Script br. 3 by Script

br.

cript

MAJ 2016

Script 3/2016

SADRŽAJ BELETRISTIKA Ljubeta Labović Usamljeni tragovi 9 Otkrivanje samoće 10 Rakovi talismani 11 Daleki dodiri 13 Slovo <N> 15 Nepoznato drvo 16 Putovanje u Sutomore 17 Karcer 19 Izostavljeni djelovi 20 Pustinjska 21 Šopenov povratak 22 Gerard Reve Ljubav 24 Željko Jovović Kratko o uzvišenosti 26 Podnošljiv osjećaj neizvjesnosti 27 Na nivou 28 Govor 29 I Apolinera sam ubjeđivao 30 Vazduh je bio težak 31 Grad-Suicid 32 Kemal Musić Bavaria 34 Kako je Džaka dočekao Tita 36 Novica Vujović Riječi 39 Ilija Aščić Prljave misli 43 Aleksandar Gavranić Bogalj dijalektika 48 Zoran Vujović Fiktivni poljubac 52

ESEJISTIKA Vladimir Arsenić Patrijarhalni galimatijas Ethem Mandić O knjizi Dok crtah mapu svojih putovanja Marijana Terić Biografija jedne žene Tanja Zeković Obrazovanje Milorad Nikčević Ljubavni proplamsaji Jovane Vuković Dino Lotinac O poeziji Envera Muratovića

89 92 95 100 105 109

POETAE NOVI Marina Vemić Hefestova izdaja Tijana Rakočević Očuđenje Zefir Stvaranje Ovo nije stih Volja Dolina mačeva Primirje Petar Novaković Groblje slonova Katarina Čanović Ćutnja Luka Marić Kako sam našao Milicu Igor Šćekić Jutarnja salata Vuk Vuković Katalog zanosa

117 148 119 120 121 122 123 124 125 127 133 135 140

ANTOLOGIJA Branko Banjević O poeziji Ratka Vujoševića Ratko Vujošević Igra Mrtva priroda Ruke Kuća O đavolu Haranga Prešern Bez predaha Biljke Sjenka

153 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165

IZNAD HORIZONTA - Savremena marokanska književnost Mirza Lekić Pjevajuće dine Maroka Singing dunes of Morocco Malika Moustadraf Obmana Fouad Laroui Neobičan slučaj Dasokinovih pantalona Siham Bouhlal Snovi berberske noći ili Grob od trnja Mohammed El Kadiri Crveni upaljač u srcu od M. Soukaina Habiballah Anatomija ruže Mourad Kadiri Kafe Crveni trougao Crnogorski akademski književni krug

169 171 175 178 185 187 190 191 195

BELETRISTIKA

Ljubeta Labović

USAMLJENI TRAGOVI

Trenuci su blaženstva duhovi u izdancima jezika vječni prolazak slova i riječi igranje je osmišljavanja smrti…

Ljepota nade beskrajno se nastavlja u tragovima autora kao za pogođenom divljači u planinama. Poezija je krionizacija Duša drugačijih u ničemu drugom sem u igrama… Za preostale - knjige su velike šuplje kosti, A izrazi nespokojnih ostaju sačuvani u slovima Za oživljavanja nova iz tišine snova… Zemlja trajno prolazi kroz svemir i srce u mnoštvu prožimajućih svjetova A što ostaje zauvijek mesmerizacija je - poezija spajanje života i hipnotiziranih mrtvaca… I sve je lutanje raznih Duša i opsesija ljubav – kukavni rad žlijezda u začaranim krugovima beskrajnih svjetova…

OTKRIVANJE SAMOĆE za Pola Ostera Ne diraj stari očev brijač za mrtvo lice to što je ostalo u gradskom podrumu nesređen je muzej nekadašnjih dana. Ne diraj u to, u lutke i dječje igračke stare fotografije, dječje crteže i bube dokumenta o noćima, časopise i kozmetiku… Ne diraj u porodicu podrumsku u pregorele osigurače i stare čaše futrole razne, istekle kartice i vinske zapušače, Ne diraj krhotine slomljenih ogledala ne diraj spojene, nevidljive ruke koje brižljivo spremiše tu preostalu sobu. Tamo su još ornamenti naše kuće Ne diraj u odjeke posljednjih riječi U pohranjene podrumske nježnosti...

RAKOVI TALISMANI

Živim zvjerske dane. Vodeni sam čas. Moja ljubav zna tek po koju riječ Tako je lijepo uz tvoju krv! Gotfrid Ben

Teratome, nakaznije od nas samih – razorni spojevi u srcu života, u ime jezika Lucifera moćnog virusi osvajaju pejsaže – po prozorima soba, epruvetama sliva se Gorgonina krv. U danima pustiim kao neđelje iza najljepsih izrečenih riječi poslije svakog stila dolaze mikronski vladatelji svijetom tvorci novih, raznesenih oblika... u samotnim sobama i klinikama ispisuju dijagrame po kostima – po istorijama i sjećanjima... maštovite linije – virusi – neuroni, mape haosa i melanoma... Oči traže izgubljene boje – rakete fotografišu krajolik – antene prenose misli na krajnjim mjestima Sve je moguće, svijet je moguć… A ti – usamljenik Ulisove pjene, zakleti čuvar posljednje vode vraćaš svijetu izgubljene slike – slažeš riječi, poruke i oklope... u toploti vode i sunca čuvaš prvi život... skupljaš duše utopljenih mornara i lunatika sa dna okeana očaravas Sirene – meduze nježne –

A svi drugi bili bi mrtvi u tom lavirintu i ništa saznali ne bi sem slika pakla pod znakom tvojih Histriona... ....................................................... ....................................................... ....................................................... Pratiš tragove izgubljenih brodova i govor spasonosni razlivaš svijetom... začaravaš vrela ljeta, tijela i boje sutone i zore...legendama ljubavi živiš u carstvu slavnog Abadona... San ti je put ka vječnom proljeću i plovidbe morima zelenih euglena znak uskrsnuća je u tvojim oklopima ponovno rođenje i srce čisto... ...i dna morska odakle ide Noć rituali Strijelca i Škorpiona izvore nevinosti, čari i vaskrsenja u bezvremenom svijetu sanjaš – dukljanske Parke... U tamnom sjaju vodenih dubina bijeli su ti bogovi Lotosi – i školjke tvrde čuvarice bisera... i znak dolazeće Ribe na vječnom horizontu...

DALEKI DODIRI

...A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde – vrtoglavo. D. Kiš

Još uvijek imam u duhovnom i sobnom neredu taj zatureni, smežurani plod, kozmos u čijem skladu su stisnuti tišina i vrijeme, sva ljubav i mir svijeta. Kao da sam ga skinuo sa mistične krošnje što sjenku i hlad daje iskušenicima, ili ga je u moje rasute stvari umetnuo kakvi rimski hodočasnik s početka Narcisa i Zlatoustog. Plodovi divljeg kestena nosili su se kao amuleti u džepovima, ušiveni u postavama, skriveni od mnogobrojnih uroka i zloća svijeta. Jednu sam veliku ljubav pohranio u njemu. Sjećanja koja nijesam uspio zapisati skupila su se i stvrdnula ispod osušene kore. Kao da je nijedan drugi do onaj iz okoline Sant Alfia iz crne šume Carpineto, među sicilijanskim kršima i pelinom. Pojavljivao mi se još davno u groznicama ranih delirija, kao živopisno čudo, utočište i prepoznato božanstvo. Uzimao sam s vlažne trave, ili zemlje, zasjale plodove s krugovima zapisa, u bojama nastalim spojevima vode, zemlje i sunca. Neki su tek izvirivali iz raspukle koružbine kao usnulo biće što lagano otvara oko. U njima su se prvi put mogli vidjeti detalji ovozemaljskog svijeta, ili u tajanstvenom povratku davno zaboravljeni i napušteni prizori, koji se iznova ukazuju začuđenim očima. na sjajnim plodovima divljih kestenova ispod zelene kore vidi se u septembru crni trag duša mrtvih to je nešto najnevinije izašlo ponovo vani — kroz uticaje zemlje i korijenja lišća i sunca sve drugo ostaje zauvijek u zemlji.

Kad sam nešto iznimno želio mogao sam naći u tek ispalim plodovima divljih kestenova. Stajao sam često ispod ogromnih lisnatih stabala, gledao kako sunce iskri u lišću i arabeskama granja. Čekao sam da se pod uticajem prirodne sile otkači i strmoglavi ka zemlji baš meni namijenjen okrugli čisti plod. Bilo je to kao prizivanje duha, prepoznavanje najdraže duše skrivene u dalekim dodirima, koja je jedino tako bila dostižna kroz razvijanje i otvaranje zelenih ljuštura. Onda, kad padne uzimao sam plod i nježno ga držao na dlanu, gledao u boje i tamne šare kao da prepoznajem nečije lice, neki lik, izraz ili poruku koja je stizala iz krugova svjetlosti i sjenki i davala ponovo znakove nečijeg glasa, ili postojanja. Nikad nijesam dirao plodove koji su pali sjedinjeni u paru, u simbiozi davnog spoja koji nije moglo razdvojiti ništa, ni vrijeme ni nesreće nekih udaljenih slučaja. To me ispunjavalo osjećanjem neke idealne ljubavi koja je prošla blaženstvo postojanja i sav pakao nesreće i nestajanja. Ali je ostala jaka i spojena sve do novog obasjanja u zametku tečnosti i žila, u putevima prirode, ili boga koji su održali to spojeno stanje i iznijeli ga ponovo na svjetlost sunca. U njima je bila slivena ljepota boja i krajolika iz raznih vremena, postojanost života i ljubavi, kao u nekoj vječnosti, gdje su u nježnim bojama, riječima i glasovima, obitavale zaturene duše.

SLOVO «N» Oduševilo me iznenada jedno otkačeno slovo, Odletjelo je kao ptica iz riječi i rečenica Pobunilo se protiv upotrebe i brisanja; To slovo - koje je u smislu pisanja kao Dan u nizu vremena, ili svjetlosti – Dok bijah odvojen od svakog drugog svijeta osim njegovog - slova riječi, misli i cirkulusa koji se mogu porediti s paukom kad Kuću gradi! Bio je to očigledan pokušaj pobune svih slova Jer sva slova i riječi zapaliće jednoga dana sve lavirinte neobuzdanih misli Izaći će iz Mašina kao mozgovi opitni... I to slovo – oduševljeno – malo i veliko «N» Kakvo vrhunski simboličko slovo – BAŠ ONO – «N» - Nepoznati izvršilac svačega oznaka čuvane tajne čije otkriće se glavom plaća «N.N» - giljotinirano parče jezika «N» - Nebo/Nada/Neznanac/Ništa/Nepoznato /NEVINOST/Nemoguće/Nedodirljivo/Neshvatljivo/ /Nestanak/Noć/Neviđeno – Ah kakvo slovo Nesanica Noćna. . .

NEPOZNATO DRVO

Dragici Mugoši i Kolji Mićeviću

Uhvatilo se žilama za sudbinsku zemlju kao riječi u mislima tako čvrsto i duboko, Muzikom lišća u vazduhu se hrani i treperi kao muza Ulhre dok čita nepoznati jezik u Unutrašnjoj sobi. U našem stablu kljuje vječno opaka ptica dok u mraku grane streme prema svijetu, Naše duše bljeskaju u kamenu i moru Seta primajući u sebi svu snagu opake ptice leta – Valerijevo ogledalo traže lica pjesnika – U spoju palme i granja čuje se šišarka zvučna do kamena u valovima dolje – do Morskog groblja u burnim akvarelima setskih barki i kanala, Prelazimo zauvijek naše mostove do druge obale tamo likove svoje tražeći u beskraju nebeskom i morskom... Set – Francuska, Restoran «Le Nautic» 1. VIII 2010.

PUTOVANJE U SUTOMORE

Adamu Zagajevskom

Htjela je da postane pjevačica, slušali smo je za Prvi maj u Omladinskom domu pjevala je hitove Silvane Armenulić. Tada smo išli kupaćim vozovima u Sutomore uspravljeni na vrelom vjetru na krovovima vagona sa dlanovima crnim od kolomasti. Gađali su nas kamenjem kontrolori s crvenim kapicama, kao u filmu Roberta Aldricha – bili smo Lee Marvin and Ernest Borgnine. Stajali smo uspravljeni sa licem prema vjetru, lećeli zetskom ravnicom kroz topole i breze kao stepski vukovi sa tek izraslim zubima. Maštali smo da jednom tako, na Puškinu odemo u Lenjingrad, Budimpeštu, Lavov... Tuda je jednom prošao i Titov Plavi voz, uklizio je u stanicu kao Galeb u Emirate, pionirke u suknjicama boje voza mahale su crvenim zastavicama i vrištale. Kroz Sozinu smo ležali potrbuške na vagonskim lastrama, zakačeni za šrafove i krovne ventilacije, urlalo je kao u paklu kroz zemlju i dim od dizelke. Onda smo sjurivali ka plaži u spasonosno more poput letećih trkača iz zamka Šaolin, bačali se u talase i plivali prema Italiji. Plaža je bila galerija tijela, raznobojnih gaćica i malenih grudnjaka namazanih maslinovim uljem i medom. Turisti su jeli po plaži pilad i lubenice, mi smo tražili Čehinje, Mađarice i Vojvođanke, jeli uljane krofne sa šećerom u prahu.

Jednom sam se plivajući sudario s njom pjevačicom iz Omladinskog doma, Činilo mi se da je gola u kupaćem boje mora bila je kao Marseova riba u zlatnim gaćicama, Otplivali smo daleko u paru kao delfini, onda je tražila da je gnjuram duboko do dna i algi tijela su nam dražili dodiri, voda i sunce... Hvatao sam je za sise i snažno gurao kroz valove, voda nas je zanosila i štitila od pogleda — Željeli smo da je kopno daleko, da nema kopna, tako se igrali danima sve do kraja dalekog ljeta. I kad se gradić pretvarao u tihi zaton sunce se još žarilo po tijelu i koži, Ulazili smo u kupe, među zadahe i sagorele turiste, gledali se i pretvarali da nije bilo ništa, kao u Čehovljevoj Šali.

KARCER tako je bliska i daleka ta logorska soba kao prostor za dugo čekanje pisma niko ne dolazi skinuta je sa spiska dežurnih samo anđeli čuvari tihih prostora samoće ispod niskog oljuštenog plafona i kamen se rastavlja u napuklinama zida prostor je osmislio lično Franc Kafka i ugao visokog prozora prema očima i pravac kratkotrajne svjetlosti što raskriva kapke kao krila sobne bube otvaraju se i zatvaraju vrata i vide se uzalud jer ovo je sasvim unutra i niko ne može ući Osim njega koji tuda neprekidno prolazi tako lagano da ne primjećuje taj hod Kao da postoji samo sjenka unutra a sve drugo obilazi oko spoljašnjosti koja izgleda sasvim obično kao svi drugi prostori na svijetu

IZOSTAVLJENI DJELOVI

Crno mlijeko zore pijemo te noću…

P. Celan

otvorim oči osjetim strah kao plijen u pustinji čega ću se prvo sjetiti šta ću danas i sjetim se u takvom jutru Tebe pokušam napraviti razliku između toga i smrti osjećam u tijelu krvi i pogledu odvojenost i samoću u sobi i po svijetu širi se moje buđenje u tišini i tijelo u prostoru između kreveta i plafona dvije ugaone svjetlosti u prozorima tek neki život u svjetlosti zadrhti proljeće prema to malo sunca i zamislim te onda u tom probuđenom haosu da postojiš i onda znam da nijesam sasvim mrtav možda se neću sjetiti svega ali zar nije svejedno u tankoj svjetlosti koja je još u očima i sve je odvojeno od mene neki udaljeni predjeli i ulica prazna iza zida kao da nije završen san... da se ne smije pogledati jer svijet je skroz odvojen kao sada taj otisak gdje je bilo tvoje tijelo između unutra oko mojih ruku kao izvučen odlivak iz bronze kao izvađen organ ispod ušivene rane — a osjeti se da je bio tu po toj nepomičnosti koja se skuplja s nadom oko praznog mjesta.

PUSTINJSKA Raskošne igre izvodili su Amorovi demoni u završnim satima kao na kraju života pijani i zaneseni legli smo ali je strast došla kao plima u skrovite zalive i bol je dolazio iz špilja prošlosti i prožimao noćni trans u zoru crvenu od sunca i buđenja bilo je još vlage koja je držala krv i život neobične vlage u beskrajnoj pustinji Kada smo sprali sve to u kupaonici znao sam da je gotovo da je kupanje Venerino skrivanje iza otoka noćnih u koje se pretvarala soba i riječi koje smo rekli kao igle pod noktima A smrt je svejedno drhtala u srcu ulazila unutra igrala se otkucajima i tijelo je treperilo između dvije nježne kože pripijala se smrt i izgledalo je da tako može doći vječnost kao u snovima što udaljavaju trenutke i bojazan da će ostati unutra prolazila je kroz opne plazmu i membrane onda sam se nadao da neće — da ću izdržati svim srcem te nalete bolne što navaljuju kao jesenjski vjetar preko povijene trave Soba se pretvarala u crvenu zvjezdastu kutiju ostalo je cvijeće u središtu tih događaja obgrljeno sitnim gorskim krunicama rozim kao pluća puna tuberkuloze jedan lijepi krug usred sjenke uvelosti

ŠOPENOV POVRATAK For Ewa Sonnenberg Kad su Rusi okupirali Poljsku jedan je soldat u domu Šopenovih bezumno smrskao tipke na porodičnom klaviru. U tom stravičnom nokturnu zaplakala je i Konstanca Glatkovska dok su Frederikove note rušile se kao crne stepenice nad Varšavom. Poetese znaju biti skandalozne semantiku natopiti suzama riječi učiniti čistim i bezgrješnim, kao ime od sunca iza planina na licu obrisi drevnih toposa Baltik/Polonia/Montenegro. A on je u baldahinu Aurorinom sanjao Warzawu i Kleeov stan za ptice na dnu jezera Switez kišne kapi i hrizanteme... A madam je rekla: Ovdje na Pere Lachaise sve je od pjesnika klavira osim srca, srce je u Poljskoj. Vratili su ga s peharom zemlje u optočenoj kutiji za nakit Tu najveću dragocjenost koja je ikad u istoriji prešla granicu Poljske. A sve balade, preludije i nokturna komponovao je kapima krvi, koje su padale kao jesenske ruže u slikama rasutog lišća po varšavskim ulicama —

Ima takvog lišća i u Šleskoj, te uzajamnosti u krvi i prstima, Ogledalo okačeno odmah iznad zemlje Magični prag. (Warszawa, 2008.)

Ljubeta Labović rođen je 1956. godine u Barama Kraljskim. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Podgorici, a studirao je na grupi za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Labović piše i objavljuje poeziju, prozu i eseje o poeziji. Objavljivao je u časopisima ARS, Poezija, Romboid, Poeteka, Vestnik, Ljetopis crnogorski, Apokalipsa, Ex Symposion, Poetikon, Quorum i dr. Objavio je knjige poezije i lirske proze „Tanatoide/oblici smrti“ (1987), „Gospodar kaveza“ (1997), „Nedostajanje“ (2004), „Chambre interiure/ Unutrašnja soba“ – dvojezično crnogorsko-francusko izdanje (2010), „Neću da se budim“ (2011) i “Rasipanje biblioteke” (2015) Labović je bio umjetnički direktor Ratkovićevih večeri poezije od 2007– 2010., a učestvovao je na mnogobrojnim regionalnim i međunarodnim susretima i književnim festivalima, Voix Vives (Živi glasovi) – Set/Francuska, Europoetika – Budimpešta, Stih u regiji – Hrvatska, Sarajevski dani poezije, Grad teatar – Budva, Barski ljetopis , “Republika Poezija” i dr. Osim u Crnoj Gori, gdje je zastupljen u najznačajnijim antologijama i pjesničkim izborima, poezija mu je objavljena u cjelovitim antologijama u Francuskoj, Italiji, Poljskoj i Makedoniji i u mnogim regionalnim i inostranim časopisima, sajtovima i publikacijama. Dobitnik je nagrade „Risto Ratković“ za knjigu poezije i lirske proze „Neću da se budim“ za najbolju knjigu na bosanskom, crnogorskom, hrvatskom i srpskom jeziku objavljenu 2011. godine. Poezija mu je prevedena na engleski, francuski, italijanski, mađarski, slovenački, poljski, makedonski, slovački i bugarski jezik. Član je Crnogorskog društva nezavisnih književnika 25

Gerard Reve

LJUBAV Brat Zec je veoma želio da on i Brat Vjeverac žive skupa. „Tako rado bih došao kod tebe da živim, Brate Vjeverče“, govorio je Brat Zec. “Ali ti živiš na drvetu, a ja se peti na drveće ne mogu. Da imaš barem neku rupicu! Ali, eto, nemaš.” “Ali ti imaš rupicu, zar ne?” odgovorio je Brat Vjeverac. “Ja bih, zapravo svoje drvo u tvoju rupicu morao zasaditi, onda bismo zauvijek bili blizu jedan drugome.” “Kakva sjajna ideja”, smatrao je Brat Zec. “Misliš da to može?” “Valja uvijek probati”, rekao je Brat Vjeverac. “Otkopčaj mi gaćice.” Brat Zec je bio malčice zatečen, ali ipak je učinio ono što mu je Brat Vjeverac rekao, otkopčao je uslužno Vjeverčeve gaćice. “Sviđa li ti se moje drvašce?” upitao je Brat Vjeverac. “Da”, odgovorio je Brat Zec. “Uhvati se onda čvrsto za njega. Zar se stvarno ne možeš ispeti na njega?” “Mislim da ne bi uspjelo”, odgovorio je Brat Zec. “Suviše je sklisko a čvornovato.” “E, onda ćemo zasaditi moje drvašce u tvoju rupicu”, odlučio je Brat Vjeverac. “Skini gaće.” “Mora li to zaista?” upitao je Brat Zec snebivljivo, ali je ne časeći učinio ono što je Brat Vjeverac od njega tražio, jer ga je toliko mnogo volio i tako je strasno želio da žive skupa. Snažno i naglo zagrize Brat Vjeverac u Brata Zeca i svoje golemo kurčev-drvo sunu od pozadi u zečji rupičak, tačno ispod njegove vrtirepke. „Mislio sam na sasvim drugu rupicu“, rekao je Brat Zec. „Au!“ „Zabuna je nemoguća“, odgovorio je Brat Vjeverac. „I ja vjerujem da će uroditi plodom. Što ti imaš slatko rupence, Brate Zeče. Moje stabalce može cijelo unutra. Mogu čak i da ga pokrećem tamo-amo. E, sad možemo zauvijek ostati jedan uz drugog. I što više moje drvašce u tvoju rupicu ulazi, to više ću te voljeti. Kako ti se to dopada, Brate Zeče?”

“Pričinjavaš mi užasan bol, Brate Vjeverče”, rekao je Brat Zec, “Ali ja sam strašno srećan zato jer ćemo uvijek živjeti skupa, i zato što me toliko voliš. Osjećam to naprosto iz dubine svoje rupice, da ćeš me sve više i više voljeti.” Prijevod i bilješka o autoru Ljubomir Đurković

Gerard Kornelis van het Reve (14. decembar 1923. – 8. april 2006.) Amsterdam, Holandija. Gerard Reve sa W. F. Hermansom i H. Mulischom čini ,,veliku trojku,, holandske poslijeratne literature. Prvim romanom Avonden (Večeri) potigao je veliki uspjeh kod publike i kritike. Njegov roman De vierde man (Četvrti čovjek ) iz 1981.g. bio je osnova za istoimeni film Paula Verhoevena. Reve je bio jedan od prvih autora homoseksualaca u Holandiji. Često je vrlo eksplicitno pisao o erotskoj privlačnosti i seksualnim odnosima između muškaraca, što je mnogim čitaocima bilo šokantno. Ipak, to je radio na ironičan, duhovit i njemu svojstven način, što je doprinijelo da homoseksualnost postane prihvatljiva za mnoge čitaoce. Važna tema za njega, koju je često kombinovao sa erotikom, bila je religija. Reve je izjavio da je dominantna poruka cjelokupnog njegovog stvaralaštva izbavljenje ili spasenje od materijalnog svijeta u kom živimo. 27

Željko Jovović (Iz knjige “Snovište”)

KRATKO O UZVIŠENOSTI Običan nesrećan lišen empatije optimizma bilo kakve nade... Zar ovo nije potpuno uzvišeno?!

PODNOŠLJIV OSJEĆAJ NEIZVJESNOSTI Kaže kako sam joj se jednostavno dogodio i kako upotrebljavam neke vještine da bih njeno oko otvorio i gdje sam tajni nauk izučio? Jedva čeka da me vidi i ja jedva čekam da vidim nju.

NA NIVOU Imala je lijep osmijeh i dupe tvrdo poput kamena. Duboko grlo i zdrave zube. Depilirana na visokom nivou.

GOVOR Ako sam umro danas ili sjutra ako umrem a možda mi se to dogodilo preksinoć ili sam prosto ostao živ? – umrijeti ili nikada ne umrijeti ili svakodnevno umirati...? Nemam snage, ni vremena, juriti misli koje dodiruju površinu pakla iza mojih obrva. Nemam snage udahnuti dan! Tako se borim s teškim mislima bez nade da me ohrabre odsustvom... Karmen je dama u crnoj haljini do poda – neke nove predstave nova lica nove maske... Govor je koji podrhtava u mojim grudima!

I APOLINERA SAM UBJEĐIVAO Ljudi, ne starite! Uozbiljite se! U svakom od vas poezija tinja. Ljudi, ne starite! Naši apartmani su uredno sređeni grobovi. Zato ne starite! U društvu pokojnika uvijek mjesta ima i dobar ručak tamo nas čeka – ne starite! Misli su nam pune suza. Ne starite! Trčite ka pijanoj mladosti u starosti. Ne starite! Ne obazirite se na glasine – lažu! Mene poslušajte! Čitajte poeziju, tamo tražite sve o čemu govorim – poezija je u vječnosti zato je uvijek mlada, uvijek stara... Ne starite i sve će doći na svoje. Apolinera sam ubjeđivao, nije me poslušao. I Zoni sam rekao. Kad bi znali šta mu se dogodilo odmah bi prestali stariti, ovako vas moram ubjeđivati. Ljudi, prestanite stariti!

VAZDUH JE BIO TEŽAK Dok su ,,rogovi letjeli kroz nebo” čovjek je postao uznemiren, konfuzan... Vazduh je bio težak kao život. Kao lucidnost H.H. Holmsa – Slivkovog brižnog oca, njegovih eksperimenata. Edmunda Kempera koji je kao četrnaestogodišnjak ubio babu. Vazduh je bio težak kao sablasna atmosfera u kući „dežurnog sumnjivca” Ed Gejna, ,,koji je prvi orgazam doživio kada je ugledao majku kako s ogromnim nožem u ruci čereči u šupi svinju obješenu o gredu”. Težak koliko i misli ,,hanoverskog vampira ” Frica Harmana koji je prodavao meso svojih žrtava. Vazduh je bio težak dok mi se tijelo raspadalo među: papirima, formularima, kutijama, dnevnom štampom, nedjeljnicima, lošim vijestima, lošim spikerima, lošem vremenu, lošim navikama... Među: orbit žvakama makazama heftalicama cigaretama žutim kesama... Tijelo mi se raspadalo! Toga dana vazduh je bio težak!

GRAD – SUICID Ne mogu bez gradova, sivih zidova, starih zgrada. Ne mogu bez gradova, fabričkih dimnjaka. Ne mogu bez gradova, izduvnih gasova iz automobila. Ne mogu bez gradova, neonskih reklama, bilborda... Ne mogu bez gradova i ugljen monoksida. Ne mogu bez ,,ljudi iz gradova”. Ne mogu bez gradova – jedino u njima mogu razmišljati o samoubistvu. Svakodnevno me lome, ali im opraštam zato što ne mogu bez gradova. Ne mogu bez gradova samo u njima umijem disati. Ne mogu bez gradova, samo u gradovima postoji gradski prevoz. Ne mogu bez gradova! U gradovima bez kojih ne mogu postoje zgrade i podrumi. Ne mogu bez gradova, opasnosti koje vrebaju. Ne mogu bez gradova u kojima dišem, živim, umirem i vaskrsavam u gradovima bez kojih ne mogu. Ne mogu bez gradova u kojima milioni mojih misli lutaju potpuno slobodno i bezbrižno... Ne mogu bez gradova koji me svakodnevno iznova ubijaju i vaskrsavaju.

Ne mogu bez gradova koji u sebi kriju vjekove gdje sam slobodan da lutam kroz njihovu viševjekovnu dušu. Ne mogu bez gradova prepunih laži i istina, surovosti i ljubavi, plemenitosti i gordosti. Ne mogu bez gradova, zabluda i skepticizma. Ne mogu bez gradova čiji oblakoderi zaklanjaju sunčevu svjetlost. Ne mogu bez gradova koji znaju biti samo gradovi. Ne mogu bez njihove utrobe. Ne mogu bez sebe a ništa ne znam sem da sam grad...

Željko Jovović Poezija: ,Vidici“ 1994. ,,Na krilima feniksa“ 1995. ,,Mandala“ 1997. ,,Apokrif podsvijesti“ 2000. ,,Neprofesionalno ponašanje“ 2000. ,,Snovište“ 2015. Romani: ,,Who“ 2001. ,,Snovi Meri Džejn“ 2003. ,,Nesanica“ 2007. ,,Replika“ 2012. ,,Snovi Meri Džejn“ (izmijenjeno i dopunjeno izdanje) 2013. Drama: ,,On“, drama -1998. Scenski adaptirana. Radio drame: ,,On“ 1998. ,,On“, drugo izmijenjeno izdanje 1999. Poetski teatar: ,,Neprofesionalno ponašanje“ 2000. ,,Barouz“ 2000. ,,Čarls Bukovski“ izabrane pjesme 2001. Poezija, proza i književna kritika Željka Jovovića zastupljena je u raznim časopisima, zbornicima, izborima naše savremene književnosti, panoramama... Poezija mu je prevođena na engleski jezik. Član je Crnogorskog društva nezavisnih književnika. 35

Kemal Musić

BAVARIA Htio sam da izvedem strogu ravnicu na mjestu gdje ću praviti kuću. Angažovao sam bager, koji je odmah spustio raonik u ledinu. Počelo je tlo da vibrira. Da se rastresa busenje. Auspuh je ostavljao crn trag po travi i preoranoj zemlji, a gusti sivkasti dim štipao za oči i uvlačio se u očne i nosne duplje. Kroz sve to, protinjao se smrad pregorjele nafte, a meni se činilo da miriše i uživao sam kao narkoman. Pokazivao sam vozaču dokle da kopa, gdje da spusti raonik, gdje da obrati pažnju na ravnicu… I tako to. Mašinista ni pet para nije davao na moje trčkaranje, pokazivanje, objašnjavanje. Nije fermao to što ja mašem rukama, vičem, upirem prstom… Visila mu je zalijepljena cigara na kraju lijeve usne. Jednom rukom je držao upravljač, a drugom šaltao mjenjač mašine. To što na mene nije obraćao pažnju, ne znači da nije dobro obavljao svoj posao. Naprotiv. Ravnica za kuću je bila kao salivena. Kao da je vozač imao ugrađenu vaser-vagu na mašini, ili u svojoj glavi. Kad je završio, mašinista je skočio sa povisokog vozila, obrisao rukavom čelo, ispljunuo cigaru i pogledao me: – Valjal ti, šefe? Dođe mi da mu zalijepim šamar, zbog ovoga “šefe”. To je uličarski žargon, i način da poniziš onog kom se obraćaš. Ali, suzdržah se i ništa mu ne odgovorih, nego iznijeh karton bavarie, kojoj bijaše istekao rok. Podijelih svima po bocu a ja, naravno, ne uzeh da im nazdravim. Rekao sam da ne podnosim pivo. Da sam počeo petkom da idem u džamiju i da mi vjera ne dozvoljava da pijem. – Halalite, ja ne pijem – rekoh. Svi su se začudili tome. Sjetili su se, valjda, kako sam prije nekoliko dana, trešten pijan, ispovraćao karirani stoljnjak u jednoj lokalnoj kafani, kako mi poslije toga žena nije dala u kuću da uđem, nego sam otišao u gradski park, legao na klupu, pokrio se Pobjedom, i tu dočekao zoru. Sjetili su se, valjda, da sam u džamiju ušao samo ono kad sam bio na ekskurziji. Možda su se sjetili da do skoro ni fatihu nijesam znao. Ali ništa nijesu rekli. Malo su me zbunjeno gledali, a onda navalili na bavariu. Karton se ispraznio, dok si rekao keks. 36

Mašinista je hvalio pivo. Govorio kako od njega nema boljeg pića. Kako bi na ovako toplom danu i mrtvoga u život vratilo. I nanovo se čudio kako mogu odoljeti da ni gutljaj ne popijem. Nijesu komunalci primijetili moje pohlepne poglede prema žutoj pjenušavoj tečnosti, niti su ukapirali da čežljivo pratim svaki njihov gutljaj, da mi ide voda na usta kad čujem klokot niz njihova grla. Nije im ni na kraj pameti bilo da krijući zatvaram oči i zamišljam lednu kisjelkastu tečnost kako mi hladi i obliva utrobu, a ja rastem od užitka. Ne, nijesu to primijetili komunalci. A i ko bi, brate mili, to primijetio pored hladnog piva na tako vrelom danu. Ne bih ni ja da sam bio na njihovom mjestu. A to što nijesam uzeo pivo, možda samome sebi nikada ne bih oprostio da nakon nekoliko dana mašinista ne zaglavi u bolnicu. Morali su da mu ispiraju stomak. Zavukli bi mu, pričao je, neko crijevo kroz nos i tako izvlačili pokvarenu bavariu iz njegovog organizma. – Dolazilo mi da umrem. Što od muke zbog te sonde koja imaše, siguran sam, pet metara, što od smrada koji je izlazio iz mene – pričao je mašinista. I, kažu, ni dan-danas pivo da smisli ne može. Mašinista je još pričao da se bio toliko napio da nije znao kuda vozi. – Uđem ja u moju fiću i krenem prema Kaševarima. Bilo je tu vožnje malo po putu, malo ispod puta, malo povrh puta, ali sve bi dobro dok ne dođoh do onog dijela gdje su radili nekakve propuste. Kako su pored puta stajale betonske cijevi velikog promjera, mislio sam da su urađeni tuneli i htio sam tuda da prođem. Dam gas i zaglavim se. Ni tamo ni ovamo. Najgore, fića ušla cijelim prednjim krajem, do pola vrata, i ne mogu da otvorim. Tu sam ostao sve do jutra, dok nijesu došli radnici i izvukli me – pričao je mašinista. Čuo sam te priče, ali me nijesu interesovale. Bitno mi je bilo da je mjesto za kuću sada ravno kao tepsija. Šetao sam po toj ravnici, mjerio je koracima, planirao na koju stranu da okrenem kuću, gdje da napravim ulaz, da li dnevni boravak da gleda prema Kukuljama ili prema Rosulji. Ili na neku drugu stranu…

KAKO JE DŽAKA DOČEKAO TITA Iz neobjavljenog rukopisa Nedokazive istine Lameka Cisuma Pojede nas inflacija. Ubi tranzicija. Ratovi. To unosi nervozu. Sve manje strpljenja u redovima za gorivo, zejtin, so, brašno... Gradskog prevoza i još ponečega nema, a naš Džaka nakrivio šešir, s kraja donje usne mu visi cigara. Konstruisao je fijaker i vozi putnike. Rasovo – Bijelo Polje i obratno. Dva konja ciganca sa Strojtanice vuku kočiju. U njoj se truckaju putnici. Na prednjem sjedištu Džaka drži uzde. Po asfaltu zveckaju konjske potkovice. Džaka priča kako je ispratio djecu u inostranstvo. Kako su i neke njegove komšije otišle preko bijela svijeta – u neizvjesnost. Kako je i sam razmišljao da krene, ali nije mogao. Jer, ko bi sada prevozio ovaj narod. – Ljudi prodaju kuće i imanja. Odlaze za Njemačku, Švedsku, Luksemburg... Boje se mobilizacije, boje se rata. Vidiš, ovdje voda gori. Ljudi daju grdne pare za pasoše i te šengen vize. Prodaju sve što imaju. Zadužuju se. Vratiće kad zarade pare tamo – priča Džaka dok mu cigara, zalijepljena za donju usnu, landara gore-dolje. Džaka ponekad popravi šešir lijevom rukom. Desnom garakne konje da brže idu. Pređe pogledom preko putnika, i nastavi priču o iseljavanju, o tome kako ga jeza hvata od napuštenih kuća, kako osjeti neku prazninu u stomaku kad čuje da još neko planira odlazak u inostranstvo, iako zna da će im tamo biti bolje. – Šta bi i ovdje radili? Mučili se kao ovo ja. Sastavljali kraj s krajem. I neka idu – rekao bi Džaka s gorčinom u glasu. Onda bi nastupila poduža šutnja. Samo su odjekivale konjske kopite. Prolazilo je vrijeme, a Džaka je vozio svoju kočiju, pričao putnicima priče. Pominjao kako je ondje gdje je počeo da pravi hotel, nekada bio kafić „Na četiri hrasta“. Jeste, baš tako se zvao – Na četiri hrasta. Gazda-Džaka, stari frajer, nakrivljenog šešira i s cigarom što visi sa donje usne, onako kako visi cigara Taličnom Tomu, postaće milioner. Glas mu kao kod Vlada Kalembera za kojeg su pričali da pije po nekoliko kokošijih jaja dnevno i pešes kocki leda, da bi naštimao 38

glas za onu njegovu legendarnu „Volio sam Sanju i noću i danju“. Volio je i Džaka Sanju. Volio Tanju. I Suadu. I bogtepitaj koju još. Ali je bio poznat po svojim zajebancijama. Nezapamćenim forama i fazonima. I Tita maršala je volio. Fotografiju, luksuzno uramljenu, Titovu okačio na zid. U Džakinoj kući je bilo kao u onoj priči iz čitanke Drug Tito gleda sve nas. Jer, Džaka je, umjesto u Allaha, vjerovao u Tita. Jednom ga je, čak, i uživo vidio. Ono kad je sedamdeset šeste pruga prošla kroz Bijelo Polje. Narod se skupio na željezničkoj stanici u Nedakusima. Sve blista od pionirskih marama, petokraka, zastava. Orkestri su bili spremni da zasviraju dobrodošlicu. Govornici se zadnji put preslišavaju pred nastup. Policajci tog dana strpali u ćuzu sve problematične sugrađane, a i ovdje, ispod policijskih kapa motre na svakoga. Kuće sve taze okrečene. Ljudi ošišani, okupani i obrijani. Recitatorima drhte papiri u rukama. Tog dana su i fabrički pogoni obustavili proizvodnju. Nijesu radile ni berbernice. Ni sajdžinice. Ni pekare, ni knjižare. Čak ni Ćafa na Ćukovcu nije pržio ćevape. Svi su došli da vide Tita. Da mu mahnu, da mu se osmjehnu. Da mu aplaudiraju i kliču. I Džaka je te sedamdeset šeste ostavio svoj alat, i uputio se prema željezničkoj u Nedakusima. „Možda se baš meni posreći da stisnem Maršalovu gospodsku ruku“, razmišljao je. A prije nego što je krenuo, stao je mirno ispred Titove slike i vojnički ga pozdravio. – Vidimo se, druže Starti – viknuo je, a kuća se zaljuljala. – U Nedakuse bijaše došao bijeli svijet – pričao je Džaka. – Kad sam vidio sve te uparađene ljude, malo sam se uplašio. Ali, progurah se do pruge, u prve redove. Odjednom, iz pravca Kisjelih voda ukaza se Plavi voz. Pisak lokomotive parao je nebo. Zarivao se gore u bistro plavetnilo, a onda se spustio kao božja objava da je Tito stigao u naš grad. Bila je to oda veličanstvenoj posjeti. Učinjenoj časti Velikog predsjednika malom gradu. Nama su oči rasle. Srčane komore i pretkomore se širile. Grudi nadimale. Kočnice Plavog voza su zapištale. Lokomotiva usporila. Na prozoru Plavog voza pojavio se Tito. Oči mu koliko nebo. Ruke mu taman tolike da nas sve odjednom može zagrliti. 39

Vode Lima su stale. Maršal se nasmijao. Sunčevi zraci se postidješe. Tito ispruži ruku u bijeloj rukavici. „Drug Tito nam maše. Osmjehuje nam se“, razmišljao sam i bio srećan kao nikada. Činilo mi se da baš u mene gleda i da meni maše. Voz polako krenu, a ja pesnicu stisnuh čvrsto i stavih je na čelo. Iz mene izađe pjesma: Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo. Pjevao sam i išao za vozom. Valjda opčinjen osmijehom Oca svih nacija i njegovom rukom u bijeloj rukavici, nijesam ni primijetio da je voz sve više ubrzavao, a ja trčao za njim ne skidajući čvrsto stisnutu pesnicu sa čela i ne prestajući da pjevam. Kako je klaparanje voza ubrzavalo, tako sam ja brže trčao, ne skidajući sa sljepoočnice čvrsto stisnutu pesnicu. Okolinom je odlijegala moja pjesma, zvuk kretanja voza i povremeno pisak lokomotive. Trčao sam bjesomučno, ne vodeći računa što za mnom ostaje krvav trag od izrazbijanih stopala. Ne vodeći računa što sam odavno izgubio iz vida voz, i što ga nikada stići neću. Pred mojim očima je bila Maršalova slika. I to mi je bilo dovoljno. Kasnije su me, desetak kilometara od željezničke, našli onesviješćenog na šinama, sa čvrsto stisnutom pesnicom na čelu, i ni dan-danas ne znam je li Tito stao na pločnik bjelopoljske željezničke stanice, ili nam je samo mahnuo sa prozora plavog voza – ispriča Džaka. Onda ućuta, pa ošinu konje kandžijom. – Đi, dorate! Zveket konjskih kopita prolamao je nebo...

