Biblioteka
Minut Knjiga sto 책etrdeset sedma
Ureðuje Predrag Markoviñ
Srðan Srdiñ
Espirando Pesme na smrt
Oprema Duãan Ãeviñ
Beograd 2011.
©„Stubovi kulture”
KOMARCI I Had a Dad He Was Big And Strong1 Perry Farrell 203: Ništa raid. Ništa autan. Ništa ne pomaže. Ništa. 201: Nežna sazvučja. More. Harmonična prostirka za nabreklo sunce. Hodža zaneseno nariče. Ja ga čujem na taj način, kao trenodiju. Sony Ericsson T230 kaže da je 05:01. Rojevi komaraca uzdigli su se iz prljavog plićaka i zarivaju se u moj trbuh čitave noći. Nisam ni pokušao da ih poubijam. Ništa ne vredi. Baš ništa. 203: Već prvog dana su mi se smučili. Te njihove nasmejane njuške, nametljiva ljubaznost, sve je neprirodno. Smrde, ja tvrdim da smrde, a nigde na internet forumima nisam
Na koricama Bogdan Petrov Espirano, 1999.
1
Imao sam tatu. Bio je veliki i jak.
5
pronašao tu informaciju, i šta sad? Šta sad? Dve nedelje u smradu. Viču, dobacuju, my friend2, ma jebem ti mater, ja ti nisam prijatelj. 201: Čovek iz susedne sobe izgleda potišteno. Još u putu sam primetio da ne gleda u svoju ženu dok joj se obraća. Jutros je vodio decu na plažu i krvnički pretukao sina. Šutirao ga je i udarao papučom. Dečko je želeo gumenog krokodila koji je, pokriven prašinom, preživao pred malenom prodavnicom; pokušao sam da ga podignem, onako zgrčenog i pribijenog uz žičanu ogradu ekskluzivnih apartmana na obali. Ugrizao me je, pljunuo i nastavio dalje sam. Posmatrao sam devojčicu kako postiðeno podiže tešku torbu s peškirima i hranom i kreće za njim. Voleo bih da se zove Anðela. Zamahnuo sam ka njoj tim imenom kroz omamljujuću jaru. Nisam je pogodio. Na oštećenoj limenoj reklami pred prodavnicom ispisano je Mert Market. Mert, Mort... Tražio sam zajednički koren. Možda je 2 Prijatelju.
6
prodavnica smrti, tržište smrti, smrt... Da li tada postoje i smrti različitog kvaliteta? Koja je cena smrti? Čime je kupujemo za sebe? Sigurno škripi to Mert dok ga oni izgovaraju. Kroz borove zraci razjarenog sunca trljaju gola leða pogurene devojčice. Voleo bih da se sve one zovu Anðela. Sve one. 203: Na plaži je predivno. Talasi, travuljina, ðubre sa brodova, tip koji vuče kamilu za sobom i traži pet lira da bi se neko slikao sa njom, kamila koja bazdi i vuče se za tipom koji joj je nakačio torbu pod šupak da se ne bi iseravala i ispišavala po plaži, bitange koje kradu kukuruz, peku ga i kuvaju u nekakvom ðavoljem loncu pa ga prodaju za dve jebene lire, žvalavi Turčin sa kamenim ðevrecima tri puta skupljim nego u prodavnici, debeli ološ koji nerazgovetno urliče i nosi nešto na glavi, u tom nečemu su valjda dagnje, pederčić obrijanih nogu koji mi svakog dana uzme po pet evra za rasklimatane ležaljke sa trulim suncobranima, neprekidno se smeška Veri i smara pričama o Marmarisu, gde je, navodno, radio pet godina, boli me sve i da jeste, pun mi je ciganije i uličnih mudraca, tu su i neke pro7
