome samo intenzivno razmišljam neko vreme.
~ 66 ~ Foxy
Zvoncica - Veruj mi da o tome ne treba ni da razmišljaš - prekinula ga je i pre nego što je završio rečenicu. - Najbolje moguće rešenje je da se čeka pravi i odgovarajući donator. Znam da su liste čekanja duge, ali jedino tako se prati procedura i dobij a ono što zaista sa medicinskog stanovišta najviše odgovara pacijentu....Svaki taj operativni zahvat je... potisnula je svoje lične strahove i sećanja. - Čak i kada je sve pod regularnim okolnostima to su operacije visokog rizika. Postoji mnogo okolnosti i razloga zašto se čeka adekvatan donator. Čak i tada, rizik je izuzetno visok da li će presađeni organ prihvatiti nov organizam. Ja to najbolje znam. - Ipak, moraš se složiti da je trgovina organima veliki izazov za svakoga u nevolji, svakog kome ističu sati i minuti - napomenuo je. Kupiti nečije srce, jer mu i onako više ne treba. Ako još zanemarimo etičku polemiku oko toga, da li... - Eliote, ne volim zagonetne razgovore! - prekinula ga je ponovo. Za to je potrebna lukavost, a ja je nemam. Bojim se da... - gledala ga je u neverici, osećaj nelagodnosti više nije poticao od sećanja na njen neuspeh u hirurgiji. Teskoba je poticala od nečeg sasvim drugog. - Ti si dovoljno lukav da... Nije mogla ni da izgovori ono što je pomislila. Njegov pogled nije davao nikavu nadu. Bio je kriv. Najednom, sve je bilo jasno. Bila je iskorišćena. A ona... - Eliote, ti misliš da bih ja... - Ne, ne, ne...Ne mislim to više - umirio je brzo. Njegov lapsus joj nije promakao. On kao da nije bio svestan da je previše izrekao. Da je priznao da je bila pod sumnjom. - Bože!? - kriknula je. - Pomislio si da sam ja... - mahinalno se odmicala korak po korak unazad i podrobno ga odmerila. - Pokvarena, podla i zla?! Monstrum. - Debora - gledao je kao krivac. - Nisi me dobro razumela... - Razumela sam te i te kako dobro. Priznajem malo mi je teško da još uklopim sve kockice i shvatim razloge, ali... Ne, potcenjuj me još više - njen glas je postao kreštav. - Ja...Nisam ni glupa! - u tu tvrdnju više nije bila sigurna. - Znam da nisi, Debora. Pokušaj da me razumeš. Saslušaj me, mogu sve da ti objasnim i...
~ 67 ~ Foxy
Zvoncica - Sve će biti u redu!? - procedila je tiho sa nesputanom ironijom i uputila mu jedan pogled koji je trebalo da mu ukaže na prezir koji je osećala prema njemu. Prema sebi.
Gledala ga je kao ranjena srna. Odavno je duboko u svom srcu osećao da ona nije krivac. Nije mu samo bilo jasno, zašto nije pratio svoj instinkt. Ili, još gore, zašto ga je tog puta izneverio i poveo do Bangkoka, na pogrešan trag. Tražio je krivca, a našao ljubav. Sada mu je ona izmicala iz ruku. - Debora... Moja ekipa i ja se bavimo reportažama koje više liče na tajne misije nego... - nije nalazio prave reči. - Činjenica je da sam na ovaj put pošao da snimim reportažu o kriminalu vezanom za preprodaju ljudskih organa i pronađem krivca - rekao je gotovo u dahu, nesiguran u to da li ga uopšte čuje i vidi. - Ali, znam da to nisi ti - završio je sa ubeđenjem. - To svakako opravdava tvoje muvanje po mrtvačnici, a ja... mucala je od šoka. Hteo je sve da joj ispriča, ali nije mogao dalje da govori. Paralisao ga je njen pogled. On, koji je uvek, čak iz sna, mogao da nešto ispriča i napravi reportažu, koji se u bezbroj opasnih situacija izvukao svojim britkim umom i jezikom, sada je ćutao. Sada je i njemu samom glupo zvučalo što je uopšte imao i najmanju sumnju u nju. Kako onda da joj od početka prepriča deo po deo svog istraživanja koje je počelo još u Londonu? Kako mu je njena istorija bila sumnjiva i kako se činila kao stvorena za takav posao. Kako da joj govori o svom putovanju? O tome da ih je sudbina usmerila jedno na drugo? O tome kako je prvi put slučajno ugledao u „Renesansu” i kako ga je ostavila bez daha? Nije smeo da joj prizna svoje sumnje u nju i kako ih je hčno odbacivala od sebe jednu po jednu. Znao je da bi tako, istinom, konačno mogao da odbaci sav taj teret sumnje i bojazni koji ga je danima mučio. Ali, nije mogao dalje i više da je povređuje. A to bi svakako uradio kada bi na videlo izneo sve svoje podlosti. Tajna snimanja, skrivene kamere, prisluškivač u njenoj kancelariji koji je sklonio, preturanja po njenim stvarima ili njenoj
~ 68 ~ Foxy
Zvoncica dokumentaciji, arhivi, po njenom životu... Tomovu i Benovu podršku u svemu. Osećao se, i znao je da se poneo kao najveći podlac. Nije bilo povratka, ni olakšavajuće okolnosti za njega. Čak ni njegova osećanja više nisu imala značaja. Zvučala bi lažno kada bi ih izrekao. Ali, umesto da se izvuče iz nevolje i nađe za sebe neko opravdanje i sam je zapadao sve dublje i dublje u ponor. Najednom, i njemu je sve bilo gotovo nestvarno i krajnje podlo. Bio je odvratan. Sam sebi nije mogao da oprosti što je licemer. Ni od nje to nije mogao da očekuje. Nije smeo tome da se nada. Odlučio je da je ipak bolje da ćuti. Već je dovoljno rekao i uradio. Dovoljno je povredio. Debora ga je gledala kao da čeka da nastavi započetu rečenicu. Ali, i kao da se ta priča nje ništa ne tiče. - Pogrešio sam. Izvini. Trepnula je, kao da se budi iz nekog dubokog sna. Ružnog i košmarnog. Hteo je da je zagrli i zaštiti, ali... Nije umeo da je zaštiti od sebe, a on je najviše povredio i ponizio. - Pokušaj da shvatiš bar jednu stvar. Ne očekujem da mi oprostiš, ali molim te pokušaj da me razumeš. Nije lako boriti se na dva fronta. Između profesije i ljubavi koja... - zaćutao je, bolje da ništa ne govori. Život je komplikovan i težak. - Ne, Eliote. Ti ga činiš takvim. - Debora... Maločas je možda imao priliku da joj sve ispriča, ali on je izabrao ćutanje i premišljanje. Sada... Njen pogled je bio zapanjujuće hladan. Kockao se i izgubio.
