Script br. 4 by Script

Script 4/2016

SADRŽAJ BELETRISTIKA Braco Subotić Jedna ili neka od istina 9 Manifestum kratko 10 Sve si 11 Moći, htjeti, željeti 12 Na jedan 13 Anis Arafai Noga 14 Enver Muratović Kuda to ode Enisa 16 *** 17 Starac i golubovi 18 Ilija Aščić Stranci 19 Omer Ibrahimagić Ima jedan dud 24 Trs (E Profundis) 26 Nišići 28 Vranica 30 Marko Gregur Kapetan dugog plutanja 32 Slobodan Kalezić Balada 48 Epitaf 49 I to smo mi 50 Miljković 51 Plač grada Dubrovnika 52 Ponori naši kud li sežu 53 Povratak 54 Spasoje Joksimović Geometrija samoće 56 Vasko Raičević Idealni čitalac 65 Jelena Lela Milošević Ristana 74

IZBOR IZ NOVIJE SRPSKE POEZIJE Bojan Marković Detinjstvo je čudesni apartman... 107 Zavičajni ljuban-krajolik je paklen i tu nema suza 109 Danilo Lučić *** 112 Ugovor o interpretaciji sa ili bez benefita 113 *** 114 Jovana Buljugić Pesme 115 Marko Stojkić Mucam neki beli haiku 119 Marija Nikolajevna nije mrtva 120 Gangbang 122 Maša Seničić Prista ništa 123 Tradicija 124 Aeroplan 125 Šmirgla 127 Rikardo Ja želim da živim normalan život Džejmija Olivera 128 Ne stavljaj ruke u usta 129 Svi bismo voleli da budemo mašinovođe… 130 Prošlo je to vreme kada su pekarke… 131 Neka znade Dušan kleti 132 Ništa nije kao što izgledam 133 Slađana Simrak Bez preterivanja 134 Na crveno slovo 135 Kroz rende 136 Kranovi u magli 137 Vladimir Stojnić Vulgar Display of Power 138 Noć pada na Zemun-Borča most 139 Nakon promocije, za stolom 140 ESEJISTIKA Aleksandar Radoman Orgije banalnosti Goran Radojičić Bajkovitost magičnog prostora...

145 149

Nađa Bobičić Ljubavna priča kapitalizma Vanja Kovačević Filozofija objektivnog biciklizma Zorana Kopitovića Sofija Kalezić Dvojnik i njegova fenomenologija

153 158 161

POETAE NOVI Goran Radojičić Književni klub Poenta poetica Sara Drinčić Pjesme Lazar Šćekić Pismo N Litanije Smak jutra O Marie Ostavljam te samu Sonja Milatović Odavde do neba Ne, ti nijesi običan Kroz javu i san I ne, nije ovo san o sreći Pod svetionikom

169 171 175 176 177 178 180 181 183 184 186 188

ANTOLOGIJA Novica Tadić Kad sam se trgao Pred san Kokoš u sobi Nahtkasna Zidovi pismonoše Tabakera Travestija Jurodiv Tavanski zapis, strah Prosta beleška

193 194 195 196 197 198 199 200 201 202

IZNAD HORIZONTA - Legende śeverno-američkih urođenika Legenda o Ludom Konju Legenda o Velikom Duhu Dječak iz školjke Legenda o konju Legenda o Stijeni Koja Sjedi Kako je vraćena kiša Zmija lijepih boja

205 206 208 212 214 216 219

BELETRISTIKA

Braco Subotić

JEDNA ILI NEKA OD ISTINA Kiša škropi glave, grlo popi. Što mu ruka priredi pa sklopi grlo s glavom, vrlo zanijet slavom. Zlato ište da ga noću topi. Onostranom tada ti oči pokloni. Sanjaj mjesec i zvijezde kako iznosiš. Silan teret neba a krhke ti kosti. Zarad vrle slave čuvaćeš i mošti. Ljudi prostih, dobrodošli gosti. Svijet je mrtav kao onaj prošli. Na kalem su lako pogrešni nadošli. A u kamen ludi ispravni zaboli. Da osjete tačno koliko prima soli razjapljena rana, zbog ljubavi, kad voliš. Kiša škropi glave, grlo popi. Što mu ruka priredi pa sklopi Grlo s glavom, vrlo zanijet slavom. Zlato ište da ga noću topi.

MANIFESTUM KRATKO Ja nemam ništa osim riječi, nemam ništa za reći. Mimo toga jer u suprotnom bi mogli poteći silni potoci suza, otud sliti se ka rijeci. Nastaviti ka moru, noseć mene u vreći. Iz koje zavijam jer razum ne stigoh steći Od jakih eskapada i fantazija o sreći.

SVE SI List. Butina. Sokovi cure niz. Blag dodir vrhom prstiju. Nosim se mišlju da prislonim čašu, napunim je pa iskapim. Rukom preko koljena. Ružičasta predstava. Najljepša i mirisna. Predvojena želja uvijek je zamisliva. Vrh koplja bridi izmedju sfera i nas. Zamišljam ti ruke, noge i usne. Otvorim oči kad tiho kažeš : „Tu sam.“ Dlanom o članak, zubima o leđa. Zovem te prvim slovom imena. Sve si.

MOĆI, HTJETI, ŽELJETI Spušteni zastori plave boje. Škure na prozoru. Da niko ne viri. U cilju zaštite, mijenjamo teze. To je neizostavno za naš spas. Misao grca u bolu među drvećem a stari plafon prijeti da nam se sruči na glavu. Na njemu je nebo i mjesec pun. S lijeve strane je priroda. Zeleno drago blago. Moje sjeme u njenoj kosi. U trbuhu nije. Vadimo kestenje iz vatre, kao riječi iz konteksta. Koliko je tačno moći, htjeti, željeti. Koliko je teško i da li je stvarno. Moguće moći, htjeti, željeti. Mi želimo da hoćemo da možemo. Mi bismo mogli da poželimo samo da hoćemo. Moje sjeme u njenoj kosi, u stomaku nije. Njeno lice je sreća a glas njen ton radostan. Moje sjeme možda ni čisto nije, a biće njeno poput zavojite staze. Hodam tuda koracima opreznim. Želim da mislim da mogu jer hoću. Želim da ona može što bih htio. Želim moje sjeme u njenoj nutrini. Želim mnogo toga a možda ne bih smio.

NA JEDAN Veliko nevrijeme, a jun mjesec je. Volim takav ishod na kraju dana, dobro je. Što se mislilo danas, mislilo se. Sad ostaje samo tišina i ostaje da pridobije me. Jer drugi svi su odsutni ili kriju se. Nema grke, razumijem. Od mraka sklonili se. Pola nama, pola stvarima pisano je. Osjećaj je zapleten i tvori ostalo sve.

Braco Subotić je rođen u tadašnjem Titogradu ,danas Podgorici otuđenoj, 1978. Piše poeziju od svoje 18-e. Štampan par puta u grupnim izdanjima. Nema zbirku još uvijek. Kaže da ne stiže od bavljenja muzikom. Vjeruje u promjenu i boljitak dan-danas. 15

Anis Arafai

NOGA -1Na trgu su se obično sastajali on i ona. Na trgu su se obično sastajali on i ona kada on neočekivano upita nju za jedan neosporivo ljubavni čin. Na trgu su se obično sastajali on i ona kada on neočekivano upita nju za jedan neosporivo ljubavni čin tako da mu ona bez oklijevanja ponudi svoju desnu nogu. Na trgu su se obično sastajali on i ona kada on neočekivano upita nju za jedan neosporivo ljubavni čin tako da mu ona bez oklijevanja ponudi svoju vještačku desnu nogu da je zadrži cijelu sedmicu. Ona odlazi s trga na štakama. On se s nogom vraća kući. -2Kod kuće je bio srećan s tom nogom. Činila ga je srećnim čovjekom cijelih neđelju dana. Srećnim zato što je to noga jedine žene koja je ostavila traga u njegovom srcu. Srećnim, jer je to jedina noga koja ne liči na neku drugu. Srećnim zato što je jedinstvena među svim nogama i u koju vrijeme nije urezalo svoje oštre zube. Srećnim tako srećnim tako srećnim tako srećnim kao da je to prava noga. Srećnim, jer ju je svake večeri izvlačio iz njene najlon čarape centimetar po centimetar od početka butine do potkoljenice a onda opet centimetar po centimetar oblačio u tu istu čarapu. Srećnim zato što je svake večeri imao svoje mjesto na stopalu te noge i lakirao bi nokte njenih pet prstiju crvenom, ali tako crvenom da je prestajao da ośeća potrebu za umirenjem požudnog psa koji je u njemu režao i lajao. Srećnim zato što se svake noći pravio da je pomalo maljava i stoga nepristojna ta noga što ga obavezuje da uzme sapun i da je nasapunja pa onda da brije i izbrijava dok crna sjena besprekorno ne izblijedi i tako dostigne potpunu bjelinu. Srećnim, jer je svoju bitku vodio napadajući je uzdisajima i dodirima koji su se ređali jedan za drugim i gubili na tom nestvarnom mesu poput vagona slabo pričvršćenih za lokomotivu, koji žure u preriji, ali ne reaguju na povlačenje mašinovođe. Srećnim 16

zato što je svake noći, kada nanovo zadrhti, za jedan trzaj bliže iscjeljenju te noge. Toliko je blizu toga da se svake večeri puls života vraća u tu masu silikona. Toliko blizu da noga na kraju svake večeri ne jadikuje zbog svog onog rezanja i one neoprostive izdaje koju zovemo: amputacija. -3Na trgu će se uobičajeno sastati ona i on. Na trgu će se uobičajeno sastati ona i on i on neće očekivati da će ona da ga pita za jedan neosporivo ljubavni čin. Na trgu će se uobičajeno sastati ona i on i on neće očekivati da će ona da ga pita za jedan neosporivo ljubavni čin tako da će joj on bez oklijevanja ponuditi svoju desnu nogu. Na trgu će se uobičajeno sastati ona i on i on neće očekivati da će ona da ga pita za jedan neosporivo ljubavni čin tako da će joj on bez oklijevanja ponuditi svoju pravu desnu nogu koju će odrezati testerom i staviti u frižider na neđelju dana kako bi je ona imala zauvijek. On odlazi s trga na štakama. Ona ne zna kuda da ide s tom nogom u rukama. (Inspirisano filmom Slijepa zvijer Yasuzoa Masumure) Preveo Mirza Lekić

Anis Arafai je marokanski autor i pripovjedač rođen u Kazablanki 1976. godine. U svijetu arapske fikcije poznat je po kratkim eksperimentalnim tekstovima. Objavio je devet zbirki priča, a njegova djela prevedena su na francuski, engleski, španski, portugalski, persijski i kineski jezik. Dobitnik je Gutenbergove nagrade. 17

Enver Muratović

KUDA TO ODE ENISA Već dvadeset i tri godine Prebiram po sebi: sjećanja, riječi i suze; Krijem pjesme o Njoj da ih niko ne vidi, Jer ima ljudi urokljivih očiju i crna srca, A pjesma o Njoj treba da bude čista Baš kao i Ona, na tabutu, onog junskog dana!

Već dvadeset i tri godine Ne umijem da odgonetnem: kuda to ode Enisa!? A kao juče sreo sam je u povratku sa korzoa! Ništa te noći, Bože, nije ličilo na to da je neću vidjeti ovako dugo; Nasmijana i srećna bješe te večeri 22. juna 1993. Kao da već sutra neće biti mejt na tabutu! I pamtim njene ljubavi iz spomenarâ – Sretnem te žive ljude, srećne, po čaršiji; Drugaricama njenim, školskim, imena pamtim: Lejla, Ema, Anka, Azra, Indira; Volim ih sresti kao da dio Nje još traje u njima, Vidim u njima svima Enisu samu!

A sve naredne godine hoću li čekati i pisati, Sve dok me, jednog običnog dana, Melek smrti ne prozove, voljom Uzvišenog Gospodara? Jer, bez imalo sumnje, drvo za moj tabut raste, I platno posmrtno, moje, neko negdje tka... Rožaje, 29/30. april 2016.

*** Gotovo da je izvjesno proljeće; Već slutim haiku o potoku kiše što juri Niz prozorsko staklo ka vječnoj zemlji... Manje studi ulazi u kosti I u sobi podnošljivija je ćutnja.

Ovo malo vatre što nosim u sebi, Hoće li biti dovoljno, Hoće li potrajati, Do sunca? januar 2015.

STARAC I GOLUBOVI Onaj starac dolje na klupi Sasvim spokojno Čeka na Smrt... Golubovi kljucaju suncokret ispred njega, Podne je I ne čuje se ništa. Ljetnje sunce otjeralo je Sve sa trga Osim te golubove I tog starca.

Enver Muratović, rođen je 18. marta 1978. godine u Rožajama. Objavio zbirke poezije: 1. ZA SUNCEM ZAVIČAJA, MRZ Pljevlja, 1996; 2. SUNCE U ČAŠI (haiku), Rožaje 1997; 3. UZMI I OSTATAK MENE, MRZ Pljevlja 1998; 4. DRUGA OBALA, KOMOVI Andrijevica, 2001; 5. NAOPAKO, Centar za kulturu Rožaje 2004; 6. IZA MENE (izbor iz poezije), Centar za Kulturu Bihor, Petnjica, 2013. Zastupljen je u antologiji „Bijel behar“ (poezija pjesnikâ Bošnjaka Kosova i Sandžaka), kao i u antologiji „Trešnjev cvet – jugoslovensko haiku pesništvo“, koju je, u saradnji sa Centrom za Istočnu Aziju, 2002. godine izdao beogradski Filološki fakultet. Živi i radi u Rožajama. 20

Ilija Aščić

STRANCI Vlak je stigao na stanicu, vrata su se automatski otvorila, pa sam ušao u vagon. Bila je ponoć. Odšljakao sam dvije smjene za redom u hotelu i bio sam premoren. Nakon 16 sati šljake jedva sam vukao noge. Osim mene u vagonu su bile još tri cure, tri mlade ribe koje su se vraćale iz grada, 23-24 godine. Sve tri plavuše, suknjice, čizme, kaputići. Tu i tamo dogodi se da se među svim tim ženama koje srećeš iz dana u dan na poslu i u bircevima i na ulici pojavi neka koja te uzdrma od glave do pete. Postoji nešto magično privlačno u njihovom izgledu, u njihovoj frizuri, u njihovom licu, pogledu, boji očiju, nešto što te potpuno zaokupi i zbog čega si voljan učiniti sve samo kako bi na trenutak barem porazgovarao s njom, jer iz nekog razloga vjeruješ da u njoj ima nešto posebno. Postoje takve žene i neke od njih sam upoznao. Ali to nije bila nijedna od ove tri. Prošao sam kraj njih i sjeo par redova iza njih, a ruksak spustio na sjedalo kraj sebe. Imao sam 30 godina, ali bio sam premoren kao da imam 65. Glas iz zvučnika je najavio da se vrata zatvaraju, a zatim su se doista i zatvorila i vlak je krenuo. Imam 30 minuta vožnje do svoje rupe u predgrađu, a onda napokon san. Tu i tamo znao sam i pridrijemati u vlaku, ali ovaj put nije bilo šanse - one cure su mljele kao automati, nisu se gasile. Odakle tim ženama toliko besmislenih riječi, pitao sam se. Uglavnom me ne zanima što bilo tko ima za reći, ali htio ne htio, morao sam čuti njihov razgovor. Naravno, pričale su o dečkima, o tome koji dečko vozi koji auto, koji se zaposlio ovdje, a koji ondje, koji je fora, a koji je seronja. Mogao sam zamisliti njihove dečke, jadne tupane koji idu u teretane i rade kao konobari i autolimari, koji voze frizirane Alfe, koji moraju pogađati njihove želje, daleko iznad njihovih mogućnosti i daleko izvan svake logike. - ...i onda sam mu rekla: Ja se do 27. želim udati i imati dijete! Ja želim biti mlada mama koja će gurati dječja kolica ulicom. Ja ću to s tobom ili bez tebe... Mogao sam zamisliti tu scenu, ona dramatično postavlja ultimatum, a on se nelagodno meškolji kao da je kriv za nešto. Ona je oko njega isplela mrežu, koje nije bio ni svjestan. Namamila ga je u kavez svojom pizdom, a onda zatvorila vrata. Skoro mi je bilo žao jadnog idiota, ali vjero21

jatno ju je zaslužio. Sve te glupe kuje su funkcionirale kao da su ih kopirali s istog predloška. Sve su željele naći nekog jadnika da se brine za njih, a onda se okotiti pod svaku cijenu, kao da će iz njihove rupe izići Isus Krist osobno. Djeca su njihovo oružje i one ga nemilosrdno upotrebljavaju. Sve su one moralizirale i dijelile lekcije s visoka i bile su uvijek u pravu, a jebale bi se sa svakim tko ima firmu i vozi novi Mercedes. Stavio sam slušalice na uši, da ne čujem ništa. Vlak je usporio i zaustavio se na sljedećoj stanici. Vrata su se otvorila i u vagon je ušao neki pijanac, tip od jedno 45 godina. Otrcana odjeća, opako, podmuklo lice. Bacio je pogled po vagonu i čim je vlak krenuo sa stanice, odmah je prišao curama i počeo neku priču. To je problem s noćnim vlakovima, tramvajima i autobusima. Puni su tih usamljenih starih crkotina, tih idiota koji bi se zalijepili za bilo koga i davili, davili, davili. Ako si pristojan i odmah ih ne odjebeš, slijedi maltretiranje njihovom besmislenom životnom pričom. Možda je Kerouac osjećao mističnu povezanost s cijelim čovječanstvom, s bilo kim i bilo gdje, ali ja je ne osjećam. Vidio sam da nešto melje, ali nisam čuo što, jer sam imao slušalice na ušima. Stajao je pred njima i lamentirao i cerekao se i mahao rukama. One su sjedile i gledale u njega, bez riječi. Bilo im je na očigled neugodno. Nisu znale što bi s njim. Nisu željele biti u njegovoj blizini, ali nisu se mogle maknuti iz vagona. Dok je lamentirao, stavio je ruku na rame jednoj od njih, a ona ju je odgurnula. Okrenula se prema meni. Tražila je moguću zaštitu, a ja sam bio jedini tko bi ih mogao zaštititi ako tip postane nasilan. Bio sam muškarac i izgledao sam pristojno. Ja sam dobar gradski dečko koji će izložiti svoje dupe kako bi zaštitio njihov integritet. Izgledao sam pristojno, jer je korporacija očekivala da izgledam pristojno, kako bi klijenti u našem hotelu ostavili što više love, kako bi gazda na vrhu mogao imati jahte i kuće i jebati mlade pičke poput njih. Sad su se instinktivno poistovjetile sa mnom. Netko drugi, neki dobro odgojen frajer koji želi postupiti ispravno, ustao bi, prišao pijancu i rekao sljedeće riječi: „Čuj, majmune, da si ostavio ove djevojke na miru! Jel ti jasno?“ A zatim bi mu zalijepio pljusku. Tip bi odjebao u kut i ne bi se više usudio podići pogled. Frajer bi pobjedonosno sjeo kraj njih i zabavljao ih do kraja vožnje. Pravi muškarac. Ja sam samo sjedio i gledao.

Tip je postao očigledno naporan. Htio je da ga jedna od njih poljubi. Ona ga je zgađeno odgurnula. Stišao sam glazbu u slušalicama. Čuo sam da jedna od cura govori kako će zvati policiju. Uvijek ta isprazna prijetnja policijom! - Policiju? – upita pijanac teatralno. - Zašto? Mislite da će policija zaustavit vlak? - Čujte - reče cura. - Dajte nas samo ostavite na miru. Molim vas! - Na miru? Zar ja vama dodijavam? - Molim vas! - Ja samo želim razgovarati. Htio sam samo razgovarati s vama... htio sam reći... O bože, nema ništa jadnije od praznoglavog idiota koji se uvaljuje ženama koje ne žele imati posla s njim. Bilo je to tragično, glupo i jadno, ali odlučio sam da me se ne tiče. U nekoj drugoj situaciji ja bih možda ustao i ošamario ga i izbacio ga van na sljedećoj stanici. Možda bih to učinio i bez razloga. Sad me nije bilo briga. Ali priđe li meni na pola metra, izvadit ću skakavac i zabosti mu ga u rebra. I naravno - frajer je krenuo pravo prema meni, jer zašto ne, tu sam u vagonu – treba i meni sjebati večer. Gurnuo sam ruku u džep jakne i dohvatio skakavac. Zadržao sam ruku u džepu. Frajer mi je prišao na oko 1 metar. - Gospon, imate li cigaretu? - Imam – rekoh. Stajao je i čekao. Gledao sam u njega. Glupe, isprazne, govnaste oči. Zašto takvi ljudi postoje? Zašto ih kukci ne pojedu? Očekivao je da ću izvaditi kutiju i dati mu cigaretu, kao muškarac muškarcu. Ja sam sjedio i gledao u njega, bez namjere da izvadim cigarete. I dalje sam ruku držao na skakavcu. Kad je shvatio da neće dobiti cigaretu, zakolutao je očima u stilu „ljudi moji...“, okrenuo se i otišao. Otišao je na drugi kraj vagona, izvadio kitu i počeo pišati na pod i na stolice. Mahao je kitom, pišao i pjevao. Pjevao je „Ženi majka sina svoga“. Počeo mi je ići na živce. Na trenutak sam stvarno pomislio da isprašim tog majmuna. Ali kvragu, meni nije učinio ništa stvarno ružno. Sve dok izvodi svoje budalaštine podalje od mene, to je njegova stvar. Frajer se ispišao, a onda je tako otkopčanih hlača otišao prema curama i mahao kitom ispred njih. Skakutao je oko njih i jednu je udario kurcem po ramenu i počeo jahati njeno rame, kao da jebe. Cure su ustale i otišle prema vratima vagona, nadajući se da će vlak što prije stati negdje. Gledale su u mene, zbunjeno. Pitale su se zašto zaboga ne učinim 23

nešto. Zašto samo sjedim? Kakva sam ja to usrana kukavica? Kakav sam ja to muškarac koji se pretvara da ga se ovo ne tiče? Opet se od mene nešto očekivalo. Očekivale su moju pomoć te žene, te iste žene koje bi me odjebale da sam ih pozvao na cugu ili da sam želio spavati s nekom od njih. Očekivale su nešto za ništa. Izvadio sam cigaretu i zapalio. Sve je to zapravo bilo zamorno, sve je to bilo besmisleno i nije me se ticalo. Kao da sjediš pred TV-om i naiđeš na dosadan holivudski film o svađici sredovječnog para u predgrađu, nešto što nema veze s tobom. Stisneš gumb na daljinskom i prebaciš program. Imao sam još par minuta vožnje do svoje stanice. Frajer je i dalje zujao po vagonu s tim mlohavim kurcem i pjevao. Stao bi nasred vagona, uzeo daha i urliknuo poput kakve životinje. Onda je odjednom vlak trznuo pri skretanju na drugi kolosijek, a idiot je izgubio ravnotežu i pao. Pri padu je udario glavom u metalni rub sjedišta i srušio se na pod. Ostao je nepomično ležati na podu. Odvratno je izgledao. Razjapljenih usta i otvorenih očiju izgledao je poput neke lešine. Možda je bio mrtav, a možda i nije. Cure su odahnule. Vlak je jurio kroz predgrađa. Onda je počeo lagano usporavati. Glas iz zvučnika najavio je moju stanicu. Vlak se napokon zaustavio i vrata su se automatski otvorila. Bacio sam opušak cigarete na pod, uzeo svoj ruksak i izišao van. Cure su također izišle van. Vrata su se zatvorila i vlak je nastavio dalje. Idiot je otišao dalje, tko zna kamo. Nabacio sam ruksak na leđa i krenuo prema pothodniku, a cure su hodale iza mene, na distanci. Čuo sam ih kako potiho pričaju. - Samo je sjedio tamo... - Sigurno se bio usrao! - I da nas je onaj silovao, ne bi učinio ništa... - Možda je to i čekao... Možda bi mu se pridružio... - Koje govno! - Smrad! Spustio sam se dolje u pothodnik, skrenuo desno pa nastavio dalje niz aleju. Na kraju aleje čekala me moja rupa u prizemlju stambene zgrade, rupa u kojoj je bio moj krevet i WC, a sutra me u hotelu čekalo sve isto. Zagreb, 2015. (Priča Stranci nagrađena je na konkursu za kratku priču Gradske knjižnice Samobor) 24

Ilija Aščić (1980) - Diplomirani novinar i fotograf. Ovisnik o fotografiji, filozofiji i knjigama, liberal, pisac prljavih priča, filozof bez pokrića, provokator, biciklist, sitni špekulant na burzi, obožavatelj Platona i još štošta. Kratke priče dosad je objavljivao u Večernjem listu, Zarezu, 24 Expressu, časopisima ARS, Književnost uživo, Script, portalima Strane, Kritična masa itd. Dobitnik prve nagrade na natječaju za kratku priču „Iskopane priče“ Gradske knjižnice Poreč i UVSČP-a 2016. te treće nagrade na natječaju za kratku priču Gradske knjižnice Samobor 2016. Zastupljen u zbornicima „Vrane dolaze“ te u užem izboru na natječaju portala „Crna ovca“ iz 2016. Neobjavljeni roman „Gubitak“ čeka izdavača. Živi u Zagrebu. 25

Omer Ibrahimagić

IMA JEDAN DUD Haran je, ljudi moji, taj dud, na prstohvat od Šarene džamije! A s kim god bi o njem da besjedim, ne zna za njeg i blijedo me gleda. Neko će mislit da je to opsjena. Bogme nije, jer ja znam. Pod trošnom je kućom. I crn. Otkad ga pamtim-ne pamtim. Samo mi se čini da je tu, ko rukom udjenut, dugo već. Raspet nad tarabom naćurenom uz sokak. Umalo pa utefteren. Namečio sam se. Uz svake nove plodove bi se nas dvojica sastali i ašikovali. Biće da su me noge same nosile. To mi je ištah i merak stvaralo. Privukao bi se podanj i gledao. Jednim okom u krošnju nagizdanu, a u ohrdane pendžere okom preostalim, nećel ko provirit, prikazat se i podviknut. Prežo i brstio ko čivit modre plodove-medne patrljke što su ko džakovi visili sa grana. Prošle su godine, a ja opet, samo urijetko, tamo navratim. Sjeti me i vrati. .......... Puše vruć vjetar, liže i grije asfalt. Čujem ezan i brojanje sa tombole. Berem dudove, halapljivo ih jedem, pljuckajuć drške, poneku i progutam. Malo-malo pa gledam u njih, ko u velike. Punim se, obojavam, unutra i svana. Ne pomogne ni voda sa džamijske česme.

U kuću se, predveče, ukradem. Ko čivit usne i tamne fleke po atlet-majici, bermudama i tenama, materi i ocu, bolje od bilo kakvih riječi objasne, gdje me je skitanje odvelo, dokle sam taj dan dobacio i koju sam voćku orobio. Vadim se biflajući da sam pitao domaćina i da nijedne jedine grane nisam slomio. Otac me namah pomiluje po kosi i nasmije se. Išareti pa šapne majci: Dobar je, nije činio haram! Ja se načinim da nisam čuo ni slova, a i slijepcu je jasno da sam se provuko kroz iglene uši. Dok se poslije sapunjam i perem, sve onaj dud pred očima. Poraslo se. Slike zapamtio, riječi porijetko. Samo mi ono očevo haram i danas-dan u glavi.

TRS (E PROFUNDIS)

Majci

Jedan će dedo, sa bijelobijelim sarukom oko fesa, kazat (pa ću ga i ja čut) da svak spačan za svog vakta treba zasadit mladicu, sačuvat je i u drvo podignut. I te će se riječi u meni šćućuriti sve do jednom. .......... Na majci ću, prvi put prije nekoliko godina, primijetit da ni izbliza nije ona na koju sam naučio. Poblijedila, nestalo šimšira i jorgovana u pogledu, lice išpartale bore, ocvala. Sustigla me bojazan da će nešto poći naopako, možda i po zlu. Baš u to vrijeme, ako me sjećanje služi kako valja, počeo se sušit trs loze koji se došunjao za njom s toplog juga i ko postament srodio sa zindan-zemljom bosanskom. U uši nam je nanosio biserni zvon Huma, za hladnih dana bi nas pogled na njega zgrijao ko i sama furuna u ćošku. Bio nam blizak i stvaran, poput stvari za pokući, uz nas prilijepljen, sljubljen. Poput muštikle, sa finim, poput paperja mehkim, zlatnožutim vitinskim duhanom (na mravlju nogu srezanim), zabodene tu, u crnici. Najednom je počeo posustajati, digao ruke u znak predaje i kroz vapaj se oglasio: Eto vas tamo! Je li materi šapnuto, je li joj se u san javilo, je li nanijetila, nejasno je... Tek, nešto joj je došlo i posla se, ko da je oglavu, primila. Pazila, odgrtala korijen koliko se da, neštedimice ga mitila kojekakvim mehlemima, zalijevala bućkurišima i ljekarijama, zagrtala, očima namicala. Nije dala, brinuć se, onakva slabašna, da se slab odbije od nje. Nesmiljeno mu nadu pružala, u život ga vraćala, a kada je mliječ potekla suhoputima, podmladilo se staro.

Kako su mladice šiknule i loza kad je zazelenila učinilo mi se: da se materi vratila rumen-boja u obraze, u dušu miris ambera, a u krhko tijelo kuvet blagotvorni. Žena i trs, jedno su drugo u dobro povukli. Od tada će proći nemalo noći i dana. Trs je sve manje jedar, a ni mater nije lanjska. Čin sačuvanja je, ponekad pomislim, iscjeljujuće djelovao i na nju samu. Moguće je da stvari i nemaju nešto što ih veže. Može biti da i nije ovako, ali sve, bezbeli, ima svoje razloge. Meni se čini da je žena, dok je hizmetila lozu posrnulu, uspjela u nutrini sačuvati Hercegovinu što je odmicala i bježala od nje, ali i sebe u Bosni. Oboje ih je oblilo i ogrijalo neko novo Sunce, ko nenadan peškeš. Gotovo pa da tako i mene jami neka vrsta miline kada upratim novo grožđe dok se rađa, majku kako je bistra i u snazi, kako se smije. A bivanje se nastavlja.

NIŠIĆI

Lijepo je kad se lijepo, već i u imenu množi

Jesu li dobrota i vjera tek arhaične riječi, pređašnje svršeno vrijeme? Ćutim kako bigliše bulbul i navještava mir u praskozorje. Motrim krotke jaganjce što lelujaju na obzoru, smjerno spuštaju glave zemlji, išćući i prisvajajući život. Ne otkrivam, predaju li se ili poklanjaju? Prepusti se. Pusti pogled od sebe, do u nevidljivo, i ne prizivaj ga nazad. Pruži ga i raskrili preko orošenog zelenila i stijenja, neka bruji i leprša među vihorima, neka se raspupava među opojnim livadskim cvjetovima. Ne kudi ga što se, u rumenilo Sunca zapleten, neće vratiti. Halali mu. Složi zanosne pejzaže u naručje duše, nasadi kalemli perivoje po sebi. Nekada im se vrati, pozove li te prošlost, ali darovani pogled nemoj iskati. Osvojen je, utamničen izmaglicom godina, poražen pa razoružan nedostižnom koprenom vremena. Nestale su bistrine, okopnio je. U daljinama potraži tek ljude, bijelih duša, crnim tačkama nalik.

Što putokaze traže, svakoga novoga dana, neke nove, svakoga novoga dana, neke nove. *Nišićka visoravan je bajkovit kraj na putu od Tuzle ka Sarajevu

VRANICA Kanim okrenuti misli u davne i prelijepe dane, kada se upredala vuna, čibučilo, varilo mlijeko. Sjećanje me stigne, osvoji, a behar sa grane, raspuhne i ono malo, premjesti ga, odnese daleko. Vjetar, ko u pjesmi, prevrelo, za tili čas ohladi, domišljat poljubi tišak, okruni obližnji vrh. Urlikne, svije harno stablo, a korijen tek pogladi, potjera me, ćušne ukraj, snažan porodi srh. Vranica se presijava, srebri, u sjajne đozluke lovi, sitne ljude, raštimane, što joj po površi gmižu. Od nemila do nedraga, ko moderni pustolovi, užagrenih očiju, pentraju se, u tespih korake nižu. Raspukne se stijena, otkine, bezoka u provaliju stropošta, satre i zatre svašta, natkrili, zamuti hladno vrelo. Uplaši život i okuraži, odnekle donese miris mošta, u prah se na kraju stvori, sama razbije cijelo. A mal kad nad krstom stanem, okrenem glavu i gledam. Metne mi gnijezdo u srce, obujmi god na panju. Vranica traži žustro, do balčaka da joj se predam, stopim sa njenim adetima, zatomim u njenom imanju. Loćika, Vranica, juli 2004.

*Nadkrstac, najviši vrh planine Vranice, 2112 m n/m 32

Omer Ć. Ibrahimagić (Tuzla, 1968.) je publicirao pjesme, priče i putopise u bosanskohercegovačkim i inozemnim časopisima, listovima i portalima: Kratki spoj, Zmaj od Bosne, Večernje novine, Kabes, Svijet, Most, Front slobode, Oblici, Zapis, Album, Godišnjak, Behar, Jutarnje novine, Ostrvo, Pogledi, Bosanska Sumejja, Gradovrh, Slovo Gorčina, Gračanički glasnik, Riječ, Bejahad, Garavi sokak, Lapis Histriae, Poezija, Motrišta, Avlija, Diogen, Glas Naroda, Ljubušaci, Radio Gornji grad, Sent, Bosanska Vila, Musa Ćazim Ćatić, Crna Ovca, Književne vertikale, Balkanski književni glasnik, Hrvatski glasnik, Izvornik. Publicirao je knjige: - „Boje Sunca“ (proza, 2000.), - „Ćilibar i perle“ (poezija, 2007. i 2008.), - „Obične riječi“ (poezija, 2012.), - „Vaša priča, naša knjiga“ (proza, 2012.), - „Poznavanje prirode i društva“ (poezija, 2014.). Koautor je prve zbirke poezije ljekara - liječnika u Bosni i Hercegovini „Šest bijelih mantila“ (Tuzla, 2007.). Antologiziran: „Antologija bošnjačke pripovijetke 1900.- 2003.“ (Fojnica, 2004.) i „Zašto tone Venecija (Bošnjačko pjesništvo od 1990. do naših dana)“ (Zagreb, 2012.). Član je Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Nagrade: „Mak Dizdar“ (za najbolju zbirku pjesama), te „Simha Kabiljo“, „Dr Esad Sadiković“, lista „Večernje novine“ i udruženja „Mladi Muslimani“ (za najbolje priče). Radi u Klinici za neurologiju Univerzitetsko-kliničkog centra u Tuzli. Profesor je Univerziteta u Tuzli i doktor medicinskih znanosti. Oženjen je, otac kćerke i sina. Živi u rodnom gradu. 33

Marko Gregur

KAPETAN DUGOG PLUTANJA Spustio je slušalicu i pogledao Margaretu. Mijesila je tijesto okrenuta leđima, ali znao je da je već i po njegovim odgovorima, iako se trudio odgovarati šturo i neodređeno, znala o čemu se radi i da joj izraz lica ne odaje zadovoljstvo. „Tko je bio?“ Laktovi joj se dižu, a zatim tijesto snažnije nego je uobičajeno tresne na pult. Jednom pa drugi put. „Davor“, kaže ona i Antoniju je nekako lakše što se riješio tog pitanja. Uvijek sve zna. Možda zato i ima toliko bijesa za tijesto – mora biti frustrirajuće tako lako čitati muškarce. Znati unaprijed 10 njihovih koraka. Matirati u tri poteza. Ovo nije bilo ni teško. Uz njega, samo su trojica i čim je shvatila o čemu se radi imala je 33 posto šanse pogoditi. Zapravo, bilo tko bi imao 33 posto; ona je uz sve svoje pretpostavke imala 99. „Znala sam da će biti tako“, razočarano konstatira. To u njemu izazove tihu ljutnju koja se počne komešati u želucu. Od prvog dana joj taj dječak nije sjeo i zbog toga mu je žao. Da barem nekad kaže Rikardo. Ali neće, baš u inat, kad zna da mu on nije toliko drag. Nikad ni nije on u pitanju, to je također činjenica. Rikado je četrdeset i nešto godišnjak. Nesretna supruga, troje djece koje ne zna što bi, i s procedurom otvaranja novog kredita kojim će refinancirati postojeće, ali uz puno povoljnije uvjete. Davor, s druge strane, ima 30 godina i kredit za auto koji otplaćuje bez greške. Ovaj treći, Barbarić, je introvertiran tip, pravi mornar koji ti ne bi pričao o sebi prije treće boce ruma. A ne pije. „Što je htio?“ On je čekao, ali nije davala odgovor. To posebno nije volio – kad bi znala odgovor, a ipak tjerala njega da odgovori. Kao Poirot. „Nešto sam te pitala“, okrene mu poluprofil. „Pitao me mogu li ga zamijeniti.“ Lagano, bez riječi, poluprofil se pretvori u potiljak. Visoko podignuti laktovi, kao kranovi u luci koji dižu kontejnere iz brodskih utroba, i tijesto se uz tresak zalijepi za pult.

„Kad ćeš više shvatiti da te iskorištava?“ svom je snagom mijesila tijesto. Očekivao je još jedan tresak, ali ne – posipala ga je brašnom i nastavila mijesiti. Gleda kako joj se napinju mišići. Ruke su joj još uvijek čvrste. Skoro kao i kad su se upoznali. Bilo joj je 20, a njemu 25. Većina njenih prijateljica, više ili manje istih godina, još su bile djevojčice, a ona je bila žena. One su se hihotale, ona se smiješila. One su se ruku pod ruku vrtjele prostorijom, a oko nje se vrtjela prostorija. One su pokazivale na njega prstom, ona mu je svakim udahom pokazivala sebe. One su bile rastresene, ona fokusirana. Najljepša djevojka koju je ikad vidio. Na toj prvoj zabavi u društvenom domu, gore u brdima, na granici dviju država, gdje je brza melodija koju je stvarala harmonika bila jednako slovenska koliko i hrvatska, ona je bila u crvenoj haljini, a on u bijeloj uniformi, ravno s posla. Kad joj je prilikom upoznavanja stisnuo ruku, a njezin osmijeh postao čitav njegov obzor, iza kojeg se nazirala zora, znao je da će je oženiti, i to brzo. Ljudi poput njega uglavnom nemaju vremena za sve one fine, dobro uhodane faze flertovanja. „Što je to toliko posebno između muškaraca i brodova?“ Odgovorio je da ne zna, kao i svaki put, samo što se ovaj put osjećao kao još veći junak nego obično. „Meni se čini da se radi o ukroćivanju“, rekla je kimajući glavom. „O zauzdavanju prirode, kad stojiš za kormilom i boriš se protiv desetmetarskih valova, a pred tobom je samo čeličnosiva pučina.“ Rekao je da bi se to teško moglo zvati pučinom, ta njegova redovna linija između otoka nasukanih praktično pred gradom i da se više bavi s mulcima koji se sunčaju na pristaništu i onda drže za pramac kad brod počne unatrag izlaziti iz male otočne luke i Česima koji isplovljavaju na luftićima, nego s valovima. Nasmijala se i pitala ga jesu li svi mornari toliko duhoviti, a on je odgovorio da još nijednog nije upoznao, što znači da je imala opaku sreću. Plesali su kao da sutra ne postoji. Kad mu se ekipa s kojom je došao pristojno došla javiti da odlazi, samo je odmahnuo rukom. Plesali su i razgovarali do jutra. Na kraju su sami sjedili za stolom, dok ih domar nije pristojno zamolio da odu jer su mu počele naticati noge.