stakuše s juga Srbije, sve jedna ružnija od druge, traže sebi partnere za parenje, blago njihovim retardiranim roditeljima, dve–tri pijane Turkinje koje samo leže, poručuju jeftino tursko pivo i proždiru neka sranja sa paradajzom, jedna od njih se pre neki dan ispovraćala u more, umila i izašla na obalu ozarena kao da se ništa nije dogodilo, beogradska fuksa i njeno razmahano dupe pred očima nagojenog, debilnog tipa punog love i njegovih antipatičnih pajtaša koji drmusaju glavurdama u ritmu muzike za belosvetsku pederastiju, pripadnici Al–Kaide sa svojim ženama mumificiranim u šljašteće prnje koje im je Alah lično poslao da se u njima operu u ovoj svojoj močvari. Super je. Oduševljen sam. Život je lep. I sunce sija nama. I svakog dana cveta jorgovan. 201: Sanjao sam kako dodirujem cveće posle kiše. San je mirisao. 203: Sumnjivi ćelavac mi je sinoć konspirativno prišao i objasnio kako su u njegovom restoranu cene za Srbe daleko niže od onih za 8
Irish people3. Pitao sam ga kolike su cene za pse. Pažljivo nas je osmotrio i rekao Ali, gospodine, gde je Vaš pas? 201: Dečko koji naplaćuje ležaljke me svakog jutra obavesti kako sam njegova prva mušterija, te kako od mene zavisi da li će njegov radni dan biti srećan. 203: Kaže Vera, idemo na Long Beach. Kao da smo u Majamiju, jebote. 201: Jurodivi čistač plaže ima ritual. Uðe u more do ramena i dlanovima udara po površini vode. S vremena na vreme zagnjuri lice. Neprekidno peva istu pesmu. Samo aaaaaaaaaaa, samo to čujem. Simulira. Želi da nas uveri kako zna da pliva. Verovatno svi to radimo. Samo, njegova je simulacija umetnički uspešnija. 203: Na debelim jastucima punim peska ležala je matora Engleskinja. Nepomična. Satima. Mislio sam da je umrla i da sam jedini ja toga svestan. Zadovoljno sam se smeškao. Na kraju je ipak ustala. 3 Irce.
9
201: Dohvatio sam šarenu loptu i vratio je ružnjikavoj mlaðoj ženi. Iz Srbije je. Malo sam teže govorio zbog višednevnog ćutanja. Preko čata je upoznala Brazilca zaposlenog u hotelu Fantasia. Došla je samo zbog njega i kaže da ga voli. 203: Svi normalni uplatili su letovanja ženi i deci. Da ih iznenade. Ja ne mogu ove godine, dušo, posao, znaš, važno je da deca budu na moru, zbog zdravlja, znaš, lepo se provedite. 201: Ja vidim. Devojka sa kateterom na nozi. Starica razjedenog lica, sa šavovima po ogoleloj lobanji, sunča grudi unakažene alergijama. Obrijana stomačina zadriglog Škota u koju je utisnuto nasmejano lice turskog mladića. Ja se plašim. Bolest je.
isceri i stavi ruku na usta. Bolje je u njegovoj šupi sa Osmanlijama nego pored hotelskog bazena sa sopstvenom ženom i decom. Omer me je ispratio, a ja sam otišao do mora i skinuo sve sa sebe. Plivao sam. Hteo sam da izaðem iz ograðenog dela. Zatvorio sam oči, a izmeðu nogu me je stezalo nešto ledeno i prijatno u isto vreme. 201: Ostao sam poslednji na plaži. Tamo, sa zapada, čeličnim kukama vuku sunce na dole. Ostane nešto što nije obična noć. Ostane nešto što je neprolazno.
203: Gadno sam se napio ovog njihovog piva kod Omera. Kad ga tako nazovem on se glupavo
203: Sad su svi tu. Krenuo sam da izbacim smeće i pred kontejnerom sreo grupu Aboridžina. Deci sam rekao da beže od njih glavom bez obzira ukoliko žele da sačuvaju guzice. Lepo sam im objasnio da je njih toliko zato što će vremenom jedni da jedu druge, tačnije, da su ovi mlaði hrana za starije. Vera me je žalosno gledala. Kao da je htela nešto da kaže. Srećom po nju, to se nije desilo. A popodne su pristigli Drakulini potomci, direktno iz Evropske unije. Čopor neuhranjenih tinejdžera koji nikada do sad nisu videli more i u skladu sa tim se pona-
10
11
203: Reći ću mu. Vera! Vera! Vera! Provlači moje ime izmeðu potamnelih zuba. Melje ga njima. Sinoć je negde nestao, a ja sam povraćala. Reći ću mu, sad znam. Sad sam sigurna.