Prekrila je dlanovima uši. Nije mogla više da ga sluša, gleda, da bude u njegovoj blizini. Imala je potrebu da iskoči iz sopstvene kože. Poželela je da se zemlja otvori i da propadne u nju. Prvo joj je rekao da njegovo srce pripada njoj a potom...Da je sumnjao u nju?! Odmahivala je glavom kao da tako može da otera ružne misli Kao da želi da se probudi iz košmarnog sna. Ali, to nije bio san.
~ 69 ~ Foxy
Zvoncica - Možeš da budeš siguran i ponosan zbog jedne stvari. Nikada ovako nisam bila ponižena - mrmljala je a još uvek u neverici, kao da ne može da poveže ono što je upravo shvatala, sa stvarnim događajima. Eliote, molim te idi - rekla je tiho i smireno. - Ne želim da te vidim, nikada više - rekla je sa ubeđenjem. Kodi je tapkao za njima do vrata. Polako ih je otvorila i pustila ga da prođe pored nje. Njegovo „zbogom” dugo je odzvanjalo u njenim ušima, dok je stajala nemoćno naslonjena na vrata. Onda se potpuno nemoćna nekako dovukli do kreveta i pala na njega. Umesto da brizne u plač, počela je histerično da se smeje. Još uvek nije sve najbolje skratila, ali... Da nije sve bilo tako tragično, bilo bi smešno. Ona, trgovac ljudskim organima?! Mnogo kasnije, prepustila se bojici suza koja je pretila da je uguši
- Meni je neznanje evidentno postavljeno kao dijagnoza - oglasio se sa vata očajnim glasom. - Došli smo pogrešnim tragom, pa šta... - umirivao ga je Tom. Uradili smo bezbroj reportaža za uspehom, jednom si mogao da pogrešiš. - Kobna greška! - presekao ga je. - Pakujemo se i idemo! - Mi smo još jutros spakovali svu opremu - obavestio ga je Ben sa ponosom, ali je bio i zbunjen. - Samo, mislili smo da ne idemo nigde, nego... - Idemo prvo za London, da vidim Roberta, a onda... Vraćamo se na trag koji sam zanemario. Bojim se da priznam, ali od početka sam znao da sve radim pogrešno... - razmišljao je naglas. - Ali, neka sila me vukla ovamo i našao sam ono što nisam tražio. - Ljubav? - Tom ga je pažljivo posmatrao. - Da! - ozbiljnost u njegovom glasu ovoga puta je ućutkala i uvek brbljivog Bena. - Eliote, ne razumem... - Tom je po svom običaju shvatio ozbiljnost situacije. - Zašto onda idemo? - Čovek u životu mora da donosi odluke, makar one bile pogrešne rekao je rezignirano i poneo svoj deo prtljaga.
~ 70 ~ Foxy
Zvoncica Kada se nešto kasnije, najzad spustio na svoje sedište u avionu i kada su mašine zabrujale pred poletanje, Eliot se zapitao da li je možda sišao sa uma. Ili još bolje, da li će ikada ponovo moći da se vrati na staro.