Pješice su se spuštali prema gradu. Išli su kao da će već sljedećim korakom biti pred kućnim vratima i činili su sve da taj korak traje što duže. Antonio u košulji, a Margareta zaogrnuta njegovim sakoom na dvoredno kopčanje i sa štiklama u ruci. Sunce je bilo umočeno u more kao čajni kolačić i nebo ga je izvlačilo usporenim, pospanim pokretom. Kad su je od asfalta počeli boljeti tabani nosio ju je na leđima. Dlanovima mu je prekrila oči i usmjeravala ga. Rekla mu je da slabo vozi i da ne zna kako mu daju upravljati brodom. „Ti si ta koja upravlja, a osim toga more je jedno, a cesta u šest ujutro drugo. U svoju obranu mogu još i dodati da nemam vozačku dozvolu, a sumnjam i da ću je ikad imati.“ „Molim?“ „Imam neki strah od automobila.“ Čitava je šuma odzvanjala njezinim osmijehom. „Ja sam položila još prije 18. rođendana i mogu te voziti kamo god poželiš.“ Njegov joj se osmijeh ucrtao u dlanove. Usmjerila ga je udesno, oponašajući zvuk žmigavca i rekla da će nakratko parkirati sa strane jer mora nešto obaviti. „Nemoj otvarati oči.“ Sišla mu je s leđa, udaljila se nekoliko koraka, a onda mu prišla što je tiše mogla. „Sad možeš“, rekla je. Stajala je pred njim i obzor je opet bio sav od nje. Svojim je usnama dotaknuo njene, i opet zažmirio. U njemu je odjekivao cvrkut ptica i dozrijevale su šumske jagode. Jasno je da je gotovo i da se samo zbog frustracije ne želi odvojiti od tijesta. Kao ona loptica za stres, ili još bolje boksačka vreća. Pljas, tijesto opet tresne na pult i njene ga ruke opet skupljaju prema unutra. „Za kad te je tražio?“ „Večeras.“ Pljas. Pljas. Pljas. Onda se digne samo jedan lakat. Zna da briše suzu. Zna da bi se raspala da ostavi to tijesto, baš kao i taj brod da ga odvežu od gata. „Nije se ranije mogao sjetiti?“ „Što ja znam. Valjda mu je nešto iskrsnulo.“ Ona procijedi posprdno joj, s coktanjem jezika, i siguran je da to čini da ga razljuti. „Jedva čekam da potope taj glupi brod!“

Ponekad bi to izgovorila, kad bi ga htjela povrijediti. Ni 39 godina nakon one zabave nije joj bilo nimalo jasnije što je to toliko posebno između muškarca i broda. Pogotovo takvog broda. „Nemoj se ljutiti, molim te.“ „Ne ljutim se.“ Ruka je opet gore i prsti brišu suzu. Priđe joj i zagrli je s leđa. „Previše si dobar prema njemu.“ „Znam“, odgovori. Oboje znaju da se to nikad neće promijeniti. Od prvog mu se dana zavukao pod kožu, unatoč svim pričama koje su ga gonile kao razularena rulja s bakljama i toljagama. Da je alkoholičar. Da je narkoman. Da je žigolo. Ta je riječ, još uvijek nekako mistična, najčešće bila uhvaćena među zubalima. Kad ga je Anonio pitao je li to istina, rekao je da nije. Odgovorio mu je da ga je i sam vidio sa starijom ženom u baru jednog hotela. „Nekad se napijem, pušio sam travu i progutao nekoliko tableta, a možda si me vidio i s jednom starijom ženom, koja mi se sviđa. Je li to takav problem? Jesam li nekome nešto nažao učinio?“ „Nisi.“ „Jesam li nekog ubio ili opljačkao?“ „Ne.“ „Pa u čemu je onda problem?“ „Znaš u čemu.“ Davor je samo ljutito otpuhnuo. „Je li to istina?“ „Što?“ „Ono što pričaju da se događa.“ „Vi ste kapetan ovog broda“, rekao je gledajući ga u oči. To ga je zaboljelo. Ne te riječi, nego što je to bila istina. Sve. Bio je kapetan koji ne zna što mu se na brodu događa. „Pazi što radiš“, rekao mu je očinski. „Pred tobom je život.“ „Nemam se čega bojati.“ Antonio je pomislio kako je to na jedan način lijepo. Ta neustrašiva mladost. Kad se bojiš samo gluposti i najveći ti je strah da bi mogao dobiti poziv na prezentaciju Tupperwarea. I on je nekad bio takav. Imao je starog kapetana koji ga je volio, usmjeravao, stajao iza njega i svemu ga naučio. Ali čemu je on mogao podučiti Davora, na tom brodu koji nikuda ne plovi? Tisuću je puta sanjao kako izdaje zapovijedi za isplovljavanje, kako se pale dva dizelska motora po 37

2.500 konja i kako brod nestaje u daljini. Kad bi ga maknuo od kopna imao bi mu prilike puno toga pokazati. Maknuo bi ga od svih gluposti i lošeg utjecaja. Napravio bi od njega muškaraca. Tada više ne bi bilo važno je li mu posao sredila supruga ravnatelja Lučke kapetanije. Margareta postavi stol i upali svijeću kao što je još jutros zamislila. Neka osjeti grižnju savjesti. Uvijek su imali svijeću. Svaki put kad bi ga dočekivala da se vrati s broda ili kad bi bio neki poseban datum. Zapravo još više nije bilo ni do čega. Ni do dagnji, ni do kruha s maslinama koji je ispekla, a koji on toliko voli. Najradije bi odmah izvadila pjenušac iz hladnjaka i odnijela ga u podrum za iduću godinu. Nije Davor taj zbog kojeg se loše osjeća – najviše je muči pomisao da on želi ići. Da mu taj brod čiji vez i struja godišnje koštaju koliko i tri plaće njenih kolegica u proizvodnji i ti besposleni ljudi na njemu, znače više od nje. Davor mu je samo zamjena za dvojicu njihovih sinova koji žive u Hamburgu, odnosno Antwerpenu, a koje nikad nije uspio zagrijati za more, ali što ako i za nju ima zamjenu? Svašta se priča o tom brodu, ali nema ga smisla bilo što pitati. „Dobar tek“, kaže joj kad sjedne za stol, kao da se ništa nije dogodilo, a ona mu preko volje zahvali. „Hoćemo malo vina?“ „Ne bih, hvala.“ „Kupili smo vino posebno za večeras.“ Bijeli souvignon, kako su preporučivali na internetu. Bez odgovora nastavi umakati kruh u umak. Poznaje taj pogled i pokrete, prije nego krenu suze. „Daj da otvorim, da nam bude lijepo“, već ustaje od stola, kad ona pukne. „Rekla sam ti da neću! Prestani me siliti!“ „Daj, nemoj sad... Samo sam htio da uživamo.“ „O tome si trebao prije misliti! Već mi je dosta toga! Dosta, razumiješ?!“ u njoj su se dizali valovi s kojima se najteže nosio. „Osim toga, ako ideš na posao onda ne smiješ piti.“ „Ti stvarno nisi normalna.“ Protestno je otvorio bocu, napunio čašu do vrha i ispio je. „Sreća da tamo možeš mrtav pijan prospavati čitavu smjenu. Ako nemate goste.“ Ustao je od stola i otišao u sobu, odlučan da danas više ne razgovara s njome. Neće je nazvati ni da joj poželi Novu godinu. 38

Kad je konačno izašao, sjedila je na fotelji, s laptopom na nogama. Ili je pisala dnevnik ili visjela na facebooku. On je teško podnosio taj napredak tehnologije, sad kad mu više nije trebao. Diljem svijeta jurcao je u potrazi za poštanskim uredima i sad se ljutio i na Viber i na WhatsApp. Njemu je izum daljinskog bilo zadnje potrebno tehnološko dostignuće. Ali on mu je zato trebao stalno i često. I sad je tražio baterije za njega. Otvarao je redom sve ladice. Otvorio bi jednu, malo meditirao nad njome pa je zatvorio. „Što tražiš?“ pitala ga je preko ekrana. Ignorirao ju je smatrajući da ima pravo duriti se. Uskoro je ipak odustao i rekao: „Baterije.“ „Treća ladica desno“, rekla je bez da prestane tipkati. Na kraju je morala ustati i sama ih izvaditi jer je tvrdio da ih nema. „Što će ti uopće baterije?“ „Za daljinski.“ „Zar ih nemate na poslu?“ „Uštede.“ Nije znala govori li ozbiljno ili je samo provocira. Ali bio je zabrinut. Već se neko vrijeme činilo da priča ide kraju. Počelo se pričati o koncesiji. Ljudi su sve više bili protiv broda i gradonačelnik je imao sve više problema s opravdavanjem te investicije i nemale godišnje proračunske stavke koliko je koštalo to što je, prema njegovim riječima, trebalo biti turističko čudo. Margareta je pak sumnjala da će brod otići u koncesiju jer je politika u ovoj zemlji svemoćna, a narod naučen na patnju i tiho prigovaranje. Isto tako nije mogla ni zamisliti da bi se novac koji se morao uložiti ikad mogao vratiti, odnosno da bi itko mogao htjeti uzeti brod. Jedina joj je nada bila gradonačelnica susjednog gradića, koji se iz industrijskog nikako nije uspio razviti u turistički i koji je sad osim vlastitog starog željeza morao preko zaljeva gledati i u tuđe, a koja je rekla da bi ga trebalo potopiti pa neka bude ronilačka atrakcija. Nakon takvih izjava u novinama žestoko bi odgovarao gradonačelnik i nekoliko dana kao da ne bi postojalo ništa osim tog broda. Samo bi se o tome brujalo. Posebno o njenom Antoniju i drugim uhljebima koji su dobili posao na brodu i dobre plaće, a ne rade ništa. Susjede bi je ogovarale u trgovini, a u parku pred zgradom prekidao bi se razgovor čim bi je vidjeli kao dolazi. Kao da je ona kriva što Lučka kapetanija ima takve sulude propise. Sve što je željela bilo je da taj brod nestane na dno mora, svejedno čiji bio, makar i od Noe, samo da prestane ruganje. 39

„Želiš da te odvezem?“ „Hvala, prošetat ću.“ Izašla je na balkon i gledala ga kako odlazi. Ne nebu se rasprskavalo stotine raketa. Sad se mogla rasplakati. Žmirećki može doći do broda. Luku poznaje bolje od ikoga, a u četiri godine koliko ide do veza gdje je privezan Galeb, svaki je kamen ušao u njegovu memoriju. Zavolio je taj brod, iako je pomiješanih osjećaja. Bio je kapetan broda koji ne plovi i koji nikad neće ploviti. Ljudi su se bunili zbog njegove plaće. Ali bio mu je utočište. Mjesto na kojemu je mogao biti povezan sa svime. To je ipak bilo more, a ne stan. Mogao je misliti na prijašnje dane. Na estonskog kuhara kojem kao da je glavni cilj bio uštedjeti plin. Na Giuseppea koji nije htio priznati da boluje od agorafobije. Najviše na Vijetnamca koji se zvao Trong Tri. Njemu bi se dopao ovaj brod. Proveo bi ga svim sobama i salonima 117 metara dugačkog broda, s kojim je Josip Broz Tito išao na 14 putovanja, ukupno dugih 85.000 nautičkih milja. Poludio bi od sreće kad bi mu rekao da su tom istom palubom hodali Winston Churchill, Gamal Abdel Naser, Jawaharlal Nehru, Nikita Hruščov i drugi. Sigurno ne bi mogao povjerovati da je to istina kad bi ga vidio ovakvog hrđavog. Ponekad se i Antoniju čini da ga samo konopi kojima je vezan sprečavaju da ne potone. Hropće i jauče i od najmanjeg vala ili vjetra. Nije ni čudo, što je sve prošao od 1938. do danas. Prvo je bio talijanski trgovački brod pa je vozio meso za talijansku vojsku u Libiju sve dok ga nije torpedirao brod britanske mornarice. Poslije su ga preuzeli Nijemci, dali mu ime Kiebitz i preuredili ga u minopolagača. Do 1944., prije nego su ga potopili saveznički zrakoplovi, u kvarnerskom je zaljevu postavio više od 5.000 mina. Tri je godine hrđao na dnu mora prije nego su ga izvadili i pretvorili u brod Jugoslavenske ratne mornarice, odnosno opremili za komforna krstarenja druga Tita. Trong Tri bi volio tu priču, pomisli Antonio. Nedostajao mu je taj šašavi tip. Ali dok su plovili često mu je došlo da ga gurne preko palube. Znalo bi mu nešto doći i postavke bi mu se pokvarile. Jednom su kretali iz Singapura gdje se posebno opustio. Prvo je zakasnio, da bi zatim, kad su odmaknuli od obale, iz ruksaka koji je imao na leđima izvadio minobacački projektil. Mahao je njime dok su oni uplašeni stajali okolo i nagovarali ga da ga vrati u more. Nije popuštao. Vikao je da se okrene brod, da moraju otploviti do Vijetnama, sad kad su tako blizu, do Da Nanga, gdje će nabaviti minobacač. 40

„Dobro, ali što će ti?“ pitao ga je kapetan. „Da srušim kapitalizam!“ vrištao je. „Daj...“ rekao je netko i odmahnuo rukom. „Koga točno?“ pitao je Antonio, a Trong Tri se zagledao u njega i pitao zašto ga provocira. „Ameriku, kako koga! Znaš ti što su napravili mojem narodu? Ali sredit će njih naša partija!“ „Ako ih ti ne središ prvi“, dobacio je estonski kuhar i svi su se nasmijali. Dva sata su ga nagovarali da baci projektil u more, a on nije trzao sve dok se netko pametan nije sjetio i pitao ga što će mu uopće minobacač kad je to torpedo i da bi bilo najbolje da ih odmah torpediraju. Svi su počeli skandirati i nagovarati ga i konačno je prišao ogradi, naciljao i zavitlao projektil u more. Kad se ni nakon 12 sati ništa nije dogodilo maknuo se od ograde i počeo ludovati. „Potonula je! A lijepo sam rekao da nam treba minobacač!“ plakao je i derao se. Morali su ga pritvoriti. Plovili su prema Brisbaneu, a Trong je danima neumorno vrištao i tražio da ga puste. Taj njegov bijesni vijetnamski zvučao je kao noć u veljači. Tek kad su pristali, a potres upravo srećom pogodio Japan rekli su mu da ga je bacio s krive strane broda, ali bolje išta nego ništa. Izgleda da ga je i to djelomično zadovoljilo, jer se smirio i rekao da svima plaća piće. Da, on bi volio biti na ovom brodu. Od tada je prošlo 28 godina, izračuna Antonio i osjeti tugu. Nikad neće zaboraviti tu sliku. Došla je u luku dočekati ga, nije ga bilo 6 mjeseci, puna ljubavi i žudnje i vidjela ga kako stoji na palubi. Nije se mogla dočekati da ga izljubi i nestane u njegovu zagrljaju. Da mu pokaže kako je obojila stan i nove svjetiljke u spavaćoj sobi. Svi su muškarci mahali onima koji su ih čekali, još iz daljine, a on je bio okrenut bočno, kao da je što duže htio izbjeći njen pogled. Odmah je znala. Spustila je ruku i osmijeh joj je nestao s lica. Kad se konačno okrenuo nije bilo sumnje. Poželjela je da joj mahne kao i uvijek, dvaput dlanom dotakne srce pa ga stavi na usne, da siđe s broda i zagrli je i da laže. Da šuti. Da joj ne spominje São Tomé e Príncipe i kako nije znao što radi. Mrzila je to egzotično ime koje joj je ušetalo u život i odjednom joj počelo nešto značiti. Stajala je gotovo na istom mjestu na kojemu će za malo više od 30 godina biti privezan Galeb, razočarana i slomljena, svjesna da mu to nikad neće moći oprostiti ali i da ga nikad ne bi mogla ostaviti. 41

Sjetila se, prvi ga je put ispraćala, mahala je kad su svi već otišli misleći kako će možda pogledati na kopno kroz dalekozor i sačuvati tu zadnju sliku, kako odano stoji i maše mu iako ga više ne može vidjeti, kad su prošle dvije žene. Jedna je već bila starica i govorila je drugoj, mlađoj: „Vjeruj mi, ne postoji mornar koji negdje nije zaronio.“ Prstom je pokazala prema dolje i obje su se hihotale. Mislila je da to govori zbog nje, da joj se ruga, a onda je dodala: „Govorim ti iz vlastitog iskustva.“ Margareti je bilo nevjerojatno s koliko je lakoće to govorila. Tad je pomislila da žena to i jest govorila zbog nje. Zato je uvijek bila najmirnija kad je bio na moru, između dvaju luka. Samo onda je spavala kako treba, a i zbog toga ju je pekla savjest. Znala je da je to paradoks i da mora biti grozna osoba jer joj je lakše kad njemu prijeti nevrijeme i valovi koji ga mogu dovesti u smrtnu opasnost, ali nije si mogla pomoći. Pogotovo prvih godina. S druge strane, željno je iščekivala njegova pisma. Kaže se da se obitelji kojima je suprug i otac dugo i stalno odsutan organiziraju živjeti bez njega i da njegov povratak nakon nekoliko dana postane uzrokom napetosti jer je narušen uvježban sklad. Svi se počnu osjećati loše i jedno im je zajedničko – da gastarbajter ode na vlak ili da mornar ode na brod. Kod nje nije bilo tako. Bila je potpuna samo kad je on bio doma. Kad bi ga ugledala na brodu, a on bi se okrenuo i odmah bi joj bilo jasno da je i dalje samo njen. Samo tad je u potpunosti postojala. Sve drugo bilo je čekanje. Pravilno raspoređeno vrijeme da se ubije dan. Ustajanje i spremanje, buđenje djece, odlazak na posao u tvornicu ribljih konzervi (preko 20 godina), dolazak kući i podgrijavanje ručka, dočekivanje djece, čišćenje, pranje i peglanje, provjeravanje zadaća, kuhanje ručka za sutradan, spremanje večere, zajedničko gledanje televizije, spremanje djece na spavanje i onda lijeganje u prazan krevet. Sve dok djeca nisu odrasla – onda je televiziju gledala sama. I čekala. A kad je on bio doma ništa joj nije teško padalo. Moglo je sve biti isto, osim tog zadnjeg trenutka, da legne pokraj njega i zaspi. U 22:30 Rikardo je spreman stajao uz brodsku ogradu jer je Antonio uvijek dolazio ranije. Na to je bio ponosan, i znao je ponekad zagnjaviti s time, ali upravo su zato smjenu najviše voljeli predavati njemu. Antonio ga je pitao kakva je bila smjena i ima li kakvih novosti, a ovaj je automatski odgovarao ništa, već jednom nogom na mostu. 42

Nikad se ništa nije događalo i u brodski dnevnik upisivali su samo početak i kraj smjene i dolazak gospođe Nadine, koja je u određene dane, kao zaposlenik jedne privatne tvrtke dolazila čistiti brod. Kad je prvi put ugledao njen krezubi osmijeh priznao si je da je Margareta u pravu i da taj brod služi privatnim interesima. „Nama za tu palubu trebaju varilac i pilana, a ne spremačica!“ vrištao je za večerom i prijetio da će zvati gradsku upravu. Osim toga, mislio je da bi momcima održavanje pomoglo da se zbliže s brodom, ali s druge strane, bilo je tužno gledati kako Nadina u kontejner odnosi pune kante hrđe, nakon što joj je zabranio da ih istresa u more. „Jednog ću dana krpom prodrijeti do mora i sva će ova hrđava krama potonuti na dno“, primijetila je ne jednom. „Onda ćemo rupu začepiti tvojom jezičinom. A do tada čuvaj posao i nosi hrđu u kontejner.“ „Čuvala bih ga da je kao tvoj“, odbrusila mu je. Obišao je brod, navirio se u sobe da vidi ima li gdje kakvih tragova sumnjivih aktivnosti, a onda u dnevnik zapisao da je sve u redu i otišao u dnevni boravak. Promijenio je baterije na daljinskom, a potrošene je stavio u džep. Zavalio se u narančastu fotelju iz 50-ih godina i počeo strpljivo mijenjati programe. Uglavnom stari filmovi ili dočeci. Usiljena duhovitost, jeftine koreografije, starlete koje pjevaju na playback i podočnjaci. Sve je odavalo da je program sniman jednog usranog, blatnog jutra u listopadu. Lokalne su televizije išle uživo. Na žalost. Više su puta razgovarali i svaki put zaključili da ne bi bilo u redu da traže internet televiziju. Drugi su donosili laptope, ali on baš nije htio. Margareta je govorila da mu je to blesava i uzaludna borba kad će jednom ionako popustiti. Ostavio je neispavanog voditelja da se bori s dosjetkom koju je šaptala režija i izašao na zrak. Bilo je pola sata do ponoći i eksplozije su bile sve učestalije. Rakete su šištale zrakom i praskale narančaste, ljubičaste, žute i zelene na nebu i moru. Učinilo mu se da je usred svog tog šarenila vidio kako je pala zvijezda. To ga je dirnulo. Taj trenutak istinske i stvarne, prirodne ljepote, neprimijećen usred sve te umjetne drangulije i kiča. Osjetio je toplinu, ali i tugu. Mislio je na Margaretu. Na večeru koju je spremala, vino koje je kupila i kruh s maslinama koji je pekla samo za njega. Uvijek je sve prilagođavala njemu. Gledala kako da njemu bude dobro. 43

Kad je onda sišao s broda, i bio nijem unatoč svemu što joj se danima spremao reći, ona je bila ta koja je rekla, stojeći nekoliko koraka od njega, sa suzama u očima: „Morat ćeš me ostaviti, jer ja tebe neću nikada.“ Davorov poziv doživio je kao mogućnost uzmaka. Nije podnosio Staru godinu i odlazak u centar, a ona je to toliko voljela. Stegne ga u prsima i žao mu je što je pobjegao. Mogao mu je reći da ne može. Barem je toliko mogao učiniti za nju. Ući u gužvu, slušati glazbu koja mu ne odgovara i ne prigovarati stalno jer ga guraju i polijevaju. Ne govoriti da je vatromet glupost i da bi taj novac trebalo dati beskućnicima. Ne gnjaviti je opet pričom kako bi on da je gradnonačelnik svima podijelio prskalice i u ponoć bi ih zapalili, a onda bi sve pozvao da sa zborom beskućnika otpjevaju neku pjesmu koja govori o miru. Kako me uopće trpjela?, pomislio je i gorko se nasmijao. Trebao je biti doma, spremati se u grad i blago protestirati protiv šala koji ga je tjerala nositi, a ne biti na ovoj olupini. Dogovorili su se da će u mirovinu prvog dana kad steknu uvjete. On je dovoljno zaradio da ni o čemu ne moraju brinuti. Margareta je otišla prva. Prije nego se nadala i shvatila je kako joj to teško pada. Tvrtka se trebala reorganizirati i ona je otišla s malom otpremninom 15 mjeseci prije nego je mogla u mirovinu. To je za nju bilo najgore razdoblje. Djeca su otišla od kuće, Antonio je plovio, prijateljice s posla imale su sve manje vremena, a ona je sjedila sama u stanu i čekala. U početku joj se nije dalo ni kuhati, a onda se trgnula iz letargije, svjesna da su najljepši dani uskoro pred njima i odlučila je da će svaki dan naučiti neko novo jelo, u kojem će uživati kad se on vrati kući. Čekala ga je cijeli život, ali taj put bilo je najduže. Bojala se da će se predomisliti, ali u svakom razgovoru i pismu uvjeravao ju je da neće. I nije. Umirovio se kako je i obećao. Sad su mogli nastaviti ondje gdje su vraćajući se pješice prema gradu one prve noći na neki način stali. „Moram ti nešto reći“, progutao je knedlu. „Za nekoliko dana odlazim na strani brod“, rekao joj je tad. „Za koliko?“ „Pet.“ Šutjela je i on se bojao te tišine. „Na koliko dugo?“ pitala je konačno. Znala je da će ga čekati čitav život. „Razumjet ću ako me više ne želiš vidjeti.“ 44

„Sad si me utopio.“ „Kako to misliš?“ „Kad taj tvoj brod bude odlazio ja ću svakako biti tužna. Ali samo ako ćeš biti moj bit ću sretna kad se bude vraćao.“ Sve je bilo dobro – ujutro bi dugo pili kavu, šetali su se uz more, posjetili djecu u Hamburgu i Antwerpenu. Bili su na još nekoliko izleta i putovanja, a onda je jedno jutro došao iz trgovine sa sjajem u očima i rekao: „Pogodi što?“ Uzbuđeno je govorio o tom brodu, o Galebu, o tome kako će doći u luku, dovući će ga iz Grčke gdje je na kraju završio i ona je mislila da je uzbuđen što će vidjeti taj brod, a onda je rekao da ga je grad otkupio za 150.000 dolara. Što je ništa kad pogledaš o kakvom je brodu riječ, povijesnom brodu!, kad bi Trong Tri to vidio... „Baš te ne razumijem“, rekla je, jer sve je to počelo vući na čudno, a kad je opet spomenuo Tronga, znala je da je infekcija tu i da je nešto loše. „Grad je investirao u brod...“ „Gradovi ne bi trebali kupovati brodove, ako se mene pita.“ „...i taj će brod, tako se planira, biti turistička trakcija.“ „Atrakcija?“ pitala je s podsmijehom. „Što, plovit će po zaljevu s Jovankom u kupaćem?“ Rekao joj je da uvijek mora biti negativna i da ništa ne razumije. „To se zove planiranje. Što ti misliš, da se stvari događaju same od sebe? Da je Monte Carlo nastao slučajno?“ „Dobro, da čujem. Kud plovi ta atrakcija?“ „Još ne plovi. Nije u plovnom stanju. Za sad. Ali dok se uloži, bit će.“ Rekla mu je da ne želi dalje slušati, ali on se nije dao. „Što je najvažnije, otvorit će se radna mjesta.“ Vadila je stvari iz vrećice ne obazirući se na njega. „Čuješ, radna mjesta?“ „Što, turističkih vodiča po potpalublju?“ „Ne, nego pravih brodskih. Kapetan i još trojica.“ „Nešto si krivo shvatio.“ „Nisam, tako je.“ „Četvorica mornara za brod koji će stajati privezan u luci?“ „Da!“ uskliknuo je. Izgledao je kao da je dobio na lotu. „Zašto bi, k vragu, brod koji ne plovi imao četvoricu zaposlenih mornara?“ pukao joj je film. „Takav je zakon.“

„Zakon?“ došlo joj je da se rasplače. „Sad se netko odjednom drži zakona? Zakon je da do 15. moraš isplatiti plaću. Idućeg mjeseca, ne za 10 mjeseci. To je zakon.“ „Znam, ali zakon kaže...“ „Kad postoji interes onda uvijek ima novaca i zakona, a što je s mojom tvornicom?“ bila je na rubu suza. Još da nisu bili situirani, kao mnogi drugi, bila bi na rubu balkona. Odstupio je i čekao do malo prije ručka. „Htio sam te pitati smijem li se javiti na natječaj?“ Gledao je u nju kao dijete koje čeka hoće li dobiti igračku. „Dosadila sam ti.“ Taj odgovor nije očekivao. „Daj, daj“, stavio joj je ruku na rame i uzeo kuhanu mrkvu s tanjura. „Nikad mi nećeš dosaditi.“ „Dosadilo ti je po čitave dane biti sa mnom. Dosadio ti je ovaj stan.“ „Ne govori gluposti, molim te. Nikamo ne bih išao. Bio bih dolje u luci, normalan posao kao i svaki drugi. Odradim smjenu i doma sam. „Ne vjerujem da je to istina. Nešto mora biti iza toga. I takav zakon ne može postojati.“ „Vidjet ćeš da postoji. Za sve je nadležna Lučka kapetanija. Zamisli recimo da se brod zapali ili nešto. To ti sigurno nije palo na pamet.“ „Kamo sreće.“ „Daj nemoj biti takva.“ „Kuhara ne moraju zaposliti? Ili kupiti čamce za spašavanje?“ Odgovorio je dobro, neće se zaposliti, ako je to takav problem, ne samo u ovoj zemlji, nego i u njenoj glavi, zalupio vratima i izašao. Ona je nazvala Lučku kapetaniju. Bio je tako sretan kad mu je rekla da se može prijaviti na natječaj. Zavidjela mu je. Njemu su se uvijek otvarala vrata. I stalno mu se nešto događalo, a ona je iščekivala srijedu da se nađe s kolegicama s posla. Ni to joj više nije predstavljalo takvo veselje. Uvijek su razgovarale o tome kako im je nekad bilo, i to ju je počelo sve jače rastuživati. Dobio je posao. Imao je previše iskustva i poznavao dovoljno ljudi u tom malom gradu. Odmah se digla bura za koju je mislila da će potopiti čitav projekt. Svatko je imao mišljenje o tome – od oporbe u skupštini, vlasnika kafića na rivi do beskućnika. Kako je vrijeme odmicalo zajedno s utrošenim mi46

lijunima ta su mišljenja postajala sve kompaktnija. Nekoliko je puta grupicama žena koje su je krišom gledale dobacila da se slaže s njima skoro u svemu, da i ona misli da je to bacanje novca i da jedva čeka da brod potone na što su se one počele cerekati sve dok nije završila da se ne slaže samo u tome da je lijepo kad su žene našminkane kao ocvjetale kurve. Zatim su još krenule priče kako se na brodu svašta događa, najviše na ulici, ali svako toliko i u novinama, da se njime služi gradska elita, i htjela je u zemlju propasti od srama. Tako joj je ono što je bilo najbolje postalo najgore – što brod neće ploviti, nego će biti ovdje svima pred očima. Svaki put rekla bi suprugu što se priča, a on bi je uvjeravao da to nije istina. Ipak, nikad se nije navraćao kad mu nije bila smjena. Nije mogao podnijeti pomisao da bi mogao tamo ne raditi. Jedina dobra vijest u svemu tome jest da se za brod zainteresirao Vladimir Putin. Ona je čekala dan kad će doći predsjednik Ruske Federacije i osobno ga odvesti do Kamčatke. Iznimno se događalo, ali kad bi poželio da dođe i iznenadi ga na brodu, bilo bi intenzivno. Luka je bila pusta i kad je u daljini vidio siluetu, povjerovao je da je ona. Ustao je s hladnih, metalnih stepenica i zagledao se u tamu. Bila je to žena, nije bilo dvojbe, i mogao bi to biti njen korak. Ispunio ga je dobar osjećaj. Zna on nju – uzela je večeru, vino i pjenušac za ponoć. Možda i prskalice. Večerat će u Titovu salonu. Možda manje dekadentno, ali i bez straha od trovanja. Krene s krme prema mostu kako bi sišao s broda i dočekao je kad se silueta glasno, pijano nasmije. Pomisli kako je potpuno pijana pogriješila put, kad začuje ššššš! Prvo čuje taj muški glas koji je ušutkava, a onda ga vidi kako joj prilazi. Zagrli je jednom rukom, a ona se previja od smijeha dok hodaju prema brodu. Zavuče mu ruku u džep hlača pa se i on na trenutak previje. Antoniju se krv zapjeni kao valovi na australskom Cape Fearu. Opet ga je iznevjerio. Po stoti put. Svaki put Davor bi mu se ispričavao sve dok ne bi odnos vratio na staro. Antonio je mentor, a on njegov nasljednik. Četiri su godine već radili zajedno, a on mu je još uvijek uspješno obećavao da će se upisati na Pomorski fakultet. Ovo je ipak bio vrhunac. Osjetio je bijes i razočaranje. Znači da je bila istina sve što se govorilo. Samo su njega uspješno izbjegavali. Brod je bio kupleraj, a Davor organizator. Možda je i Rikardo bio upleten. O nekim je moćnim ljudima govorio kao o dobrim poznanicima. Počelo ga je probadati u prsima. Ostao je nepomično stajati na ulazu u brod s bijesom koji mu je grčio šake. 47

Kako su se približavali postajali su sve slobodniji. Njegove su ruke plazile po njoj i to ju je škakljalo. Bili su već sasvim blizu, ali još ga nisu primijetili. Tek kad je muškarac nogom stupio na most, Antonio je izašao iz sjene i agresivno rekao: „Što je, kuda?“ Muškarca je poznavao iz novina, jedan od onih koji je taman stigao malo naučiti u prošlom sistemu, a znanje nadograditi u četvrt stoljeća novog, a nju nikad nije vidio. On je bio u kasnim 40-im, a ona barem upola mlađa. Izgledali su kao da dolaze sa stranica nekog modnog časopisa. On u odijelu od sjajnog tamnosivog materijala i još sjajnijim cipelama, s raskopčanim kaputom, a ona u kratkoj crnoj haljini i štiklama u kojima bi mogla pregaziti La Manche. „Tko ste vi?“ pitao je čovjek odlučno, ali iznenađeno. „Ja sam kapetan ovog broda.“ „Vauuu“, rekla je klinka kreveljeći se. Malo kad se osjetio toliko poniženo. „Dolje noga.“ „Molim?“ nasmijao se čovjek. „Kapetan Kuka se malo zanio“, rekla je mala, naslanjajući se tipu na leđa. „Slušaj ti Palčice – vrati se u vrtić iz kojeg si doletjela jer sam siguran da te već traže“, odbrusio joj je Antonio. „A tebi sam rekao dolje noga.“ „Što ti misliš tko si?“ bahato je pitao muškarac. „Čuješ ti ovoga?“ okrenuo se prema djevojci s osmijehom, ali bilo je jasno da ne drži stvari pod kontrolom i da je ljut. „Gdje je Davor?“ „Nema ga.“ Tip je psujući izvadio mobitel iz džepa i nazvao ga. „Ne javlja se glupan. Kad dođe sve će ti objasniti. Idemo“, povukao je djevojku za sobom i opet zakoračio na most. Antonio je poludio. Sagnuo se i svom ga snagom podigao, zbog čega se čovjek uplašio i jedva vratio na pristanište. „Ti si lud! Mogli smo pasti u more! Znaš ti tko sam ja? Ha?!“ vikao je izvan sebe jer mu je postalo jasno da na brod može zaboraviti. Čulo se jedno teško pljas. Na trenutak je zašutio i gledao drveni most s metalnom ogradom kako pluta po površini. „Budalo stara! Ti si bivši, razumiješ! Govno staro! Davor također! Bivši!“ Vikao je bez prestanka sve dok nije osjetio kako ga je nešto snažno pogodilo ispod oka, a onda je jauknuo i uplašeno se povukao. 48

„Glupane! Razbit ću te, čuješ!“ Vidio je kako Antonio zavlači ruku u džep i nastavio se povlačiti. Odlazili su, ali on se nije mogao suzdržati da ne izvadi i tu drugu bateriju i svom ju je snagom bacio na tog jadnika. Zatim se je sjeo i izvadio mobitel, kako ne bi mislio na to kakav bi osjećaj bio odvezati brod.

Marko Gregur (Koprivnica, 1982.) piše poeziju i prozu, koju je objavljivao u časopisima i novinama kao što su Poezija, Republika, Kolo, Vijenac, Zarez, Večernji list, Odjek (Sarajevo), Kaj i drugi. Priče i poeziju objavljivao je u časopisima u SAD-u (Glimmer Train), Kanadi (The Antigonish Review), Austriji, Rusiji, Bugarskoj, Sloveniji i drugdje. Nagrađivan na natječajima za kratku priču Dr. Esad Sadiković (BiH), Marko Martinović Car (BiH), Mate Raos (Vrgorac), Červar Porat (Červar Porat) i Ulaznica (Srbija). Dobitnik je nagrade Ivan vitez Trnski, za najbolji neobjavljeni rukopis autora do 35 godina starosti iz Podravine i Prigorja i nagrade Prozak za najbolji prozni rukopis autora do 35 godina starosti iz Republike Hrvatske. Objavio je zbirku poezije Lirska grafomanija (Naklada Ceres, 2011.) i zbirke priča Peglica u prosincu (DHK, 2012.) i Divan dan za Drinkopoly (Algoritam, 2013.) Uvršten je u antologiju mladih hrvatskih prozaika Bez vrata, bez kucanja (Sandorf, 2012.). 49

Slobodan Kalezić

BALADA Sjutra, kad pođemo, gospo, u šetnju, bezazleno, Noseći ruj trepavica i osmijehe u rukama, Posve nenadno, zagazićemo u pejzaž uklet – Dok snatriš, od tog nemog susreta čemu se nadaš? Od male ptice ispred nas – pola neba je u sijenci, Od zvijezde na nebu – zvjezdano jato u kolijevci rijeke, Zviždi li to naš um ili naš udes neizbježni? Bićemo kažnjeni, gospo, na prvome konaku. Od kosti našeg prethodnika napravimo sječivo, Podijelimo njime postelju i zadnju krišku hleba, Kad mu sudbinu dijelimo, poželimo kupu vina! Naša želja je naš usud – tragove ne uklonismo! To je pust pejzaž: nigdje šume i nigdje jezera, To je prazan život: svaka nam je želja u obruču, Hajdemo, gospo, kad je već sve tako izvjesno, Da podižemo, umjesto djece, mladi kedrovi omar. Ti misliš, mala moja, da smo sve pregrmjeli? U očekivanju prvog konaka jedino je zeleno U ovom prezrelom pejzažu – tvoje iskustvo Golemi put nas čeka: tek bićemo kažnjeni! I nije muka duhu to što smo sami na svijetu, I što, s planetom, u sijenku zalazimo nije tužno. Voda prljava zna svoje, a naša glava ne zna; Tužno je samo to što se još uvijek opiremo.

EPITAF Po svijetu, niz lazuru plavu, Nosio je svoju rusu glavu, Od počela ploveći do kraja Proslavljao blagost zavičaja. Sanjao je tri brda krilata, Cjelivao sveca kao brata, Zaranjao u vremena stara Opio se pićem od nektara. Mnoge svoje uzorite priče Prosuo je da ih vjetar sriče, Samo jednu, koja dušu grije, Zavjetova da ničija nije. Al kad mu se zemlja zatalasa U tren pusti ostade bez glasa Dok mlad mjesec slivao sa breza Leže u grob Slobodan Kaleza, Da osvoji atom časnog mira Podno nogu sina Vladimira.

I TO SMO MI Nenadno upali od luče do tmice, Dok uporno bruje naše prazne kosti, Ljubomorno skriti u lične tamnice Vučemo za sobom sijenku prolaznosti. Iznad naših glava sivi dim koluta, I bivamo plima, bivamo osjeka, U lice nam prsla neka svjetlost žuta, Mi nemamo mira, nema nama lijeka. Glođemo se tako, žilavi i truli, Od ledenog ljeta do zelene zime, Strani sami sebi kao da ni čuli Nikada nijesmo za sopstveno ime. Vraćamo se ishodu, težak put nas slama, U ubogom trenu cio život mine, Tražimo pećinu dok ona u nama Odzvanja nemuštim rječnikom praznine. Mržnje slijepe rđa zasjela u vjeđe, Kao mjesec luku, lutanju smo vični, Suva sijenka smrti naša čela pređe, Nestajemo tajom, sebi neprilični. I u drugo vrijeme kad se vaznesemo, Od novoga neba praveć sjaj i zlato, Shvatićemo samo da više ne mremo, Da smo pusta sijenka, da smo prah i blato.

MILJKOVIĆ Ne, više nije važno šta ću reći. Branko Miljković Nisu važne riječi, važno je vrijeme u njima! Govor ti – kao krik anđela sa zida. Dugo traje taj san, jedina nada. Još duže tražiš drvo maksimirsko. Jedini! Vidim te preko smjelog mosta. Tuda ne prolazi smrtnog koraka ni glas. Pomijeraš zastavu na pustinjskom licu jezika. Osvajaš riječi koje se glasno ne kazuju. U velikoj osami svjetlost prosipaš. Pohodi te sedam mrtvih pjesnika. Svojom vatrom budio si njihovo vrijeme. Sada im padaš u taman zagrljaj. Iz tvojih pjesama niču mlade šume. Pozni feniks iz njih se diže, u njih pada. Đaci su tvoji sada stariji od tebe. Dugo traje taj san, jedina nada. Nada.

PLAČ GRADA DUBROVNIKA Sve riječi svijeta – svijetle, tmaste, Riječ što buja i riječ što vene, Riječi kao bol srebrnaste Nikako da nađu bivšeg mene. Uz zidine da l’ more bunca O koralu s baroknom sjetom, Il’ užareni kolut sunca Prepolovi se nad Minčetom? Nerečene riječi se jave, Tonuć u mir jadranskog skaza, Vojske pod istim vijencem slave Jure u strašni mrak poraza. Sad gdje su riječi nerečene, Vrijeme što se k’o dim izvija, Riječi između tebe i mene – To više nismo ni ti ni ja. Riječ nerečenu kao iz priče Prizivam od same riječi jače, U žarko podne na Boga vičem Dok Dubrovnik preda mnom plače. 1992.

PONORI NAŠI KUD LI SEŽU I ko će do dna svoga sići – Ponori naši kud li sežu? Žuđeno vrijeme da l’ ću stići I naći blagu ravnotežu? Pjesma me gorka liši glasa, Opora svjetlost lice zali, O da l’ sam znao ovoga časa Da živim život na spirali? To, mislili smo, krugom gre se, Al stare staze da ne ima Vidjeh kada me usud strese Ka posve novim ponorima. I opet noć, i opet plavet: Čista sam munja, samoća potom, Opijen i ljubavno zanijet Nad sjenkom kao nad životom.

POVRATAK Povratka nema, dušo malena, Opštu smo čašu davno ispili: Usahla ruka, zaludnja muka, Otisnut će ti snove žuđene, Na vjetropirnom krilu oblaka, Što nevidom ga svojim oplaka. Dok s one strane čuda se glase, Pejzaži neba, iz knjiga slike, Vidim na licu svemoćnu pticu: Triput se pjesmom opasala Ovom smo stazom davno hodili, Talasom tamnim sebe brodili. Kuda ćeš sada, malena dušo, Grumenu sjaja u vrijeme bačen: Slučaj te piše, sunce te briše, Jesi li prošlost, pakao, ponoć, Il’ u ponoći zrela kometa Na valovima zime i ljeta? U zlu si prva, u dobru znana, U tvrdom srcu i ruži suze, S vatrom si doma i duhom groma U svakoj pobjedi i porazu: Ima te svugdje gdje vlada zraka, A za njom nastupa vojska mraka. O vaznesi se, dušo malena: Kad puta nema - ti put budi, Sloboda plaha i atom straha, Znak na glavi i glava znaka, Budi da svud te ima i nema: Kroz prostor pusti i sva vremena!

