"Čerka", David Albahari by Stubovi kulture

vkmin146 Albahari Kontrolni punkt:vkmin135 cerka.qxd 8.6.2011 14:02 Page 4

Na koricama Dæozef Kornel, Bez naslova (Nebeska fantazija sa Tamarom Tumanovom), 1940.

Neke stvari, rekao sam, ne mogu se opisati, i ako ih ~ovek ne vidi svojim o~ima svaka pri~a je uzaludna. Nisam to rekao nikom posebno, u kupeu je ionako vladao æamor, a i iz zvu~nika je dopirala prigu{ena muzika, tako da nisam ni o~ekivao da me neko ~uje, odnosno da obrati paænju na to {to govorim, ali na moje veliko iznena|enje, devojka koja je sedela u naspramnom uglu, pored prozora, nagnula se i rekla da se potpuno slaæe sa mnom. Bezbroj puta joj se dogodilo, rekla je, da je uzaludno poku{avala ne{to da ispri~a nekome ko nije bio tamo gde se njena pri~a odigrala, i to je moglo satima da traje, ali ako bi se tu zatekla neka osoba koja je znala o ~emu devojka govori, njihovo razumevanje se poklapalo ve} istog trena. Ta~no tako, rekao sam i trepnuo, potom klimnuo glavom. Ta~no tako, ponovio sam. I nije vaæno, rekla je devojka, da li su u pitanju stepenice ili raskrsnica, ili fontana, ili – zastala je i udahnula vazduh – kit. Samo onaj ko je ve} video kitove moæe da razume, rekla je, ushit s kojim ona pri~a o 5

vkmin146 Albahari Kontrolni punkt:vkmin135 cerka.qxd 8.6.2011 14:02 Page 6

njihovom mo}nom repu ili o lepoti njihovog malog oka. Moæda i nije rekla „malog oka“, moæda je rekla „blagog oka“, nisam siguran, jer je æamor postajao sve glasniji, ~ak je pretio da postane nepodno{ljiv, i ko zna, moæda bi se to doista desilo da se na vratima kupea nije pojavio kondukter. Odjednom je zavladala ti{ina kao da smo svi putovali bez karata. Kondukter je rekao: „Karte na pregled, molim!“, dakle, isto ono {to i svaki kondukter, ali je ovaj odmah dodao da bi bilo dobro da bar malo otvorimo prozor, jer je u na{em kupeu, a on je do sada zavirio u dvadeset sedam kupea, {to prve {to druge klase, vazduh najlo{iji i najsiroma{niji kiseonikom. Dok je to govorio, uzimao je karte od putnika i overavao ih onom ~udesnom ma{inicom koja bu{i besprekorne rupe na voznim kartama. Sve je to brzo i{lo, ali tada je na red do{la karta devojke koja je sedela pored prozora i najednom se sve promenilo. Kondukterovo lice se stvrdnulo dok je kartu palcem i kaæiprstom dræao za sam ugao, kao da je vru}a ili smrdljiva. Nije bila ni jedno ni drugo, ve} je devojka zaboravila da je overi na stanici pre po~etka putovanja. I {ta }emo sad, pitao je kondukter, iako smo svi

mogli da pretpostavimo, pogotovo posle njegovog iznenadnog uozbiljavanja, {ta }e se desiti. Znala je to i devojka jer je, kada je videla da se spremam jo{ ne{to da kaæem, naglo ustala i rekla da nema svrhe vi{e govoriti. Pogre{ila je, rekla je, i spremna je da podnese konsekvence, ma kakve one bile. Govorila je kao da zna kakve je konsekvence ~ekaju i morao sam da se upitam da li to zna iz li~nog iskustva ili je slu{ala ne~ije pri~e. U svakom slu~aju, to je bilo dovoljno da se ne iznenadim kada je mirno klimnula glavom nakon {to joj je kondukter saop{tio da mu je doista æao, ali da je u njegovom pravilniku jasno napisano da u takvom slu~aju, u slu~aju, dakle, kao {to je njen, putnik mora da napusti voz na prvoj narednoj stanici, {to zna~i, pogledao je na sat, da moæe da po~ne da se sprema, jer voz staje za ta~no sedam minuta. Devojka je tada uæurbano po~ela da trpa svoje stvari u veliku ta{nu, a nepotrebne otpatke u kantu za |ubre. Kada je podigla ruke prema koferu koji se nalazio na najvi{oj metalnoj polici, poæurio sam da prvi ustanem i ponudim joj pomo}. Nije ni{ta rekla, samo me je odmerila pomalo ljutitim pogledom, kao da se sve to de{avalo zbog mene.