Cele noći nije spavala. Jutrom je mehanički obavljala poslove koje je godinama činila. Proteklu nedelju želela je da izbriše iz svog sećanja i slutila je da će joj za to trebati najmanje psiholog, ako ne i vrstan psihijatar. Ipak, umesto da se odluči za opciju koja joj je pala na pamet i da ostane u stanu, spremila se za posao. Izvadila je jednu od svojih crnih kombinacija i dugo stajala pred ogledalom. Nije imala kud, možda je zaista delovala kao kriminalac, velikih razmera. Sujeta joj je bila duboko povređena, a srce teško ranjeno. Srećom, lupanje na vratima je trglo iz ružnih razmišljanja i pokrenulo. Lindon i Livija su je dočekali zagrljeni i veseli. I ponovo je imala onaj osećaj da su protekle godine. Da je ostarila, da je umorna. - Idemo na „ponedeljak” doručak? - pitali su uglas. - Spremna sam. - A Eliot? - On je deo prošlosti - prevalila je preko usana. Skupila je mrvice hrabrosti i pošla iz stana. Ne, ništa se nije promenilo, bodrila je sebe. Život ide dalje, onako kako je planirala. Ili, baš onako kako nije planirala? Deborino raspoloženje nije povratila ni živopisna atmosfera hotela „Renesans”, ni engleski doručak, ni krug prijatelja pred kojim je malo olakšala svoju dušu. Dok su se oni zgledali ili iščuđavali nakon njene priče, ona je sedela obuzeta sopstvenim očajem. Razmišljala je o tome da je Eliot tu negde, u svom apartmanu. Da... Mogao je lako da se pojavi i... - Nije trebalo da dolazim ovamo - rekla je iznenada. - Ne glupiraj se! - naredio je Lindon. - To mi teško može poći za rukom - mrmljala je. - Bože, kako sam bila glupa! - Nije vreme ni za glupiranje ni za samoprekor - umirivala je Livija. - Niti za traženje krivice u sebi. - Tip je potpuni kreten! - ispalio je Lindon sa ubeđenjem.
~ 71 ~ Foxy
Zvoncica - Sigurno postoji neko logično objašnjenje - nagađala je Dora. - Postoji! - složila se. - Samo ga ti nisi slušala. Čovek je spojio lepo i korisno i... - zakolutala je očima. - Sada treba da ide dalje, a ja to treba da... - Koliko sam shvatila, ti si ga oterala i... - Nepovoljne situacije se lako okrenu u povoljne - ubacio je Kristijan sa optimizmom. - Kod mene još važi obratno. Ono što sam mislila da je povoljna situacija, preokrenulo se u nepovoljnu. - Debi, rizikujem da me gađaš nekim predmetom sa stola, ali...Ti si stvarno zaljubljena?! - Bila sam - priznala je. - Ali, sada ga mrzim! - Debi... - Livijin glas je bio ozbiljan i zahtevao je pažnju. - Nemoj samo da me gušiš teorijom da je tanka linija između ljubavi i mržnje, molim te - zavapila je. - Po toj teoriji, Eliot je zaista dokaz da je to moguće i... - Livija je iskolačila oči negde preko njenog ramena. - Dokaz njegove ljubavi upravo... - Nemoj mi reći da je krenuo dodatno da me ponižava?! - Ne. Ben ide prema nama - upozorila je bez okolišanja. - Bene - dočekao ga je Lindon. - Bojim se da nisi više dobrodošao u naše društvo. Debora se zamalo nije nasmejala solidarnosti svojih prijatelja. Obzirom da je umesto Eliota pred njom bio Ben, nije moglo biti ništa strašno. Izvila je obrvu u pravcu mladića i hladno ga odmerila. - Potpuno vas sve razumem, ali... - glas mu je bio odlučan, iako mu je očigledno bilo neprijatno. - Obećao sam Eliotu da ću obaviti ovaj zadatak L.. Ne idem dok me Debora ne sasluša. - Izvoli, imaš pažnju misteriozne i mračne Debore - sevnula je očima glumeći hrabrost. Uostalom Ben nije bio uzrok njenih nevolja, nego Eliot prisetila se sa zakašnjenjem. - Lično ti dugujem izvinjenje i... - zabio je ruke duboko u džepove svojih pantalona. - Mislim da ti to mog izvinjenja u ovom trenutku nije stalo i da nije važno. Ćutke se složila sa njim i izvila obrvu.
~ 72 ~ Foxy
Zvoncica - Eliot je ispoštovao tvoju želju i otišao je, ali... Ostavio me je da ti predam njegovu poruku. - Ako je tebe poslao kao svog advokata onda mislim da je njegov slučaj unapred izgubljen - odvratila je bez milosti. Morala je da bude iskrena prema sebi. Jednim delom svog bića želela je da ga ne vidi nikada više, ali...Oni drugim delom, nerazumnim i ludim je želela upravo suprotno. Da ga vidi, da nađe neko opravdanje za njegove postupke. Pa ipak, znala je i da su oboje bili previše ponosni da bi mogli da prevaziđu takav problem. Eliotov postupak i poštovanje njene želje, da ga nikada ne vidi, svakako je to potvrđivalo. Njen sarkazam i bes usmeren na Bena, takođe. - Svakako ću mu preneti tvoju poruku - izvadio je ruke iz džepova i spustio ispred uje paketić- - I sačekati da je otvoriš, pa ako... - Nemam ništa drugo da mu poručim izuzev onog što sam ti već rekla i ne treba mi njegova poruka - gurnula je paketić nazad prema njemu. - To ne mogu da vratim - odbio je Ben i gotovo nestao. - Zar nećeš da otvoriš i vidiš... - Livija se bojažljivo oglasila nakon nekog vremena. - Ne. Iz inata, zbog ponosa, tvrdoglavosti. Zbog toga što je bila duboko povređena. Osećala se bedno i ništavno, a nije bila kriva ni po kom osnovu. Koliko, pre dva dana mislila je da je on naišao u pravom trenutku, onom u kojem je ona bila spremna da prihvati promene i osećanja. Sada je sve izgledalo drugačije. Podlo i pokvareno i...Patetično. Bila je na ivici suza. Bez reči je ostavila društvo i uputila se na posao.