Slobodan Kalezić rođen je 13. decembra 1944. godine u Klikovačama kod Spuža. Osnovnu školu je završio u Spužu, gimnaziju u Titogradu, a studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1968). Magistrirao je 1973, a doktorirao početkom 1983. godine u Beogradu. Od januara 1974. godine radio je kao urednik kulturne rubrike i član redakcijskog kolegijuma u listu „ Pobjeda“. Oktobra iste godine izabran je za profesora na Višoj pedagoškoj akademiji u Nikšiću, a kasnije i na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Bio je član CANU. Dobitnik je nagrade „ОКТОИХ“. Pisac jedesetak udžbenika za srednje škole. Objavio je studije „Sjenke i govori“, „Romani Augusta Cesarca“, „Dani čitanja“, „Umjetnost romana Augusta Cerasca“, „Strukture i značenja“. Zbirke pjesama: „Peščana poema“, „Bićemo kažnjeni“, „Upustva za spasenje“, „Opšta čaša“, „Svjetlila“. Autor je osam tomova hrestomatske edicije „Crnogorska književnost u književnoj kritici“. Umro je u Beogradu 28. oktobra 2007. godine. 57

Spasoje Joksimović

GEOMETRIJA SAMOĆE (В)РАНЕ Свако има своје (в)ране да се за њих окачи као за одабрану страну пукотине живота паузе између пролазности Иако су нас пратиле сталне падавине, током жеге више жалимо за изгубљеним Хвала чудотворцима на учињеном, али све исто је не само једно осипање (не)стварности у (не)времену

СРЕДИШТЕ Као да смо принуђени на такво средиште Данас стојим, да ме не угуши туга док лежим Не знам да ли је то одабраност или сведеност сваке свечаности коју (не)намерно сусретнеш Све наше се сводило свело на престанак значења речи смрт и никад

СТАРО СУНЦЕ Суве гранчице неприродно у сржи натопљене падавинама и после њих, у хладу и због хлада Да ли се сва Русија свела на ово неразумевање, на ову измењеност Новост која поражава као последица старог сунца

ЛЕПТИРИ ЗГАРИШТА Многе од тих ствари нису ни киша, ни лед, ни станиште дојка цвета, кристал разбокорено боравиште избацивање меморије због сулудо стерилног простора Можда исцедак неме нејасне звезде

ИСТОВРЕМЕНОСТ СВЕГА И НИЧЕГА Још нисам цео и ништа нећу стећи васкрсењем Добро је да радост не мисли о постављеним путоказима узлазним путевима меланхолије Није проблем имати (не)разумевања за мене, него за њу Не гледам више на празнину сутерена као на плодно гротло вулкана Нека је река да сузи, без ослонца док трају жеге и касније Да нестане преостало у мени Као гнев

СМИСАО (НЕ) УПОТРЕБЉАВАЊА Све је живело од остатака глеђи, док је успевала геометрија самоће Под окреченим сводовима (не)обично и увек успева међу прозорима неуспаване законитости злата стеченог трајањем глеђи од употребе присуства присутнијег од стварног Чинило се оно „све“ са почетка као вечност, упркос давној белој импровизаности преко рђе Да будем ја не од (не)задовољства Док тако мислим, нешто на крају видика сведочи како је тешка спонтаност Та условна обојеност

ВРХ(ОВИ) Напољу су врућине и почели смо да занемарујемо куполе у односу на исток Можда су само обданице страшне Ноћ је мирна, увек летња, са напредовањем дивљег цвећа Тада се прашина иза хода једино под снопом светла открије Али врхови су празни, Боже Никакав наш доживљај не затекосмо Упали(мо) светло да умину налети ветра, јер нас не окружују они који су се жалили на невреме Само жуте цвасти од прапочетка су преображене На ветрометини трошили смо воду, па су ветрови у шупљини флаша понављали звук празнине и пупољци трна нису успевали да се отворе

ТРИ ГОДИШЊА ДОБА Песник сам три годишња доба пролећа зиме јесени Трајање на фотографијама Достојанство гардеробе која покрива недостатак тумачења Свечаност слојевито одевена

БОЖАНСТВО Окренеш се и прође живот сати Неће ти Азија решити проблем са оним што волиш Да ли ће тај свет знати то За стара сунца над старим кутијама Тек су после и календарски наступиле хладноће Ништа се не завршава на оглоданости, него потенцијалу кости из ње да ниче нејасна љубав као преграда тумачења (Не)укровљено божанство се учестало креће собама и врховима гора истовремено не ћути над миленијумима, мучи га немир исти као од настанка мој и то нас једино (по)везује

Spasoje Joksimović rođen je 2. decembra 1988. u Majdanpeku. Diplomirao na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Dobitnik je Povelje Momčilo Nastasijević, druge nagrade Mišo Janićijević Zlodolac, prve nagrade Vukovo zvono, druge nagrade Limskih večeri poezije, druge nagrade na festivalu Pjesnička riječ na izvoru Pive, laureat je Festivala poezije mladih u Vrbasu. Objavio knjigu pjesama Život, po suncu. Poeziju objavljivao u časopisima Književne novine, Trag, Logos, Bagdala, Bokatin Dijak i drugim. 66

Vasko Raičević

IDEALNI ČITALAC Pisalo je: ,,Poštovani gospodine Krusiću, Nadam se da Vas ne uznemirava način na koji Vam se obraćam. Pisao sam Vam na e-mail koji stoji na sajtu fakulteta, ali izgleda da ta adresa više nije u funkciji. Najgore bi bilo da pomislite da Vas progonim. Vjerujte mi da nijesam od tih ljudi. Slučajno sam Vas vidio u marketu u Ulici Vasa Raičkovića. Vidio sam kad ste izašli sa punim kesama, kad ste ušli u ulaz najbliže zgrade, vidio sam Vaše prezime na interfonu. Drugi čovjek bi pozvonio, predstavio se i pokušao da stupi u razgovor. Ali ne i ja. Bilo mi je mnogo lakše da napišem to što želim. Ta ulica što je uvijek u sjenci platana, činila mi se kao idealna adresa jednog pisca. Nemojte me smatrati čudakom niti dokonim provokatorom zbog ovoga što ću reći – Vi ste moj idealni pisac. Pročitao sam sve vaše priče i drame koje ste objavili i, naravno, Trulo srce, Vaš jedini roman. Nijesam od onih koji u knjigama traže sopstvene misli, uobličene na neki virtuozan način. To je za budale. Za mene je tekst zavodljiva mogućnost susreta sa drugim umom, drugom logikom i, ne manje važno, sa unutrašnjim svijetom nekog drugog bića. Jasno je da me ne zanimaju ambiciozni eksperimentatori koji u djela ne unose ni kap sopstvene krvi. No, isto tako, odbojne su mi i one sirove izdrkotine (izvinite na izrazu) nadobudnih spisatelja koji smatraju da su njihova egoistična trabunjanja jedina istina na ovome svijetu. Sviđa mi se Vaša odmjerenost, mirna rečenica kojom opisujete najpotresnije scene. Ali, iznad svega, način na koji u svojim tekstovima sakrivate sebe. Prateći rijetke tragove koji vode u srce lavirinta, a u tom srcu je vaša lična istina iz koje proizlazi opšta istina djela, otkriti, dakle, srce teksta – to je najveće zadovoljstvo jednog čitaoca. Bar ovakvog kakav sam ja. Razumio sam da ste u onoj drami o fizičarima ljudske odnose postavili na osnovama nekih fizičkih procesa, a pretpostavljam da pojavu jednog mističnog karaktera treba tumačiti u lakanovskom ključu. Kao što u priči o planinskoj zvijeri koja proždire ljude treba razumjeti da pripovjedač nije imao snage da istinu izgovori do kraja, već je najtraumatičnije spoznaje o sopstvenoj prirodi zavio u nekoliko nezgrapnih simbola. Da budem sasvim iskren, 67

ne znam da li Vaš način pripovijedanja predstavlja hrabrost ili kukavičluk, jer Vi saopštavate svoje najintimnije istine istovremeno ih vješto sakrivajući. Možda je način na koji sam pročitao Vaše tekstove sasvim pogrešan, u tom slučaju bacite ovo pismo i zaboravite na još jednog beznadežnog čitaoca. Ukoliko, ipak, smatrate da moj čitalački njuh nije previše skrenuo sa tragova koje ste posijali u svojim tekstovima, onda bih se možda mogao nadati kratkom susretu u nekom kafeu, gdje bismo uz piće porazgovarali o raznim literarnim temama. Ne mogu objasniti koliko bi to za mene bilo zadovljstvo. Iskreno Vaš, Vladimir Bek’’ Ispod imena su još stajali e-mail adresa i broj telefona. Svakako mi nije padalo na pamet da pozivam taj broj. Vratih pismo u koverat i spustih ga na sto. Neko vrijeme sam stajao tako i zurio u njega, bez ikakvih misli. Samo nekakav osjećaj, kao titraj slabe svjetlosti što se odbija o vodenu površinu, pojavi se na kratko. Neko vrijeme šetao sam po stanu, zatim sjedio, pa malo leškario na kauču. Razmišljao sam o pismu, ali se sad ne sjećam ni jedne svoje misli. Kao da sam sve to vrijeme bio u predvorju neke važne ideje, a nikako da prođem hodnik koji vodi ka njoj. Ideja o jednom starom obećanju, koje je nekad izazivalo mnogo uzbuđenja, a sad se pojavilo nakon toliko vremena, sasvim zaboravljeno, i kad je naš život već otišao daleko u nekom drugom pravcu, pa više ne znamo ni što bismo sa njim. Uopšte uzev, ne sjećam se kako mi je prošao ostatak tog dana, osim onog doživljaja praznog prostora kojim odjekuju tupi zvuci. Možda je to bilo samo pulsiranje u mojim sljepoočnicama. Ujutro sam mu napisao e-mail: ,,Poštovani gospodine Bek, Kao što sigurno pretpostavljate, Vaše pismo me je prilično iznenadilo. Ne samo zbog sadržaja, već i zbog sad već pomalo staromodnog načina na koji mi je upućeno, a što proizlazi iz činjenice da sam izvjesno vrijeme bio praćen – a to samo po sebi donosi izvjesnu nelagodu. No ja nijesam čovjek koji ima bog zna što da krije, pa toj stvari neću pridavati veliki značaj. S obzirom na to da su moji tekstovi sve rjeđi, a odjek koji izazivaju sve slabiji, Vaša pojava u ovom trenutku djeluje mi pomalo nestvarno. Ali pretvarajmo se za sad da ste zaista pročitali moje priče i da sam ja Vaš, kako ste se izrazili, idealni pisac. Davno sam napustio san o književnoj slavi. Nekoliko blijedih knjižica na početku održavalo je tu 68

vatru, a komad na sceni nacionalnog pozorišta činio mi se već kao čvrsto obećanje uspjeha. Sa realnošću sam se suočio vrlo brzo, već nakon što je predstava skinuta sa repertoara za sljedeću sezonu. Shvatio sam da publika to ne želi da gleda. Vjerovao sam da pišem sve bolje, ali da publiku to sve manje zanima. Postalo mi je jasno da se moj ukus i ukus publike nikada neće usaglasiti. Tako sam se posvetio naučnoj karijeri, ali bez ozbiljnijeg uspjeha. Sebe doživljavam nekako na pola puta između pisca i naučnika, što podrazumijeva ograničene domete u obije oblasti. Sada, u svojoj četrdeset i sedmoj godini, zadovoljan sam kad na fakultetu naiđem na nekog talentovanog studenta sa kojim mogu porazgovarati o književnosti i, u rijetkim trenucima, ako baš ne mogu da se otresem neke ideje, sastavim poneku kratku priču. U svakom slučaju, vrlo rado ću se sresti sa Vama i uz kafu porazgovarati o temama koje Vas zanimaju. Pozdrav, B.K.’’ Odgovor, u kome me nastavio ubjeđivati tako što je navodio detalje iz mojih djela, dobio sam istog popodneva. Dobro, vjerujem da je sve to pročitao, ali to ne isključuje mogućnost da je posrijedi zamka. Možda osveta nekog studenta. Pokušao sam da predvidim još nekoliko loših scenarija, ali to nije uspjelo da me protrese. Ja sam, zapravo, odlučio da se sretnem sa njim čim sam pročitao prvo pismo. Sumnjam da bi neko odolio takvom iskušenju. Sigurno ne neko ko toliko vremena provodi u samoći. Tu samoću sam sâm izabrao i srećan sam što mogu da je priuštim, ali ta se ljubavnica ne razlikuje od drugih – i ona zna da dosadi. Možda ne baš da dosadi, prije bih rekao da postane pomalo iritantna usljed pritiska koji stvara sveprisustvom. Čuješ njen nezgrapni bat dok se penješ stepeništem, nemarno se češe o zidove stana i, od svega najgore, besramno zuri u tebe prilikom najbizarnijih svakodnevnih rutina. To se javlja u ciklusima. Ipak, uvijek se vraćam svojoj majci i ljubavnici – samoći (da parafraziram Svinberna). Pojava ovog čovjeka djelovala je kao nalet svježeg vazduha u memljivu kuću. Martovski vjetar sa mirisom mladih trava i nagovještajem ranih vrelina, karakterističnih za ovaj grad. Kad ne bih bio pogrešno shvaćen, najradije bih rekao da je sve to bilo kao neko obećanje lakog proljećnog flerta. Ali povlačim tu riječ zbog moguće banalnosti čitaočevih asocijacija. Tako smo se, nakon još nekoliko e-mailova, dogovorili da se nađemo u Krugu, u Moskovskoj ulici, oko podna. Do69

zvolio sam sebi petnaestak minuta zakašnjenja. To mi se činilo normalnim. Pretpostavljao sam da će on biti tačan. Mislio sam da će sjesti tako da licem bude okrenut u pravcu moje ulice, ne bi li me što prije ugledao, budući da ja nijesam znao kako on izgleda. Iz nekog razloga bilo mi je neprijatno da me posmatra dok prilazim, pa sam napravio krug i došao iz suprotnog pravca. Očekivao sam da ću sa leđa ugledati dvadesetpetogodišnjeg mladića, prije nego što se suočim sa njegovim licem. Kao da bi mi tih nekoliko sekundi prednosti malo ublažilo tremu koju sam, treba priznati, osjetio još prije nego što sam izašao iz stana. Uprkos mojim namjerama, crnokosi mršav mladić ustade i mahnu mi dok sam još iz daljine jedva razabirao baštu kafića. Prijatnog, no malo koščatog lica, tanke čiste kože i dubokih crnih očiju, izgledao je još mlađi nego što je bio. Nekako sramežljivo mu zazvuča glas, a oči se vrlo kratko zadržaše na mojima. To povlačenje mi se dopalo, ne znam zašto. Koristio je vrlo precizne rečenice, bez viškova i zastajkivanja, kao neko ko ih dugo niveliše u sebi prije nego što ih izgovori. Pomislih kako je to znak nesigurnosti i još više mi se dopade. Dugim prstima lijepo oblikovane šake zadržao bi šoljicu sa kafom nadomak usana, kao da se premišlja nekoliko trenutaka prije nego što otpije gutljaj. Tokom razgovora njegov glas je postajao sve sigurniji i dublji. Reče da je na pragu odustajanja od studija sociologije, a to je već treći fakultet od koga odustaje, nakon prava i političkih nauka. Književnost nije ni pokušavao, znao je da nikad ne bi položio predmete kao što su Staroslovenski jezik ili Uporedna gramatika slovenskih jezika. Takvu ležernost može zahvaliti ocu koji je vlasnik građevinske firme sa Primorja. Nikakvi tragovi lokalnog akcenta, pa ni primorskog, ne bjehu u njegovom govoru. – Uticaj literature – objasni. Na osnovu vlastitog iskustva, rekao bih da je to moguće. – Jeste li Vi od onih što traže sebi slične čitaoce? – upita. – Nekad sam žudio za masom čitalaca – rekoh. – Vjerujem da je to ona potreba da vas što više ljudi voli, a koju proizvode neki rani kompleksi. Koliko god zvučalo patetično, mislio sam da je pisanje potraga za ljubavlju. Sad su moji tekstovi okrenuti potrazi za onim rijetkim intimnim čitaocima. – Onima koji će u Vašim tekstovima pronalaziti sebe? – Ne, ništa tako naivno. Imao sam u vidu posebnu vrstu intelektualno-emotivne veze koju možete ostvariti sa nekim ko čak i ne živi u vašoj epohi.

– Ali zar takva veza ne podrazumijeva određeni stepen identifikacije? – To bi značilo da nas privlači samo ono što nam je slično, a ja u to ne vjerujem. Uprkos svemu što je ranije rekao, sada mi se učini da ovaj mladić u mojim tekstovima ipak traži nešto čime će upotpuniti sopstvenu nedovršenost. Libidozno prodiranje u srce tame u nadi da ćeš dodirnuti srž života – sasvim nemoguć cilj, ali čovjeka uvijek iznova pokreće jedna ista draž. Obojica želimo da vidimo što je sa druge strane. Žudnja za prostorom tuđeg uma. Perverzna intelektualna igra koja služi za prikrivanje najjednostavnije istine – ja tražim njega, kao što i on traži mene. Počelo je da me zabavlja da u njegovim crtama lica prepoznajem svoje. Kada se, nakon prvog susreta, vratih u stan, nijesam mogao da prestanem da mislim o tome. Stajao sam pred ogledalom i bio sve uvjereniji da je on moja slika od prije dvadeset godina. Kao da je neko moje grube crte ublažio, ali zadržao istu osnovu linije. Mašta mi je omogućavala zabavnu pomisao da sam uparavo sreo samog sebe – onog za kog sam mislio da je odavno mrtav. Sve manje su me zanimala njegova razmišljanja, a sve više njegovo fizičko prisustvo. Prodrijeti u unutrašnjost tog čovjeka, vidjeti ko je on zaista – to nije bilo moguće pomoću njegovih riječi, nego kroz njegovu kožu, dah i mirise. Postao sam opsjednut željom da osjetim miris tog bića. Činilo mi se da ću ga tek tada razumjeti. Još nekoliko puta sastali smo se u kafiću. Razgovarali bismo o temama iz literature, no ja sam uglavnom posmatrao njegovo lice i pokrete i bio sve uvjereniji u fizičku sličnost među nama. Ovi susreti nijesu mi bili dovoljni. Zagledao bih se u njegove usne dok je govorio. Ako bi svjetlo padalo pod odgovarajućim uglom, mogao sam da vidim kapljice koje lete iz njegovih usta. Rado bih svoje uho uronio u tu kišu, da njegov glas u svoj svojoj punoći obgrli moje opne i da vlaga prođe kroz moju kožu. Utopiti se u njegovu krv, u tečnost njegovog tijela – takvim sam se mislima bavio dok sam slušao njegove riječi. Ne znam u kom trenutku je počela da me omamljuje ljepota govora, a da me njegov sadržaj nije dodirivao. Tu nelagodu nosio bih nazad u svoj stan. Zatvoriti krug, doživjeti punoću – čežnja sasvim prikladna početku proljeća. Taj mladić je izgledao, govorio, mislio, hodao kao ja, kao nekadašnji ja, onaj koji mi nedostaje. Nelogičnost ovih misli nije mi ograničavala imaginaciju, naprotiv – uzbuđivala me je. 71

A onda me je, jedne večeri, konačno pozvao u svoj stan. Živio je u jednoj od onih novih zgrada na Bulevaru Ivana Crnojevića, dakle u centru grada. Neke od tih neukusnih žutih zgrada još ne bjehu dovršene, a ova njegova izgleda da je bila u fazi primanja prvih stanara. Firma njegovog oca učestvovala je u izgradnji i tome se ima zahvaliti što je on bio njen prvi, a trebalo bi da bude još neko kratko vrijeme i jedini stanovnik. Očekivao bih, ipak, da takav tip živi u nekom malo manje prometnom dijelu grada. Stan mu je uređen jednostavno i bez suvišnih predmeta, kao i moj. Samo što je to kod mene posljedica svođenja na najnužnije, praktične funkcije, a kod njega očigledno stvar koncepta. Sve je u hladnim crno-bijelim tonovima, sa oštrim ivicama, bez mirisa, bez udobnosti. I večera koju je pripremio bješe bez jakog ukusa, mada fino aranžirana. Lijepo je posmatrati ga dok žvaće komadiće povrća, koji izgledaju kao da su od plastike. – Vaš zamišljeni čitalac iz druge epohe, ― reče dok nam je sipao crno vino ― nikad ne može zaista razumjeti vrijeme u kome nije živio. Tu ne pomažu ni knjige ni filmovi. A samim tim ne može zaista razumjeti ni Vas. – Ako smo upućeni isključivo na svoje savremenike, onda je to vrlo depresivna pomisao ― rekoh. – Narcizam i depresija vladaju našim dobom, tako ste napisali. Vino ostavlja tragove na njegovim zubima i usnama. – Ali ta kosmička samoća čovječanstva ne znači da čovjek ne žudi za kontaktom. – Zašto želite da budete shvaćeni? Zar Vas to nimalo ne plaši? – Zašto bi me plašilo? Neki smatraju da je to najerotičnija stvar, biti zaista shvaćen. – A što ako smo mi, u biti, odvratna bića. I ako bi prodrijeti u naše srce značilo suočiti se sa neizmjernim sramom? – Zašto onda prodirati u to srce? Privlači nas Meduzin pogled? Pogleda me ravno u oči i reče: – Žudnja za Drugim. Govorio je nešto o Deridi, o Ničeu, o ambisu koji uzvraća pogled... Izgubio sam nit zamišljajući kako zabijam nos u njegovu kosu. Melanholični ton njegovog glasa, neka melodija prisnosti, učini da se otvore posljednja vrata mog sistema odbrane, i ja stadoh da povraćam svoja najdublja osjećanja, 72

misli, strahove, svoju prošlost, doživljaj sopstvenog bića u vremenu, slutnju velike praznine, svijest o promašenom životu – sve ono što godinama stoji slijepljeno za moju utrobu, netaknuto. Sjedjeli smo na sofi, na TV-u je išla neka emisija o Veneciji, a ja sam govorio o djetinjstvu. Mislim da su mi oči zasuzile nekoliko puta. On je mirno sjedio i pažljivo me slušao, kao kakav milosrdni Porfirije Petrovič koji me oslobađa teškog tereta. Bio je to vrhunac naše bliskosti, bliže mu nijesam mogao prići. Kad je procijenio da sam dovoljno iscrpljen i pijan, predloži mi da prespavam kod njega. Spavaću u njegovom krevetu, a on na sofi u dnevnoj sobi. To mi se učini kao velikodušna zamjena za očekivani zagrljaj. Baš sam se srozao, pomislih, i neko oslobađajuće poniženje preplavi mi kožu. U kupatilu sam preturao po korpi sa prljavim vešom, ne bih li došao do bilo kakvog traga ljudskog mirisa. U svojoj ošamućenosti tražio sam dokaz da ovo savršeno biće pripada mojoj rasi. Samo miris zemlje, miris otrovnog gradskog vazduha, miris ispljuvanih pločnika, miris starih knjiga. Zagušljivi cvjetni miris omekšivača za rublje na njegovim sniježno bijelim čaršavima. Žuti zidovi njegove sobe, bez ijedne slike. Otežalog tijela i svijesti, san me brzo ugrabi. Na zidovima sobe treperi odsjaj velike vode. Iz ležećeg položaja ne vidim ni jednu zgradu, ali odnekud znam da sam u Veneciji. Kroz nozdrve mi šišti vreli vinski vazduh. Kao veliki kristalni klikeri, svjetlosne refleksije sudaraju se po zidovima. Skoro da se može čuti njihov zveket. Sve izgleda lako, osim mog potonulog tijela. Ali još jedno tijelo leži pored mene. Ispruženo, blijedo i mrtvo, sa rukama prekrštenim na grudima, tijelo mog domaćina. Nikad to lice nije bilo sličnije mojemu. Uz veliki napor pomjeram ruku, dodirujem njegovu kožu, hladnu i tvrdu kao mermer. Nema mirisa truleži. Neka nelagoda nadire odozdo. Shvatih da je voda prodrla u sobu i da nivo još raste. Uskoro će se izjednačiti sa nivoom kreveta. Stadoh da se tresem u iščekivanju prvog dodira vlažnog čaršava. Koža na leđima ježila se na nagovještaj hladnih prstiju vode. Probudi me jutarnja svježina. Brže od jutarnjeg vazduha otrijezni me saznanje da ležim sasvim go, bez i jedne krpice na sebi. Moje odjeće nije bilo, a sram je već probio moju kožu kad sam u panici pokušavao da pronađem bilo kakvu tkaninu kojom bih se ogrnuo. Ni prekrivača, ni čaršava, ni peškira – ničega nije bilo. Čak je i jastuk nestao. Još uvijek sa nadom da se radi samo o trenutnoj neprijatnosti čije 73

mi objašnjenje čudno izmiče usljed mamurluka, provirih na vrata od sobe. Hladnoća tog praznog prostora, kao teški zimski vazduh, pritisnu mi grlo. Sasvim polako, stopu po stopu, otkrivao sam razmjere ove zamke. Sve što mi je moglo poslužiti da prekrijem svoje bijedno tijelo uklonjeno je. Ogoljeni prostor sa namještajem koji je sada izgledao naročito nezgrapno. Nije bilo nikakvog telefona. Nije bilo mojih stvari. Nije bilo mog čitaoca. Frižider je bio pun – uglavnom konzervi i povrća. Vrata su bila otključana. Tokom ovih nekoliko dana, jednom sam zaista bio blizu da izađem. Donio sam odluku, ali nijesam mogao da prebacim noge preko praga. Stajao sam na vratima i osluškivao tišinu hodnika. Zgrada je još uvijek prazna, a izvan nje je svijet čiji pogled ne bih podnio. Bio bih kao morsko čudovište, izvučeno na obalu, čija groteskna pojava izaziva radoznalost. Jednom ću morati da izađem, ali još uvijek ne mogu. Ne mogu. Vrtim se u praznom stanu, kao u tuđem umu, čije simbole ne razumijem. Znam da se neće pojaviti, ali ne znam hoće li me glad natjerati da izađem kad se zalihe potroše, ili će mi ispred vrata ostavljati hranu, kao pokusnoj životinji. Prestao sam da tražim tragove koji bi me doveli do rješenja ove zagonetke. Teško je pronaći put ka srcu lavirinta, kad ne znaš ni koje su njegove razmjere, ni koji je njegov osnovni oblik. A on je tamo, negdje u tom bučnom i odjevenom svijetu, spreman da objasni ono što nije moglo biti izgovoreno, prije nego što bude pokazano. Vidio je što se nalazi sa druge strane mojih riječi, ono što se skrivalo i od mog pogleda. Pronašao je riječi koje nikada nijesam ni napisao, a moje su. Vidim ga kako sjedi u nekom kafiću, dugim prstima uzima šoljicu, prinosi je usnama i zastaje na trenutak, kao da se iznenada nečega sjetio. Uživa u mirisu kafe i gleda prema vratima. Čeka da ja uđem.

VASKO RAIČEVIĆ, rođen 20. IX 1979. u Podgorici. Osnovne i specijalističke studije dramaturgije završio na cetinjskom Fakultetu dramskih umjetnosti. Trenutno na master akademskim studijama na beogradskom FDU. Komad DOBRA SMRT postavljen u Crnogorskom narodnom pozorištu (režija: Filip Grinvald). Isti komad je postavljen i u pozorištu u Toboljsku, Rusija (režija: Pavel Zobnin). Komad PUT U OTADŽBINU objavljen u književnom časopisu Ars. Sa komadom KALINA PROCES pobijedio na konkursu za najbolji crnogorski savremeni dramski tekst 2012. Koautor komada POGLAVLJA 23 I 24, izvedenog u okviru festivala FIAT u Podgorici. Na istom festivalu učestvovao i kao član žirija 2013. godine. Dramski tekst KUĆA ZA RUŠENJE izveden u okviru projekta 19. DECEMBAR – DAN POSLIJE (produkcija ATAK). Drame su prevođene na engleski, ruski, slovenački i poljski jezik. Teorijske radove i eseje objavljivao u časopisima Lingua Montenegrina i Ars. Kratke priče objavljivane u časopisu Ars. Radio kao dramaturg na predstavama ,,Vjera, ljubav, nada’’ (tekst Eden fon Horvat, režija Ana Vukotić, CNP), ,,Slijepi’’ (tekst Moris Meterlink, režija Željko Sošić, ATAK) i ,,Život na pauzu’’ (režija: Mirko Radonjić, ATAK). Pisao pozorišnu kritiku za podgoričke Dnevne novine. Član Alternativne Teatarske Aktivne Kompanije (ATAK). Radio kao asistent na predmetu Dramaturgija na cetinjskom FDU. Trenutno asistent na predmetu Svjetska književnost na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost. 75

Jelena Lela Milošević

RISTANA LICA: RISTANA IV – ćerka i sestra; BRAT – stariji Ristanin brat, sin i nasljednik; OTAC – Ristanin otac, takođe i otac i njenog brata, kao i muž svoje žene; MAJKA – Ristanina majka i majka njenog brata; Č.S.K. – Čovjek sa kapuljačom; POSMATRAČI – ima ih četvoro, jedan mlađi i jedan stariji par. Igraju sve što im je namijenjeno u ovom tekstu. ĆERKA – posmatrač,Sinova djevojka (okrenuta da joj se ne vidi lice), Ristanina drugarica, Sinova sestra i ćerka Muža i Žene; MUŽ – posmatrač, komšija Ristanine porodice; ŽENA – posmatrač, Muževa žena; SIN – posmatrač, Mužev i Ženin sin.

I POČETAK Velik, sumoran i siv prostor sa četiri stolice, koje su poređane u pozadini uz zid, jedna do druge. Sa strane u gornjem desnom uglu je jedan metalni bolesnički krevet, u blizini njega je neispravna šivaća mašina, nasuprot njemu u gornjem lijevom uglu je stari ormar. Iz mraka, praćen nekom blistavom svjetlošću, pojavljuje se čovjek u mantiji sa kapuljačom. Prelazi preko cijelog prostora, lagano kao da hoda po pamuku. Dok on izlazi u pozadini se čuje Brat (Antička nauka...). Za to vrijeme, dok on govori, u prostor ulazi stariji čovjek u bijelom odijelu sa štapom i naočarima za slijepce (Otac), staje u donji desni ugao prostorije, okrenut leđima. Za njim izlazi gospođa (Majka), prilazi krevetu, legne na njega okrenuta leđima. Zatim izlazi Ristana, cinično se smije gurajući brata u invalidskim kolicima. Zaustavlja se na sredini prostora. (on i dalje govori svoj tekst sve dok Ristana ne progovori, tada se samo utišava ali nastavlja tiho da govori). Posebna napomena : Posmatrači su stalno na sceni, ili neko od njih, (ukoliko su drugi angažovani za druge uloge iz teksta). Kada su svih četvoro posmatrača u drugim ulogama (naznačenim u tekstu) njihovo mjesto zauzima Ristana i njena porodica, ali oni se ne ponašaju kao posmatrači već svako od njih vrti neki svoj film, nezainteresovano za ostatak svijeta. BRAT: (Čuje se samo njegov glas, iz pozadine) Antička nauka, iako posmatračka, formirala je prve opšte ideje o vasioni i dala genijalna otkrića i naslućivanja o mnogim prirodnim pojavama. Proučavanjem mega svijeta razvija se astronomija, iz praktičnih pobuda. Makrosvijet je proučavan razvijanjem geometrije i statike, stvarajući tako temelj tim naukama. U svim tim proučavanjima osjetila se potreba proučavanja mikrosvijeta i učinjen je pokušaj da se zasnuje učenje o strukturi materije. Među najistaknutijim predstavnicima antičke nauke o strukturi supstancije su Tales i Empedokl (u tom trenu se pojavljuju posmatrači, njih četvoro sijedaju jedno po jedno na stolice u trenutku kad brat nabraja elemente), sa shvatanjima da postoje osnovni elementi supstancije kao što su VODA, OGANJ, VAZDUH I ZEMLJA. (sad izlazi Otac, pa Majka) Sve raznovrsnosti su prikazivali kombinacijom 77

tih elemenata u različitim kvantitativnim odnosima. U tom periodu zasniva se čak i atomističko shvatanje supstancije, odnosno materije. Atomističkom shvatanju strukture supstancije Aristotel je dao značajan doprinos dajući peti element (Sad se pojavljuje Ristana sa bratom koji i dalje melje) strukture – ETAR, iz kojeg je sastavljena nebeska sfera kao krajnji omotač svijeta. 20. vijek se može smatrati definitivnom naučnom potvrdom antičkog atomističkog shvatanja strukture materije… (Staju na sredinu prostora)… Epohalni značaj tog shvatanja ne umanjuje se njegovom naivnošću. To shvatanje je moralo biti ograničeno dosegom i nivoom razvitka cjelokupnog ljudskog društva…

RISTANA: (Odgura brata desno od nje. Bratu) Tiše malo… (vrati se na sredinu prostora) E, pa, dragi moji i nedragi (smiješka se) Ovo je moja porodica! (pokazuje rukom na fizionomije u prostoru. Ide do oca, okreće ga). BRAT: (Za to vrijeme) …I električne i magnetne pojave bile su zapažene u antičko doba… RISTANA: (Bratu) Pst! Ovo je moj otac…… Tata. Jadan on… nit’ čuje nit’ vidi… (smije se) I slijep i gluv, al’ živ… (krsti se) Bog da mu dušu prosti… živ! (podiže mu ruku, maše sa njegovom rukom, on se smješka. Ostavlja ga i ide do majke, legne pored nje u krevet, sklupča se nježno uz nju). BRAT: (Za to vrijeme) Električne i magnetske pojave opisivane su kao osobine nekih supstancija i djelovanja na njih, kao što su…( Ristana ga pogledom utiša, on se stišava skoro da ga niko ne čuje. Dok Ristana priča on izgovara sledeće)… ćilibar koji je protrljan privlačio lake predmete i magnet koji je privlačio gvozdene opiljke. U ono vrijeme je bilo teško proučiti te pojave… RISTANA: Ovo je moja majka… (ustaje. Majka ostaje nepomična) Majke valjda ne treba posebno predstavljati… Dobre, loše, prljave, čiste, iskrene, neiskrene - majke su majke. Naše majke, majke svih nas. Moja majka. (Ide do brata) A ovo je moj stariji brat. Bate… Bratski… Što ima, aaa? Ti si brat moj! Nije on stvarno invalid. Invalid je možda ovdje (pokazuje na njegovu glavu). Znati ovoliko koliko on zna i nije baš zdravo. BRAT: Prema savremenom shvatanju djelovanje pomoću elektromagnetnog polja u mikrosvijetu fundamentalnih čestica jeste razmjena fotona među tim naelektrisanim česticama. (Ristana se napreže da bi ga shvatila što joj 78

govori). Ipak postoji razlika u objašnjenju elektromagnetskih interakcija fundamentalnih čestica i interakcija pomoću ‘’obične svjetlosti’’… RISTANA: Samo da si nam ti živ i zdrav! BRAT: (Ristana ide ka Posmatračima, brat za to vrijeme nastavlja tiho da govori sledeće)… Interakcija fundamentalnih čestica vrši se pomoću virtualnih fotona, a među makro tijelima pomoću realnih fotona. RISTANA: A ovo su POSMATRAČI! Kakav bi to bio život kad ne bi imao svjedoka?! Ovakvih ili onakvih, uglavnom ovakvih. Vaš život bi prošao neprimijećeno, bezvrijedno. (smije se) Ako se čudite što ovako otvoreno pričam bez straha da će mi oni zamjeriti… To je zato jer oni čuju samo ono što ih se ne tiče. Za razliku od moje porodice. Evo recimo majka… (majci glasno, uspaničeno) Majko, majkooo… MAJKA: (Uplašeno) Đe ti je brat? Što mu se desilo? RISTANA: (Dolazi do nje, grli je, ljubi i vraća je u početnu poziciju) Ništa smiri se, samo se šalim. MAJKA: Nemoj se tako šaliti, znaš kako brinem za njega… RISTANA: Lezi tu, smiri se! Svi smo dobro! (odaljava se od nje) Svi ćete vi mene nadživjeti, a ja najmlađa. (pogledom pređe preko prostora, zadrži se na posmatračima) Mili moji posmatrači. Ima jedan fenomen kod ove njihove gluvoće. Neke stvari čuju i kad se najtiše kažu. Mada je taj fenomen, složićete se, prilično rasprostranjen kod nas. (odmiče se od njih, priča kao da šapuće nekome na uvo, ironično). Vara onakvog čovjeka. Sram je bilo. (odjednom svi posmatrači osluškuju i jedan za drugim ponavljaju: Kojeg?, kojeg?, kojeg?…) Znaš kakav je to čovjek… Dobar, pošteeen… Taj ti ni kroz crveno nikad nije proša’, koliko je pošten (smije se). Vidite kako čuju (oni i dalje ponavljaju: Koji?, koji?, koji?…) A pazite sad: (priča glasno) Kako je bilo divno juče posmatrati zalazak sunca… (svi se vraćaju se u svoja stanja sa početka, mirna lica, bezizražajna) … boje su bile divne, nebo nekako crveno, a more… more je gutalo sunce. (okreće se prema njima, vidi da su se opet učaurili, smije se). Naravno, ovo ih ne zanima. Mada ni vi baš niste oduševljeni? I vi biste voljeli da vam ipak kažem ko je ta što vara muža, a? Kako bi se osladili. Pa nazovete kuma ili kumu da im ispričate. Još dodate neki vaš događaj koji nikom ne smijete reći. Provučete ga, tek onako, kroz priču, kao da se nije vama desio. Onda sačekate par sati dok kuma ili kum jave kuminoj kumi, pa bratu od ku79

mine kume… i za vrlo kratko vrijeme saznate što bi ljudi rekli o vama kad bi znali da ste vi ustvari napravili to što ste prišili toj jadnoj ženi. Onda brat kumine kume javi svoju verziju priče svojoj svastiki sa kojom inače ljubavi. Ali ne ljubave oni isto, kao ova što vara muža. Bože sačuvaj! Oni to rade pametno, da niko ne zna. Njih je samo splet opravdanih okolnosti doveo do toga, inače ne bi oni ljubavili. Nisu oni ka’ ova kurva što STVARNO vara muža. Neka što ga vara (oglašavaju se posmatrači: Koga?, koga?, koga?…) Nego je to i mužu priznala. Čak traži razvod od njega. Zamislite! Kaže da voli tog čovjeka. Kakva kučka! Kako se usuđuje da nekoga voli. Umjesto da to lijepo krije, kao svi normalni ljudi. Mogla je naći kuma ili zaovinog muža pa da ga vara cijeli život, da niko ne posumnja. A i ako posumnja uvjek se može reći: „Kakav je ovaj narod stvarno svašta je u stanju da pomisli, dobro što ne kažu da s bratom ljubavim“. I tako dalje, i tako dalje. Moji posmatrači, a i vi ostali. Nemate vi pojma što znače riječi: ISKRENOST, PRIJATELJSTVO, LJUBAV, ŽRTVOVANJE… (dok naglašeno izgovara ove riječi na njihovim licima gađenje i bol, kad ona stane, svi zanijeme) Bole ove riječi. Znam! Nije vam svejedno. Biće da ja mnogo pričam. Bolje da prekinem. E da, zaboravila sam da vam predstavim sebe… (radi to sa puno uvažavanja prema sebi samoj) Ja sam vam četvrta… Ristana! Četvrti član porodice. Ime sam dobila po babi - očevoj majci, ona ga je dobila po svojoj babi RISTANI II., ova opet od svoje babe i tako. Znam da mi ime nije neko savršemeno, ali ja ga sa ponosom nosim, jer su sve ove Ristane do sad bile velike žene. Ristana izvodi iz prostora jedno po jedno, prvo Oca, pa Majku

BRAT: (Za to vrijeme) Otkrivena je pojava da se elektron i pozitron pri međusobnom susretu pretvore u svjetlost, odnosno u fotone. Ta pojava se naziva anihilacija, a obrnut proces pretvaranja fotona u par elektron-pozitron naziva se nastajanje parova. To znači da je savremena fizika prodrla u suštinu fizičkog polja, da je stigla do nerazdvojene povezanosti čestice i polja, a naročito zbog međusobne transformabilnosti fundamentalnih čestica. (dolazi i po njega, izlaze oboje). Za njima, iz suprotnog pravca prolazi čovjek sa kapuljačom, praćen istom onom svjetlošću. 80

II FAMILIJA Postavljena trpeza, (dugačak sto, serviran ručak). Majka stoji, sin sjedi za stolom sa knjigom u ruci, ponavlja lekciju i ruča ne obraćajući pažnju na roditelje. Otac sjedi na čelu trpeze, sin nasuprot njemu. Ristana se za sad drži podalje od njih, majka stoji na sredini stola, gleda čas u sina, čas u muža. Konačno sjedne. Posmatrači su, naravno, u pozadini. RISTANA: (Okreće se prema porodici za stolom) Slatki su, zar ne? Divna porodica. Neko prije mene je rekao: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a sve nesrećne su nesrećne na svoj način. A ja bih rekla, da se ni ove nesrećne ne razlikuju mnogo... (povlači se u mrak gledajući u svoju porodicu). Kad se ovo dešava ja imam jedanaest godina... OTAC: (Gleda oštro u sina). 'Oćemo li bar jedan dan ručat' normalno u ovu kuću? BRAT: (Ustaje od stola, i dalje ponavlja lekciju, sjedne malo dalje od njih na pod) ...U savremenoj fizici je potpuno prevaziđeno staro shvatanje o djelovanju na daljinu, jer se ono u stvarnosti odigrava isključivo preko polja kao posrednika i prenosioca djelovanja... OTAC: (Majci, oštro) A ti... dje si bila danas? MAJKA: Na poslu. OTAC: (Naglašeno) Ja sam reka' da moja žena više neće radit. MAJKA: Pitam li se ja što tu? OTAC: (Lupa rukom o sto) U moju kući NE! MAJKA: Nećemo sad o tome! OTAC: (Opali joj šamarčinu, ona padne) E 'oćemo, baš sad! BRAT: (Počinje da priča sve glasnije da ih nadjača) ...Čestice raznih polja koji služe kao prenosioci imaju svoju energiju, koja se kvantuje, pa se one nazivaju i ''kvanti'' polja. Za elektromagnetsko polje to su fotoni, koji nemaju masu mirovanja... Dok ovo govori - Otac baca tanjire sa stola, ruši stolice, udara ženu i psuje. BRAT: (Dere se) ...dok su u drugim poljima prenosioci čestica sa relativno velikim masama u odnosu na masu elektrona... Posmatrači – prvi bokserski bodri dešavanja tj. sprda se, drugi se iščuđava, treći negoduje, četvrti odobrava.