vkmin146 Albahari Kontrolni punkt:vkmin135 cerka.qxd 8.6.2011 14:02 Page 8

Zatim je procedila kroz zube da je kofer toliko teæak da mora da prihvati moju ponudu, ina~e joj to ne bi nikada palo na pamet. Pomislio sam tada da bi bilo bolje da sednem i manem se uloge dobrog samari}anina, ali kofer je ve} po~eo da klizi sa police i video sam paniku u devoj~inim o~ima, te sam ga prihvatio i u blagom luku spustio pred kondukterove noge. Samo brzo, govorio je kondukter, ne prestaju}i da gleda na sat, ostalo vam je jo{ pet i po minuta, a onda se okrenuo i uzviknuo ljudima u hodniku da oslobode prolaz za putnike koji izlaze na narednoj stanici. I tako sam ja, posr}u}i pod teæinom devoj~inog kofera i paze}i da ne nagazim na previ{e tu|ih stopala, stigao do vrata vagona upravo kada se voz zaustavio na stanici. Devojka je kasnila i iza{la je u trenutku kada se ~ula pi{taljka koja je ozna~avala polazak voza. Potap{ao sam je po ramenu i poæurio da se popnem na stepenik najbliæeg vagona, ali tada sam, ve} u trku, na svoje veliko iznena|enje shvatio da devojka u rukama, pored dve prepune plasti~ne kese, dræi i moju putnu torbu. Ne znam kako sam uspeo da iskoåim iz voza u pokretu, i to tako kao da se ni{ta ne doga|a, kao da voz i pe-

ron podjednako miruju, ali uspeo sam to da uradim i da potom, u dva-tri laka koraka, stignem devojku i besno joj iz ruku istrgnem moju putnu torbu. Me|utim, nije vi{e bilo mogu}e vratiti se u voz – i poslednji vagon je promakao pored mene kao ptica koja odlazi na jug. Okrenuo sam se prema devojci i zaustio da joj sva{ta kaæem, ~ak su mi na umu bile i neke psovke, ali tada sam video da ona pla~e. Nije umela, ili nije htela, da odgovori na moje pitanje za{to pla~e. Odmahivala je glavom i slegala ramenima kao da su njene suze neko op{te dobro o kojem svi znaju sve, izuzev mene koji, po obi~aju, nisam znao ni{ta. Do tada je tandrkanje voza utihnulo, {to je omogu}ilo lak{i razgovor i tako sam saznao da je devojka, navodno, mislila da sam ja ustao da joj pomognem zato {to sam ionako nameravao da si|em na ovoj stanici, pa je, videv{i da je moja putna torba ostala na sedi{tu, ponela i nju kada je dohvatila svoje plasti~ne kese. Stra{no joj je, rekla je, {to se to desilo, i jedino {to joj pada na pamet jeste da verovatno ima jo{ neki voz za Beograd, o ~emu se moæe lako doznati na blagajni. Spremna je da mi plati novu kartu, ma koliko ona ko{tala, u nadi, do-

vkmin146 Albahari Kontrolni punkt:vkmin135 cerka.qxd 8.6.2011 14:02 Page 10

dala je, da }e se tako bar malo iskupiti za nepriliku u koju me je uvalila svojim nepromi{ljenim postupkom, a sve je po~elo onog ~asa kada nije poslu{ala savet svoje ro|ake Amele, koja joj je jo{ prilikom dolaska na æelezni~ku stanicu savetovala da overi svoju kartu. Dve ~injenice, rekla je devojka, spre~ile su je da to uradi: veliki broj ljudi u redu pred blagajnom i njeno iskustvo koje ju je podse}alo na to da tokom ~estih putovanja na istoj relaciji gotovo nikada nije videla konduktera. Ako nisam nai{la na njega tokom poslednjih pet putovanja, za{to bih onda verovala da }u ga danas videti? Zato {to sa svakim nevi|enjem raste verovatno}a da }e se on slede}eg puta pojaviti, hteo sam da joj kaæem, ali sam se ipak uzdræao. Devojka je imala dovoljno briga i bez mojih sarkasti~nih primedbi, mada je ponekad upravo sarkazam ono {to podsti~e na bræi oporavak i moæda, pomislio sam kasnije, nije trebalo da se uzdræavam zbog navodnih dobrih manira. Ako sam po ne~emu poznat, onda je to po nepo{tovanju dobrih manira, i ne samo dobrih, ve} svih ukupno. Maniri, jednostavno re~eno, nisu moja ja~a strana, rekao sam pospanom recepcioneru koji je {kiljio