Kemal Musić, rođen 1972. godine u Godijevu kod Bijelog Polja. Objavio romane „Žig“ i „Nešto nalik punom mjesecu“, te zbirke priča „Zasjeda“, „Luda kuća“, „Kad su vukovi gladni biće oštra zima“, „Priče o malim i velikim čudima“ (sa Radomanom Čečovićem) i „Zasjeda i druge priče“ (izbor) . 40

Novica Vujović

RIJEČI *** Dešava se da nas izlasci odvedu U potpuno nepoznate djelove grada. O tome govorimo sa dosta hrabrosti, ali diskretno. Više je zgrada povezanih velikim parkom. Više ulica sa kućama u pozadini I rijetko sređenim dvorištima. Više dječaka koji manirom drevnih umjetnika Ispisuju grafite. Više golubarnika na krovovima zgrada, jer su tu najbliži slobodi. Ovdje ima i ljudi koji ljeti spavaju kraj Otvorenog prozora – kao i ja. *** Ivana stanuje u zgradi preko puta hotela, na par kilometara od obale (tako je njeno prisustvo stvarnije) Nosi crne majice I izlazi u devet. Ne ide na posao, pije pivo I čita POLITIKIN ZABAVNIK. Jednom je (dok smo sobu dijelili sa žutim leptirima) rekla kako Živi sa iluzijom srećnog preokreta i Cijeni jedino irske pisce.

*** Šta bi sve bilo drukčije da sam rođen u drugom gradu, nekom fotogeničnom predgrađu. Ovdje se svakako misli na one bez velikih katedrala, klubova književnika, hipodroma. Ima neke sjete u vraćanju Trgu na koji izlaze sve naše ulice. Izbrijani muškarci (već odavno oženjeni) igraju se klikerima, a onda pravac tuširanje i večera. Sve je podređeno pravilu velike poeme sa citatima i iscrpnim objašnjenjima. Laka uočavanja, međutim, još ne znače i imenovanja. Komšija sređuje automobil, Jedan je od onih koji vjeruju u Kola kao u muziku sedamdesetih. To bi, uz igrače našeg kluba, koji su te sezone ušli u prvu ligu, bilo sve čega se mogu sjetiti.

*** Ja se, evo, vozim a da i ne primjećujem kako nas je vrijeme povezalo: uspavanog putnika pored, ženu lijevo koja jede sendvič, studente sa dvolitarkom piva naspram. Voz je, uočavamo, naviknut na šine i tu ne treba ništa mijenjati. Naša tjelesa izbacuju vazduh, naslonjeni iščekujemo ulazak u veliki grad. Bratstvo je veliko, Na početku kao i na kraju – Isto je Otvara li neko vrata ili Jedemo slatko crno grožđe. *** Za stolovima se ljudi tiho dozivaju, dodole promiču između naših zgrada u torbama nose rječnike – poklon rudara čuvenih američkih rudnika, koji su radeći prekovremeno ispod debelih slojeva rude iskopali učaurenog leptira, radujući se što će o svemu moći da govore kada se opet sretnemo.

*** Ogrizak jabuke u korpi, Moja glava u zatvorenom Ptičijem kavezu, Oslobođena Svih metafora, Svedena na jednu upotrebnu vrijednost. Pišem o Jednom od onih plašljivih dječaka Koji kod kuće imaju gomilu knjiga O herojskim podvizima. Uopšte, postoje poučne priče, Postoje čak i čudne priče, Ali moja rečenica je nabudžena Kao gradski bilbordi. U njoj je malo života Još manje krvi, čak ni za Jedan dan (r)evolucije.

Novica Vujović je rođen 1981. godine u Nikšiću. Objavio knjige poezije - Vođen bojom noći (2002), Riječi (2008). Dobitnik književne nagrade Spasoje Pajo Blagojević (2007), učesnik mnogih književnih festivala. Zastupljen u više zbornika i antologija. Knjiga Riječi je prevedena na bugarski jezik, i objavljena u Bugarskoj. Član je Crnogorskog društva nezavisnih književnika i Mediteranskog kulturnog centra. Saradnik je u nastavi na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost na Cetinju. 44

Ilija Aščić

PRLJAVE MISLI Sjedio sam u svojoj rupi i gledao neki stari film s Marlonom Brandom, jedan od onih filmova u kojima Marlon još nije bio dosadni debeli prasac, kad je nazvala Petra. Bila je pijana kao krava i jedva sam uspio skužiti što govori. - Ostavila sam onog kretena! Dosta mi je svega! KOJE GOVNO! Ne mogu vjerovati da sam bila s njim pola godine! - Rekao sam ti da je dečko prdež, ali nisi me slušala. Nisam li ti rekao da dečko kojeg mama i tata uzdržavaju ne vrijedi ništa? - Gle, daj mi nemoj sad i ti moralizirati. Dosta mi je moraliziranja! Još je neko vrijeme pljuvala po njemu. Kao i svi bivši, taj tip Brunobio je smrad i bio je kriv za sve. Pripalio sam cigaretu i pušio, čekajući da završi s pljuvanjem. Kako se sve te cure samo spetljaju s tim idiotima, ako su već takvi idioti? Dok ga je barila, bio je poseban. Nitko nije bio kao on. Bio je jebeni Savršeni. Imao je Ono Nešto. Kužio ju je. Zabavan, duhovit, otkačen. Iste valne duljine. Vozili su se skupa biciklima, ležali su skupa u travi, kupovao joj je što već muškarci kupuju ženama kad udvaraju. Tako je to sa ženama. Dok je s njim, onda je taj frajer najbolji na svijetu, onda je taj tupan njen Dragi, Jedini, to je Ljubav, TO JE TO!!!, kao kad dobiješ na lotu, a kad uslijedi brodolom, odjednom okrenu ploču: bijes, ogorčenost... Čudno je to, ali tako stvari funkcioniraju. Zašto je uopće došlo do brodoloma i što je jadni idiot skrivio, nemam pojma, a nije ni bitno.Napokon je zastala da uzme daha. - Čuj, možeš li doći po mene, da me odfuraš doma? - Da dođem po tebe? - Da. Tu sam u Vintagebaru. Prošla je ponoć, nema više tramvaja, a nemam love za taksi. Đizus, zašto te kuje uvijek zovu mene, kad im treba pomoć, prijevoz, lova, trkeljanje o bivšim jebačima? Zovu u bio koje doba dana kao da sam call centar. Dođu tu, prebace nogu preko noge, piju moju cugu, puše moje cigarete, seru u mom WC-u. I pričaju, pričaju, pričaju. A kad im treba bušit pizdu, onda ih nema na vidiku. - Znači ja sam ti besplatni taksi? - E gle, daj nemoj srat. Hoćeš doć ili nećeš? 45

- Okej, obučem se pa dođem. - Daj dođi što prije, tu sam sama – zapovjedila je. Film je ionako već bio gotov. Propustio sam kraj. Obukao sam se, uzeo ključeve od auta i spustio se dolje na parking. Krntija je nešto zezala s paljenjem, ali u cjelini je bila poslušna. Izvezao sam se na ulicu i krenuo. Imao sam pola sata do tog Vintagebara, pola mi treba da odvezem Petru doma, pola da se vratim kući. Ode mi barem 60 kuna na gorivo. Jebiga, nezaposlen sam, računam svaku kunu. Lova od zavoda za zapošljavanje više ne dolazi. Stanarina za vratom, režije, računi. Moram pljunuti 3 soma za registraciju auta. Kad bih barem mogao prodati tu krntiju. Ali tko će kupiti krš star 15 godina. Gotov sam. Nema nikakve šanse da se izvučem iz govana. Potonut ću potpuno. Za maksimalno dva mjeseca sam na ulici. Koji mi kurac sve ovo treba? Zašto ne znam reći ne? Neka ide pješice ako nema za taksi. Nisam je ja guzio zadnjih pola godine. Evo me konačno ispred tog bara u kojem su se okupljali šminkeri i foliranti. Poslao sam poruku Petri da čekam vani u autu. Na nogostupu pred barom bila je masa žena, pljugale su i kulirale. Bile su na sve strane, sve redom jedna bolja od druge, sve mlade, zgodne, sređene, jebozovne, suknjice, uske hlačice, sisice u dekolteima, ali ne možeš ništa, samo gledati. A kad tako gledaš hrpu mladih pičaka, to je kao da ližeš sladoled kroz staklo. Bile su to uglavnom cure od 20ak godina, dakle barem 10 godina mlađe od mene. Prisjetio sam se tužne činjenice da nisam guzio skoro godinu dana i da bi mi dobro došlo malo seksa. Čovjek ne bi vjerovao da je to moguće, ali moguće je. Sam pogled na njih me uzbudio. Često bih se više napalio gledajući zgodne seksi komade, nego jebući neku bezveznu žensku. Bokte, vidi onu kratko ošišanu crnku u utegnutim hlačicama! Uvijek sam se palio na kratko ošišane. Vidi onu malu u crnoj haljinici i visokim cipelama! Uff! KAKVE NOGE! Zamišljao sam kako joj zavraćam haljinicu i zavlačim ruku u gaćice. Majko mila, da mi je staviti njene noge na svoja ramena i uvaliti joj jezik među guzove! Pušio sam i u mislima ih razodijevao jednu po jednu. Bio sam pravi erotoman, imao sam potenciju kao klinac od 17 godina. S godinama nije postajalo ništa lakše, a šansa da ikad guzim takvog komada bila je sve manja. Što sam ih dulje gledao, kita mi je bila sve ukrućenija. Jebeni život sa svojim besmilenim ograničenjima, svojim nužnostima i uvjetovanjima! Bio sam kao gladni vuk koji se mota oko stada ovaca. Bio sam pun iskonskih želja, prljave misli bujale 46

su u meni kao u vulkanu, ali bio sam previše umoran da ih ostvarujem. Nisam imao love, a kad nemaš love, nema ni karanja. U normalnom svijetu bilo koja od tih cura ušla bi sa mnom u auto, odvezla bi se sa mnom, a onda bismo se bezbrižno ševili cijelu noć, prekidajući ševu tek da odemo u WC i da popijemo koju čašu vina. Ali živimo tu gdje živimo, u mračnom lavirintu predrasuda i suludih inicijacija, s užasnim teretom koji su nam preci natovarili na leđa. Svi smo sami u svojim željeznim kutijama, nesposobni da se spojimo jedni s drugima bez spletki i podvala. Samo glumimo bliskost i zajedništvo. Pretvaramo se da se kužimo. Ali nitko se ne kuži. Kako se to dogodilo? Stvarno nismo normalni! Čak su i majmuni pametniji od nas. Čekao sam desetak minuta, ali Petra nikako da se pojavi. O bože, stvarno sam idiot!Previše sam dobar, a ljudi to besramno iskorištavaju. Treba joj strpat kurčinu u usta, a ne vozati je po gradu u 1 iza ponoći. Izišao sam iz krntije i otišao na cugu u birc preko puta. Sjeo sam za šank i naručio pivu. Pio sam pivu i pljugao. Za stolom kraj mene sjedile su tri ribe, tri zgodna komada,20-25 godina. Ribe koje bi svatko poželio pojebati. Načuo sam njihov razgovor. Pričale su o tome kako se natječu koliko će frajera odjebati u noćnom klubu. Stajale bi kraj šanka, očekujući da im neki frajer priđe, počasti ih nekim koktelom, viskijem ili rijetkom irskom pivom, a one ga onda odjebu na što brutalniji način. Sprdale su se s jadnim idiotima koji su trošili lovu na njih. A onda bi se zgražale jer je dečko prebrzo odustao, jer nije bio uporan i trudio se oko njih. Svaka je priča bila okrutnija od prethodne. Pričale su kako su cijelu tu večer motale nekog jadnika, pile koktele na njegov račun, a onda su ga odjebale. Jadni tupan nije kužio igru, mislio je da će za par koktela ubosti pimpek u jednu od njih. Nema glupljeg stvorenja od prosječnog muškarca kad mu mrdneš pizdom ispred nosa. Dečko nije kužio kakva je to igra. Ali skužit će prije ili kasnije. Da je bio pametan, naručio bi kurvu. Priča je išla dalje. Postalo je naporno slušati to. O bože, glupe pičke i njihove jebene igrice! Kad sam popio cugu, pljunuo sam lovu i otišao do auta. Petra je stajala kraj auta i pušila. Imala je visoke kožne čizme i neku kratku suknjicu, premalo je reći dopičnjak, jer joj je jedva pokrivala gaćice, a ako bi se naguzila ne bi ih ni pokrivala. Ni dekolte nije bio za baciti. Imala je crnu kosu vezanu u rep, a šiške su bile odrezane ravno iznad čela. Crni je make-up dodatno isticao njeno bijelo lice. Bila je zgodna kao sam vrag. Bila je i pametna cura. Koji je vrag vidjela u 47

tom klipanu? Zašto te žene ne uspijevaju prokužiti te šugave folirante, već padaju na njih kao zrele kruške? Uskočila je u auto. Bila je bijesna i odmah je počela mljeti. Kukala je kako su muškarci govna, kako je svaki uvijek samo sjebe, kako danas nema normalnog tipa, sve ili primitivci ili podlaci ili mamini sinovi i u stanju su sjebati ženu na najogavniji način. U stanju su lagati i pretvarati se mjesecima da su nešto što nisu, samo kako bi se dokopali pizde, kao nekog magičnog blaga, a onda zbogom. Stara priča, uglavnom točna. A taj njen tip bio je pravi podli podlac koji se pretvarao da je super dečko, a onda ju je sjebao. Vozio sam i slušao je kako kenja. - Pazi što je napravio! Zabunom je meni poslao poruku koju je napisao svom frendu. A znaš što je napisao u poruci? - Nemam pojma. - Da sam mu dosadna! I da bi jebo moju frendicu Anu. Da mu se kurac diže na nju!To je napisao! Jel možeš to vjerovat? - Pa dobro, ali što je loše rekao? - ŠTO JE LOŠE REKAO?! TI MISLIŠ DA SAM JA DOSADNA! - Svi su dosadni, zaboga. Tko nije dosadan? Ne znam nikoga tko je zanimljiv. Svi samo foliraju da su cool i da su fora. - Naravno, nema čovjeka koji može zadovoljiti tvoje uzvišene kriterije! Ti si jebeno poseban! Misliš da si poseban jer si pročitao par knjiga. Kad god se napiješ, lamentiraš o Platonu i o špilji. E to je dosadno! Kao da nitko drugi nije čitao Platona! Sad je bila bijesna i na mene. Frktala je kao da će nekog ubit. - Znaš što ja mislim? – rekoh. - Mislim da je vrijeme da ti konačno meni daš pizde. Zaboravi tog pedera. Petra me pogledas kombinacijom čuđenja i zgroženosti. - Znala sam ja da ti mene želiš jebat! – reče optužujući, kao da je time nepobitno utvrdila neku moju gadnu duševnu manu, neki neoprostiv grijeh. - Da, i? Zašto mi ne bi dala malo pice? I ja sam čovjek! Gledaj, taj tvoj tip te guzio više od pola godine, a sad veliš da je pravi šupak, jer veliš da želi guzit tvoju frendicu Anu. Jel tako? Pa ako takvima daješ pizde, zašto ne bi dala i meni? Što meni fali? Gledala je u mene bez riječi, ne shvaćajući kako mogu biti toliki primitivac. Žene i njihove jebene predrasude! Ako se u dlaku ne uklapaš u njihov koncept, ako nisi kliše iz ženskog časopisa, odmah te prekriže kao pokvarenog skota.

- Znaš li da u ovom trenutku na svijetu ima nekoliko tisuća hidrogenskih bombi, dovoljno da cijelu zemlju spraši među zvijezde? – lamentirao sam, dok sam jurio autom preko mosta. - Dovoljan je jedan psihopat za kormilom pa da se to i dogodi. Pogledaj one luđake u Washingtonu, samo traže koga će napasti. Prst im je stalno na okidaču. Kužiš? Smrt nam je za vratom. Zašto se onda ne opustiti i ne dopustiti si malo bezbrižnog zadovoljstva koje nikome neće štetiti? Petra je gledala u mene kao u osmo svjetsko čudo. - Zašto si ti tako primitivan? - Zlostavljali su me kad sam bio mali. Odmahnula je glavom i nastavila gledati pred sebe. Zaustavio sam se na semaforu na Vukovarskoj. Crveno je trajalo i trajalo. Amy Winehouse je pjevala s radija. Imala je sjajan glas ta riba. Lomio je sve pred sobom. Život je dolazio iz nje, pjevala je iz duše. Spustio sam ruku na Petrino koljeno. U prvi mah nije reagirala. Krenuo sam rukom dalje prema njenom međunožju. Jebiga, htio sam je malo opipati, makar i preko najlonki. Na kraju krajeva, cijeli taj besmisleni cirkus je bio zbog nje. Pogledala je prema meni, frknula prezirno i zatim izišla van, snažno zalupivši vratima. Automobil iza mene je bijesno zatrubio, jer se upalilo zeleno, a ja nisam bio startao iste sekunde. Ubacio sam u prvu i krenuo. Vozio sam dalje prema istoku, osjećajući se kao totalni idiot. Automobili su jurili oko mene. Vozio sam kući i udisao smrdljivi gradski smog i ispušne plinove kroz otvoren prozor auta, nezaposlen i 30 godina star, a za to vrijeme bogati su se vozili u svojim luksuznim limuzinama, preseravali se na večerama u Hiltonu i Sheratonu, ispijali viski i karali najbolje pičone u svojim penthouseima i kućerinama u sjevernim dijelovima grada. Bila je to uobičajena subotnja večer u Zagrebu.

Ilija Aščić (1980) Diplomirani novinar i fotograf. Kratke priče dosad je objavljivao u Večernjem listu, Zarezu, Vijencu, 24 Expressu, časopisima Književnost uživo, ARS itd. Finalist natječaja Prozak za 2015/16. Piše kratke priče i fotografira. Živi u Zagrebu. 49

Aleksandar Gavranić

BOGALJ DIJALEKTIKA Melanholija je umrla prošlog vikenda nakon što su je ispržili u tiganju i mazili njenu glavu testerom. Horizontalno poetski ? Verikalno fašistički ! Planiram da se ubijem. To je kukavički. Moram da se ubijem. To je pesimistički. Želim da se ubijem. To je mazohistički. Ubijam se. To je pretenciozno. Ubio sam se. To je dosadno. Strijeljaj profesore ! Demontiraj pozorišta ! Zapali knjižare ! To boli! I treba da boli. 7. Kada ti neki matori mudrac bude govorio kako nešto da uradiš uradi sve potpuno suprotno i sve će izgledati kao da si se zajebao nećeš imati para nećeš imati prijatelja nećeš imati ništa osim osjećaja da si se bar na trenutak sudario sa čitavim kosmosom i sve je nekako pokleklo pred tobom čak se i bog upišao u gaće.

8. Manijak je progutao ličnost, započeo istezanje sa kolutovima unazad, okrenuo trbuh prema svjetlosti. Bušilica brrr brrr brrr! To sam ja nekada i sada, istorija u malom, moja majka tetka strina sa ujnom ujakom babom sestrom, familija na fotografijama u gaćama od leopardovih obraza i Bodlerove simbolike kuvana jela pečena jela miješana jela ( kašikom ili kutlačom ) trpam u usta sve što može da se proguta, jedem žirafe, masne mrave u klozetu, slušam ploče, istoriju klasične muzike Herr Strauss, molim jedan valcer, igram sa životinjama, kepecima, sa indijancima u travi, gutam skakavce dok muzika umire, vještačko disanje ne pomaže prirodno disanje ne pomaže alkoholičari nose brkove brkovi nose vaške vaške su navučene na heroin kolaps sistema ne umijem da čitam ne umijem da pišem ne umijem da postojim ja sam mizerni mentalni otpadak imam noge koje dijagonalno funkcionišu isisavam polku muzem taktove rasturam tango imam prase na navijanje 51

koje nosi štikle ide kod frizera umiva brkove igramo se realnosti i davimo osjećajnu majku ( POHUJ BLIŽNJEG SVOG ) igramo se realnosti i davimo ustajalog oca ( POHUJ BLIŽNJEG SVOG ) igramo se realnosti i davimo igramo se realnosti i davimo igramo se realnosti i REZ 25. Ljubio sam stomak nakon večere jer mi je dopustio da pojedem masnu zvijer na štiklama. „Draga gospođo Prasico vodila si ljubav sa mnom sa toliko posvećenosti da ću ti pružiti priliku da posljednji put uživaš u mirisu bijele tečnosti” rekao sam i nježno ga uzeo u svoje krilo. Meso se raspadalo uz zvuk saksofona.

17. Posmatram je prije spavanja dok visi sa ukrašenog plafona. Konopac je slomio njen vrat. Večerao sam kuvanog pingvina i prao tanjire vještim pokretima. Prodao sam pokvareni automobil. Jednom smo se zagrlili bez potrebe a onda nas je dugo bilo sramota. Možda sam ipak trebao da je spasim.

Aleksandar Gavranić (18.07.1988) , glumac i pjesnik. Radi kao slobodan umjetnik. Urednik je emisije Hermanova sonata – radio Krš. Objavljuje poeziju u časopisima Agon, Beton, Zarez, Ars i Kritična masa. Dobitnik treće nagrade za neobjavljenu knjigu poezije na Ratkovićevim večerima poezije 2015. godine. Uskoro objavljuje novu knjigu pod nazivom „Usta“. 53

Zoran Vujović

FIKTIVNI POLJUBAC Mjesto događanja: ČISTILIŠTE Jedna kafana Lica: Štajli, stanar čistilišta, gazda kafane i sve po potrebi Popova, Jelena Ivanovna, stanarka čistilišta, gost kafane Lejdi Ana, stanarka čistilišta, gost kafane Aglaja, generalova kći, Jepančina, stanarka čistilišta, gost kafane Julija, Kapulet, stanarka čistilišta, gost kafane Nina Zarečna, stanarka čistilišta, gost kafane Ofelija, stanarka čistilišta, gost kafane Doći će i jedan čovjek, podstanar kafane Doći će i Smirnof, Grigorij Stepanovič Doći će i Ričard, vojvoda od Glostera Doći će i Knez Miškin, Lav Nikolajevič Doći će i Romeo, Montagi Doći će i Trepljev, Konstantin Gavrilovič Doći će i Hamlet, Danski kraljević

I scena Kafana Kafana izgleda jednostavno. U dubini je šank s dvije barske stolice. Na tabli iznad šanka stoji napisano „kafana“. Dva su stola sa po tri stolice. Jedan lijevo naprijed, drugi desno naprijed. Namještaj je sive boje. Pod je crne boje. Po podu su razbacane, bez ikakvog reda, igračke. Loptica, cucla i još neke druge stvari. Poput pištolja i noža. Ima i nježnijih stvari. Cvijet, na primjer. Peškir. Ove predmete niko ne dira. Ponekad ih neko gurne nogom samo. Ne smetaju nikom. U donjem desnom uglu, šest stepenica na gore, nalaze se bijela vrata sa brojem 12. Lijevo u uglu su crna vrata. Nemaju broj. Unutra je Štajli ( osrednjih godina, srednjeg rasta, plave kose, obučen u radnički kombinezon). Unutra su i Popova (osrednjih godina, srednjeg rasta, ima crnu bujnu kosu, vidno našminkana, obučena u elegantnu crnu odjeću), Lejdi Ana (osrednjih godina, visočijeg rasta, ima plavu kosu, obučena u blijedo zelenu laganu haljinu, cipele na nogama su nalik na baletanke, ali nijesu), Ofelija (osrednjih godina, nižeg rasta, vitka, crne kose, obučena u bijelu kratku spavaćicu), Aglaja (osrednjih godina, nižeg rasta, plave kose, blijedog lica, elegantno popunjena, obučena u do grla zapučenu haljinu modre boje), Nina Zarečna (osrednjih godina, malo visočijeg rasta, ima smeđu kosu, obučena u plišanu sivu haljinu do koljena) i Julija (djevojka u najljepšim godinama, srednjeg rasta, obučena u izblijeđelu crvenu haljinu, sa cvijetom u crnoj kosi). Atmosfera u kafani je prilično usijana. U smijehu, igri, razonodi u ispijanju alkohola. I u blagoj histeriji. ŠTAJLI: (na koljenima kleči) „Čini mi se da niste pravični prema meni...(muca) ...jer ja nenalazim ništa loše u tome što je on rekao...“ AGLAJA: Neeee! ŠTAJLI: Šta „neeeeeee“?! (smijeh kod ostalih žena) AGLAJA: Nije „...što je on tako rekao...“ nego... ŠTAJLI: Dobro, dobro (ponovo klekne) „Što je on tako mislio... (mucajući) Htio je da se posljednji put sastane s ljudima... (muca)...da zasluži njihovo poštovanje i ljubav, to su vrlo lijepa osjećanja...“ AGLAJA: (odgurne ga) Nemaš poooojma! (smijeh)

ŠTAJLI: (ljutito) „U jednih sve uvijek ispada lijepo, a u drugih ni nalik na nešto...“ POPOVA: „Vi ne umijete da se ponašate u ženskom društvu!“ (namjesti se ispred njega) ŠTAJLI: (sasvim drugačijim, gromkim glasom i drugačijim stasom) „Izvinite, ali ja umijem da se ponašam u ženskom društvu!“ POPOVA: „Ne, ne umijete! Vi ste nevaspitan i neotesan čovjek. Pristojni ljudi ne razgovaraju tako sa ženama!“ (poli ga pićem. Opšti smijeh) ŠTAJLI: „Ah, to je vrlo zanimljivo! Pa kako da razgovaram sa vama? Na francuskom...(ljuti se)...Madam, žuvu pri... Kako sam srećan što se usraste u mene...(čisti kombinezon. Svi se smiju) POPOVA: „Glupo i neuljudno“ (pokaza mu ispružen mali prst. Najveći smijeh do sada) JULIJA: (popela se na šank) „Oooo, Romeo, Romeoooo! Wherefore art day (thou) Romeo? (svi je nijemo posmatraju) Dany thy father and refuse thy name. Or, if thou wilt not, be but sworn my love and I’ll no longer be a Capulet.“ ŠTAJLI: (u zanosu, kao veliki ljubavnik i zavodnik) „Shall I hear (njegov engleski je očajan)...more or shall I speak at this?“ (svi se nasmijaše) JULIJA: (imitira ga) „Šol oj hor mur or šol oj spok ot bus!“ (smijeh. Baci mu se sašanka u zagrljaj. Padoše na pod. Svi se nasmijaše. Dok sve ovo traje žene ispijaju poprilično alkohol) ŠTAJLI: Fala ti, Julija. Samo se ti pravi Englez! OFELIJA: „O, milostivo nebo, pomozi mu!“ ŠTAJLI: Važi, Ofelija, sunce, idi ti u manastir! Ofelija (podiže ga sa poda) „O, kakav divan tu posrnu duh! To bistro oko dvora, vojske mač... (hoće da mu skine tregere od kombinezona) ŠTAJLI: „Dont tach!“ (udari je po ruci. Gleda Lejdi Anu) OFELIJA: „Ta riječ i jezik mudrosti i znanja, a cvijet i nada lijepe države...(skoči mu u zagrljaj i nogama obavi struk)... vaspitanja primjer...(svima je smiješno i zabavljaju se osim njega)...ogledalo mode...“ (zaliza mu kosu. Smijeh) ŠTAJLI: Ajde bježi, luda! (odgurnu je) NINA ZAREČNA: (uhvati ga rukama za vrat) „Zašto ste rekli da ste ljubili zemlju po kojoj sam gazila? Mene treba ubiti (vidi se da je ona najviše popila) Tako sam umorna. Trebalo bi da se odmorim! Ja sam galeb...Ne, ne, ja sam glumica“. 56

ŠTAJLI: (istrgao se iz njenih ruku. Vidno iznerviran, ode iza šanka i izvadi pušku) E, ajde, galebe, da te vidim kako letiš! Ajde! Ajde marš svi odavde! L. ANA: (pljunu ga) ŠTAJLI: Dobro, Lejdi Ana. Dobro, majku mu jebem, dokle više ovako? (L. Ana ga gleda. Gleda on nju. Pogrbi se u tijelu, sa uperenom puškom u nju i sasvim promuklim i hrapavim glasom) „Zašto me pljuješ?“ L. ANA: „Što za tebe nije smrtni otrov to“ (svi se smiju) Čuje se Zvono ŠTAJLI: (gleda u L. Anu, podiže objema rukama pušku u vis u znak predaje) „Nikad ne bih došao sa slađega mjesta“ (reče onako, za sebe, rezigniran) „Tvoje oči, gospo, okužiše moje“ (drugim riječima „Što me gledaš tako?“) Sve zaurlaše kao znak protesta -„Uuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!!!“ (gromki smijeh) ŠTAJLI: Ajte, ajte. Ajte, pa se smijte napolje. Ajde, vrijeme je da se ide u krevet. Čujete li, zvonilo je, izlazi napoljeeeee! (prodra se. U guranju, jedna preko druge, u smijehu, ispijanju još po jedne, izađoše napolje. Štajli zatvori vrata i nasloni se na njih) Aaaah! (uzdah olakšanja. Sruši se odjednom na pod) II scena Između zemlje i neba Mrak je na sceni. Pali se odjednom uzani svjetlosni krug pažnje tačno u centar scene, koncentrisan na par cipela u sredini, jednu žensku i jednu mušku. Pola minuta ćutanja. Mrak. Odjednom ponovo svjetlo. Širi svjetlosni krug i dalje koncentrisan na par cipela. Svjetlo je crvene boje. Čuje se nečiji korak. Još jedan. Dva. Koraci. Sve više. Bat koraka. Marš. Traje trideset sekundi. Strašan grom. Nakon jednog minuta ćutanja cipele se počnu mrdati. Sve se više mrdaju. Na površinu polako izlazi neki živi organizam. Sve se više vidi. Munja. Još strašniji grom. Organizam se sve više pomjera. Izgleda da je umotan u neku zelenu foliju natočenu zelenom ljigavom tečnošću. Izgleda kao da je od te tečnosti i sačinjen. Vide se ispružene noge. I ruke se vide. Ipak, to je čovjek. Ali glava se ne vidi. Batrga se. Kao da se želi osloboditi ljigave folije i još ljigavije tečnosti. Gromovi. Poče odozgo, ne može odozdo, padati po jedna kap. Svakih šest sekundi i učestalije. Na svaku kap koja ga ubija čovjek ima sve izraženije reakcije. Cipele su 57

razbacane. Na svaku kap koja nastavlja da ga ubija čovjek sve blaže i blaže reaguje. Navikao se na kapi. Uživa čak. Polako ustane. Kliza. Pada. Više puta kliza. Toliko puta padne. Nekako uspostavi ravnotežu. Čuči. Polako sad ustaje. Ustao je. Sad kiša kapi poče padati. Čovjek raširi ruke. Nejgove raširene ruke prelaze s obje strane granice do kojih kiša kapi pada u širini njegovog stava mirno. Muzika se neka čuje. Neka jako prijemčiva za uvo muzika. Čovjek skupi ruke uz tijelo i polako uspravi glavu gore. Podiže ruke ka gore u širini i granicama padanja kiše. Muzika je sve glasnija. Poziva na ritam tijela, srca, duše. I glava je tu. Odjednom stade kiša. Čovjek se od laganih pokreta i traženja sa sopstvenim ritmom, poče sve žešće i žešće mrdati. To prelazi u žestok ples, ne baš poznatog karaktera. Kulminira ovaj prizor sve jačom muzikom i plesom i na kraju se završava snažnim krikom. Zvuči kao izraz zadovoljstva. I tuge. Užasan krik. Čovjek pade na pod. Umoran je. Neki neartikulisani glasovi izlaze iz njega. Mumla. Ne zna crnogorski jezik. Uporan je u namjeri da iz sebe ispusti pravi glas. Riječ, možda, neku. Ne može. Nervozan je. Osjeća se agon u čovjeku. Sve se više muči. Sad je ljut. Na koga? Iza čovjeka, u dubini, počeše se jedno za drugim, na svake dvije sekunde i učestalije, paliti svjetla uz zvuke nekog zvona. Šest puta. Osvjetljavaju unutrašnjost šest vitrina poređanih jedna pored druge. Unutar svake od njih jasno se vide žene.1 Na svaki zvuk zvona čovjek je imao vidljive reakcije. Tako se našao okrenut ka vitrinama. Ustane. Čuju se bubnjevi. U pozadini pjesma Tina Ujevića, „Svakidašnja jadikovka“.** Polako i oprezno se uputi ka njima. Vitrine su zastakljene. Prilazi trećoj. S lijeva. Polako i oprezno ispruža ruku ka staklu. Jedva ga dodirnu. Vitrina se otvori. Miris koji izađe iz nje čovjek na vrlo čudan način doživi. Ošamućen je. Uživa. Krenu potom ka prvoj vitrini. S lijeva. Njuši. Pokušava da nanjuši. Da omiriše. Mumla. Plazi se u staklo. Viče nešto. Nerazgovjetno. Dodirnu staklo od vitrine. Zastakljena vrata vitrine se otvoriše. Miris koji izađe iz nje takođe ga ošamuti. Omami. Odjednom dobi nagon za povraćanjem. Povrati. Nakon toga, dođe malo sebi. Opet priđe istoj vitrini. Sad se vidi uživanje u istom mirisu. Ode do treće vitrine. S desna. Maše rukom u staklo. Dohvata staklo, vitrina se otvori. Uzdah i uzvik oduševljenja. Pomiješan sa nekom tihom jezom. Ode do četvrte. Pomazi rukom staklo. Vitrina se otvori. Uzvik punjenja nekom, za njega, oslobađajućom energijom. Sve više 1

Popova, Julija, Nina Zarečna, Ofelija, Aglaja i Lejdi Ana, ne vidi se koja je u kojoj

uživa. Dođe do pete i šeste vitrine i u isti tren obje dohvati rukom. Peta se otvori. Skače od zadovoljstva. To skakanje je nekog novog, čudnog karaktera. Dođe do šeste. Čeka da se otvori. Ne otvara se. Maše. Mumla. Urla. Pokušava ponovo dodirom. Lupa. Ljut je. Bijesan. Strašan je taj izraz bijesa. U takvom naletu raznih osjećanja zatvori sve druge vitrine. Taman tad se završi i „Svakidašnja jadikovka“. Čovjek se sruši na pod. Mrak. III scena Kafana Žene su svaka za svojim stolom. U užasno lošem raspoloženju. Štajli čisti šank. ŠTAJLI: (smijeh) Što je, pičke? Ha-ha, ah...(smijeh za sebe)... Što je, pegle? Što je, kurve? (Nina Zarečna ga gađa cipelom) Ha-ha-haaaa! Što ste pale, krave nijedne? (gađa ga Lejdi Ana lepezom) Opaa! Dobro je. Živi smo! Frrrrrr.... Šta ćemo da popijemo, idemo?! (pokušava da podigne atmosferu. Donosi piće) Izvolite, rakija (Juliji). Dozvolite, dupla (Lejdi Ani. Stavi na sto cijelu flašu). Gospođice Aglaja, uhvatiš me za jaja! (nabode ga nogom u guzicu) Uh, izvolite viski. Ofelija, pošto ti moraš u manastir, iiiiizvolite liker! OFELIJA: Hvala! ŠTAJLI: Uhvatiš me za kliker. (smijeh) Nina, jaaaa sam tvoj galeb. Ja letim, letim...(spusti bocu viskija na sto)...na dupe ti sletim! I „gospođice“ Popova, poo....poo...popušiš mi.... POPOVA: Marš! ŠTAJLI: ’Oću! Ha-ha-haaaaaaaa! Taaako! (ode iza šanka i pusti pjesmu, neka house muzika) Iiiii, idemo! Poče da pleše. Pjeva. Smiješno to izgleda. Izaziva žene na ples. Na smijeh. Na kucanje čašama. On ispija rakiju. Žene polako uzimaju čaše, flaše, nazdravljaju jedna drugoj, ispijaju. Jedna po jedna se diže od stola. Polako ulaze u igru, ples, smijeh. Ispijaju. Piju sve više. Na eks. Štajli presrećan. Od jedne do druge u zanosu. Ima svakakvih vrsta plesova. Taman kad su se zagrijali, pjesmi dođe kraj. Druga pjesma: „Kaži zašto me ostavi“ Ljiljana Batler. Situacija se smiri. Žene polako posijedaše. Štajli poziva na ples. Neće nijedna.