Nedelju dana kasnije, Debora je bila toliko umorna i iscrpljena da je bilo neminovno da još istog dana potraži slobodne dane. Negde duboko u sebi kajala se što to nije uradila u periodu dok je Eliot bio tu. Možda bi...Bilo je glupo da razmišlja o tome šta bi bilo da je uradila bilo šta drugačije. Činjenica da ništa nije kriva, nije donosila nikakvo olakšanje. Svi dani koji su ostajali iza nje bili su strašni, nepodnošljivi...
~ 73 ~ Foxy
Zvoncica Za „ponedeljak” doručkom, za istim stolom u „Renesansu” Lindon je spustio isti, neotvoreni paketić pred nju. Bila je umorna, očajna, ali i radoznala da otvori Eliotovu poruku. Baš zbog toga, tvrdoglavo je ostajala pri odluci da sve zaboravi, i bar se pretvara da se ništa nije promenilo. Da se ona nije promenila. Ali, to joj nikako polazilo za rukom. Jer, sve je bilo drugačije. Ona naročito. To je specijalno nerviralo, jer je postala prava plačljivica. Plakala je za svaku sitnicu, ali je srećom još bila dovoljno pribrana da to radi u samoći. Onda bi se trgla i prisećala kako je oduvek bila hrabra i umela da se izbori sa svojim problemima. U stvari, ona svoje probleme nije rešavala, uvek je bežala od njih, dosetila se dok je gledala u paketić. Gotovo je raskomadala papir i istog časa se pokajala. Sa fotografija su joj se smešila dva lica. Eliotovo i njeno. Da, bila je srećna tih dana. I on je delovao srećno i zaljubljeno. Nije ni čudo što je doveo u zabludu da dele slično osećanje, kiselo se osmehnula. - Prevarant! - procedila je. Ipak, odlučila je da situaciju sagleda objektivno. Eliot je bio zaista u neugodnom položaju, ako je bar nešto bilo istinito od onoga što joj je govorio. - Zar nećeš da otvoriš i... - Livija je jedina imala drskosti da se oglasi u takvom trenutku. - Bojim se da je Dora bila u pravu. Možda postoji neko logično, prihvatljivo objašnjenje. Debora ga je prostrelila pogledom. Osećala je da to ne treba da radi, ali je ipak to uradila. Otvorila je poklopac malene kutije. - To je tako romantično! - Ne, nije romantično - usprotivila se žučno. - Nego ukazuje na to kako me ne poznaje. Ja ne nosim i ne volim nakit! - prkosila je. - Ipak... Da li je to...Rubin? - Da, rubin je - procedila je i netremice gledala u malo, crveno srce koje je svetlucalo na njenom dlanu. Da li je to bio znak izvinjenja ili se šalio sa njom, ili je dodatno ponižavao? Taj poklon je mogao da predstavlja mnogo toga, što... Nije htela da otkrije. - Neka je proklet! Eliot je, uprkos svemu, poznavao možda bolje nego što je smela da prizna. Da, ona je bila je kukavica. Uvek je bežala. Krila se u mrtvačnici. Nije ni bilo čudo što je bila sumnjiva. Obavila je na desetine uspešnih operacija, a onda je sve odbacila nakon jednog neuspeha iako je znala da je i pri toj operaciji dala sve od sebe. Zapečatila je svoju karijeru i
~ 74 ~ Foxy
Zvoncica vizionarske poduhvate u kardiovaskularnoj hirurgiji i učaurila se u Bangkoku. Uljuljkala se u tu bajkovitu sredinu. Zar je trebalo da se pojavi jedan licemer, poput Eliota, da joj na to ukaže?! Bila je pakleno ljuta na sebe. - Mogla bih se zakleti da je izmislio onu priču oko svog brata prenela je delić svojih misli naglas. - Samo da bi sve delovalo ubedljivije za njegovu reportažu - procedila je. - Možda je njegovom bratu zaista potrebno... - To nikada nećemo saznati! - stavila je tačku na taj razgovor.