u mene krmeljivim o~ima. Ali æurim, preska~em, a stvari ipak treba izneti onim redom kojim su se pojavljivale ili bar nazna~iti njihov red, jer haos, uklju~uju}i haoti~no pripovedanje, predstavlja prvi korak ka poni{tavanju æivota. Haos je, doista verujem u to, rekao sam devojci, samo drugi naziv za pojam koji se ina~e, znatno banalnije, naziva „smrt“. Ali, i to je usledilo kasnije; prvo se devojka upitala gde smo uop{te stigli, pa smo se oboje okrenuli prema stanici i pogledali natpis na njoj. Na stanici je }irili~nim i latini~nim slovima pisalo ИНЂИЈА – IN\IJA. Da smo ostali u vozu, rekao sam za sebe ali tako da me devojka ~uje, za ne{to vi{e od pola sata stigli bismo u Beograd. Ta~no, sloæila se devojka iako je ni{ta nisam pitao. ^vr{}e sam stisnuo ru~ke moje putne torbe i uputio se ka stanici da potraæim red voænje. Visio je na zidu, pored blagajne, i neumoljivo pokazivao da slede}i voz za Beograd stiæe tek za sat i petnaest minuta, i to, rekao sam devojci, ukoliko ne bude kasnio, a sa lokalnim vozovima nikad se ne zna. Pa, ~ak i da do|e na vreme, bi}e posle pono}i kada stignemo u Beograd, a dok ja na|em pouzdanog taksistu i dovezem se do Gornjeg grada u Zemu-

vkmin146 Albahari Kontrolni punkt:vkmin135 cerka.qxd 8.6.2011 14:02 Page 12

nu bi}e najmanje jedan sat no}u, ako ne i vi{e. Potpuno vas razumem, rekla je devojka, a ispostavilo se da ona treba da stigne jo{ dalje, ~ak u Pan~evo. Ne znam za vas, kazao sam joj, ali ja ne nameravam toliko dugo da ~ekam. U In|iji sigurno postoji neki hotel u kojem moæe da se prespava i onda sutra da se spokojno nastavi putovanje. Devojka je rekla da je njoj ipak draæa ona tvrdnja prema kojoj je bolje bilo kada le}i u svoj krevet nego menjati leæaj, {to sam ja propratio sleganjem ramena i re~ima da svako zna {ta je za njega najbolje, a zatim sam pri{ao jednom puna~kom ~oveku srednjih godina, obu~enom u æelezni~arsku uniformu, i upitao ga da li moæe da mi preporu~i neki hotel u In|iji. Naravno, rekao je ~ovek, mada izbor nije veliki, a onda je pomenuo hotel „Grand“ i ~ak ponudio da me odveze donde, jer ionako ide u tom pravcu. Pokazao je vrhom brade prema devojci, tako da sam morao da se vratim do nje i objasnim joj novonastalu situaciju. Naravno, kad je ~ula da ne}e morati da tegli svoj te{ki kofer, devojka je odmah pristala, a pretpostavljam da je negde duboko u sebi izbrisala i ranije pominjanu potrebu za svojim leæajem. I tako smo

uskoro seli u ~ovekov stari „ford eskort“ i narednih nekoliko minuta, koliko je bilo potrebno da se pre|e put do hotela, slu{ali zanimljive pri~e o ljudima iz In|ije o kojima nismo ni{ta znali i koje su, od nas troje, jedino tog ~oveka nagonile na smeh. Kada je stao ispred hotela, pozvao sam ga na pi}e, {to je on odbio, rekav{i da je od ranog jutra u uniformi i da jedva ~eka da je skine. Posle toga sam mu ponudio nadoknadu za voænju, {to je on tako|e odbio, tako da nam je jedino preostalo da se rukujemo s njim i da se potom devojka i ja izvu~emo iz automobila, zajedno sa na{im prtljagom. Iz hotela je dopirala bu~na muzika, neka novokomponovana narodna pesma, i na~as sam pomislio da je devojka moæda ipak bila u pravu, da je trebalo da sa~ekamo naredni voz, autobus, bilo {ta, ali nisam imao vremena da razmi{ljam o tome jer je ona ve} po~ela da tegli svoj kofer prema ulazu u hotel i ubrzo smo oboje stajali na portirnici, odakle nas je, sa gotovo podsme{ljivim izrazom na licu, znatiæeljno posmatrao neobrijani mladi} sa hemijskom olovkom zadenutom za desno uvo. Rekao sam mu da su nam potrebne dve jednokrevetne sobe. Dve jednokrevetne, ponovio