ŠTAJLI: Što je bilo sad? Promijeniću pjesmu. Ajde, evo još i alkohola (stavlja flaše na šank. Pokušava da promijeni pjesmu. Ne uspijeva mu. Gleda ka gore) Jebem li ti.. (poklopi usta rukom) Zapjevaše, sve zajedno, ispod glasa, refren pjesme. Ima nešto tužno u tome. Nešto lijepo i nešto teško. Melanholija. AGLAJA: Danas sam sanjala čudan san. Igrala sam scenu kao nikad u životu. U trenutku najvećeg zadovoljstva u igri, osjetila sam jaku zvonjavu u glavi. Neki čudan i neprijatan zvuk zvona...Mislila sam da ću se probuditi. Nijesam, ali kao da jesam.Kao da su se neka vrata negdje otvorila...Osjetila sam miris...njegov miris. U-stajem... (plače) POPOVA: ...Sva srećna, padam na neki pod...spotakla sam se o spavaćicu. Spavaćica pocijepana. Plačem...plačem... plačem...(plače) JULIJA: ...Gola sam. Osjećam njegov dah na sebi. Dižem se. Istrčavam na neki balkon. Kiša lijeee...osvrćem se svuda okolo. Miris...njegov...i glas me mami...(plače) OFELIJA: Ne vidim ništa. Viknem kao luda... ŠTAJLI: Kao? (naslonjen laktom na šank. Smara se) OFELIJA: ...Krenem da skočim sa balkona...čekam...uhvatiće me... NINA ZAREČNA: ...Osjećam...znam...znaaaaam da je tu...čekam...još čekam. I kažem sebi-čekaću! Vjetar mi udara u grudi...(plače)...njegov miris me razbija...na komadiće... LEJDI ANA: ...Ja nijesam bila u spavaćici...nijesam ni spavala, bila sam u nekim dronjcima...Odlučila sam da skočim. Podigla sam glavu negdje ka gore...otvorila sam oči... naprijed, Ana! Zanjišem se...strah me je...pustim da me tijelo nosi. Idem dolje...letim...padam...osjećam da sam sve niže i niže...sve bliže. Uhvati meeeeeeee...(plače)... odjednom ugledam...(izraz bola i ljutnje na licu)... Strah je nestao! Sve sad plaču. I plaču. I plaču. I Štajli plače. Na vratima neko kuca Poustajaše svi kao iz topa. Štajli je najviše začuđen. Prepadnut. ŠTAJLI: Ko je ovo sad? Ko je to?! (polako odlazi do vrata, još polakše ih otvori. Odmah ih i zatvori. Ustadoše žene, jedna po jedna, svaka u svom karakteru, odoše do vrata. Jedna od njih ih otvori. Ne vidi se ništa. Polako se počeše udaljavati. Na vrata se pojavi i nepomično stoji ubog čovjek u dronjke obučen. Na jednoj nozi nosi mušku, na jednoj žensku cipelu. Štajli je iza šanka. Dobro veče! (žene su 60

posijedale za stolovima) Ajde, ajde, ne sazuvaj se! (ispod glasa progovori kad mu vidje obuću. Svi se nasmijaše) ČOVJEK: Mmm...onam...tsan...(svi se smiju). ŠTAJLI: Eoook, kakala, mutu muto, a?! (svi se smiju) Ajde ulazi, promaja je. Promaja je tebi, izgleda, u glavu. (zatvori vrata. Kad se vrata zatvoriše, osvrnu se oko sebe u nekoj blagoj panici. Napravi jedva korak-dva naprijed. Žene ga posmatraju. Vidi se nelagoda na njemu. Mada mu je glava spuštena i lice mu se baš i ne vidi. Nastala tišina i pozornost na njega mu smeta. Štajli ode do šanka, dohvati piće i postavi na oba stola) JULIJA: Sjedi s nama. Ne grizemo. Ne ujedamo. Grrrrrrrr! (zareži put njega. On se prepade. Svi se smiju. Čovjek ispusti neki vrisak. Sve žene vrisnuše isto. Svi se smiju. Zabavlja ih ovaj nijemi razgovor. Krene vrištanje i urlanje na njega. Sve više se zabavljaju. Njemu je neprijatno. Ali, što mu se više približavaju, on sve više ima izraženu potrebu da im osjeti miris. I taj miris ga oslobađa pomalo. Počinje čak dobro da se osjeća. ŠTAJLI: Vidi, vidiii...On bi možda jeb'o nešto! (svi se smiju) Nije ti ovo mjesto za to mure! AGLAJA: Možda nije mure, možda je kure?! (krenu da mu skine dronjke oko pojasa. Čovjek vrisnu i od straha i od uzbuđenja.) OFELIJA: Uuuhuhuhuuuuu! (oponaša ga. I ona pomalo uzbuđena. Sve u smijeh i u oponašanje njegovog uzbuđenja. Sve pomalo uzbuđene. ŠTAJLI: Oli jednu rakiju, kuronjica, da se ugriješ malo? (donosi mu. On omirisa. Na licu grimasa gađenja. Svi u glas „Uuuuuuhuhuu!“) Jes ljuto, jes, a?! (Štajli je ispi na ex) Ajde polako onda, ako nećeš ni pit, ni jebs, nećeš ni mirisat! Ajde mrš! (svi se smiju) LEJDI ANA: Stani, Štajli, polako, hoće on. Dobar je on. (izazovno i put čovjeka. Uze čašu od Štajlija, nasu je rakijom i prinese mu. Čovjek podiže nos, primiče se Lejdi Ani i kao da hoće da dokuči njen miris. Lejdi Ana ga ošamari. Svi se smiju. ŠTAJLI: Alo, alo, ne nego ga nogom našpicaj u glavu! (počeše se čuti neki bubnjevi) POPOVA: I nogom ako treba perverznjaka! ČOVJEK: Aaam, um, hrrr, hm, huuuuuu! (priđe Lejdi Ani, uze joj čašu iz ruke,ispi rakiju.Agh, aaaaaa! (nastade opšta vriska i navijanje. Lejdi Ana ga ošamari. Ošamari i on nju. 61

ŠTAJLI: Biće ođe govana, vidim lijepo! (ode iza šanka. Žene su sve sad na nogama. POPOVA: Udaraš ženu, je li, gade?! (ošamari ga. Ošamari i on nju) OFELIJA: Piiiizdoooo! (ošamari ga. Ošamari i on nju) JULIJA: Aaaaaaaaa! (ošamari ga. On pokuša da ošamari nju, ali se Julija izmače. Čovjek se smije sad) AGLAJA: Smiješno je nešto, je li?(skoči mu za vrat i ugrize ga. Isto za vrat. Čovjek zaurla i strgnu Aglaju sa sebe. Bubnjevi sve jače i učestalije tuku) NINA ZAREČNA: Haaaaa! (zavika put njega kao vrana) Haaaaaaaaa! (Ofelija ga gađa cipelom. Poleće put njega odnekud i druga. Čovjek reaguje bolno,ali sve više uživa i zabavlja ga njegovo kidisanje na njega. Njih i zabavlja i istovremeno ljuti. Čovjek uz zvuke bubnjeva poče hvatati neki svoj ritam. Lejdi Ana ga krenu polako pratiti) ČOVJEK: Oooooo...(nikako da pogovori) Oooooo...! ŠTAJLI: Opaa, muto, opaaa! ČOVJEK: Oooopaaaa! ŠTAJLI: Opala ti kitaaaa! (sve žene u smijeh. Krenuše lagano sve u ples. Neko u ritmu sa svima, neko u svom ritmu i filmu. Uglavnom je ples usmjeren na čovjeka. Polako postaje opsesivan za sve. I nekontolisan. U toku plesa ispija se alkohol, dodiruju se između sebe, raspojasavaju. Kad god čovjek hoće da u tom plesu zaigra sa nekom od žena, biva prihvaćen, a onda naglo odgurnut. Atmosfera se u toj energiji sve više usijava. Bubnjevi su sve jači. Intenzivniji. Čovjek je sve više na meti žena koje ga vuku, skubu mu dronjke, čupaju za kosu. U toku tog plesa on ispušta neke nevjerovatne krike. Sad ima i udaranja nogom u guzicu, šamaranja. Svejedno on se tome prepuštio. Sve ovo sve više kulminira zajedno sa muzikom i plesom. Užasan ritual. Atmosfera je sad sasvim agresivna. Čovjek je vidno iscrpljen. Više puta se našao na podu i ustajao. Žene ga vuku po podu. Udaraju. Ima i krvi na njegovom licu. Što se više vidi krv,to svi zajedno, sve više uživaju u ovom činu. Vriskovi. Urlanje. Režanje. Čovjek je na podu. Ne može da ustane. ŠTAJLI: E,e,e?! Alooooo! Dosta je više, alooooooooooooo! U pičku materinu! (za sebe)

Zvono Ajde više. Ajde, dosta je, zvonilo je!(ništa niko. Ode iza šanka, dohvati dvocijevku i opali. Napokon stadoše svi) Napolje sve, brzo! Vidite li koliko je sati? (pogledaše sve put četvrtog zida) Hoćete li da pucam?! Aaaa?! (kao lud vrisnu. Repetira pušku. Jedna od žena krenu na čovjeka). Ostavi više kad kažem.! Ajde bježi napolje! Brzo, kad kažem! (nekako se napokon smire. Ništa ne progovaraju. Jedna po jedna oblače sve što su skinule, pokupiše i ostale stvari i polako krenu da izlaze. Neka ispije na izlasku još čašu alkohola). Pila bi ti, znam ja. Koliko god hoćeš. Krvi bi pila. Ajde izlazi. Vidimo se sjutra veče. (Izađoše. Vrata se zatvoriše) A ti?! Alo, ajde diži se! Moš li? Moš kurac. Odakle se ti pojavi, obraza ti?! (podiže da. Noga mu je krvava) Ajde śedi, nema se đe ni śes' (stolice su razbacane). Čekaj! (dok podiže stolicu čovjek pade) Ehaaa! A što je ovo ,u pizdu materinu? Ajde nijesi mali, oca mu jebem! (podiže ga na stolicu. Ode do šanka, uze koficu vode i krpu. Poli ga, a zatim obrisa krpom njegovo lice). Eto vidiš, sad si kao nov. Samo potpuno sjeban! ČOVJEK: (smijeh) Umhu ... mm... (mumla) ŠTAJLI: A?! ČOVJEK: Mmm .. onaa .. hm ... (smijeh) ŠTAJLI: Milo mi je viđet da se smiješ, ali te ništa nisam razumio. ČOVJEK: Kahav ... hm ... ŠTAJLI: E, pa jes ... u pravu si. (smiju se obojica. Nasu im obojici čašu rakije). E, moj prijatelju. Ko si da si! Da ti je znati đe si upao. A! Ni ja nikako da izađem iz ove kafane. Jebem ti ... (promumla zadnju riječ) ... Ako me razumiješ što ću da ti kažem ... a kurac razmiješ ti išta. I niko mi ne dolazi ko bi razumio. (za sebe) Eeeee!Kokoške jedne!(čovjek se smije)Smij se ti. Samo se smij. Samo to nijesu kokoške. Ale, aždaje. Vukovi! (pauza) Tvorovi. Miševi. (pauza) Mišulje. Ne znam ni kako se stvarno zovu. Ne znaju ni one. Nikad ih nisam vidio ovakve. Grrr! Uh! Igraju uloge. Koje nikad nijesu odigrale. Čekale jesu. Ali su šipak dočekale. Čekaju i ođe. Igraju. Ali ga igraju, a, mure?! Jesi vidio? ČOVJEK: Grrr ... (zareža) ŠTAJLI: Gr, gr! Pojele bi te za sekund. Nekako si ih opasno naljutio. ČOVJEK: Hm!

ŠTAJLI: Hm. (smijeh)Ljepše su mi, ipak, kad su u svojim filmovima. Mnogo ljepše. I izazovnije. Iako mislim da je ta igra žestoki zajeb. Zajeb i za mene, brate. Svaku noć igram do besvijesti. I Hamleta i Romea i Međeda i Idiota, Trepljeva. I onu životinju od Ričarda. A najviše Idiota, kunem ti se (donese knjige koje su bile iza šanka i baci ih na sto ) Evo, sve ti znam napamet. Otvori koju god oćeš stranu. Od A do G, aaaa! Ne mogu više i neću. Ne spavam e mi dan dođe. Ja ne volim da glumim, brate. Ja glumu ... ne volim. Ja sam ono što jesam. Ali ne moš. Nema ko. Što ću. Glavne uloge, glavne uloge. Sve muškarce su poćerale. Znaš li kakvih je bilo. Ti si nekako, po izgledu, najlošiji od svih. Ali nešto si ... Nešto si ... Ne znam što si! Goli kurac, ko i svi. I ti si neki istripovani Kaligula, a? Jesi li? (čovjek otvori jednu od knjiga) Oooo ... i ti bi da glumiš? (smijeh) Samo si se zajebao ako si mislio da moš bit bolji od mene. No ... (za sebe) To su njihove scene. Njihova polja. I za života i iza života. Ođe. Niđe. Kad bih znao jednu od njih kako se zove (zamišljeno) Kad bih znao da je to ... ja bih je pitao... pitao bih je...(zaplače) Ajde da se ide u krevet. Sad ću da ti nađem ključ od sobe 12. Bi li jeo što prije lijeganja? Šalim se. Ođe ti se samo pije. I to čaj od kamilice. Primijetio si. Samo što se pakuje drugačije. Ajde diži se. (čovjek pokušava da ustane. Štajli hoće da mu pomogne, ali ovaj ne da) Aha. Sam ćeš. Ajde, Kaligula(čovjek kupi knjige sa stola) Oho! Neka, glumče, neka. Ajde. I nauči da prozboriš prvo koju. Ajde, gubi se, na glavu si mi se popeo. Ovamo. Stepenicama. (čovjek polako ode u sobu 12) Dobro jutro (mrak). IV scena Kafana Tri žene su za svojim stolovima. Srećnije izgledaju nego na početku prošlog prizora. Sjede Lejdi Ana, Popova i Nina Zarečna. Dolazi kroz vrata kafane Štajli. Lijeno. Sa kesama punim flaša. ŠTAJLI: Ko? Ko je razbio ova vrata? NINA ZAREČNA: Ja! ŠTAJLI: E, nos slomila kakva si!(otrčaše sve tri za njim) NINA ZAREČNA: Evo ti kvaka. ŠTAJLI: Stavi je u guzicu. Dobićete mućak! POPOVA: Daj, Štajli, što si takav? (molećivo) 64

ŠTAJLI: Ajde bježi tamo! LEJDI ANA: (sjedi) Štajliiii! Kakvo je to ponašanje? ŠTAJLI: Koji vam je đavo od prošle noći?! Što samo nešto kidišete?! POPOVA: Ti kidišeš. NINA ZAREČENA: Ajde, Trepljevče moj! ŠTAJLI: Nijesam ja tvoj Trepljev. Nikad ne bih ubio galeba. U životu. LEJDI ANA: Štajli. ŠTAJLI: Molim?! LEJDI ANA: Štaksi?(nekako prijeteći) ŠTAJLI: Šta ćete da popijete? (vadi flaše i čaše. Poskakaše oko šanka). Samo da budete dobre (stižu i ostale tri. Ofelija zamišljena. U svom filmu. Aglaja pokunjena). JULIJA: O Romeo, Romeo, Where fore art thou (day) Romeo? (poziva Štajlija. Štajli se popne na šank i taman da progovori svoju repliku Julija nastavi sve sama). Ja sam na balkonu, sunce. (gurnu ga sa šanka. U tom naletu dohvata se alkohola. Sve urade isto. Krenu sa replikama svojih uloga). ŠTAJLI: (pokušava da se uklopi) „Ofelija, nimfo!“ (ne čuje ga. Ofelija igra svoju ulogu) O, jebem ti majku! (sve one krenu sa ulogama, tekstom iz prve scene, ali u nekoj žešćoj energiji i u žešćem zanosu. Sve zvuči kao neki kanon. Kao molitva. Na kraju se i Ledji Ana priključi svojom ulogom) Što je ovo, jebem ti ... (promrmlja zadnju riječ) Nina! Aglaja! Popova! Lejdi Ana! „Viđi vraga su sedam binjišah!“(u zanosu) „malen svijet za adova žvala, ni najest ga kamoli prejesti!“ (energično. U ljutnji) Zvono Svi se ukopaše u mjestu. Sve žene uglas: „Rano zvono?!“ ŠTAJLI: (pogleda put gore) Šta? Otkud rano zvono? (panika nastaje) Otkud rano da zvoni (viče)? Znao sam da ovo neće na dobro izaći. NINA: (tiho) Možda i hoće. AGLAJA: Ha-ha-haaaa (vidno srećna. Sve su se skupile i sjele. Julija plače. Od sreće. I nesreće) OFELIJA: Po mene je došao, sigurno! LEJDI ANA: Ja ću da otvorim. ŠTAJLI: Nećeš ti niđe. (uze puški. Prilazi vratima) OFELIJA: Osjećam da ludim. ŠTAJLI: (prepadne se) Luda si odavno, ako nijesi znala. 65

POPOVA: (vikne) Smirite se, šta vam je! Ne vičite! ŠTAJLI: Ti vičeš, jadna ne bila, što ti je? POPOVA: (izvinjava se) Mislila sam... ŠTAJLI: Nemoj da misliš, čekaj da vidimo (ide ka vratima. Otvori vrata i opet naglo zatvori. Sve žene se prepadoše) Haaa...prpa, a? (otvori širom vrata. Nema nikoga). Znao sam da je greška neka ... AGLAJA: Nije greška. Otvori ta vrata. ŠTAJLI: Jesi li i ti pošla po mozgu, jesi?! POPOVA: (vrisne) Otvori!!!! ŠTAJLI: Uuuuu! Što je, đevojke? (Lejdi Ana ode, otvori vrata, sagnu se, dohvati neku kovertu. Gleda je) LEJDI ANA: Julija! Za tebe! JULIJA: Šta za mene? LEJDI ANA: Piše „Za tebe, Julija!“ (Julija dotrči do nje, istrgne joj koverat iz ruku, otvori ga i čita) JULIJA: „Zdravo, draga. Konačno da dođem do tebe. Čekam te ispod-Balkona čežnje. Odmah. Voli te tvoj Romeo!“ (smijeh) Šta ću sad? (frka) POPOVA: Idi,draga. Ti si srećna žena. (poljubi je u usta. Prijateljski. Sve poskakaše oko nje. Ofelija je zagrli otpozadi). AGLAJA: Srećno! (nekako ogorčeno).Julija otrči, zagrli Štajlija ŠTAJLI: Ajde, ajde. Idi...jebi se. Ona se okrenu još jedanput put svih, otrča ponovo da ih zagrli, vrisnu od sreće i istrča. Vrata su otvorena ostala. Zvono Štajli ode da ih zatvori , ali ih neko sa sruge strane pritisnu nogom. Štajli se prepadne i ode za pušku. Ulazi čovjek. ŠTAJLI: Viđi ovoga! Otkud ti tamo, alo?! Kuda si izašao? Ajde ulazi, zatvori ta vrata. Ne... ne... otvori. Ajde izlazite, što čekate (izađoše žene. U izlasku svaka zakači čovjeka. Vrata se zatvoriše) ČOVJEK: (jedan izgovara) D... d... Dobro jutro ... Š... š... Štajli... (smijeh) ŠTAJLI: J... j... Jebo te Smajli. Ajde mrš u krevet. Ajde (ode čovjek polako u sobu br 12) Kakva noć! (zamišljeno) Kakav Romeo?! (mrak)

V scena Na žici visi tabla sa natpisom „Balkon čežnje“ JULIJA: (stoji na šanku, to je balkon čežnje) „O, Romeo, Romeo whrefore art(day)thou Romeo“ (osvrće se. Doziva. Nema nikoga) Romeo, Romeo (počinje neka napolitanska pjesma, a sa lijeve strane se pojavljuje Romeo i viče. Nešto nalik na romski jezik. Nerazgovjetno dosta. On je u kabanici, gumenim čizmama, sa kantom za zalivanje cvijeća) O, Romeo! (iznenađena. U nevjerici) O Romeo, Romeo, wherefore art...(uskače joj u riječ Romeo, opet na jeziku nalik romskom. Maše kantom ljevo-desno kao da zaliva cvijeće. Na podu je jedan cvijet, zapravo. Ima neke ljubavi, neke emocije, svejedno, prema Juliji) What? (Romeo nastavlja po istom. Gestikulira rukama i kantom da siđe sa balkona) Romeo, what fack its dis? ROMEO: Fak, fak, fakolo, fakola karas bećula aok(?) JULIJA: (vidno iznervirana) Romeooooo (vrišti)! „Tis but thy name that us my enemy. Day art thyself, though not a Montagne!“ ROMEO: „O shis spek?! (odjednom u zanosu) O, speak again, briht angel!“ JULIJA: (uzdah olakšanja. Zadovoljna je. Srećna) „What’s Montagne? It is nor hand nor foot. Nor arm nor face, nor other part bilonging to a man. O be some other name!“ (topi se od sreće, ljubavi..) ROMEO: (klima glavom) O,o, be, be...“ I take ther at thy world. Call me but love and I’ll be new baptized. Henceforth I never will be Romeo.“ (baca joj cvijet) JULIJA: „What man art thou that, thus besreened in night, so stumblest on my counsel?“ ROMEO: Incredibilee! (na italijanskom) JULIJA: What? ROMEO: Va fankulo Jovana. Ma ce cossa fai? (gađa je gumenom čizmom). JULIJA: Romeo, now... Wat are you doing? ROMEO: Quale Romeo? Quale Giulietta? Giovanna. Il tuo nome e Giovanna.Napolitana! Della professione della puttana.. Anche tua madre era la puttana. La mela non cade lontano dall'albero. (nježno) La storia dell'innocenza è la storia per bambini. Sei stata e sei bambina. Infatti sei donna. Una bella donna. Tu devi crescere una volta (pokaza rukom na dolje).

GIULIETTA: Nooooooo! (vrisak, užasno bolan vrisak) ROMEO: No, No. Parli Italiano.Io studiavo inglese ma non lo parlo tanto bene quanto tu fingi di non sapere parlare italiano. Merdi! Guardati negli ochi,ammetti chi sei, che sei e con questo ti confronti. (dohvata plastični pištolj sa poda. Julija se spusti sa šanka, vrišti, urla, plače. Napokon se smiri) Eccoti il fazzoletto. (daje joj pištolj i taman kad ona hoće da ga uzme Romeo ga povuče nazad i dade joj pravu maramicu) Non so che vorrei. Forse vuoi cadere sulle mie spalle la responsabilità. GIULIETTA: Come sapevi? ROMEO: (pokazuje joj knjigu koju je podigao sa poda. Otvara stranice. Iz knjige ispade mnogo nekih fotografija. Julija ih dohvata. Gleda. Plače) Imam i ja sliku. U svojoj knjizi. GIULIETTA: (Julija kao opijena. Srećna je. Tužna je.) Ko si ti? (Romeo joj zatvori knjigu tačno pred oči. Više puta. Čini se da bi taj vazduh od knjige mogao da je sruši na pod) ROMEO: Non e mai tardi di essere quello che pure sei almenu a un instante . Di sentire…„Čovjek je zanešeni trunak iz nekakva višeg svijeta no ništožnošću (ništavilom) svojom zarobjen i u njene vjesi postavljen“ (vjeđe, okovi). Imaš izbor! (I Romeo je tužan. Nekako kao da hoće svim silama da mu priđe. Plače i on.) ROMEO: (odjednom na našem jeziku) „Svetice mila?“ JULIJA: „Ikona ćuti i kad uslišava.“ (poljubi je) „Grijeh usana tvojih sada na mojim stoji.“ ROMEO: „Grijeh usana mojih? Vrati mi grijeh moj.“ (poljubi ona njega). JULIJA: „Kako ljubiš divno.“ ROMEO: „Gospođice, majka vas na jednu riječ zove.“ (daje joj pištolj), Juliji knjiga pada iz ruku. Uzima pištolj. Plače. Romeo izađe. Desno. Julija stavlja pištolj na čelo. Rida. Jeca. Zatim u usta. Na kraju joj ruka sa pištoljem pade uz tijelo. Osmijeh na njenom licu. Mrak. Dva, tri blic svijetla zatreperiše nad njenom glavom. Grom.

VI scena Kafana Štajli se muva po kafani. Unutra su sve žene osim Julije i Nine Zarečne. Kao da iščekuju nešto. Ofelija uhvati Štajlija za guzicu. ŠTAJLI: Alo, luda! Što radiš to? OFELIJA: Uh! POPOVA: Hoće li se pojaviti, zaboga? AGLAJA: Julijaaaa! (kao da se probudi iz najgoreg sna. Plače) NINA ZAREČNA: (uleće unutra kao vjetrom nošena. Taj vjetar je i u kafani nosi. Ona pravi skokove, okrete) „Čitav dan sam strijepjela, bilo mi je strašno. Bojala sam se da me otac neće pustiti... Ali maločas su on i maćeha izašli. Nebo se rumeni, mjesec već počinje da izlazi, a ja šibam konja....šibaaaam (smije se) Tako se radujem (svila se na pod kao labud krilima kad se pokrije. Izdignu trup i raširenih ruku izbaci u vis otvoreni bijeli koverat). POPOVA: Šta je to? (uplašeno) NINA ZAREČNA: Pokupila sam u letu. (odsutno) Lejdi Ana uze koverat i izvadi papir. Štajli stade iza nje. Diše joj zavrat. Lejdi Ana ga pogleda. Gleda on nju. Izmače joj se korak unazad. Lejdi Ana čita. LEJDI ANA: Od „korote“ je (svi zaprepašćeni) „Julija počiva. Korota 12 jutara!“ POPOVA: (uzdasi bola) Ja...(plače)...ja ne mogu! Ja sam odavno...u koroti...ja za Juliju? Ja za muža...ja...Juliiiiiijaaaaa...(cvili)! ŠTAJLI: Gospođo Popova, nije potrebno toliko suza. (ironiše) Okupiše se svi u krug. Štajli uze koverat i papir i ubaci u limenu kantu. Ubaci zapaljenu šibicu i papiri unutra planuše. Svi su u krugu oko kante. Počeše se vrtjeti oko nje i pljuvati u kantu poslije svakog kruga. Tri puta. Unisono pljuju. Nakon toga posijedaše za stolovima. Štajli hoće da ugasi vodom vatru u kanti, a ona još veći plamen izbaci. AGLAJA: Šta je bilo sa Julijom? LEJDI ANA: Je li čuo neko pucanj poslijepodne? POPOVA: Ja sam tvrdo spavala? ŠTAJLI: Jesi li sanjala što tvrdo? AGLAJA: Ja sam čula pucanj (rezignirana) OFELIJA: Ona se...ona je...ne znam! NINA ZAREČNA: Bila je vesela, nasmijana, razigrana. Puna života (lice joj se pomrači). 69

Zvono ŠTAJLI: Opet! NINA ZAREČNA: Rano zvoni?! Zvono POPOVA: Znala sam! LEJDI ANA: Odbrojavanje...počelo je (okupiše se njih pet, zagrle jedna drugu. Štajli pokušava sve da ih obgrli). Kucanje na vratima Štajli otrča do šanka, sagnu se dolje. Kroz odškrinuta vrata proviri glava čovjeka. ŠTAJLI:Viđi ovoga glavonju. Što radiš ti, jadan ne bio? ČOVJEK:Dob...dob...dobro več...čč...eeeee (zadnje „e“ ispusti na vazduhu do kraja daha). ŠTAJLI: Eeeeeeeee...meeeeeee...(nalik na kozije meketanje) Ajde ulazi, avetinjo jedna (udari ga nogom u guzicu. Čovjek poleti naprijed. Ispred žena je. Gleda ih. Gledaju one njega. Tenzija se neka osjeća). ČOVJEK: K.....k....kako ssssssteeeeeee? (Lejdi Ana ga pljunu) Zašššššš...Zaš...šššššššš (Lejdi Ana se nagnu nad njim. Čovjek ne izgovori više ništa. Ode polako stepenicama u svoju sobu. Svo vrijeme ga Lejdi Ana posmatra. Sve su okrenute tamo). ŠTAJLI: (Ode do otvorenih vrata, brzo ih zatvori. Otvori ponovo. Podiže koverat odozdo i opet brzo zatvori). Ako je odbrojavanje?! Brojite! (baci koverat na sto. Desni). LEJDI ANA: (otvara i čita) Nina, za tebe je. NINA ZAREČNA: (uze i čita) Trepljev. Znala sam. (srećna je). „Za minut. Strpite se još malo. Kod „Mladog panja“ (baci koverat) „Orlovi, jarebice, ljudi lavovi“(izađe u zanosu tuge i sreće). ŠTAJLI: Mislio sam da tekst ide prvo ljudi lavovi, orlovi i jarebice (zalupi vrata nogom). OFELIJA: Šššššš... (tiho. U znaku „ćutite“) POPOVA: Šta li će se dogoditi?

Zvono AGLAJA: Ja idem! (skoči kao oparena i istrči kroz vrata.) ŠTAJLI: (pogleda put gore) Idete svi. Vidimo se sljedeću noć! (izađoše mirno sve četiri. Štajli isto tako mirno zatvori vrata). Uhhh! (kao da mu iz želuca izađe neka gorčina. Muka. Spusti se na koljena držeći se za stomak). Aghhh! (mrak) VII scena Tabla sa natpisom „MLADI PANJ“ Nina Zarečna dolazi i kao da je svo vrijeme govorila svoj tekst. NINA ZAREČNA: „... Ja sada, Kostja, znam i shvatam da u našem poslu... (kruži i pravi skokove, piruete i razne okrete)...Svejedno da li igramo na sceni ili pišemo–nijesu važni ni slava ni sjaj,ni ono o čemu sam ja nekada sanjala, najvažnije je da čovjek umije da trpi... Pojavljuje se iza nje Trepljev u lovačkom odijelu. Smije se. Nina se okrenu i stade umjesto. Uzbuđena je. Jako. Ostaje bez daha. Gledaju se. Kao da joj nešto nije jasno. TREPLJEV: „Jeste li sami?“ NINA: „Da!“ (jedva izgovori. Trepljev opali iz kažiprsta na gore. Odozgo pade zec na scenu. Tačno pred njene noge) Šta to znači? TREPLJEV: Učinio sam veliku podlost i ubio ovog galeba. Polažem ga pred vaše noge. NINA: (dohvati zeca. Žao joj je.) Ali zašto? (drhti. U sve većem je strahu od nečega) TREPLJEV: „Uskoro ću tako ubiti i sebe.“ NINA: (zadrhti joj tijelo) Šta...(kao da ne želi da čuje)? TREPLJEV: (hladno) Uskoro ću tako ubiti i sebe (ponovi isto nekoliko puta. Od visoke do najniže intonacije i skoro nečujnog šapata. Četiri-pet puta tako. Ovo sve više razdražuje Ninu Zarečnu). NINA ZAREČNA: „Ja... Ja... Ja ne mogu da vas prepoznam (hvata se rukama za uši. Neće da sluša. Trepljevljev glas sada dolazi odozgo, sa strana. Svuda odnekud. Zvuči kao eho) TREPLJEV: Ja vas mogu! (Nina Zarečna mu skoči u zagrljaj. Trepljev ne mrda. Hoće da ga poljubi. On ništa) NINA ZAREČNA: „Ja ne mogu da vas prepoznam!“ (urla)

TREPLJEV: Ja vas i te kako mogu. „Nijeste se promijenili. Pogled vam je ostao isti?! Hladan. (eho je stao. Muzika neka počinje da se čuje. Gitara) NINA ZAREČNA: „Vi ste u posljednje vrijeme postali razdražljivi, govorite nerazumljivo?! (kao da traži opravdanje ili potvrdu onome što govori) TREPLJEV: „Moje prisustvo vam smeta?!“ NINA ZAREČNA: „Izražavate se nekakvim simbolima“ TREPLJEV: „To je počelo one večeri kad je onako glupo propala moja drama.“ NINA ZAREČNA: „Žene ne opraštaju neuspjeh“ TREPLJEV: To je moja replika! NINA ZAREČNA: Uahh! (bijesna je. Kao da ludi polako. I njeni gestovi, trikovi su kao kod osobe nekontrolisanog uma i ponašanja) ...„Izražavate se u nekim simbolima...“ TREPLJEV: I ovaj galeb je očigledno... NINA ZAREČNA: (prekide ga i vičući) To nije galeb, to je zec!! I ovaj zec je očigledno neki simbol. TREPLJEV: ...Ali ja ga, oprostite, ne razumijem. NINA ZAREČNA: To ja kažem... (padne. Jeca. Plače) „Kad bi ste samo znali kako sam nesrećan. Vaša ravnodušnost je strašna i nevjerovatna, kao da sam se iznenada probudio i vidio da je jezero presahlo i uteklo u zemlju (Trepljev je podiže i stavi u svoje krilo) Moja drama nije dobila aplauz, vi prezirete moje nadahnuće, smatrate da sam običan, beznačajan pisac (Trepljev plače) kakvih ima mnogo. Ja to odlično shvatam. Odlično! (uznemiri se) TREPLJEV: Šššš .. (smiruje je) NINA ZAREČNA: (u bunilu) „To mi se usjeklo u mozak kao klin. Proklet da je on i moje samoljublje, koje mi siše krv, siše kao zmija.“ (Trepljev dohvata sa poda kutiju tableta i daje joj jednu po jednu. Dvije. Ona plače) „Riječi, riječi, riječi“... Kako sam je volio! (smije se) TREPLJEV: „To sunce vam još nije prišlo, a vi se već osmjehujete. Vaš pogled se već istopio pod njegovim zracima“ NINA ZAREČNA: Ko si ti? (prošaputa joj nešto na uvo) Ko sam ja? TREPLJEV: Galeb! (ona „zaspa“. On spusti glavu. Plače. Podiže je i odnese lijevo. Mrak)

VIII scena Kafana Čuje se muzika. Pjesma. Nalik na tužbalicu.2 Štajli je za šankom. Uši je pokrio rukama. Sjede još i Aglaja, Popova, Ofelija i isto se drže rukama za glavu. Ulazi Lejdi Ana. LEJDI ANA: Šta je ovo? (Štajli joj daje koverat. Čita) „Uspavanka za Ninu Zarečnu.“ POPOVA: Šta se dogodilo sa njom? ŠTAJLI: Zaspala je. (Popova se nasmija) Gospođice Popova, da li ste se vi to nasmijali? (Popova se uozbilji) AGLAJA: Ko li je od nas na redu? ŠTAJLI: Ko je pomenuo redaljku? (njemu je do šale) OFELIJA: Odbrojavanje zvoni. Sve brojeve redom i neredom. ŠTAJLI: Kako si to rekla, izvini? LAJDI ANA: Daj da popijemo nešto. Lakše ćemo brojati (smijeh za sebe). ŠTAJLI: Tako je, Lejdi Anaaaa! Jesi li ili nijesi Lejdiiii. (ona ga prekorno gleda) Uuu! Odmah za vas flaša brljotine, brlje glogoćarke, direktno iz čistilišta, da grlo pročistite. Šta čiste ostale pičke? Zvono Sve tri kazaše u glas „Ništa!“ Naglo upade, kao nenormalan, čovjek. Poskakaše svi! ČOVJEK: Dobro veče (kao iz topa)! Zvono ŠTAJLI: Ajde mrš! Koji ti je kurac?!! Kuda si opet izašao?! I kad?! (viče iz svega glasa na njega) Zvono POPOVA: Treće zvono! Koga...(uznemiri se) Koga li će pozvati? AGLAJA: „Srećan. Treba biti srećan. Vi znate da budete srećni? (pita čovjeka) LEJDI ANA: „Naučite nas, molim vas“ (nekako u stranu. Nikome) 2

Anastasija

ČOVJEK: „Ničemu ne mogu da vas naučim“ (mrmljajući još ponešto ode u svoju sobu. Aglaja gleda za njim) Ofelija je u međuvremenu otišla do vrata, uzela koverat, otvorila ga i čita POPOVA: Kakav magarac (gleda u Aglaju)! AGLAJA: Molim? POPOVA: Kazala sam, kakav magarac! AGLAJA: Kakav „magarac“?! POPOVA: (začuđeno) Molim? AGLAJA: Šta? POPOVA: Ništa! (odustane) AGLAJA: Oprosti, učinilo mi se da si pomenula magarca. ŠTAJLI: U, jebem ti paradajz, što je ovo?! Ofelija, sunce, hoćeš li biti ljubazna da nam obratiš pažnju na sebe i to što si pronašla (zatvori vrata). OFELIJA: (Čita) „Knez Lav Nikolajevič Miškin...Vi znate, ima takvih trenutaka, naročito u samoći. Čekam vas, Aglaja, kod „Nespokojnog srpa“ AGLAJA: „Srećan. Treba biti srećan (uze pismo, istrča. Štajli joj je ljubazno otvorio vrata i zatvorio ih) POPOVA: Ona baš zna, zna da bude srećna. OFELIJA: Idemo...(istrčaše) Ostala je Lejdi Ana. Gleda u Štajlija. On gleda u njih. Hoće da progovore nešto. Ne može. Svoja dva prsta uperi u njene oči, a onda u svoje. Lejdi Ana se namršti. Izađe. Štajli zatvori vrata. ŠTAJLI: Dobro jutro. (udari nogom u šank. Mrak) IX scena Tabla sa natpisom „Nespokojni srp“ Na podu leži knez Lav Nikolajevič Miškin.Ulazi Aglaja. Tiho mu se prikrada. Oko njega vlada prekrasna jasna tišina, od čega, čini se, sve naokolo postaje tiše i samotnije. Aglaja kao da je imala lice drugačije od onoga koje je do tada pokazivala. Na tom licu ima toliko kajanja i strave i čini se da je ona strašna prestupnica. Plače. KNEZ M: (ležeći) Plačite slobodno. (nekim gromkim, zvonkim glasom) Ne spavam! AGLAJA: „ Ne. Vi ste spavali“. KNEZ M: „Ah da. To je sastanak“(ispravi se. Gromki smijeh. Pomalo čudan) ipak nijesam zaspao. AGLAJA: (posmatra ga) Vidjela sam. KNEZ M: Ko me probudio onda? 74

AGLAJA: Molim? KNEZ M: Nikoga tu nije bilo osim Vas? Mislio sam da je tu bila (gleda iza i oko nje)druga žena. AGLAJA: Vi ste spavali. (ljuti se) KNEZ M: Dobro – Što Vi ne spavate? Sjedite! AGLAJA: Ne mogu. KNEZ M: Onda stojte. (smijeh. Gledaju se. Aglaja ne počinje razgovor, već samo pomno posmatra svog sabesjednika. On se smije ponovo. I on nju gleda, ali kao da je uopšte ne vidi pred sobom. Hoće da je dohvati rukom. Ona uzmakne. Smije se ponovo. Ponovo hoće da je dohvati. Ona pobjegne. Pocrvenjela je zbog te „hvataljke“. On se ponovo nasmija.) AGLAJA: „No, dosta, treba požuriti!“ KNEZ M: „Ah, da!“ (teško diše i jedva hvata vazduh. Izvadi pumpicu za astmu) „Ipolit se ubio!“ (naglasi „Ipolit“) AGLAJA: (naglo promijeni raspoloženje) „Kada? Kod Vas? Sinoć je, čini mi se , bio još živ?! (nerado izgovara replike) Pa, kako ste poslije svega toga mogli ovdje da spavate?! (živnu najedanput). KNEZ M: Ali nije umro! (smijeh) AGLAJA: (zbuni se. Prepade) „No, dosta, treba požuriti. O ... „Ipolitu“ mislim da nije trebalo.“ KNEZ M: O kom? AGLAJA: (vikne) „O Ipolitu“ (knez se smije) „Da pištolj ne opali.“ KNEZ M: „Nije opalio? Ali je pogodio.“ (krene da je dohvati, ona pobjegne. Nekolika puta krene da je dohvati, pa i tamo gdje ona i nije. Aglaja se sve više plaši. AGLIJA: No, jeste li sigurni da je on pošto-poto htio da se ubije i da tu nije bilo obmane?“(nekako odlučnije). KNEZ :„Nikakve obmane.“ AGLAJA: „To je i vjerovatnije!“ (viče, unervozila se) „On je, znači,napisao da mi Vi donesete njegovu ispovijest. Pa što nijeste donijeli?“ KNEZ M: „Nije umro. Pitaću ga“. (smijeh) AGLAJA: (mirno) „Nema šta da ga pitate! Jer on je možda zato i pucao u sebe. Da bih ja poslije toga pročitala ispovijest. Molim vas, ne smijte se mojim riječima (on uze lizalicu i liže. Nudi njoj lizalicu. Ona bježi. Inače, obje lizalice je podigao sa poda) jer vrlo lako može da bude tako.“ KNEZ M: (promijeni glas. Uozbilji se nekako) „Ja se ne smijem, jer i sām sam ubijeđen da to donekle može i biti tako.“ (krene opet da je dohvati. Ali polako. Ona svejedno uzmače). 75

AGLAJA: „Ubijeđeni ste? Je li i Vi tako mislite?“ Govori brzo. Sapliće se i sve nadalje govori, često ne dovršavajući rečenicu. Uopšte je jako uznemirena i mada se drži vrlo hrabro i sa nekim izazovom, ipak se, možda, plaši. Knez svo vrijeme pokušava da je dohvati. I gdje je nema). KNEZ M: „To je vrlo teško reći. On je želio da ga svi opkole, da mu kažu kako ga vole i cijene i da ga svi mole (žestok je prema njoj. Kao da je osuđuje) da ostane da živi. Sasvim je moguće da je on najviše imao Vas na umu...jer je u takvom času Vas pomenuo... Premda, nije, možda, ni sām znao da ste mu Vi na umu.“ AGLAJA: „To već nikako ne razumijem: imao na umu, a nije znao da ima na umu (Kao da se predaje nakoj nemoći. Staje) ali čini mi se, ipak, kao da razumijem...(trese se)... znate da sam valjda, trideset puta, još dok sam bila trinaestogodišnja djevojčica, mislila da se otrujem i da o svemu tome napišem roditeljima u pismu, da sam zamišljala kako ću ležati u mrtvačkom kovčegu (s kajanjem i istovremeno nekim uživanjem) što su prema meni bili tako nemilosrdni ... Što se Vi opet smješkate?“ KNEZ M: (nježno) „Lijepi ste.“ AGLAJA: „A šta Vi o sebi mislite kad maštate sami? (knez je zatečen pitanjem, sad ona ide ka njemu. On bježi) Možda uobražavate da ste maršal i da ste Napoleona pobijedili? Ne želim nipošto da se s vama šalim (zaključi) S Ipolitom ću se sastati sama.“ (Smije se. Krenu put Kneza M. Ovaj ispruži ruku i šaku ka njoj.Ona se polako nasloni) „Haaaaaa“ (Uzdah olakšanja i uživanja. Stavi svoju ruku na njegovu šaku) „A od vaše strane sve je to,po mome, vrlo ružno, jer je grubo misliti... (Kao da će da klone i zaspi. Sve teže izgovara. Blagi osmijeh joj je na licu) i suditi o čovjekovoj duši ovako kao što Vi sudite o meni. U Vas nema nježnosti, gola istina, a prema tome je....“ KNEZ M: (prekide je) „U jednih sve uvijek ispada lijepo, a u drugih ni nalik na... nešto!“ (Kao da je ljut na sebe zbog nečega) AGLAJA: „Ovo ste, valjda, o meni dodali?“ (Sasvim klonu i krene da pada. Knez M je uhvati i podiže je u naručje). KNEZ M: „Da, o meni!“ (Spusti glavu. Mrak)

X Scena Kafana Štajli radi sklekove. Uđe kroz vrata čovjek kao da ga đavo goni. Zalupi vrata i projuri kroz kafanu. ŠTAJLI: Alo, Alooo! Što je ovo lupanje vratima? (čovjek stade) Čuješ li što te pitam? (viče kao nenormalan) Čovjek se okrenu, uhvati ga rukom za vrat. Drugom rukom ga uhvati za genitalije. Štajli vidno pocrveni. Čini se da će ostati bez vazduha.