Debora je vrtela skupoceni dragulj između prstiju. Zagledala ga je sa svih strana. Imao je savršen oblik, boju... Ali, nikako nije bila sigurna šta to srce poručuje. Ljubav?! Zar ona nije uzvišeno osećanje koje nas nagoni da činimo samo pozitivna dela i da se ponašamo dobronamerno prema voljenom biću, prema ćelom svetu? Ljubav je zaista bila vrlo složeno osećanje koje je teško mogla da definiše. Ona je tako malo znala o ljubavi i možda je tako i trebalo da ostane. Ipak, Eliot se pojavio u njenom životu, i upropastio ga. Osećanja su joj postala konfuzna i oprečna. Kao nošena snažnim talasima i bacana na stene i vraćana natrag ka pučini, tako je ona plutala od očaja i ljutnje do ljubavi koja se u njoj probudila. Prvi put nije imala jasan stav i mišljenje o tome šta je ispravno i u redu. Da li da besni ili bude zahvalna Eliotu što joj je otvorio oči. Što joj je slomio srce, rasparao dušu i razorio mozak u paramparčad. Definitivno, nije mogla da radi, iako to nije bilo opasno po život njenih „pacijenata”. Debora je znala da više nije na visini svog zadatka. Poražavajuće, ali bilo je tako. Ako je bilo neke utehe, bar su njeni pretpostavljeni imali poverenje u nju. Bez pogovora su joj dali slobodne dane. Bar to je malo povratilo njeno opasno poljuljano samopouzdanje. Ali, tada je bilo još gore. Zapala je u letargiju iz koje se trgla par dana kasnije. U trenutku kada je pomislila da će ta epizoda biti iza nje dobila je, u vidu nemontiranog video snimka, još jednu Eliotovu poruku. Debora tog
~ 75 ~ Foxy
Zvoncica puta nije ni časa odolevala svojoj radoznalosti. Prvi put dok je gledala snimak i avanturu u koju su se upustili, skoro da ništa nije videla od bujice suza koja se nekontrolisano slivala niz njene obraze. Nekoliko puta je morala da odgleda Eliotovu reportažu o trgovcima ljudskih organa, koja je, morala je priznati, mnogo više ličila na niskobudžetni triler. Bila je šokirana svim onim što je otkrivala o njemu ili svom strahu za njega, svojim osećanjima prema njemu. Bila je sva napeta dok joj se sa snimka obraćalo poznato, drago lice, koje je gledaoce upoznavalo sa svakim novim potezom. Eliotovo lice je bilo u gro planu pre svake nove akcije u raskrinkavanju kriminala. Na kraju reportaže, netremice je gledala i u lice monstruma koji je trljao ruke zbog sklopljenog posla u trgovini ljudskim organima. Lice beskurpuloznog patologa kojeg je Eliot u svom istraživanju otkrio. Kada bi traka bila na kraju, ponovo je vraćala na početak i iznova i iznova shvatala kakvoj opasnosti se izlagao u snimanju takvog priloga. On, Tom i Ben postali su ljudi čijem se duhu i hrabrosti divila bez premišljanja i dileme. Najednom, sve je izgledalo drugačije. Neverovatno, ali...Takve stvari su se zaista negde događale. Bilo je ljudi bez morala koji su zarađivali na tuđim nevoljama. Već posle prvog gledanja priloga, mogla je da nađe opravdanje za njega. Mogla je da ga razume i da mu oprosti što je sumnjao i u nju. Čak, kajala se što ga je onako oterala bez želje da sasluša njegovu priču. Pa ipak, sujeta joj je još uvek bila povređena. Bila je previše ponosna da nešto uradi i promeni. Onoliko, koliko je ona poznavala Eliota i on je bio isti. Slutila je da je nikada neće potražiti i da će do kraja ostati dosledan njenoj želji. Da ne bi postala krajnje očajna, morala je da se pokrene iz letargije u koju je zapala. Morala je nešto da učini za sebe i raščisti sa sobom. Najednom nije mogla da miruje. Bila joj je potrebna promena. Beg iz okruženja gde je sve podsećalo na Eliota. Beg od svega zbog čega je proteklih godina bežala. I na kraju, htela to da prizna ili ne, beg od čekanja da se on, ipak, pojavi i da neko logično, prihvatljivo objašnjenje, ma kako ono zvučalo. Spakovala je svoje stvari i uzela Kodija u naručje. Spustila se sprat niže i pokucala na Lindonova vrata. Ušetala se pored njega u stan i sela u salon. Kodi je tužno gledao. Lindon i Livija su zagrljeni stajali pred njom i gledali je bez reči, radoznalo.
~ 76 ~ Foxy
Zvoncica - Vas dvoje samo doprinosite mom lošem raspoloženju - objavila je. - Pošto ste krivi, ostavljam vam Kodija na neko vreme. - Pobogu, Debi, gde ideš i zašto sada... - Ovaj prilog me je pokrenuo - bacila je snimak na sto. - Potrebno mi je da malo budem sama i... Javiću vam se. Tako je krenula.
- Debi, gde si? Lindonov glas je bio prekoran, a onda se čulo komešanje i rasprava. Livija mu je očito otimala slušalicu. Debora se setno nasmešila. Nedostao joj je Bangkok, i njeni prijatelji u njemu, ali još nije završila svoje traganje. Plašila se, da će ipak proći mnogo vremena da ga okonča. Ipak, sve više je upoznavala sebe. Postala je drugačija. Odvažnija i sve hrabrija, sve sklonija avanturi. - Ne javljaš se danima, i već smo zabrinuti za tebe! - čuo se glas sa druge strane. - Svi! - Livija, šta pokušavaš da mi kažeš?! - Eliot je dolazio je i tražio te... - udahnula je. To je zaista iznenadilo. Toliko da je njeno srce zalupalo i krenulo naviše ka grlu gde kao da se zaglavilo. Sve i da je imala nekog teksta, nije mogla da ga izgovori. Baš tako se osećala pre dva dana, kada su se zamalo sreh. - Debi - kao iz velike daljine dolazio je Livijin glas do njene svesti. Mislim da treba da se vratiš i o svemu razgovaraš sa njim. Uostalom, i sama si odgledala njegovu reportažu i videla da je bilo osnovanih razloga za sumnju. - Slažem se. - U tom slučaju, verujem da će ti nešto značiti kada ti kažem da je... Oni su zaista napravih i reportažu o Bangkoku i nama i... Ti u toj reportaži izgledaš... - Zaljubljeno? - Da - potvrdila je Livija, - Da li to da shvatim kao da dolaziš?