šaju, njihove nastavnice koje kao da su upravo obile sopstvene mrtvačke sanduke, kao i voða puta, foto–robot većine serijskih ubica. A po hodnicima hotela se neprekidno šunja gad iz susedne sobe, plav, visok, ćosav, sve nas prati sa strane, po rukama mulja neko blokče i knjigu koja se zove Smrt u Veneciji. I to je došlo iz Srbije... Sam čovek došao na more. Zapisuje nešto. Misli. U njegovim godinama ja sam letovao po javnim kućama... Lepo društvo imamo, u tri pičke materine. 201: Neobični su. Neobično uporni. Napadaju te po cenu sopstvene smrti. Da li zaista mogu toliko da uživaju u našoj krvi? Toliko da postane vredno njihovog života?
203: Neprekidno ubijanje komaraca poteralo me je u toalet. Tamo im je centrala. Komarcima. Ne znam odakle ulaze. Proverio sam mreže na prozorima i nisam pronašao nikakve rupe na njoj. Vera se umotala u iskrzani prekrivač i hrče. Deca već satima sanjaju neka svoja sranja. Ne mogu da prebrojim otoke posle ujeda tih letećih beštija. Mrzim ih. Neću zaspati sve dok i poslednjeg ne zalepim za zid. Neću zaspati ni bez njih, s obzirom da su podivljali Aboridžini počeli da vrše neke svoje obrede dole niz hodnik. Užasno se znojim već danima. Kao groznica...
201: Ima ih dvadesetak, a smestili su ih u dve sobe. Recepcioner im je nešto govorio, a oni su mu odgovarali na izlomljenom engleskom. Tu su deca stara oko pet godina, dečaci različitog uzrasta, jedna devojka, on i žena.
201: Lepe su dok ulaze u more. Tada uopšte nisu svesne sebe. Uopšte, ono što ja vidim u njima one nikada neće. Niko neće, nikada. Zbog toga sva jeza. Komšija je jutros napao njihovog nastavnika; stegao ga je za vrat i psovao mu majku rumunsku u hodniku. Ovaj je jedva uspevao da izgovori nešto kao nu, ili nuj, nisam siguran. Učinilo mi se da mu oči napuštaju duplje od siline stiska, da će iscureti pod staklima zamazanih naočara. Rumun je samo želeo da ih probudi, ali je prenaglio sa kucanjem. Voleo bih da ja mo-
12
13
203: Aboridžinski poglavica me podseća na Sadama Huseina. I na Staljina. Malo i na Vajtu. Takav je neki, majke mu ga.
gu umesto njega. Nežno. Kao manje od dodira. Kao lahor.
budeš vodio Ivanu u vodu i tamo ću kakiti. Pa šta? Niko me neće videti.
205: Rekla sam mu da ja razumem ljude na letovanju, opuštenost, alkohol, ali da ne mogu da dozvolim da me neko tri noći neprekidno zlostavlja. Lupaju vratima, dovikuju se, trče po hodniku, ispuštaju životinjske krike. Taj mutavac sa recepcije je samo potreseno klimao glavom i govorio this Turk people?4 Rekla sam da su to ti ljudi, samo zato što je menadžeru hotela saopštio da je problem u sobama 211–212. Meni oni ne liče na Turke. Koga će on sutra opomenuti, ne znam. Ako uopšte to uradi.
203: Vidim, stigla je nova tura seljobera iz Srbije. Još samo devet dana da izdržim. Svako nosi po dvanaest torbi. Valjda vuku za sobom Karneksova gotova jela. Direktno iz Ostružnice, crkli dabogda!