BRAT: ...u polju atomskog jezgra tj. nuklearnom polju ili polju nuklearnih sila... ( ustaje, dere se na posmatrače) ...čestica koja prenosi interakciju jeste pi-mezon sa masom mirovanja koja je na stotine puta veće od mase elektrona. (dolazi do Ristane, sjedne na pod pored nje i sklupča se uz nju) Očigledna je razlika između takvih čestica – prenosioca polja – i fotona. RISTANA: Uglavnom nam se svaki ručak završavao ovako... Idila! Kao što vidite – Od malena sam imala dobre predispozicije da postanem boem. U našoj kući je često bilo kao u grčkim kafanama. Samo što mi, za razliku od Grka koristimo prave, a ne glinene tanjire... Brat se smiri u Ristaninom zagrljaju i zaspe. Ristana ostavlja brata da spava na podu. Dolazi do stola, vraća stolice na svoje mjesto, kupi polomljene ostatke tanjira sa poda. Prilazi ocu, dodirne ga, on se smiri. RISTANA: (Ocu na uvo) Vidiš li ovog nesrećnika (pokazuje na brata) ne uništavaj mu život. Ristana dovodi oca do stola, sjedne ga na njegovo mjesto. Dolazi do majke podiže je, dovodi je do stola i ona sjedne. RISTANA: (Majci tiho) Što trpiš ova poniženja? Imaš osjećaj krivice? U što se pretvaraš?! Bila si puna energije, života. Uništili su te. On i... (pokazuje na posmatrače)... gomila jadnika, koji nemaju hrabrosti da žive svoj život. Nego zabadaju nos u tuđe stvari ne bi li im život bio ispunjeniji. Njihovi su životi prazni. Mirišite ljudi, osjećajte, volite, uživajte, opustite se... Čemu te stege od kojih se sami gušite? Niko vam ih nije nametnuo do vi sami. Osvrnite se oko sebe. Svi ste prazni. Smrdite na buđ! Ne zavaravajte se... Niko vaš život neće proživjeti umjesto vas. Ali će vas zato mnogi učiti kako da ga živite. Jer svi samo to i znate, da podučavate druge, a svoj život ne znate i ne smijete da živite. Ristana ode do brata. Otac stoji pognute glave, povremeno je podigne i pogleda molećivo u Majku. Ona odsutno gleda ispred sebe, pa u njega prezrivo, zatim se potpuno ravnodušno zagleda u njega, on se nasmješi. RISTANA: (Bratu) Ostavimo dječicu da se igraju. Ipak su se oni sami izabrali mi se tu nismo ništa pitali. Neka se sami mire... svađaju... što god hoće. BRAT: Imaš pravo! Sad moram da učim, sjutra odgovaram... Elementarno naelektrisanje je količina elektriciteta jednog elektrona ili jednog protona. Naelektrisanje elektrona naziva se negativno elementarno naelektrisanje, 82

a naelektrisanje protona pozitivno elementarno naelektrisanje... RISTANA: Važi, važi... Ustaje udaljava se od njega. On ostaje na podu i nastavlja tiho da govori. RISTANA: Boli me glava. Tada sam bila dijete ! Ustvari, da li sam ikad i bila...? Ne znam. Sami zaključite. (pogleda u brata) Jako je pametan. Šteta! Boli me glava. III BRAT Improvizovana učionica. Dvije klupe. U jednoj sjedi Brat sam sa knjigom ispred sebe, ponavlja . U drugoj, (dvoje mlađih posmatrača), Sin i njegova djevojka (djevojka sjedi tako da joj ne vidimo lice). Ljube se. SIN: Slušaj Ajnštajne, nemoj se više pravit pametan jer ćemo svi najebat zbog tebe. Niko prelazne neće gledat ako tako nastaviš. Je l' ti jasno? BRAT: (Nezainteresovano) Važi! SIN: (Opali mu čvrgu) Nemoj ti meni važi, mamute. Pisneš li kad ovaj pita zna li neko što je inhalacija, sve ću ti zube polomiti. BRAT: (Umire od smijeha) Anihilacija kretenu. Anihilacija. Ne umiješ ni da izgovoriš, a kamoli da naučiš što je to. Djevojka se smije. Sin iznerviran kreće da udari Brata. Djevojka ga uhvati blago za ruku, kao pokuša da ga zaustavi, on je odgurne. Sin se zalijeće na Brata, počinje da ga udara. SIN: Jesam ti reka' da se ne praviš pametan, majmune jedan. (Djevojci, koja turpija nokte) Čuješ li? Ubiću ga. (Bratu) Što ti misliš, ko si ti? Ja sam ovđe zakon. Kad ja nešto kažem ima tako da bude. 'Ajde sad da vidimo 'oće li ti pomoć fizika da se odbraniš. Ajde Ajnštajne, brani se. Userem ti se na svo znanje koje imaš. Ovđe ti brate važi zakon jačega, a ne pametnijeg, zapamti to! Brat se pokriva rukama po glavi, ništa ne progovara. Stojički prima udarce. Sin u jednom momentu prestane da ga udara, priđe curi, povuče je za ruku, oboje izađu iz improvizovane učionice. Pri izlasku se ljube.

IV ZAKON JAČEGA Brat, stoji na sredini prostora, gleda prijetećim pogledom Ristanu. Ona ga gleda bespomoćno, jako je uplašena. On djeluje sigurnije, zrelije, nekako se osjeća da nije više onaj mirni, fini momak. Ristana skida sa zida gumenu lutku (lutka je veličine djevojčice od 13 – 14 godina, nalik Ristani), baca je ispred Brata. Posmatrači su svuda oko njih. RISTANA: Samo sam mu rekla da mi je majka kupila nove farmerke. Mislila sam oduševiće se kako su lijepe. Brat počinje da udara lutku, krvnički, divlje, rukama i nogama. Ristana prati udarce kao da ih ona prima, osjeća bol, trese se. BRAT: (Dok je udara) Kako si mogla da tražiš da ti kupi farmerke. Jesi se pitala od kojih para ti ih je kupila. Od onih koje skuplja za moj auto. Od tih para. Trebala si da se strpiš, da sačekaš. Valjda sam ja bitniji. Treba da upišem fakultet. Učim po cijeli dan da postignem dobar uspjeh. RISTANA: (Klima glavom) Ovo je počelo sa mojih dvanaest godina. Pa sve dooo... Treba ga razumjeti. Osjećaj moći, pa još i fizičke je... PRAVA STVAR! Kako on udari lutku, tako Ristana odreaguje na udarac. Ristana vrisne od bola. Lutka je primila nezgodan udarac. Brat, shvata da je pretjerao, uzima lutku u naručje, grli je, saosjeća sa njom, plače. Ristana mu priđe dok on grli lutku, čučne kraj njega, miluje ga po kosi. RISTANA: Naravno svi prvo počinju od slabijeg protivnika. Tako da je on kao što vidite iz priloženog skoro svakodnevno vježbao na meni. Doduše, nije imao od koga ni da nauči da se batinama ništa ne postiže. Ali... Zato vam kažem: Dajte svojoj djeci dobar primjer, jer će se ona sigurno u jednom trenutku pretvoriti u vas. BRAT: Nemoj reći majci. RISTANA: Sve je u redu, nemoj da plačeš. Nisi ti kriv, ja sam kriva. Nisam smjela da tražim majci da mi kupi nove farmerke, mogla sam još da nosim one stare pocijepane. Trebala sam da se strpim još par godina, dok se ne skupe pare za tvoj auto. Ipak ti si bitniji od mene. Ti si sin, brat. MUŠKARAC! Neću reći ni majci, ni ocu, ne brini. Reći ću da sam pala. I onako stalno padam. Brat, briše suze, ustaje, odlazi. Dvoje od posmatrača (dvoje starijih), pokušavaju da čuju i vide što se dešava 84

u komšijskoj kući. Muž viri, ne vidi dobro, nervira se. Žena osluškuje, umiruje ga da bi čula. Drugih dvoje posmatrača (onih dvoje mlađih), u ovom slučaju njihova djeca, (Sin i Ćerka), su skroz u pozadini, tako da ih njihovi roditelji ne vide. ŽENA: Ćuti, nisam čula. Što neće reći majci i ocu?! (zgražava se) Ako je ono što mislim? Ne mogu da vjerujem. S bratom?! Piiii... Kuku, kuku... Sramota! MUŽ: Što pričaš jadna? Ništa od toga nit smo čuli, nit viđeli. U pozadini, njihova djeca – Sin (iza zastora samo se vide sjenke), nešto stariji od Ćerke, maloj drži glavu i pokušava da je primora da klekne ispred njega, ona se protivi. On otkopča šlic, stegne je jako za vrat i spusti je na koljene ispred sebe i primora je da ga oralno zadovolji. Roditelji ih, naravno ne vide, dok se trude da provire u tuđe dvorište. ŽENA: Normalno da nijesmo viđeli, kad su spuštili škure. Što bi se krili, da ne rade nešto što se ne smije reći majci i ocu. Sram je bilo. Našoj đeci ni na pamet to ne bi palo, a kamoli da učine takav kastig. Neće mi se više ona naša sa ovom kastiguljom od Ristane družit ja ti rekoh. MUŽ: O čemu ti pričaš? Nismo ti ni čuli ni viđeli. Nije mala kriva i da je tzo o čemu ti pričaš. To je dijete. Nego ta konjina od brata. Stariji je od nje. Kol'ko? pet, šest godina. Ka' i naš sin. ŽENA: Viđi ovoga ne zna ni koliko nam đeca godina imaju. MUŽ: O njihovoj đeci pričam. ŽENA: Pa đeca su nam vršnjaci. I naša i njihova. MUŽ: Dobro to sad nije bitno. Htio sam ti reć' da ta mala nije kriva ako je brat zlostavlja. ŽENA: Nemoj ti meni nju branit. Znam ja dobro ko je ona. To je kurveče ka joj majka. MUŽ: Tebi je svaka kurva. ŽENA: Ma je li? Misliš ti da ja ne znam zašto ti nju braniš? Misliš da ne znam zašto ideš stalno kod njene majke da ti kao zakrpi košulju, pa sako... MUŽ: Zašto idem? ŽENA: Zato što si zaljubljen u nju još od momačkih dana. Ona ti je pojam. Niko ka' ona. Ali sačekaj. Čuće se ko je stvarno ta svetica. Uhvaćena je na djelu. MUŽ: Što to trabunjaš, života ti? Dosta priče o njoj. To je fina žena, što god da je uradila. ŽENA: Fina, fina. Dobro. Ali se moja šćer s njenom neće više družit i tačka. To je jedno zlo žensko. 85

MUŽ: Ko? ŽENA: Čuš ko! Ta mala. Ka' joj i majka. MUŽ: Ti si ljubomorna! ŽENA: A ti si mi prepametan. Čuš ja ljubomorna... Što ti je jadan? To samo ti ne vidiš. Iz oči joj zlo viri. MUŽ: Svakoj ženi zlo iz oči viri! Moja ženo. ŽENA: Dobro ste mi vi anđeli. (gurne ga) 'Ajde idi kući da ti ne pokažem ja zlo. (odoše) Ti ćeš mene... Ristana sjedi na podu sluša muziku sa diskmena (sluša pjesmu - Play dead - Bjork). Dok ide pjesma, Iz pozadine se, kao san, pojavljuje Čovjek u mantiji sa kapuljačom, lice mu se ne vidi. Prilazi Ristani, spusti se kraj nje, uhvati je svojim lijepim rukama za glavu. Drži je tako i gleda, kao da joj prenosi mir. Ona se smireno ušuška u njegovo krilo i zaspi. V OTAC Iz mraka, sa svih strana, pojavljuju se posmatrači (njih troje), jedno po jedno,odjeveni kao pioniri, pjevajući pjesmu: Uz Maršala Tita junačkoga sina... , ređaju se u polukrug, prilično udaljeni jedno od drugog. Za njima strojevim korakom izlazi Otac, u bijelom odijelu, štap mu je okačen o ruci, a naočare u džepu od sakoa. OTAC: (Posmatrači stišavaju pjesmu, nastavljajući tiho da je mumlaju) To je bilo vrijeme! Svi smo bili isti... PRVI POSMATRAČ (Djevojka): Nismo bili isti. Uvjek su djeca direktora i šefova prodavnica prvi iz škole birani da idu na susrete Bratstva i jedinstva, pa tek ako ostane koje mjesto za radničku djecu koja bolje uče. Nikad nismo bili isti! OTAC: Možda. (pauza) Štafeta... Trčim kroz grad sa štafetom u ruci, a djevojke vrište, bacaju cvijeće. Neko bijelo cvijeće, ne sjećam se više koje. DRUGI POSMATRAČ (Stariji muškarac): Bile su to Bijele rade. Bijele rade! OTAC: Ne znam. Nekad je sve bilo drugačije, bolje. Mada... (pauza) TREĆI POSMATRAČ (Starija žena): A to što su slali muževe zgodnih žena u zatvor kao političke zatvorenike, samo da bi natjerali te nesrećne žene da spavaju sa njima kako bi oslobodile muževe. Što na to kažete? 86

OTAC: To su sve laži, izmišljotine. Nemate vi pojma kakvo je to vrijeme bilo. Sloboda u svakom pogledu. Do žena se moglo lako doći. Sve je bilo državno i ravnopravno raspoređeno. Kad se samo sjetim. Radne akcije, žene. Ja mlad, lijep. Kako sam samo bio zgodan. Lijepile su se za meneee, kaaao Ruskinje na žvake. Rusi su stvarno nekad loše živjeli. Mogao si bilo koju ženu da imaš, bila udata ili slobodna, samo ako imaš najlon čarape ili žvake. Tako je to nekad bilo. Mada ne vjerujem ni da je sad bolje po pitanju morala. Tada je kod nas sve cvjetalo. A pogledaj đe su oni sad, a đe mi! Mada, ni oni nisu nešto daleko pošli... (zamisli se). Ko će mu ga znati, sve se promijenilo. Da je neko od nas tada ukrao ili prevario... aaaaa to bi bilo... Danas je sve to drugačije. Moga' sam tada... Da sam samo zna' da će ovakva vremena doći... Obezbijedio bih ja porodicu. Ne bi oni mene osuđivali da im ništa nisam stvorio. Ali ko je tada znao, da će se danas cijeniti lopovi. ČETVRTI POSMATRAČ (Mlađi muškarac): (Navijački) LOOPOVIII, LOPOVIIII... ALE, ALE LOPOVIII... OTAC: Djeca mi kažu: Onaj je sinu kupio auto, onaj stan, ovaj ovo, onaj ono... Sve su to bili neki šmokljani. POSMATRAČI ZAJEDNO: ŠMOKLJANIII, ŠMOKLJANIIII... ALE, ALE ŠMOKLJANIII... OTAC: Najviše me nervira kad mi žena dođe pa mi kaže: Onaj je uspio, a ti nisi. Pa, kako je ovaj kupio stan na more, a ja nisam; I tako dođe pa mi sere ... Udavio bih je. Što se onda nije za nekoga od njih udala, n'o za mene? Aaaa znala je ona da izabere tada. Sad joj ne valjam. Znaš li ti druže ko sam ja bio? Ja sam ti bio ugledni član partije, pa predsjednik omladine. Kasnije predsjednik odbora za učlanjenje, pa potpredsjednik presjednika presjedništva za naš okrug, kasnije i predsjednik mjesne zajednice i zamjenik sekretara opštinskog saveza komunista. I još mnogo toga nego da ti ne nabrajam. Znaš li ti što je to? Više ni ja ne znam što sve nisam bio. Uglavnom, bio sam čudo! Moga' saaaam... (zaćuti) A što sam ja moga'? Ni ženu nisam umio da sačuvam, kamoli što drugo. Učili su nas tako. Poštenje, čast! Sad sam niko i ništa! Čak i ženi i djeci. (posmatrači počinju da mumlaju pjesmu sa početka. On vadi naočare iz džepa, stavlja ih, uzima štap, oslanja se na njega) Sad sam slijep, gluv, vjerovatno i lud. Ko će ga znat'. Mada... (odlazi kao slijepac, prije nego nestane u mraku, okrene se prama posmatračima), Šššš...! 87

(oni ponove za njim Šššš... On pogleda oko sebe, zastane i kao da se obraća cijelom svijetu), Šššššššš... (posmatrači zaćute i izađu neprimjetno, on za njima). Za njima izlazi čovjek sa kapuljačom, prolazi prostorom polako, praćen istom svjetlošću. VI KOMŠIJSKA ĆERKA

Ristana stoji kod ormara, nešto traži. Vide joj se masnice, ispod oka i po tijelu. Na sebi ima maslinaste pantalone i trik-majicu. Baš u trenutku kad je našla duks drap boje, koji kreće da obuče, u prostor se pojavljuje, komšinica (Ćerka). Identično obučena kao Ristana. Ristana je odmjeri, pogleda u svoj duks, baci ga nazad u ormar, nastavi da pretura kako bi našla nešto drugo da obuče, pri tom se krije iza vrata od ormara, da joj ova ne bi vidjela masnice. ĆERKA: Idemo li? RISTANA: Evo samo da se obučem! ĆERKA: Super ti je to što si bila obukla. RISTANA: (Skida i pantalone, oblači druge) Jes. Samo što izgledamo ka' blizankinje. ĆERKA: Meni je to super. Što? RISTANA: Meni nije. ĆERKA: Po svemu moraš da se izdvajaš. Kakve su ti to modrice? RISTANA: Od košarke. ĆERKA: Aaaaa... Sigurno. Ka' da ragbi treniraš. RISTANA: Mnogo si mi komična. (Obukla se) Jesi jela? Idem da nam napravim sendviče. (izlazi) ĆERKA: Nemoj meni, jela sam. Požuri zakasnićemo. Što ne kupiš na odmor nešto? RISTANA: Ne mogu da čekam, sad sam gladna. Jedeš li i dalje samo biljke? ĆERKA: Naravno! To je zdravo. A ti nemaš pojma o tome zato se i rugaš. Najveći svjetski stručnjaci preporučuju taj način ishrane. RISTANA: (Pojavljuje se sa batakom u ustima, grize ga kao pas) Viđi, viđi... (smije se) Mesoooo.... grrrr ĆERKA: Makni mi se kretenu. Pi, jedeš mrtvu životinju. Bljak. RISTANA: Oooobožavam MESO. Uostalom u životinjskom carstvu očnjake imaju samo mesožderi. Biljojedi imaju sekutiće. Pogledaj svoje zube. I? Imaš očnjake? Te prema tome, boriš se protiv sopstvene prirode, što je uzaludno. 88

ĆERKA: 'Ajde zakasnićemo. RISTANA: Stani sad. Kaži imaš li očnjake ili ne? ĆERKA: Imam, pa što? Ali nisam životinja! Imam razum i mogu da odlučim svojom voljom. Neću da jedem meso i ne možeš mi ništa. Neću da ubijam neko živo biće da bi ga jela. Fuj, strašno. RISTANA: A biljke kao nisu živa bića? ĆERKA: Jesu ali ne krvare. RISTANA: Ne ubijaš ti nikoga. Pođeš u mesaru, kupiš dobar komad mesa, ispržiš ga i pojedeš mmmmmm... ĆERKA: Odem u piljaru i kupim povrća, paprika, tikvica, krompira... skuvam ga i pojedemmmmmm... RISTANA: Zbog takvih kao ti sam odlučila, da osnujem društvo za zaštitu biljaka. Ako to već ne postoji? ĆERKA: Postoji, ali ne zbog toga zbog čega bi ti da ga osnuješ. Kako si tvrdoglava. Biljke nemaju emocije, ne osjećaju bol kao životinje. RISTANA: Misliš da ih ništa ne boli samo zato što ne urlaju i ne vrište kao životinje. Misliš da njih ne boli kad ih čupaš iz korijena, pa ih sjeckaš, kuvaš...? Jadne biljke. ĆERKA: Nije to isto, ne možeš upoređivati biljku i životinju. RISTANA: Zašto? ĆERKA: Zato što je to tako. RISTANA: Zato što ih niko ne razumije, jer ne umiju da nam pokažu, na način razumljiv nama, da ih nešto boli ili vrijeđa. Zato što su gorde, a to je smrtni grijeh. Eto zato. ĆERKA: (Zatvara uši) Opet filozofiraš. Zakasnićemo. RISTANA: (Ode u kuhinju) Evo idem. ĆERKA: Krećem, ne mogu više da te čekam. Svaki dan kasnim u školu zbog tebe. RISTANA: (Proviruje glavu, smije se) Krećem, krećem... Ćerka izađe. Ristana krene za njom, pa se vrati, izađe na drugu stranu. Ćerka se opet vrati i gleda gdje je Ristana. Ristana se pojavi sa sendvičem u ruci, grize ga (mesožderski), smije se. Ćerki se gadi. Izlazi, Ristana za njom.

VII MAJKA Sudnica. Veliki sto, za kojim sjedi sudija, (posmatrač, Stariji muškarac), iza njega porotnik (posmatrač, Starija žena). Drugi porotnik (posmatrač, Mlađi muškarac) malo kasni, ulazi izvinjavajući se izrazom lica i sjedne pored porotnice. Za manjim stolom, u produžetku velikog, sjedi daktilografkinja (posmatrač, Mlađa žena). Ispred njih u optuženičkoj stolici, sjedi Ristanina majka. MAJKA: Zovem se: Majka, Majčica, od milja me zovu mama. Rođena sam: Prilično davno. U porodičnoj kući, nisam u bolnici. (daktilografkinja na svojoj veoma bučnoj mašini kuca sve što Majka kaže) Od oca – tatice i majke – aždaje. Roditelji su mi bili obični ljudi. Majka je bila jako stroga. Otac duša od čovjeka. Ja sam na njega. Djevojačko prezime mi je: Ćerka. Po zanimanju sam, prije svega majka, zatim supruga, ponekad ljubavnica, a onda i domaćica, kuvarica, znam da šijem, da pletem... U moje vrijeme je bilo normalno da žena sve to zna da radi, sad više nije... Završila sam višu pedagošku školu. Jedno vrijeme sam radila u vrtiću. Kad mi je muž shvatio, da ima đece koju očevi dovode u vrtić, zabranio mi je da radim, da ne bih našla ljubavnika. Dok mi je sin bio mali pokušavala sam da budem dobra supruga, a pošto sam po prirodi nemirnog duha, ta uloga me nije dugo držala. Čim je on malo odrastao, počela sam ponovo da radim, da bih izašla iz kuće. Muž se naravno ljutio, tukao me je s vremena na vrijeme, ali sam i pored toga radila. Tukao me je i kad nisam radila, ovako sam makar znala zašto dobijam batine. Tada sam srela njega. (zastane) Mlad, lijep, pun neke predivne energije. Moj muž je puno stariji od mene, uvjek ozbiljan, nekako mračan. Ali samo u kući, sa svojim društvom je jako veseo i zabavan. A on je bio... Sve ono što moj muž nikad nije i neće biti. Toliko mogu da kažem, ne bih ulazila u detalje. Advokata nisam uzela jer smatram da mi ne treba. A vi časni sude, sudite po redu i zakonu. Sve što sam rekla bila sam i uradila sam. Na vama je da presudite. SUDIJA: Vi sad možete izaći, pozvaćemo vas kad donesemo presudu. Majka izlazi, sudija se okreće ka porotnicima.

POROTNIK: Kriva je! POROTNICA: Slažem se! SUDIJA: (Okreće se ka daktilografkinji) Pišite... DAKTILOGRAFKINJA: Ali zar nećete ni sagledati činjenice koje su na njenoj strani? SUDIJA: Bolje ćuti da se ti ne nađeš na njenom mjestu. DAKTILOGRAFKINJA: (Pognu stidljivo glavu) Da li da prvo pozovem okrivljenu? SUDIJA: Pozovi je! Daktilografkinja izlazi, odmah zatim se vraća sa okrivljenom - Majkom. MAJKA: Da sjednem ili...? SUDIJA: Stojte! Dakle... (daktilografkinji) Te podatke o okrivljenoj samo prepišite i stavite ovako... Znači okrivljena Majka, majčica, mama... Proglašava se krivom! Jer je prekršila zakon o vjernosti. Tačnije načinila je preljubu. Samim tim dovela je sebe pred naš pravedni sud, koji je osuđuje na doživotno nošenje etikete preljubnice. Sve to s ciljem kako bi se optužena razlikovala i prepoznavala od strane poštenog naroda u čijem okruženju živi. Tačka. Ukoliko okrivljena skine etiketu, sud će biti primoran da optuženu liši slobode. Pravo žalbe na presudu nema. Shodno tome. Etiketu mora početi nositi odmah po izrečenoj presudi. Ima li okrivljena što da doda? MAJKA: Kako cijeli život? Kakva je onda kazna za one koje su više puta, kako bi vi rekli, načinile preljubu? SUDIJA: A te žene to rade samo iz seksualnih potreba, ne iz emotivnih razloga kao vi. Te žene se smatraju društveno korisnim, za njih imamo specijalne etikete sa pozlatom! MAJKA: Društveno korisne? SUDIJA: Da! One nisu rasturačice brakova, ni srcolomke, one samo seksualno zadovoljavaju trenutno nezadovoljne muškarce. Kojima su žene, recimo... u drugom stanju ili su depresivne. Što žene često jesu morate priznati? Ili prosto nemaju potrebu za seksom sa svojim mužem. S druge strane, opet to mogu biti neki mladići koji zarad svoje karijere ili bilo kojih drugih razloga ne žele ozbiljnu vezu, nego samo opuštanje. A te, takve žene za uzvrat ne uzimaju ništa što nekoga može da ugrozi. One eventualno uzmu neke materijalne stvari i nikako ne zalaze u sferu emocija. Jednom riječju one nikoga ne ugrožavaju. Zato su to društveno korisne žene. A vi ste sebi dozvolili emociju i niste društveno korisna. Je li vam sad to jasno? 91

MAJKA: Da, da. Sve mi je jasno. SUDIJA: Imate li još nešto da dodate ili pitate? MAJKA: Koje je boje etiketa? SUDIJA: Ima ih u tri boje, dobićete sve tri, da možete da mijenjate kako bi vam se slagale uz bilo koju garderobu koju nosite. MAJKA: Moram li se i sahraniti sa tom etiketom? SUDIJA: Naravno gospođo, tu etiketu nosite i u grob sa vama. VIII DIVNE KOMŠIJE Otac kreće u prodavnicu, srijeće ga komšinica, Žena, sa kesama u ruci. ŽENA: Kako si dobri moj i pošteni komšija? OTAC: A eto tako. Ne znam što da ti kažem! ŽENA: Ne sjekiraj se. Zaboraviće se i to ka' i sve ovđe. Svaka priča tri dana, i ode... ka' da ništa nije bilo. OTAC: Znam, dobra moja. Hvala ti. N'o treba izdržat' ta tri dana. Čini mi se da traju vječnost. A ti kako si? Kako familija? ŽENA: Dobro su svi fala Bogu. Ja uobičajeno kroz kuću, sve jedno te isto. Dosadno. Ostarasmo prije vremena, dobri moj komšija. OTAC: A što ćemo, tako je. Ne možemo ni mi mimo svijeta. ŽENA: A Bogami nije svuđe ovako. Nego se naših godina i provode i putuju. Nismo mi stari. Tek smo na po vijeka, a živimo ka' da smo pred smrt. OTAC: Ne znam što bi ti reka'. Ja nemam više ni volje za nikakavim životom. Kad pogledam iza sebe, samo se nerviram. Pogledam naprijed, ne vidim ništa. Isto mi je živio il' umro. Možda bi čak tamo bilo i bolje. ŽENA: Nemoj tako komšija. Imao si ti iza sebe što bi mnogi poželjeli. Kad se sjetim kako smo te gledali. Ali, ono, ako ne zbog toga, onda nemoj tako zbog đece. OTAC: Neka su nam živa i zdrava. Ali vjeruj mi nisu đeca sve u životu ka' što se nama činjelo. Kad smo u najljepše godine bili, glavno nam je bilo oženit' se il' udat', dobit đecu i kao ispunio si sve životne ambicije. A viđi sad kad đeca polako odlaze, odrasli su. Što sad? Ostavljen si da misliš o sebi, a to je ono od čega smo ustvari htjeli da pobjegnemo. Nismo stari, a nismo ni mladi da bi mogli nešto mijenjat'. Nismo niđe! Život proživjeli nismo, a za starost smo istrošeni. 92

ŽENA: Kako si to lijepo rekao komšija. Mogla bi te slušati cijelu vječnost. A onaj moj samo u onu kašetu od televizije pilji. OTAC: Nemoj tako. Sve nas muči ista muka. Samo svako ima neki svoj ventil. Idem da uzmem novine da ne prođu. ŽENA: Ajde, ajde, zadržah te. IX STID Posmatrači tj. komšije Muž i Žena u svom prostoru, čekaju ćerku da dođe kući. Muž sjedi, Žena hoda nestrpljivo. Ulazi Sin, vidi majku u takvom stanju, odmah staje dalje od nje, da ne eksplodira na njega. U prolazu ocu daje znak, da ga ne oda da je tu. Konačno ulazi Ćerka sa Ristanom, smiju se. Sretnu se pogledima sa ukućanima, zastanu kod vrata kao ukopane. Svi se gledaju međusobno nekoliko trenutaka. Malo su zbunjeni, osjeća se neka nelagoda, čeka se ko će prvi progovoriti. ŽENA: Ristana! Ti naravno znaš da je tvoja majka dobila etiketu? RISTANA: (Istim tonom) Da, znam! ŽENA: Mi smo fina porodica i imamo svoj ugled u ovaj grad. Nadam se da se slažeš da bi to tako trebalo i da ostane. RISTANA: Slažem se. ŽENA: Onda smo to riješili. (Ristana i Ćerka i dalje stoje na vratima) Mislim da sam bila dovoljno jasna. Ti ćerko idi u svoju sobu da učiš. A ti Ristana... RISTANA: U svoju sobu. (okrenu se, ode, zalupi vrata za sobom). ŽENA: (Mužu, kojem je malo neprijatno zbog svega) Drznica. Nema ni trunke stida. Ne pada iver daleko od klada. Ista majka. Što čine onom dobrom čovjeku svi radom. Nisu svjesni kakvoga oca imaju. E da sam ja takvog oca imala ne bih ovđe bila. N'o to tako ide. MUŽ: Dobro je. Prekini više. ŽENA: (Ćerki) Vidim li te još jednom sa ovom malom kučkom... ĆERKA: Nije ona ništa uradila. ŽENA: Ćuti derište jedno! Ništa ti ne znaš. ĆERKA: Nije ona kriva što je njena majka... ŽENA: Znam ja da nije ona kriva. To smo samo iskoristili kao razlog da ti zabranimo druženje sa njom. Ne znaš ti o njoj ono što otac i ja znamo. (mužu) Reci joj. 93

MUŽ: (Pomirljivo) Poslušaj majku srećo. ĆERKA: Što to vi znate o njoj, a ja ne znam? Nemate vi pojma ko je ona. Kad bi svi bili i upola ljudi kao ona. ŽENA: Drznice jedna, to si od te kučke naučila. Tako se sa mnom nećeš ponašat'. Idi u sobu. Sram te bilo, ti ćeš meni... (mužu) Čuješ li ti ovo. Ti si kriv za sve. MUŽ: Što sam ja sad... Poslušaj majku sine. ĆERKA: Prvo nisam sin, nego ćerka. A drugo ne idem odavde dok mi ne kažete što to znate o Ristani, što ja ne znam! ŽENA: Ta mala živi u incestu sa svojim rođenim bratom. Ako znaš što to znači. Ćerka trenutno zanijemi, a Sin izađe iz mraka. SIN: Što to pričaš majko? ĆERKA: (Gleda u brata) Znam dobro što to znači. ŽENA: Viđeli smo ih. (mužu) Reci im... MUŽ: Nismo ih baš direktno viđeli, bili smo blizu njihove kuće kad smo čuli neku priču po kojoj smo zaključili da se o tome radi. ĆERKA: Bolje bi bilo, da malo više pažnje obratite na nas, a ne na komšijsku djecu. SIN: Ti ćuti! I idi više u sobu, da ti ja ne dam. Nemoj da sam te čuo da tako pričaš s roditeljima. Je li ti jasno? Ćerka se okrene i ode bez riječi. ŽENA: Tako je sine. Ti si sreća majkina. Da tebe nemam ne znam što bih pored ovo dvoje. Ali kune ti se majka sine - I ako si mi sve na svijet' - da ti radiš svojoj sestri, što onaj radi Ristani. Majka bi te svojim rukama udavila. Ali znam ja kako sam vaspitala svoje dijete. Mom sinu to ne bi palo napamet. ĆERKA: (Ulazi) Eto vidiš da dobro znaš da nije Ristana kriva za to, nego njen (naglašeno, prema Sinu) brat! Ako je to uopšte tačno. Umiješ i ti ponekad da kažeš pravu stvar. ŽENA: Ponekad je li? Idi u sobu, da te ne dovatim (Ćerka istrči iz prostora)... aaaa... Dovešću ja ovu porodicu u red ili me neće biti. Neće mene jedna... (ode) SIN: (Ocu) Što si se ti snuždio? Majka je potpuno u pravu. Ni meni se nikad nije sviđala ta Ristana. Drčna je mnogo brate. MUŽ: Nije zbog toga. SIN: Htio sam da te pitam nešto. Što znači to kad kažu: '' OŽENIO SE NA PRIGANICE'' MUŽ: Okle ti to?

SIN: Ma, zvala me jedna đevojka da dođem kod nje, pa su me drugovi zajebavali: ''Nemoj tamo odit da ne bude poslije ''OŽENIO SE NA PRIGANICE''. MUŽ: To ti je metafora. SIN: Kakva fora? MUŽ: (Duboko udahne na sinovljevu glupost) Đevojke udavače imaju foru... Pozove te kod nje kao na priganice, a zna se na što te poziva (Sin se smješka)... pa ti kaže da joj niko nije kući. A takva đevojka po pravilu ima oca četvrtana, bezmozgovića, sa mišićima, puškom ili raznim drugim naoružanjem. Tu ti još više skoči adrenalin. Ti naravno prihvatiš jer su ti gaće već pune od same pomisli na to, a kamoli od pomisli: ''KONAČNO SEX''... E ali tu leži fora. Ti dođeš okusiš te ''priganice'', pamet ti se pomuti. Kad odjednom tata kao slučajno svrati, i ti si već u opštini na vjenčanju. SIN: Tako znači... E onda će ona kod mene na priganice! MUŽ: Nešto me glava boli. (ustaje) Leći ću. Ako misliš (pokazuje na glavu) ovom glavom, a ne (pokazuje na međunožje) ovom... nećeš pogriješit. (ode).

X SAŽALJENJE Majka sjedi za šivaćom mašinom, plače. Ulazi Ristana.