~ 77 ~ Foxy
Zvoncica - Ne - rekla je odlučno. - Moram još mnogo toga da obavim. Ovde... Vodim svoju hčnu privatnu istragu i pravim reportažu - završila je smirenim glasom. - Rizikuješ - upozorila je. - Ne, kockam se. - Debi, da li si u Las Vegasu?! - Ni blizu! - uzvratila je pre nego što je prekinula vezu. Eliot je tražio?! Njeno srce je udaralo kao pomahnitalo. Bila je na korak od toga da pogazi sopstveni ponos i vrati se u Bangkok. Nesvesno se osmehnula. Morala je da nastavi dalje, sama.
Samo dve nedelje kasnije, Debora je mogla da bude zadovoljna sobom. Samopouzdanje joj se skoro sasvim povratilo. Doduše, još uvek je umela da se krije i beži, ali znala je i da se suočava sa svojim problemima. Prolazio je još jedan vikend, a ona je ponovo odlagala poziv koji je trebalo da obavi. Ipak, pre nego što je izašla iz svog privremenog stana okrenula je poznati broj. - Lindone?! - Do vraga, Debi?! Gde si? Šta radiš... - Oprala sam kosu, osušila je fenom - smeškala se. - Čitala sam novine, malo dremuckala i sada se spremam za susret sa jednim muškarcem... - Debi?! Da li je sa tobom sve u redu? - Naravno! Nedostaje mi još samo malo i sve će biti savršeno! - Drago mi je da to čujem, jer... Ovde je pakao. Eliot... Sa svih strana je imala informaciju da je Eliot traži, ali... Nemoćno je slegla ramenima. Sa nestašlukom se prisetila još jedne situacije u kojoj su se zamalo susreli. Ipak, sudbina nije htela da se sretnu, zaključila je skoro zadovoljno. - Praktično, on se preselio ovamo - obavestio je Lindon. - Prvo je danima kampovao ispred tvog stana, a onda... Eliot ume da bude
~ 78 ~ Foxy
Zvoncica prilično tvrdoglav, uporan i nezgodan kada mu je do nečeg stalo, i kada je u nešto ubeđen. - A ubeđen je u šta?! - Da ga voliš, isto kao i on tebe. - U pravu je. - Onda se nećeš ljutiti što sam popustio i dao sam mu ključ od tvog stana... i Kodija - dodao je bojažljivo. - Ne ljutim se - uzvratila je veselo. - Ja i onako nisam tu, a on i Kodi se lepo slažu. Pozdravi ih obojicu! - Pozdraviću... - Debora, zašto to ne uradiš sama? Pre nego što je mogla da se pripremi za takav šok, čula je, dobro poznati glas. Ljutit, besan i očajan. Ali, to nije bilo ništa u poređenju sa onim trenutkom kada je shvatila da ga je zamalo srela. - Debora, gde se kriješ?! - Ne krijem se - ispalila je dok je Eliotov glas još uvek odzvanjao u njenim ušima. Srce joj je udaralo kao ludo. Imala je utisak da je tu pored nje, da može da ga dodirne. Sve i da je htela nije mogla da ga zaboravi. Iz časa u čas je sve više izgarala od želje da ga vidi. - Dakle, nakon ćutanja si prešla na tvrdoglavost. - Nemaš pravo da se ljutiš! - Debora, gde si? - Eliote, trebalo je da mi ugradiš bubicu ili neki senzor za praćenje ako te to toliko zanima - odvratila je glatko. - Ako se dobro sećam, to je tvoj stil? - Znam da sam to zaslužio, ali... - Ja ono nisam zaslužila, ali sam dobila. - Debora... - Žao mi je Eliote, ali moraćeš malo više da se potrudiš. Predlažem ti... - Misliš da nisam pokušao sve da zaboravim?! - Htela sam da ti predložim nešto drugo. Na primer, da u mom slučaju treba da koristiš malo manje svoje opreme, a više mozak ili srce - objavila je pre nego što je prekinula vezu.
~ 79 ~ Foxy
Zvoncica Nije videla realne razloge da ga toliko muči, ali odlučila je da ne bude baš tako jednostavno. U njenom životu nikada i nije biio ničeg jednostavnog. Izuzev... Da se zaljubi u Eiiota.
Pola sata kasnije, dok je prolazila hodnicima, osmehjoj je još uvek blistao na usnama. - Zdravo! - pozdravila je smeđokosog muškarca koji je neodoljivo podsećao na Eiiota. Bih su tako slični, a ipak različiti. - Kako si, Bobi? - Od kada si se ti pojavila u mom životu, sve mi je krenulo nabolje. - Što se za tvog brata ne bi reklo - dodala je. - Nemoj mi reći da si i ti počela da ga sažaljevaš? - Malo. Istina, Eliot nikako nije ličio na muškarca kojeg je trebalo sažaljevati. Naprotiv, divila mu se i volela ga još više, ako je to uopšte bilo moguće. Proteklih nedelja je to otkrila odgledavši masu njegovih reportaža kojima je Robert gotovo zatrpao i zbog kojih je bio izuzetno ponosan na svog brata. - Slažem se da je zaslužio da ga mučiš, ali... - Robert je uzdahnuo. Ovo sa mojim srcem ga je zaista uzdrmalo i... On je zaista divan čovek. - Znam... - složila se zamišljeno. - Debi, možda je vreme da mu javim... . - Roberte, da se nisi usudio! Budeš li me odao, lično ću se potruditi da ti iščupam srce. - Moja usta su zapečaćena - obećao je. - Uzgred, Debi, anđele... smeškao se. - Moje srce je u tvojim rukama. - Nemoj to da zaboraviš! - upozorila ga je kroz osmeh. - Znači, spreman si za operaciju - dodala je ozbiljnije. - Ti? - Ja te neću operisati, samo ću biti pored tebe. Na taj napredak kod sebe je bila izuzetno ponosna, kao i na to da je londonske kolege nisu zaboravile i da su joj u svemu izlazili u susret. - Onda sam i ja spreman.