Zvono (četiri puta uzastopno)

Čovjek pusti Štajlija i otrča u svoju sobu br. 12. Uđoše Lejdi Ana, Ofelija i Popova. Nađoše Štajlija na podu. LEJDI ANA: Šta ti je? (podigne mu glavu) ŠTAJLI: Ostavi! (cijeli prizor teče veoma brzo) LEJDI ANA: Da vidim... ŠTAJLI: Nije mi ništa! (za sebe) Odakle... (podiže koverat sa poda. Pogleda put sobe br. 12)... ste vi sad... Nema veze. Stigao je još jedan.... OFELIJA: Koverat. Evo i ovdje još jedan... POPOVA: Sigurno su vijesti o Aglaji... ŠTAJLI: (čita) „Za Jelenu Ivanovnu – Dođi „odmah“ kod Uplašenog žbuna- Gr... gr... šta je ovo... Grgeč? POPOVA: (odlutala je nekud u mislima) „Grigorij“ – Smirnov?! OFELIJA: (čita drugo pismo) Ofelija, nimfo – dođi „poslije“. „Vilo, pomeni sve mi grijehe. Čekam te kod Duboke kade!- Hamlet“ POPOVA: Za mene... kod up... uplašenog zuba? OFELIJA:„Uplašenog žbuna“ , draga. Idi. I ne boj se. Ako je Aglaja prošla „odbrojavanje“ i za nas ima nade. Idi odmah. Ja ću poslije tebe. Zagrle se. ŠTAJLI: Možda se i vidite „odmah poslije“ (smijeh). Ajde gubite se!(iznerviran odjednom) izađoše Popova i Ofelija. Istrčaše. Popova baš i ne zna šta se događa. Ostaše Lejdi Ana i Štajli. Gledaju se. Oboje bi nešto rekli. LEJDI ANA: Štajli ŠTAJLI: Molim ....

Zvono LEJDI ANA: Ništa... ŠTAJLI: Dobro...(ledji Ana izađe) Dobro, dobro, dobro...(od izliva bijesa do potpunog smirenja. Hvata se za vrat. Za genitalije. Protrlja ih. Mrak). XI scena Na podu stoji „Uplašeni žbun“ Sa desne strane ulazi polako Jelena Ivanova Popova. Lijevo stoji jedna stolica. Ona se osvrće. Nema nikoga. Sjeda na stolicu. Iza nje se pojavi Grigorij Stepanovič Smirnov, obučen i izgleda identično kao Popova. Ona se okrenu, zaprepasti i ustade. SMIRNOV: (gledaju se) „Nema šta, lijepo izgledam! Malo je nepristojno u ovakvom stanju ući nekome u salon...ali šta mogu...ja ovdje nijesam gost, već kreditor, a kako kreditori treba da se oblače, to nigdje ne piše.“ POPOVA: (prestravljena) „Vi...Vi...Vi sebi mnogo dozvoljavate.“ SMIRNOV: „Šta?“ POPOVA: „Ja...ja ništa...ja zapravo...“ SMIRNOV: „Znaš li ti sa kim razgovaraš? Zaveži!! Oh, koliko sam ljuta, toliko da mi se čini da bih cijeli svijet smoždila.“ (imitirajuci je. smijeh) POPOVA: (sva drhti) „Najljepše Vas molim, ne narušavajte moj mir. U svoj samoći ja sam se odavno odvikla od ljudskog glasa.“ SMIRNOV: „Isplatite me pa ću otići.“ POPOVA: „Ne mogu!“ SMIRNOV: (dođe iza nje i glasom istim kao njen šapat) „Kad je tako, sjedjeću ovdje i čekaću dok me ne isplatite.“ POPOVA: „Gospodine, molim Vas da ne vičete! Vi ne umijete da se ponašate u ženskom društvu.“ SMIRNOV: „Izvinite ali ja umijem da se ponašam u ženskom društvu.“ (zapali cigaretu. Cigarete i šibicu dohvatio je sa poda.) POPOVA: „Ne, ne umijete. Vi ste nevaspitani i neotesani.“ SMIRNOV: „Pa kako da govorim sa Vama...na francuskom?“ (dunu joj dim od cigarete u lice). POPOVA: „Glupo i neuljudno.“

SMIRNOV: „Glupo i neuljudno! Ja ne umijem da se ponašam u ženskom društvu! (sjeda na stolicu) Gospođo, ja sam u svom životu vidio mnogo više žena nego Vi vrabaca! Tri puta sam zbog njih na dvoboj izlazio, dvanaest sam ih ostavio, devet je ostavilo mene! Da! Nekada sam i ja pravio budalu od sebe, bio nježan i slatkorječiv, razbacivao se novcem i klanjao ljepoti... Volio strasno, ludo, na sve moguće načine, đavo da me nosi, brbljao kao svraka o emancipaciji i pola imetka straćio na nježna osjećanja, ali sada hvala lijepo! Sada me nećete prevariti! Dosta je bilo! Oči čarne, oči strasne, rumene usne, jamice na obrazima, mjesec, šapat, pritajeno disanje– za sve to, gospođo, ja sada ne dam ni prebijene pare (plače, to je na granici sa karikaturom) Prisutni se izuzimaju, međutim, sve žene, i mlade i stare, prenemažu se, afektiraju i spletkare, pakosne su i lažljive, neuravnotežene, sitničave i bezdušne, logika im je nemoguća, a što se tiče ove stvari, tu će vrabac, izvinite na otvorenosti, svakog filozofa u suknji za tri koplja premašiti! Pogledaš po neko od tih poetičnih bića: muslin, etar, poluboginja, milion uzdaha, a kad zaviriš u dušu – najobičniji krokodil. Ali najodvratnije je što taj krokodil, ko zna zašto, uobražava da su nježna osjećanja njegovo remek -djelo, njegova privilegija i monopol! Dođavola, objesite me o ovaj ekser naglavačke, ako žena može voljeti ikog osim pudlica! U ljubavi ona zna samo da cmizdri i slini! (Iskreno)Dok muškarac pati i žrtvuje se, dotle se sva njena „ljubav“ svodi na to da maše šlepom i da nastoji da ga što bolje iskoristi. Vi imate tu nesreću da ste žena, pa, prema tome, po sebi samoj poznajete žensku narav. Kažite mi pošteno: jeste li ikad u svom životu vidjeli iskrenu, vjernu i postojanu ženu? Nijeste! Vjerne i postojane su samo starice i rugobe! Prije ćete naći rogatu mačku ili bijelu vranu nego postojanu ženu! POPOVA: Dozvolite, ko je onda, po Vama, vjeran i postojan u ljubavi? Da nije muškarac? SMIRNOV: Da, muškarac. POPOVA: Muškarac! (Zloban smeh.) Muškarac vjeran i postojan u ljubavi! Ma šta kažete, to je za mene novost! (Vatreno.) S kakvim pravom Vi to govorite? Muškarci vjerni i postojani! Kad je već tako, reći ću vam da je od svih muškaraca koje sam poznavala i koje poznajem najbolji bio moj pokojni muž... (zajedno sa njom i on govori iste rijeci)...Voljela sam ga predano, svim svojim bićem, kako 79

može da voli samo mlada, ozbiljna žena, dala sam mu svoju mladost, sreću, život, sav svoj imetak, živjela sam samo za njega, obožavala sam ga kao paganka i...i šta? (svaki čas bi da ga dodirne rukom, ali joj se ne da) Taj najbolji muškarac varao me je na svakom koraku, i to na najbestidniji način! Nakon njegove smrti u stolu sam mu našla kovčežić pun ljubavnih pisama, a za života — teško mi je da se podsjećam! — ostavljao me je samu po čitavu nedelju, na moje oči udvarao se drugim ženama i varao me, razbacivao se mojim novcem, podsmijevao mojim osećanjima... I uprkos svemu tome, ja sam ga voljela i bila mu vjerna... Štaviše, on je umro, a ja sam mu još uvjek vjerna i privržena. Zakopala sam se među ova četiri zida i do groba neću skidati crninu... SMIRNOV:„Molim Vas, dozvolite mi da stvari nazivam njihovim pravim imenima. (nježno i saosjećajno) Molim Vas da ne vičete. (izazovno. Dotaknu joj lice rukom) POPOVA: Ah! „Ne vičem ja nego Vi (dohvati i ona rukom njegovo lice) Molim Vas da me ostavite na miru. SMIRNOV: „Isplatite me pa ću otići“ (prođe joj rukama kroz kosu) POPOVA: (prepušta se dodirima i uzbuđenju koje joj sve više navire) Ne dam. (poljubi ga. Ljube se. Strasno. To traje) Možete da me ostavite na miru (jedno drugom strgnuše sa sebe gornji dio odjeće) SMIRNOV: „Ja nemam to zadovoljstvo da Vam budem suprug ili vjerenik, pa Vas molim da mi ne pravite scene. (strgnu joj haljinu) Ja to ne volim (sjedne na stolicu i gleda) POPOVA: „Sjeli ste?“ SMIRNOV: (izazovno. Raširi noge) „Da, sjeo sam“ (Popova se spusti na koljena i rukama hoće da strgne haljinu sa njega. Ne može. Sve je upornija. I ljuća. Zavuče mu ruku pod suknju) POPOVA: „Ah! (poludi potpuno, odjednom) Ah, što sam ljuta! Aaaaah...(vrisak, vriskovi) Agh...(izraz gađenja) SMIRNOV: Nećete da odete, zar ne? (viče) POPOVA: Ne! SMIRNOV: Ne? POPOVA: Neeeee! (vrišti iz svega glasa. Strašni su ti vriskovi. Hoće da ode, ali ne zna na koju stranu. Napokon izađe. Vriskovi se i dalje čuju)

Zvono (pet puta) U međuvremenu Smirnov ustade, skide sa sebe sve osim gaće. Muške. Uze žbun i brže bolje ga baci. Desno. Iza se ukaza „Duboka kada“.Privuče je naprijed. Uskoči u nju. Unutra je voda. XII scena Osim duboke kade, sa natpisom „Duboka kada“, ništa se ne vidi. OFELIJA: (dolazi sasvim polako) „Kneže moj!“ (osvrće se. Dolazi do kade. Gleda u nju i oko nje) „Kneže moj!“ (iza nje iz vode odjednom izroni Hamlet. Uhvati je i začepi joj rukom usta) HAMLET: „Biti ili ne biti, pitanje je sad. Je li ljepše u duši trpjeti praćke i strijele sudbe obijesne, ili na oružje (Ofelija pokušava da se izvuče iz njegovih ruku, ali ne može) Protiv mora bijeda dići se i borbom učiniti im kraj? Umrijeti (ubaci je u kadu i zagnjuri) – Spavati – ništa više – reci, da, spavanjem se svrši srca bol i hiljadama životnih potresa nasljednih mesu. Eto to je cilj i predano mu teži ti (ponovo je zagnjuri) Spavati, spavati, možda sanjati. Da, tu je čvor (podiže joj glavu iz vode) Jer u tom spavanju smrtnom kakvi bi snovi mogli doći kad života ovo klupče odmotamo? (izvadi je iz kade. Njena haljina je prozirna od vode) Tu moramo stati (smiri se)...to je obzir taj što bijedi našoj produžava vijek (drže ruke gore, odozgo pade peškir) Jer ko bi podnio svjetske šibe, ruge, nepravde silnih i zlostave gordih, bol prezrene nam ljubavi, nasilja i obijest vlasti, poniženja koja od nevrijednih trpi strpljiva zasluga – kad sam sebi možeš slobodu da daš i golim nožićem. (dohvati sa poda nožić. Baci joj ga) Ko bi vukao tovar, pod umorom života stenjući i znojeći se, da strah ne buni od nečeg po smrti (Ofelija se polako primiče nožu), od tajne zemlje, s čijih međa još nijedan putnik vratio se nije (tenzija ovog govora je upućena Ofeliji) To nam volju zbuni, i čini da rađe podnosimo zla koja su tu već, nego da letimo onima drugim, nepoznatim još! Tako svijest strašljivice pravi od svih nas (Ofelija se sve više približava nožu) i tako prirodnoj boji odluke bljedilo misli da bolešljiv lik. Te preduzeća velika i smjela otuda krivo okrenu svoj tok i gube ime djela (Ofelija se spusti, dohvati nož, podiže ruku, ali Hamalet je zgrabi za ruku i 81

zaustavi) Ali mir! (odbaci nož i zagrli je) Lijepa Ofelija! Vilo, molitvama pomeni sve mi grijehe (nježno i polako) OFELIJA: (plače) Kneže moj! (muzika počinje da se čuje. Tiho. Gitara) HALMET: Mir! OFELIJA: (rida) Davno Vas ne vidjeh! Kako ste? HAMLET: Pokorno, hvala (vidi se da su njegova osjećanja prema Ofeliji iskrena i snažna) Dobro, dobro, dobro! (njišu se) OFELIJA: Ja imam, kneže, vaših poklona. I davno željah, već, da Vam ih vratim. Primite ih sada, molim Vas. (krene da ga poljubi) HAMLET: Ne, ne. Ja Vam nijesam nikada nista dao. OFELIJA: Kneže, Vi dobro znate to da jeste, i to sa tako nježnim riječima, da spomeni bjehu dragocjeniji. Bez mirisa sad su. Uzmite ih natrag, jer plemenitoj duši bogat dar, bez ljubavi pružen – ništavna je stvar. Evo, kneže! (skinu mokru haljinu sa sebe) HAMLET: (iskreno se i tiho nasmija) Ha-ha! Jeste li Vi pošteni? OFELIJA: Kneže ... HAMLET: Jeste li lijepi? OFELIJA: Šta Vaše gospodstvo misli? HAMLET: Da. Ako ste pošteni i lijepi, Vaše poštenje ne bi trebalo da dopusti Vašoj ljepoti da se druži sa njim. (muzika stane) Gdje Vam je otac? OFELIJA: (zadrhta, okrenu se od njega, zgrči se, sa rukama uvučenim između butina) Kod kuće, gospodaru. HAMLET: (ljutito i snažno) Zatvarajte vrata za njim da nigdje ne bi mogao igrati budalu, sem kod svoje kuće (plače)... Ja sam Vas nekad volio. OFELIJA: Zaista. Kneže, vi ste učinili da Vam povjerujem. HAMLET: Nijeste mi trebali vjerovati. Vrlina se ne može tako primiti na našem starom deblu da mu oduzme sav zadah – Ja Vas nijesam volio. OFELIJA: Tim sam gore prevarena. HAMLET: Ja sam vrlo ohol, osvetoljubiv, slavoljubiv, sa više grjehova što čekaju na moj mig, no što imam misli da ih njima odjenem, ili mašte da im dam oblik, ili vremena da ih izvedem. Šta će ovakva stvorenja, kao što sam ja, da se šunjaju između zemlje i neba? (muzika) Svi smo mi ovejani nitkovi– svi – Ne vjeruj nijednom od nas. Idi u manastir!(ovaj dio je tekao od tihog Hamletovog govora za sebe, preko osude, do prebacivanja tenzije govora Ofeliji) Zašto da rađaš grešnike?! (Uhvati Ofeliju oko struka,hoće da je odvuče do kade) Idi pravo u manastir! 82

OFELIJA: O, milostivo nebo, pomozi mu. HAMLET: Ako se udaš, daću ti ovu kletvu za svadbeni dar. Budi nevina kao led (ubaci je u kadu, posipa je vodom) čista kao snijeg – nećeš izmaći kletvi. Idi u manastir! (viče. Jako. Ofelija ga gleda. On plače) U manastiiiiir! Idiiii, i to brzo (Ofelija zagnjuri. Hamlet gleda hoće li izaći. Ništa se više ne vidi) Zbogom! (plače. Pao je na koljena. Gleda sad naprijed.) Slušao sam o Vašoj navici da se mažete. Bog vam je dao jedno lice, a Vi sebi pravite drugo, Vi skakućete, Vi se uvijate, Vi šapućete (viče) izdijevate imenima božjim, stvari – iz lakmislenosti, a pravite se da je iz neznanja. Idite! (u smislu „Dobro idite onda“) Dosta mi je – poludio sam zbog toga. Ja kažem (u smislu „ja mislim“) nećemo više imati svatova. Oni što su se uzeli živjeće, sem jednoga (uze peškir Ofelijin, očisti ruke). Ostali će ostati kako su. U manastir? Idite? (okrenu se leđima i baci peškir pozadi kao da baca bidermajer. Gurnu kadu polako sa scene i izađe. Mrak) XIII Scena Kafana Unutra je lejdi Ana. Čisti metlom kafanu. Pjevuši. U toku čišćenja zakači tek po neki predmet razbacan od početka po podu. Čuje se kucanje na vrata. Baci metlu, otrči do vrata, otvori ih i taman da poleti naprijed- kad vidje, prepade se i vrisnu. Čovjek ulazi. Uze metlu i uperi je put njega. Čovjek ulazi. ČOVJEK: Trebala bi znati da Štajli nikad ne kuca (tiho). LEJDI ANA: (spusti metlu) Zaboravila sam! ČOVJEK: „Jesi li sigurna da si odabrala pravu riječ?“ (naglasi ovo „riječ“) Neka tenzija sa njegove strane i strah sa lejdi Anine strane se i te kako nakupila. On ode polako put svoje sobe i zalupi vrata. LEJDI ANA: „Pravu riječ?!“ Zvono (šest puta) Upada odjednom Štajli. Lejdi Ana se okrenu, čisti. ŠTAJLI: „Uh! Tu si?! Uh... jebem ti...čistilište. Sve je čisto. Nikako da te vidim na čistini. Što to radiš? Čistiš? Neka, neka! Čisti. (lejdi Ana ostavlja metlu i okreće se ka njemu) Ana...Hoću reći lejdi Ana. Htio sam čisto da te pitam ... da ti kažem ... ja ću ovo očistiti.“ (uze metlu i čisti) 83

LEJDI ANA: „Zvonilo je.“ ŠTAJLI: „Da, da, jeste. E tooo sam htio, da. Bio je koverat ispred. Znam da si ti na redu, pa rekoh, ajde čisto da pročitam. Izvini, nije lijepo od mene, nije evropski, ali zamisli –za mene. Koverat. Poruka za mene, tako da, molim te, ostani. Ne moraš ići.“ LEJDI ANA: „Moram. Ne treba mi koverat. Znam gdje treba ići.“ ŠTAJLI: „Nemoj, molim te, ostani.“ LEJDI ANA: „Zašto?“ (približavaju se jedno drugom) ŠTAJLI: „Dobro, zvonilo je. Praštaj, nešto nije uredu sa mnom, nijesam sasvim čist...Jebem ti čistilište!“ (ovo „jebem ti”promrlja. Krsti se nekako odozgo na gore. Smijeh. Lejdi Ana mu priđe, zagrle se, čini se kao da će i da se poljube. Izađe lejdi Ana) ŠTAJLI: „Hoćeš li metlu uzeti za svaki slučaj?“ (gledaju se. Smijeh. Ode lejdi Ana. Štajli ostade naslonjen na metlu. Mrak). XIV scena Nema table sa natpisom. Mjesec je pun. Lejdi Ana stoji već na mjestu. U centru je. Svjetlo je crvene boje. Iza nje se začu glas. Vidi se kako svijetle par crvenih očiju. Muzika neka počinje. „Anastasija“. LEJDI ANA: „Gdje si?!!!“ GLAS: „Ovdje!“ (uđe Vojvoda Ričard od Glostera, sav grbav, vukući jednu nogu za sobom. Ružan je. Lejdi Ana ga posmatra. I on nju. Ide iza i oko nje. Hoće da uhvati krug. Stade.) RIČARD: „A zašto me ne pljuneš?“ (užasan neki glas i govor. Hladan). LEJDI ANA: „Što za tebe nije smrtni otrov to.“ RIČARD: „Nikad ne bi doš’o sa slađeg mjesta.“ LEJDI ANA: „Idi mi s očiju, kužiš mi oči.“ RIČARD: „Tvoje oči, gospo, okužiše moje.“ (hvata krug oko nje) LEJDI ANA: „Kam da su bazilici, pa da te ubiju.“ RIČARD: „Ha-ha-ha (jeziv smijeh) Ne uči svoje usne preziranju. Jer su za ljubljenje, gospo, stvorene.“ (skide sa sebe masku sa kosom. Ispravi se. Sad se jasno vidi da je to Štajli. Lejdi Ana drhti. Gleda ga, ali sad ga stvarno i vidi. Štajli vadi papir. Na ekranu iza njih, u dubini, uključuje se slika na platnu. Neki čovjek i neka žena su na njoj. Dva glasa se sad čuju. Štajli drži otvoren papir. Otvara usta. Glasovi idu preko mikrofona. Muzika. Instrumental neki. Pako de Lusia možda). 84

„Bješe predivno veče. Mjesečina. Ispod lipe. Njene grančice njiše lagani vjetar. Nije nam trebalo ništa više od mira koji je vladao u noći. Prelijepoj. Izmijenjasmo riječi ljubavi, najljepših želja. (lejdi Ana zaplače) obećasmo jedno drugom da ćemo se opet sastati. Sa istom ljubavlju doći. Kako vrijeme odmiče Sve se više bojim I pitam tako, kao ludak Da li ima ikoga Igdje, ikamo, ikoga Da mi kaže da si živ(a). Da si lijep(a). Kao one večeri. Ispod lipe, mjesečina. Stojim sam(a). Čekam. Riječ je najviše što smo mogli dati. LEJDI ANA: (gleda Štalija) „Nadam se da svaki čovjek živi tako.“ ŠTAJLI: „Izvoli ovaj prsten.“ LEJDI ANA: „Uzeti ne znači dati.“ ŠTAJLI: „Usliši mi ovu molitvu.“ LEJDI ANA: (pruža ruku) „Vrlo rado.“ (Štajli joj stavi prsten. Poljube se. Smijeh. Poljupci. Zagrljaji. Okreti. Svijetlo je sve jače. Istrčaše kroz vrata lijevo, iz kojih dopre još jače svjetlo. Mrak. Vrata su ostala otvorena i svijetlo koje otuda dolazi).

XV scena Iz sobe br.12 izađe čovjek. Nosi 6 knjiga. Nosi i u drugoj ruci one cipele. Mušku i žensku. Ostavlja ih na šank. Ode i zatvori vrata. Ista muzika još uvijek traje. Osvrće se po kafani. Dohvati metlu i i krenu da čisti razbacane predmete po podu. Dođe do stola desno. Na njemu je koverat. Dohvati ga. Okreće ga put gore. Nije prozirno. Osvrće se. Ostavi metlu. Otvori. Čita. ČOVJEK: „Što si se prepao, Kaligulice? Umij lice, umij lice, kaligulice! Ha-ha...prpa, a? Prpa, prpica, ukakila ti se trtica? Ha-ha-ha...Javi se da pijemo kafu.“ „Štajli“ Jeb ... jeb ...jebooooooooo! (smijeh. Gromki) Uze prvo jednu cipelu, pa drugu. Baci ih put gore. Ostaše gore Pocijepa koverat i papir. Baci papiriće uvis. Papirići se razlete svuda po kafani. Čisti metlom. Muzika.. Kucanje na vratima. Mrak! KRAJ

Zoran Vujović je rođen 8.2.1978. godine na Cetinju. Fakultet dramskih umjetnosti završio je na Cetinju, u klasi profesora Bore Stjepanovića. Pored angažmana u svojoj matičnoj kući, Vujović je ostvario zapažene uloge i u predstavama drugih teatara. U Crnogorskom narodnom pozorištu bilježi zapažene uloge u predstavama: Otpad (rd. Nick Upper), The beauty queen (rd. Ana Vukotić), Kolombo (rd. Ivica Kunčević), Europa (rd. Ivica Buljan), Smrtni grijesi (rd. Ana Vukotić), Montenegro bluz (rd. Radmila Vojvodić), Tre sorelle (rd. KOLEKTIV), Smija (rd. Nick Upper), Nova zemlja (rd. Ivica Buljan), Čekajući Godoa (rd.Slobodan Milatović), Danilo (rd. Radmila Vojvodić), Odumiranje (rd. Nick Upper), Malograđanska svadba (rd. Eduard Miler), Art export (rd. Lidija Dedović), San ljetnje noći (rd. Paolo Mađeli), Večera budala (rd. Božidar Đurović), Na ljetovanju (rd. Radmila Vojvodić), Don Žuan (rd. Ana Vukotić). U Skoplju, u Makedoniji snimio je kratki film Ljubinko i Desanka, po tekstu Ace Popovića, a u režiji Saše Milenkovskog. 86

ESEJISTIKA

Vladimir Arsenić

PATRIJARHALNI GALIMATIJAS Stereotipan i stoga površan, ovaj je roman mogao da bude neuporedivo bolji i zanimljiviji da mu je ambicija bila skromnija. Poželevši da napiše paradigmatski tekst, Radosavović je stigao do galimatijasa koji nema gotovo nikakvu vrednost kao celina. Ostaje nam da se nadamo da će njegov sledeći tekst biti bolji Ponavljanje je majka učenja, govorili su stari Latini, te ću, uz mogućnost da budem dosadan, iznova parafrazirati Džejmsona i reći da je u malim književnostima sve političko. Nažalost ili na sreću, ova tvrdnja američkog teoretičara, izgovorena u vezi sa literaturom trećeg sveta, pokazuje se tačnom suviše često. Ona naravno nije iznesena sa bilo kakvim vrednosnim implikacijama, naprosto u malom jeziku (misli se na broj govornika), u nerazvijenom polju koje najpre podrazumeva jasno nepostojanje tržišta koje posluje po pravilima i bez monopola, vi ne možete da očekujete ništa drugo. Borba za deo kolača je nemilosrdna i računa na angažman moći, na njenu uronjenost u političko, pa se na taj način kupuje i stiče naklonost koja se postepeno pretvara u privilegiju. U njima nema važnih i velikih knjiga koje ne prati kontroverza i rasprava, takozvana polemika (jer je baš sve političko, tačnije pretpolitičko i dijaloga nema). Naprosto, sistem vrednosti je u stvaranju i sve dok se on ne uspostavi, situacija će nastaviti da bude takva. Siguran sam da neću dočekati promenu ove paradigme, ako se ikada i odigra. Političko pojednostavljivanje i loša dramaturgija Dobar primer ove inherentne politizovanosti je i knjiga nazvana Crnogorski roman, autora Đura Radosavovića. Već sam naslov podrazumeva vrlo jasnu igru koja želi da utiče na distribuciju moći unutar zajednice (ovo je definicija politike koja me zanima, da neko ne pomisli da se radi o dnevnoj politici koja u sebe uključuje konkretne aktere čija su imena odista gnusna, da opet citiram stare Latine). Radosavović kao da želi da kaže da pre njega nijedan roman nije bio crnogorski, odnosno da samo ovaj tekst ima pravo da se tako nazove. Ovaj maksimalistički zahtev implicitan u naslovnoj 91

sintagmi, morao bi da bude svojski ironizovan i ironizujući da bi ga tekst „zaslužio“. Zasluge su relativna stvar, nikog ne boli što se neka knjiga zove ovako ili onako, ali ako kao paradigma važi, na primer, American beauty, a za to ima više od jednog opravdanja, mada je ključan argument sam kraj romana, onda bi dekonstrukcija identitetskog materijala trebalo da bude inherentna narativu. Prosto rečeno, tekst ne opravdava ovaj naslov (odnosno možda ga i previše opravdava) jer su njegove identitetske politike ponavljanje istog, a ne rušenje ili destabilizacija dominantnog. Narativ u tom smislu ponavlja stereotipne matrice crnogorskog patrijarhata koje bi trebalo čitaocu da se svide, odnosno u sistemu vrednosti koji je tekstom postavljen, a koji jasno prepoznaje samo muškarca, po mogućstvu naoružanog, one su norma. Iako postoje ženski likovi poput Ivane, majke, Nine, Stanke, one su tu samo dekoracija, gotovo nužno zlo, premda makar jedna od njih služi kao motivacijski okidač. Međutim, od veličanja oca Peka, njegovog prijatelja Boba, preko Gojka i đeda, Krsta, Dače i Jakše svi muški likovi imaju svoju priču. Ona se podrazumeva, ona je bitna, istorijska, konačno crnogorska, paradigmatična. Od nje su satkane legende, kako se to popularno kaže, a budući da su pretpolitička društva često i usmena, onda se podrazumeva da je mitologizacija njihov identitetski čin, u smislu Ostinovih govornih činova. Ona postaje/nastaje kazivanjem. One traju zahvaljujući delovanju rečima. S druge strane, ubeđen sam da je savremeno crnogorsko društvo kudikamo složenije i dinamičnije od slike o njemu koju nudi Đuro Radosavović. Stereotipne matrice crnogorskog patrijarhata Drugi problem romana koji je čini mi se još očigledniji od političkih pojednostavljivanja jeste loša dramaturgija. Naravno da je i ona uzročno-posledično vezana upravo sa ideologizacijom narativa, odnosno, ona jeste loša zato što je narativ politički problematičan, i to ne nužno u smislu da mi se njegova ideologija ne sviđa, iako ruku na srce nisam fan, nego upravo stoga što dramaturgija služi kao pokriće politici. Književnost ne čine ideje koje se kriju iza likova, već njihovo delanje. Ako roman počne slikom sudara između pripovedača i kamiona punog cigareta, kako on završava? Ko ga i odakle pripoveda? Zbog čega je pripovedač obeležen virusom HIV-a? Zbog čega na kraju nismo sigurni ni da je zaražen? Da li se osoba koja se plaši za svoj život po92

naša tako i koliko je ponašanje protagoniste i pripovedača verovatno i moguće? Ovo su samo neka od pitanja koja bi trebalo da postavi svaki čitalac romana, ali se bojim da su odgovori koje dobijamo na osnovu tekstualnog uzorka prlično nekoherentni i kontradiktorni, a to nije dobro. Epizodna struktura sa čestim reminescencijama i umetnutim pričama koje se tiču sudbine sporednih likova kao da guši ono što je osnovna potka priče koja na kraju ostaje nezavršena, ali ne stoga što je kraj otvoren, nego zato što ga je ideologija progutala. Želja da odgovori epitetu „crnogorski“ potpuno je zatomila roman i od njega nije ostalo ama baš ništa. Da ne bude da je sve tako crno i loše, nađe se u romanu i po koja dobra epizoda, angedota vredna pamćenja i beleženja, ali ne i mnogo više od toga. Stereotipan i stoga površan, ovaj je roman mogao da bude neuporedivo bolji i zanimljiviji da mu je ambicija bila skromnija. Poželevši da napiše paradigmatski tekst, Radosavović je stigao do galimatijasa koji nema gotovo nikakvu vrednost kao celina. Ostaje nam da se nadamo da će njegov sledeći tekst biti bolji. Izvor: e-novine

Vladimir Arsenić (1972), kritičar i prevodilac, magistrirao je komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Radi kao bibliotekar u Zrenjaninu. Objavljivao poeziju u više časopisa. Piše književnu kritiku za e-novine.com i booksa.hr, a kritičke tekstove objavljivao i u “Betonu”, “Danasu”, “Think Tanku” i “Peščaniku”. Prvi prozni rad objavio je u časopisu “Severni bunker’. Urednik je časopisa “Ulaznica”. Član redakcije ulcinjske “Plime”. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. 93

Ethem Mandić

O KNJIZI DOK CRTAH MAPU SVOJIH PUTOVANJA Zbirka poezije Dok crtah mapu svojih putovanja pjesnika Đorđa Šćepovića pjeva o putovanjima lirskog subjekta po predjelima lične prošlosti, jezika i duha. Strukturno podijeljena u dvije veće cjeline Tumači i Jezičanje ova knjiga poezije sadrži ukupno dvadeset i pet pjesama, i to dvanaest u prvoj i trinaest u drugoj cjelini. Riječ je o šestoj knjizi poezije Đorđa Šćepovića koja donosi dobru poeziju u trenutku kad u nas postoji čitav niz loših pjesnika i knjiga poezije, to jest kad postoji pjesnička hiperprodukcija. U ovoj knjizi poezije dobili smo pjesme koje u ovom trenutku prikazuju istinske mogućnosti i značajne manifestacije crnogorskoga jezika i kulture. Neka mi odmah na početku bude dozvoljena jedna književna analogija, za koje, inače, smatram da nijesu slučajne i proizvoljne čak i kad su tako vremenski i prostorno udaljene. Samo književnost može da dopusti vertikalna i horizontalna šetanja po tekstovima civilizacije i čovjekove kulture. Naime, pjesma po kojoj je i zbirka dobila naziv Dok crtah mapu svojih putovanja neodoljivo podśeća na početak putopisnog romana Sentimentalno putovanje Lorensa Sterna i to na poglavlje Kaluđer. Upravo lirski subjekat i glas iz Šćepovićeve poezije kao da je stihovao Sternovu prozu.Kao i Sternov junak Šćepovićev lirski subjekat na samome početku svoga putovanja donosi odluku da prośaku ne da ni novčić.1 Tako i ova pjesma koja se nalazi na početku zbirke naznačuje početak putovanja lirskoga subjekta kroz poeziju i kroz riječi, a biblijski podtekst prisutan je u skoro svakoj pjesmi ove zbirke. Taj nam početak simbolično najavljuje pjesnika, onog kojeg zatičemo u programskome tekstu zbirke, u pjesmi Jezičanje: moj jezik je hrapav, izbrazdan i ružan/ Moj jezik je galamdžija, bogohulnik, nitkov/ Oko mojeg jezika se koplja lome/ bojevi biju i padaju glave/ Moj jezik je kušao 1

Up. „Svaka neljubazna rečca koju sam mu kazao ugura se opet u moju maštu; pomislih da nisam imao prava nad bednim franjevcem nego da ga odbijem; i da je ta kazna bila dovoljna i za razočaranog čoveka i bez dodataka oporih reči…Tek sam krenuo na put, pa ću se naučiti pameti tokom daljeg putovanja.“ (Lorens Stern, Sentimentalno putovanje, Rad, Beograd, 1963, str. 8)

sladoled i grožđe /najstarija vina/ Paundova slova / vukao se pločnicima / crtao fasade. U svakoj pjesmi javlja se lirski subjekat koji tvori sebe kroz riječi i stihove. On je Tvorac. Tvorac asketa. Rima i stihovi su svedeni, oštri i jasni. Pjesnik vjeruje u njih, ali je skeptičan u pogledu njihova dejstva: moja su čuda krivudava slova/ od kojih neće progledati slijepi/ od kojih neće prohodati hromi.U zbirci Dok crtah mapu svojih putovanja pjeva snažan i oštar epski glas koji je smiren i ujednačen lirskom formom i stihom. Pjeva o stanjima duha i čovjekovoj patnji i prošlosti na profetski način. Pjeva o ljudskoj slabosti na način na koji su to radili biblijski proroci (Bijah poprište mnogih bitaka/ vođenih u njegovo ime/ i bijah slab za njegove kušnje i bijah sin posrnuli/ u očevom glasu izgubljen), iako se odriče svoje profetske i jevanđeljske prirode. On deklamuje svoju samoću u riječima i pjesmama, i usamljeničku sudbinu poezije zbog koje ga neće nikad rulja linčovati, i neće nositi komad drveta i vijenac od najboljeg trnjai njegovo će čelo ostati cijelo, netaknuto. Sudbina pjesnika u našem vremenu zaista jeste donkihotovska i usamljenička, zato što poezija i jeste u ovom trenutku, u našem vremenu „manje popularan rod“ koji je manje popularan upravo iz razloga što se u njoj mogu pročitati najteže istine o nama samima i čovjekovoj sudbini. Česta je zabluda među čitalačkom publikom danas da je poeziju lako pisati i još lakše čitati, tako se pjesnik u pjesmi Oporuka razbijajući moderni mit o poeziji pita: Koliko kilograma patnje nužno je za jednu valjanu strofu?I zaista, pjesnik zbirke o kojoj je riječ kao da je svaki stih izvlačio iz sopstvenog iskustva, iz patnje, iz stradanja i prenosio ga na papir, da je pepelom crtao mapu svojih putovanja u natrag onako kako su mu se događala. Da je autor pjesme otkrivao unazad možemo zaključiti prateći i dva datuma naznačena u tekstu – decembar 2015. i novembar 2014. Ne treba zanemariti paradoksalnu činjenicu da je najčitaniji klasik crnogorske književnosti pisao u stihu, i to klasik kako ga definiše Horhe Luis Borhes: „Klasična knjiga je knjiga koju generacije ljudi, usljed najrazličitijih ponuda, čitaju s oduševljenjem i tajanstvenom odanošću.“ Nadalje, Borhes kaže da je klasična knjiga „ona knjiga koju su jedna nacija ili grupa nacija tokom dugog vremena odlučili da čitaju, kao da je na njenim stranicama sve pažljivo promišljeno, fatalno duboko poput kosmosa i podsticajno za beskonačna tumačenja“, kako Njegoševo djelo za nas jeste, „fatalno i duboko 95

poput kosmosa“, izraz najdubljih misli i najvećeg dometa crnogorskog jezika i crnogorskog bića, kao što je Geteovo djelo genijalno za Njemce i Austrijance, ili Šekspirovo za Engleze i Amerikance, vjerovatno je onda dobro pitanje zašto je u današnjem vremenu, kod modernih stvaralaca poezija tako zanemarena? Kao i Borhes vjerujem da vrijeme poezije opet dolazi, da će pjesnik i pisac opet biti pjevač, te da su za našu umjetnost, kulturu i jezik knjige, kao što je knjiga Dok crtah mapu svojih putovanja, nasušni hljeb iz kojeg će buduće generacije saznavati o nama, o tome kakvi smo bili, kako smo govorili, što su naše patnje i naše radosti bile; i zato vjerujem da će u ovom, ili u nekom budućem vremenu, ovakvu poeziju ljudi čitati i znati tačno ko smo bili mi koji danas živimo.