RISTANA: Majko? MAJKA: (Okreće se, briše suze, na desnoj ruci ima etiketu, masnicu ispod oka) Jesi gladna srećo? RISTANA: Nisam majko! A ti...? MAJKA: Nisam ni ja. RISTANA: Kako si? MAJKA: Kako drugi 'oće sine. RISTANA: Zašto tako majko? MAJKA: Zato što sam žena. Što sam žena! Ali ti to sad ne možeš shvatiti. Ako Bog da da nikad ne shvatiš. RISTANA: (Priđe, zagrli je) Super je meni, ne brini. Nedaleko od njih pojavi se čovjek sa kapuljačom, stoji mirno i posmatra ih. One ga ne primjećuju. MAJKA: (Izvuče se iz njenog zagrljaja) E moje dijete... Ristana sjedne na pod dalje od nje, (gdje je ona ne vidi), otvora svoju školsku torbu uzima diskmen iz nje, stavlja slušalice na uši, uključuje diskmen. Baš kad se ispružila skroz na pod čovjek u mantiji sa kapuljačom joj se laga95

no približi i nečujno sjedne kraj nje. Dok majka tako sjedi za mašinom, zamišljena, u prostor ulazi Muž (Stariji posmatrač). MAJKA: Potuno sam zaboravila na tvoj sako. (ustaje, dolazi do ormara, traži ga). MUŽ: Ne... Ja sam samo htio. MAJKA: Evo ga. Izrezala sam čak i ove zakrpe (vraća se za mašinom). Baš sam... ne znam... Rasijana sam u poslednje vrijeme. Ne zamjeri molim te. Sjedi, za čas ću ja ovo. (ustaje) Hoćeš kafu? Evo idem da je stavim. MUŽ: Stani, stani. Neću kafu. Došao sam da se izvinim. MAJKA: Zašto zaboga? Komšije smo toliko vremena, nikad nismo imali grke ni oko čega. MUŽ: Zbog postupka moje porodice i mene. MAJKA: Ne razumijem? MUŽ: Zbog Ristane. MAJKA: Što je uradila? MUŽ: Nije vam rekla.? MAJKA: Kaži već jednom čovječe što je bilo, ne... MUŽ: Moja žena je... Ustvari, Ristana je divno dijete. Ona ti tako liči. (odlazi) Kad bi moja žena bila i upola. Ja sam rekao da nije uredu. Ona je ipak samo dijete. Izvini.(ode). MAJKA: (Krsti se) Bože mi ti pomozi. Što je sa ovim narodom? Ovo je sve ludo. Ristanaaa... (sjedne za mašinom) Ristana! Ristana i dalje sluša muziku (pjesmu Jeremy od Pearl Jem-a). Čovjek sa kapuljačom ustaje. Prilazi Majci s leđa, ona je kao hipnotisana. Prigrli je na grudi nekoliko trenutaka, zatim se odmiče lagano od nje. Ona kreće da šije na mašini ne primjećujući da ne radi. Čovjek sa kapuljačom se lagano vraća do Ristane. Ona ga ugleda, prepadne se. RISTANA: (Prekida pjesmu) Uplaši me čovječe. Što se malo ne razvedriš, stalno si natmuren nešto. ČSK se smotano nasmiješi. RISTANA: Nevjerovatan si. Naučićeš, polako. Je li, kako to da se uvjek pojaviš kad pomislim da bi najbolje bilo da me nema. Ček, ček, pa možda ti i hoćeš da me nema. Čovjek sa kapuljačom je podiže i kreće da je vodi sa sobom. RISTANA: (Nježno izvuče svoju ruku iz njegove) Znaš što... Idi ti. Ja bih još malo da ostanem. Imam neka posla ovdje da obavim, pa dođi za mene... tamo zaaa... Ne znam, bogami. Važi? Čovjek sa kapuljačom, klimne glavom, okrene se i odlazi laganim korakom. 96

RISTANA: Hej. Nemoj da se ljutiš. Nisam još spremna. (dovikuje za njim) Imaš tu u komšiluk jednu babu nepokretnu, svrati za nju. Ona će ti se sigurno obradovati, a i njeni. XI MUŽ I ŽENA Žena pegla, sa peglom kojoj visi kabal (nije uključena). Ćerka uči. Ulazi Muž. ŽENA: Đe si bio? MUŽ: (Mumla nešto, sjedne naspram televizora, uzme daljinski, prevrće kanale na isključenom televizoru) Za sako. ŽENA: Što? Kakav sako? Aaaaaa... Bio si kod etiketirane. Fino, a ja sam ti kućna pomoćnica. Nego ne nerviram se, jer znam da ona ni ne primjećuje takve ka' ti. MUŽ: Dobro! ŽENA: Što će joj platonski ljubavnik da sjedi i priča. Kad imaš ljubavnika onda se očekuje da može. MUŽ: Dobro je ženo. Dijete je tu. Ne laj više. ŽENA: Ajde mala idi u sobu. Ćerka ustaje i odlazi. MUŽ: Što je? Nešto ti fali? Nezadovoljna si? ŽENA: Nego? Sve mi fali. U što mi život prolazi? Spremaj, peri, kuvaj, postavljaj, sklanjaj. Stalno jedno te isto. Još me pitaš, što mi fali. Ti se i ne okrećeš na mene. Makar da sam tu zadovoljna sve bi mi lakše padalo. Nego gledam muža cijeli život, kako bali tamo za nekom komšinicom. MUŽ: Ne balim ja ni za kim. Ona jer fina žena i imam pravo da sa njom normalno komuniciram. ŽENA: Komuniciraš! Bališ. Ti bališ. Svi to vide. Smiju mi se cijeli život. Ali došla sam joj glave. Znaš li ko je prijavio da vara muža. MUŽ: (Ustaje) Nisi valjda to uradila? ŽENA: Nego što! Sad se njoj smiju. MUŽ: Sram te bilo. Znao sam da si mizerna, ali ovoliko ne. Nije ti ona kriva što se ne okrećem na tebe. Nikad te nisam ni volio. Svi su mi se sprdali. Onaj tvoj buzdovan od oca me imao ubit' da se ne oženih s tobom. Đe da mu ostavim obeščašćenu ćerku, pa da ostane ušjeđelica. Žena ga gleda, bez teksta je. Lagano ostavlja peglu. Suze joj se slivaju niz zamrznuti izraz lica. Stoji tako, nekoliko trenutaka, nepomična sa pogledom uprtim u Muža. Polako se okrene i ode. 97

XII KOMŠIJSKI SIN Ristana prilazi komšijskoj kući, ispred nje Sin udara loptom o zid. RISTANA: Je li ti sestra kući? SIN: Što će ti? RISTANA: (Ćuti, gleda ga, on i dalje udara loptom o zid, poslije duže pauze) Ne znam! (okreće se i odlazi). SIN: Ti misliš da si nešto posebno? RISTANA: (Ne okrećući se) Ne mislim! To ti misliš o meni. Kao i mnogi, uostalom. To je tvoj problem. SIN: Što si rekla? Stani! Čuješ li? Stani! Nemoj da ti ovu loptu nabijem u usta. Stani. RISTANA: (Naglo se okrene, pogleda ga pravo u oči, on zanijemi) Stala sam! SIN: 'Ajde gubi se. RISTANA: 'Ajde nabij mi loptu u usta. (On nastavlja da šutira loptu, ali stalno ispod oka pogleduje Ristanu). 'Ajde. evo stala sam i čekam. Viđi Zinula sam. 'Ajde muškarčino, nabij mi loptu u usta. (počinje da urla) 'AJDEEEE... Čuješ liiiii...? SIN: Ne viči, što ti je? Skupiće se komšiluk. RISTANA: Dodji, čekam. SIN: (Uzima loptu i odlazi) Ti si luda! RISTANA: Luda sam! Jesam! Nije mi ni čudo, izluđujete me svi. Vi - koji dajete sebi za pravo da pričate i sudite o svemu što vas se ne tiče i o čemu nemate pojma, jer ste površni. Što je najstrašnije i ismijavate isto to, a pri tome nemate pojma da se rugate svom neznanju. Trebala bih početi da pišem, da makar sve ovo što mislim o vama ostane zabilježeno. Ovako ne dopire ni do koga. Vazduh odnese riječi i ništa. Iz mraka se pojavi Čovjek sa kapuljačom. ČSK: Dopire do mene. Ja sve čujem i osjećam. RISTANA: Opet ti! Kako si tako brz? (On se smješka) Vodi me slobodno, toliko me sve ovo nervira, da bih najradije... Ko si ti uopšte? Jesam li ja živa? Jesi ti moje snoviđenje ili si stvaran? ČSK: Samo polako sve će ti se objasniti. RISTANA: Kako sam bijesna na ovaj narod. Ti nemaš pojma kakvi su ovo ljudi. Žive od tuđe muke. 98

ČSK: Tako zaboravljaju na svoju. RISTANA: Braniš li ti to ljude od mene? ČSK: Ne znam što da ti odgovorim, plašim se da te ne iznerviram. RISTANA: Uh što si mi fin. ČSK: (Nasmiješi se) Pođi sa mnom, vrijeme je. (lagano odlazi) RISTANA: Čekaj! Ne znam ti ni ime. (žuri za njim) Đe me vodiš? Vrijeme je za što? ČSK: (Iz pozadine) Polako, jedno po jedno pitanje. RISTANA: Dobro! Odlaze! XIII KRAJ Nakon nekog vremena u prostor ulazi ČSK, Ristana za njim. RISTANA: Molim te... Molim te... ČSK: Ubijedila si me - Daću ti još malo vremena. RISTANA: Hvala! Ristana se penje na ormar. Sjedne tako da joj noge vise. Uzima gumenu lutku koja predstavlja nju i grli je. RISTANA: Sad moram da ispričam kraj. Nemam vremena više da detaljišem. Dodaj mi diskmen. ČSK joj dodaje diskmen koji je bio na podu malo dalje od ormara. Dok joj on dodaje diskmen u prostor ulazi brat, vrlo mračanog izgleda, traži nešto i ne primjećuje ih. RISTANA: Prvo je ušao otac, pa onda on. ČSK: Zar je bitno? RISTANA: Čuš zar je bitno. Nemoj me još i ti razočaravati. Sve je bitno. ČSK: Dobro, prvo otac. Ristana stavlja slušalice na uši. Brat tražeći nešto izlazi iz prostora. Za njim ulazi Otac. Ristana se uplaši. OTAC: Ristana što radiš na ormar'? RISTANA: (Skida slušalice sa ušiju, gasi muziku, i podiže noge gore) Slušam muziku. OTAC: Znaš li možda đe ti je brat? RISTANA: Ne znam, što? OTAC: Znaš li ti da on uopšte ne ide na predavanja? Auto smo mu kupili da se ne muči da pješači do fakulteta. Plaćamo mu stan. Ka' da nije moga' ka' i svi ostali studenti u 99

dom, a on ni ne ulazi na fakultet. Za to mu je majka kriva, ona ga je nagrdila. Neće njen sin da se muči. Kukala mu majka kad ga uvatim. Tražim ga cijeli dan, zovem ga, ne javlja se. Samo da mi dopa'ne šaka... (ode). BRAT: (Ulazi, skriva se, euforičan je) Što radiš tu? RISTANA: Ništa, bezveze. Jesi sreo oca, traži te? BRAT: Nisam, sakrio sam mu se. Pušti ga tamo. Slušaj imam dobar plan za tebe i mene, da odemo odavde. Silazi dolje, spakuj najpotrebnije stvari i idemo. Brzo da nas ne vide. RISTANA: 'Ajde ti, meni je ovđe fino! BRAT: Ne pričaj gluposti Ristana. Ako ostanemo ovđe poluđećemo. RISTANA: Ko zna kako je tamo neđe. BRAT: Znam, imaš strah od promjene. To je normalno. Ali ja ću bit uz tebe. Mi nismo za ovaj grad, shvataš li? Znaš li ti kako je lijepo otići i osjetiti život bez stega? Bez roditelja nad glavom. Bez ovih glupih komšija i njihovih komentara. Ja sam to osjetio zato sam i doša' za tebe, da te spasim. Ovđe više ne možemo da živimo. Obilježeni smo - kroz majku. Moramo otići, tamo neđe, đe nas niko ne zna. Đe ne znaju ko nam je majka ni otac. Ništa ne znaju o nama. To je odlično. Shvataš li? Spremi se da idemo. RISTANA: Idi ti. Ja bih ipak ostala. BRAT: Neću ovđe da te ostavim. Jesi luda?! Ne znaš što pričaš. Ne boj se. Ja ću brinuti o svemu. RISTANA: Od sebe ne možeš pobjeći đe god da odeš. BRAT: Uh, što si mi pametna. RISTANA: Nisam ja to smislila, ali je istina. BRAT: Ti si mnogo prošla u životu, pa znaš. Ajde spremi se. Požuri dok ne dođu. RISTANA: Dobro. Ići ću ako te je strah da ideš sam. Ali nemoj od mene da očekuješ da se radujem nečemu što nije moj izbor. Uradiću to zbog tebe. BRAT: Mene strah? Zbog mene ćeš ići? Ti ćeš to zbog mene. A ja sve ovo radim za tebe. Ja sam već moga' da budem daleko. Rizikovao sam i vratio se po tebe, jer ne želim da truneš u ovoj prsloj, bolesnoj sredini. Da ne preživljavaš poniženja koja sam ja doživio zbog ovoga što nam je majka priredila. RISTANA: Mene to ne može da ponizi. BRAT: Silazi dolje. Tebe ništa ne može da ponizi. Ni što su te komšije iz kuće istjerali, ni to što brane đeci da se druže s tobom? Ništa je li? Silazi dolje, kad ti kažem. Čuješ li!

100

RISTANA: Svijet nije idealan, a ponajmanje ljudi. Prihvati to. Ja se ne stidim svoje majke. Ne stidim se ni tebe. BRAT: Mene? Što bi se mene stiđela? RISTANA: Zbog mnogo toga. BRAT: (Gubi strpljenje) 'Ajde reci jedno od svega toga? RISTANA: Aha... pa da me opet prebiješ. BRAT: Neću, evo obećavam. Reci. RISTANA: Ma reći ću ti vala, pa me i ubij ako hoćeš. Stid me jer stalno moram da lažem kad me neko pita odakle mi modrice, jer ne mogu da kažem da mi je brat lud i da me mlati po cijeli dan. I boli me to što me ne poštuješ iako sam mlađa. I sebičan si i sve... BRAT: Ja tebe ne poštujem? Ja sebičan? A što je ovo? Doša' sam za tebe, da te vodim sa mnom. Ristana gubim i vrijeme i živce ovđe s tobom. Nemoj me dovodit do ludila. Nego silazi dolje, da te ja ne spuštam. Usput ćemo pričat' o svemu. RISTANA: NEĆU DA IDEM! Što si ti zbog mene uradio? Sve što radiš, radiš samo za sebe. Samo si postavio stvari tako da ispada da nešto zbog mene radiš, da bi ti bilo lakše, da nemaš osjećaj krivice. Niko od vas ništa za mene ne radi. Idi svojim putem sam. Ja ću svoj pronaći bez tvoje pomoći. Ne želim da živim tako kako ti hoćeš. Ne želim da živim kako – niko hoće. Hoću sama da biram, sama da odlučujem, sama da snosim posljedice. Ne trebam zaštitu, niti tutora. Ja sam htjela brata kojeg ću da volim i poštujem; koji bi mi bio oslonac, podrška; koji ne bi silom uticao na moj život, batinama me vaspitavao. Neću to! Misliš da moram da ćutim jer te se plašim. Ustvari se ti mene plašiš. Došao si za mene jer nemaš hrabrosti da ideš sam. Zato me i tučeš jer se bojiš moje snage, ali ne fizičke. Jer to je smiješno BRATE. Ali ti si muškarac, ti ni ne znaš što je stvarno žena, niti ćeš ikad saznati na takav način. Ulazi Majka. MAJKA: (Sinu) Ti si tu. Otac te traži. Ubiće te. Strašno je ljut. BRAT: Zabolje me što je ljut. Neka dođe. Ne bojim se više nikoga. Neka dođe. MAJKA: Neka sine. Izbiće te. BRAT: Nisam više dijete da me neko tuče. RISTANA: Ni ja pa me ti... BRAT: (Drekne) Ćuti, dosta si rekla. S tobom više neću ništa da imam. Za mene si položila. MAJKA: Nemoj tako sestri. 101

BRAT: I ti ćuti. I ti si pokazala ko si. Obrukala si nas. Sad moram da bježim po bijelome svijetu, da ne bi ljudi prstom u mene upirali. RISTANA: (Majka ode plačući) Vidiš kakav si. Ti si slabić. Stidiš se majke. Sram te bilo! Stidiš se one iz čije si utrobe izašao, a ona bi bila uz tebe i na Boga da pljuneš. I ti mi kažeš da idem s tobom i da sve za mene radiš. Ovo što ti radiš je - ništa. BRAT: Prekini Ristana - Ubiću te! Hvata je za nogu i povlači na pod. Ona udara nezgodno glavom o pod. Ulazi otac. OTAC: Tu si znači. (Majka brzo utrčava za mužem i staje ispred sina) Jesi došla da ga braniš? E neće ga ovaj put niko odbranit'. BRAT: (Gurne Majku, ona se oklizne i padne pored Ristane, koja leži nepomična) Što ćeš? Ne treba mene niko da brani, braniću se sam. Ajde dođi da me udariš ako smiješ. Ajde! Dosta mi je tvojih prijetnji. Neću da studiram i tačka! Što ćeš mi sad? Otac ćuti, zatečen je. Majka se pridiže, gleda sa čega se to okliznula, pipne rukom i ustanovi da je to Ristanina krv. Vrisne iz sve snage. XI SAHRANA (Napomena: Ova scena ne mora da se igra, može da se ide direktno na sljedeću) Prostorija sa otvorenim kovčegom na sredini (u kovčegu je lutka nalik Ristani u vjenčanici). Iz susjedne prostorije dopire plač i kuknjava. Oko kovčega stoje Majka i žene u crnini (posmatrači, Žena i Ćerka). Dalje od njih, na samom izlasku iz prostorije stoje muškarci: Otac i Muž. Ristana stoji podalje od svega toga, ČSK pored nje. Ulazi Brat plačući u pratnji policajca (posmatrač i Sin je policajac, ali tako da ga ne prepoznajemo), ima lisice na rukama, prilazi kovčegu. BRAT: Što uradih. Majkooo...? Što uradih sestri svojoj jedinoj? Nastaje opšti plač - Majka plače, svi plaču. Plač i kuknjava odliježu prostorom. BRAT: (Policajcu) Skini mi ovo s ruku neću niđe ne boj se. Policajac mu skida lisice i odaljava se. Brat uzima sestru iz kovčega. Svi skaču da ga spriječe da to ne čini. 102

Čuje se više glasova: Ne diži je, ne valja. Ne remeti joj mir. MAJKA: Neka sine. Grijeh je to. Pušti je da u miru počiva. BRAT: Puštite me da se ooprostim od nje kako treba. Otac kreće na njega. Majka ga zaustavlja. Brat klekne na sred prostora sa mrtvom sestrom u rukama. BRAT: Sestrica moja lijepa. (ljubi je) Kako si hladna. Što je ovo majko? Ona nikad nije bila hladna. Što ću ja bez tebe. Uzmi mene Bože, vrati ovoga anđela, mlada je da je uzimaš za sebe? Vrišti od plača. Dolazi otac uzima mu Ristanu iz ruku, ljubi je, tiho plače i vraća je u kovčeg. Stavlja poklopac na kovčeg. Muškarci prilaze da iznesu kovčeg. Otac, Muž i Sin. Prilazi i Brat uplakan. Iznose Ristanu. Svi plaču, nariču, leleču. Ristana iz dalje sve to posmatra sa suzama u očima. XII OPRAŠTANJE RISTANA: (Kleči i moli se) Oprosti mu Bože, molim te, nije znao što čini. Ja mu opraštam, mada sam htjela još da poživim. Ali nema veze, ne mrzim ga. Ja i ne znam što je mržnja, u srcu je nikad nisam osjetila, ni izgovorila je nisam. ( Čovjeku sa kapuljačom, koji svo vrijeme stoji pored nje) Zašto mi ih je sad toliko žao? Oslobodi me ovog bola. Možeš li, molim te? Ristana ga hvata za ruku i spušta ga na pod kraj sebe. ČSK: Bol će proći. Pođi sad sa mnom. RISTANA: (Plače) Čekaj da se oprostim sa svim ovim. Đe ti se žuri? Tamo niko nije zakasnio, pa neću ni ja. Za to vrijeme u prostor ulaze: prvo Otac staje na poziciju sa početka (prva scena se preslikava), zatim Majka legne u svoj krevet, posmatrači zauzimaju svoje pozicije. Čuje se Brat iz pozadine.(izgovara onaj isti tekst sa početka brzo i tiho). BRAT: XX vijek se može smatrati kao definitivna naučna potvrda antičkog atomističkog shvatanja strukture materije. Epohalni značaj tog shvatanja ne umanjuje se njegovom naivnošću… RISTANA: (Prilazi posmatračima) Zbogom vi. Ne znam ni kako da vas nazovem. Kukavice. Brat izlazi u kolicima, sam okreće točkove od kolica i staje u poziciju sa početka. BRAT: …To shvatanje je moralo biti ograničeno dosegom i nivoom razvitka cjelokupnog ljudskog društva… 103

RISTANA: (Prilazi ,Majci, ljubi je, oca otpozdravi vojnički i on nju, dolazi do Brata on zaćuti) Zbogom brate. Idem sad da uživam u spokoju nebeskog života. A vi se potrudite da zaslužite ovo, jer ima i ona druga varijanta (pokazuje prstom u pod) ... znate? Nego o tome se ovamo gore ne priča. (krene, pa se vrati na) Mada... lijepo je živjeti. Vjerujte mi. Sad bih se rado mijenjala sa bilo kim od vas, makar na kratko. Ali sa ovom pameću naravno. Voljela bih kad bi ova moja priča makar nekoga od vas napravila boljim čovjekom. Potrudite se. Zbogom sad, pa se možda i sretnemo ponovo. Čovjek sa kapuljačom uzme Ristanu za ruku i odvede je. KRAJ!

104

Jelena Lela Milošević, dipl.dramaturg, dramski pisac i scenarista. Rođena je 19.08.1974.godine na Cetinju gdje je završila Osnovnu i Srednju školu. Akademiju umetnosti, Odsjek dramaturgija, završila je 2006. godine u Beogradu u klasi profesora Siniše Kovačevića. Magistrant je na Odsjeku za produkciju na FDU-u na Cetinju. Osam godina je radila kao saradnik u nastavi na predmetu filmski i TV sceario na Odsjeku za dramaturgiju na FDU-u na Cetinju. Njen dramski tekst ''Kuvada'' imao je svoju praizvedbu 2007.godine u Kraljevskom pozoristu ''Zetski dom'' na Cetinju, u režiji Lidije Dedović. U periodu od 2007-2015.godine radila je na dvadesetak projekata kao dramaturg, asistent režije i lektor u svim pozorišnim kućama u Crnoj Gori. 2012.godine dramatizivala je dječiju priču ''Dobro drvo'' za istoimenu predstavu Gradskog pozorišta u Podgorici u režiji Lidije Dedović. 2013.godine sam na konkursu Ministarstva kulture Crne Gore dobila podršku i snimila kratki igrani film ''Jagode'', za koji potpisujem režiju, scenario i produkciju, a koji je do sada uspješno prikazan na četri kontinenta učestvovujući na preko 14 svjetskih filmskih festivala. Iste te godine u Sloveniji je snimljen TV film '' Napolno slab dan'' u režiji Blaža Završnika, po istoimenoj mojoj TV drami ''Savršeno loš dan''. 2014. i 2015. vodila je radionicu kreativnog pisanja na pozorišnom festivalu ''Korifej'' u Kolašinu. 2016 potpisuje scenario za dokumentarno igrani film ''Podstanar'' koji se snima povodom jubileja 65 godina ''Gradskog pozorišta'' u Podgorici. 105

Priredio Vladimir StojniÄ&#x2021;.

Izbor iz novije srpske poezije

Bojan Marković

DETINJSTVO JE ČUDESNI APARTMAN. NIKOTIZIRANI ROM SE PODNOSI BOLJE OD OZNOJENOG KINEZA Sve majke su odrečene pastrmke, plivaju uzvodno, cepaju rečno korito u boli i kakvo opravdanje spustiti nad izvitoperenim detetom kad blagost potomstva je najezda guštera i divno boluje sin dok njižna mala švaba kida u oltaru korteksa jedu suzu što ozbiljnost krasi. Mama će spoznati glad umrtvljenog deteta. Nebo će mu dotaknuti lice, anđel će ponuditi tanjirić, komad obraza-sira, hleb koji gori, sol. Te tanjirić, te leb, Premijer hudi, Te tanjirić, te leb, Premijer ludi, kušnja nije li. Ne podilazi, ali je uklopivo. Što te čini, hrano, jede te. Trag diskretnog sekreta se pretkaže u privatizaciji svetlosti, palac posluži na mizernoj tacni suspregnuta magistrala. ‘ranljivost je skupa sa mnom kada drski bok iznese: srkni lenjir parabole, ukruti ratluk, ulizuj se, gmili u detinjstvo jer je čudesni apartman, dok čili hranljivi rom bolji od oznojenog kineza.

109

Jedem prekomerno od mesta gde se zadovoljenje završi. Sve do tada nije jedenje već umirivanje. I obest traje, niz usta mi curi, ona bi tada da me ljubi, ali ja ne bih. Već − povratim sebe, protokole sebstva, izvrnem kožu, pa se onda zgadim na to pih. Mladež ispod sise nosim kao hleb, go sam beznadežnost kamila, žedan brest, od kada znam za sebe ja sam unosio mnogo hrane u sebe: Trbuhu moj, izvesno je da ćeš pokazati nabor sala kada sednem, negde ispod je prostranstvo mraka i trbušnjaka koji čeka dan kupača da se zategne i brizne. Ventilator hladi ostavljenu srnu u postelji. Srna ili povampirena ti. Kraste se nemarno povređuju i puste mleč na trpezi, suprot maramicama što pomno prikupe ljudsko seme. U sobi gde nas plastificirani šešelji gledaju luster vrluda; površ(i)nu volim, posebno ako je meka i poštuje ruke rad: Treba ruci, treba jed, treba jeb. Ko ne slušne jeb neka uđe u jezero i nek se zaglavi.

110

ZAVIČAJNI LJUBAN − KRAJOLIK JE PAKLEN I TU NEMA SUZA Odvaljen čelični biftek zariven u guvno glodane grube zemlje. Vidim panoramske liftove i kako vise skijaške nožice. Čine mi se crne omče zavičaja. Krajolik je paklen i tu nema suza. Paljene strnjike svuda luče raskravljene magistrale koje vode, koje vode u nedro silikona. I smrznute kenozoik zube, zubala tlapnje, niz brkova spust, a gustiš slomljenih koski je luk. Sneg odredi sudbu. Trpeljivi su paralizovani rovčevi čije hodnike bejasmo punili vodom, a njih zatvarali u šibice. Histerični su slapovi skakavaca koji podižu konkursnu ruku. Odbačena nabubrena dojka u mravinjaku postaje protočna staza mimohoda naroda, narodi se osipaju kao zamrzivači sladoleda. Nasloni čelo o bor, stada, kritosemenjače, tople sisare, trombozne borovnice, da obilno povraćaš bilje i sve sagori, ti, prosto uništiš sve što ispovraćaš, ti, prosto razvučeš sve krajolika vulve. Krajolik je paklen, ateističan, i tu nema suza. Ovo je personalni bogorodičin pakao, ovo je branke sovrlić pakao. Zubalo počinje da krešti, snažno iznutra sag kljuca. Slivala se smola u vunene oblake, gondole vrhova požale bor, tad najednom Zlatibor priupita Taru: Taro, ja bih taro. 111

Okrenut od mene prevrćeš pruće odbačenih bronhija. U puderu mog obraza leži žarulja kao salva drhtaja, diše, u nju ulaziš zategnut kao u termu, i u frejmu imamo decu spinalnim carskim rezom, imamo sina Ljubana, pitominu i kredit. Neko lišajno spopadalo nanosi miris sluzokožama, zatim, reakcija, šta-li-je, povraćaš planine pršuta, butine kanjona, zglob, dok mirno plivaju akvarijumske molice u Vendomu mom da je hrana elementaran obzir. Na livadi obrću neku prasad. Na pašnjacima neka prasad koja se obrću uprskala su krvlju narcise i krvlju su ulepila konake, jezera, erske kineze i mungose koji skakuću po partizanskom potoku. Dolaze i užičani totalno dugosilazno naduvani. Vendome, Vendome, u tebi sam ljudska konoba što se raspada, jedna sezona urlika, jedan penzionerski odbitak, slučajni turista koji prihodima ne zaslužuje mesta na kojima se nalazi. Slap krava, slap brazilskih mesnih industrija, slap bele zemlje, fame algi vazduha i loja, velelepni emir burgija. Ne stidi se sestrine svadbe, to je naš narod, rod, to su naši bližnji sa kojima nam se usne i obrazi taru, salivacija i znoj razmenjuju. Svadbe − to smo svi mi nepošteđeni, tresetni, veseli, glamurozni i očajni, uslikani i okićeni,

112

propadajući kroz zavičajno tle unakaženi od šminke, krmnog bilja i urala svatovi.

Bojan Marković (Užice, 1985) završio je osnovne i master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjigu Riba koja je progutala svet (2013) kao dobitnik nagrade Mladi Dis na festivalu Disovo proleće. Knjiga je dostupna za preuzimanje na https://sr.scribd.com/ doc/251978937/Bojan-Markovic-Riba-Koja-Je-Progutala-Svet-Latinica Uređuje niz književnih programa i tribina o savremenoj poeziji u okviru Studentskog kulturnog centra i Doma kulture Studentski grad u Beogradu. Piše poeziju, kritiku, eseje. Rukopis njegove druge knjige Taumatrop je u pripremi. 113

Danilo Lučić

*** psi njuškaju dupeta jedni drugima – podsmevaju se glupim dvonošcima – ispostavio sam se nesposoban za određene ljubavi – ljubav prema čokoladi – ljubav prema otadžbini – moj živote kad ćeš doći da me potrošiš – od mene fabriku da napraviš – u njoj da se proizvodiš – ljubav je besmislena besmislica – strogo maršira za svetinje a mladu nabavismo jeftino – mrzim njenu ružnoću zato što je nepravda – ljubila me kao da je iz rata došla – avanzovao u glas jedne mrtve kurve – za skromnu nadoknadu nudim usluge porodice – ništa ništa tatice sestrica i ja igramo se mrakom – čuj želju biti skrivenosemenicom – odvajali su me od drage kosom crtom – a od dragog frakturama – za bolju budućnost se uvek mora nešto obezglaviti – za radost po tvom telu potrebna je mrvica mržnje – potrebna je ponekad intervencija različitih proteza – ništa bolje od modre ideologije po koži

114

UGOVOR O INTERPRETACIJI SA ILI BEZ BENEFITA

Ali biće još karavana da se na njih laje.

kada razgrnete dublje slojeve #KOSMET-a mestimično počinju pikseli da pucaju

gleda me ko da kaže: Mala ti je nafaka.

Koliko imam vremena da mi se ubrizga nov grad? napokon mi je dodeljena žena sa vulvom koja je odgovarajuća

politikansko korekturni govor ja bih ga jebao

milozvučja puna krckanja istina i zakon su pitanja šerifa

Pesmo! ti pravljenje grimasa od reči tkanje hijeroglifa zaludna mistrijo dobra samo kad nam izmičeš

Ibid.

115

*** Ako si me već prvi označio polom terminologije izvinjavaj se zbog svega time oduzetog i sebi prisvojenog Rekla sam ti već da si mi potreban kao muholovka i da se trudim da mi primanja budu čestita i učestala Brijem se ali se i depiliram i u tome vidim neki svoj suštinski podvig koji ti uskraćuje pravo na pitanja Imao sam česte posete vikendima i posle svakog bih noći provodio pokušavajući da progutam svoj jezik Bailey Jade ne zna šta je ali može znati sigurno da je nešto što ja žudim da zamislim dok prolazim među srećnim umornim ljudima I zubi i duša su mi čisti pa sam zato možda jedva osetila prvi žar cigare koji sam uklopila u mozaik kože Osmatrala sam sebi seme kako se sliva niz butinu a izgledala sam kao bračno putovanje Takvo je vreme prema nama da nas razlikuje samo u internet kategorijama Hteo bih jednom da napravim kućicu i u njoj malo čajnog posuđa da izgazim nepristojnom štiklom Ja sam festival na stomaku i krećem se na pesnicama tražeći tople supe časovničarima Molim vas kada mi budete dolazili čudovište se odmara na uzici i ne voli da ga bude ukoliko nije u pitanju sladoled sa pistaćima Negujem nokte tako da budem sama sebi najlepši jednog dana kada dođe vreme za otkup.

Danilo Lučić (1984) rođen u Beogradu, završio osnovne i master studije na beogradskom Filološkom fakultetu, na katedri za srpsku književnost. Objavio zbirku pesama Beleške o mekom tkivu (SKC Kragujevac), za koju je dobio Brankovu nagradu za 2014. godinu. Uređuje portal za književnost i kulturu glif.rs, a urednik je u izdavačkoj kući Kontrast izdavaštvo. Bavi se fotografijom i video formatima, objavljuje poeziju i prozu u štampanoj i elektronskoj periodici. Živi i radi u Beogradu. 116

Jovana Buljugić * limun žute kriške crveni pazuh, kazao je * nema odjeka nad drugim nebom svet je kristalan i tih * tamna je voda – neprobojno vosak-staklo pada. tone u prazno krilo (u pola glasa) * lavirint-karlica kamen suton je san (u plavoj svetlosti) prozirno tiho uobličavanje * mesec je nar cvet ili sećanje cvet kazao je ili sećanje moje odsustvo u njemu * na širokom krevetu (koji se izdužuje) sa delovima tela oko tela laktovi pauze brdo koje pravi senku provalija u dnu meseca jezero tvoj hod je moje odvajanje

117

* posekotina pucketa i širi se treperim kao zlato * nepokretnih udova gubim zapreminu ja sam mesečeva zdela. (naručje) moje rebro se krivi pucam nečujno i neopozivo * nebo je plavo i zrnasto kao mak vrhovi zvezda pegave kule ti ćeš otići i sa tobom crveni mirisi precvali vazduh unutrašnjost mojih ogledala * prolazim kroz tvoje vreme sećam se, ako sam sećanje imam deset godina imam devet godina cr-ve-na- la-ti-ca- la-ga-na-mu-ška-tla (kordelija govori) ja ne gledam ovaj cvet da ne bi postojao rasipa se njena zlatna rukavica: Kordelijino ružičasto telo pahuljasti kapci, spore penaste reči plač je odleteo plač je odleteo i rasprskava se bešumna kometa

118

dirkama razmaknute slučajnosti tvojih tela korak se steže kao horizont tamni miris pokret se sužava (na ivici muzike) vidokrug i miris * (i) one su se smejale kao ljubičasto cveće naslonjene na zid u baštenskoj kadi on započinje svoju senku čujemo samo ušima (čujemo) ruke su nam teška saća * pod mojom kožom raste drvenasta alga odvažna žućkasta prsa staklena čaura je smrskana i lepljiva propušta slast krila zveče kao raštimovani instrument ispečen na suncu. samo još to. * budim se uvijena kao vekna tvoj san je tužan raste u meni kao ogledalo ili meteor ovo je more za pčele lepljivi vetar

119

L.A WOMAN Nepodnošljiv miris podsećanje parafinskio blebetanje, kotrljajuće, i ništa osim lepote boja moje uzglavlje. me uzdiže- raspskravam se, uzdiže me uzdiže me rasprskavam se u million tračica u tačkast, žiličasti talas svetlosti metalno bela ruka se spušta na moju ...... njihovim sirenskim prstima usporeno miluju vodeni prostor ispunjen i sluzav tvoji koraci tvoje cipele odjekuju u jednoj ruci, u drugoj, ja sam veo i sa moje strane je okean. male balerine iz kutije venecijanska melodija duguljaste senke koje se ne lome svetlošću iz kutije ...... u to se ulazi kao u san mlada sam i korpa je puna cveća sitnog žutog cveća (jagorčevina ili mimoze) i strah je tako jak… ali, o, tako neodređen znojim se na uzdignutom jastuku, mračno je, iako je sunce već visoko i pali me svojom vrelinom ….. mesec se vrpcom drži za mene klati se i pluta, zavoj debeli konac od kog trnem muž će me voleti obasjana sam.

Jovana Buljugić je rođena u Beogradu 1982. Završila je Opštu književnost sa teorijom književnosti, bavi se pisanjem poezije, periodično objavljuje po časopisima. Objavila je kao samizdat zbirku pesama Da l' oduvek peva Bog. 120

Marko Stojkić

MUCAM NEKI BELI HAIKU Kao neki praznik, obeskorenjenost. Silujem nostalgiju, čupam ti latice dok isparavaš, dosađujem. Lokalnim tračevima, svim tim preljubama, kuhinjskom meditacijom, teskobom. Slengujem emociju, recitujem plačući Drugi Njutnov zakon, e em ce na kvadrat, termodinamiku, divim se algoritmima, crtam formulu benzena, skrnavim Euklida. Praznik, kažem ti, erekcija u vozu, sevdalinke, moja rodna Afrika, udaraljke, požarna stepeništa, zadah urina. Tako neotmeno, masnim prstima, kineskim kvartom, neka nesavladivost. To na primer kako na kiši pritrčavaš taksiju otvoriš zadnja vrata podigneš haljinu okreneš se mahneš sedneš jedna druga štikla opet vrata onda onaj tvoj pogled, i već novi kadar. Nastavljam, preneražavam se, mucam neki beli haiku, trudim se da objasnim ceo cirkus, štićenik ustanove zatvorenog tipa, onaj ogromni mutavi Indijanac u autobusu, vozi me, Džek!

121

MARIJA NIKOLAJEVNA NIJE MRTVA „… kakogod, novi posmrtni ostaci Romanovih otkriveni su 2007, a DNK-analize nedvosmisleno su dokazale da je cela carska porodica ubijena 1918. godine.“ Moje oči, plave i krupne, moja kosa – zrelo žito na vetru – i uopšte, moja ljubav prema vojnicima, njihove uniforme, svakom bih se bacala u zagrljaj, čitala njihova blatnjava pisma, rađala oficirčiće, samo da nisam, ah, tek Nikolaj Dmitrijevič, njegov šinjel i čizme i onaj pogled, tek sekund duži, da bih saznala, naravno, deficit faktora VIII, tako ljupka, kažu, u godini početka Velikog rata kako sedim na stolici i hemofilično rasipam plavet, dok preuzvišena Aleksandra Fjodorovna, kako sam je tog trenutka mrzela, nemački odlučno govori hirurgu da po svaku cenu nastavi s mojim krajnicima i ono njeno: „Kćeri, nauči da se suzdržavaš, ne smeš ljudima dozvoliti pristup onim svojim osećanjima za koja znaš da su neprikladna“ i uopšte vražja plemenitost, trenutak najveće slobode, naravno onaj kada sam pobegla sa kupanja i gola trčala niz stepenice, kroz kameno predvorje, pored zlatnih ramova džinovskih portreta napolje, prema bujici svetla, dok je moja Irkinja s nekim žustro raspravljala o aferi Drajfus, ili kako smo gutale kikot listajući one bogohulne crteže s dobrim Raspućinom, pa na palubi Polarne zvezde onaj dosadni fotograf, premlada za bolničarku, volim sebe dok zabavljam ranjenike, igram sa njima bilijar i dame, pobogu, pa ja sam rasla za rat, levoruka crtačica, da preživim Revoluciju – kakva besmislica – niko to, ponajmanje pobednici, ne preživljava, znam, voliš da me zamišljaš kao kurtizanu u nekom dalekom emigrantskom getu, kao emanaciju bramanskog božanstva ili špijuna Gestapoa na Istočnom frontu, kao beznadno strastvenu ljubavnicu, lezbejku, pa čak – što da ne – i kao levičarku, kako se danju tiskam u pocepanoj plavoj uniformi u nekoj trikotaži, a uveče 122

uz petrolejsku lampu pišem vrištave manifeste, zamišljaj me, crtam levoruka more i pesak i draperije i belu maramicu hitro prinetu Aleksejevom nosu koji počinje da krvari.

123

GANGBANG Tantra sky dance, sedam blještavih čakri, 350 vati, krevet i euharistija, okolo sedam hodočasnika, njihovi falusi, u vatri, transu, Lorelaj, nema pipanja, emancipacija, nadmoć, higijena, holizam, zapevaj mornarima izvijena u srp, u lađu, u polumesec, budi nam biblija, Klota i Lahesa, nama, propaloj deci Nju ejdža, budi zahvalna, think positiv, raduj se, veruj, veruj, veruj, jukstaponirani arhangeli oko čijih dlakavih stopala i oko nogu od kreveta cijuču krilati pacovi, jeza i kapi znoja, pupak, kolena, nema pipanja, prevoji članaka, bedro, oko kamere, adult sajtovi, hiljade pregleda, pastva, solipsizam, epifanija, međunožje, čekamo u redu, fatamorgazmično, bratstvo i jedinstvo, larpurlartizam, bezgrešno začeće, nirvana, Lorelaj dahće i vrišti, ujeda usnu, mornari plove, pulsiraju, nadimaju se, tonu, nema pipanja, think positiv, veruj, veruj, veruj, pokoravaj se, ja sam ti knjiga, reč, pesma, gola gracija, jajna ćelija, majka, ja sam ti otadžbina, gledaj me, voli me, ne pipaj, veruj, ja sam tvoja oglodana krivica, tvoja kost, fosforescencija, pristupna petlja, tvoja autostrada, bankina, tahometar i horizont, tvoja najskrivenija mantra, voli me, dođi, sinestezija, revolucija, moja kosa od zlata, moje bradavice u najvišoj tački dok se propinjem i stenjem decibele, dok oko mene od žege lipsava hiljadu Trojanaca s kopljima u rukama, veruj!