~ 80 ~ Foxy
Zvoncica
Imala je onaj osećaj u sebi. Isti onaj, koji je u par navrata nije prevario, samo što su se tada mimoišli, jer je ona pratila svoj instinkt. Ovoga puta, nije htela da beži. Mogla se zakleti da će se Eliot svakog časa pojaviti i, čekala je. Debora je u sebi pripremala neki dostojanstveni govor i ponavljala ga dok je sedela pored Roberta. Bila je uzbuđena, ustreptala i...Potpuno konfuzna i zbunjena. Uplašena. Ali, nije ni dozvolila da je obuzmu zle slutnje. Za razliku od nje, Robert je bio dobro raspoložen, toliko, da za nekog u njegovoj situaciji to gotovo da nije bilo primereno. - Kako znaš da će se moj brat pojaviti?! - smejao se. - Jednostavno... - nije bilo logičnijeg objašnjenja. - Znam! Osećam! Baš u tom trenutku, u hodniku bolnice je nastala gužva. - Gospodine, vreme posete je prošlo... - čuo se piskavi glas dežurne sestre. - Pokušaj da me zaustaviš! Debora i Robert su razmenili brze poglede i nasmejali se. Njen smeh je bio pomalo histeričan, ali je njegov bio vedar i veseo i ulivao je nadu. - Ne možete da uđete kod... - nastavilo se sa druge strane vrata. - Samo me posmatraj - vrata su se otvorila i Eliot se pojavio na njima. Zastao je kao prikovan u mestu, a dežurna sestra se sudarila sa njegovim leđima. - U redu je - otpustila je medicinsku sestru neprepoznatljivm glasom. - Očekivali smo i nadali se poseti gospodina Drajzera. Jedan delić sekunde bila je izgubljena u njegovom pogledu koji je pokrenuo sva njena čula. Gledala ga je nemoćna da se pokrene. Izgledao je viši nego što se sećala. Ili je samo bio mršaviji? Kosa mu je bila još svetlija, a crte lica su odavale umor i iscrpljenost. Na usnama mu je, ipak, lebdeo osmeh. Pun neverice.
~ 81 ~ Foxy
Zvoncica - Prokletstvo, trebalo je to odavno da shvatim! - prekorevao se Eliot i netremice je posmatrao. Stajao je na vratima, kao da se bojao da bi ona mogla da pobegne kroz njih, ako se slučajno pomeri. - Ne, ja baš mislim da si izabrao pravi trenutak - usprotivila se prirodnim glasom, iako je srce pretilo da joj iskoči. - Čuo sam da razlike u mišljenjima samo čine život uzbudljivijim primetio je Robert. - Sa tobom ću se kasnije obračunati - obećao je Eliot svom bratu uz brižan pogled. - Nemam ništa protiv, ali prvo se pobrini za sebe. Pogledaj se na šta ličiš. - Prvo ću da se pobrinem - poslao joj je jedan značajan pogled. - Da moje srce dobije svog ličnog kardiologa. Debora je bila prijatno iznenađena njihovim dobroćudnim humorom. Eliot joj nije prilazio, nije joj se obraćao, ali imala je utisak kao da može da čita njegove misli. Da nasluti njegova osećanja. Ruke su joj se tresle od želje da ga dodirne. Ali, nije se usuđivala da se pomeri. - Debora, mogu li po tom pitanju da računam na tebe? - obratio joj se. - Ja sam još uvek patolog - upozorila ga je. - Ovaj izlet u kardiologiju je samo... - Ako i dalje budeš tajanstvena i ako mi ne oprostiš, računaj sa tim da će mi srce prepući i da će svi moji organi završiti u tvojim rukama. Na patologiji! - Mislila sam da je tvoje srce već u mojim rukama - pogled joj je skliznuo na njen zlatni lanac sa priveskom koji joj je poklonio. - Tako sam na kraju odlučila da protumačim tvoju poruku... Kada je ponovo potražila njegove oči, Eliot je bio pred njom. - A kako si drugačije mogla da je protumačiš?! - držao je za ramena i gledao u čudu. - Nego kao izliv... - Eliote, bojim se da ti je promaklo i to da ja ne volim nakit, i da je svašta moglo da mi padne na pamet... - Bojim se da stalno pravim neke greške kada si ti u pitanju i da ćeš morati da počneš da se privikavaš na nakit - uhvatio je za ruku i pomilovao joj nadlanicu. - Preciznije, mislim na nakit na tvom domalom prstu.