Ethem Mandić rođen je 12.12.1986. godine u Podgorici. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Podgorici. Diplomirao je na Filozofskome fakultetu u Nikšiću, a jednu studijsku godinu proveo ja na Filozofskome fakultetu u Zagrebu kao stipendista Ministarstva znanosti, obrazovanja i športa Hrvatske. Magistrirao je na Filozofskome fakultetu u Sarajevu na odsjeku Književnost naroda BiH i bosanski jezik. Pripravnički staž završio je u Osnovnoj školi Milorad Musa Burzan. Godinu dana radio je kao programski asistent u Centru za razvoj nevladinih organizacija (CRNVO). Objavljivao je radove za više stručnih i časopisa za kulturu i književnost, između ostalih Lingua Montenegrina, Ars, Kod, Quest, Art i bio učesnik više domaćih i međunarodnih naučnih simpozijuma. Godine 2015. Fakultet za crnogorski jezik i književnost objavio je njegovu monografiju pod naslovom Pripovjedna proza Huseina Bašića i Zuvdije Hodžića. Radi kao saradnik u nastavi na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost. 96

Marijana Terić

RADOVAN S. STEVOVIĆ: BIOGRAFIJA JEDNE ŽENE (Priredila dr Sofija Kalezić-Đuričković)

Iako u crnogorskoj književnosti postoji veliki broj djela koji se u svojoj literarnoj obradi oslanjaju na patrijahalne modele kulturnoga života našega naroda, pojava romana Radovana S. Stevovića „Biografija jedne žene“ predstavlja autentičnu i istinski proživljenu sudbinu crnogorskoga čovjeka u traumatičnim okolnostima ratnoga vremena. Autor knjige, a ujedno i učesnik opisanih dešavanja u njoj, ostao je upamćen kao pjesnik i revolucionar, koji je rođen 1910. godine u selu Kobilji Do u Cucama pored Cetinja. Bio je nosilac Partizanske spomenice 1941. godine i čovjek koji je mjestu naseljenom crnogorskim kolonistima u Vojvodini – Sekić dao toponim Lovćenac. Iz toga razloga, ovo djelo je premijerno promovisano upravo u Lovćencu, đe je otkrivena spomen-ploča Radovanu Stevoviću. Udruženje Crnogoraca Srbije „Krstaš“ i Crnogorski kulturni centar Beograda pobrinuli su se za publikovanje Stevovićeve knjige uz podršku Nacionalnoga savjeta crnogorske nacionalne manjine u Rebublici Srbiji i Opštine Mali Iđoš. „Biografija jedne žene“ je romaneskna tvorevina koju je Stevović ostavio u rukopisnoj zaostavštini svome najmlađem đetetu Zagorki. Nakon trideset i šest godina, roman je priredila njegova unuka dr Sofija Kalezić, tako da je knjiga posthumno objavljena 2015. godine. S obzirom na to da roman prati životnu priču članova jedne porodice, publikovanje ove knjige daje posebnu i neizmjernu vrijednost onima kojima je ona i posvećena. A posvećena je, kako kaže autor na početku knjige, njegovoj supruzi Itani Stevović „i svim hrabrim Crnogorkama koje su u teškom ratnom dobu branile slobodu i čast svoga naroda i svojih porodica“. „Posvećujem je“, piše Radovan „i našoj djeci – iskrama svjetlosti u mraku jednoga vremena.“ To znači da pred nama nije roman samo jednoga lika – jedne žene, porodični roman, već mnogo više od toga. To je djelo koje je Sofija Kalezić determinisala kao biografija jednoga vremena i jednoga naroda. U kompozicionome pogledu prozni tekst je podijeljen na dva dijela, pri čemu su oba strukturirana od po dvadeset se97

mantičkih cjelina, čvrsto vezanih jedna za drugu. Narativno kazivanje teče hronološkom organizacijom fabularno-sižejnih događanja, koja prate život jedne Crnogorke Itane, počev od njenoga rođenja na Velestovu pored Cetinja u „siromašnome roditeljskome domu pored još osmoro djece“, srećnoga đetinstva, udaje, pa sve do tragičnih i mukotrpnih životnih okolnosti. Radovan Stevović opisuje jednu ženu malenoga rasta, ali ženu veliku po karakteru, moralnoj vrijednosti i snazi vjere u svjetliju budućnost. U autorovoj ispovijesti mogu se sagledati tri vremenska perioda: predratno doba, vrijeme Drugoga svjetskoga rata i kolonizacija Crnogoraca i njihovi uslovi života u Lovćencu. Na taj način, čitaoci se postepeno upoznaju sa životnim okolnostima supružnika, Radovana i Itane, čija povijesna priča prerasta u svjedočanstvo jednoga vremena, ispunjenoga zastrašujućim poglavljima, koje glavna junakinja proživljava na svome sudbinskome „putovanju“. Ponirući u prošlost i istorijske okolnosti koje su pratile jedno društvo, čitalac se upoznaje s onim tradicionalnim vrijednostima kojima su naši preci pridavali veliki značaj. Kroz životni put glavne junakinje Itane, narator je uspio oživjeti, danas gotovo zaboravljene, crnogorske običaje i kulturno-patrijahalne modele zajednice onoga vremena. Tako nam, na primjer, opisujući svadbu Radovana i Itane, autor iznosi mnoštvo detalja koji su činili sastavni dio crnogorskoga veselja: „Na stolu su stajale gusto poređene flaše s vinom, rakijom, medovinom, meza od pršute, bravljega košeta i sira, patišpanj, priganice i jabuke. (...) Dolaze svatovi, na čijem čelu je bio prvijenac. Za njim nastupaju kum, barjaktar, dok je vojvoda na začelju – on odgovara da mu koji od svatova ne izostane i ne prepije se. (...) Barjak se nalazio visoko na kući kao obilježje mjesta svadbe i veselja. Ustao je domaćin, stari svat od doma i uzeo zdravicu, čestitajući sastanak priajtelja i dobrodošlicu. (...) Izvedoše mladu obučenu u crnogorsku udadbenu narodnu nošnju, sa svijetlo zelenim felom zadjenutim iza glave, koji se skladno spuštaše preko leđa i ramena. Lice joj je bilo rumeno i bez ikakve šminke, a pogled bistrih plavih očiju uperen ispred sebe. (...) Uveče kasno na konju dovedoše Itanu u Kobilji Do u Cucima. Svadbari su istrčavali da sretnu svatove i da je što prije vide, tiskajući se i gurajući...“ Dakle, poštovanje strogih patrijahalnih običaja obilježilo je živote crnogorskih porodica, tako da kulturno pamćenje, upravo kroz ovakva djela, nastavlja da živi. Međutim, posebnu vrijednost romana „Biografija jedne žene“ prepoznaje98

mo u snažno utkanoj temi ljubavi, koja je prisutna u djelu od početka do kraja. U Itaninome liku vidimo hrabru, istrajnu, dostojanstvenu i požrtvovanu suprugu, majku, odnosno velikoga borca za život ne samo svoje porodice, već i život generacija koje dolaze. Stoga, knjiga obiluje naglašenim emocionalnim previranjma i dramatičnim scenama u čijem se centralnome prostoru nalaze žrtvenici vremena – Itana i Radovan. Zato, možemo reći da je ključni pokretač gotovo svih dešavanja u romanu, vjerna ljubav žene, Itane, kojom autor ublažava surovost ratnoga doba. Pišući o plemenitosti, čednosti, ljudskosti glavne junakinje, autor zadržava objektivnost u narativnome kazivanju, ne padajući u zamku naglašene subjektivnosti i pretjeranoga intimnoga tona, koji bi ga odao kao supruga ili svjedoka vremena koje je proživio. Upravo takva distanciranost u opisima svoje porodice i burne istorije kroz koju je ona prošla, potvrđuje literarni dar i autorovu vještinu oblikovanja empirijske građe u književnome tekstu. Glad, nestašica, loša ishrana, pljačka, konfiskacije, iscrpljenost bolešću jesu osnovni motivi koji se prožimaju na fabularnoj ravni romana. U takvim društveno-političkim okolnostima, izdvaja se figura Crnogorke, koja svojom „čudesnom moći“ ispunjava najdivnije stranice Stevovićeve knjige. U koncipiranju njene ličnosti, karaktera jedne nacije, postignuta je umjerenost, ali istovremeno i moralna snaga, vrijedna svakoga divljenja. Patnja i majčinski bol za gubitkom đeteta koji razdiru dušu, borba za plijen iz čeljusti vuka, kojemu Itana ne dozvoljava da ugrabi posljednje jagnje iz njenoga doma, samo su neke od dramatičnih epizoda života biografije jedne žene. Jedna od njih je Itanina borba s bolešću, koju u posljednjim trzajima svoga života uspijeva pobijediti: „Itana je tražila poluotvorenih i ispucalih usana da joj se da malo vode. Niko se nije odazivao. U agoniji je pipala oko sebe. Na dohvatu ruke nalazio joj se kabao sa prljavom vodom u kojem su za večeru pralu krtolu. Ona, ne otvarajući oči, dovuče se nekako do posude i halapljivo poče da guta kao iz kakvog ponora. Klokotanje vode i teško disanje bolesnice razbudi ih. Njih dvije kad primijetiše da u limenoj činiji, koju ona u samrtnom grču stezaše sa obje ruke, skoro nema više vode, zakukaše i otrgoše joj. Da li tableta, da li ovčja sirova koža navučena na tijelo koju je držala pet sati ili ova prljava voda u kojoj je bio opran krompir, tek ona je sjutradan bila nešto bolja i ubrzo otvori oči. (...) Komšije su tvrdile da nije bolovala tifus, već zapaljenje pluća. Ona, pravo reći, nikada nije saznala koju je bolest preležala.“ 99

Ovakvi ali i slični opisi surovoga života označavaju teret istorije koje su pojedinci nosili na svojim leđima. Iako se na tematsko-motivskome planu pripovijeda o ratu, Revoluciji, migraciji crnogorskoga stanovništva u Vojvodinu nakon Drugoga svjetskog rata, autor knjige ispunio je svoje djelo najčistijim ljudskim osobinama, životnošću, ekspresivnošću jezika kojim potvrđuje svoj identitet. Odupiranje zlu kao snažnome mehanizmu istorije, neće ugušiti vjeru i pokolebati duh onoga koji voli i koji je odan sebi, svojoj porodici, svome čovjeku. Roman Radovana Stevovića pripada realističkome proznome djelu, ali i tekstu sa izrazitom psihološkom dimenzijom, pri čemu djelo poprima naznake savremenoga romana. Svi tradicionalni događaji ispripovijedani iz perspektive naratora kao učesnika u zbivanjima djela, tvore univerzalnu, opštu sliku jednoga vremena. Gradeći lik Itane, kao majke petoro đece, a Radovana, kao odmetnika u gerilu, autor nam približava sudbinu crnogorskoga života okovanog ratom. Upravo zbog toga, roman ne predstavlja samo biografiju jedne žene, već njenu izdvaja iz biografije jednoga muškarca, bez koje ona ne bi ni postojala. Ove dvije biografije prerastaju u jednu, zajedničku, kolektivnu, biografiju crnogorske kulturne istorije. Na osnovu toga, možemo reći da je Radovan Stevović, pišući svoju ispovijest, zapravo želio da ovjekovječi jedno vrijeme u kome se istinski borio za budućnost svoje đece. Stoga, na samo jednome mjestu u romanu, prepoznajemo glas čovjeka na čijem su tijelu čeljusti rata ostavile dubok ožiljak: „Ne umijem opisati nevolje i patnje daljega putovanja, već sa radošću čekam da to učini neko mlađi od mene. I danas su mi pred očima sitna djeca, majke s odojčadima, bake koje klecaju pod teretom i starci od stotinu ljeta kako posrćući prelaze prugu na putu prema obećanoj budućnosti. Kad budem nestajao u samrtnoj viziji ovoga svijeta, mislim da će mi oni biti pred očima, kako zajedno sa mnom i mojom porodicom hrle novom i, kako smo tada mislili, srećnijem životu.“ Radnja romana završava se 1948. godinom, dobom Rezolucije Informbiroa, odnosno vjerom u socijalizam i komunizam kao društvo jednakosti. Stoga, na posljednjim stranicama knjige autor šalje optimističku poruku, kojom se okončava ispovijest naratorova. Međutim, kompletnu priču o dešavanjima koji su uslijedili nakon ovoga perioda, dobijamo tek u prilozima koji su inkorporirani na kraju knjige. Pored teksta „Omaž stradalim“, objavljenom u knjizi Triva Zolaka i Olivere Kukić Čudesna moć žene (Uspješne žene Crne 100

Gore), Bar, 1999, u kome nalazimo porodičnu priču Zagorke Kalezić (kćerke Radovana i Itane Stevovića), a koja se poklapa sa tematikom romana i koja nam otkriva istinu o dešavanjima koja su pratila ovu porodicu sve do njihove smrti u osamdesetoj godini života, knjiga je dopunjena sa još dva priloga „Riječ priređivača“ (Sofija Kalezić) i „Riječ izdavača“ (Nenad Stevović). Njihova funkcija sastoji se u kompletnome rasvjetljavanju događaja i portreta Itane i Radovana, što recepciju djela čini još privlačnijom. Uz kratku Bilješku o autoru, Rječnik manje poznatih riječi i izraza, značajno je naglasiti da je knjiga, takođe, upotpunjena Mapom puta crnogorskih kolonista iz cetinjskog i barskog sreza, fotografijama sela Kobilji Do, prijestonice Cetinja, tridesetih godina prošloga vijeka, ali i porodičnim fotografijama, na kojima se nalaze glavni akteri djela. Sve to doprinosi činjenici da je priređivač romana dr Sofija Kalezić uspjela da obogati knjigu interesantnim pojedinostima, koje i svojom grafičkom koncepcijom mame čitaoca da se upoznaju s njenom sadržinom. Priču o Radovanu i Itani zaokružujemo rečenicom Zagorke Kalezić, koja u tekstu „Omaž stradalim“ zaključuje: „Jedno za drugim su otišli jer – jedno bez drugog nijesu mogli živjeti.“ Upravo na njoj počiva smisao romana „Biografija jedne žene“, koji postaje biografijom, ne samo jednoga muškarca, vremena ili jednoga naroda, već prvenstveno biografijom jedne Ljubavi.

Marijana Terić rođena je 17. 11. 1986. godine u Nikšiću, đe je završila osnovnu i srednju školu. Godine 2009. diplomirala je na Filozofskome fakultetu u Nikšiću – Odsjek za srpski jezik i južnoslovenske književnosti. Na istome fakultetu magistrirala je 2013. godine, stekavši time zvanje magistra nauke o književnosti. Svoj radni angažman započinje na matičnom fakultetu radeći u svojstvu saradnika u nastavi u periodu od godinu dana. U saradnji sa novosadskim profesorom Savom Damjanov kao predśednikom Komisije na odbrani magistarskog rada i Jasminom Mihajlović (književnicom i suprugom preminuloga autora Milorada Pavića), magistarska teza „Fantastika u romanu Unutrašnja strana vetra Milorada Pavića“, objavljena je na sajtu http://www.khazars.com/sr-YU/sajt-jasmine-mihajlovic. Naučni rad „Recepcija teksta i smisaone novine u fantastički oblikovanoj Unutrašnjoj strani vetra Milorada Pavića“ publikovan je u novosadskom časopisu „Serbian Studies Research“ (God. 4, br. 1, 2013), urednika Borisa Bulatovića. Autor je više radova objavljenih u časopisima Lingva Montenegrina, Vaspitanje i obrazovanje, Quest i Matica.Od septembra 2014. godine radi kao saradnik u nastavi na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost – Cetinje. 101

Tanja Zeković

OBRAZOVANJE »J’ai souvent réfléchi à ce que pourrait être l’éducation de l’enfant. Je pense qu’il faudrait des études de base, très simples, où l’enfant apprendrait qu’il existe au sein de l’univers, sur une planète dont il devra plus tard ménager les ressources, qu’il dépend de l’air, de l’eau, de tous les êtres vivants, et que la moindre erreur ou la moindre violence risque de toutdétruire. Il apprendrait que les hommes se sont entretués dans des guerres qui n’ont jamais fait que produire d’autres guerres, et que chaque pays arrange son histoire, mensongèrement, de façon à flatter son orgueil. On lui apprendrait assez du passé pour qu’il se sente relié aux hommes qui l’ont précédé, pour qu’il les admire là où ils méritent de l’être, sans s’en faire des idoles, non plus que du présent ou d’un hypothétique avenir. On essaierait de le familiariser à la fois avec les livres et les choses ; il saurait le nom des plantes, il connaîtrait les animaux… « 1 Na ovaj način francuska spisateljica belgijskog porijekla i naturalizovana Amerikanka, koja se predstavljala patronimom Yourcenar, anagramom svog prezimena i pseudonimom, promišlja temu obrazovanja djeteta, koje se upoznaje i familijarizuje sa svijetom gdje treba da živi, mada ona kao svoju jedinu domovinu doživljava knjige.« Le véritable lieu de naissance est celui où l’on a porté pour la première fois un coup d’œil intelligent sur soi-même : mes premières patries ont été les livres. »2

Les yeux ouverts, 1980, prim. prev. Često sam razmišljala o tome što bi moglo biti obrazovanje djeteta. Mislim da bi trebalo započeti veoma jednostavnim saznajnim osnovama, kako bi dijete naučilo da postoji unutar jednog univerzuma, na planeti o čijim resursima kasnije treba da vodi račina, da zavisi od vazduha, vode, od svih živih bića i da najmanja greška ili najmanje nasilje nad prirodom vodi ka njenom kraju.Naučilo bi da su se ljudi međusobno ubijali u ratovima i da oni samo znaju da nose opasnost novih sukoba i da svaka zemlja piše svoju istoriju laskajući svojoj sujeti, fabrikujući laži. Trebalo bi ga naučiti puno toga o prošlosti kako bi osjetio svoju vezanost za ljude koji su mu prethodili, kako bi im se divio u onoj mjeri u kojoj to zaslužuju ne stvarajući od njih idole ni u sadašnjosti ni u neizvjesnoj budućnosti. Trebalo bi pokušati da se srodi istovremeno sa knjigama i sa stvarima ; trebalo bi da poznaje imena biljaka, životinja… … « 2 Les memoires d Hadrien, prim.prev.Pravo mjesto rođenja je trenutak intelektualnog buđenja , kada smo po prvi put bacili takav pogled na sebe: moje prve domovine su bile knjige. 1

102

Upoznavanje s planetom podrazumijeva shvatanje da smo planetu naslijedili i da je ostavljamo sa svim njenim resursima sljedećim generacijama, da u svijetu koji nas okružuje postoji ravnoteža koju je lako poremetiti zbog greške ili nasilja. Isto je i sa međuljudskim odnosima, da ratovi fabrikuju nove sukobe i da svaki narod piše istoriju lažno, povlađujući nacionalnom ponosu. Dijete treba da osjeti povezanost sa ljudima,koji su mu prethodili, ne stvarajući idole ni u sadašnjosti niti u hipotetičkoj budućnosti. Ona smatra veoma važnim i prve lekcije iz morala bez kojih je društveni život nemoguć, a « te instrukcije se ne usuđuju dati ni u osnovnoj ni u srednjoj školi. »3 Pritom treba imati u vidu da je Marguerite Yourcenar prva žena koja je postala članica Francuske Akademije, deset godina nakon što je ušla u Kraljevsku Akademiju jezika i francuske književnosti u Belgiji, položila prvi dio mature u Nici, a da pritom nije pohađala školu. Ona je svoje obrazovanje dobila od privatnih učitelja i na njemu radila čitavog života, čitajući, putujući i tako dobijajući inspiraciju za stvaranje. Kad se kod djeteta budi svijest za potrebom obrazovanja? Da li mu je ona nametnuta i da li treba da posmatra život kroz saznajni sistem vrijednosti, usađenih prema šablonu školskog sistema? Koji je to mogući iskorak koji se može napraviti na tragu sopstvenih sklonosti i vremenom formirane intelektualne gladi ? Znamo da je obrazovni sistem prilagođen potrebama prosječnog učenika,odnosno kolektivna nastava se daje hipotetičkom osrednjem učeniku, a što je sa onim učenicima koji sanjare uz neki radijator miljama daleko od problematike koja se predlaže u učionicama, neprepoznati čak i od profesora predmeta, u čiji će istorijat ući na velika vrata? » A tous ceux qui un jour on revait au fond presd un radiateur »4 Da li je to tragedija genija,čiju analizu predlažu Jean Bernard Pouy, Anne Blanchard i Serge Bloch u djelunazvanom « L’Encyclopedie des cancres, rebelles et autres génies ? « Između ostalih, na toj listi figuriraju imena velikih naučnika i umjetnika poput Honora de Balzaca. Direktor škole u « On lui donnerait aussi les simples notions de morale sans laquelle la vie en société est impossible, instruction que les écolesélémentaires et moyennes n’osent plus donner dans ce pays. »Les yeux ouverts, prim.prev. Pružile bi se djetetuosnovnenaznakemoralabezkojeg je nemogućživot u društvu, instrukcijekoje se ne usuđujudati u osnovnim i srednjimškolama. 4 Posveta u knjizi « L encyclopedie des cancres, rebelles et autres genies »prim.prev. Svimaonimakoji su sanjarilinegdje u dnuučioniceporedradijatora. 3

103

kojoj je učio sljedećom rečenicom opisuje svog đaka : « Rien à tirer de lui, ni leçon, ni devoir, répugnance invincible às’ occuperd’un travail commandé… »5 A njegov doživljaj škole, koja je u to vrijeme dopuštala represivne metode nad neposlušnim učenicima je sljedeći : « On me punit parce que je déteste ce collège injuste . Les autres élèves m’agacent et la vie en communauté, ça m’ étouffe…par contre tout ce que j’ apprends de mon coté me passionne. »6 Pored Balzaka, velikog ispijača crne kafe, na ovoj listi loših, buntovnih učenika se nalaze i Albert Einstein, Jean Cocteau, Gustave Flaubert, Francois Truffaut, Giuseppe Verdi, Pablo Picasso, Leonardo da Vinci, John Lennon, Agatha Christie...Navodeći primjer ovih stvaralaca, o kojima danas predajemo u školama, a koji su svojevremeno dovodili u pitanje školski obrazovni sistem, uvodim jednu goruću temu današnjice, a to je dosada, umor od nerada, đavolja rabota, riječ koju nauče sasvim mala djeca i onako u prolazu je zavrte nesvjesni njene težine, koju kasnije predavači osjete, pokušavajući da ih svojom obrazovnom magijom opčine i dovedu pred svršen čin saznanja. Obrazovni model sadašnjice se najčešće svodi na izreku koju je moj kolega, profesor biologije, upotrijebio opisujući školski obrazovni proces „ Učiš mačku da uđe u džak, a ona te uči da neće“. Nimalo pohvalna činjenica je da većina učenika, kojima je pomenuti profesor razredni nije naučila u toku četiri godine ni pravila čitanja francuskog jezika, čiji sam predavač. Obstinirano odbijanje da prihvate znanje koje smatraju nepotrebnim je jače od bilo kakve dobre edukacije. Profesor ostaje na sceni sam sa rekvizitima popadalim iz ruku. Njegovu egzistenciju obesmišljava sve veći stepen tolerancije prema neznanju, strah od toga da bi mogao biti meta učeničke manipulacije, jer prosvjetni zakoni, u namjeri da zaštite učenika, otvaraju prostor za razne zloupotrebe. Posljednji primjer jedne takve prakse je iskustvo jednog od mojih kolega, koji je suspendovan zbog navodnog maltretiranja učenice, da bi sudski proces, okončan nakon godinu dana, vratio istog profesora na pređašnje radno mjesto. Kakva je bila ta godina dana isluženog, odbačenog, sredovječnog profesora, koji je ostao bez primanja sa neizvjesnim ishodom suđenja? Odlomak iz djela „ L enciclopedie des cancres, rebelles et autre genies, prim.prev.: Ništa se nije moglo izvući iz njega, ni lekcija, ni domaći, samo nesavladivo odbijanje da se bavi nečim što mu je zadato. 6 Odlomak iz djela „ L enciclopedie des cancres, rebelles et autre genies, prim.prev.Kažnjavaju me jermrzimovajnepravednikoledž. Ostaliučenici me nerviraju, a život u zajednici me guši…nasuprot tome, sveštosamsaznam me oduševi. 5

104

Kako se osjeća profesor kada postane lako zamjenljiva roba sa ćutanjem koje od njega ne pravi filozofa, već još jedan zarđali šraf u škripavom mehanizmu? Kako se, sa druge strane, osjeća učenik, koji se žali zbog ocjene profesora, a profesorski lobi, u namjeri da „odbrani“ kolegu, zauzme zaštitnički stav senzibilišući inspekciju u lokalnim restoranima uz adekvatno jelo i piće?Kako se osjeća profesor, na čiju se ocjenu žali učenik, kojem se daje određeni vremenski rok da spremi nauk i pokaže se pred komisijom, u kojoj se nalaze kolege? Naravno, u najvećem broju slučajeva se isključuje mrska profesorska prilika. Ukoliko profesor nije dovoljno zabavan kao predavač može biti na meti mobinga, savremene igre, u kojoj učestvuju svi faktori prosvjetno-obrazovnog cirkusa, vrlo popularne metode da se u privatnim školama profesoru oduzme oreol „bahatosti“, čitaj često principijelnosti, u ocjenjivanju. Što reći o učenicima, koji gradivo iz nastavnih predmeta u osnovnoj i srednjoj školi spremaju za jedan dan, a sve češće jedan čas prije, uz dopuštenje predmetnog nastavnika da se bave drugom nastavnom materijom?Ovaj koktel je smrdljiv i ružan za oko, a može se zagrčiti pričom o sve užem kaišu mjesečnog preživljavanja, tako da smo sve dalji od duhovnog, zaokupljeni materijalnim bićem ili prostom konzumerskom računicom, za koju je bolje da ostavimo matematiku po strani, jer iznos plata obesmišljava i minimalni konzumerizam. Zato se pored svog prosvjetnog posla, trčeći i za dopunskim edukacijama kako bi postali vlasnici četvorogodišnjih licenci, bavimo i dopunskim kulucima u svijetu prvobitne akumulacije kapitala ili beskompromisnog predatorstva. Kako biti autoritet učeniku kad je doveden u pitanje već od roditeljskog okruženja ispraznim razgovorima tipa kuloarskih prepričavanja.Što je sa profesorima, isluženim prosvjetnim vojnicima, zapetljanim i zakočenim u sistemu promjena nazora novih generacija ?Kako preskočiti sopstvenu sujetu i naučiti da učiš dok podučavaš?Da li je smisao latinske sentencije „ Non scholae sed vitae discimus“ obrazovanje, to je ono, što ostane, nakon što osoba zaboravi sve što je naučila u školi.7 Sve u svemu, autor ovih redaka ima veliki otpor prema šablonima uključujući i esejski koji glasi: uvod, razrada i zaključak. Volim da u uvodu ima naznake zaključka, da u 7

Non scholae sed vitae discimus- Ne učimo za školu već za život; Obrazovanje,to je ono, što ostane, nakon što osoba zaboravi sve, što je naučila u školi – Albert Einstein

105

razradi ima kostura uvoda, da u zaključku nema zaokružene argumentacije, da sve bude zatrpano pitanjima, inspirativnim vodičima u nove, neistražene prostore. Tako da ovaj rad, čiji je naručilac moja bivša učenica, pokrovitelj mog blogerskog pisanja, koju pamtim po pronicljivom pogledu iz posljednje klupe i oslobađajućem smijehu ili više provali smijeha, započinje promišljanjem meni bliskih ljudi među stvaraocima o obrazovanju, a završava se nedoumicama oko položaja prosvjetnih radnika, kojima je navaljen teški zadatak opstanka u učionicama i van njih. Post scriptum Ostaje nerazjašnjena misterija zašto je filozof Jean Jacques Rousseau, autor traktata o obrazovanju „ Emile ou de l’éducation“ u kojem je propratio sve razvojne faze u obrazovanju djeteta, svoje petoro djece, koje je dobio sa nevjenčanom ženom, odmah poslije rođenja smjestio u Dom za nezbrinutu djecu, valjda svjestan težine obrazovne misije. Literatura • •

Galey, Mathieu, Širom otvorenih očiju, La Centurion, 1980. Pouy, Jean Bernard, Encyclopedie des cancres, Gallimard jeunesse, 2006.

Tanja Zeković, rođena 30.juna 1968. godine u Titogradu.Profesorica je francuskog jezika i književnosti. Autorka bloga. Živi i radi na Cetinju. 106

Milorad Nikčević

LJUBAVNI PROPLAMSAJI JOVANE VUKOVIĆ Pjesma o tebi naslov je knjige pjesama Jovane Vuković, studentkinje druge godine studija Fakulteta za crnogorski jezik i književnost sa Cetinja. Kad mi je ta mlada poetesa stidljivo stavila do znanja da bi željela da joj napišem uvod u zbirku pjesama pitao sam je: “A kave pjesme Vi pišete”? Očekivao sam da će mi odgovoriti misaone, emocionalne, rodoljubne, pejzažne, socijalne, perifrastične… ili tako nekako slično, ali ona mi je eksplicite lakonski i neskriveno odgovorila – “ljubavne”. Taj univerzalni žanr poezije pisao se od davnina: kazivali su ih nepismeni ljudi starih civilizacija, neimenovani pjesnici usmene književnosti a isticali su motive ljubavne poezije, motive voljenog bića, ljubavne čežnje, želje, požude i hedonizam… Često su neimenovani pjesnici ljubavi zazivali božanstva, pribjegavali magiji da im se ljubav ostvari i održi. I neimenovani pjesnik Biblije pisao je ljubavne psalme, izlivao najljepše opise i božanske ushite ljubavne vatre. U novije vrijeme pjesnici zazivaju ljubavnu patnju na višem stupnju doživljaja, pa se tako motiv ljubavi varira od usmenog stvaraoca do pjesnikā koji su u lijepoj književnosti postigli s takvim žanrom najljepše i najuspjelije vidove ljubavnog kanconijera. Humanizam i renesansa su iznjedrili Petrarku, koji je napravio antologijski ljubavni Kanconijer o Lauri, opisao joj nježne puti i zlatne vlasi njezine kose, a prije toga domalo Aligijeri Dante (Alighieri) je opjevao Beatriču, istrgao je iz okova srednjovjekovne tame, dogme i mistike. I romantičarski pjenici pjevaju o ženi, ruski klasik Puškin piše najljepše pismo svojoj miljenici Tatjani, a Sergej Jesenjin sagorijeva na vatri ljubavi i igre svoje plesačice Isidore Dankan. I američki svevremeni pjesnik Edgar Alan (Poe) posvećuje svoje ośećaje “stvarnoj” i neuhvatljivoj ljubavi Anabel Li. Crnogorski pjesnik, vladika i vladar Crne Gore Petar II Petrović Njegoš sagorijeva na čudesnoj ljubavnoj vatri i plamenu svoje noćne more u pjesmi Noć skuplja vijeka. I hrvatska pjesnikinja Ida Verona iz bokokotorskog areala skončava u vatri ljubavnih želja noćne tišine u zbirci na francuskom

107

jeziku Mimosas1, a Tin Ujević u konteplativnoj ljubavnoj apoteozi čezne za vasionama Visokih jablana. I tako redom nižu se različiti trenuci u razvoju ljubavi, stvaraju se pjesme ljubavnog senzibiliteta, od izrazito idiličnih do vragolastih, šaljivih i čežnjivih senzualnih ośećaja, do tragičnih ljubavnih trenutaka i izdisaja. Ljubav je spiritus movens i pokretač svih doživljaja, a žena je najčešće kult i božanstvo koje zaokuplja svaku ośećajnu i senzibilnu dušu čovjeka. No, prema onoj latinskoj premisi Si licet parva komponere magis2, u biće mlade poetese Jovane Vuković uselio se mladenački muški ljubavni subjekt kojemu je ispjevana cijela poema; muški kanconijer i poetski psalam, asociogram ljubavi: strepnji, ushićenja, padova i zanosa. Skoro da su takvi motivi ljubavnih pjesama rijetki, i u svjetskom dijahronom pjesništvu manje opisani. Zbog toga autorica zbirke i nije naslovljavala svoje pjesme! One izviru jedna iz druge, spajaju se od početka do kraja nježnim ljubavnim nitima kao dominantnim ośećajima njezina uma, duše i njezina srca i tijela. No da bismo potvrdili svoje tvrdnje morao sam izvršiti jedan eksperiment. Dao sam zbirku Jovane Vuković da je pročita i da mi odredi motivski asociogram jedna poznata umjetnica kojoj predmet njene umjetnosti nije “pisana riječ”, niti poezija3. Ali jest ljepota, sklad i harmonija slaganja mozaika ljepote u aplikativne vizije umjetnosti njezina doživljaja. I zaista je ta osoba ljubazno, pomno, znatiželjno-doživljajno i emotivno iščitala u jednom dahu zbirku poezije Pjesma o tebi. I evo najznačajnijih njezinih senzibilnih raspona, motiva koje je umjetnica art uhvatila kao drhtaje srca Vukovićkine zbirke pjesama: Cijela zbirka je jedan jedni organizam pjesme. Brzo se čita, pa ću i njezine osjećaje notirati: Na strani trećoj, “suze u očima i slutnja”, a u četvrtom stihu iste pjesme opet “tuga i suze”: “Nekako, bila sam tužna tih dana Zbog svake gluposti potekle bi suze”, a u petoj i šestoj kitici stiha: “bijeg i čežnja”: “Bježim od tvog pogleda ………………………….. Dok niko ne vidi”. Detaljnije o Idi Veroni viđeti u našoj Istoriji crnogorske književnosti, tom 3, ICJK, Titograd, 2012, 520-575. 2 Ako je dozvoljeno da se mali uspoređuju s velikanima! 3 Poznatu hrvatsku umjetnicu – vizažisticu prof. Biljanu Pajnić osvijetlit ćete preko unošenja njezine umjetničke osobnosti na Googl. 1

108

I u sedmoj pjesmi: “Srećnog kraja nema”, a u osmoj izričiti je kraj: “Kraj je tu”, koji se potvrđuje u desetoj pjesmi: “I ova priča nema srećan kraj” i opet slutnja smrti: “samo hladnog groba”. U jedanaestoj pjesmi opovrgnuti kraj: “Ne viči zbogom jer nije kraj”, a u dvanaestoj se pjesmi pretvara ljubav “U ništa”. U trinaestoj pjesmi konačna slutnja ljepote o početku ljubavi: “Nema ljepšeg početka dana od poljupca tvoga u ranu zoru”. Variraju se lijepi stihovi i lijepe misli, ali opet u petnaestoj pjesmi “tuga”: “Stojimo na ivici života i umrijećemo svakoga trena”. I u šesnaestoj pjesmi variraju se osjećaji tuge: “Tuga neka u srcu se svila, Gorak okus na usnama osta. Vrata srca zauvijek zatvorena ne primaju nijednoga gosta” (…). I ovđe je umjetnica art zastala. Zapisala je da svi stihovi mlade pjesnikinje Vuković u zbirci varirani, umjetnički proživljeni i ostvareni kroz dominantnu temu ljubavi. Pokušao sam neovisno o zapisu koji sam izložio, da utvrdim osnovni dojam zbirke Jovane Vuković Pjesma o tebi i utvrdio da se radi o “ljubavnim proplamsajima” mlade poetese; poetskog subjekta koji svojim raskošnim senzibilitetom ljubavnih motiva i nijansiranih sadržaja njezinih izričaja ostvaruje cjelovito tkivo “poeme”. U stvari, njezine pjesme satkane su od raznovrsnih doživljaja u kojima je dominantna ljubav, ali ne ona platonska ljubav, već ljubavna vatra u kojoj sagorijeva senzibilni subjekt žene. Upravo u mnogim pluralnim rasponima motiva, od zanosa, čežnje, strepnji i drhtaja njezina srca, do uzvišenih erotskih i čulnih poticaja poetesinog srca i uma rađaju se stihovi koji teku bistrinom nabujale rijeke. Stoga je ponekad u oštrini pjesničkog ośećaja dat pejzaž, odsjaj koji drhtajem prožima poetesu: Još jedna prohladna noć u ovom glupom gradu. čak i ove pahulje s neba kao da te od mene kradu...

109

Evokacijom, poetskom lepršavošću i tjeskobom nekada nas senzibilne pjesme poetese Vuković asocijativno povedu do parnasovskih štimunga ili bolje reći do tjeskobe grada koju smo sreli kod simbolističkih pjesnika, a posebno kod francuskog velikana Šarla Bodlera (Charles Baudelaire) u njegovoj čuvenoj zbirci Cvijeće zla ( Flers du mail, 1857). Ima puno, puno još o čemu bismo mogli govoriti u sadržajnom i formalnom smislu ove zbirke pjesama. Ponajprije o poetskom izričaju, rasponima motiva i ljepoti jezika, simbolici i metaforici poetskih slika, koje se srećno i muzikalno ostvaruju crnogorskim jezičnim idiomima. Nemam prevelikih primjedbi! Ali imamo sugestiju zajedničkog stvaralačkog doživljaja. Stoga poželimo pjesnikinji Jovani Vuković da i dalje leti ushitom svog intimnog doživljaja i ośećaja svoje bujne (i ne/ ostvarene!) ljubavi. I ja joj kao njezin profesor crnogorske književnosti želim da uspije u toj čudesnoj magiji ljubavne sreće!

Milorad Nikčević, književni istoričar, teoretičar i književnik rođen je 14. januara 1941. godine u Stubici (Pješivci). Osnovnu školu završio je u Bogetićima, a realnu gimnaziju u Nikšiću. Diplomirao je studij slavistike (jugoslavistiku i rusistiku) na Filozofskome fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Na Filozofskome fakultetu u Novom Sadu magistrirao je s tezom Stefan Mitrov Ljubiša i Njegoš – uticaji i paralele. Doktorsku disertaciju pod naslovom Crnogorska pripovijetka od 60-ih godina 19. vijeka do prvog svjetskog rata obranio je na Filološkome fakultetu u Beogradu i stekao akademski stupanj doktora filoloških nauka. Studijski se usavršavao na Državnome univerzitetu „Lomonosov” u Moskvi (1975), na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu (1989), potom na zagrebačkome Filozofskom fakultetu (1996) te na Univerzitetu Berkli u San Francisku (2001). Utemeljivač je crnogorskog studija (1995) Montenegrina (Crnogorska književnost, Povijest crnogorske kulture i civilizacije) i prvi gostujući profesor toga studija na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (1996). Godine 2014. hrvatski predśednik Ivo Josipović uručio mu je državno odličje reda Danice hrvatske s likom Marka Marulića za „višegodišnje zasluge za kulturu/znanost i približavanje njenih vrijednosti između Republike Hrvatske i Crne Gore“. Autor je petnaest samostalnih i dviju koautorskih knjiga.Član je Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. 110

Dino Lotinac

O POEZIJI ENVERA MURATOVIĆA Poezija Envera Muratovića prilično je šarenolika i mozaična. Kada u stihovima nazirete obrise jednoga života, civilizacijskog toka, tada vam nije potrebno da znate bilo šta o autoru, jer će vam stihovi najbolje iskristalisati sliku o njemu. Muratović pripada generaciji mlađih pjesnika koji su se na polju savremene književnosti istakli jednim jasnim i upečatljivim pjesničkim izrazom. Stihovi su mu sažeti, pjesme kratke, i on vješto plovi u tim minijaturnim pjesničkim formama, koje su jasan odraz pjesničke vještine. Iako savremena poezija teži ka slobodnom stihu i oslobađanju od bilo kog oblika ograničenja, Muratović vješto spaja i slobodu pjesničkog kazivanja sa već postojećim formama. Njegova zbirka poezije Iza mene predstavlja izbor iz njegovih do sada objavljenih djela: Sunce u čaši, haiku 1997., Uzmi i ostatak mene 1997., Druga obala 2001., Naopako 2004. Ona zapravo povezuju njegovu raniju poeziju, koja je vremenom bivala drugačija, u izrazu, temama, motivima. Interesantan je sam naslov zbirke. Šta se to nalazi iza pjesnika? Da li je to poezija? A šta se nalazi iza poezije? Taj čudni svijet pjesničkih osjećanja otkriva nam Muratović kroz svoje pjesme. Ako bismo morali da izdvojimo neku specifičnost njegove poezije, i na osnovu nje da govorimo o njemu kao autoru, to bi jasno bila njegova haiku poezija. Haiku poezija nije samo minijaturna forma, to je pjesnički izbrušena cjelina koja nam otvara jedan novi svijet. Haiku ne trpi nakićenost, nepotrebnu slikovitost, kao ni ljubavne naboje i pretjeranu emocionalnost. Haiku je jedna filozofija življenja, traganja i razotkrivanja istine. Sve dok je zima, Otac kroz prozor gleda Prazan puteljak.

111

Njegova haiku poezija je donekle povezana i sa starom književnošću dalekog Istoka, pa u njoj katkad zaluta poneki sufijski motiv. Sam naslov njegove zbirke haikua Sunce u čaši je jako interesantan za analizu, i korespondira sa starim divanskim stvaralaštvom.Česti su motivi prirode, godišnjih doba , pa se to kasnije prenosi i na Muratovićeve ostale stihove. Porijeklom je iz Crne Gore, iz Rožaja, pa se uticaj njegove domovine oslikava u njegovim pjesmama. Zavičaj zauzima važno mjesto u poeziji Envera Muratovića. On vješto koristi tematiku i motive koji su u poeziji već postali zaboravljeni. Rodna gruda više ne inspirira pjesnike, oni izvor svoje kreacije crpe u nekim savremenijim tokovima življenja. Muratović se vraća svojim korijenima, prirodi, neobično uklapa floralne elemente i zida emocionalno nadahnute i umjetnički stabilne pjesme. Pjesnik pati za onim što je prošlo, za minulim danima i srećom koje više nema, pati za zavičajem i za onim što ga je tamo čekalo: Ni zavičaj više nije Kao prije. Tamo, sada, Nema lica da se mije, Jabukâ i prašnih džadâ Muratović u svojim pjesmama njeguje zavičaj, čuva ga od zaborava. Na njega je evidentan uticaj ostavila grupa bihorskih autora koji su kroz svoja djela svoj zavičaj učinili kultnim, Sijarić u prozi, Rebronja u poeziji. Sa druge strane nalazimo uticaje i drugih autora. On pjeva o svom Ibru, pa ga Pavle Goranović u predgovoru uspoređuje sa Ristom Ratkovićem čija je vječna inspiracija bio Lim. To se osjeća u njegovim stihovima, vapaj za prirodom,za zavičajem, erupcija osjećanja i jasan i slikovit izraz, sa puno pjesničkih ukrasa, nasuprot minijaturama po kojima je prepoznatljiv. U pjesmi koju posvećuje Safetu Hadroviću Vrbičkom, regionalnom autoru koji je interesantan po svom naglašenom i jedinstvenom kazivanju, Muratović također govori o zavičajnim tonovima, o floralnim motivima, vrbacima. On nam daje relaciju između pjesnika i prirode, tu neraskidivu sponu između pjesnika i čovjeka, čovjeka i prirode i prirode i poezije. Zanimljiv je i motiv epitafa u pjesmi Bihor:

112

Ovdje smo! Zar ne čujete zveket Kostiju pod sobom?!