Marko Stojkić – rođen 1981. Objavio knjige pesama „Laki bolovi“ (Mostart, Zemun, 2011) i „Šecele“ (Povelja, Kraljevo, 2013), a ove godine se nada objavljivanju rukopisa „Amigdala“, odakle su i pesme izabrane za „Sript“. Povremeno prevodi sa nemačkog i piše eseje. Po svetovnom zanimanju je lekar. 124

Maša Seničić

PRISTA NIŠTA tereni za mini-golf cvetaju na palubama zapadnoevropskih čudovišta: zašto da se ne usidrim i slistim specijalitet kuće ukoliko je uključen u cenu privremenih prebivališta; ja sam paluba! ukrcam na sebe neke nove ljude koji ne govore mojim jezikom i uputim se dalje jer nije mi dovoljno da se usidrim na obroncima nasumičnih top pet destinacija za ovo leto; reka je mutna i brza, a dokovi se klanjaju turbinama, nedovoljno važni da bi bili smrvljeni; između betonskih ploča i turista u polo majicama, nepojedeni deserti postaju spomenici kulture; šaljem ti razglednicu: usidrila sam se, pristajem na ništa, pristajem na pristaništa

125

TRADICIJA zaboraviti svoje roditelje koji su zaboravili njihove roditelje da bi se podsetilo na nemar roditelja njihovih roditelja koji su sopstvene roditelje i tako dalje; naposletku, napraviti decu koja će napraviti večeru nakon čega će nas se, lepo vaspitana, elegantno otarasiti; niko ni na koga ne liči, razume se, a poslušnost je odlika lenjih i nemaštovitih; pohvaljujem glavno jelo i pitam te da li se sećaš kako smo se igrale porodice; nazdravljaš u to ime i vadiš revolver, vičeš: neizmerno mi je drago što smo potekle iz iste materice

126

AEROPLAN I ptica koje se sećam imala je telo od ukrasnih keramičkih figura i krila od čačkalica koje su preživele stotine neukusnih ručkova; letela je od moje petogodišnje ruke do mojih budućih neispunjenih želja da bi naposletku skončala na improvizovanom plesnom podijumu doma za stare; tvoje šake koje drhte oko čaše pune vode i moje ruke uronjene u sapunicu II ptica koje se sećam imala je telo od šolja za kafu i krila od veštačkih zuba koje sam u tvojoj sudoperi oživela pred jedan od obroka; nemati vilicu jednako je suptilno kao izgubiti sećanja i, premda znaju da ne možeš, svi očekuju da uposliš svoje čeljusti kojima ćeš sažvakati komad mesa, ako ne i mesec

127

III ptica koje se sećam imala je telo od impulsivnih odluka i krila od kreveta na sprat koje u dečijim odmaralištima krase jastučnice prljave od krvi iz nosa; oglas za mačevalačku sekciju, besplatnu za učenike gimnazije, podsetio me je na tvoje šake koje čvrsto drže moje zglobove i uprežu ih u pertle kako se na putu do vrtića ne bih saplela, a onda mi prete kada tvoje skupe ogrlice u naletu sasvim malih potreba poklonim nepoverljivim članovima tuđih porodica IV ptica koje se sećam ne seća se mene osim za trpezarijskim stolom iznad kog se, na sporadičnim okupljanjima, besno godinama trese luster kupljen na poljskom buvljaku V tvoje šake koje drhte nad adresarom punim mrtvaca

128

ŠMIRGLA pustoš iz koje potičeš neretko me je doticala kada spustiš tople šake na moja krhka kolena; umesto tebe, pod rukom osećam pesak, pod rukom osećam kilometar šljunka koji divlja! umesto tebe, dodir hrapave površine čini me pogodnim materijalom za fino, završno oblikovanje; naslediću escajg i posteljinu, poneću ih sa sobom u tvoju peščaru gde nam ništa od toga neće trebati: vreme je sigurno filadendron koji grandiozno raste, nasred te peščare, uprkos nedostatku bilo kakvog tla

Maša Seničić (Beograd, 1990) diplomirala je na katedri za filmsku, pozorišnu i TV dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je zatim završila master studije teorije dramskih umetnosti. Objavila je knjigu pesama Okean (Gradska biblioteka Čačak, 2015) za koju je dobila nagradu Mladi Dis. 129

Rikardo

JA ŽELIM DA ŽIVIM NORMALAN ŽIVOT DŽEJMIJA OLIVERA Dule dudule voli da priča o smrti Njegove trešnje su uvele Loš gospodar Premeštamo ga sa noge na nogu Ali samo da brže-bolje Veće Naše Ali... Upita Dule Očima u kojima žive skakavci

130

NE STAVLJAJ RUKE U USTA Sunce se vratilo među mrtve Tu ti nema odmora Nosim grumen zemlje mrtvom Đorđu On mi pruža ono što mu je preostalo od ruke I ćutimo tako jedan ponad drugog On kao da spava Ja kao da plačem S vremena na vreme Pripalim cigaretu I zabodem je uspravno U pepeljaru

131

SVI BISMO MI VOLELI DA BUDEMO MAŠINOVOĐE, ALI ZA RAZLIKU OD NAS, OVI MOMCI I UČE ŠKOLU ZA TO Točak je samorazumljiv Ipak, biciklisti su plakali u njegovom naručju Potresne reči Aulisa Salinena Vraćaju se sebi u moj zagrljaj Pod opsadom Nije Grad u plamenu Grad je u nedoumici Treba razmišljati Točak razmišlja Točak je pod opsadom Točak je u plamenu Grad je na točkovima Taksistima se razmazala šminka Ipak, grad je plakao u njihovom zagrljaju

132

PROŠLO JE TO VREME KADA SU PEKARKE MESNATIH PRSTIJU BILE LJUBAZNE I RASPEVANE, SADA TI ANOREKSIČNE PRIKAZE DAJU ŠTAPIĆE SA NOKTIMA OD SEMENKI PA TI GLOĐI I CRKNI Ne pomeraj se Jer ti si drvo A drvo je u šumi Gde rastu novi prijatelji Diže se kosa na glavi Činjenica: Drveće se hrani ljudima različitim od sebe Ipak, ljudi, slični sebi, žive na drveću Sad: zašto razgovaraš sa cvećem Kada je cveće mrtvo Lazar se vraća u koru drveta Gde čuva svoju govornu manu

133

NEKA ZNADE DUŠAN KLETI Kako je Baltik prostran i neupotrebljiv, tu Otrov se kuje u starim plehanim šerpama Ti prijateljima u goste Svoje pijane sinove vodiš Preko zaleđenog okeana Tišina miriše na sumpor I život stoji tamo gde je i nastao Kičma pucketa u ognjištu Neznabošci vrište pod stopalima Kukuruz se kruni šakama bogova Tu retko otvaraju usta A i tada Lome vilice dok zevaju Ovde se ne leže da bi se spavalo Ovde se pada u nesvest od umora Niko tu ne zna kako se zove Odazivaju se tek na Lavež pasa i riku slonova A svako ima svoju posudu U koju piša I u kojoj se ogleda

134

NIŠTA NIJE KAO ŠTO IZGLEDAM Jutrima, Sunce se rađalo uz vrisak zemlje Iz njenog grla Bilo je to teško vreme Žvakao sam Pabla Pikasa: Tad prvog puta Smrt mi se prikazala Njenim likom Jeli smo pasulj sa crvenim mesom za doručak Koliko samo hrane stane U evo čoveka Koliko samo otrova Sutra ću napuniti dvestoti kilogram Uopšte ti se ne vidi Još tolika vaga nije ni izmišljena Jedino da te stavim na onaj stočni kantar pa da vidimo koliko zapravo imaš žive vage A i bez kostiju ubeđen sam da imaš daleko manje

Rikardo je pseudonim jednog od dvojice autora bloga http://orikardu. blogspot.com/ Objavio knjigu pesama Skica za petonožnog Aleksandera (Knjižuljak, 2015). 135

Slađana Šimrak

BEZ PRETERIVANJA „Svemir, pa to nisu mravi.“ Uskočiš u njega neprimereno, nenajavljeno, ne puštajući zaustavnom putu da useče tragove kočenja. Neprekidan je, ali zašiljen. Razuđen. Zvučan. Vodostajan i vodootporan. Svemir je rege. On je jaje u čeličnoj ljusci. Jaje oportunizma. Jaje koje rodi četvorke i nijedna od njih ne zna koliko Zemalja staje u jednu oluju na Jupiteru. Prizemlji se u njemu. Nakapaj u oko supernovu. Ako ti kažem da si jedan moj, hoće li mi od tebe ostati samo luknje u snegu ili ćemo pazariti plac na Mesecu, 39.99$ jedno jutro?

136

NA CRVENO SLOVO

I’ve got an itch to scrath, I need asistance

Eksiram kafu ne znajući da je crvljiva. Raspem po kostima. Ne škakljam ih spolja, rđaju. Za stolom pored sedi usamljena koka, prodaje se za kroasan, kida ga i skreće pogled. Čujem švalere kako, iza vunica, viču: Riba nije meso, riba nije meso! Riba je kramba, kaže T. Vetrim njihove prevare dok gole, pred zidovima dece, izgledaju nečovečno. Gledam koku i pirim u Kolu. Sutra prosipam kafu, po svoj prilici neverna, i sterilna, kao kakva naliv-ljubavnica, creature of the night

137

KROZ RENDE zavukla si me u paragrafe i tačke prebila mi glas uništila omiljenu fleku odsanjala noć kako svršava na jastuk pustila trbuh da klija presekla vrpcu izvagala plač počastila me lošim prvencima usisala celu u inkubator ispalila otkinula crven pupak i spalila ga da pobeli ljubeći zadnjicu sigurna da ne želiš žene

138

KRANOVI U MAGLI Crvena svetla rastaču se u žute oči, izvedu flik flak iza gelendera, vrisnu. Negde u Gentu, Đole rasipa poljske prostore po minskim poljima. Kušaj, ćuti. Operi čašu posle ljubavi. Uguši one mačke, prvi put kada spaziš da gmižu po stepeništu i svakog trećeg trenutka, kao samoobmane, izgube boju. I ovaj Božić nosim na guzici. Narušena analitičnost gubi mi ponedeljke i srede. Tim danima je, po dogovoru, matematika posna, pa sednem i brojim neodlaske u Sarajevo. Baškarim bubreg i trljam oči dok ih ne isteram, samo da izbegnem kranove u magli. Ruku mi sa lica sklanja medicinski tehničar. Udari me iglom po fakirskom guzu i odlazi, ali čeka na svakom koraku. Čeka, fakinčić. Nanišanimo dlanove. Raziđemo se u vatrometu. Oprostimo. Đole, koliko peče belgijska čokolada? Mogu li se sklupčati u n-dimenzionalnoj lopti?

Slađana Šimrak je rođena 1990. u Virovitici. Objavila knjige U desetom selu (2010, SKZ i Valjevska gimnazija), Normale (2013, Edicija Najbolja, Pančevo i audio izdanje 2014, Biblioteka za slijepa i slabovida lica, Banja Luka). Odrasla u Staroj Pazovi, trenutno živi u Beogradu. Po obrazovanju je matematičarka. 139

Vladimir Stojnić

VULGAR DISPLAY OF POWER

po Džonu Forbsu

odlazi tiho u tu blagu noć: još jedan smrtonosni dijamant tržnog centra, vikend-ratnik, mortus za volanom, spušta se pod zemlju: u antologiju smrtonosnih dijamanata, divno tepih-tkanje boraca protiv komunizma što su ih izrešetali krezubi vijetnamci od petnaest godina koji spavaju u žbunju i ne jedu ništa odlazi tiho u tu blagu noć: ima ih toliko na ruti 66, na proizvodnoj traci, svaki ima gladno srce, padaju u sebe, ne znaju gde će se zaustaviti, praktikuju new age: kristale, sunčanu vodu, krokodil direktno u venu: otpada meso sa obe strane urala, njihove duše su mali tvrdokrilci u vazduhu nakon bioskopa odlazi tiho u tu blagu noć: u svakoj gomili po jedan art-feg istančanog ukusa što liči na vintage krize tvog ćaleta, izabran po apokrifu, svetli u mraku, so ove napaćene zemlje, piše istoriju a da to i ne zna, slavni diletant ili staljin na karibima, ali uskoro: plave tačkice u sedimentu za milion godina

140

NOĆ PADA NA ZEMUN-BORČA MOST moj deda se molio velikoj gumenoj gas-masci, ali ja više volim pilule: za spavanje, jebanje i tonus relax. neočekivani kadrovi u predsoblju: paranoja, koža, brokat, purpurni somot iz sibira. dobar je zalazak sunca na poslednjem spratu, ali ja hoću rajsferšlus na ustima, proreze za oči, romantiku, tinkturu, neku vrstu majčinske ljubavi. hologram nacionalnog barda propoveda na mostu, njegova seda kosa je oreol u sumraku dok iskopava kosti, opominje na istoriju, emituje se 10 puta u minutu: priđi, pipni meso: mekano je i ne boli.

141

NAKON PROMOCIJE, ZA STOLOM Na postavljeno pitanje gostujući pesnik odgovara: you can not rewrite history, i onda samo ćuti: debeo, namirisan i apolitičan. Njegovi lirski subjekti su neuhvatljivi, pije čaj dok se u bašti prikrada sumrak, sve ga to podseća na bivšu domovinu: plastične stolice, suncobrani, pijani sagovornici. Čuje još samo: u revoluciji nema nevinih. I onda kakofonija, zujanje. Reči su promašile metu, odbile se o inventar i pale pod noge: među mrtve insekte i fosile žvaka. Reči su svlak koji otresa sa pantalona. Na povratku u hotel, taksista mu kaže: kada je vruće kineski radnici piju mlaku vodu u kojoj se kuvao grašak. Oni su pametniji od nas. Oni su tako vredni. Gostujući pesnik zna da je svet odavno umro. U njegovoj agendi evropski gradovi i datumi sijaju zelenkastim sjajem.

142

Vladimir Stojnić je rođen 1980. godine u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 2005. godine. Objavio je knjige pesama: Vreme se završilo (2008), Fotoalbum (2010), Czas się zakończył (drugo izdanje knjige Vreme se završilo, na poljskom, Krakov, 2011), Poziv na saučesništvo (2011), Kutija (2013) i Reverb (2015). Priredio je antologiju nove srpske poezije Prostori i figure, izbor iz nove srpske poezije (2012). Sa Vladimirom Đurišićem priredio knjigu izabrane mlade srpske poezije Van, tu: free (2013). Prevodi sa engleskog jezika, a od 2009. do 2016. uređivao internet časopis za savremenu poeziju Agon (www.agoncasopis.com). Objavljene knjige prevoda: Edgar Li Masters, Antologija Spun Rivera (2015). Živi u Zemunu. 143

ESEJISTIKA

Aleksandar Radoman

ORGIJE BANALNOSTI

(Đuro Radosavović, Crnogorski roman)

Već poslije prvoga pismenog zadatka iz maternjega jezika u prvom razredu gimnazije Miško je provalio što mu je činjeti. Pred svaki naredni pismeni redovno bi do besvijesti preslušavao kasetu The best of Đorđe Balašević kupljenu u Mocartu i rezultat nije mogao da izostane. U suštini, svaki njegov sljedeći pismeni imao je istu matricu: nesrećni i neprilagođeni junak, s ponešto jasno uočljivih ležernih autobiografskih elemenata, na te 3-4 strane pismenoga zadatka upadao je u kojekakve nevolje i redovno bi završio tragično. To beskrajno mrcvarenje glavnoga junaka pismenih zadataka, filovano jeftinim forama pozajmljenim od panonskog šansonjera, Mišku je obezbijedilo sigurnu peticu do kraja srednje škole. A baš to što je svaki njegov tekst bio zapravo bljutava kombinacija bizarnih zapleta i napornog moralisanja s neizbježnim smrtnim razrješenjem do suza je znalo ganuti profesoricu književnosti čiji se literarni horizont zatvarao trouglom Dučić – Balašević – Koeljo. Iako s dobrim preduslovima da na uporno nagovaranje profesorice završi kao loš pisac, Miško je bio daleko iznad situacije, ištući od svojih jeftinih patetičnih narativa samo kratkoročnu dobit – visoku ocjenu iz maternjega jezika. Na profesoričino razočaranje, ali i opštu polzu literature, danas se bavi poslom koji nema baš nikakve veze s književnošću. Čitajući Crnogorski roman Đura Radosavovića, zapravo sam sve vrijeme imao utisak da se Miško, ovog puta pod pseudonimom, vratio literaturi, ali uz najbolju volju ostalo mi je nejasno koji će mu vrag sad pa to. Jer s glavnim junakom Crnogorskog romana Zarijom Vučerakovićem, koji, kako se na kraju ispostavlja, to baš i nije, dešava se ama u detalj sve ono što se zbivalo s junacima Miškovih sastava, s tom razlikom što čak ni Mišku nije palo na pamet da sve to strpa u isti tekst. Kad se glavni junak i narator romana na samom početku čitaocu povjeri da ne voli cigarete, potom sasvim slučajno možda bude inficiran HIV-om, kažem možda jer to do kraja ipak ne uspijevamo odgonetnuti, onda u stalnom frustrirajućem nastojanju da „ne ispadne pička“ upadne u vrtešku svakovrsnih nezgoda, od ljubavnih jada do zgrtanja love preko druga koji pljačka banke, da, u završnoj sceni, 147

sleti s magistrale s cigaretom među zubima, punom brzinom i levitirajući iznad grada ostavi čitaoca u nedoumici što mu bi, e ta skraćena verzija fabule Crnogorskoga romana vam je tipično Miškov rukopis, patetična limunadica s mnogo frke i mudrovanja i obavezno gnjecavo tragičnim krajem. Pri svemu tome, trag dučićevske inspiracije toliko vrišti iz romana da se s vremena na vrijeme zbunjeni čitalac može zapitati da neka od mudrolija poput ove: „Ljudski život mi liči na dim od cigarete, čim nastane zna se da će nestati. To već može da se nazove sudbinom.“ možda nije kakav slavni citat iz Blaga cara Radovana. Ako to ipak nije citat, već samo trag uticaja lektire, onda scena u kojoj otac sinu nudi cigarete i površnom poznavaocu jugoslovenske kinematografije priziva u svijest Slobodana Aligrudića iz legendarne scene Kusturičina filma prvijenca. No da ne cjepidlačim, citat je posve legitiman postupak, ukoliko ima neku svrhu, razumije se. A kakvu svrhu ima rečenica: „Na kružnom toku kod ogromnog neskladnog spomenika Svetom Petru Cetinjskom, tom monumentu lišenom umjetnosti i duhovnosti, što pokazuje uvis prstom kojim kao da prijeti i opominje, na ulicu je istrčao momak.“ to mi je i nakon završetka čitanja romana ostalo nejasno. Neiskusni čitaoče, nek te ne zavara taj uvodni mikroesej iz istorije umjetnosti, jer on je tu, onako glomazan i pleonastičan, da ti najavi da se u toj rečenici, osim golemoga mudrijašenja, u formi istrčavanja na ulicu neznanog junaka ipak nešto dešava. Valjda da preventivno djeluje na mogući ośećaj zbunjenosti jezikom i stilom mladoga pisca, publicista Balša Brković u prigodnom tekstu štampanom na poleđini knjige veli da je Crnogorski roman Đura Radosavovića „knjiga koju ćete zavoljeti i prije nego što to shvatite“. Stoji ta rečenica kao monument bremenit umjetnošću i duhovnošću koji uliva nadu da će mi se neke stvari naknadno razbistriti, po svemu sudeći tek kad zaboravim da sam roman ikad pročitao. No do tog trenutka blaženoga zaborava ostaje mi da se pitam što je to nesretni Sveti Petar Cetinjski zgriješio autoru pa mu još, kroz usta jednog od likova istorijskog sveznadara, pripisuje iskaz vladike Vasilija: „Neka naša zemlja našu krv upije (!?).“ Više no na Svetoga Petra narator je kivan na svoju đevojku pa s njom „komunicira putem seksa“, fatalistički svjestan ontoloških konsekvenci celibata sublimiranih iskazom: „Ona i ja bez seksa više ne postojimo“. Naratorova je đevojka u toj komunikaciji još i odlično svršila kako je prošla baksuzna Amela u ovoj sentenci: „Tako je Amelin otac obećao 148

Amelu svom prijatelju, dao mu je za svog sina koji radi u Detroitu, kog ona nikad u životu nije vidjela“. Prije nego naknadno shvatim je li Amelin otac dao Amelu sinu svog prijatelja ili pak, kako to proizilazi iz vješte sintakse mladoga pisca, svome sinu, što ipak ne bi bilo baš civilizacijski korektno, i da li Amela nije nikad viđela svog muža ili brata (!?), naćeraću sebe da po preporuci Balše Brkovića naprosto zavolim ovaj roman. U ime te ljubavi ostaje mi da žalim što zamišljena scena s prve strane romana u kojoj ogromni kamion udara naratora nije realizovana, čime bi se mučenje okončalo već na početku, jer od lošeg romana kudikamo je podnošljivija loša crtica. Ako bi kakav nadobudni kritičar i ustvrdio da je problem Crnogorskoga romana što pati od neautentičnosti, tu bi kritičarsku zlobu valjalo odmah razobličiti pouzdanim argumentom – autentičnijeg pravopisa od onoga primijenjenog u ovome romanu teško da ćete naći. Na cijelome prostoru štokavskoga jezičkog sistema jednostavno nije poznat pravopis u kojem postoji oblik „sjedili“ u značenju „śeđeli“, niti „poslednji“, „sledeći“, „odeljenje“, „dvesta“, „posle“, „posledice“, „posleratna“, „nedelja“ u ijekavskome standardu, a da ne pominjemo oblike poput „Rimski“ i sl. Istini za volju, pretenzije Crnogorskoga romana nadilaze sitničavo trućanje o malom i velikom slovu i sličnim dangubicama. Kako to sasvim nepretenciozno kazuje sam naziv, a ništa manje i korice knjige, riječ je o visokome stilu s mentalitetsko-nacionalnim nakanama. Što su te nakane u rangu palanačkoga dokonog opserviranja na teme iz „opšte prakse“ ne ide piscu na dušu. On tako, pa ko će bolje – široko mu polje. S visokim ambicijama da crnogorsku zbilju vivisecira na način na koji još od filmova Živka Nikolića i drama Miodraga Karadžića to nikom nije pošlo za rukom, a da pri tom sve to nalikuje Uelbekovoj prozi, Crnogorski roman Đura Radosavovića izgubljen je u moru banalnih zapleta, površnoga dociranja, nezgrapne stilizacije i karikaturalnoga modelovanja, da u konačnici najsrodnije projekte potraži u Oriđinalima Dragana Koprivice i igrokazima Peđe Šuškavčevića. Naučen da ga zavolim prije no to shvatim, Crnogorski roman ipak neću preporučiti Mišku, jer se čovjek sa šund literature skinuo na vakat.

149

Aleksandar Radoman rođen je 1981. godine u Podgorici. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Doktorand je filologije na Sveučilištu „Josipa Jurja Strossmayera“ u Osijeku. Bio je angažovan kao istraživač i urednik izdanja u Institutu za crnogorski jezik i književnost. Saradnik je u nastavi i prodekan za nastavu Fakulteta za crnogorski jezik i književnost na Cetinju. Učestvovao je na dvadesetak naučnih skupova i publikovao šezdesetak naučnih i stručnih radova u zemlji i regionu. Priredio je desetak i uredio osamdesetak izdanja objavljenih u izdanju Instituta za crnogorski jezik i jezikoslovlje „Vojislav P. Nikčević“, Matice crnogorske, Instituta za crnogorski jezik i književnost i Fakulteta za crnogorski jezik i književnost. Autor je knjige Studije o starijoj crnogorskoj književnosti (Matica crnogorska, 2015). Predmet njegova naučnoga interesovanja je, u prvome redu, starija crnogorska književnost, osobito crnogorsko dramsko i prozno nasljeđe. Član je redakcija časopisa Lingua Montenegrina i Quest. Član je Matice crnogorske, Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Crne Gore i Nacionalnoga savjeta za obrazovanje. 150

Goran Radojičić

БАЈКОВИТОСТ МАГИЧНОГ ПРОСТОРА ПУХА ЂОРЂА И ПРОШЋЕНСКИХ ПЛАНИНА Чудесни свијет пуха Ђорђа је прича која се тематски и мотивском грађом наслања на народну књижевну традицију. Текст Жарка Вучинића остварује интертексуални однос са народним текстовима надограђујући га савременим књижевним поступком. Имајући у виду тематику, ликове и догађаје, Чудесни свијет пуха Ђорђа оставља утисак бајке. Већина бајки представља синтезу природног и натприродног, стварног и измишљеног међу којима нема правих супротности. Бројна су и општа мјеста. Ликови су устаљени, типски и често је најмлађи члан породице носилац радње. Такав јунак има позитивне особине и најчешће руши табу или забрану (овдје је то зимски сан) што га доводи у ситуацију да рјешава тешке задатке. Пух Ђорђе је такав лик, а приповједач га представља на сљедећи начин: издајник своје врсте зове се главом и репом пух Ђорђе. Он је најмлађи члан фамилије Грицковић и има потпуно другачију нарав од својих укућана. Ђорђа не интересује зимски сан, па је тај детаљ мотивација за авантуре какве нико из његове породице није доживио. Присуство чудесних бића вјештица, вила, вилењака и патуљака који имају своја краљевства и територије, али и животиња које су углавном помагачи, упућује на бајковитост хронотопа. Радња бајке се заснива на поновном успостављању поремећене равнотеже. Стога, сматрамо оправданим Чудесни свијет пуха Ђорђа жанровски одредити као бајку. Значајно је што ово дјело можемо сврстати у домен дјечије књижевности, која у црногорској књижевности тек у посљедњих пола вијека има своје значајне представнике. Немогуће је бавити се бајком а не дотаћи се митолошког и чудесног што аутор наглашава већ у наслову. Почетним импулсом текста Вучинић семантички одређује текст. Примјетни су мотиви из словенске митологије. Ивана Брлић-Мажуранић је у својим бајка151

ма актуализовала питање митологије старих Словена, користећи се причама и легендама о божанствима које су поштовали. Чудесни свијет пуха Ђорђа је бајка са радњом смјештеном у савремено доба, па иако немамо присуство словенских богова, дух словенске митологије се и те како осјећа како у избору ликова (глава породице Грицковић зове се Стрибор), тако и мотива. Словенска митолошка бића су имала људска обличја и карактеристике, а вјеровање се сводило на обожавање природних сила. Пратећи промјене у природи Словени почињу вјеровати да постоје и зле силе које су усмјерене против њих. То Вучинић лијепо уграђује у своју бајку. Управо у обожавању природе и природних сила и апострофирању сукоба између добра и зла на конкретном простору ријеке Таре и Прошћенских планина препознајемо везу ове бајке и словенске митологије. Како су се Словени насељавали уз воду, поштовали су духове и натриродна бића која се задржавају у ријекама и око њих, у шумама, планинама, долинама, језерима, на врелима и мјестима која су била од пресудног значаја за живот људи. Радња бајке Чудесни свијет пуха Ђорђа смјештена је уз Тару, на заборављеним Прошћенским планинама које су бисер бајковитог сјевера Црне Горе. Мистичност воде и чудесне природне љепоте формирају бајковит хронотоп. Тај широки простор истовремено је чудесан и очаравајућ, а неријетко и застрашујућ због љепота које има и тајни које скрива. Све и да се аутор поиграо са нама и измислио Тару, Прошћенске планине, Црна Пода, Љељени врх и Забојско језеро позитиван утисак који бајка оставља не би био умањен, јер књижевно дјело је ствар фикције. И када фикцију и фантастично смјестите у најљепши црногорски кањон и откријете сва својства која је овај простор љубоморно крио од човјека, бајку треба само пренијети на папир. Дуго се вјеровало да је вила биће карактеристично за Јужне Словене, па не чуди откуд виле у Чудесном свијету пуха Ђорђа. По народним предањима виле се рађају из росе са јесењег цвијећа. То су по правилу лијепе жене које никада не старају, обучене су у бијело или плаво. Живе на разним мјестима, али су најчешће на издигнутим просторима блиским небу гдје граде фантастичне дворове. Љељени врх је један такав чудесни простор који насељавају домаће виле, а који се шепури гледајући са висине поносно ка ријеци Тари. 152

Сукоб свјетлости и таме представља сукоб добра и зла и вјечан је као и простор ријеке Таре. Љељени врх одушевљен својом љепотом, окупан сунцем, поносито гледа пут маглуштине која притиска котлину испод њега. Градећи увјерљив фантастички дијегезис, Вучинић потврђује да има осјећај за детаљ. Саставни дио текста су и вјешто испричане легенде које осликавају простор Таре. Легенда о свађи која је резултирала сљепилом дјевојке и младожењином сакатошћу једна је од најефектнијих. Вила са Љељеног врха је казнила људе претворивши их у дивокозе и дивојарце. Тако су спријечени да живе са људима, а служили су као примјер и опомена. Бројеви као саставни дио народних бајки и овдје су присутни (број три и варијације на тај број, затим 9 и варијације на овај број). У народним предањима, легендама и бајкама постоје примјери брака вила или вјештица са смртником, међутим, такви су се бракови обично трагично завршавали. Вучинић и тај детаљ уграђује у своју бајку. Да би разградио мит о вјештицама као злим створењима, користи се перспективом вјештице Силване. Она појашњава да је перцепција вјештица као злих у ствари питање предрасуда. Силвана зарад љубави пристаје да изгуби чудесна својства и знања на 99 година како би је јунак заволио. Зла судбина то није дозволила, али љубав ипак није изгубила битку. Вјештица Силвана и њен драги улазе у љубавне пјесме дјевојака. Пјесме су, такође, незаобилазан дио ове бајке. Оне разбијају структуру, уносе динамику, а стиховима на почетку поглавља на један занимљив начин се предочава оно што слиједи. На крају бајке вила Гроздана и патуљак Вићентије започињу љубав која је била гаранција мира међу свим митолошким бићима, а самим тим и гаранција свеопштег благостања на земљи. Књига обилује скривеним и проницљивим хумором, који је често пажљиво грађен, али се с времена на вријеме стиче утисак да је смијех наметнут од стране наративне инстанце. Недостатак ове књиге (а вјерујем да ће аутор из овог првијенца извући многе поуке) јесте и недосљедност у перспективи из које се приказују догађаји или се дају коментари. Ликови не могу имати представу о Здравку Чолићу, реп музици и сл. То су коментари приповједача који су невјешто предати ликовима и немају оправдање у тексту. Проблем приказивања и перспективе из које се предочавају или ко153

ментаришу догађаји, кључни су моменти књижевног дјела, који се Вучинићу често отимају контроли. Чудесни свијет пуха Ђорђа је прича о неопходности суживота, љубави и разумијевања, без обзира на интересе и различитости. Човјек својим манама и врлинама значајно утиче на свијет око себе приписујући одговорност за све што је лоше силама које припадају свијету митологије и фантастике. Ова бајка шаље поруку коју исписују сви ликови, а то је порука о толеранцији и поштовању различитости, о поштовању природе и њених закона, о љубави. Овом књигом Вучинић улази у дјечију црногорску књижевност, а све што је до сад речено о њој препоручује је за лектиру у основним школама.

Горан Радојичић је рођен 1988. године у Никшићу. Године 2011. је дипломирао, а фебруара 2015. магистрирао је на Филозофском факултету у Никшићу, на тему из науке о књижевности: Поетолошки и имаголошки кодови у Турским писмима и њихов однос са Персијским писмима, код менторке доц. др Весне ВукићевићЈанковић. Пише прозу, поезију, књижевне приказе и књижевну критику. Учесник је свих значајнијих књижевних сусрета у Црној Гори. Поезија му је објављивана је у зборницима, часописима и интернет порталима у Црној Гори и региону. Предсједник је и, уз Обрада Ненезића, оснивач Књижевног клуба „Поента поетика“. Књижевни прикази и критика објављивани су му на сајтовима, у часописима у земљи и региону, као рецензије у књигама, а фрагменти у културним додацима дневних новина „Вијести“, „Дан“ и „Вечерње новости“. Радио је као професор књижевности и оперативни уредник у ИК „Нова књига“. Живи у Никшићу. 154

Nađa Bobičić

LJUBAVNA PRIČA KAPITALIZMA (Ivana Sajko, Ljubavni roman, MeandarMedia, Zagreb 2015)

Novi roman Ivane Sajko „jednostavno“ nazvan Ljubavni roman tematizuje ljubav između glumice i novinara, koji pokušavaju da održe porodicu, suočavajući se sa problemima zbog nedostatka novca i nesigurne pozicije prekarnih radnika. Naizgled samo jednostavna priča, ispripovijedana ekonomičnim stilom, kao i vrlo realističan prikaz likova, ono je što karakteriše ovaj tekst. Ali ono u čemu se krije zaokret jeste da usljed svedenog prikaza sive realnosti autorka uvodi elemente groteske, koji se razvijaju sve do magijskog realizma na kraju romana. Igra perspektiva Priča o mladom paru počinje biblijski „riječima, riječima, riječima“ koje novinar u bijesu izgovara svojoj partnerki, ne uspijevajući da uspostavi komunikaciju, jer riječi gube tu svoju osnovnu funkciju uspostavljanja komunikacije. Autorka pokazuje svoju promišljensot i spisateljsko iskustvo birajući da nam pokaže ovu nemogućnost komunikacije tako što priču naizmjenično pratimo iz ugla glumice i iz ugla novinara. Mi, kao čitatelji i čitateljke, tako imamo više znanja od likova, ali ujedno smo u stanju da empatišemo sa njima, da im pomognemo da se konačno sporazumiju. Postaje jasna naša uloga kao tačke spoja ova dva lika, jer u stvari bez nas između njih i ne bi bila uspostavljena veza. Ovim mijenjanjem perspektiva postiže se to da likove sagledavamo i iz spoljašnje vizure, onako kako se oni čine svom partneru, odnosno parterki, da vidimo njihove mane i nepromišljenosti. Ali, sa druge strane kada isti događaj pratimo i iz ugla samih likova postaje nam jasnija njihova unutrašnja motivacija, tako da nam postaju razumljivi i njihovi izbori. Tako se postepeno razvijaju oba lika, paralelno sa čim se gradi i priča o nemogućnosti ljubavi u kapitalizmu, koja iznova i iznova biva osujećena zbog ekonomske nesigurnosti likova i njihovih ponovnih neuspjeha da se prikažu 155

uvijek sposobnim i produktivnim, što je jedan od osnovnih kapitalističkih zahtjeva. U pokušaju da budu produktivni, aktivni i sposobni, ovaj par gubi mogućnost međusobnog razumijevanja i posvećenosti, a kako glumica zaključuje društvo isključuje sve koji ne mogu da sakriju svoja ograničenja i nesposobnosti. Prokletstvo prekarijata Ovaj roman je mnogo više od samo još jedne priče o ličnoj isfrustriranosti likova, koji ne uspijevaju da pronađu izlaz iz depresije. Autorka počinje od ličnog, da bi dala kritiku kapitalističkog društva. Kao glumica koja više nije na vrhuncu karijere, ona je prinuđena da bude maskota na filmskim premijerama. Kroz njen lik autorka daje kritiku pozorišta i glumačkog zanimanja, ali mogli bismo reći i umjetnosti šire. Umjetnost koja bi po prosvetiteljskom idealu trebalo da bude angažovana i da kritički preispituje društvo, sama postaje samo jedna od maskota kapitalističkog društva. Sa druge strane je novinar, koji prati aktuelna politička zbivanja i želi da nezavisno izvještava, ali mu to nije odmogućeno, jer su i mediji poput pozorišta samo marioneta sistema. Kroz njegov lik prikazuju se aktivističke prakse, štrajkovi otpuštenih radnika i radnica, mirni protesti nevladinih organizacija protiv korupcija i loših investicija. Autorka ima dobro oko za višestruko složene društvene odnose kada proteste prikazuje i iz ugla zaštitara, koji su prvi na liniji odbrane kapitalista i direktno sukobljeni sa aktivistiam i aktivistkinjama. Ali ti zaštitari su u lošijoj klasnoj poziciji od onih koji imaju „luksuz“ da protestvuju protiv kapitalizma. Uvodi se i pitanje bivših vojnika, te njihove isključenosti iz sistema koji ih je doveo u situaciju da iako izrabljivani od strane kapitalizma, jedini poslovi koji su im otvoreni su poslovi onih koji štite kapitalizam i pomažu mu da se održi, poput posla zaštitara. Ova se kritika potcrtava i u odnosu miroljubivih i klasno povlašćenih aktivista i aktivistkinja u odnosu na lik novinara, koji svojim bijesom sabotira njihove gandijevske metode protesta. Time se ponovo potvrđuje glumicin stav da ljudi ne vole nesposobne i da se nikada pred drugima ne smiju prikazati vlastita ograničenja i nemogućnosti, čak i kada su nominalno jednaki u zajedničkim borbama za pravedniji sistem. Zbog nesigurnog ekonomskog stanja ovaj par upada u depresivne periode, sve do trenutka kada se neplaćeni ra156

čuni i stanarine toliko nagomilaju da jedino što im preostaje kao rješenje jeste da sa djeteteom odu na jug. Kada konačno odustanu od ograničenja koja im postavlja kapitalizam sve postaje moguće. Kraj je otvoren za višestruka tumanječnja, odlazak na more predstavlja nadu za porodicu, ali je taj odlazak predstavljen u maniru magijskog realizma, gdje se pomjeraju ontološke granice. Ovo pomjeranje je dodatno potcrtano jer je perspektiva na posljednjoj stranici po prvi put data iz ugla djeteta, kojem jedino preostaje da bajkovito završi ovu priču. Nije jasno da li je kraj „srećan“ odnosno da li autorka dopušta mogućnost oslobađanja od kapitalističkog sistema, ili je oslobođenje moguće samo na nekom drugom ontološkom nivou, ne u ovakvom svijetu. Groteska Postupak koji autorka koristi kako bi prikazala pukotine u naizgled idealnom kapitalističkom sistemu jeste groteska. Naizgled realistična situacija poprima oblike zazornosti, kada se istakne samo jedan element, kada se hiperboliše sve dok ne postane groteskan. U jednoj od početnih scena novinar izlazi do kante za smeće kako bi vratio televizor koji je njegova partneraka bacila, jer joj je dozlogrdila njegova otperećenost vijestima o dnevnom politikom. A na komšijino pitanje šta joj radi muž, glumica odgovara da „sakuplja smeće na parkiralištu“ Grotesknost situacije u kojoj nam se jedan od „junaka“ romana prikazuje zapušten, okružen smećem sagledavamo i iz ugla njegove partnerke. Za ovaj lik je karakteristično da je u glavnom vezan za stan, jer usljed depresije ne izlazi iz privatnog prostora. Osim prostora stana za njega se vezuje i javni prostor na kojem se odvijaju aktivistički protesti u kojima učestvuje. Na tom nivou groteska je u tome što dolazi do miješanja živog i neživog, kako predmeti oko njega poprimaju osobine živog bića, dok on poprima njihove osobine neživosti, i nepokretljivosti. Jedna od najupečtljivih scena groteske, koja ima elemente onoga što Bahtin naziva karnevalizacijom, jeste kada glumica pred premijeru biva prerušena u Mariju Antoanetu. Ona je prekarna radnica koja postaje obezglavljena kraljica. U toj transformaciji i glumica metaforički gubi glavi, koja joj ostaje da se kotrlja u javnom toaletu da je gazi publika bioskopa, dok ona za to vrijeme glumi Mariju Antoanetu. Spoj izgubljene glumičine/kraljičine glave sa prostorom toaleta, očit je primjer karnevalizacije u kojoj se spaja glava, odno157

sno ono što je tjelesno gore, sa stomakom i izlučevinama, odnosno onim što je tjelesno dolje. Konačno, završna scena romana odvija se u restoranu na pumpi. Pred posljednju promjenu perspektive, i završetak priče iz ugla djeteta, prikazuju se likovi novinara i glumice koji su se ukočili nad stolom za ručavanje. Oni su doslovno zamrznuti u trenutku kao da se ljube čelima, ili su možda umrli, a možda im je i srce prepuklo zbog u potpunosti bezizlazne situacije u kojoj su se našli. Taj ni živi ni mrtvi ukočeni polažaj, podsjeća na onaj arhi primjer grotesknog zagrljava Kvazimodovog i Esmeraldnog skeleta sa kraja Igoovog romana. * Ivana Sajko je u svom novom romanu pronašla dobru mjeru između prikazivanja intimne nesreće mladog para i kritike sistema, koji ih je u takvu situaciju doveo. Kako su glavni likovi po zanimanju glumica i novinara, kroz njihovu situaciju kritikuje se i položaj umjetnosti, novinarstva i aktivizma u kapitalizmu. Nesreća sa kojom se likovi suočavaju, te njihova nemogućnost da uspostave odnos koji su nekada imali i da savladaju depresiju, nam postaje sve bliskija zbog autorkine odluke da u tekstu mijenja perspektive. Tako da jednu situaciju možemo da sagledamo iz više uglova, stoga su nam jasne i različite motivacije likova, a i direktno smo uključeni u njihov nekonstuktivni dijalog, jer smo mi jedina tačka spoja između dva glavna lika. Uvučeni smo u tekst i željom da nekako došapnemo likovima da su u zabludi i da često i jedno i drugo misle najbolje, ali da mi nedostaju riječi da iskažu svoju posvećenost porodici i zajedničkom životu. Osim promjena perkspektive, ono što ovaj tekst koji nam isprva može izgledati jednostavan i „lagan“ za čitanje, nepretenciozno zamišljen, čini slojevitim i promišljenim tekstom jeste i uvođenjem groteske. Zahvaljujući ovim manje ili više razvijenim grotesknim elementima autorki se otvara mogućnost da prikaže i ono nelogično, magijsko u realističkom prikazu kapitalizma, da se zadrži na procjepima u komunikaciji između likova, na granici između živog i neživog, na ontološkoj granici između života i smrti, da bi završila sa ispitivanjem mogućnosti fikcije i riječi, da se interveniše u jednu depresivnu i usamljeničku stvarnost. Izvor- časopis Tema 158

Rođena je u Podgorici 1988. godine. Osnovne i master studije završila je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Završila je i master studije kulture i roda na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gdje je upisala i doktorske studije. Bavi se književnošću, feminističkom i kvir teorijom. Od 2012. godine objavljuje književnu kritiku i eseje u književnim časopisima, dnevnim novinama, i portalima u regionu. Sudjelovala je u edukaciji 'Criticize This!' i dobila nagradu za najbolju regionalnu mladu književnu kritičarku 2013. godine. 159

Vanja Kovačević

FILOZOFIJA OBJEKTIVNOG BICIKLIZMA ZORANA KOPITOVIĆA Pripovijest kaže da je Prometej sin Titana Japeta i Okeanide Klimene, najveći prijatelj i dobročinitelj ljudi. Kad su se bogovi sastali u Mekoni Prometej je zaklao bika, a zatim je u želji da sebi i ljudima obezbijedi ljepši dio, meso sakrio pod volujsku kožu, a kosti pokrio bijelim salom. Obije gomile je stavio pred Zevsa, da ovaj bira. Zevs je prozreo lukavstvo i uzeo dio sa salom. Od tada, priča kaže, ljudi prinose kosti bogovima, a meso ostavljaju za sebe. Kada se sin Japetov drugi put odvažio da podvali Zevsu, kada je ukrao vatru i donio je ljudima, Zevs bijesan i ohol, smislio je strašnu kaznu, pa je Pandoru poslao ljudima, a Prometeja prikovao za stijenu na koju svaki dan dolazi orao i kljuca mu jetru. Tako je bilo dugo vremena sve dok proždrljivu pticu nije ubio Herakle. Ova jelinska pripovijest ostala bi na nivou fascinacije mitom da nije u direktnom dosluhu sa djelom Zorana Kopitovića, jedne od najzanimljivijih figura crnogorske umjetničke scene čije nam djelo poput nezasite ptice pomalo kljuca jetru, a mi umjesto boli drevnog junaka uranjajući u neki drugi, bolji svijet osjećamo rezignaciju, sjetu i melanholiju. Kopitović nam poput Prometeja nije darovao vatru, ali nam je otkrio nove prostore stvarnosti, svijesti i srca pokazujući da su u umjetnosti male, svakodnevne priče važnije od svake istorije i faktografije i da je otkriti samo jedan ljudski život, poduhvat složen koliko i otkriti suštinu Vaseljene. U djelu Zorana Kopitovića snažno je prisutan element pseudoistorije, pri čemu pojam pseudo ne upućuje na nepostojanje ili neku lažnu pripovijest, već na pojam ličnog u kojem jedan jedini život nadrasta sve ostalo. I još nešto: dok su mnogi, tamo neki drugi pisci svom snagom pokušavali da uokvire istoriju, da je podrede svojim potrebama i svom djelu, on je naprosto nastojao da kroz jedan sintetizovan detalj, pojedinačnu sudbinu čovjeka sa periferije dešavanja i periferije života ispriča sve što treba. Zbog toga se u njegovom djelu, lična istorija pretvarala u sveopštu, potvrđujući stav slavnog ruskog dramatičara da su prave, istinske i velike 160

priče, u stvari priče o malim ljudima. I u kojoj je jedan običan bicikl važniji od točka istorije. To je i razlog zbog kojeg Nikšićani sa neskrivenim simpatijama i izrazitim ponosom mogu da kažu kako je Zoran Kopitović njihov. A oni njegovi. Sada i za vijek vjekova. Kopitovićeve drame-pripovijesti su o granicama koje se uvijek iznova iscrtavaju. I uvijek iznova brišu.U tome je njihova ljepota. Podjednako koliko i u oporosti i istinitosti koju nam bacaju u lice. Jer nakon Filozofije objektivnog biciklizma odnosno, Amerikanca u Parizu kad progutamo knedlu, mnogo ćemo lakše prepoznati sebe i svoju manje ljepšu stranu. Ali ćemo se istovremeno zaljubiti u drame tog nikšićkog melanholika. Jer u njima, on je davao cijelog sebe. Bez ostatka. Bez licemjerstva. Pa nek košta koliko košta. U Crnoj Gori bilo je boljih pisaca od Zorana Kopitovića. Ali niko nije bio kao on. Autor blage rezignacije, velikog srca, sa ogromnom dozom sjete i dostojanstva, lepršav, lucidan i lakonski, a opet ozbiljan, suštastven i dubok.Takvo je njegovo djelo. Lakoća njegovog pisanja podsjeća na dribling u kojem su Božo Koprivica i Umberto Eko pronašli sistem i shemu za funkcionisanje svijeta, a Frenklin Foer neobičnu teoriju globalizacije. I zaista pripovijest o Krstu Bajlagu, Božu Moleru, Mitru Jovanovom, nalik su na najbolji dribling. A suština driblinga nalazi se u neiskazivom i neizrecivom. U apofatici. Jer kad počnete da opisujete dribling, on prestaje da bude to što jeste, postaje pomalo smiješna baletska figura, saplitanje o sopstvenu nogu, kako neko reče pišući o izuzetnim knjigama Boža Koprivice. Djelo Zorana Kopitovića, koje je svoj puni smisao dobilo u režijama Sloba Milatovića i igri Džonija Hodžića, koji sa Zoranom sada, gotovo sam siguran, cirka viski i sa blagim podsmijehom priča o našim zabludama na Zemlji, pomalo je besmisleno objašnjavati, jer to podsjeća na Kitsovu metaforu o razgrađivanju duge. Njegovo djelo, naprosto je, nalik na misao da se život ne mjeri brojem udisaja, već trenucima koji nam oduzmu dah. A djelo Zorana Kopitovića, svakako je jedan od njih. Nakon čitanja Kopitovićevog djela može vam se učiniti da je pisanje drama najlakši i najjednostavniji posao na svijetu. A pouzdano znam da nije. Jer u odnosu na mnoge druge, njemu je neko književno božanstvo dodirom na rođenju, podarilo sve što pisac treba da ima. A to je važnije od svakog znanja i svega što čovjek nauči za života.