~ 82 ~ Foxy
Zvoncica U njegovim očima videla je sve one emocije koje su bile u njoj. Izgubljena u njegovom zagrljaju, smejala se i plakala u isto vreme. Osetila je njegov dah na obrazima samo tren pre nego što je spustio usne na njene. Baš u trenutku kada su se njegove ruke sklopile oko nje, i kada je htela da mu, konačno, izjavi ljubav Robert se nakašljao. - Ovo nije pravo mesto za vas dvoje... - promrmljalo je. - Osim toga izlažete me opasnosti! - Zašto?! - pitali su gotovo uglas. - Ako mi srce ne otkaže, ubiće me vaša patetika. - Slažem se - Debora se nasmejala protiv volje. - Roberte... - Eliot je bio zabrinut. - Ne brini sada za mene - bunio se Robert. - Sada kad si je pronašao, mislim da će već od sutra i moje srce biti u pravim rukama. - Ne volim zagonetke! - bunio se Eliot. - A od kada sam sreo Deboru... - uzdahnuo je nemoćno. - Kao da sam zapao u jednu i nikako ne mogu da nađem rešenje. Njegov pogled je bio blag, zabrinut, ali i pun najrazhčitijih emocija koje su se smenjivale. Kajao se, nadao, obožavao je, a istovremeno... - Debora, nadam se da nisi napravila neku glupost i... - Ne, Eliote - umirila ga je kroz osmeh. - Sve je vrlo regularno i... - Ali su njen renome, veze i znanje malo ubrzali proces - Robertov glas je bio nestrpljiv i veseo. - Dokazala je da je sposobnija na poljima na kojima si ti... Zatajio?! - Znaš, Eliote, nisi se baš pokazao kao neki detektiv, i čudi me kako se uopšte izvlačiš iz svih onih avantura - prekorno ga je pogledala. Koje nazivaš reportažama. - Gledala si?! - Sve - klimnula je. - Robert me je zatrpao... - Nadam se da će to biti olakšavajuća okolnost što ti nisam rekao da je sa mnom, ali zapretila mi je... - Debora - njegov pogled je bio pun obožavanja i neverice. - Upravo razmišljam da li da te zadavim ili ugušim poljupcima... - Ovo nije pravo mesto ni za demonstraciju sile - nasmejala se sva omamljena od čudesne ljubavi prema njemu. - A za izjave ljubavi?! - bez oklevanja je privukao u svoj zagrljaj.
~ 83 ~ Foxy
Zvoncica - Sada kada si me pronašao, nema razloga da žurimo i pravimo greške... - Već sam ih previše napravio da bih... - privukao je jače uz sebe. Znaš, sada kada si ponovo u mom naručju, znam da sve će biti dobro. Mislio sam da ti nije stalo do mene! Po načinu na koji je gledao, nije bilo sumnje da dele osećanja. - Vidim da su te sve vreme mučile sumnje, kao i mene... - Debora... - tiho je ponavljao njeno ime i ljubio joj kosu, dok njegova oseća nja nisu provalila iz njega. - Volim te. - Eliote, toliko te volim da... - sada joj je bilo sve lakše. Osetila se tako divno da je morala da ponovi te reči.
Eliot je sa pažnjom spuštao na krevet. Milovao je nadlanicom njene obraze. Jaka i nezavisna, a istovremeno osećajna i ranjiva. Nikada ranije nije sreo ženu sa takvom kombinacijom osobina. Nije ni čudo što ga je osvojila na prečac, što ga je zbunjivala, što je bio izgubljen bez nje. Uzdahnuo je. - Stvarno si pored mene?! Klimala je glavom. Kao da je i ona jedva mogla da poveruje da se to stvarno događa. - Da samo znaš koliko si mi nedostajala... - Pokaži mi, Eliote... Usne su im se spojile sa takvom žestinom, da više nije bilo prostora za stvarnost. Otkrivali su se jedno drugom i predavali na hiljade načina, dodirima, milovanjima, poljupcima ili recima ljubavi. Pored sve žurbe da se spoje osećali su se svim čulima i znali da pripadaju jedno drugom. Mnogo kasnije, kada se oluja njihove želje stišala, Debora je ležala zadovoljna u njegovom naručju. Nije imala sumnje da tu pripada i da svaki novi dan želi da započne baš tako. - Sviđa ti se ovde? Ona se kao okretala oko sebe. Eliotov stan je bio moderan i lep, ali ona sada nije imala vremena za razgledanje.
~ 84 ~ Foxy
Zvoncica
je.
- Nedostaje par sitnica da bih se osećala kao kod kuće... - mrmljala
- Kodi je tu! - Doveo si ga?! - Tačnije... - nemoćno je slegao ramenima. - Kidnapovao sam ga i ostavio ti pismo, ako želiš da ga otkupiš. - Nadam se da cena nije previsoka - mrmljala je i milovala kažiprstom njegove grudi, vrat i liniju njegovih usana. - Ima mnogo scena koje sam smišljao u noćima bez tebe - priznao je pokajnički, a ugao usana mu se nekontrolisano krivio u osmeh. - Imam utisak da ćemo se oko svega lako dogovoriti... - mrmljala je sanjalački. - A tebe osećaji ne varaju! - Ne - rekla je sa ubeđenjem. Zastao je, i potražio njen pogled. Ovoga puta ni mene moji instinkti ne varaju. Znam da smo spremni za novi život pun bezgranične ljubavi, ali i mnogo više od toga.
Kraj
~ 85 ~ Foxy