vkmin146 Albahari Kontrolni punkt:vkmin135 cerka.qxd 8.6.2011 14:02 Page 14

je mladi} i protrljao bradu, pogledao u svesku koja se nalazila pred njim i rekao da nema. A dve dvokrevetne?, upitao sam. Jok, rekao je mladi}, sve {to imam je jedna dvokrevetna, ostale sobe su zauzeli gosti sa svadbe. Pogledao sam devojku, ona je pogledala mladi}a, a on se zagledao u mene. Trepnuo sam i upitao da li su kreveti razdvojeni. Naravno, rekao je mladi}, ako ne gre{im, i namignuo mi. Nemamo neki veliki izbor, kazao sam devojci, osim toga, ako se uskoro ne odlu~imo, mogu da do|u drugi gosti, a onda }e biti prekasno. Devojka je jo{ neko vreme nastavila da grize usne, potom se sloæila i upitala da li treba da pokaæe li~nu kartu, na {ta sam ja izvadio svoju, i ubrzo je neobrijani mladi} upisivao na{e podatke u knjigu gostiju, premda ne onom olovkom koja mu je stajala za uhom ve} drugom, na kojoj je krupnim slovima bilo ispisano ime hotela, to jest „GRAND“. Onda nam je pruæio klju~, uputio nas kako da stignemo do sobe i naglasio da se doru~ak sluæi izme|u {est i pola deset ujutru. Prijatno, rekao je na kraju, kao da smo upravo krenuli na doru~ak. Nije ni pomislio, to je bilo o~igledno, da pomogne devojci i preuzme bri-

gu oko njenog kofera, tako da je ona sama morala da ga vu~e uza stepenice koje su od portirnice vodile u hodnik u koji nas je neobrijani mladi} uputio. Njene plasti~ne kese su u me|uvremenu zavr{ile u mojim rukama, pa ja jednostavno nisam mogao da joj priteknem u pomo}. Devojka je ipak uspela da savlada stepenice i posle je sve lak{e i{lo, iako su se naizgled jednostavna uputstva neobrijanog mladi}a pokazala komplikovanim, {to me je primoralo da se vratim do portirnice i zamolim ga da mi ih jo{ jednom ponovi. Naravno, do~ekao me je i ispratio uz saæaljive poglede, a ne smem ni da pomislim kakve su mu se misli rojile po glavi dok je ponavljao uputstva koja su sada zvu~ala sasvim druga~ije nego kada nam ih je prvi put saop{tio. Da sam se jo{ jednom vratio, sigurno bi ponudio da nacrta kojim putem treba da idem, kao da je u pitanju potraga za skrivenim blagom a ne odlazak u hotelsku sobu. Na kraju, kada smo se napokon na{li pred vratima sobe, nismo mogli da na|emo klju~. Devojka je bila uverena da je kod mene, dok sam ja ~vrsto verovao da je kod nje, a onda se ispostavilo da je nekome od nas dvoje ispao pred vratima so-

vkmin146 Albahari Kontrolni punkt:vkmin135 cerka.qxd 8.6.2011 14:02 Page 16

be za koju smo prethodno pogre{no pretpostavili da je na{a. Klju~ koji nije uop{te mogao da u|e u bravu sobe pred kojom smo se zaludno prepirali glatko je, bez otpora, skliznuo u bravu ove sobe, pritisao sam kvaku, otvorio vrata i upalio svetlo. Soba je bila znatno bolja nego {to sam o~ekivao da bude u hotelu u In|iji, rekao sam devojci, ali sam odmah dodao da sam svestan da je to samo jedna od predrasuda sa kojima æivimo, a kojih bi trebalo {to pre da se oslobodimo. I {to potpunije, kazala je devojka sa takvom samouvereno{}u da sam morao da se okrenem i pogledam je. Izdræala je moj pogled i zatim upitno podigla obrve. Sve je u redu, rekao sam, hteo sam samo da se dogovorimo oko kreveta. I odmah sam dodao da bi meni vi{e odgovarao leæaj koji je bliæi kupatilu, jer kao ~ovek u godinama ustajem nekoliko puta tokom no}i i ako budem na daljem leæaju, prolazi}u pored nje i moæda joj smetati, {to svakako ne bi bilo prijatno. Sasvim joj je svejedno, prekinula me je devojka, ali budu}i da sam se o~igledno ve} odlu~io i da }e mi tako vi{e odgovarati, smem slobodno da uzmem leæaj koji hoñu, mada ne razume, rekla je, za{to govorim o sebi kao o sta-