161

Na kraju- ima i boljih drama od onih koje je napisao Kopitović. Ali nemaju sve istu vrijednost. Jer njegove se pamte i kad god ih uzmemo osjetimo melanholiju i rezignaciju poput boli koju je osjećao Prometej na stijeni. Zato možemo i reći: možda više nijesi sa nama, ali ne brini- tvoje drame jesu. Ali to je već druga priča koja, kako reče Vojteh Mihalik počinje riječima: Ona velika zvijezda nad nama: to je Venera. Na nebu je svijetlo, a pod nama krv. 19. septembar 2016.

Vanja Kovačević je rođen u Podgorici 1973. godine gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. 1991. upisuje studije filosofije na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, kada počinje da se bavi i novinarstvom. Tokom studija radi u nekoliko časopisa i u dnevnim novinama (Index, Trend, Pobjeda...) i na Radiju Crne Gore. Ubrzo nakon osniivanja dnevnih novina Vijesti (1999) počinje u njima da objavljuje tekstove iz oblasti savremene filosofije, mahom vezane za problem postmoderne i teme koje su glavna preokupacija savremene istorije filosofije. Nekoliko godina nakon završetka osnovnih studija upisuje postdiplomske studije na Filosofskom fakultetu u Beogradu, a zatim i na Fakultetu dramskih umetnosti - odsjek za pozorište, u klasi prof. Svetozara Rapajića. Od 1999. radi u TVCG u redakciji za kulturu. Koautor je scenarija za dugometražni dokumentarni film o Kraljevskom pozorištu Zetski dom (dobitnik nagrade na konkursu Ministarstva kulture Crne Gore), dokumentarnog filma o istoriji hercegnovskog filmskog festivala, dokumentarnog filma Stara Varoš početkom 20.vijeka, te većeg broja miniscenarija, eseja i književnih kritika. Tokom posljednjih petnaest godina govorio i pisao tekstove, predgovore, pogovore, o većini recentnih i relevantnih književnih autora na prostoru SFRJ (Svetislav Basara, Miljenko Jergović, Teofil Pančić, Dragan Jovanović Danilolv, Faruk Šehić, Ljubica Arsić, Mirjana Bobić, Mojsilović, Momir Marković, Mile Stojić, Obrad Nenezić, Svetozar Tozo Perazić, Senad Karađuzović, Olja Savičević, Mihailo Pantić, Filip David...). Član je Udruženja teatrologa Crne Gore. 162

Sofija Kalezić

DVOJNIK I NJEGOVA FENOMENOLOGIJA

(Dimitrije Popović: Ljubičasto ogledalo, Crnogorski PEN Centar, Cetinje, 2015.)

Dimitrije Popović, poznati crnogorski i evropski slikar i vrstan intelektualac, tokom niza godina plodnog likovnoteorijskog i književnoesejističkog stvaralaštva predstavio se čitalačkoj publici ostvarenjima Veronikin rubac (1996), Smrt u slikarstvu (2001), Priče iz Arkadije (2005), Corpus Misticum (2007), Smrt Danila Kiša (2011). Popović je istovremeno autor zapaženog književnog djela čiji specifikum predstavlja roman kao literarni žanr. Njegove romansijerske proze nose nazive Raspeće strasti (2008), Blud i svetost (2010), Proces Kafkinog preobražaja (ili kako se Gregor Samsa pretvorio u insekta (2014) i Ljubičasto ogledalo, publikovano 2015. godine u izdanju crnogorskog P.E.N. centra. Očigledno je da Popović, slikar i pisac zadivljujuće snage i erudicije, sve češće inspirisan snagom pisane riječi, s obzirom da je objavio je i niz samostalnih priča nagrađenih na konkursima za nagradu Ranko Marinković. Naporedo, poput renesansnih umjetnika Popović je ostvario i nekoliko velikih likovnih tematskih ciklusa, kao što je Misterium Luče Mikrokozma, uradio je skulpturu U slavu Njegoševe misli oslikao je slovne inicijale Oktoiha, a ostvario je i nekoliko izuzetnih multimedijalnih projekata. Od prve najvažnije izložbe u Parizu 1978. godine, gdje je izlagao sa Salvadorom Dalijem, Viktorom Braunerom, Dadom Đurićem i drugima, pa do dana, Popović je imao oko sedamdeset samostalnih i oko dvije stotine grupnih izložbi u raznim gradovima svijeta. Dobitnik je oko trideset nagrada i priznanja, djela mu se nalaze u eminentnim galerijama i muzejima, a o njegovom djelu do sada je objavljeno petnaest monografija i snimljeno isto toliko dokumentarnih filmova. Njegov posljedenji roman Ljubičasto ogledalo je dirljiva realistička priča o humanosti i doniranju organa, ali i dramatična povijest o životu, emocijama i smrti. U intervjuu publkovanom u Pobjedi 2015. godine pod nazovom Cetinje je moja Itaka, na pitanje Ljubete Labovića: “Što Vas je inspirasalo da napišete ovakvu vrstu priče?”, Popović je odgo163

vorio: “Ljubičasto ogledalo bazira se na stvarnom događaju. Prije par godina sam čuo na radiju kako je jednoj djevojčici iz Kelna uspješno presađeno donirano srce druge djevojčice koja je stradala nesretnim slučajem. Ta je štura vijest o uspjehu medicine bila dovoljna da me zaintrigira da ovu činjenicu iz života transponujem u literarnu stvarnost. Za ovakav temat interes je bio tim prije veći, jer se radilo o ljudskom srcu. Poznato je da je srce organ kojem se pripisuju svojstva ili funkcije koje su veće od običnog mišića, ili kako se zna reći pumpe koja pumpa krv u ljudskom organizmu. Dakle, ovdje je biologija odnosno fiziologija, jednom riječju medicina, osnova za razvijanje delikatnih pitanja filozofske, psihološke, religijske ili moralne prirode. Razvijao sam siže u kojem se nijansiraju psihološki portreti glavnih protagonista. Majka nastradale djevojčice je profesor filozofije, koja se ne može pomiriti s činjenicom da joj je jedino dijete umrlo. Djevojčica koja se razvila u zdravu djevojku kada sazna da je u njoj tuđe srce počinje dobijati krize identiteta. Jednom riječi tematika koju obrađujem u romanu je aktuelna i po problematici višeslojna”. U svakom svom djelu Dimitrije Popović razmatra odnos života i umjetnosti, te smisao čovjekovog bitisanja dat kroz stremljenje junkovog duhovnog bića ka uzletima i opiranju trivijalnosti. U ovom djelu autor prati sudbine dvije građanske porodice koje su se sticajem nesrećnih okolnosti povezale i čiji su se životni putevi čudesno izukrštali. Riječ je, naime, o dva toka ovog ostvarenja koje i u formalnom pogledu pisac izdvaja kao dvije cjeline - prvi dio, od petnaest i drugi od devetnaest poglavlja. Takva kompoziciona diferenciranost mu služi da na što pregledniji način naraciju dovede, u ovoj zamršenoj priči kakvu samo život može da izrežira, do neobičnog razrješenja. Predmetnofabulativnu okosnicu romana predstavlja sudbina dvije djevojčice - Marte i Sofije, čije se porodice ne poznaju i ako žive u istom gradu, sve do onog tragičnog trenutka kada ljekar konstatuje teško oboljenje srca djevojčice Sofije, kojoj jedino može pomoći transplantacija tog organa. Sticajem okolnosti sedmogodišnja djevojčica Marta prvog svog dana u školi poklizavši se doživljava smrtonosan pad. Kako je njena majka potpisala peticiju nekoliko godina ranije za pomoć ljudima kojima je transplantacija oboljelog organa neophodna, ona i pored tragičnog gubitka jedinog svog djeteta daje pristanak da se njeno srce donira.

164

Piscu ta činjenica predstavlja samo polazište za razmatranje fenomena transplantiranog organa i to ne bilo kog nego srca, koje se smatra u mnogim kulturama središtem ljudskog bića, njegovih emocija i duševnog života. S tim u vezi pisac dovodi svoju junakinju djevojčicu Sofiju gotovo do njenog punoljetstva bez znanja šta se sa njom desilo, jer joj roditelji sve do tog trenutka nijesu povjerili svoju tešku porodičnu tajnu. Autor na veoma analitičan, filozofski, etički, estetski i sociopsihološki način ulazi u sve aspekte bića uznemirenog saznanjem da u njemu kuca tuđe srce. Sofija gubi psihičku ravnotežu i počinje da se pita ko je ona zapravo - da li je to što se u njoj odigrava u osjetljivim godinama samo njen doživljaj ili se to događa Marti čije srce ona nosi. Riječ je zapravo o zapitanosti nad sopstvenim identitetom jer je njena ličnost temeljno poljuljana tom spoznajom – da li je to Marta zaljubljena, a ne Sofija, da li to Marta razmišlja i odučuje umjesto nje i njene volje. U tom haosu Sofijini roditelji pribjegavaju spasonosnoj odluci - da potraže roditelje poginule djevojčice, da im ponude zahvalnost i prijateljstvo. Martina majka B. M, čiju sudbinu pisac detaljno prati u prvom dijelu romana prikazujući je kao lik u razvoju, postaje uz saglasnost Sofijinih roditelja povjernica njenih strahova, sumnji i dilema. Gospođa B. M, prikazana kao neobično inteligentna i obrazovana osoba koja je sebe izgradila kao visokointelektualnu i uspješnu ličnost, portretisana je ambivalentno. Ona istovremeno saosjeća sa Sofijom i svesrdno joj pomaže raznim stručnim savjetima (ona je profesor filozofije u srednjoj školi), ali istovremeno krije i od same sebe bolesnu potrebu da se veže za nju, neprestano je upoređujući sa njenom mrtvom ćerkom. Ova identifikacija ostvarena je do krajnosti, tako da gospođa B. M. u jednom trenutku Sofiju imenuje kao Martu. Taj odnos se do te mjere usložnjava da poprima patološke forme. Sofija u prevelikoj povjerljivosti i vezanosti za gospođu B. M. polako gubi pređašnju povjerljivost i vezanost za vlastitu majku, što kod ove izaziva želju da zagospodari situacijom. Psihijatrijska pomoć je neophodna i kroz izvjesno vrijeme Sofija uspijeva da prebrodi krizu, zaljubi se, uda i ostvari kao žena i majka, dok gospođa B. M, izgubivši to jedino uporište koje je nalazila u ljubavi i povjeravanju Sofijinom, tragično završava život uz još jednu nesreću da je i muž napušta i zamjenjuje mlađom i ljepšom ženom. Ni Sofijin život ne prolazi bez trzavica - ona gubi oca za koga je bila veoma vezana, ispostavlja se da joj ni muž 165

nije presrećan izbor, potom gubi muža i nastavlja da živi posvećujući se sinu koji joj predstavlja jedinu životnu radost. Pred kraj života ona osjeća potrebu da svoj životopis stavi na papir i brižljivo pohrani kao dokument o jednoj posve iznimnoj sudbini, punoj najčudesnijih dilema i pitanja koja je teško razriješiti. Njen život se na kraju čini neostvarenim ili barem različitim od onoga što je ona od njega očekivala i čemu se nadala. I pored svih nastojanja koje je ova junakinja uložila da savlada svoje nevolje svodeći na kraju bilans, osjeća malodušnost i prazninu:“Sva prošlost njenog života što je sada drži u rukama, ispisana na toj hrpi papira, nije zavređivala da bude zabilježena. Laganom kretnjom ruke uzimala je list po list i polagala na plamen tihe vatre u kaminu. Ravnodušno je gledala u ognjište kao u intimnu lomaču vlastite prošlosti. Gledala je kako rukopis nestaje u vatri. List naglo plane, zatim se bešumno zgrči, pretvarajući se u pepeljasto ništa”. Osnovne karakteristike ovog djela i pored složenosti problematike i krucijalnih pitanja koja pisac postavlja o čovjekovom nastojanju da produži ljudski vijek transplantiranjem organa, očituju se kroz dobro pogođenu i dočaranu atmosferu, duhovite dijaloge, pasaže u kojima on demonstrira visok nivo poznavanja muzike, slikarstva, filozofije, psihosocijalne problematike i medicine. Vanredno uspjeli opisi treperavog mladog bića pred zagonetkama života čine ovu knjigu vrijednom čitanja i jednostavnom za komuniciranje. Dimitrije Popović pokazuje kako se složenoj materiji može prići na jednostavan i postupan način, zanimljivo i akribično, čitaocu približavajući kontrastne fenomene kako u ljudskoj psihi, tako i u spoljašnjim manifestacijama života. Stoga se i u romanu kontinuirano prepliću motivi tame i svjetlosti, života i smrti, snage i ranjivosti. Simboličnost u ovom ostvarenju posebno je naglašena, od imena koje je autor odredio glavnim junakinjama, sve do njegove ideje i poruke koje se odnose kako na varljivost i neuhvatljivost egzistencijalnog smisla, tako i pojma kojeg zovemo sudbinom ili srećom. Ime gospođe B. M. sa čijim likom naracija retrospektivno počinje je univerzalizovano i može se odnositi na ime prisutno u bilo kom nacionu i pod bilo čijim podnebljem. Imena Marta i Sofija takođe su simboličnog karaktera jer Marta na aramejskom znači gospodarica, dok Sofija na starogrčkom označava mudrost. Očito je da je autor i u imenima romanesknih junakinja prikazao svu složenost, te spoljašnje i unutarnje dvojstvo ljudskog bića, sa 166

težnjom da preko apostrofiranih likova univerzalizuje njihovu antropološku priču. Ovim romanom Dimitrije Popović se pridružuje plejadi pisaca koji su se bavili motivom dvojnika kao književnim fenomenom. Posebna vrijednost ovog romana jeste poetska snaga i intelektualna percepcija kojima pisac oblikuje ženske likove. Pouzdanim slikarskim pokretima on dočarava atmosferu ambijenta i portrete likova. Dijalozi njegovih junaka su iskričavi, duhoviti i inventivni. Edgar M. Forster je u knjizi Vidovi romana kao na jedno od primarnih obilježja prirode i umjetničkog značenja ove književne vrste istakao neizvijesnost završetka, čija je slast i ljepota u neprestanom iščekivanju: „To je univerzalno i zbog toga kičma romana mora da bude priča“. Tako strukturirano i osmišljeno, autorsko pripovijedanje u Ljubičastom ogledalu traje u kontinuitetu, permanentno sadržeći nevidljiv, unutrašnji energetski naboj. Ono teče dok ga čitalac prati sa sve jačim i intenzivnijim interesovanjem, sve do njegovog deziluzionističkog epiloga.

167

Sofija Kalezić-Đuričković rođena je 1971. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Podgorici, a studije književnosti na Filozofskome fakultetu u Nikšiću. Na istoj ustanovi magistrirala je (2001) i doktorirala (2005), na temiNastavno proučavanje romana u osnovnoj školi, čime je stekla zvanje prvoga doktora metodike nastave jezika i književnosti u Crnoj Gori. Veliki broj radova iz domena nauke o književnosti publikovala je u godinama studiranja. U saradnji sa učenicima osnovnih škola objavila je knjigu Bajke u izdanju Kulturno-prosvjetne zajednice iz Podgorice, 1997. godine, dok je njen magistarski rad Pripovijetke Dušana Đurovića objavilo izdavačko preduzeće Zmaj iz Novog Sada, 2003. godine. Od 2003. do 2007. godine boravila je u Čikagu, đe je uređivala glasilo Ogledalo, nakon čega je bila zapošljena na Filozofskome fakultetu u Nikšiću, Filološko-umetničkome u Kragujevcu i Univerzitetu Donja Gorica u Podgorici. U izdanju Crnogorske akademije nauka i umjetnosti publikovano je nekoliko njenih separata – Kratke proze Rista Ratkovića, Romani Branimira Šćepanovića, Fragmenti eksplicitne poetike Dušana Đurovića, Đilasove kultne priče, Motivi rasčovječenja i očovječenja u Lalićevoj ratnoj trilogiji, Zlo kao poetički princip u pripovijetkama Miodraga Bulatovića.Njenu doktorsku disertaciju Nastavno proučavanje romana u osnovnoj školi objavio je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Podgorice, 2009. godine. Knjigu literarnih ogleda o savremenim domaćim piscima – Poetika otuđenosti, za koju je dobila nagradu „Dušan Kostić“, objavilo je izdavačko preduzeće Unireks iz Podgorice, 2012. godine. Jedan je od koautora djela Književnost Crne Gore u izdanju Crnogorske akademije nauka i umjetnosti i član Društva mladih naučnika u istoj kulturnoj instituciji. Učestvovala je u radu brojnih naučnih skupova kod nas i u inostranstvu, od kojih se posebno mogu izdvojiti njena učešća 2014. godine na 19-tome bijenalu The University of Chicago u Ilinoisu (departman za slovenske jezike) – Balkan and South Slavic Conference on Linguistics, Literature and Folklore i na fakultetu Sveti Kliment Ohridski u Sofiji – Movement and Space in Slavic Languages, Literatures and Cultures. 168

POETAE NOVI

Goran Radojičić

KNJIŽEVNI KLUB „POENTA POETIKA“ Književni klub „Poenta poetika“ je osnovan u julu 2014. godine. Prema zaključcima Ministarstva kulture Crne Gore osnivanje ovog kluba je najznačajniji rezultat Programa podrške razvoju kulture u Nikšiću. Svojim aktivnostima Klub je višestruko obogatio kulturnu scenu Nikšića. Cilj osnivanja „Poenta poetike“ je afirmacija mladih i afirmacija poezije. Afirmacija mladih manifestuje se upravo kroz njihovo uključivanje u Klub. Danas se u Nikšiću okuplja najmanje 30-40 mladih pjesnika koji su aktivni, koji nastupaju, pišu, osvajaju nagrade, obilježavaju ovo vrijeme. To što su članovi KK „Poenta poetika“ nije ih učinilo pjesnicima, ali je mnogima dalo vjetar u leđa. Nakon dvije godine KK „Poenta poetika“ je postao prepoznat i van Nikšića. Pjesnici su se predstavljali na književnim programima u Podgorici i Plužinama (kao grupa), zatim na Ratkovićevim večerima poezije 2016. Pojedinci su predstavljali Klub i na konkursima i pjesničkim susretima u regionu. I što je još bitnije, bili su uspješni, pa KK „Poenta poetika“ osim što ima darovite, ima i nagrađivane pjesnike u svojim redovima. Osim iz Nikšića, članovi Kluba su i iz Plužina, Mojkovca, Berana, Bijelog Polja... KK „Poenta poetika“ pažljivo njeguje saradnju sa brojnim lokalnim i državnim institucijama. Prije svega tu je JU „Zahumlje“ iz Nikšića koja je u najvećoj mjeri zaslužna što „Poenta poetika“ funkcioniše na ovakav način. Zatim, tu je saradnja sa Opštinom Nikšić, Ministarstvom kulture, OKFom, Forumom mladih pisaca KIC-a „Budo Tomović“, JU Narodna biblioteka „Njegoš“, JU „Ratkovićeve večeri poezije“ i JU „Centar za kulturu“ Bijelo Polje. Tu su i mediji RTCG, TV Nikšić, TV 777, Vijesti, Dan, i brojni portali. KK „Poenta poetika“ je osim redovnih programa na kojima se predstavljaju mladi pjesnici, organizovao i pjesničke večeri posvećene afirmisanim nikšićkim pjesnicima, zatim Veče ženskog crnogorskog pjesništva, ali i tematske večeri na kojima se mogla čuti poezija mnogih domaćih i svjetskih pjesnika. Takođe, pokrenute su i dvije manifestacije. „Poetska propaganda“ ima za cilj interakciju sa mladima u nikšićkim lokalima, a u 171

najvećoj mjeri je zaslužna za popularnost „Poenta poetike“ kod mladih danas. Manifestacijom „Dani crnogorske poezije“ Klub se uključio u obilježavanje jubileja 10 godina od obnove nezavisnosti i 1000 godina državnosti. U osnovnim i srednjim školama u Nikšiću na javnim poetskim časovima afirmisana je crnogorska poezija kod najmlađih sugrađana. Kultura je ključni element identiteta jednog naroda, pa je ponajbolji vid patriotizma očuvanje njegovih temeljnih vrijednosti. Afirmacijom poezije afirmiše se cjelokupna crnogorska kultura. I na kraju, značajno je pomenuti i zbornik „Mozaik“ koji je rezultat napornog rada 21 pjesnika Kluba. Promovisan je u martu ove godine povodom Svjetskog dana poezije. Zbornik sačinjava šezdesetak poetskih i proznih tekstova članova koji su se svojim radom istakli u prethodnom periodu. U Zborniku je svoje mjesto našao veći broj mladih autora koji nikada ranije nijesu objavljivali svoju poeziju. Draž radu „Poenta poetike“, a tako i zborniku „Mozaik“, daje saradnja mladih, neafirmisanih sa već ostvarenim starijim autorima koji svoje iskustvo prenose na mlađe kolege. Spoj mladosti i iskustva uvijek je rezultirao uspjehom, a naši pjesnici to mogu posvjedočiti iz ličnog iskustva. Treba napomenuti da radovi nijesu istog senzibiliteta, tematike, pa ni kvaliteta, ali sjedinjeni u ovom zborniku daju zaokruženu sliku o onome što je Klub postigao do danas. Među mlađim pjesnicima preovlađuju ljubavni motivi, sa elementima socijalne poezije koja i u ovoj generaciji pronalazi svoje pobornike. Od rime do slobodnog stiha, od metrički usklađenih do eliptičnih stihova koji nagovještavaju izvjesne promjene u odnosu prema svijetu, ali i prema umjetnosti, svi poetski i prozni tekstovi daju pečat ovom vremenu, nikšićkom dobrom duhu i onom tradicionalnom nikšićkom odnosu prema poeziji koji su gradili majstori poput Vita Nikolića, Dragana Radulovića, Vukmana Otaševića i Duga Krivokapića. U stihovima mlade generacije primjetni su uticaji velikih pjesnika koji danas žive i rade u Nikšiću a to su Dušan Govedarica, Radule Rakočević, Gordana Sarić, Ana Pejović, Obrad Nenezić i drugi. Možda će oni koji budu čitali ovaj zbornik ili pisali o njemu pronaći elemente zajedničke poetike naših autora, što bi bio još jedan korak naprijed u saradnji i stvaranju naših pjesnika koji se okupljaju u „Zahumlju“ i daju svoj doprinos razvoju nove književne scene Nikšića, ali i Crne Gore. Uz ovu knjigu, poezija naših pjesnika biće uvijek sa vama. mr Goran Radojičić, predsjednik Književnog kluba „Poenta poetika“ 172

Sara Drinčić

PJESME 1. Rastrojte mi misao nadvlašću rastrojeni usijte me međ' hiljade zrna, ja, ja ću nići sa druge strane one neplodne strane gdje bacate trulo drvlje i granje okačite moju drznost o vaše noćne verige, preklinjaćete zore za ovo moje beznačje, Vi, suludi borci protiv pravde, izgradite mostove vaših gnomovskih snova, po mojim će ranama slana voda teći dok ih ne zaokruglim i vrisnem u nebo da proslavim što ustraših bogove da vi počnete sporije da dišete. 2. Poznaćeš me u vjetru dok budeš tražila svitanje u nekim plastičnim ljudima željna njihovih usana, bržih, uigranijih, potrošenijih... poznaćeš da te miluju mnogo bolje nego ja kojem je sva milost bila u obuzdavanju sebe da ne umrem u mirisu tvoje kože, da ne potonem 173

u tim lirskim očima, da ne zaurlam pred tim egipatskim koljenima; poznaćeš da sam mnogo lošiji, al da su tuđi mnogo plastični i da se zaborave jecajem prije jutra. 3. Što se tiče tvojih konstantnih odlazaka nikad ti ih oprostiti neću, ni blizu, jer nisi daleko išla nego od mene, samo od mene... ni mahovinu na usnama, ustajalost i buđ na krilima... eh otkad nisam mirisao no se zajapurih ko kakva izbjeglica u ove četiri daske i čekam odzvon, buku, čekam da te on probudi, pa ja da zaspem ili umrem željom da te onjušm.

174

4. Jaki ste kad vas ne slušam. Jaki kad vas pogled u plastične oči ne vidi i ne pročita. Jaki kada ljubav rasipate svijetu bijelom, a svoje zarđalo sidro ne spuštate kada stignete kući. Jaki ste kada ste veliki u očima onih sitnih što bi obraz prodali da nahrane dušu. Jaki ste samo ako vam kažu da ste jaki, a ne onda kada ste zaslužili sreću koja se ćuti, ili onda kada suze kroz tunele plača odavno nisu tekle, jaki za druge, za sebe usiljeni borci što tuđe bitke biju svojim oružjem. Ja vam neću reći hrabri ste.

175

5. Sklopićeš kapke izgladnjele tamom, i biće nemila decembarska noć. Listaćeš novine tražeći red vožnje. Samo da znaš... Ako i dođeš, ne očekuj da ću doći, neću biti tamo gdje smo se ostavili nas dvoje. Vjetar će se potruditi da od slabašnog granja napravi moj oblik lica i bićeš ubijeđena da stojim pred tobom. Umotana u debeli kaput moje majke, s ljubavlju pravljen, duploga kroja, zurićeš u Mene Od Vjetra i jedva otvorivši usne pitaćeš Zašto očima nikada nije hladno? A onda će vjetar popustiti, vazduh će ostati polumrtav i suza će ti skliznuti niz lice. Okvasiće kaput koji skriva tvoja ramena i ugušiće se u tkanini.

Sara Drinčić rođena je 19. 02. 1999. godine u Nikšiću. Maturant je gimnazije „Stojan Cerović". Svoja zatišja predaje papiru i olovci. Nada se da jednog dana neće više pisati u tišini. Član je Književnog kluba „Poenta poetika“ iz Nikšića. 176

Lazar Šćekić

PISMO N Gospođice N., Oprostite mi, obećao sam Da Vam neću više pisati, ali Beskrajno sam izgubljen u mislima; Znate već kako to ide. Sjedio sam danas pored rijeke i pušio, Doktor mi je rekao da treba da prestanem, Ali to je rekao i prošli put, I put prije toga, a ja sam, Hvala Bogu, kao što vidite, Još u jednom komadu. Pored one klupe je neki vajar Fjodorovič Postavio bronzanog slona, Pa smo se slon i ja pošteno ispričali, I baš kad sam počeo da mu pričam O našem putu u Edinburg, Prođe ona djevojka kojoj sam Posle Nikoljdanske liturgije obećao cijeli okean. Ona, vjerovatno, misli da sam ja lud, Ili slično, zato joj i ne pišem više. Juče sam opet mislio da je nedelja, Valjda mi je samo bilo dosadno. Siguran sam da sam zaboravio nešto U ćeliji onog popa koji ti je uvijek bio smiješan. Nema veze, sjetiću se već. Vaš, Levi.

177

LITANIJE Ponekad se osjetim tako sam, A u dvorištu Hiljadu ruku manje ili više tvojih I bjeljih; Gorim snagom pet hiljada i stotina sunaca U kaplju istovjetnosti; Znaš, teško je kad sklizneš niz limbove, Negdje između dvije strane, A obje tuđe, U nemire i (ne)poznatosti, A boje i oblici su goli pred nama. Teško je tražiti krivca u zavjetu ćutanja I (ne)zaboravu, A sad je bolje spavati, Zarad nas.

178

SMAK JUTRA Mjesec pruža ruku Krvavu rosi Saučesnik Rastočeno nebo među Prstima tenkova Gavran Ubili su jutro Jedan povratnik s ratišta A još tutnje topovi Negdje iza vrhova

179

O MARIE Sretali smo se na onom raskršću Dvaju puteva, Uvijek iz suprotnih pravaca, I trčali jedno-drugome raširenih ruku Kao što to djeca čine. Uvijek je kasnila, S nekim lažnim izgovorima, Ženske priče. Nikad joj nijesam vjerovao, Sigurno nije ni žurila, rekla je „Neka me čeka“; znala je Da me izluđuje čekanje, a ipak bi joj uvijek Neko dijete prolilo sok po haljini, ili bi se uplašila kiše, pa se vratila po kaput Negdje sa pola puta. Poklonio sam joj taj kaput, Uvijek se žalila kako je ovaj grad prokleto hladan. Sjećam se da je bio boje njenih očiju. Svuda sam je vodio, Na rijeku, u šume, u planine, Na jezero u spokoj dana, Govorio joj Jesenjina okrenut leđima, Nijesam volio da me gleda takvog. Nije znala da sam pjesnik, bojao sam se Da joj je majka rekla da se čuva takvih. Za nju sam bio samo Lazar, Uvijek je govorila kako je to čudno ime, Kako loše akcentujem francuski, Kako nije „ma cher“ neg' „ma cherie“. Uvijek je nosila sa sobom Kamijevog „Stranca“ U nekoj poderanoj torbi, voljela je tu knjigu. Voljela je mjesec, narandže, more, šta ne sve, Ne znam dal' mene ili nešto u zraku. Voljela je nekog visokog, zgodnog oficira nalik Vronskom. Uvijek se negdje skrivala, znao bih je Pronaći za tren po mirisu njene kose. Iznenada me ostavljala svakog dana Zbog neke serije u pola šest popodne, 180

I jednog dana me ostavi zamišljenog. Pomislio sam „opet ona njena serija, Nema veze, svejedno sam umoran“. Čekao sam je sledećeg jutra na raskršću, Pomislio sam „Već je pet do devet, Kasni više nego obično, čekaću je još malo“. Otišla je nekuda. Gdje? Da nije saznala da sam pjesnik? Ne smije biti. Možda sam ponovo loše akcentovao francuski, Do vraga, nikad je nijesam pažljivo slušao. Rekla mi je da se zove Marie, dal' je slagala? Gdje je? Vrag će ga znati.

181

OSTAVLJAM TE SAMU Bježimo od vremena i od smrti, Od cvijeća mrtvog i tužnoga odra, Od voštanice što ubogo nad nama drhti, Od tijela odveć hladna i modra. Zaželimo u hladnoj noći kad oči nas izdaju I tijelo utone u nemiran san, Da se nečujno nađemo u nečijem zagrljaju I ne dočekamo sami novi dan. Truješ me riječima i, mada ne želim, Odvlačiš u neka srećnija vremena; Prikrivaš sebe nekim likom tobož' boljim I hodiš zemljom laži odjevena. Ostavljam te samu, izvini, mila, U svom svijetu laži i priviđenja. Mene vuče hum udaljenih vala, I neka nova, ljepša otkrovenja. Probudi se, vidi, oslušni svijet oko sebe, Zar da život prođe u bježanju od smrti, Od cvijeća mrtvog i tužnoga odra, Od voštanice što ubogo nad nama drhti (?)

Lazar Šćekić rođen je 1998. godine u Nikšiću. Student je prve godine Elektrotehničkog fakulteta u Podgorici. Poezijom se bavi dvije godine, a za to vrijeme je postao dobitnik nagrada „Radule-Željko Damjanović“ i „Duško Trifunović“. Objavljen je u zborniku poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije „Rukopisi 39“, kao i u zborniku „Mozaik“ književnog kluba Poenta poetika. Član je Književnog kluba „Poenta poetika“ iz Nikšića. Učesnik je 18. Nikšićkih književnih susreta. 182

Sonja Milatović

ODAVDE DO NEBA „Odavde do neba“, odzvanjalo je u mojoj glavi poput zadrtog detlića koji ne odustaje od svoje svakodnevne aktivnosti. Oduvijek sam mislila kako postoje rečenice koje ne možeš proživjeti i uporno ponavljala kako je i ova samo jedan obični kliše u nizu stvoren potrebom ljudskog oblika da ima nešto neobično obično u svom siromašnom rječniku. Ipak, ovo jutro donosi spoznaju da i ova izjava ima smisao posebno onda kad je upućuješ ocima u kojima kao da si vjekovima unazad čitala Konstantinovo „Čekaj me“ ili si prošle godine uz Sars dane brojala do ovog danas ili i danas uz Čorbu tražiš te oči u nekom glupom hotelu. Više nije ni važno gdje i kada ni juče ni sjutra, važno je ovo što ja danas osjećam prisustvo tih očiju zbog kojih su sva druga prisustva jednako nebitna kao i odsustva, da se razumijemo. I ne moram ih vidjeti da bi ih osjećala, ne moram taj pogled oslušnuti da bih ih čula. Osjećam to sad svakim svojim damarom odavde do neba! I ova tiha jeza što prožima moje još uvijek pomalo nemoćno tijelo je dokaz da postoji to nešto što promjera granice između ovoga ovdje i tog neba u koje se savremenici često hrabro kunu. I eto, ja sad tu govorim o nekoj filozofiji u vremenu kad je najkomplikovanija stvar kojim stikerom objasniti svoje stanje i pominjem Simonova ovdje gdje ljudi ne znaju ni za Vitomirove beskućnike, i pišem o tebi sad kad ljudi gube pojam o postojanju ljubavi i bez postojanja neke pozlaćene narukvice s našim inicijalima tu na desnoj ruci. Nikada se nisam uklapala u ovo sad i ovo ovdje i nikada nisam ni željela da budem jedna iz te čete u kojoj nema ludaka poput mene 183

i uvijek bila sigurna u sve te svoje teorije kao što sam i sad sigurna u to da si ti to moje „odavde do neba!“ I gle čudo, i život me vrati na početak puta! Ali neka, ne marim, pristajem na put odavde do neba, ako ću već sve svoje trenutne besjede preživjeti s tobom. I neka taj trenutak traje bar jedan vijek, moja beskonačnosti!

184

NE, TI NIJESI OBIČAN Nikada nijesam bila jedna od onih koji vjeruju u to da se suprotnosti privlače. Previše kontrasta mi nikada nije mirisalo na skladnu sliku. Nikada nijesam bila jedna od onih koji se preglasno smiju, valjda zato što sreću, i danas, čuvam daleko od varoških pogleda iz straha da bi moju skladnu sliku ti kontrasti mogli učiniti neskladnom. Nijesam ni od onih kojima suze preplave lice zbog neke obične ljudske tuge. Ja sam, zapravo, suza rođena usljed male radosti nedovoljne da utoli glad onih koji jedino o svojoj sreći razmišljaju. Ja sam, u stvari, samo običan stih, koji ne možeš da razumiješ dok ne oslušneš otkucaje srca usljed trčanja i onda kad se survavam niz liticu. Ja sam.. kako bih ti to rekla? Ja sam pjesma čiji dom nije neka prašnjava polica u zamračenom kutku obične kuće kroz koju prolaze različite cipele. Ja sam pjesma koja je svoje sidro spustila na dno tvoga srca. I tu odlučila da ostane. Da prestaje i nastaje. Od danas do sjutra. Od januara do decembra. I opet ispočetka. I sad, da li upošte imaš pravo da se nazivaš običnim čovjekom, ako si uspio da od konačnog sebe stvoriš beskonačno nebo dovoljno za moj neprestani let?

185

KROZ JAVU I SAN Oslušni tišinu oko sebe. Da, baš ti. Ti što misliš da tišina nema zvuk i da je šašav stvor koji ovo piše. Stvori svoje nebo i oboji ga u crveno! Nije baš svako nebo plavo, posebno ne ovo moje. Pogledaj gore i ne slaži te prgave face zbog ovog imperativa! Hej, pa to nije običan bijeli zid, već mali svemir nacrtan treptajem moga oka. Oslušni malo bolje! Zzz.. Sada već čuješ da nešto odzvanja u tišini za koju si mislio da je nepobjediva. Priznaj! Hej, to sam ja stvorila malog leptira od crnog papira poprskanog žutim sjajem! Zašto baš takvog? Zato što niko nikad ranije nije vidio takvog, a ja oduvijek tjeram inat svijetu, a i sebi. I ne gledaj sad zbunjeno! Da, znam da se čudiš i da opet razmisljaš o mojoj mašti koja ne zna za granice. Ali pogledaj.. pogledaj ples tih krila, jer ona ti kroz vazduh ispisuju sve nježnosti ovog svijeta i to da ja svu svoju tišinu poklanjam tebi koji tek sad otkrivaš smisao postojanja tog, valjda, izmisljenog leptira. A sad se nasmij.. jer taj mali šašavi stvor, koji te zbunio ovom slatkorječivošću, tvojim osmijehom boji svoj dan. I smij se i sjutra, i preksjutra, i svakog narednog ponedjeljka, jer leptir će opet sletjeti ti na dlan da te podsjeti da si tu, da, baš tu,

186

tu na lijevoj strani, i kroz stvaran dan, ali i kroz san. Moj san.

187

I NE, NIJE OVO SAN O SREĆI Šta me to opet uvlači u ovaj vrtlog nezaustavljivih misli? Da li je je to ona ljubav prema filozofiji skrivena u mom imenu ili prosta potreba nas vječito budnih koji pokušavaju ubiti koji sat do jutra? Da li je to još samo jedan loš pokušaj da naslikam pejzaž duše ili moja želja da ispišem ono što, do sada, nije napisano? Ne želim da napišem najljepšu pjesmu, možda zato što istu konačno živim, pa mi nije potreban običan stih da me sjutra uvjeri da je ovo danas zaista postojalo. Ne treba mi neki saučesnik u ovom zločinu kad pokušavam da napišem sreću, jer znate onaj vječiti zakon da se o sreći ćuti da bi duže trajala. Nijesam ja iz tih varoških priča i ne vjerujem ja baš u postojanje tih uroka i ostalih babaroga ovog svijeta. Ja sam jedan osmijeh rođen u divno svitanje ovog majskog jutra, jedna topla riječ koja dušu hrani, jedan pogled koji traži.. traži jedan neobičan cvijet u polju po svemu običnih cvjetova prosječne ljepote, traži jednu zvijezdu koja sjaji tek toliko da se jedva da primijetiti, a opet je ona ta jedna jedina gracija u nebeskom kolu. Tražih taj cvijet u svakom kutku svoje ulice i tu zvijezdu i onda kad bi me preplasio ugašen ulični fenjer. Sanjah jednom da sam osmijeh, da sam topla riječ.. i eto, sada jesam. Ja sam taj osmijeh izvajan tvojom potrebom da mi prepričas dan, ta topla riječ koja prestaje onda kad nastaje zagrljaj koji objašnjava život. I da, govorili su mi:„Ti si još samo jedan sanjar kojeg će život razočarati jer traziš mnogo..“ Ali ne, ja sam sanjar kojeg je život očarao dajući mi tebe koji ćutanjem stvaraš najljepšu muziku za koju znam, 188

a pogledom ubijaš svaki strah od mogućeg razočaranja. Izgubljena na nekim svojim stazama, shvatih da sam nađena i da konačno živim ono što sam nekad definicijski nesigurno objašnjavala. I da, ovaj sanjar sada živi sreću.