Sa njom se započinje tematika prolaznosti života. Česti su motivi smrti, krvi, tuge. Osjećanja u pjesmi su sumorna. Kroz motiv zmije pjesnik često naslućuje kraj i ukazuje na smrt. Sumorna osjećanja prisutna su i u pjesmi Kuća u kojoj autor naslućuje propadanje života, porodice, bolan kraj. Motivi kamena i praznog ognjišta nam govore o tome. Više nema kuće moje! Nema ni mene na ognjištu. Jedino vrane kosture broje. Jedino crvi moje oči ištu! Motiv oca je čest u njegovim pjesmama. Autor se kroz stihove obraća ocu. Osjeća se jecaj za prošlim vremenima, bol zbog izgubljenih osoba i trenutaka koji su ga činili sretnim. Otac postaje ključna figura u stihovima, kao zvijezda vodilja, svijetla tačka, jedna divna uspomena koja autoru daje snagu. On oca vidi u svim detaljima, sve što je bojilo njegov život sada pjesnika podsjeća na njega, i unosi mu neki blagi nemir koji se preklapa sa sjetom. Kod Muratovića nailazimo i na motiv pjesnika. Slično kao kod Muhameda Abdagića, pjesnik je zabrinut za sudbinu pjesnika, a time i za sudbinu umjetnika i umjetničkog djela. Kada smo govorili o specifičnostima Muratovićeve poezije, naveli smo da je on pjesnik koji stvara haiku formu. Sa druge strane, kod njega nalazimo i sonete, u kojima se on beskrupulozno snalazi. U njegovim sonetima opet nailazimo na motive zavičaja, tuge, bola, smrti, prolaznosti života. Otac je prisutan i u ovim pjesmama. Sasvim neobično, avangardno u odnosu na prethodne stihove, ovdje naziremo motive ljubavi, ljubavne patnje, i motiv žene u svom fizičkom i duhovnom obliku. Opet se volimo ćutnjom Bez riječi razgovor teče I tek smo počeli priču Stigla je srijeda veče 113

Svakodnevica o kojoj nam pjeva Enver Muratović prisutna je u različitim oblicima. On je pjesnik jednostavnosti, sažetih izraza. On ne luta tražeći svoje motive, svoje izvorište, već tačno zna putanju po kojoj se njegova poezija kreće. Muratović je pjesnik sa naglašenim izrazom, emocijama koje isplivavaju iz filozofske vizije života, i čovjek u čijim pjesmama zasigurno vidimo budućnost sandžačke književne scene.

Dino Lotinac (1986, Sjenica). Studije književnosti završio je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, gdje je odbranio master tezu o tematskim krugovima u poeziji Muhameda Abdagića. Piše književne prikaze, poeziju i prozu.Koautor je zbirke "Sandžačka sehara". Radove je objavljivao u književnoj periodici. 114

116

POETAE NOVI 117

Marina Vemić

HEFESTOVA IZDAJA Moj trijumf je ćutanje! Ruke u vatri gorim! Hefest me ne savjetuje, nakit je dao drugoj ženi, meni bi da služi opelo i krade zemlju da oživi novo tijelo! Ja kradem oganj, svjetlost ispisujem! Trijumfujem! Munje za pojas, štit za nebo, kočije, luk i strijele za bijeg! Dok dan se odvlači i odnosi zrelu narandžu sa neba, iza sutona mrak pada na moje riječi i jeseni! Mimoilazim ljude! Volim kad bolujem da odzvanja u meni!

Marina Vemić Maja rođena je 17.03.1982. godine. Po struci je profesor jezika i književnosti, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Opčinjenost književnošću i pisanjem traje još od osnovne škole kada je napisala i prve pjesme. Piše i prozu. U časopisu za nauku i kulturu obavlja posao lektora. 119

Tijana Rakočević

OČUĐENJE Stolica od orahovine Na kojoj tanki nogari Otmeno klize po stanu Sa drvorezom U firentinskom stilu Ništa suviše Opervažena dvanaestokaratnim zlatom Jastuče meko na dodir Naslon blago okrznut Kuršumom Čini se da ne stoji sasvim pravo No to se rješava prosto Skalupljenom hartijom A neko na njoj Zvižducka Proklet bio Piskarev sa petog

120

ZEFIR Avan pun vode i skroba; titraju pčelinje strije. Sa žaokom i pola droba ode; a droba i nije... Zinuće sumrtva opna, ko trolsko oko, u čaši... I cvijet sa dalekog kopna, za pokrov toj zelenoj kaši. Buket o mermer. I kanda staniolski oklop se skide... Ascocentrum, Arachnis i Vanda – to cvjetovi kunu hibride. Oh, mokara, mokara, ti si fetus u trbuhu bilja, ti si pobačaj slutnje, sansara, divni nespoznatak cilja! Tlo duguje život parfemu. I mjesto da skupe se crvi, ti prospeš svu đecu po njemu: Negra opet, u krvi, u krvi...

121

STVARANJE Sudbonosni oganj prene se u noći i u mutan oblik zamisao slije, savršeno krhko u vjerovatnoći da ga snažno volim zbog onog što nije. Kao zvečka puna olovnoga boba, kroz bešumno krilo protne potlačene; otegnuto cvili nepočinstvo roba u rasutoj srči toplokrvne žene... I damar protrese umrtvljene kosti što pijane duhom nevino se skruše; i čula mi hlape u zanesenosti, u tijelu mom je svo bogatstvo duše. U jalovom zrenju umre zasigurno stih koji vrijedi stotine šibica... ... i ko tihi vapaj gasi se nokturno: ljubav, to je rasut pelud tvoga lica.

122

OVO NIJE STIH Ovo nije stih Ovo je trabunjanje Ovo su kilometarski trenuci U kojima sloboda proviruje i pita ima li koga Neka mi oproste Što ne mogu pisati Kao da sam progutala Deset bilijarskih kuglica Kao da mi je muka Neka mi oproste Neka mi oproste ne znaju šta čine Sve moje oči uprte u sivilo Sve moje poglede zabačene kao Donji Raspamet Delegacije sa riječima poput socijalni dijalog Vi ste gospodo Oličenje svega što mrzim Jad najjadnijeg jada Vi ste gomila malih metaka heftalice Vi ste oni od kojih mi dođe da pobijem Roditelje rodbinu i koga već stignem usput Nužno zlo u nužniku života Psujem kao kočijaš A tako ne rade lijepo vaspitana đeca Neka mi oproste Jer ovo je oproštajno pismo Znate imam randevu sa sedmim spratom Možda to bude jedini broj koji ću voljeti Ako završim na jednoj od onih tendi Kao u filmovima Sedam sedam nula nula Kakva šteta kakva šteta Ovo je mogla biti dobra pjesma Ovo je mogao biti kič u mome stilu Ovo je mogla biti ljubav sa čepovima na ušima Ovako Zadovoljimo se jednim pristojnim Oče naš I natrag u ludnicu Jer sve je ovo priznaćete Jer sve je ovo Tupo Prolazno I ne zanima nikoga 123

VOLJA Neumorna poput muve, u zanosu sja u meni, i omražen lik protuve sa njom uzmu moji geni. Bješe nježna ko peraje, pod lahorom sva se troši, sad razorna oluja je što strah sije i pustoši...

124

DOLINA MAČEVA Prerija nema oči za priprosti ljudski trenutak u kome sav zatomljen očaj beznadno zatraži zraka Prerija nema daljine za dirljive hladnjače mraka i trne sa prstima onog koji za njome rida Prerija nema glasa za riječi nikle iz stida intimnim prisustvom svega dok lipti i kipi i gori Prerija nema srca da uludo gine i zbori i igra na rubu svog ruba jedino što ima su spori Odjeci njezinih zuba

125

PRIMIRJE Osam sati Ležim u krevetu I već deset minuta kasnim na posao Ali to je zato što niko nije raširio zavjese Zato što budilnik nije zazvonio I vatra se ne gasi uljem Zato kasnim deset minuta na posao Dok se smilujem da ustanem Kasniću dvadeset A dok budem spremna Proći će moj život U promatranju Iščekivanju Učenju Nečega sa čim je Trebalo da se rodim

Tijana Rakočević- rođena 23.06.1994. u Podgorici. Student je III godine Odsijeka za crnogorski jezik i južnoslovenske književnosti u Nikšiću. Ostvarila je značajne rezultate iz oblasti literarnog stvaralaštva. 126

Petar Novaković

GROBLJE SLONOVA Daj mi da vidim Dok te jašem Prave li se od crkava kosti Tkiva od vjetra što ih nosi Mačem Slone Daj mi da vidim Dok smo još kraj vode Kako Mongol plače I kisne jer ga vara draga Ili poginula Dapače Slone Daj mi da vidim I meni će suze Gdje povrati golub koji dođe nakon Jata što je zašlo Bijelu pticu zbog koje digoh glavu Mahom Slone Daj mi da vidim Evo guraš dveri Donose li tebi kolače na daće Ciganin sam perem spomenike vodom Lezi zvijeri Ciganin Praće Šta će Slone Daj mi da vidim Moja su se odsjekla Gdje kriješ koljena Natekla Meka Jesu li pod kosom Ili imaš traku

127

Daj Ženo Da ne Napipam u mraku Ložim vatru Slone

Petar Novaković, glumac, rođen je 1990. godine u Podgorici. 128

Katarina Čanović

ĆUTNJA I dođe nekakva magla pa davi. A onda ti dođu prijateljice pa ti kažu ,,proći će”. Šta da im kažeš? Da opsuješ? Kažeš da ti ne pomažu tako... šta god bio tvoj izbor – pogrešan je. Niko ti ne može pomoći, iako su svi tu. Prodefiluju kroz kuću, prospu more riječi, naizgled mudrih rečenica, tebi se čini odlično ti je – nijesi sam. Kad odu – ostave za sobom punu pepeljaru ugašenih cigareta, sobu smrdljivu od dima, šolje pune toza i ,,zabodenih parova” i hladnu prazninu u kojoj izgovorene rečenice igraju kolo dok ne otvorimo prozor i one izlete lagano, i opet ostane jedno veliko Ništa.. Jer, sve su to bile samo prazne riječi bez suštine, bez smisla. Koliko god te poznavali, niko ne zna kako se osjećaš niti, suštinski, to iko želi znati. A, većina priča da bi, prije svega, sebi olakšali jer su naišli na dobrog slušaoca. Zavirimo tako u sebe i vidimo kakav je to ponor. Svaki čovjek je nepregledni tunel, bezdan; podrum čija su vrata sa hiljadu brava, iza kojih se kriju mnoge tajne. Kada smo srećni, skoro da bilo koji ključ uzmete – možete otvoriti. Ali, kada sunce ne izlazi, kada ne sviće, a kiša pljušti niz prozore, brava je zarđala, pa gotovo da ne reaguje na bilo koji ključ koji je do tada sa takvom nonšalantnošću okretao bravu. Šta se to desi pa se zatvorimo kada nam je teško? Nije to tako teško odgonetnuti ukoliko uzmemo u obzir situacije iz iskustva u kojima smo se požalili nekome, a taj neko je samo saslušao a onda izgovorio tu glupu rečenicu ,,Biće to dobro...“. To je optimističan iskaz, koji ima za cilj da nas oraspoloži, ili onoga koji ga izgovara učini boljim, ali nažalost, samo prividno, površno. Često ljudi rečenice koje bi trebalo da imaju pravo značenje – sa suštinom, pretvore u fraze, koje se sve više koriste jer ništa drugo ne pada na pamet. Tako je prijateljska okrepljujuća rečenica, puna ispraznog, bezličnog, univerzalnog optimizma, postala opšte mjesto, izlizana fraza bez smisla i značenja. –– Šta ti je? – iznenada Ivu trže glas drugarice pored sebe. –– Ništa… u stvari…nijesam dobro. –– Hoćeš li da mi ispričaš, možda ti bude lakše? –– Što, hoćeš da mi pomogneš? To ćeš učiniti tako što ćeš reći: ,,Biće to dobro“?

129

–– Kako znaš šta ću da ti kažem kad mi još nijesi ispričala šta ti se dešava!? –– Pa, eto. Znam da među ljudima postoje formule ohrabrenja. Ti mi kažeš da nijesi dobro, ja te slušam i ne slušam, dok sam na Fejsbuku i šaljem poruke besmislenog zvučanja i još besmislenijeg značenja. Ti se dobro ispričaš, ja ponekad raskolačim oči jer sam se kao šokirala onim što sam čula, i na sve to ti kažem ,,Ma, ne brini, biće to dobro!“. ... –– A je li imaš običaj da to radiš? –– Pa ne ja, ali je realnost. Tako da sad zamišljam tu situaciju kad mi kažeš da ti ispričam. –– Do kad ste ostali sinoć? –– Ne znam, možda do tri. Što, da požurim kući, da me otac ne vidi? Hm! –– A što? Do sad mi se čini da si uvijek imala obzira prema njgovom stavu o tvojim izlascima? –– Jesam. Ali, više to nije bitno. Iva je ustala sa kamenog zida i pošla kući. Društvo je primijetilo da se promijenila, više nije bila ona od prije. Kao da je u svakome vidjela mrzatore, niko joj nije bio dobar slušalac. Svi su pričali o svojim problemima koje su doživljavali kao ,,veliki potop“ koji sve guta. Njoj su te priče ličile na izmišljene, po uzoru na epizodu iz neke španske serije. Ali, nikad ništa nije govorila o tom svom shvatanju njihovih problema. Kada bi je drugarice pitale kako da kažu kući, tačnije kako da slažu roditelje za nešto banalno, njoj bi to bilo čudno i posve jadno, ali bi dala kakav-takav savjet, potpuno odvojena od unošenja sebe u to, jer je ona bila sasvim daleko od takvog nečeg. Uvijek je razmišlala kako bi bilo da su njeni problemi tako ,,golemi“ kao njihovi, i kako bi bilo da ona počne lagati..., da li bi joj život bio interesantniji. Ali, ipak, na taj korak se nije odlučila, smatrala je da za tim nema potrebe, ali i da nema tog ,,talenta” kod sebe. Zato je bila dobra ,,brava” koja se zatvori kao školjka. Dolazila je na fakultet, odsutna. Bila je tu, a kao da nije u istom prostoru kao njene kolege. Nijesu se usudili pitati šta joj je, jer bi odgovor bio isti – Ništa!, čime bi njihovo pitanje učinila besmislenim, nepotrebnim. Jedne večeri se odlučila prihvatiti poziv drugova iz kvarta da idu na vrh Trebjese da piju i puše. Simo i Mladen je znaju od djetinjstva, a Balša i Nemanja su drugari sa fakulteta. Penjući se na Trebjesu, nije progovorila ni riječi. Bilo im je čudno, jer je uvijek pričala o nekim događajima koji su im svima poznati, pravila verbalne kombinacije od kojih bi svi 130

plakali od smijeha. Kada je Mladen izvadio kesicu iz dzepa, okrenuo se put Ive i u šali rekao – Nemoj pominjati kome šta si vidjela. Pošto znam šta misliš o ovome. Slučajno! –– Daj mi to! – rekla je oštro. –– Neka Iva, batali to. Ne dam, da baciš dolje niz te klisure! Slučajno! Ona skoči na njega, i uze mu iz ruke kesicu sa prahom. Mladen se skamenio misleći da će kesica završiti u zraku ili na nekoj od grana četinara. Ali, vidjeli su Ivu sa očima punim suza koje su počele da klize niz lice. Bez izgovorene riječi. Svi su je gledali šokirani onim što vide. –– Iva, pa nije smak svijeta. Šta ti je? Pa...eto, ako ti je žao toliko da baciš, nemoj, ali nemoj da plačeš... A onda se desi nešto za njih nemoguće. Razmotala je kesicu, usula na dlan. A onda.... kao ispred usisivača - za tren oka je nestalo bijelog praha sa njenog dlana. Prevrnula je očima, a onda se držala ukočenom. Skočili su na noge, dozivajući je. Nije se onesvijestila, ali je počela plakati, da niko nije mogao progovoriti od tuge koju je izazvala u njima, jer je važila za veoma jaku djevojku koja nikad ne plače. –– Šta je s tobom? Šta bi ovo noćas? Ti si ta koja si nam prebacivala kako idemo ovamo da se ubijamo, a sad evo ti hoćeš da se ubiješ. Šta ti se zbiva? Molimo te da nam kažeš... ti nijesi više ona vedra cura koju znamo. –– Mislila sam da se ovako neću ničega sjećati....i ne sjećam se... ovako mi je dobro! Tako mi je dobro! Je li...., Nemanja....ti si ...ono... uvijek želio da znaš kakva sam u....u... ? Pa, evo,... noćas imaš priliku. Doduše,.... nije baš toplo u ovoj klisuri...ali, zagrijaćemo se... –– Iva, ne pričaj gluposti, vodimo te kući... Pokušavali su je smiriti, jer je nastavila da plače i da se čupa sa njima. Niko nije mogao da vjeruje šta se s njom dešava. Nemanja je krenuo zvati Lidiju, da pita može li Iva kod nje prespavati, jer kući ne može, da je otac takvu ne vidi. –– Ma kakva Lidija! Pusti je! Šta ona zna o životu i smislu! Njen najveći problem izgleda ovako..... nije uspjela da završi rečenicu, ugledala je bocu crnog vina i skočila kao luda, da je otvori. Nijesu joj dozvolili, pokušali su je odvesti odatle. Niko od njih nije bio sam kući, svi su imali porodicu, bilo je nezgodno dovesti je takvu. Nemanja se odlučio da je povede kod sebe. Kontaktirao je sestru da joj da uputstva kako da ,,obradi“ roditelje i kako da im odvuče pažnju.

131

U kolima je samo psovala. Spavala je u sobi sa Nemanjinom sestrom. Riječ progovorila nije. Tokom noći je dobila napad drhtavice, bolesnog smijeha, pred zoru je zaspala. Narednih dana je bila kao izgubljena. Nije se više šminkala, sređivala. Izugbila je naviku da sa društvom pođe na tzv. postfakultetsku kafu u neki od nikšićkih pabova, uvijek bi na poziv imala izgovor. Odlazila bi kući. Ponekad bi dobila poruku od Lidije ili Mare, ali odgovorala bi što kraće – da joj nije ništa. Jednog ponedjeljka je došla na fakultet sređena, ali, šminka nije mogla da sakrije tugu u očima. Prišla je Nemanji i Balši pitajući hoće li da se druže doveče malo ispred zgrade. Čudno su je pogledali, ali, odgovor je, svakako, bio pozitivan. Tog dana je sve naizgled bilo uobičajeno, ali, momci su znali da nije. Znali su da bije bitku sa nečim, da pokušava sama da pobijedi nešto golemo, a da je to nešto lagano ubija. Problem je bio što nikome ništa nije govorila. Jednom je kolega sa starije godine uputio komentar da bi joj dobro bilo da se napije neće li joj se jezik razvezati. Nemanja se bacio na njega da ga prebije, ali su se umiješali ostali i ugasili ,,požar“. Nije mnogo marila za komentare, pa tako nije dozvolila ni drugima da se svađaju zbog opaski njoj upućenih. Kada se smračilo, Balša je pošao kod nje da bi uzeo CD sa podacima važnim za studije. Kada je prišao zgradi, čuo je strašnu svađu. Penjući se stepenicama, shvatio je da glasovi, posve nasilnički, dolaze iz Ivinog stana. Nije znao šta da radi. Bilo ga je strah da joj ko ne naudi. A s obzirom na to da je imala samo oca, pomislio je da ne bi otac ćerki nanio zlo, a nije njegovo da se miješa. Mislio je – hm, ona je vazda bila vesela cura, mora da joj je tata kul lik…ono, drugari su, u najmanju ruku. Eh, tek da je meni tako… Polako je odmicao od vrata, kada je došao ispred zgrade, pogledao je ka balkonu i ugledao je Ivu gore. Samo ga je posmatrala. Našlo se društvo ispred zgrade. Bili su tu još neki momci, pored stalnog četverca. Novajlije su pitale da li će još neko doći, a kada čuše da dolazi jedna djevojka, reakcija je bila u ,,modernom stilu“ obojena bojama seksualnog nagona. Još je samo Iva falila. Momci su zbijali šale uz pivo i cigarete. Teme su bile svakodnevne, uobičajene, sa dosta smijeha i podsmijeha namijenjenog djevojkama, nijhovoj privlačnosti, potrebama da se momcima dopadnu. Smijeh je postajao sve glasniji, do momenta kad je došla ona. Nastao je muk. Dok nije progovorio jedan od novajlija – Je li to ta famozna diva koju smo čekali. Pa, nijesi baš neka...boginja. A? Ali, dobre noge i usta imaš, bogami! 132

–– Ućuti! Nesoju! – uzviknu Balša, a krv mu jurnu u lice. –– Pusti ga, reče Iva. Daj to pivo! –– Iva, nemoj da piješ! Sjutra imamo ispit, boljeće te glava. –– Kakav usrani ispit!? Briga me! Nemanja je posmatrao ali ćutao. Posmatrao je ovaj put aktivno a ćuteći. Razmišljao je šta se s njom dešava. Nije imao tačan odgovor, ali, sumnjao je da joj se nešto desilo ili se dešava. Nešto strašno, i da od toga bježi. Jer, nikad se ranije nije uključivala ovako u druženja, osim kad bi navaljivali da im se pridruži. Ali uvijek bi ih kritikovala kako piju i na Trebjesi ,,sebe polako truju“ u pokušaju da se zezaju. Zato, falila mu je takva Iva, bila je njihov glas razuma. A sad, niti glasa, niti razuma. Pomalo se osjećao nesigurno, uplašeno, izgubljeno. A i ostali, jer su se bili navikli na to da ih grdi kako se ponašaju, i da ,,muški“ reaguje kad bi joj se koji od njih udvarao ili kada bi ih uhvatila da je odmjeravaju. Sve u svemu, izgledalo je kao da je gube, a to je zvučalo i izgledalo strašno. Dok su razmišljali o njoj, Nemanja je spazi sa novajlijom u zagrljaju. –– Šta radite vas dvoje!? Pusti je! Smjesta! –– Šta je? Kad mala hoće! Neka, mogla bi ovo biti zanimljiva noć! Iva se neprirodno smijala, naginjući bocu sa pivom, koje je gutala kao ponor. Nije na sebe ličila. Njeno do tada ženstveno, damsko ponašanje, postalo je raspusno, razuzdano, destruktivno, neukusno. Odjednom je Nemanja vidio još jednu djevojku sa ulice, kojih ima na svakom koraku. To više nije bila ni nalik sebi djevojka iz kvarta, netipična dama-rokerka sa uvojcima koji su kao guja padali niz njena leđa i prsa, i mnogima zadavali glavobolju svojom nedostižnošću i diskretnom nametljivošću. –– Iva, ostavi tu flašu, idi kući. Ispratiću te. –– Gdje da idem? Imaš li ti neki prijedlog? Hoćeš kod tebe da spavam. Ili, možda ti mene ne želiš? Nijesam baš toliko dobra, a? –– Iva, pijana si. Batali! Vodim te kući! Otrgao je od momka koji je bio uporan i zadovoljan što je na prvi susret tako bilo, ne razmišljući dalje od toga, u skladu sa hladnokrvnošću nepoznatog plitkoumnog čovjeka. Hodajući ulicom, u namjeri da je odvede njenoj kući, ni sam nije primijetio da ga je odvela u potpuno drugom smjeru. Držeći ga ispod ruke, sa glavom na ramenu, malo ,,praveći osmice“, odvukla ga je do klupa u potpuno drugoj ulici od one u kojoj se nalazio njen stan. Hodajući tako, samo je začuo, za Ivin karakter, potpuno neobičnu rečenicu: 133

–– Ne želim kući! Sve mu njegovo jebem… džukela raspuštena! Proklet bio po sto puta! Čije sam ja dijete…otrovne krvi koju ništa ne može razblažiti. Nijesu ni primijetili koliko je sati. Bilo je četiri ujutro kada je shvatio da je ne smije povesti tamo gdje je krenuo. Jer, tako bi je dokrajčio. Ni sam nije znao šta da radi. Ćutao je. Nije znao šta da kaže. Nije znao kako da joj ublaži očeve batine, koje je nijesu toliko boljele koliko to što je kad god bi došla kući zatekla svog oca da se kikoće i ,,igra” sa ljubavnicom na ugaonoj koju je njena majka kupila nedjelju dana prije smrti (koja je uslijedila nakon neizvršene operacije za koju je trebalo novaca koje on nije dao – bilo ga stah da ne bankrotira), a onda bi morala da ih uslužuje i kuva ručak. Samo je ćutao, stegnuvši je jako uz sebe…

Katarina Čanović, rođena 13.02.1990. u Nikšiću, gdje je završila gimnaziju. 2012. godine diplomirala Sociologiju na Filozofskom fakultetu, u Nikšiću. Trenutno na Specijalističkim studijama na Studijskom programu za crnogorski jezik i književnost. 134

Luka Marić

KAKO SAM NAŠAO MILICU pričali su mi o tebi govorili su da svjetlucaš kao hiljade vila pod krošnjom hrasta. govorili su da ni magla ne može da te prekrije ako se izgubim da ćeš me naći pričali su da postojiš u zavežljaju, kada otvorim brižljivo sklopljenu maramu od svile bićeš, kao dodir koji nikada ne prestaje. pričali su da postojiš ali te vidjeli nisu čitali su o tebi u bajkama načuli su da te ima u medu u medu? negodovao sam. u medu, kazao je jedan medvjed svašta sam čuo sa hiljade strana gluposti i izmišljotine svakojake jedna grana me je bezočno lagala da si se oslonila o nju i napukla je. otišao sam do 3-b i tamo dobio odličan trag od djevojčice sa crvenim obrazima. rekla je da sigurno postojiš ali da ne zna tačno gdje si rekla je da u tišini mogu najbolje vidjeti tvoje oči i da njoj to obično uspijeva. našao sam pećinu koja prokišnjava, sav sam bio u kapljicama. pravio sam se da sam pijani gusar i rukama po mraku tražio blago. u jednom ćošku, baš iza staklene skulpture sunca, bijaše tvoje ime. čuo sam od vjetra da si skrivena i sama, da ležiš naga u polju ljubičica tamo, iza mora, tamo gdje mjesečina spava.

135

a jedan oblak, neću mu pominjati ime, rekao je da te sreo. kada? nije znao da mi kaže. rekao je samo da si lijepa ljepša nego što jedan oblak može da podnese i nestao je kao kiša. tada te sretoh, sasvim slučajno i znao sam odmah da si moja. sada te vidim u svemu - u bojama, u jastuku, u riječima u onom listu sto kao na ljuljašci pada u jesen u pahuljama, u travi. čim sam te ugledao znao sam ko si ali za svaki slučaj upitah te za ime, prišla si i prislonila svoje usne na moje i bez riječi znao samljubav. Ljubav, tako ću da te zovem.

Luka Marić (1988)- rođen u Podgorici. Diplomu bečelora međunarodnih poslova stekao na Univerzitetu u Beču, trenutno je na master studijama međunarodnih odnosa na Djilin univerzitetu u Kini. Do sada nije objavljivao poeziju. 136

Igor Šćekić

JUTARNJA SALATA Odvio sam slavinu i natopio šake vodom. Hladni pljas po licu me na trenutke otrijeznio, preciznije odmamurlučio. Peškirom sam pokupio vodu sa lica, onda pošao do kuhinje. Opet sam odvrnuo slavinu. Veliki pomaci, jednog odvratnog jutra, punog glavobolje. Skuvao sam kafu i pošao do sobe. Upalio sam Pink Floyd, i polako ispijao kafu, dok nije zazvonio telefon. Nisam dugo imao telefon i nisam se još navikao na jedan. Stara marka nokije, bez bita memorije, osim ako bih nabavio memorijsku karticu, oštro je zadrečao kroz vazduh. Broj je bio nememorisan, no, po glasu sam zaključio da je Marija. Pitala me šta je trebalo da znači ono sinoć. Nisam imao predstavu o čemu priča. Ispostavilo se da sam bio pjan i da sam provocirao nekog njenog prijatelja. Ispostavilo se i da sam bio ljubomoran, vođen najnižim strastima, govorio sam neke gluposti o lizanju pičke i dobrom pušenju. Umalo se nisam izvinio, umjesto toga rekao sam nešto dovoljno glupo za smijeh. Prebacio sam temu, ugasio telefon, bacio ga na krevet preko puta mene i stola, i nastavio da slušam muziku. Muzika je i dalje išla. Posle dugo vremena, odvrnuo sam zavjese sa garnišli i buljio u jutarnje sunce. Kao da ni jedan ton nije isplivao van sobe. Sve samo sivilo. Sivi ljudi, sivi prozori, sive zgrade, sivi balkoni, sive domaćice šire sivi veš, sivi podočnjaci njihovih muževa, okelebešeni dreče iznad sivih kućnih papuča. Vratio sam se duhom u sobu. Prozor je ostao otvoren. Boljele su me oči. Ranoranilac sam, a rijetko kad spavam duže od pet sati. Najčešće svega četiri sata. Ako nisam pjan, naveče čitam knjige ili gledam dokumentarne filmove. Prije nego sam puštio muziku, ugasio sam prozor na kom je bila učitana emisija o vještičarenju. Biće da sam duvao sinoć. Istina je da ne mogu da se sjetim pet posto cijele sinoćnje predstave. Usuđujem se reći da je to blagoslov, jer da se i komada svega sjećam, boljela bi me glava još više i počeo bih da osuđujem sebe, što bi uništilo svu radost, koju sam, siguran sam u to, osjećao dok sam vrijeđao sirotog prijatelja moje bivše djevojke. Uz gutljaje kafe sam slušao muziku, samo da ne mislim ni o čemu. Sivo sunce mi je napajalo lice i topilo ga. Inatio sam se sa prezrelom pomorandžom na vrhu 137

neba. Kroz do pola otvorene kapke, gledam u nametljivu svjetlost jutra, iznad kombija sa švercerima hrane. Tako je, i to kod nas postoji. Bio je vikend i dva starija ljudska bića su prodavali povrće iz starog, oronulog kombija. Starica je bila zadužena za prodaju, muškarac je sjedio unutra i, naslonjen na prozor, vjerovatno odumirao ostatak svog bijednog života. Starica je znala kako da proda nešto od onoga što je imala. Prvoj ženi koja se pojavila, a bila je prilično očajna pojava, koja se smješkala i prihvatala manipulativnost starice ispred kombija, tutnula je pola kila sira, jer ova nije imala više para, kao i pola kila jabuka, jedan litar mlijeka, i plastičnu kanticu skorupa – jer ova nije imala više para. Ne znam ni sam zbog čega, ako ne zbog tako dobrog naklapanja na ljudsku rastrojenost, svidjela mi se ta stara žena. Gledao sam ih jedno pola sata, ne trudeći se da sakrijem svoj indiskretni pogled sa njih. Nisam ništa veliko ukapirao u tom malom ogledu, ali sam se lijepo zabavio. Navijajući za tu ženu, gledao sam kako tura u ruke namirnice i, pošto se pozdravi, vrlo ljubazno, sa mušterijom, namjesti opet lice u prezir, vjerovatno mrzeći sve, počevši od uspavanog sivog muža u automobilu. Skoro da su probili zvuk svojom tradicionalnošću, soba je odjeknula kao bas sa vufera, ali ti tonovi bili su tuđi i nisu bili za mene. Starica ima jeftinu jaknu od skaja, suknju od tvida, kopiju adidas patika sa rupom kod malog prsta. Njen muž ima veliki, debeli nos, na kom ne sumnjam da su crne sitne rupetine, od kojih ne možeš oči da pomjeriš u toku komunikacije... Dobili su dovoljno vremena sa moje strane. Vratio sam zavjese, zatvorio prozor i legao u krevet. Ležeći na krevetu, sa nogama povijenim uza zid, mislio sam o smrti. Česta misao, koja me preokupira svako malo. Možda samo zbog toga što mi niko do sad nije izvadio pištolj ( jesu jednom šrafciger, jednom nož, jednom je nož bio odmah do lica mi. ), vjerovao sam da sam spreman da pođem u stanje nesvijesti. Nesvijest je dar, pomislio sam. Biti svjestan je prokletstvo ljudskog roda. Biti između rođenja i smrti je čekanje narednog dana, povremena dosada, ili ubitačno ludilo. Uvijek sam žudio za nesvjesnim. Nisam htio da znam što pričam, nisam se nikad osjetio prosvijetljenim a da se toga sjećam. Nisam ni, stoga, prihvatao tuđu prosvijetlje nost. Moj svijet je sasvim surov, a tako dolazi, gotovo uvijek, do toga da prosvjetljenje je put ka svetosti, koja je pekla oči mom povremenom nihilizmu, težnji ka anarhiji. Onda kad nisam mislio o tome, brojao sam murale sa zavjese, izmi138

šljao crte koje oblikuju do kraja – figuru, u uglu zida, odmah naspram mene, obavijenog paučinom. Staram se, otud paučina, o jednom pauku. Mrežu mu redovno napunim muva, on ih obavije mrežom i ostavi da se ‘hlade’ za neki od obroka. Najveće zabave koje znam ostavio sam za druženja sa paukovima, psima, pticama, ali nikako sa ljudima. Našao sam ljudima zamjenu, dok životinje i insekti nemaju prepotentnost, uvijek su originalne i rijetko kad dosadne. Čak i zavjesa ima više duha od nekih ljudi koje znam. Zašto onda nikad nisam očistio spremu o nekom čovjeku, onako usput, bez griže savjesti? Pauk je znao da isisa život iz svega, da se nahrani sitnicama, pa da meditira u svom malom, sivom kraljevstvu. Odavao mi je neke tajne o životu; tajne koje nisam dešifrovao do kraja, ali sam živio dosta slično njemu. Dok dešifrujem volim da su zavjese navučene, da nema glasova od napolje, jer sve od napolje me zastrašivalo ili punilo bijesom, u zavisnosti od toga kako sam se probudio. Onda kad sam mamuran, tada mogu da ubijem čovjeka. Kad me uhvati patetična strana jutra, postajem mekušac, gotovo kukavica. Zbog toga nemam jasno mišljenje o sebi, ali vjerujem da malo ko priča sa gavranovima, ćukovima, džukelama i paukom. U stvari, sa džukelama i ne pričam. Kad ih vidim, pomazim ih i prođem. Gledam kako gladni i žgoljavi, nestaju u noć. Iza magle, u zaborav. Oni na jednom, ja na drugom kraju putanje. Iza magle, u zaborav. Niko ne zalaje, niko ne zareži, samo glava dolje i isplažen jezik. Prolazimo, nestajemo, ćutimo. Oni na jednu, ja na drugu stranu. Zaglibili sa nekim godinama, danima, satima. Nestajemo izgubljeni u stvarnosti, ili u mitu. Mala je razlika, ako je svijet obojen pravim bojama. Džukele krenu u svjetlost moje magle, ja u svijet džukela, borim se za kost, stiskam zubima, rastu mi očnjaci. Bez laveža, bez huka, zadovoljstva... koračam iza magle, cijele rulje. Dok džukele završavaju u pričama, ja plovim po crvenom tepihu apsurda. Prva stvar koja mi nije jasna, zašto ne ostati u svojoj magli, i maziti džukelu, nego mu tek tako ustupiti sopstveni svijet. Povremeno krenem; okrenem se za sobom, pa krenem: pomaziću tu džukelu još jednom, onda možda i ostanem. Dobar je, uglavnom ćuti, ne priča puno, laje, tako, ponekad. Ali ga ućutkam, pomazim po glavi, vjerovatno mokroj, odbačenoj. Pomislim kako bih mu opalio macolu po njušci, ili ga tresnuti o zid. Ne baš tako, ali bio bi odličan kaskader. Gledao sam ga neko vrijeme, odmjeravao zadovoljstvo u uglu njuške. Repom ne maše jer sjedi na 139

njemu. Odomaćio se, došao u moj svijet, dočekan. Pomirisao sam ruke, par puta pošto sam ga pomazio. Bažđelo je na mokrog, čupavog psa. Gurnuo sam ga koljenom, ne sasvim polako. Odbio je glavu od butine mi i ustao, mamuran. IŠ!, pizda ti materina!, viknuo sam, nekako... inertno. Kako bih objasnio inertno, ne znam ni sam. Valjda jer nije znao da priča, ili nema pičku. Siguran sam da je bio žensko da bih ga voljeo. Ne ženka, ali žensko, u mom svijetu. Zabio sam jezik psu, gostu moje magle. Malo je zacvilio, kao da je htio da mi kaže – pušti me, primitivče. A ja sam morao tako, da bi manje pričali, preventivno. Sljedeći put kad sam krenuo to da uradim, kada sam, isplaženog jezika, krenuo da umočim lice u sluz pseće njuške, pojavila se armija džukela. Svakoj sam zabijao jezik u njušku, bio je debeo kao kod bika. Bio sam balav do krvi. Hedonistički sam, anarhistički, pohlepno, zabijao svoj debeli jezik u pseća usta. Bio sam ubijeđeni pisac, koji je samo stvarao neprijatelje, ali sam zabijao jezik u pseća usta. Bespoštedno, sirovo, do poslednje kapi, molekula, snage... Ali, da ne dužim, ćutali smo; te džukelice, zaglavljene u mojoj magli: one su znale da vole proždirući, gutajući, ćuteći, ili stenjati kao plamen kamina, dozivajući mjesec, pa ‘umirati kao Džonson’. To sam htio da kažem. Ja sam ih crpio. Odozdo, odozgo, sa strane, rep pod rep, snalazili smo se, da se na upletemo u veća sranja. Ja sam branio svoj svijet. Bio sam prepotentno govno: uloga u kojoj sam uživao, čak i onda kada se ‘raspadam’, a ‘raspadam’ se nerijetko. Odlično si me čuo, prokleti ćuku, od koga ne mogu zaspati! Pod raspadanje mislim, da sam imao ponos, koji sam čuvao, čak i posle najvećih krahova - ćutanjem. Branio sam svoj svijet paklom sopstvene stvarnosti, pokušavajući da isplivam iz situacije koja mi je mirisala na poznanstvo ili ljubav. Pritom sam izigravao pisca, zaboravljajući da živim, zazirući od svega. Skupljao sam poene... boemiju, o kojoj nisam imao pojma. Kučkice su se na to palile, iz nekog razloga, možda je tu uplela prste i lakomislena, površna slika povremene „brilijantnosti“, kojoj sam vičan u posljednjim stanjima slobode. Ta briljantnost je u ljudskom mozgu idiotizam, ali ja sam tom idiotizmu dao ime. Hazard! U klasičnom odvajanju misli iz glave, vođen samo očima i mehanikom boja i toplote, bez predrasuda, sa očitom besmrtnošću, skupljao bih u koš ovaj užasni svijet. U takvoj atmosferi, u rasipničkom strujanju misli, u prekidu istog, osjećao sam vrhunac slobode. Sklon sam lucidnosti140

ma, hedonizam stvara ljude kao ja. Kažem sve ovo jer svijet hedonizma; njega sam branio. Pritom, nisam htio sjeban da uživam. Ali, eto, jesam. Otarasio sam se ovih misli bacajući cigar pod prozor. Žar je polako nestajao u gustom, vlažnom rastinju. Sjenka je prigrlila bijeli papir. Žar ne pripada nikome. Oni su, tako, samo stajali, čekali šta će prije da se ugasi. Noć ili plamen, treperenje ispod kosti, u kosti samoj. Svima je jasno da nema toliko velikog plamena, u ugašenom cigaru, da stvori sjenku. Ali ima plamena u kostima, koji teži cigareti i gustom, vlažnom rastinju. Nebo ima svoju težinu, s sve što treba da se uradi je skočiti i dodirnuti ga. Plamen se ugasio, tiho, sporo, sluzavo. Potekla mi je čudna tečnost na usta. Osjetio sam blago maženje trave i tup bol na licu.