rijoj osobi; njoj se, na primer, uop{te ne åini da sam star i ba{ je zanima kojih sam godina. Njen otac je, nastavila je, starija osoba a ja joj izgledam mla|i od njega, ali ne}e mi re}i koliko njen otac ima godina sve dok ne ~uje koliko godina ja imam. Ispruæila se na krevetu i oslonila glavu na levi dlan. ^ekam, rekla je. Pruæio sam ruku, dohvatio daljinski upravlja~, koji se nalazio na no}nom sto~i}u izmeðu na{ih kreveta, i upalio televizor. Ekran je zatreperio i ubrzo se na njemu pojavio spiker koji je ~itao vesti. Odgovori}u na njeno pitanje, rekao sam devojci, ali prvo moram da odem u susednu prostoriju. Pruæila je ruku i prihvatila daljinski upravlja~ kao da je {tafetna palica, a ja sam obi{ao oko kreveta i u{ao u kupatilo. Dok sam mokrio, mogao sam da ~ujem kako menja kanale. Pustio sam vodu i vratio se u sobu: devojka je gledala fudbal, mreæa se tresla, golman leteo kroz vazduh dok je komentator uzbu|enim glasom opisivao akciju koja je prethodila pogotku, kao da tuma~i zaplet neke renesansne drame. Uticaj moga strica, rekla je kao da se izvinjava, on je bio fudbalski sudija. Nikada nisam voleo fudbal, ali to nisam hteo da joj kaæem, kao {to joj ne bih

vkmin146 Albahari Kontrolni punkt:vkmin135 cerka.qxd 8.6.2011 14:02 Page 18

rekao da ne volim nijedan sport, mada volim da {etam, iz ~ega ne bi trebalo zaklju~iti da {etanje smatram sportskom disciplinom, bez obzira na to koliko koristi ono donosi ~oveku. A devojci sam rekao da je {etanje najbolja aktivnost koju ~ovek moæe sebi da priu{ti. Mnogi misle da je {etanje tesno povezano sa odlaskom u prirodu, te stoga i ne poku{avaju redovno da {etaju dok su u gradu, nego se gotovo nasilno pridruæuju onima koji su ve} podosta napredovali u gradskim {etnjama. U svakom gradu, rekao sam, mogu}e je prona}i i obeleæiti relativno mirnu {eta~ku putanju, duæine oko deset kilometara. Dok sam govorio, ose}ao sam da me devojka znatiæeljno slu{a, premda je u jednom trenutku zakoluta la o~ima i ispustila vazduh kroz stisnute zube. Onda je upitala ~ime se bavim. Mislim, rekla je, {ta ste po profesiji? Po profesiji sam profesor, odgovorio sam, premda ne}u to jo{ dugo biti jer }u uskoro ispuniti neophodne uslove za odlazak u penziju. Neverovatno, rekla je devojka. Po~ela je da pritiska dugmi}e na daljinskom upravlja~u i jedan golman je ostao da lebdi iznad lopte koja je skoro pre{la na drugu stranu grani~ne linije, a na njegovom mestu

pojavila se peva~ica ~ije je lice bilo ofarbano ratni~kim bojama; dodu{e, kada je po~ela da peva, glas joj je bio tako spokojan i uravnoteæen, jasan i dobro}udan, da mi te silne boje uop{te nisu smetale. A {ta predajete?, upitala je devojka, pritisnula dugme na daljinskom upravlja~u i ofarbanu peva~icu zamenila glatko izbrijanim, uredno pod{i{anim politi~arem, ali i on je nestao dok je uzimao vazduh; umesto njega, na ekranu televizora na{ao se akvarijum. U akvarijumu su plivale dve ribe, {arene skoro kao ona peva~ica sa ratniåkim bojama. Nadam se da ne predajete geografiju, rekla je devojka. Pogledala me je i dodala: Ili filozofiju. Predajem englesku knjiæevnost, odgovorio sam. Zazvu~ao sam sâm sebi krajnje neuverljivo, {to nije bio znak da laæem, ve} je predstavljalo odraz moje razo~aranosti i spremnosti da napustim Katedru za engleski jezik i knjiæevnost. Zbog toga sam tog dana bio u Novom Sadu, vodio sam razgovore o eventualnom prelasku na uredni~ko mesto u Matici srpskoj. Pomislio sam da bih moæda mogao da ispri~am celu pri~u devojci, ali sumnjao sam da je to interesuje, moæda ukoliko bi u isto vreme gledala neki film, no tada ja