189

POD SVETIONIKOM Život pod svetionikom. Kako besmislena želja za vas koji toliko malo znate o sreći, iako se toliko hrabro kunete u vaš smisleni život. Sreća pod oblačnim nebom. Kakav apsurd za vas meteoropate koji proklinjete svaku kap kiše koja se iznenada spusti na suvo tlo. Ljubav za cijeli život. Za vas obične nezahvalnike još samo jedna laž, a za ljude koji žive pod svetionikom samo istina koja taj svetionik i drži u životu. Možete me prezirati jer, u vremenu kad svako u svakoga sumnja, ja vjerujem srcu. Možete me mrzjeti jer ne mrzim iste stvari kao i vi. Možete čak i uperiti prst u mene jer ne volim stvari koje vi volite i jer sreću ne prizivam kupovinom novih cipela. I u toj staroj haljini boje breskve ja živim sreću cijelim svojim bićem. Ja volim talase jednog zagrljaja i ljubim nebo u jednim očima. Ja čak i ne proklinjem kamen zahvaljujući kome sam slomila tek zaraslu kost, jer imam nekoga ko me uhvati čim krenem da se survavam. Znam, reći ćete opet, opet i opet da sam „ah ta mamina princeza koja vjeruje u sve ljepote ovog svijeta“. Da, ja vjerujem, ja ne vidim ljepotu, ja je čujem, ja je osjećam. Prožima me toliko tanano da čujem zov za bal života. I prihvatam poziv, bez razmišljanja, hvatam tu snažnu ruku koja i slabu mene čini jakom. Osjećam to sunce u očima i onda kad je napolju tmurno. I živim i onda kad je sve oko mene beživotno. Da se od sreće može umrijeti, pomislila bih da nestajem.. da prestajem ovdje gdje počinjete vi koji toliko malo o sreći znate. O, kako si me samo učinio potpunom, ti nespretni plesaču pod svetionikom života!

190

Sonja Milatović je rođena 1997. godine u Nikšiću , gdje je završila Osnovnu školu ,,Milija Nikčević’’ i Gimnaziju ,,Stojan Cerović’’, a sada je student prve godine Fakulteta pravnih nauka u Podgorici. Sonjino putešestvije kroz svijet poezije počelo je još u ranim osnovnoškolskim danima. Na stvaranje su je podstakli stihovi nikšićkog kantautora Miladina Šobića, ali opomena da od poezije ne smije odustati jeste nagrada na konkursu ,,Radule-Željko Damjanović’’. Danas je stih samo ispisan otkucaj njenog srca ili misao ukroćena potezom olovke. Pisanje je, zapravo, njen način da iznese malo nježnosti ispod kaputa i da poruči da će dobri duh Nikšića živjeti i kroz zime koje tek dolaze. Član je Književnog kluba „Poenta poetika“ iz Nikšića. 191

ANTOLOGIJA

Novica Tadić POEZIJA

NOVICA TADIĆ (Smriječno, 17.07.1949 — Zemun, 23.01.2011) Novica Tadić rođen je 17. jula 1949. godine u selu Smriječno, kod Plužina (Crna Gora). Gimnaziju je završio u Nikšiću, a potom upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, đe je apsolvirao na grupi za filozofiju. Objavio je više knjiga poezije: Prisustva (1974), Smrt u stolici (1975), Ždrelo (1981), Ognjena kokoš (1982), Pogani jezik (1984), Ruglo (1987), Pesme (1988, 1989), O bratu, sestri i oblaku (1988), Kobac (1990), Ulica (1990), Noćna svita (1990), Kobac (1990), Kraj godine (1993), Napast (1994), Potukač (1994), Ulica i potukač (1999), Nepotrebni saputnici (1999), Okrilje (2001), Tamne stvari (2003), Neznan (2006), Lutajući oganj (2007), Izabrane pesme (2009). Dobitnik je brojnih nagrada: „Ljubiša Jocić“, „Milan Rakić“, „Stanislav Vinaver“, Zmajevu nagradu Matice srpske, Disovu nagradu, zatim nagrade „Branko Ćopić“ i „Đura Jakšić“. Za zbirku pjesama Neznan, koja je proglašena za najbolju knjigu u 2006. godini, dobio je prestižnu književnu nagradu „Meša Selimović“. Pjesme su mu prevođene na engleski i francuski jezik, a zastupljen je u mnogim antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. Bio je urednik „Književne reči“ (10 godina), „Vidika“, glavni i odgovorni urednik u Izdavačkom preduzeću „Rad“, kao i glavni urednik „Književne kritike“.

KADA SAM SE TRGAO baš kad sam se trgao njihala se zavesa voda se u čaši ljuljala raspuklo se ogledalo kezilo stvari ga usvoje lako ih protiv mene pridobije gledam dugo potom gledam bez truna zavesa se već ne pomera voda se u čaši umiruje a ogledalo sastavlja

195

PRED SAN pod krevetom liže udove oštri jezik čeka da utoneš u crno perje njegovi prirodni neprijatelji svetlosni leptiri po stvarima ne padaju još ga ti samo zabrinjavaš jer ne zna da li si to usnuo ili ti je oko na bregu

196

KOKOŠ U SOBI od ormana do vrata drveno sam leglo poprečio pod njenim prljavim prisustvom stvari da uzdrhte svakodnevno uzbiram prodevene perjem pepeljaste hrpice jaje kad snese pozvaću prijatelje da ga dletima otvorimo ili da ga iz kuće izguramo nju ne vidim iako sobni prostor kvoca i uzmahuje da mi vazduh lice šiba kad cigarete ili prste zapaljujem kresta se na šibici javi

197

NAHTKASNA ne smem je otvoriti jer bi oživeli rukopisi s zglavkastim udovima otpočeli nesavršeno gibanje gustog vazduha i zidovi bi se sobni iskosili u pomerenim bi se uglovima kokoš nahranila pod punom voljom nesnosno podne greje plafon se u belo perje razdeli

198

ZIDOVI PISMONOŠE kad senke iz zidova izgoni slični smo onima što iz kamenjara zmije mame jer gde lešinari ako tu ne leškari srodnik prljave kokoške nasip je razriven i mutljag se po sobi razliva sveže krtičnjake u uglovima vidimo zidovi se razmiču odnose pismo O nama

199

TABAKERA poslužitelju dobri dođi da mi tabakeru otvoriš ja prstiju moji su prsti pretanki ja prstiju zaista ja prstiju nemam možda se žute možda se zlate svetački mirni iza poklopca

200

TRAVESTIJA oblačim se kao ruski turista, kao čamdžija na truloj reci, kao raspop u bifeu na uglu, kao Hasanov jatak, kao Alen Nuri, u oklop mrtvog kukca, u kostim boje trule višnje, u paunovo perje, u dugu, kao đavolov veseli šegrt, oblačim se tajno ja...

201

JURODIV onaj tamo što pijan uđe u knjižaru ono sam ti ja od pre deset godina onaj što sedi na klupi u parku i Knjigom lice zaklanja i krišom plače ono sam ti ja od pre mnogo godina onaj što kmeči iz najdubljeg mraka ono ti je glas božji- jurodiv.

202

TAVANSKI ZAPIS, STRAH Grad je skladište magarećih vilica u meni ljudi - uljezi korenje pustili buknuće prekonoć iz mojih pesama tuđe pesme - meni ispod grla leptirice pogrde reči žvalave snimci lopovski nadvladaće me, bojim se...

203

PROSTA BELEŠKA idem, zapusteo, ulicom. negde se zametnula misao, u slabosti. Kao, neki učesnik u mojoj nevolji... ali, ničeg dalje, rupa, ne smirujem se, mrtav sam kao mrtav vosak. Besovske rabote okolo traju, razbuktavaju se. i svi se u toj stravi valjaju.

204

IZNAD HORIZONTA Legende śeverno-američkih urođenika

Pleme Oglala Su

LEGENDA O LUDOM KONJU* (Poglavica Crni Oblak učestvovao je u nekoliko velikih bitaka sa čuvenim ratnim poglavicom Sua Ludim Konjem. Pred smrt 1918. godine Crni Oblak ispričao je svom unuku ovu legendu o Ludom Konju i kazao da je i sam bio očevidac toga čuda) Ludi Konj je uvijek nosio komad kremena u torbi od jelenske kože. Kremen je bio veoma tvrd, nije bilo mogućno razlomiti ga. I najjači ratnici teško su ga mogli razbiti velikim čekićem. Prije odlaska u borbu Ludi Konj bi izvadio kremen iz torbe i odgrizao komadić. Pošto bi ga isitnio zubima kao bombon, smiješao bi ga sa zemljom iz krtičnjaka i time posuo sebe i konja. Zatim bi poveo svoje ratnike pravo na neprijatelja. Vojnici konjice su mnogo puta pucali na njega, ali ga njihovi meci nijesu mogli povrijediti. Kad bi napadao neprijateljska indijanska plemena, njihove ratne sjekire1 bi se odbijale a strijele nijesu mogle probiti zaštitu od čudotvornog kremena. Mnogi su pokušali da urade isto, ali su lomili zube. Magija kremena koji je koristio Ludi Konj nije se mogla ponoviti. Mladim ratnicima je govorio da moć koju mu daje kremen dolazi od vizije koju je imao. Često ga je koristio da okupi ratnike. „Ja sam vrač s moćnim zaštitnim sredstvom“, govorio bi. „Da me nije štitilo, odavno bih bio mrtav od pušaka bijelih vojnika. Čak je i moj konj zaštićen.“ (Prošlo je mnogo godina od vremena poglavice Ludog Konja, ali se ova legenda još priča. Starci koji žive u rezervatu Pajn Ridž u Južnoj Dakoti, pričaju da je „vizija kremena“ bila razlog da Ludi Konj postane veliki poglavica i vođ plemena Sua) Preveo Dragan M. Vugdelić

Poznatiji po engleskom imenu Krejzi Hors Ili tomahavk

207

Pleme Snohomiš

LEGENDA O VELIKOM DUHU Veliki i moćni duh Do-Kui-Buhč bio je tvorac svijeta. Daleko na istoku počeo je da oblikuje svijet i tamo postavio prve ljude. Kad je završio oblikovanje zemlje na istoku, polako je krenuo na zapad. Putujući dade svijetu i ljudima koji će živjeti u njemu još novih obličja. Veliki duh nosio je sa sobom korpu u kojoj je bilo mnogo jezika, pa kad bi stvorio neku grupu ljudi, on bi im dao i jezik. U početku je dobro pazio da svakom da jezik koji će mu najviše odgovarati. Kad je najzad Veliki Duh stigao do Pudžet Saunda1 bio je mnogo umoran pa odluči da posao završi tako što će napraviti veliku vodu. Tako bi se zapad završavao na obalama te velike vode. Zatim je stvorio pleme za Pudžet Saund i Nortland. Zavirivši u svoju korpu, Veliki Duh vidje da mu je ostalo još dosta jezika. Ne znajući što da radi s njima, on ih razbaca ne vodeći računa kome će narodu doći. Zato Indijanci u Pudžet Saundu, na sjeveru i na obali imaju mnogo različitih jezika. Mnogi ljudi nijesu bili zadovoljni načinom na koji su jezici podijeljeni. Jer, zbog tako velikog broja plemena se nijesu mogla međusobno sporazumijevati. Malo je ljudi bilo zadovoljno i načinom na koji je svijet stvoren. Nebo je bilo tako nisko da su visoki ljudi udarali glavom o oblake. Drugi su se peli na drveće i odlazili u drugi svijet. Mudre poglavice svih plemena znale su da to nije pravo pa su zakazale veliki skup. Zbog različitih jezika sve poglavice nijesu mogle razumjeti razgovor pa su počele upotrebljavati znake za sporazumijevanje. Složile su se da svi ljudi i bića na zemlji treba da se ujedine da nebo odbiju od zemlje. Veliki Duh je i životinjama, pticama i insektima, kao i ljudima, dao različite jezike tako da je bilo teško reći im kad da gurnu, a da bi se nebo podiglo, svaki čovjek i životinja moraće da gurnu u isti mah. Najzad je predložena riječ „jaa-hu“. Ona znači „podići zajedno“, i sve se poglavice složiše da to bude riječ kojom 1

Oblast na samom sjeverozapadu SAD

208

će se dati znak za početak tog masovnog čina. Sva plemena prionuše na posao da naprave motke kojim će podići nebo. Kad je došlo vrijeme za podizanje neba, svi su poduprli motkama. Velike poglavice su komandovale „jaa-hu“ i ljudi su počeli da guraju iz sve snage. Nebo je počelo polako da se odmiče. „Jaa-hu“, čulo se opet, i nebo je odmaknuto još malo. Na treće „jaa-hu“ podignuto je gdje je i danas. Podizanje neba odrazilo se i na onaj svijet. Dok su se ljudi spremali da ga podignu,tri lovca su lovila četiri velika jelena. Oni nijesu čuli da će nebo biti odignuto od zemlje. Jeleni su počeli da se zamaraju, i kad su došli do mjesta gdje je nebo bilo najbliže zemlji, skočili su u onaj svijet. Želeći da ih ulove lovci i njihovi psi su pošli za njima. Kad je nebo podignuto, jeleni i lovci su bili odvojeni od zemlje. U vedroj noći oni se još mogu vidjeti na nebu. Tri lovca su zvijezde koje čine rudu Velikih Kola. Jedan od lovaca vodio je svog psa, i on je u sredini; mala zvijezda kraj njega je njegov vjerni pas. Četiri jelena čine kola. Ljudi su bili ponosni na svoje djelo. To je značilo kraj skakanja i penjanja u drugi svijet, i naučilo ih da zajedničkim radom mogu postići mnogo. Iako su govorili različite jezike svi su naučili da se opšta riječ „jaa-hu“ upotrebljava kad se nešto odiže. I danas tu riječ koriste mnoga plemena. Preveo Dragan M. Vugdelić

209

Pleme Makah

DJEČAK IZ ŠKOLJKE U ranim danima postojanja plemena Makah jedna starica po imenu Ihkus tumarala je brdima iza sela na obali mora i osmatrala selo preko dana. S prvim znacima noći ona bi se spustila s brda i išla po plažama. Lako ju je bilo prepoznati jer je uvijek nosila veliku košaru na leđima. Kad bi joj djeca prišla, ona bi ih ščepala i bacala u košaru. Roditelji su upozoravali svoju djecu na ovu staricu. Svakom je savjetovano da se pazi stranaca, da izbjegava svakog ko nosi veliku košaru i da uvijek dolaze kući prije mraka. Ali, Ihkus je dobro znala kako da prevari djecu. Sve više ih je postojalo njenom žrtvom pa su joj pohodi bivali sve smjeliji. Ljudi u selu odlučili su da se djeca više ne smiju igrati na plažama. Nijesu htjeli da ijedno od njih nestane u staričinoj košari. Djeca su međutim voljela da se igraju na plaži i nijesu željela takvo ograničenje. U početku su poštovali to pravilo, ali poslije nekoliko dana nijesu mogla odoljeti. Kad su se uvjerila da ih niko ne gleda, iskrala su se na bijeli pijesak. Niko od ljudi u selu nije ih vidio kako idu tamo, ali je svaki njihov pokret viđen s vrha obližnjeg brda. Ihkus je znala da će djeca biti lak plijen. Požurila je niz padinu da bi mogla da im u prvi mrak priđe. Kad je sunce počelo da nestaje za okean, Ihkus pođe plažom ka mjestu gdje su se djeca još igrala. „Ne bojte se“, obrati im se, „imam nešto lijepo za sve vas. Samo dođite i uzmite“. Ali kad su se djeca okupila oko nje, Ihkus im napuni oči nekom lepljivom smolom. Zatim ih sve potrpa u svoju košaru i odnese daleko u brda. Kad djece ne bi kući, roditelji uzbuniše čitavo selo i potrčaše na plažu. Tamo su našli tragove u pijesku gdje su se djeca igrala i otiske Ihkusinih nogu koji su vodili u divljinu. „Krađa naše djece mora prestati!“ objavi poglavica. „Poslaćemo naše najbolje ratnike da uhvate Ihkus“. Jedna od majki pade na koljena skrhana bolom. Plakala je i plakala dugo pošto su se svi vratili kućama. Ihkus joj je odnijela i posljednje od sedmoro djece koju je izgubila u Ihkusinim ranijim pohodima. 210

„Djeco moja, djeco moja“, jecala je tužna majka dok joj je potok suza tekao niz obraze. Plakala je dugo u noć, dok joj suze nijesu skoro presahle. Dok joj je posljednja padala niz obraz, mislila je kako će joj kuća biti pusta bez djece. Na tu misao posljednja suza kliznu i pade na jednu otvorenu školjku. Kad je suza pala na školjku, ona čudesno bljesnu a zatim se u njoj polako pokrenu život. Majka, u svojoj velikoj tuzi, s licem zagnjurenim u šake, nije ništa primijetila. „Zašto si tako tužna?“ upita je nekakav glas. „Tuguješ li zbog gubitka nekog dragog?“ Iznenađena, žena pogleda oko sebe, ali kako ne vidje nikog, ponovo zagnjuri lice u šake. Glas progovori ponovo ali ovoga puta jače: „Zašto si tako tužna? Kaži mi šta te muči?“ Žena pogleda oko sebe. Najprije nije vidjela ništa, ali kad pogleda naniže, vidje sićušno stvorenje koje je stajalo u školjki. Pred njenim očima ono se pretvori u dječaka. „Odakle si došao? Ko si ti?“ upita. „Ja sam Dječak Iz Školjke Moj duh je iz školjke oslobodila tvoja suza.“ odgovori joj. „Sada mi reci zašto plačeš tako gorko“. „Srce mi je bolno jer je Ihkus odnijela svu moju djecu. I ne samo moju, odnijela je skoro svu djecu iz sela.“ „Ne plači više“ reče joj dječak. „Naći ću Ihkus i vratiti djecu kućama“. Žena upozori dječaka da ne ide za Ihkus jer s bojala da će i on postati njena žrtva. Dječak je bio vrlo lijep, a znala je da Ihkus voli da krade lijepe dječake. „Ne bojim se“, odgovori joj dječak. „Pretražiću brda i naći Ihkus i djecu. Neću zatajiti!“ Zatim nestade u mraku. Dječak je išao mnogo dana i noći, ali nije mogao da nađe ni najmanji trag gdje je Ihkus krila djecu. Bio je vrlo umoran kad je naišao na izvor u podnožju velikog drveta. Pošto se osvježio, dječak se pope na drvo i zaspa na velikoj grani. Rano sljedećeg jutra probudilo ga je krckanje grančica. Pogledavši dolje, vidje Ihkus kako ide prema drvetu i zastaje da pije vode. Kleknula je i u vodi vidjela sliku dječaka. Misleći da je to njena slika, zadivljeno ju je posmatrala neko vrijeme i rekla: „Ova voda sigurno ima čudotvornu moć. Pretvorila sam se u tako lijepu osobu divnog tena.“ Ihksu ponovo popi gutljaj vode, umi lice i poče da češlja kosu dok se voda smirila i lik se ponovo mogao vidjeti. „Oh, 211

kako sam lijepa“, ponavljala je. Dječak se ubrzo umori slušajući je kako naklapa o svojoj ljepoti i baci grančicu u izvor. Ihkus pogleda gore i vidje dječaka. „Oh, to si bio ti kome sam se divila, a ne ja“. Dječak potvrdi da je slika u izvoru bila njegova, a ne njena. „Sađi“, pozva ga Ihkus. „Kaži mi kako si postao tako lijep“. Dječak prihvati poziv i sađe s drveta. Objasni joj da svakog dana trlja lice crnim kamenom i da mu njegova čarobna moć daje ljepotu i divan ten. „Tako si lijep“, ponovi Ihkus. „Molim te, pomozi mi da budem lijepa kao ti. Ako mi pomogneš, obećavam da te neću zarobiti“. Počeili su da traže oko izvora dok nijesu našli punu šaku crnog kamena. Ružna Ihkus uze kamenčiće i poče da trlja lice. Skoro čitav dan trljala ga je, ali kad se ogleda u izvoru, nije mogla da vidi nikakav napredak. „Ne vidim promjene u svom izgledu“, bila je razočarana. „Ovaj kamen nema nikakvu čarobnu moć; samo mi je izgrebao lice“. Baci kamenje na zemlju i okrenu se dječaku. „Staviću te s ostalom djecom“. „Čekaj“, odgovori dječak. „Kamen zaista ima čarobnu moć, i tvoje lice je postalo tako lijepo. Ali ti si se ogledala u malom izvoru koji ti je iskrivio crte- Da bi vidjela koliko si zaista lijepa, moramo poći na obalu. Okean je mnogo veći i on govori samo istinu“. „Onda ćemo poći na onu visoku liticu iznad plaže. Ako odraz u vodi ne pokaže moju ljepotu, platićeš mi svojim životom“. Kad su došli na liticu, Ihkus virnu preko nje, ali nije mogla da vidi svoj lik. „Ne vidim se“, gunđala je. „Da ovo nije neka prevara?“ „Naravno da ne možeš da se vidiš“, odvrati joj dječak. „Nijesi se dovoljno nagnula“. Ihkus se naže još više, i opet mrzovoljno reče da nigdje ne može da vidi svoj lik. Dječak je ponovo uvjeri da se nije dovoljno nagnula. Uvjeravao ju je da će se jasno vidjeti ako se dovoljno nagne preko ivice litice. Kad je uradila kako joj je kazao, dječak je gurnu i ona nađe smrtu duboko dolje na stijenama. Kad se konačno oslobodio Ihkus, dječak poče da traži mjesto gdje je držala zarobljenu djecu. Pješačio je danima. Povremeno bi se peo na neko drvo da vidi da li igdje ima ikakvog staništa.

212

Poslije mnogo dana, kad je već pomišljao da odustane od traženja, dječak se pope na drvo razmišljajući da to bude posljednji put. Iscrpljen od dugog puta, skoro da nije vjerovao svojim očima kad je vidio tanak stub dima koji se dizao s jednog proplanka. Bio je siguran da je to mjesto gdje je živjela Ihkus. Idući u pravcu dima, koji je mogao da prati između vrhova jela, dječak dođe do velike kuće. Unutra je bilo mnogo djece koja su visila da se suše i svima je u očima bila ona lepljiva masa. Dječak ih poskida, izvadi smolu iz očiju i odvede njihovim roditeljima. Roditelji su slavili povratak svoje djece i davali poklone. Smatra se da je to prvi potlach1 kod plemena Makah. Djeca su naučila da moraju poštovati zakone plemena i da budu kući prije zalaska sunca. Preveo Dragan M. Vugdelić

Praznik

213

Pleme su

LEGENDA O KONJU Prije mnogo mjesečevih mena, dok je Zemlja bila još mlada, Sui su koristili pse za prenos stvari. Vežući pse za par motki spojenih okvirom, Indijanci su mogli da prenose i teži teret. Takvu vrstu prevoznog sredstva nazvali su „travois“. Za vučenje su upotrebljavani samo najsnažniji psi. Kako je teret bio težak, razdaljina je bila ograničena. To je Indijancima stvaralo teškoće jer su tražili brži način za prenošenje svoje imovine. Poglavice su se sastale da bi porazgovarale o tome. „Kad bi naši psi bili veći, naš narod bi mogao da prevaljuje veće razdaljine za dan“, reče jedan od njih, „Trebaju nam veći psi“. „Kako da ih nađemo“, upita jedan od nižih poglavica, „kad i onako imamo teškoća da nađemo bufala“. Veliki poglavica ustade i zatraži tišinu. „Moramo se pomoliti uz lulu mira Djevi Bijelog Bufala. Možda, ako nam je donijela lulu mira od Velikog Duha, vratiće se i donijeti nam psa toliko velikog da na svojim leđima ponese čovjeka. Tako velika životinja mogla bi da vuče travois snagom koju ima veliki bufalo“. Sljedećeg jutra rano poglavice Sua uzeše svoje najbolje lule mira i zamoliše Velikog Duha da im pošalje životinju koja će im omogućiti brže kretanje. Molili su: „Moramo biti u stanju da pratimo velika krda bufala, jer oni su naš najvažniji izvor hrane. Ako izgubimo bufala, naš narod neće moći da izdrži i bićemo u velikoj nevolji. Veliki Duše, potreban nam je pas koji će moći da pretekne i najbržeg bufala. Tada će naš narod imati dovoljno hrane i živjeti u blagostanju.“ Poslije molitve očekivali su povratak Djeve Bijelog Bufala. Ali, dani su prolazili i ma koliko pažljivo su osmatrali, nije se pojavljivala. Niti je bilo kakvog znaka od velikog psa. Mnogi Indijanci obeshrabrili su se i govorili da Veliki Duh nije čuo njihove molbe. Drugi su objašnjavali da im molba nije uslišena zbog toga što su neki pripadnici plemena skrivali zlog duha. Treći su, opet, tvrdili da tako veliki pas ne postoji i da je bilo glupo moliti za njega. Veliki poglavica govorio je svom narodu da mora imati vjere. „Siguran sam da će naše molbe biti uslišene“, uvjera214

vao ih je i objašanjavao viziju koju je imao u snu. U tom snu vidio je velikog psa koji je na svojim leđima nosio čovjeka. Pričao je da ima kopita ali drugačija nego kod jelena, da ima dugačku kosu na vratu i rep i može trčati brže od vjetra. Neki su se rugali ovoj viziji poglavice. „To je samo san“, govorili su. „Ko je još vidio takvog psa?“ Jednog dana se na vrhu brda iznad logora Sua pojavila neobična životinja. Ljudi su se skupili na ivici logora da je posmatraju dok je pasla. Nije bila nalik ni na šta što su ranije vidjeli, pa je za mnoge to bilo zastrašujuće. Svi su se složili da im je sam Veliki Duh poslao tu životinju. Sljedećeg jutra životinja je ušla u logor i prošla između redova šatora. „Kako ćemo je uhvatiti?“ pitali su velikog poglavicu. Kad je i trećeg dana ušla u logor, veliki poglavica uze kožni konopac i uhvati je. Sjećajući se svog sna pope joj se na leđa i nauči da jaše. Zatim je nauči da vuče travois. Ljudi su se divili kako je ta životinja učila ono što su tražili od nje pa su hvalili poglavicu za njegovo djelo. Ali, on im reče: „Veliki Duh govorio mi je o ovome u viziji. Mnogima od vas sam o tome pričao ali nijeste vjerovali, a neki su se čak rugali. Sada imamo takvu životinju koja je dar od Djeve Bijelog Bufala i Velikog Duha. Zato treba njima da zahvalite, a ne meni.“ Velika poglavica nazva tu životinju Shunka Wankan, što znači „sveti pas“. Tokom mnogo mjeseci Sui su svetog psa naučili da vuče travois i da ga jašu u lovu na bufala. Zbog njegove velike brzine lovi su mogli da ulove mnogo više bufala pa su ljudi imali dosta hrane. Kad su se prvi doseljenici usudili da uđu na teritoriju Sua, prozvali su se Shunka Wankana, „konj“ i govorili da su ga oni prvi donijeli u tu zemlju. Ali, Sui se sjećaju legende i toga da je Shunka Wankan dar Velikog Duha. Preveo Dragan M. Vugdelić

215

Pleme Su

LEGENDA O STIJENI KOJA SJEDI Jednog dana jedan lijepi poglavica Sua sazva svoje pleme i reče mu da namjerava da dovede sebi drugu ženu. To je njegovu prvu ženu iz bratstva Arikara veoma ražalostilo. Iako joj je obećao da će ostati prva u njegovom srcu, postala je veoma ljubomorna. I pored mnogih pokušaja, nije uspio da je umiri. Poslije svadbe prva žena je prestala da govori. Kad bi joj se neko obratio, samo bi gledala naprijed i nije odgovarala, ostala je nijema u svom šatoru. Došlo je vrijeme da pleme krene u novi logor. Mladi poglavica naredi da se svi šatori rastave i oprema spakuje. Svi su poslušali naređenje osim njegove prve žene. Njegovi prijatelji su pokušavali da je nagovore da se spremi za put, ali ona je sjedjela samo duboko ćuteći. Kad njen muž vidje da ona ne haje za njegovu zapovijest, žestoko se naljuti. „Ženo, moraš spakovati svoje stvari i spremiti se za pokret, kako sam ti naredio. Ako to ne učiniš, ostavićemo te da umreš od gladi.“ Uprkos svih prijetnji, žena i ne trepnu. Sjedjela je kao da nije čula nijednu jedinu riječ. Svi su spakovali svoje stvari i bili spremni za polazak. Samo jedan šator je ostao. “Tvoja žena odbija da pođe“, govorili su poglavici. „Više voli da ostane i umre ovdje“. „Onda ćemo poći bez nje“, odgovori poglavica. „Poslije nekoliko sati samoće zaboravit će na glupost“. Podignuvši ruku, dade znak za pokret. Kada prođe noć, poglavica se zabrinu za svoju ženu. Pozva svoja dva brata i reče im: „Noć je provela sama u mračnom logoru pa je to, sigurno, urazumilo vašu snahu. Vratite se i dovedite je. Recite joj da dođe. Bojim se da joj se nešto može dogoditi“. Shvativši da je njihov brat, poglavica, zabrinut za nju, dva brata odjahaše natrag u napušteni logor. Šator njihove snahe još je stajao sam nasred čistine. Primijetiše da se u toku noći vatra ugasila.

216

Žena je još sjedjela u šatoru. Kad su ušli, nije se ni pomjerila. Jedan od braće joj se obrati: „Snaho, došli smo po tebe. Tvoj muž, poglavica, veoma je zabrinut i želi da mu te dovedemo“. Čekali su na odgovor, ali ga nije bilo. Žena je sjedjela zureći ispred sebe, kao da je bila kip. Jedan od braće priđe i dodirnu joj obraz. Ali brzo povuče ruku i uzviknu: „Ona se pretvorila u kamen! Naša snaha se okamenila!“ Plašeći se da je to djelo zlog duha, braća požuriše da se vrate. Kad su poglavici i vraču ispričali šta su vidjeli, ovi zaključiše da to može biti neki znak za Veliog Duha i požuriše ka šatoru žene da i sami vide. Vrač je pažljivo ispitivao situaciju. Zatim podiže ruku, govoreći: „Ovo što vidimo ovdje nije djelo zlog već Velikog Duha. Pretvorivši ovu ženu u kamen, Veliki Duh je progovorio. Kaže da ŽENA MORA DA SLIJEDI SVOGA MUŽA i zato ju je uzeo za primjer“. Ljudi napraviše poseban travois za skamenjenu ženu i kud god je pleme išlo, nosili su je sa sobom. Uskoro su je nazvali Stijena Koja Sjedi. Godinama, prema kazivanju Indijanaca, taj kamen je posjedovao natrpirodne moći. Žene koje su imale problema u braku posjećivale su ga radi umirenja i savjeta. Ta stijena je postala vrlo poznata pa je i jedan veliki rezervat Sua nazvan po njoj. Danas stoji na postolju ispred plemenskog ureda u rezervatu Fort Čejs u Sjevernoj Dakoti. Preveo Dragan M. Vugdelić

217

Pleme Navaho

KAKO JE VRAĆENA KIŠA Prije mnogo vremena kiša nije padala nekoliko godina. Zemlja se ptpuno osušila. Mnoge biljke i životinje su skapale od žeđi. Ljudi nijesu imali hrane. Jeli su samo zečeve, vjeverice, prerijske pse, jelene i antilope, ali i je i njih mnogo crkavalo jer nije bilo biljaka za ishranu. Poslije četiri sušne godine ljudi su se veoma zabrinuli. Gofer- Krtica – koji je živio između Vodenih i Kopnenih ljudi, znao je u kakvoj su situaciji Kopneni ljudi. Htio je da pomogne pa je počeo da kopa tunel naviše dok nije došao na površinu zemlje. Tada je na to mjesto nabacao gomilu vlažne zemlje koju je izvukao odozdo. Kako je bilo malo vode a vazduh težak, jedino je kolibri mogao putovati daleko. Jednog dana naišao je na gomilu zemlje koju je Krtica izgurala na površinu. Kolibri poče da kljuca vlažnu zemlju i kopa po njoj. Nađe tunel koji je vodio dolje. Kad uđe pod površinu zemlje, srete Žabu. Ispriča joj o teškom stanju na zemlji. Žaba mu reče da su vodeni ljudi odlučili da Kopnenim ljudima oduzmu vodu dvanaest godina jer su zaboravili da poštuju svete stvari i upražnjavaju svete ceremonije. Još reče da su Kopneni ljudi nepošteni i da uništavaju mnoge svete stvari. Kolibri zamoli Žabu da kišu vrati ljudima na zemlji. Žaba odgovori da je mogu imati samo ako prinesu ponude Vodenim ljudima i pošalju nekoga u Mjesto Gdje Se Sastaju Rijeke1 u posjetu Vodenom Biku. Kolibri se vrati na zemlju i ponese malo vlažne zemlje. Ispriča Kopnenim ljudima o svom susretu sa Žabom. Kaza im da moraju da skupe svoje drago kamenje i prinesu ponudu Vodenom Biku. Takođe im reče da treba da pošalju nekog u Mjesto Gdje Se Sastaju Rijeke pošto je tu bio dom Vodenog Bika. Kopneni ljudi povjerovaše Kolibriju. Sakupiše drago kamenje sa četiri strane: tirkiz s istoka, abalon s juga, bijeli sedef sa zapada i crni jantar sjecera. Ove dragulje poprskali su polenom žitarica dok su izgovarali molitve i pjevali obredne pjesme. 1

To mjesto je na sastavu rijeka Los Pinjos i San Huan; danas se tu nalazi velika brana “Navaho”.

218

Dok su ostali obavljali tu ceremoniju, Bog Koji Govori pođe kući Vodenog Bika u Mjesto Gdje Se Sastaju Rijeke da ga zamoli da vrati kišu ljudima na zemlji. Na mjestu gdje je Vodeni Bik živio Bog Koji Govori vidje trag Kojota koji je došao s istoka i ušao u vodu. Drugi trag pokazivao je da je Kojot izašao iz vode i vratio se na istok, kao i mjesto gdje je otresao vodu: Bog koji govori ode do toga mjesta i na njemu nađe sjeme bijelog žita. Vjetar mu kaza da ga uzme i on to učini. Zatim se vrati na mjesto gdje su ostali prinosili ponude Vodenim ljudima. Sljedećeg dana ljudi su ponovo pjevali i izgovarali obredne molitve. Bog Koji Govori ponovo ode do rijeke gdje je Vodeni Bik imao dom. Ovog puta on vidje tragove Kojota koji je došao s juga i ušao u vodu. Našao je i tragove izlaska iz vode i malo dalje naišao na mjesto gdje se Kojot otresao. Bog Koji Govori nađe na tom mjestu dva zrna sjemena plavog žita. Vjetar mu reče da ih uzme i on to učini. Zatim se vrati svom narodu. Ceremonija se nastavila i trećeg dana. Bog Koji Govori opet ode do rijeke. Ovog puta tragovi Kojota su pokazali da je ušao u vodu sa zapada i ponovo se otresao kad je izašao iz vode. Na tom mjestu bila su tri zrna žutog žita i Bog Koji Govori ih uze kako mu je Vjetar rekao. I opet se vrati svom narodu. Četvrtog dana ceremonije Bog Koji Govori ponovo ode na rijeku. Kojot je bio ušao u vodu sa sjevera i na sjever izašao, otresajući se. Na tom mjestu Bog Koji Govori nađe mnoga sjemena raznih vrsta: tikve, pasulja, lubenice, dinje, tikvice i drugog. Vjetar mu reče da ih pokupi. On to i uradi i ponese ih, kao i ranije. Vjetar mu još reče da to sjeme iako je zemlja suva. Prije nego što je sjeme posađeno, bila je priređena ceremonija milosti za sjeme i drago kamenje koja je trajala čitavu noć. Naredna četiri dana ljudi su proveli u sađenju. Petog dana Vjetar im reče da pošalju ljude u Mjesto Gdje Se Sastaju Rijeke i Bijele Vodopade da prinesu ponudu u dragom kamenju Vodenim ljudima. U oba ta mjesta biše poslata po petorica. Onoj petorici koji su pošli u Bijele Vodopade Vodeni ljudi kazaše da oni nemaju vlast nad kišom već Vodeni ljudi u Mjestu Gdje Se Rijeke Sastaju, zato što je tamo živio Vodeni Bik. Ona petorica koji su pošli u Mjesto Gdje Se Rijeke Sastaju imali su više sreće. Kad su svoje ponude dali Vodenim ljudima, pojavi se iznad vode duga. Vjetar im reče da se popnu 219

na nju. Oni to uradiše, a duga ih niz dvanaest stepenika odnese u vodu. Tamo nađoše Vodenog Bika. Zamoliše ga da vrati kišu na zemlju. On im reče da ne brinu i da se vrate da poboljšaju svoj život. Kaza im još da poštuju svete stvari i obavljaju ceremonije. I to da ne čine pogrešne i opasne stvari, da ne budu sebični i budu ljubazni jedni prema drugima. Vodeni Bik im takođe kaza da dvanaest dana ne gledaju sjeme koje su posadili. Poslije toga vratiše se iz vode uz dvanaest stepenika. Dođoše svojim i ispričaše im o posjeti Kazaše da će uskoro biti kiše i da ljudi moraju da počnu da žive bolje. I još da niko ne smije da gleda sjeme za dvanaest dana. Sljedećeg jutra nebo prekriše tamni oblaci. Poče da pada kiša. Padala je jako četiri dana, a onda nastavi da sipi još osam dana. Niko nije gledao sjeme. A kada dođe dvanaesti dan, svi odoše na njive. Bili su presrećni zbog onoga što su vidjeli. Sjeme bješe proklijalo i raslo je brzo. Te godine kiše je bilo dovoljno pa je i žetva bila bogata. Od toga vremena Navahosi obavljaju ceremoniju kiše kad god im je kiša potrebna. Ona se obično izvodi u nečijoj kući, uz pjesmu i molitve. Ponude u dragom kamenju prinose se izvorima, rijekama i jezerima. Ovaj obred obavlja se između posljednje četvrti i punog mjeseca. (Ova legenda je dio programa Osnovne škole u rezervatu Raf Rok u Arizoni, u čijem se nastavničkom savjetu, pored univerzitetski obrazovanih nastavnika, nalazi i plemenski vrač) Preveo Dragan M. Vugdelić

220

Pleme Čiroki

ZMIJA LIJEPIH BOJA Nekad življaše poznati lovac koji je svuda išao u lov i uvijek donosio kući nešto dobro za jelo. Jednog dana vraćao se s nekoliko ulovljenih ptica kad pokraj puta primijeti malu zmiju. Bila je prekrasno obojena i izgledala je da je prijateljski raspoložena. Lovac zastade pa joj ostavi jednu pticu. Poslije nekoliko nedjelja vraćao se s nekoliko ubijenih zečeva istim putem i ponovo je vidio zmiju. Bila je isto onako lijepa ali nešto veća i isto je izgledala prijateljski. Lovac joj baci jednog zeca i prije nego što nastavi put reče joj: „Zdravo“. Neko vrijeme poslije toga lovac ponovo vidje zmiju. Bijaše mnogo porasla. I dalje je prijateljski izgledala i činila se gladnom. Lovac je nosio nekoliko ćuraka pa zastade i dade joj jednog velikog ćurana1. Kasnije, jednog dana, lovac je prolazio istim putem s dva velika jelena na leđima. Zmija je izgledala sada tako velika i tako gladna da se lovac sažali na nju i ostavi joj čitavog jelena. Kad se vratio u selo, ljudi su pripremili igru na kojoj su bile prisutne sve ptice2. Dok su igrali oko vatre i pjevali stare pjesme, dođe ona zmija i poče da i sama igra oko kruga igrača. Sada je bila toliko velika i dugačka da je oko svih ljudi zatvorila krug. I dalje je imala na sebi sve boje i djelovala prijateljski; ali, isto tako je izgledala da je mnogo gladna, pa su ljudi počeli da se plaše. Rekli su svojim mladim ratnicima da donesu lukove i strijele. Svi su zajedno gađali i pogodili zmiju. Ona poče snažno da zamahuje repom i ubi mnogo ljudi. Kažu da je ta zmija bila upravo kao bijeli čovjek. Preveo Dragan M. Vugdelić Izvor: časopis Stvaranje

I danas se u Americi slavi „Thanksgiving day“ u znak sjećanja na prijem koji su Indijanci učinili gladnim doseljenicima, i koji se obavezno slavi uz ćureće pečenje. 2 Maske 1

221

CIP - Каталогизација у публикацији Национална библиотека Црне Горе, Цетиње ISSN 2337-0491 = Script COBISS.CG-ID 27408912