Igor Šćekić, rođen 18.3. 1989. godine u Podgorici.Student je Fakulteta političkih nauka, piše prozu. 141

Вук Вуковић

КАТАЛОГ ЗАНОСА 1. Треба бити љубоморан на Смрт! Стилизована до крајности, Смрт никад није прихватила да буде било шта, за разлику од Бића. Пад из Раја (те музичке и воћне халуцинације), јесте једини наш аутентични догађај. Смрт као да одбија да се дешава сваким поводом. Никад не мислимо у њеном саставу; она, као успомена на наш једини завичај, остаје нешто што је апсолутно савремено! – Смрт је мода бића које је мисли. 2. Доказ да Смрт није пролазна, не угрожава њену аутентичност. Само се двије ствари супротстављају: Бог и Смрт! Створивши идеју Смрти, Бог је опстао у својој нескривености. – Често, тако, сањам, махнити врт, увређено млад, са јединим цвијетом гријеха! 3. Љубав ме подсјећа да негдје постоји величанствени тренутак умирања. Умире се безброј пута, тачно онолико колико се и воли. Усијецајући се у срце, Смрт је још нерођена дјевојка: њен пољубац, као и небо, вјечан је и непоновљив! 4. Постоји ли начин на који можемо одољети имбецилном Моцарту?! Смрт је, заиста, – неинтелигентна! У лику музичке пјене, Смрт је лагодни вир клавира, без изненађења, она напредује као Природа. Док год учествујем у својој смртности, предаваћу се музичкој срећи, у бескрајној екстази тонући у питању: је ли могуће примјенити октаву?!

142

5. Обожавати се стазама парка, облацима који буде чежњу, и морем које није ничије... На музичким висинама, Смрт може бити само сребрна! Смрт Рембоа, Сиорана, Двоглавог Александра – јесубесмртности Смрти! – Еротизована, Смрт ме чини двополним Бићем, какво јесте Бог и животиња. (Бити неизлечиво усамљен, широк као музика и необавезан као љетње јутро, јесу подвижнички трептаји Бића у нетакнутој скепси. На трагу тога, одабран је онај који умире распет и без свједока! Начевши пут једног поподнева, усуђујем се рећи: ја сам Кјеркегорово копиле!) 6. Да негдје и некад постоји таленат, доказује Смрт. Близак поларним ноћима, продајем све зарад – стила одустајања! Атонална, као Арктичко сазвежђе, Смрт је демантовани Рајски пејзаж. Ко тим стазама није крочио, изгубљен је чак и за Смрт! 7. Пјесник је малокрвни Анђео! Анксиозност, екстатична несвјестица, јесу загрљај са Богом. Суштински немузикалан, Пакао је каталог ислужених, оних који се нису ослободили Смрти! Не постоји ништа што ме не подсјећа на Смрт. Чак и док срчем супу размишљам о Њој! Она је музичка сала пуна прекривених инструмената, која, притом, ослобађа од страсти каква је страх. Болна свила и наивни облак воде ме стазама посутим ружама... 8. Стрмоглављујући се у вертикалну раку, пјесник пјева о промашеном Рају! Да није било Пада, искуство би се опредијелило за приземно воће. – Волим само оно што ме као Рај повређује!

143

9. Рај пита: јесмо ли икад осјетили како дубоко и снажно знају да боле наша савршенства?! 10. Упитан за засеок гдје је стационирана Ружа, упутих га на Рај. Бог ми шапће све о себи: Јеванђељска биографија састав је музике и астралне елеганције. (У Лучи, Његош исповиједа своју најинтимнију подмлађеност.) 11. Дајемо се само бесмртности!... Извајани од сна и одбјеглих жеља, тежимо мирисати на Смрт. Међутим, она као да се никад неће стварно догодити. Још ником није пошло за руком да опонаша Смрт, као ни љубав. Нестварне, животу додјељују лијепи тон. 12. Комуницирамо само са мртвима, онима који су постали ботаничари Рајског врта. Носећи Ружу, Дух пјева о свим свјетовима. Филозофија, у дослуху са „трансценденцијом,“ вријеђа упоредно чуло! Немајући смисла за повучено умирање, Хегел остаје неуморни професор једне виртуозне систематизације. На крају, ко не обожава слободу без резултата? (У недостатку Раја, безболног воћа, љепоте која не припада Бићу – тражим се у Христовом искупљењу!) 13. Желио бих да ме Бескрај прождере: љубав у којој Бог остаје без одраза! 14. Провјеравам ожиљке које ми је нанијело рајско воће, беспослени Анђео, врт у којем бијах проказан. Не жалим се, јер ништа није – свјежије од Смрти! 144

15. Смрт нема ништа сама са собом, чак ни лице којим би се представила. У том смислу, Смрт је неодређеног рода, млијеко Психоанализе која је чистунац умирања. Па, ипак, није докучила разлику између клиничке и духовне смрти! (Ако Бог још зна за мене, нек` ме распрши попут облака, маслачка, или незаведеног побачаја...) 16. Бог је бесмртан, Космос недоречен... У међувремену, Смрт испитује музичка чула. – Да, Смрт се никад није разголитила! ...чему прије Дјело а не Жртва, та сањарија о снијегу, господској ружи, љубави која је разочарала све. Бацити под ноге оно што се на било који начин манифестовало, објављујући црвљиво Ја. Ниче је огрезнуо у једној од капиталних грешака, вјерујући да се у класику сабрала сва воља и снага Културе. Зар овај генијални несретник једне еуфоричне усамљености који је написао „Лудило је комично решење,“ није имао снаге да се препусти леукемији инспирације? 17. Смрт никад није периферна, у свом музичком таласу, обузима читаво Биће. Мислити смрт као коначност, нешто је вулгарно. Падајући као латица, смрт је ослобођење од вазне-гробнице! 18. Корачајући парком, предајем се константном очају... Љепота је далеко, а Смрт је неизрецива. Само стихови, оргуље и сводови, пружају наду духу који се упокојава у бестежинском цвијећу. – У Паклу, тој пустињи без имена (која задржава право на себе), ћутимо савршени и без обмане. (Како на вријеме привољети Рај?!)

145

19. Рај: ниједна аутобиографија неће доспјети у моје Блажено Царство! – Симетрично изгубљен у себи, цвијет не објелодањује никакву идеју! 20. Ништавило ме заводи... Идеја да је Бог беспредметан, а Смрт свачија. У томе се образује супстанца Раја: бити ружа без поријекла! 21. Клањам се само глумцима, који су у зависности од славе, тезгарили својим духом. Пјесник је насилно аутентичан, попут Бога, даје себи за право да буде Биће. Глумац је нешто сасвим друго, слободан као Смрт, дјелује релаксирајуће. Без градације ћуди, апсолутно социјалан и необавезан, глумац је све што желимо бити у недостатку постојањa. 22. Ако је Смрт коначна, нећу бирати ни Рај!– Ведро небо је давитељ! 23. Инфициран досадом (која своје божанство препознаје у духовном паразитизму), у овој изјави Марсел Дишана лопатам утјеху: „Изречено је да човек не сме увек да плаче и мисли о условима одласка на небо. Човек мора себи и да се смеје.“ Смрт има нешто од равнодушности на којој се ДАДА поштапала. На овај или онај начин, сваки је леш – „ready-made.“ 24. Музика је још једино у стању да чак и идиота преобрази у створа достојног неподношљиве зависти. Претплаћена на сјећање, музика живи на рачун те неотплативе ране о којој ништа не знамо. Љубав је 146

случајност која живот истовремено нина на Рајским висинама као и у каљугама Пакла. Обративши се музици и поподневном алкохолу, остајемо упитани: је ли ико срећан у љубави, опуштен у луковитим аријама?! Фиренца у осамнаестом вијеку јесте врхунац стила на којег бих још једино могао пристати, задојен љубављу с којом нисам имао ништа. Тако сањарим о љубавнику без капацитета, о Дон Жуану заосталог срца. Колико је само осјећања морао сахранити овај принц свег шарлатанства који ме до краја провоцира. (Шта ако и Бог није емпатичан.) Искорачивши из анонимне сјенке љубави, учинио је да – најобичније голицање поприми јововске муке! 25. Љубав уображава како у умирању постоји нека логика искупљења. Офелија, Јулија, Корделија: бледолике дјевојке са срцима у којима се оваплотио небески занос! Неко се с правом осјећао комотно у шекспировској неумјерености. Меланхолик је увијек избор младог срца, жељног да се поистовијети са јединственом патњом. Издахнути са уздахом сна на болној мјесечини, довољно је да би се рехабилитовала тихијска лирика. Понесен том патетичном чаролијом, Офелијин шапат поредим са харфом у божјем заласку! 26. Ништа није усамљеније од биртије! Пјесник, тај љубимац порока и пропасти, у младости види сав материјал подобан да се од њега гради океан тра гичности. Међутим, најобичнији пијанац више ме погађа: с чим упоредити аутсајдерске патње?! Натопљен алкохолом размлаченим као новембарско поподне, пијанац је чисти резултат луцидне несреће, онај који унапријед осјећа досаду у сваком чину који са собом не доноси мајсторије умирања. Једном сам упознао власника биртије, уморан од његове недодирљиве славе, зажељех га позвати за кума који ће се жртвовати мом пројекту зареченом другоразредној излизаности. Из прикрајка посвједо чих:као да сви пијанци бијаху опјевани у њему! 147

(Најпотреснија форма јесте дијалог Бога и пијанца на ћошку!) 27. Недјеља је, и дангубим парком... Небо више не подсјећа ни на шта! Ратосиљајући се и потоње жеље, осјећам слободу испразног смртника. Однекуд чујем звона: позив на Вечерњу! Сјећање ме враћа Хелдерину, његовом ушушканом лудилу, и поезији спасеној од сајмишта трга. У међувремену, себи предлажем сеоски кутак, мјесто које је сâм Бог заборавио. Тако далеко за све, могу предосјетити лакоћу Смрти што је прозирнија од сваке поезије. 28. Оперисан од духовности, Казанова је био најмање љубавник, будући да за ову професију у којој се мијешају уздаси и сузе, треба посједовати тајну. Италијан је готово неспособан да се посвети оној сјетној страни у дјевојци. Вјечно у друштву крчмарки и кокетуша, осуђен је на брзу сласт. Не спознаје да се најдубља љубав добија пошто се из дјевојке исцрпи све, тако да сама за себе постане неинтересантна. У тугама без резерве, дјевојка се остварује као Аморов идеал! Блиједа и презрена од себе саме, тоне ка музичким увертирама суицида. – (Офелија: –срце подигнуто на музичким неспокојствима...) 29. Интересујем се искључиво за неостварене љубави, за промашаје који су грандиозни као и идеја да се зачне живот. Нико, притом, није имао бестиднију професију од љубавника Казанове, или тог колекционара слатких отпадака! Колико је, ипак, опијеније бити усамљенији од овог свијета. Лирске инвестиције носе садржај који се креће од музике ка опијању, од заљубљености према прољетњем незадовољству! (Више музике откривамо у самостану него у борделу:хладне љубави којим се духовно клањамо, 148

зраче тоналним леденицама, велелепно сјетним успоменама на које нема право сваки смртник. Роман Опасне везе у сродству је са овим поларним жанром: епистоларни, у љубави остајемо удаљени, неспособни да се предамо тјелесним анегдотама.) 30. Вољети глумицу исто је што и тежити Анђелу трагичног оркестра, извајаног на врху осамљене, јесенске фонтане. Могу да воле само они који одбијају да упознају себе! Шта радити од душе која је претрпјела поподневни слом, излив све луцидности која ни у Смрти није видјела своје ослобођење? Највише времена трошим на шетање, презирући разговоре који увијек прате три теме: Бог, умјетност, љубав... Сваки златни тренутак несанице заложим мислима које се баве изиграним љубавницама: Јулија као чедо љубавног отрова! Објављујем свему: немам времена низашта осим за тугу! Прахом сам потписао гашење потоње илузије, која је у мјаукању поезије дозивала заборавност у монотонији пољупца. 31. „Бити глуп или погинути!“ (Бекет) Радост се црпи из церекања које и у Смрти предвиђа само промашај. Мамуран, дух се креће по ивици, бљујући једини начин живљења који је све до буђења слиједио рецепт спаса.– Бог, стварајући универзуме, доживљава спонтани! 32. Кад бих био пјесник, љубав не бих узимао за ништа озбиљније од легитимног начина за размножавање, излученог из необавезног цмакања. Овако упознат са жутилом ацидеје, крпим биографију без иједног непредвидљивог догађаја. Тек утовљена пустош и музика једног просјечног Раја, јесу моји духовни оброци са којима се мирим уживајући у шминкању додијељене њушке. 149

33. Дуго сам био болестан, батргајући се у каријери која је смишљала како да покори свијет, или барем једно дјевојачко срце учини несретним. Оздравивши, прекрштам ноге и звиждућем поподневне сонете досаде уз које и Смрт зијева!

Вук Вуковић рођен је 19.10.1988. у Мојковцу. Завршио Средњу Ликовну школу Петар Лубарда на Цетињу. Експериментални роман О себи у соби, објавио 2012. Студент је Факултета ликовних умјетности на Цетињу. Живи и ствара на Цетињу и у Подгорици. 150

152

ANTOLOGIJA 153

Branko Banjević

O POEZIJI RATKA VUJOŠEVIĆA Ratko Vujošević je sigurno najzreliji pjesnik svoje generacije. U Ratku su se srećno srele vrijednosti naše poetske tradicije, jezičke vrijednosti, i moderno – savremeno poetsko osjećanje, što mu je omogućilo da stvori antologijsku poemu Orevuar Montenegro, koja sigurno spada u najbolje što je stvoreno u našoj poeziji. Pjesnik ne mora sve da zna o istoriji, istorijskoj sudbini, ali mora to osjećati dubljim čulom koje upravo omogućava poetskoj riječi onaj prostor koji nosi tajnu, one dublje vrijednosti i dublje istine.Ako bismo sadržajno posmatrali Ratkovu poeziju, mogli bismo reći da je to poezija inspirisana tragedijom borbe za slobodu.Pobjednik je uvijek pobijeđen, borac za slobodu uvijek gubi. Tu tragediju ideje, humane ljudske ideje, Ratko je dobro opjevao; ne onim tužbaličkim tonom, nego elegijskim – bolnim tonom koji je prijemčiv, koji ne ubija na prvi pogled. Svaki pjesnik je usađen u svoju tradiciju, svaki pjesnik je kao biljka, a svaka biljka ima svoju zonu.Literatura je istovremeno i lokalna i opšta.Pjesnik kao živo biće ukorijenjen je u jednu zonu, u ideju, u sudbinu, i ne može biti apstraktna ličnost u svom polazištu. U poemi Orevuar Montenegro to je došlo do pravog izraza.Sudbina, tragična sudbina neprekidne borbe za slobodu, ovđe je zaista opjevana na pravi način i dovedena do poetskog iskaza koji, mislim, neće zastarijevati.U Vujoševiću je isto tako jedna duboka svijest, strah od prekida istorijskog kontinuiteta, jer ako se društvo razvija u pozitivnom smislu, neophodno je uspostavljati etičke i ostale vrijednosne kontinuitete.Naiđu vremena koja kidaju kontinuitete, kidaju veze s vrijednostima.Takva situacija dovodi do istorijske praznine i u prostoru i u ljudima – do psihičke praznine – to je taj stih O buduće vrijeme da li si mi tuđe, koji pokazuje duboku strepnju pjesnika u sudaru s novim vremenom koje nije novo ako ne širi kontinuitet.Novo vrijeme je samo ono koje je kontinuitet. Pjesnik je uvijek u korijenu, u pjesniku uvijek kuca neka dubinska žila istorijska.Pjesnik naravno ne nosi kompletnu tradiciju, to zavisi od prirode pjesnika, ali u njemu uvijek živi nekakva dubinska veza.Vujošević je zato dobar 155

pjesnik, jer u njemu upravo kuca ta žila kucavica istorijskog kontinuiteta. Formativni princip nije formalno pitanje jer forma uvijek zavisi od sadržaja na onaj dublji način.Forma je način kako će djelo da živi; to je oblik, konačnost ideje, konačnost osjećanja, i ta konačnost mora imati i konačni oblik.Forma mora da izrazi ideju, mora pristati ideji, kao što tijelo ima kožu, kao što tijelo ima funkcionalne oblike, tako i poetska forma mora imati te funkcionalnosti.Kod Vujoševića je jezičko osjećanje i to formativno osjećanje na reprezentativan način izraženo, što se pokazuje u poemi Orevuar Montenegro. Ako uzmete da analizirate stihove: Glava i šaka k suncu podignuta… tu su sve riječi obične, ritam je običan, ali su riječi dovedene u jedan novi kontekst, u drugačiji sklad.Ovđe riječi prosto imaju neku energiju udruženih polja, kao da se poznat s nepoznatim srijeće; ovđe je i sudbina i forma i jezička funkcija svake riječi dovedena do prirodnog mira koji rađa novu poetsku energiju.

Branko Banjević (Paprati, Nikšić, 1933), književnik. Gimnaziju učio u Nikšiću i na Cetinju.Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio kao profesor i novinar u Nikšiću i Beogradu.Bio je urednik u Pobjedi, predsjednik Matice crnogorske. Član je Crnogorskog društva nezavisnih pisaca i Crnogorskog PEN centra. Piše poeziju, kritiku i eseje, poznat kao antologičar. Knjige pjesama: Napuklo sunce, Gavran hrani Crnu Goru, Tica ili jama, Glasovi i dr. Za štampu priredio pojedina djela Njegoša, Nikole I, kao i nekoliko antologija tužbalica i poezije. Dobitnik više nagrada za poeziju. 156

Ratko Vujošević rođen je 7.aprila 1941. godine u Orahovu (Kuči) kod Podgorice.Gimnaziju je završio u Titogradu – današnja Podgorica, a studije političkih nauka u Beogradu 1968. godine.Radio je kao novinar u Izvršnom vijeću SR Crne Gore i u listovima Titogradska tribina i Pobjeda. U izdavačkim kućama Pobjeda i Ljetopis uređivao je, gotovo dvije decenije, ediciju Savremena literatura; recenzirao je i priredio za štampu brojna izdanja savremenih pisaca iz Crne Gore i drugih jugoslovenskih republika. Osnivač je Kluba mladih pisaca Doma omladine „Budo Tomović“ (1961). Objavio je četiri knjige poezije: Znak na putovanju (1966), Pastirica (1972), Čini (1991) i Beskonačna dozivanja (2003). Vujoševićeva poema Orevuar Montenegro ubraja se u najbolja ostvarenja moderne crnogorske poezije. Pjesme su mu prevođene na ruski, njemački, turski, švedski i francuski jezik.Dobitnik je Nagrade oslobođenja Podgorice (1972) i drugih društvenih i književnih priznanja. Umro je u Podgorici 21.juna 2004. godine.Sahranjen je u porodičnoj grobnici u Orahovu.

157

Ratko Vujošević

IGRA I dalje se igra ona igra Stoj Makar ti bile noge odsječene Makar ti bile kosti polomljene Makar ti bile grudi rasturene Ona teška igra dragi moj Gaziš put koji u ništavilo vodi Hoće ti se naprijed i umuknut ti se neće Dok te svijet ostavlja i ptica zlostavlja Vrijeme skraćuje vrijeme potkupljuje Tvoj život bez tvoje ljubavi Ona teška igra dragi moj U prosjeku nju igraju neprosječni Oni što zbog sunca izgubiše sunce Oni u čijim ranama šumi tajac Oni što su sebi brod i sebi pravac S cvjetovima u mrtvim očima Ona teška igra dragi moj Osjećaš da te rođena pjesma nosi daleko od pjesme A trulim tijelom grabiš niz oluju Po frulu po vatru po zvijezdu danicu Po drugi dio tebe koji luta Po svoju svjetlost u mrklu tamnicu Ona teška igra dragi moj Igra se i dalje i njen je ishod Stoj Makar ti bilo tijelo prebijeno Makar ti bilo srce istopljeno Makar ti bilo čelo ugašeno Jedina prava igra dragi moj

158

MRTVA PRIRODA Uranja nož u zlatni jauk pomorandže To je mrtva priroda To je noć za slikare Ja tražim častan crijep za svoju glavu I ne mislim se pokoriti I mislim ući u jedan boj Uranja nož u zlatni jauk pomorandže Dijelimo svileno meso na dva i dva To je plijen pun očaja To je nota za muziku Ja tražim ljepšu ranu svome srcu I ne mislim na bol I mislim ući u jedan boj Dijelimo svileno meso na dva i dva Neka zri i neka živi miris To je sijač ognja To je list za knjigu o suncu Ja tražim jutro za svoje oko I ne mislim usnuti I mislim usnuti Neka zri i neka živi miris

159

RUKE Naše ruke sklopljene kao knjige Stoje nasuprot lijepih drveta cijelu noć Pokušavam da odem ali mi ne uspijeva Pokušava voda Pokušava šuma Naše ruke sklopljene podsjećaju na okove Na tamnicu pred zoru na lekciju iz istorije Ovo ti govorim dok sam budan Inače me više nema Vjetar će da zaplače Naše ruke ogromne naše ruke Sklopljene kao puške one spavaju A ja bih da ih pomjerim U kolo lijepih drveta Gdje teku krv i zlato Naše ruke umorne kao biljke Drže se cijelu noć crnu duboku noć Rđa krv rđa zlato

160

KUĆA Da rodnu stvarnost, Rukama kroz pregnuće, Baštinu, svjetonazor, parabolu u beskrajnost, Sustopice okrećem osnov kuće, S polovine drame oblacima na rame A ko je duhovnik da ima Tu pojamnost Ko može reći pravdu u očevidnoj stisci, Gdje se ispunjava život u san i sjen najviši, Kojom ste mudrošću putevima išli, I koji zavjet sve zavjete promisli Sva svojstva bića furiozna, A ko ne spozna radost dužnost spozna.

161

O ĐAVOLU I obnovi se iz pepela kruga U glavi na javi podmetnuta jama Čvor u kom je teška položena kama Čvor u kom je teška položena kama Najcrnje misli osioni sluga Vjetar izvučen iz mrtvoga luba Vjetar izvučen iz mrvoga luba Propjeva na vrele konope propeto Neka je neplodno neka je prokleto Neka je neplodno neka je prokleto U svojoj nozi neka nađe trap Da nije zvijezdi ni djevojci svat Da nije zvijezdi ni djevojci svat Najcrnje misli osioni sluga Obnovi se iz pepela kruga

162

HARANGA Ne slijedite me O, mladići, Ja sam uvezan sjenkom u staroj priči, Mašta je moja na drugi način, Krv moja gleda vas iz strepnje Drugo je vaša istrajnost.A veća Vaša vječnost.I ispunjenja sva, Vas je ova gora čekala kroz stoljeća, Vi ste novo značenje sna

163

PREŠERN I uzalud smo svoje srce dali Za blagi pogled u noći nevjerne Nas je sve manje a množe se stvari Prijatelju, brate, o, France Prešerne I patnja je sve što duša steče Ištući sreću u dane pomjerne Proći će i sunce riječ da ne reče Prijatelju, brate, o, France Prešerne Prevaljujem ubog puteve bezmjerne I čujem u sebi tvoje glase strasne Prijatelju, brate, o, France Prešerne Nećemo klonut dok ljubav ne zgasne No uzalud smo svoje srce dali Za blagi pogled u noći nevjerne Nas je sve manje a množe se stvari Prijatelju, brate, o, France Prešerne

164

BEZ PREDAHA Ako su na vješalima neka ih vjetar klati Neka ne miruju Nek tresu kostima Neka im kožu uždi sunce Ako su robovi neka jedu lance Neka čelom potraže kuršume Neka uđu u smrt kao u slobodu Neka im oči ptice iskopaju Ako su mrtvi nek ih jedu crvi Neka su bez mira Neka su bez pokoja Neka ne osjete da ih nema

165

BILJKE Kako bi bilo lijepo da se i biljke sele Da mijenjaju neba pa da patimo što ih nema U našim dvorištima dok nas ubija vjetar Onda bi sanjali šumu jabukovog cvijeta Jato bagremova kako dolijeće s juga Hrast jedan jedini da nam vrati život Šumu ogromnu šumu punu budućnosti Tada bi klečali pred jablanima kao sužnji Oči svoje davali za žir Tako bi bilo lijepo da se i biljke sele Da mijenjaju neba pa da trunemo što ih nema Na našim mrklim grobovima Onda bi u slaba tijela sijali drveće Klečali pred jablanima kao sužnji Onda bi srce svoje davali za cvijet

166

SJENKA San veći od svijeta i noć i dan otvori Pun gorke sjenke iz groba svog izlazim I moje srce s vašim srcem gori Dok oko hladnog sunca obilazim U mojoj se duši druga duša srela I sjenka čije sunce više nije Gasi se zvjezdana bajka na oba naša čela Dok pjevam kao da dolazim s robije Na crnom putu od ploda do plama S pustom sjenkom što me u prah stvori I moje biće patiće s vama Dok se jadno srce ne umori Nema ništa tamo gdje vas nema Ni sjenke ni vatre da ogrije Ni moje smrti dušama objema Dok nestajem kao da ni bilo me nije San veći od svijeta i dan i noć pokori Pun gorke sjenke iz groba svog izlazim I moje srce s vašim srcem gori Dok oko istog sunca obilazim

167

IZNAD HORIZONTA Savremena marokanska knji탑evnost

Mirza Lekić

PJEVAJUĆE DINE MAROKA Nakon sticanja nezavisnosti sredinom XX vijeka novu stvaralačku energiju marokanske književnosti odlikovaće otvorenost i sloboda u literarnom iskazu. Stvarajući djela na arapskom, berberskom, francuskom i Darija jeziku, marokanskoj verziji arapskog, pisci počinju uvoditi novine u tretmanu jezika na kome stvaraju i baviti se drugačijim temama od društveno-političkog značaja. Književna prevoditeljka Emma Ramadan u svom eseju Crossing Boundaries: Ten Moroccan Writers, koji je objavljen u Maroku posvećenom izdanju književnog časopisa Words Without Borders, između ostalog ističe i neznatan stepen prevođenosti savremenih marokanskih pisaca (na engleski jezik). Rubrika Iznad horizonta donosi crnogorski prevod šestoro postnezavisnih marokanskih autora. U želji da se njihov književni rad predstavi našoj čitalačkoj publici ovi su književni prevodi nastali istinskim trudom ne bi li dosegli što vjerodostojniji marokanski izraz i stil u poetskim i jezičkim rješenjima u toku trostrukog, odnosno četvorostrukog prevođenja. Tekstovi su prevedeni s njihovih engleskih prevoda uporednom analizom s arapskim i francuskim originalima ili prevodima. No ono što je estetski vrijedno u književnom djelu razumijeva se i prevodi univerzalnim jezikom čitalačkog senzibiliteta. Zahvaljujući Emmi Ramadan ideja je predstavljena autorima i vlasnicima autorskih prava. Šest marokanskih pisaca odabrani su na osnovu njenog izbora deset autora za koje u svom eseju kaže sljedeće: “Deset autora koje ćete ovđe pročitati bez izuzetka predstavljaju krajnju listu najboljih pisaca u zemlji na svim jezicima koji se tamo govore. Štaviše, vjerujem da su oni polazna tačka za svakoga ko je zainteresovan da istražuje djela koja dolaze iz Maroka.” Priča Obmana Malike Moustadraf, pionirke marokanske kratke priče, bavi se temom života na margini prožetog neprolaznom vjerom u bolji život u Evropi. Neobičan slučaj Dasokinovih pantalona autora Fouada Larouia duhovita je priča o odnosu nacionalnih identiteta u globalizovanom svijetu. Ljubavnim uzletima odiše pjesma Snovi berberske noći ili Grob od trnja Siham Bouhlal. Rima preovladava u stihovima napisanim na marokanskoj verziji arapskog jezika u pjesmi Kafe Crveni 171

Trougao Mourada Kadiria. Soukaina Habiballah (Anatomija ruže) i Mohammed El Khadiri (Crveni upaljač u srcu od M) arabofoni su autori mlađe generacije. Postokolonijalni svijet donio je nove/stare vanevropske kniževnosti o kojima naše znanje stoji u okvirima evropske samodovoljnosti ili teži širim nadhorizontalnim književnim tokovima. Konkretno, marokanska književnost koja je utemeljena na motivima iz islamske tradicionalne naracije, berberskih predanja i subsaharskih uticaja, istovremeno je zaokupljena i problemima savremenog čovjeka. U takvom literarnom sklopu marokanska se književnost otvara ka modernim stremljenjima savremenog društva i time čini aktuelnom na svjetskoj književnoj sceni.

172

Mirza Lekić

SINGING DUNES OF MOROCCO After acquiring its independence in the mid XX century, a new creative energy of Moroccan literature was characterized by openness and freedom in literary expression. By creating pieces in Arabic, Berberian, French and Daria language, Moroccan version of Arabic, writers began to introduce novelties in the treatment of language they used and to deal with different topics of socio-political importance. Literary translator Emma Ramadan in her essay Crossing Boundaries: Ten Moroccan Writers, which was published in a literary magazine Words Without Borders (an issue dedicated to Morocco), among other things, emphasizes a small degree of translating of contemporary Moroccan writers into English. The section Above the horizon brings Montenegrin translation of six post-independent Moroccan authors. In the wish to present their literary work to our reading audience, these literary translations were brought about with genuine effort in order to reach as accurate Moroccan expression and style in poetic and linguistic solutions as possible, through the course of triple, or quadruple translation. Texts have been translated from their English translations by comparative analysis of Arabic and French originals or translations. Nevertheless, what is aesthetically valuable in a piece of literature is understood and translated with the universal language of a reader's sensibility. Thanks to Emma Ramadan, the idea was presented to the authors and owners of royalties. Six Moroccan writers were chosen on the basis of her selection of ten authors for which in her essay she says the following: “The ten authors you’ll read here by no means represent a definitive list of the country’s best writers, nor all the languages spoken there. Rather, they are what I hope might be a starting point for anyone interested in discovering work coming from Morocco.” The story Delusion by Malika Moustadraf, pioneer of Moroccan short story, deals with the topic of living on the margin, intertwined with undying faith in better life in Europe. The Curious Case of Dassoukine's Trousers by Fouad Laroui is a humorous story about the relation among national identities in a globalized world. The poem Dreams of a Berber Night, or the Tomb of thorns by Siham Bouhlal is 173

full of love ascents. Rhyme prevails in the lines written in the Moroccan version of Arabic language in the poem The Red Triangle CafĂŠ by Mourad Kadiri. Arabophones Soukaina Habiballah (Anatomy of the Rose) and Mohammed El Khadiri (A Red Lighter in the Heart of M) are the authors of younger generation. Postcolonial world brought new/old extra-European literatures about which our knowledge is confined within the boundaries of European self-sufficiency or aspires towards broader over-the-horizon literary streamings. Specifically, Moroccan literature which is founded on the motives of Islamic traditional narration, Berberian sagas and Sub-Saharan influence, is at the same time preoccupied with the problems of a contemporary man. In such a literary frame Moroccan literature opens to modern aspirations of contemporary society and thus stays actual on the world literary scene.

174

Malika Moustadraf

OBMANA Izašao je iz kuće psujući svakoga na sav glas– od dvoje starijih ljudi što su ga prije svega donijeli na ovaj prokleti svijet do svoje sestre koja se udala za Francuza i otišla s njim u njegovu zemlju, a da pritom ne ispuni dato obećanje. Śećao se što je na aerodromu bila rekla: “Samo zbog vas se udajem za ovog hrišćanina. Mjesec dana i imaću sve potrebne papire da mi dođeš ovamo. Ne brini!” Vjerovao joj je. I sada kada je mjesec prošao, a za njim i ostali mizerno dosadni mjeseci mučno slični jedan drugome, ona nije održala svoje obećanje. Bio je umoran od gledanja svoje majke kako dolazi kući na kraju dana s ostacima gazdine hrane i polovnom odjećom. Umoran je od gledanja svoga oca kako vene u ćošku sobe pušeći travu sve dok ne postane neka vrsta strašila. A najviše je bio umoran od stajanja na kraju ceste sa paketom cigareta ispred sebe, prodajući ih na komade. Pušio je više nego što je prodavao. Gledao bi prolaznike i sjedio sa Hamuom, koji je za novac čuvao parkirana auta, pričajući sa njim sve i svašta o komšijama i o onima koje je poznavao (i koje nije). Dobacivao bi oskudno odjevenim prolaznicama, a one bi ga pogledale s potpunom odvratnošću kao da je neka gadna pokvarena hrana. Sa do maksimuma pojačanog radija odzvanjao je pjevačev glas u polumučećem i polufrktećem zanosu o tome kako je neka bila napaljena i zadihana: “Zagrli ga, stisni ga, poljubi ga…” Slušanje svega ovoga zapalilo je nešto u njemu, podstaklo ogromnu glad za raznim stvarima i on je predośetio onu staru zvijer– Želju, kako skriveno leži neđe u njegovom tijelu ispuštajući grabljivo i surovo zavijanje. Pronicao je u gomile zadnjica koje su prolazile: način na koji se ističu i vrckaju tako je vulgaran, tako uzbudljiv i strašan. Đe god bi se okrenuo naišao bi na izbačene grudi koje direktno aludiraju na ono što je ispod njegovog stomaka, provocirajući ga. Brutalno mu idu na živce, svirepo i bez milosti. Koncentrisao se na ispijanje kafe da ne bi uradio nešto zbog čega bi možda kasnije zažalio. Čak je i imam u džamiji nekoliko puta uhvaćen od strane komšija kako krišom gleda mlade žene i mumla iz trbuha dok mu drevne brojanice zveckaju među prstima. Uz izvinjenje našemu imamu– ali ako je Eva 177

iskušala Adama u raju, onda je ona sposobna na to da i ovđe zbog nje izgubiš dostojanstvo, zar ne? Gledao je u Hamua i ljutito mu rekao: “Ono što nam priređuju je nasilje, eto šta je. Jednoga dana napraviću plakat sa natpisom “Ne nasilju nad muškarcima” i marširaću ulicama s tim. I onda se čude zašto se dešavaju silovanja? Svijet je pun kur…”– malo pljucnu. “Te đevojke su srećnice u ovoj zemlji, ne bi bile sposobne ni da primijete razliku između knjige i palice– ali sve što treba da urade jeste da pokažu malo butine, stave malo šminke i sva zatvorena vrata se lagano otvaraju za njih. A ti i ja znamo sve o zatvorenim vratima, znamo li?” Bio bi pun bijesa kada bi vidio đevojčice iz komšiluka, ne starije od dvadeset godina, svaka sa svojim mobilnim telefonom. Neke od njih su čak i kupile sebi auta, sada iznajmljuju stanove umjesto smrdljivih jama u kojima je on živio i koje su u očiglednim slučajevima prećerivanja nazivane kućama. Kad je njegova sestra došla sa viješću o tome da će se udati za Francuza njen se stari otac glasno protivio, kleo se buncajući i prijeteći da će je se odreći ukoliko se uda za “tog prokletog hrišćanina”. Pričao je još nadugačko o halalu i haramu, i o paklenoj vatri. S druge strane, njena je majka kukala i proklinjala dan kada je rodila žensko dijete žaleći za danima u kojima su đevojčice bile žive sahranjivane odmah nakon rođenja. A onda se sve promijenilo u tipično živopisnom marokanskom stilu. Oronuli namještaj u njihovom domu, oduvijek dijeljen s pacovima i bubama, poslužio je i kao već uhodan i siguran dom generacijama pacova: jedina stvar koja je u kući falila da upotpuni takvu sliku jeste sam Drakula. Najednom je sve bilo drugačije. Njihov otac je počeo da oblači komplet odijelo i kravatu umjesto dronjave dželabe i budalasto se smiješeći bio ponosan na ćerku što mu je donijela milione. Boca vina, malo trave i bio bi smješten u srećno trtnjavi nered, izležavao bi se i ponavljao iznova: “Čovjek koji ima kćerku pośeduje blago.” Stalno je na njegovim usnama bila i fraza “Bog bio zadovoljan s tobom, kćeri”. Njegova je majka, takođe, odlučila da zavrne rukave pred komšinicama i pokaže im narukvice i prstenje otkrivajući tako u očima žena da su im glave toliko požućele od zavisti da bi mogle otpasti. Ona bi gledala u svoju kćerku i govorila “Uskoro će vjenčanje!” Pa koliko dugo on treba da nastavi da bude protiv sestrinog vjenčanja? Ona će se udati za hrišćanina željeli to oni ili ne. A on nije bio heroj iz filma Antar 178

Zamanu, nije neko ko bi ubio svoju sestru i ostatak života proveo u zatvoru zarad– čega? Morala? Časti? Tradicije? Nije znao ni boju ni oblik ni ukus svih tih stvari, o njima je čuo samo u pričama koje mu je baka pričala pred spavanje. Dakle, samo je trebalo da tu logiku primijeni na vrijeme u koje mu se sestra udaje. Trebalo bi da odbaci svoje lice kao staru odjeću i na to mjesto stavi jednu kalemljenu koja ne zna za sram i stid, baš kao i svi ljudi koji ga svakodnevno okružuju. Počeo je svima da izgovara nasumično odabrane ajete i hadise što je bio način da halali sestrino vjenčanje. Komšije su naravno i dalje ogovarale, ali su na kraju i one začepile usta. I zašto bi on bilo kome nudio objašnjenje za svoje ponašanje, uostalom? Ljudi treba da vode računa o svom poslu, kao što je rečeno, “Bog nam je podario razum da bismo jedni druge ostavili u miru.” On je konstantno i uvjerljivo ponavljao tako da ga komšije mogu čuti, “To će biti pitanje samo nekoliko dana kada moj lik više nećete gledati okolo.” Snovi su mu bili ispunjeni budućom invazijom na krevete svih onih plavih žena, njemu je poznato da su za njih Marokanci kao i svi drugi Arapi: sirotinja koja se množi poput pacova. Ništa im nije važno osim zadivljujuće pobjede nad njihovim porodicama, a ne spuštaju koplja i ne predaju oružje dok nisu sigurni da su obavili fatalni udarac i otklonili svog primarnog protivnika u ovoj misiji– ženu. Jednoga dana on će koristiti iskvareni arapski jezik, bespotrebno protkan francuskim, i pričaće momcima iz komšiluka o svojim aferama sa ženama kremaste puti. Pokupio je paket sa cigaretama. Ugledao je poštara i pitao ga da li ima pismo iz Francuske za njega. Poštar je odgovorio, “Ne”, bez posebnog pridavanja pažnje. Ušao je u kuću psujući svakoga na sav glas: od dva stara roditelja do svoje sestre, koja… Delusion, iz romana Trente-Six, Malika Moustadraf Preveo Mirza Lekić Malika Moustadraf (1962-2006)- istaknuta arabofona marokanska književnica i jedna od začetnica žanra kratke priče u Maroku. Objavila je roman Wounds of the Soul and the Body (1986) i zbirku kratkih priča Trente-Six (2004), nazvanu po jednom odjeljenju psihijatrijske bolnice u Kazablanki. Čuvena je po pisanju o temama života na margini, ženskog tijela i iskustva. Njen je rad upoređivan sa djelima Mohameda Choukrija, a njen stil pisanja je izgrađen pod uticajem jezika s ulica Kazablanke. 179

Fouad Laroui

NEOBIČAN SLUČAJ DASOKINOVIH PANTALONA “Belgija je prava kolijevka nadrealizma“, reče Dasokin gledajući u daljinu. Ne odgovaram, jer ovo zvuči kao uvod– suočen sa uvodom šta možeš da uradiš osim da mirno čekaš ono što slijedi. Moj sagovornik ispitivački odmjerava kriglu piva na stolu, iako smo, uostalom, u zemlji koja je svjedočila rođenju ovog žućkastog, a nekad i tamnog đeteta– iz opatije, kako mi je rečeno. Konobar uputi pogled ka nama. Na ovom fenomenalnom mjestu smještenom na Grand-Placeu u Briselu, preko puta Maison du Cygne, napravi se trio koji počiva na tezi„Belgija je prava kolijevka nadrealizma“. Ovaj je začetak nečega lebdio u vazduhu kada Dasokin odluči da nastavi: „Ono što se meni skoro dogodilo, u svakom slučaju, prevazilazi sve granice“ Suzdržah se da ne dodam: „ A kada se granice pređu...“ On otpoče: „Juče sam stigao iz Maroka povodom jedne veoma delikatne misije. Znate već da je žetva žitarica u našoj zemlji imala loš početak: kiše je bilo, ali ne dovoljno. Prijeko nam je potrebno brašno, ali đe da ga nađemo? Ukrajina je u požaru, Rusi čvrsto drže svoje usjeve, Australija je daleko. Postoji samo jedno rješenje: Evropa. Vlada me šalje da kupim brašno iz Brisela. Ovaj su zadatak povjerili meni. Zemlja je u opasnosti. Na aerodromu u Rabatu svi su na pisti, ministri stoje pravo kao tisovi da mi požele sretan put, jer njihova je sudbina zavisila od mene ne baš starog. Pa sad, ne toliko... Viši sam za glavu od svih njih. Premijer mi stiska ruku dok avion pali motore i pogled mi zamagljuje: „Pogodi najbolju cijenu, dječače, najbolju! Državni budžet zavisi od tvojih pregovaračkih vještina.' „Skoro da me izvukao za uši, kao da kaže 'Domovina računa na tebe, vojniče.' Ukrcao sam se na avion i zaplovio prema plastovima pšenice. Na Place Jourdanu u Briselu dobio sam sobu u hotelu u kojem obično odsijedaju diplomate u usponu. Čekiranje, tuširanje, kratak pogled na TV– svijet i dalje postoji– neću zamarati detaljima. Silazim do bara na piće. Iznenađenje! Dolazim u zemlju Tintina po pšenicu i 180

odjednom se nalazim na večeri čija je tema– odlažem čašu i primičem se plakatu– „promocija Alzaškog vina i kuhinje“. Čudno. Mislio sam da bi se gastornomija iz krajeva Rajne izborila za svoje mjesto– nije li tamo bila Mižon linija? Kako god... Pridružio sam se gostima. Čini se da kao svi uživaju i da niko ne primjećuje ovog parazitskog diplomatu koji će śutra kupiti dvadeset milona funti vrijednu pšenicu. Niko... osim dva gdina. „ „Dva gdina?“ „Da, jedan plus drugi.“ „Nijesi izgovorio cijelu riječ kada si to rekao?“ „Govorim ti o fijasku vijeka, a jedina stvar o kojoj ti brineš je da li sam rekao ‘dva gospodina' ili 'dva gdina' “ „Izvinite.“ „Evo, dva g-OSPO-dina. Jedan od njih je konobar koji me ljubazno zamoli da mu posudim ruku: treba da zamijeni stolnjak, ali ne znam zašto. Imajući, kao i svi ostali uslužnici u Briselu, dvije ruke, dade mi da pridržim poslužavnik pun kolačića dok on dovrši radnju koju je namjerio. Onda me drugi tip (onaj drugi kojeg sam pomenuo), visoki glavonja, nespretan, ali vrlo vaspitan, udari laktom pa sam rukama balansirao poslužavnik kao da sam u životu samo to radio– ja, unuk kaida i sin premijera.“ „To niko ne poriče.“ „Izuzev drugog tipa, koji se izvinjavao što je (zamalo) oborio moj poslužavnik– zašto kažem „moj“ poslužavnik, bolesno se prilagođavamo degradaciji– brbljajući izvinjenja na više jezika– zamijetio sam nešto mađarskog u njegovom engleskom akcentu i malo letonskog u njegovom nejasnom francuskom; a onda nakon brbljanja niza izvinjenja kao da nag prepada Sisi u nekom prolazu, šta on radi?“ „Šta radi?“ „On uzima kolač sa mog poslužavnika i zahvaljuje mi blago se naklonivši.” “Zaista neki ljubazan čovjek, iako je Mađar.” “To nije problem, idiote! Zahvalio mi je kao da sam konobar.” “Ne postoje nečasna zanimanja.” “U krajnjem slučaju, ne. Valjda. Ali daj, u Briselu sam jer kupujem dvjesta miliona funti pšenice!” “Nadmenost.” “Oko deset sati, poslije uživanja u jelima najboljih kuvara– kao što se očekivalo– i nakon što je moj jezik kušao čuvena vina za koja nijesam ni znao da postoje, odlučujem da se 181

vratim u sobu. U Briselu je ovih dana toplotni talas: napolju je i dalje 39 stepeni. Ne mogu da spavam po takvoj vrućini, uzeh da čitam Memoare belgijskog kralja. I pošto nijesam lud za klimama gasim je a budući da sam seljak odlučih da otvorim veliki prozor. Moja soba je na prvom spratu…” “Moram li da znam svaki detalj?” “…ali ovđe su spratovi visoko, pa je to u stvari drugi sprat. Nedugo poslije ponoći ugasih svijetla i prebacih misli na žito i farme pšenice. To sam ja: profesionalan do srži. Nakon toga sam u polusnu. Čujem lupnjavu prozora i pomjeranje zavjese kao u onim horor filmovima koji ni mačku ne mogu da uplaše. Rekoh sebi da je to konačno došla dugo očekivana oluja– Ustajte brzo željene oluje…– te da će se vazduh malo ohladiti. Pribijem se uz krevet i maštam o plastovima sijena. Nekoliko minuta kasnije opet se budim, ovoga puta je zvuk metala. Cuk! Cuk! Šta li se sad dešava? Otvaram oči i zapanjeno gledam u ruku kako stoji na ivici prozora! Ustajem buncajući (Kakva je ovo galama?) i iskačem iz kreveta. Ruka nestade. Ovo je loše. Treba li da izađem kroz prozor i suočim se licem u lice s Drakulom i Peterom Lorreom? Znaš da sam hrabar, ali imam neke granice. Tako da pozvah recepciju. Operater se odmah javi– ipak smo, pored svega, u finom hotelu– obavijestih ga u dvije riječi o incidentu, on me pita da li pokušavam da dobijem rum servis, dodadoh mu još par detalja, on mi reče da imaju pomfrit, ja mu govorim o toj varljivoj ruci, on naručuje majonez, počeh ispočetka naglašavajući svoje riječi, nakon iznenadne tišine čovjek se zamisli i reče mi da će odmah zvati policiju. “Odlažući slušalicu opet odlazim da pogledam kroz prozor naoružan umotanim Financial Timesom u slučaju da obojeni može da zaplaši zombije. Ne vidim ništa, nema nikog u ovoj mirnoj belgijskoj noći. Moja soba gleda na Etterbeek, tamo ima nekog grmlja, ali gledah nadugo i naširoko; lopov-mačak je nestao. Ugrubo ima dobrih trideset koraka od moje sobe do tla. Zid je napravljen od cigle i nema oluka, nema ničega za šta bi se čovjek pridržao. Postoji mala ivica ispod mog prozora, ali je uzana. Dakle, treba doći dotle i nekako se tu održati.” “Detaljan izvještaj.” “Brzo dođe policija i baci se na posao. Njih četvoro, opuštenih, ali vrijednih. Pregledaju lampama oko hotela, dimom ćeraju neke mačke, sklanjaju tri pauka, viču na briselskom, ali ništa ljudsko ne nalaze. Nakon moje izjave odlaze. Po njima, moralo bi biti kao u cirkuskoj predstavi: troje 182

ili četvoro ljudi se popne jedno drugome na ramena, onaj na vrhu dohvati prozor, uđe u sobu i uzme neki vrijedan predmet. Onda nestanu kroz žbunje komšijskih vrtova– prelijepih gajeva, uzgred, preporučujem ih, potraži samo Parc Leopold. Mislim u sebi kako sam izbjegao metak s obzirom na to da je laptop stajao na polici pokraj prozora. Sve tajne Kraljevstva– našeg, ne belgijskog– ostaće neotkrivene. Vraćam se na spavanje prilično zbunjen. “ “A zvuci metala?” “Zaboravljeno! Imao sam važnije stvari da radim nego da ispitujem sebe o glasovima svijeta. Sljedeće jutro: toalet, tuširanje, brijanje, vodica poslije brijanja– ritual ministra na zadatku. Krenuh da se oblačim i kao što jednom lokalni autor reče, bezumlje i jeza: nema pantalona! Nada, niente! Ostavio sam ih složene preko kofera, blizu prozora. A u tom času njih neobjašnjivo nema! U trenutku sam shvatio sve: lopov je uzeo moje pantalone u kojima sam ostavio gomilu sitniša. I bili su to novčići koji su padali iz džepa, ono što me je probudilo!” “Eto, misterija riješena!” „Koja luda sreća, rekoh u sebi. Normalno je da ispraznim džepove pantalona prije nego ih nasložim noću. Ali te noći nijesam iz ko zna kog razloga. Zvuci su me probudili, a lopov je otišao bez računara koji sadrži plan nuklearnih raketa smještenih ispod Djemee El-Fne u Marakešu. Međutim, ja sam takođe ostavio i nešto krupnih novčanica u džepovima, tako da sad ostajem bez trista dvadeset eura. Ma novac nije bitan... Problem– ili bolje reći tragedija? Katastrofa?– je to što ja nemam drugih pantalona. Za dva dana puta ponio sam samo gaće koje su bile na meni. Zašto komplikovati stvari? Dvije majice i jedne pantalone: nijesam ja Patino Kralj kalaja niti engleski lord. Dakle, bez pantalona Evropa čeka na mene u devet sati ujutru. Silazim do recepcije u pidžami. Tamo stoji šef besprekorno odjeven. Već je obaviješten o mom slučaju. Avaj, reče mi da su prodavnice još uvijek zatvorene tako rano. Namrštenih obrva razmišlja o nekoliko različitih mogućnosti. Mogao bi da pođe do kuće i donese mi jedne od svojih pantalona ili bi mogao pitati nekog od zapošljenih, ali ovi su prijedlozi nastali belgijskom dobrom voljom već propali jednom nepobitnom realnošću: visočiji sam od svih ovih Samarićana! Izgledao bih kao poluspašen Nikson! Stojeći u holu hotela gledamo se snebivljivo, dok vrijeme samo odmiče.

183

„Usuđujem se da vam predložim...“, kaže mi namještajući naočare vrlo specifičnim pokretom. „Recite, recite! Bolje išta nego da sam potpuno nag ili da nosim bure oko struka.“ „Dva minuta odavde na uglu ulice l’Étang nalazi se prodavnica Oxfam Solidarité u kojoj se prodaje polovna odjeća.” “Ali biće zatvorena!” “Moja tetka je vlasnica, pozovi je, otvoriće radnju. Ona živi na uglu u blizini. “ Dasokin otpi pun gutljaj kafe i namirisa nevolju u vazduhu. On koji nikada nije prešao Place Jourdan u pidžami, razbarušene kose, tražeći tako milostinju, iako je unuk od kaida, nije imao pojma o svom tom apsurdu. “Ulijećem u prodavnicu u kojoj me čeka starija žena anđeoskog osmijeha.” “Bože moj, pa vi ste ogromni”, zajecala je panično. “Vama na usluzi, madam.” “Ovo je jedino što imamo vaše veličine.” “Otkopča neke dronjke i dade mi ih. Spremni su za sahranu! To su neke pantalone za golf, rad nekog ludog krojača, odijelo za klovna. Oh, vjerovatno su proživjele nekoliko života i to onih teških. Originalna boja je već izblijeđela, ali je očigledno da su u prošlim danima nasilnički poderane. Možeš viđeti ispod tkanine, ispod platna, prije bih rekao, žutu, odvratnu braon boju, iščezlu zelenu, upaljenu boju ćilibara, crvena dijamantska dugmeta posložena na vrhu, ali nijesmo smjeli u potpunosti da otpišemo ovaj polovnjak, jer ima jednu neuptinu vrijednost: tačno su moje veličine. Ostavljam pet eura pored kase. Zaboravih pidžamu i požurih prema skupštini, to je desno iza ugla na kraju ulice Froissart. Dežurni čuvar podiže obrvu kad je uočio moje pantalonice, ali moje su propusnice ispravne i on mi dopušta da uđem tihim glasom osuđujući kraj evropske civilizacije. Uđoh u halu u kojoj moja pojava izazva senzaciju. Članovi odbora koji su već bili za nekom vrstom govornice zablenuše u mene buljavim očima gledajući me samo ispod pojasa kao da sam sveden na dvije noge.” “Mi smo samo mravi u toj velikoj šemi.” “Sijedam na stolicu preko puta onih evropskih messieurs-dames i pripremam se da iznesem svoj izgovor. Zaustavih pogled na očima članova odbora… a onda umalo da padnem sa stolice. Ko je predśedavajući odbora? Dajem vam tri pokušaja da pogodite.”

184

“Uhh…” “Mađar!” “Atila Hunski?” “Ne, kretenu! Mađar od juče, krajnje civilizovan, unuk nadvojvode i burbona. Pogledao me je spajajući obrve (‘Ja poznajem to lice…’), onda je zinuo (‘Ne, nije on, nije to konobar od juče!’), pa sam ispred sebe imao personifikaciju mađarskog prenemaganja i saośećanja (‘To je stvarno on!’), zatim se, izbezumljen, nagnuo prema kolegama i počeo da im šapuće. Zaboravio je da isključi mikrofon; prevodilac je kao neprimijetno nastavio da prevodi– to je, uostalom, njegov posao– pa sam tako uključen u tu raspravu o meni, odnosno mojim pantalonama. Gospodin se Hongre priśeti sinoćnjeg prijema i reče im kako sam bio konobar i to veoma vičan, ušetao sam s poslužavnikom punim kolača i slučajno ih umalo prosuo po njemu; ali, dodao je s izvjesnim ośećanjem poštenja u kojem sam prepoznao pravog sina grande tente familije (iako je Habsburgovac), da sam zavrijedio pohvale služeći ih sinoć vrlo profesionalno. Nadvojvodina izjava zateče njegove kolege. A onda se Evropa, kao i uvijek, među sobom podijelila. Slovaci smatraju da sam se iskradao s ostacima švedskoga stola, Englezi odgovaraju da sam ovđe došao avionom, a ne na letećem ćilimu, te stoga mora da sam od nekog značaja, ne bih mogao biti švorc u potpunosti. Italijan se češka po bradi sumnjajući u neku combinazione, ali šta sad? Španjolci su gunđali nešto o ‘Morosima’ koje nikada nijesu shvatali. Da li sam možda uloga u nekoj podvali? Francuz, po obrvama Kartezijanac, izrazi svoje sumnje, budući da je veoma upoznat s Marokom ne bi mogao da zamisli ministra Njegovog Visočanstva kako siromašan i otrcan dolazi (štaviše po pšenicu) u Brisel; šta ako je to bio dvojnik?” “Doppelganger?’, dobaci Njemac. ‘Ach so… Ali koji od njih? Jučerašnji Kellner ili ovaj ovđe momak za pultom?’ “Odbor me u svojstvu jednog čovjeka ispravlja i sumnjičavo ispituje. Jesam li ja stvarno ja? Ili sam ubačeni klovn? Ili lakej s velikom glavom? “Englez se zakašlja da pročisti grlo, a onda povika u mom pravcu: “Exckiousez-moi, ovo je krajnje neobično, ali Pievons-nous vouâr vos…papiers d’identity?’ “Ovo je međunarodni incident. Ispravih se, stasit u svom uvježbanom njakanju, i odigrah grandioznu scenu ogorčenja Trećeg svijeta pred zapadnjačkom arogancijom. Šta je ovo, a? Biće da ja sanjam! Da li biste zahtijevali da vidite 185

identifikacije američkog ili ruskog ministra? Ili čak albanskog? Hoću li kad smo već kod toga da pokažem svoje antropometrijske podatke? Svoj kriminalni dosije? Svoje vakcinacije protiv groznice i kolere? Gestikulirajući smirivanje Mađar mi pokaza da śedem i odbi izneseni Albion perfide nastavljajući onda da izgovara prijetnje. “Vratih se na priču o pšenici, ‘koju smo nekada izvozili za Rimsko Carstvo’, ali niko me ne sluša, nikog nije briga za antički Rim. Tada Mađar napravi pravi imperijalni gest i raspusti śednicu. Ove će messieurs-dames donijeti odluku. Zamoliše me da sačekam u suśednoj sobi đe su me ponudili kafom i čokoladom– hajde, uzmi malo, belgijska je. Pola sata kasnije neki službenik dođe do mene: odbor je odlučio.” “I?” “Pa, dobio sam brašno za badava. Śetili su se sasvim umjesno da je već bilo hitnih zaliha za posebne slučajeve kao što su Somalija, Čad i ostale zemlje u kojima se ministri oblače u krpe. Kilogrami zrnevlja pšenice besplatno! Večeras mi priređuju ekstravagantni prijem na aerodromu u Rabatu: ‘Čovjek koji je svojoj zemlji sačuvao stotine hiljada eura!’ Zaista na tome treba da budu zahvalni mojim pantalonama.” On zamišljeno pogleda u stranu. Fasade Grand-Placea su svjetlucale. Dasokin uzdahnu. “Naljepše mjesto na svijetu, kažu. I u pravu su. Ali ja se śećam samo Place Jourdana na kom sam se našao obučen u klovna i poput sluge s ciljem da što bolje služim svojoj zemlji. Ko bi to ikad povjerovao?” The Curious Case of Dassoukine’s Trousers, odlomak iz istoimene zbirke kratkih priča, Fouad Laroui Preveo Mirza Lekić Fouad Laroui (1958)- ekonomista i pisac iz Maroka. Proteklih dvadeset godina Laroui je konstantno gradio opus usmjeren na nekoliko univerzalnih savremenih tema: identitet u globalizovanom svijetu, dijalog među kulturama i odnos pojedinca i grupe. Sa deset romana i pet zbirki kratkih priča na francuskom, kao i dvije zbirke poezije na holandskom jeziku, dramom, brojnim esejima i naučnim radovima (na francuskom i engleskom jeziku), njegov uvijek ambiciozni literarni izraz potvrđen je brojnim nagradama (Prix Albert Camus, Prix Mediterranée, Prix Goncourt de la Nouvelle, Grande médaille de la Francophonie de l’Académie française, Prix du meilleur roman francophone, Premio Francesco Alziator, Samuel-Pallache-Prijs, E. du Perron Prijs). 186

Siham Bouhlal

SNOVI BERBERSKE NOĆI ILI GROB OD TRNJA Tvoja se bol Urezuje u moju krv Plamenom uvijek tinjajućim Tvoj osmijeh se Otima Iz okova Da sagori Moje tijelo Ja sam ambis U tamu Tvoje večeri Tonem Srca užarenog Prolazim Tvoju noć Ja bih da se sakrijem u tebe Da preśečem vrijeme u ritmu otkucaja srca tvoga tvojim pokrivačem da pokrijem ružu na nebu Ja bih da spavam u tvom poljupcu ne budeći taj san u tvojoj noći Ja bih da budem sanak lebdeći na tvojoj trepavici ta linija sudbine na tvojoj ruci Ja bih da se rastvorim i uselim u svaku dlaku na tvojoj koži Dok te gledam ja bih da uništim sebe u tebi.

187

Dreams of a Berber Night, or The Tomb of Thorns; iz zbirke poezije „Songes d'une nuit berbère ou La Tombe d'épines”, Siham Bouhlal Preveo Mirza Lekić

Siham Bouhlal- rođena u Kazablanki, sada živi u Parizu. Doktorirala je književnost na Univerzitetu Sorbona u Parizu. Prevodi srednjovjekovne arapske tekstove na francuski jezik. Objavila je tri zbirke poezije Poèmes bleus (2005), Songes d’une nuit Berbère ou la tombe d’épines (2007) i Corps Lumière (2008) u kojima meditira o prirodi strasti, smrti i tijela. U knjizi Princess Amazighe bavi se temama o pokrivanju velom i statusu žena u Maroku. Njen roman Et ton absence se fera chair objavljen je 2015. godine. 188

Mohammed El Kadiri

CRVENI UPALJAČ U SRCU OD M. Ovozemaljska težina vidljiva je u tvojim očima teže i jasnije od obnaženih grudi nepoznate đevojke što śedi preko puta tebe. Kaže ti da se zove Hiba i da živi u komšiluku. Zapanjeno te gleda dok ti nastavljaš da se igraš upaljačem koji je neko zaboravio u tvom stanu. Pališ ga i gasiš, a onda misliš o močvari očajanja kako guta tvoje srce. Hiba ustaje i ide prema velikom ogledalu. Namješta kosu i popravlja oči lajnerom. Nepoznata đevojka koja ti je rekla da se zove Hiba može biti i Merijem ili Nada ili Džihan. Nije važno. „Šta da radimo sada?“ Pita te nesigurnim glasom kao da se budi iz ružnog sna. Vraćaš pogled na upaljač i kontempliraš sa vatrom slabogorućeg plamena. Primičeš ga bliže licu dok plamen sve jače osvjetljava. Tražiš joj da čučne na koljena među tvoje noge. Otkopčavaš farmerice, svlačiš ih i pitaš je da ti popuši. Premišlja se, na momenat zatečena, a onda ti daje osmijeh. Hibine obline najednom se ističu. Spušta se dolje. Miluje ga usnama prije nego joj klizne u usta. Pomjera se nespretno gore i dolje. Traje već nekoliko minuta. Gledaš je dok to radi kao da se dešava nekom sasvim drugom paru. Na ekranu utišanog televizora. Ometa je crna kosa koja joj pada niz lice. Rukom je držiš za kosu i prstima hvataš oko vrata dok se ona diže i spušta. Prestaje. „Bole me usta.“– reče i pogleda u tebe praveći onaj prosti izraz lica. Kažeš joj da nema veze i pomažeš da se podigne. Hibina koža je fina i njeno tijelo je kao u antičkih žena. Ona nosi nebo plavu haljinu prekrivenu bijelim cvjetovima i balerinama. Kratku haljinu koja otkriva njene divne noge. Preko nje je imala bijeli džemper koji je skinula kada je ušla u stan bacajući ga pored sive tašne na običnom crvenom kauču. Ona brzo svlači svoju odjeću. Pitaš je da li je OK da pređeš pozadi i otkopčaš joj brus. Smiješiš se i priśećaš nekih stvari koje si volio da radiš. Otkopčavaš je kao džanki, brzim pokretima, samosvjesno i sa divljenjem zuriš u njena leđa dok ih dodiruješ. Ona su kao ispolirano tujino drvo. Hibina 189

koža izgleda kao kafe krema. Tijelo meko poput pamuka. Nema mane. Pruža se leđima na kauč i gleda u tebe. I ti gledaš u nju fokusirajući se na upadljivo zelenu venu koja pokriva polovinu njenog vrata i nestaje prema gore. Liježeš preko nje i privlačiš je k sebi. Nespretno. Zatim slušaš škripanje zarđalog metalnog kreveta prebacujući pogled sa njenih sklopljenih očiju na žuti zid. Kada se sve završi, ostavljen si da se daviš u sopstvenoj potištenosti. U nostalgiji. Razmišljaš o praznom papiru na stolu i šta bi sve mogao da zapišeš. I misliš o svim stvarima koje bi mogao da izgubiš na jedno svježe, vedro neđeljno jutro. Odlaziš u kupatilo i tuširaš se. Hiba te čeka u sobi. Ona i dalje leži ogledajući se u pudersko ogledalce. Još jednom popravlja šminku i namješta kosu. Ti si veoma tih. Ona ti se smiješi i ćuti. Ustaje i užurbano se oblači. Govori ti da treba da se sretne sa drugaricom, da bi trebala ići. Moliš je da ostane još samo malo. „Nijesam imao priliku da sa tobom malo više razgovaram.“ Upućuje ti onaj prosti osmijeh i zagleda još jednom pravo u oči. Okreće se prema tebi i potvrdno klima glavom. Govoriš joj stvari koje ne bi trebala da čuje. Govoriš o Melini i o Bogu. O vrištanju đece koja te okružuju u bujnom vrtu iz tvog sna. O statui krilate žene sa hladnim, bezośećajnim očima. Prestaješ da pričaš kad se ona nagnu da namjesti svoje braon najlonke. Nijesi primijetio da je nosila čarape kada je došla. Gledaš u nju i razmišljaš o crvenom upaljaču koji držiš u ruci. Krešeš upaljač još jednom i misliš o hladnim zimskim noćima što upravo prolaze. O Melini u tom hladnom, prozračnom baru u koji ste vas dvoje uvijek odlazili. O parčetu papira na kojem bi ona napisala nešto djetinjasto i potpisala sa „Volim te.“ O ljudima što razgovaraju pritajenim glasovima sa nonšalantnošću da povedu konverzaciju za doručkom. „Gotova sam“- Hiba srceparajućim glasom. A onda veliki osmijeh. Uzvraćaš joj osmijehom i nježno je privlačiš k sebi. Sijeda ti u krilo. „Znaš, nije u pitanju vođenje ljubavi. Želio sam samo malo društva.“- kažeš joj. Odgovara ti bez imalo pažnje. „To je fino.“ Neuvjerljivo se smiješiš i vadiš novac iz novčanika. Stavljaš joj u dlanove prije no je poljubiš u obraz. Ona odlazi izgovarajući „zbogom“ koje jedva da i čuješ dok zatvara vrata za sobom. 190

Ne misliš o tome da li je imala neki parfem; možda samo nijesi primijetio, to je nevažan detalj. Osim što si propustio onaj vanilin parfem koji si mirisao na Melininom tijelu. Zamišljeno sijedaš na kauč i slušaš pjesmu sa svog telefona. Upaljač je bio Melinin. Kada se završi pjesma, koju je Melina voljela, otvaraš zamagljeni prozor. Malo svježeg zraka ulazi u sobu. U ruci stiskaš upaljač, a zatim ga bacaš na ulicu. Pada na tlo i razbija se. Dok ti gledaš u parče plavog neba koje ostaje otkriveno od zgrade preko puta. A Red Lighter in the Heart of M, Mohammed El Khadiri Preveo Mirza Lekić

Mohammed El Khadiri (1986)- pisac i novinar. Diplomirao je u Francuskoj na Univerzitetu Aix-Marseille. Objavio je knjigu poezije Some Dust and I'll Forget (2013). Na arapski je jezik preveo djela L'Hôpital (2014) od Ahmeda Bouananija i Le ciel, Hassan II et Maman France (2016) od Mohameda Hmoudanea. 191

Soukaina Habiballah

ANATOMIJA RUŽE Kada ruža spozna daljinu između nje i zemlje ona stvori trnje. Kada ruža vidi da Na jednoj nozi u mjestu se njiše, da je nijema i odjeka nema, ona zamiriše. Pupoljak procvjeta u latice. Stablo poput niti prodre u zemljine dubine. Ta ruža nekad će biti zaljubljenom na dlanu Il u koricama knjige. Anatomy of the Rose, Soukaina Habiballah Preveo Mirza Lekić

Soukaina Habiballah (1989)- rođena u Kazablanki. Objavila je zbirke poezije A Quarter Century of Sight (2014) i There's No Need for You (2015). Uskoro objavljuje prvi roman The Barracks. Dobitnica je nekoliko nagrada i priznanja za svoja djela (2015 Buland Al Haidari Prize). Njene pjesme su prevedene na francuski, engleski, njemački i španski jezik. 192

Mourad Kadiri

KAFE CRVENI TROUGAO Kako uživam na ulazu kafea da sam tu su novine i jedno mjesto I znaš, čini mi se da znam sve najnovije vijesti. Unutra se i vani talasa u galami Konobar! jedan Lipton čaj a moj broj... biram na telefonu ring ring... ring ring ja... nijesam tu. Na ulazu kafea stoji čovjek... na suncu se pržeći upeklom, nekoga čekajući uzbuđeno jadni momak ali ja znam da je oženjen i da je dječak, bih da vidim te ludorije ako ga žena ikad otkrije Može biti da u suknji...ona izgleda bolje ona što upravo je prošla odjevena u dželabi.

193

Možda je samo htio da glumi muškarca ili nešto tako naručio je kuvanu kafu i vodu izvukao iz pakle cigaru u hodu ona, kafu s mlijekom ali kad se tajna njenih grudi otkri on naruči od jabuke sok ona banana sok jer sokovi -bili su to sokoviU njemu... uzbudiše krvotok. Mene, međutim, ništa ne zanima osim, možda, zabranjene stvari ono što piše na tabli u kafani natpis što mi cigare brani kaže: pušenje strogo zabranjeno žuti duvan... crni duvan... jestivi duvan ko se smara tim što se meni smije, suknem dim uz riječ dvije u kafeu Triangl Ruž. Ovaj tu momak ako njegove pjesme ikad budu čitane ako se njegova slika u vijestima javi viđećete kako kroz vrata ulazi poput lelujavog duha se njiše ushićeno kao da Kuran piše...

194

Onaj tamo momak, što namješta friz svaki čas, skoči na binu izgleda ima uma bistrinu i kao... nešto da kaže u teatru apsurda kao dokaz da susret dvoje ljudi samo čajanka nije... oni skupa kuju tajnu ili dvije u kafeu Triangl Ruž. Jedan savijen poput sablje, drugi otvoren kao knjiga, neki kreten, tip što glumi ludilo, jedan pljuje sebi u krilo, brkati, neurotični, zli, cinični, glavati, jedan ulazi s nadom drugi bačen kao neko jaje i ja sve same mušterije... u Triangl Ružu. The Red Triangle Café, Mourad Kadiri Preveo Mirza Lekić

Mourad Kadiri (1965)- pjesnik koji piše marokanskom verzijom arapskog jezika. Objavio je četiri zbirke poezije: Letters of the Palm (1995), Spinning Girl (2005), Bird of God (2007) i Tramway (2015). Njegova djela su prevedena na nekoliko jezika uključujući francuski, engleski i španski. Član je Udruženja književnika Maroka i marokanske Kuće poezije. Učesnik mnogih fesivala u Maroku i inostranstvu. Živi i radi u Rabatu. 195

Crnogorski akademski knji탑evni krug

Osnivanje Fakulteta za crnogorski jezik i književnost važan je događaj u istoriji crnogorskog obrazovnog sistema, ali i istoriji crnogorske kulture uopšte. Uslovi za adekvatno naučno-metodološko izučavanje crnogorskoga jezika i crnogorske književnosti stvoreni su još za vrijeme postojanja Instituta za crnogorski jezik i književnost, institucije koja je bila začetak onoga što će postati značajna visokoškolska institucija. Fakultet za crnogorski jezik i književnost (u daljem tekstu FCJK) omogućava ozbiljno i kvalitetno bavljenje montenegristikom, na svim aspektima. U atmosferi postojeće visokoškolske i naučno-metodološke aktivnosti, a u ineterakciji i plodnoj komunikaciji između profesora i studenata, razvio se prepoznatljiv akademski duh. Energija i znanje sa nastavnih programa prenešena je i na vannastavne aktivnosti. Doc. dr Vladimir Vojinović, vođen idejom da se studenti upoznaju s piscima i da stupe u direktnu komunikaciju s njima, kao i da se uključe u rasprave o književno-kulturnim temama, pokrenuo je Crnogorski akademski književni krug– CAKK. Tokom studijske 2014/2015 godine na FCJK su organizovane brojne književne tribine posvećene najznačajnim predstavnicima crnogorske književne scene kao što su Zuvdija Hodžić, Mladen Lompar, Branko Banjević, Jovan Nikolaidis i drugi. Ove godine CAKK je svoje aktivnosti proširio na opštekulturne teme i tim povodom održane su tematske akademske rasprave koje su izazvele veliko interesovanje kako među studentima, tako i među sveukupnom crnogorskom kulturnom javnošću. Ovđe ćemo izdvojiti tri akademske rasprave koje se čine posebno zanimljivim i značajnim: odnos folklora i savremene umjetnosti, fašizam i antifašizam i omaž pjesniku Ratku Vujoševiću. IDENTITET KAO OPLOĐAVANJE KULTURNOGA KAPITALA Dvočasovna akademska rasprava o odnosu folklora i savremene crnogorske umjetnosti, zaključena je zajedničkim stavom učesnika da je umjetničko oslanjanje na sopstvenu tradiciju i elemente folklora neophodno koliko i nastojanje da se lokalnim temama ukaže i na ono što su slična iskustva čovjekova na bilo kom kraju planete. „Naš film Umir krvi obišao je veliki broj festivala, dobio i značajne nagrade. I uvijek smo čuli pohvale od značajnih poznavalaca filmske umjetnosti koji su nam govorili da njih upravo interesuje lokalna boja. Jer koga će zanimati norveški film iz Crne Gore? 199

Svijet zapravo interesuje naš proizvod“, kazao je scenarista i književnik Stefan Bošković. On je dodao da i nova crnogorska serija Dojč caffe sadrži elemente foklora te da će se nove epidzode u većoj mjeri oslanjati na formu usmene price, anegdote, bajke. Kompozitor i gitarista dr Srđan Bulatović naglasio je da su njegove potonje kompozicije utemeljene u crnogorskoj izvornoj muzici te da je time želio da pokaže da Crna Gora ima bogato muzičko nasljeđe. „To nijesu obrade, već potpuno nove kompozicije za koje sam inspiraciju crpio iz naših pjesama Još ne sviće rujna zora, Vrsuta i drugih. Mi smo mala zemlja, u kojoj su se tokom vjekova miješali različiti uticaji, a i iz tih različitih uticaja nastala je naša autentična muzika. Trudio sam se da je predstavim na način kako je svijet vidi, koristeći se gitarskim tehnikama koje su poznate svuda u svijetu. Čudesno je to što te kompozicije mogu biti izvođene na gitari, ali, kako smo nedavno pokazali, i na gudačkim i drugim instrumentima. Nedavno smo boravili u Vojvodini, u beogradskom Kolarcu, i pobrali simpatije publike. I ono što je za kompozitora najbitnije, kompozicije smo izvodili i u daljem inostranstvu, pa i u Italiji, muzičkoj velesili. Tamo su i ljubitelji klasične i ljubitelji popularne muzike bili oduševljeni tim, kako kažu, posve autentičnim kompozicijama. To je veliko priznanje i za nas i za Crnu Goru“, rekao je Bulatović. Magistar kulturne antropologije Aleksandar Čogurić govorio je o elementima epskih pjesama kao detaljima koji svoje ekvivalente mogu imati i u formama savremene umjetnosti. „Mnogi kulturolozi ustanovili su da se u spoju folklora i savremenog da prepoznati naslijeđeni kulturni kapital, kulturne zalihe i proces oplođavanja kulturnoga kapitala”, kazao je Čogurić. Prof. dr Milica Lukić iz Osijeka iznijela je stav istoričara umjetnosti i teoretičara da se „odavno nema više što novo kazati”, ali da je upravo savremena umjetnost, naročito ona iz postpostmodernističke ere upućena na nove kombinacije „starog materijala”. U raspravi su učestvovali prodekan FCJK Aleksandar Radoman, istoričar Boban Batrićević, doc. dr Vladimir Vojinović i prisutni novinari.

200

CRNOGORSKI ANTIFAŠIZAM – PRIMJER U REGIONU “Oni koji se u Crnoj Gori bave fašizmom obožavaju kosti, obožavaju da izvade nekoga iz groba, da ga nose po gradu, pa da ga vrate u grob. Obožavaju da ga izvade iz groba, da ga obrade, pa da ga sahrane na drugome mjestu. Valjda to znači da mi sad treba da idemo u prošlost, da kopamo po grobovima, da vadimo kosti, da ih nosimo po gradu, kako bi onda neko lakše raspirio mržnju među nama, pa da onda može i lakše manipulisati”, kazao je izvršni direktor Centra za demokratsku tranziciju Dragan Koprivica, tokom akademske rasprave “Fašizam i antifašizam” koja je održana na Fakutetu za crnogorski jezik i književnost na Cetinju. U dvočasovnoj raspravi učesnici su se između ostaloga osvrnuli na značenje pojmova fašizam i antifašizam, na njihovu istoriju ali i na savremenu recepciju. „Fašizam kao novi pokret nakon Prvoga svjetskog rata nastoji da formira novog čovjeka, novo društvo i želi radikalan otklon od onoga što je prije toga bilo. On predstavlja novu ideju, jedno novo viđenje koje bi trebalo da društvo organizuje na novim osnovama i novim principima. U vrijeme nastanka on nije izgledao tako brutalan kao što će kasnije postati“, rekao je direktor Direktorata za odnose s vjerskim zajednicama, istoričar dr Dragutin Papović. Papović je naglasio da postoje razlike između italijanskoga fašizma i njemačkoga nacionalsocijalizma ističući da nacionalsocijalizam ima za osnovu učenje o rasi i superiornosti jedne nacije, u ovome slučaju Njemačke, dok fašizam ima učenje o superiornosti države i nije toliko antisemitski orijentisan. Istoričar i profesor na FCJK Boban Batrićević iznio je i neke detalje o eventualnome fašizmu u Crnoj Gori. „Fašizam u Crnu Goru stiže dolaskom Italijana na vlast. Nakon sto su uspostavili vlast i svoj propagandni aparat kreću s promovisanjem svoje ideologije. Samo dva dana nakon dolaska oni pokreću Glas Crnogorca, obnavljaju neke radio stanice i pokreću neke kulturne časopise poput Durmitora. Prije svega, Italijani su tražili saradnika u nekim partijama i strukturama društva u Crnoj Gori koje su u međuratnome periodu bile protiv Kraljevine Jugoslavije. Njihov prvi saveznik bili su djelovi Federalističke stranke. Do nagle promjene naročito dolazi nakon Trinaestojulskoga ustanaka, jer se formiraju partizanski i četnički pokret, tako da će i samo promovisanje fašizma teći mnogo drugačije“, kazao je Batrićević.

201

Potpredśednik SUBNOR-a i antifašista Crne Gore književnik Zuvdija Hodžić govorio je o tome na koji način crnogorski antifašisti kao nasljednici vrijednosti NOB-a edukuju mlade ljude i utiču na crnogorsku društvenu stvarnost. “Ono što se desilo u ratu to se i danas reflektuje. Ośećaju se podjele na partizane i četnike uz neke nove forme, dodatke, tako da osim te podjele danas imamo i podjele po drugim osnovama, vjerskim, nacionalnim. U tome smislu javljaju se neki novi oblici fašističkih djelovanja, fašističke svijesti. Obišao sam sve boračke organizacije iz bivše Jugoslaviji i situacija je tamo katastrofalna. Crna Gora je daleko najbolja i na Balkanu, ali to ne znači da je sve dobro,” zaključio je Hodžić. On je dodao da socijalno raslojavanje i ekonomska kriza u društvu utiču na to da danas imamo političke stranke koje imaju nacionalni I nacionalistički predznak i da u programima imaju nešto što je “fašizam koji mijenja dlaku, ali ne i ćud”. U raspravu se uključio i profesor Fakulteta dramskih umjetnosti Janko Ljumović govoreći o antifašizmu kroz prizmu emancipacije. „Konkretno u Crnoj Gori, antifašizam je poveo proces emancipacije žena“, rekao je Ljumović. U raspravi su učestvovali i prisutni građani i studenti. VUJOŠEVIĆEV SPOMENIK CRNOGORSKOJ MISLI “Crna Gora je opsesivna tema pjesnika i čovjeka Ratka Vujoševića. Crna Gora kao ogromna provalija, kao „raka dva vojnika“, kao krvava stijena, unižavana sama od sebe, od gladi, smrti i nevremena. Niko kao Ratko nije sažeo u metaforu, u sintagmu, u krik vječno bratoubilačko satiranje Crnogoraca” – kazao je predśednik Dukljanske akademije nauka i umjetnosti akademik Sreten Perović, tokom Omaža Ratku Vujoševiću, upriličenome na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost, povodom 75 godina od rođenja pjesnika. Omaž Ratku Vujoševiću započeo je emitovanjem filma Orevuar Montenegro reditelja Gojka Kastratovića, a u programu su, osim Perovića, učestvovali i književnik Zuvdija Hodžić, dramska umjetnica Ana Vujošević i profesor FCJK doc. dr Vladimir Vojinović. “Zato je njegova poema Orevuar Montenegro i elegija i apologija, i krik pobune i rekvijemski pogrebni marš, i tuga i opomena. I pored svih ljudskih osobina koje mogu da krase i mnoge druge ljude, Ratko je bio i uman i mudar i dostojanstven, ali iznad svega – autentičan, značajan, znamenit, temeljno crnogorski, što znači – kao u slučaju Njegoševom – evropski i svjetski pjesnik. Orevuar 202

Montenegro ostaje kao trajan spomenik crnogorske misli, sudbine i rezignirane patriotske privrženosti” – rekao je Perović. Zuvdija Hodžić je govorio o kvalitetu Vujoševićeve poezije i iznio niz śećanja na dane drugovanja s pjesnikom. “Crna Gora je progovorila kroz Ratka Vujoševića sa svom svojom istorijom i poezijom. Ne znam pjesnika koji je dublje spuštio sondu u biće Crne Gore, u njenu prošlost, u njenu tragediju, u njenu slavu. Ratko je uspio da postigne sva tri svojstva istinske poezije, harmoniju, misao i emociju. Zato je cijela moja generacija bila okrenuta Ratku. U svakom trenutku bilo ko iz naše generacije može da citira njegovu poeziju. On je bio moderan pjesnik i takav je mnogo uticao na nas. Upućivao nas je, savjetovao kako i što da čitamo. I to što je pokrenuo Klub mladih pisaca u ono vrijeme govori o tome kakav je to bio intelektualac” – kazao je Hodžić.

203

CIP - Каталогизација у публикацији Национална библиотека Црне Горе, Цетиње ISSN 2337-0491 = Script COBISS.CG-ID 27408912