211: Čekali smo da se on probudi. Niko nije smeo, pa sam položila ruku na njegovu kosu i rekla, Papa... 203: Svako jutro mi se kaki, baš svako jutro! I ne smem da ti kažem, tata, ne smem i ne smem! Ti ćeš se ljutiti, vikaćeš i tući ćeš me pred svima. Mama samo spava i pije svoje lekove. I plače, kad ti nisi tu. A meni se kaki. Sakriću se iza one kućice na plaži dok 4 Ovi Turci?
14
201: Žena iz sobe 205 se žalila recepcioneru na ljude sa kraja hodnika. Nije videla da je gledam sa zajedničke terase. Sjurila se dole bosa u prozračnoj, kratkoj spavaćici i ja sam video da ima stopala šumske vile. Raskošna i neobuzdana žena. 211: U nedelju uveče, rekao je, svi moramo da budemo spremni, obučeni u najlepše stvari koje imamo, da ponesemo zastavu koju smo kupili u gradu i idemo u centar. Rekao je i kako smo samo zbog toga došli, da vidimo kako će nam vratiti našu zemlju. 203: Prskali su komarce da bi ovi još više povilenili. Vajta se šepurio u drečavom dresu meni nepoznate fudbalske reprezentacije i urlikao kao da se raspada od tri tumora. Vera 15
je pizdela i tuširala se svakih pet minuta, a ja sam se živ ismejao. Još kada su pijani, zrikavi Rumun kog sam umalo zadavio i recepcioner pored bazena zapevali u pola noći na rumunsko-turskom hit ki, ki, ki, ki, kii, kii – o, o, o, o, oo, oo, oduševio sam se. Šteta što ovakve stvari ne prijaju od početka. 201: Konačno sam uspeo da izvučem, koštalo je, recepcioner se pozivao na diskreciju gostiju, ali morao sam da saznam. Berkan Boblanli, tako se zove. Turčin iz Holandije. Tamo je upoznao i oženio ženu poreklom sa Surinama i otišao za njom. Kaže da se vratio da pomogne. 211: Htela sam da odem sama na plažu, ali mi nije dozvolio. Ošamario me je, uhvatio za kosu i odveo pred ogledalo. Pribio mi je lice uz staklo i vikao: Ti da ideš sama! Ti da ideš sama! Pogledaj kakva si! Da te gledaju tamo samu? Da li misliš da sam ja lud?
Obučeni kao za proslavu, muškarci u lakim košuljama razigranih boja, raskopčani i snažni, većina sa tvrdim bradama boje uglja ili oštro zašiljenim brkovima. Raščupana deca koja se divlje osmehuju i sapliću o nisko grmlje. Uspravno hodaju žene ponosnih lica. Zauvek nema majka sa otvorenim crnim kišobranom u sitnoj šaci, pogleda prigušenog u sparnoj senci. S leve strane je ona. Ne mogu dobro da je osetim. Preplavljen sam njom, ali je nedovoljno. Ja sam nedovoljan. U njenim velikim očima ja ne mogu da budem. Ni gadan ne mogu da budem. Ništa ne mogu. Premazala je blago otkrivene grudi svojom tugom, posula se njom i predala je suncu. Jedan od starijih sinova vuče za sobom kofer u kom su peškiri. Berkan je metar ispred svih. Njegove žile pucaju. Ispljuvci nečistog plamena iz njegovih mahnitih, bolesnih očiju. Berkan je lav. Strašan lav. 205: Noću hotel ječi kao ukleta kuća. Onaj najstariji se dernjao: Edgar, Rud, Džimi, Frank. Bog sveti zna šta su radili.
201: Slika je ukočena u tamnoj dubini. Prelaze ledinu izmeðu kontejnera i Ulice ruža. Usijana prašina im obavija gole nožne članke.
203: Utrljavao sam Veri i deci mleko za sunčanje po leðima. Odlična stvar, Sun Block faktor,
16
17
namažeš i sunce ne može ni da ti priðe. Proizvoðač pouzdan, čuvena američka kompanija Fruit of the Earth, cena prava sitnica, pet lira, inače su oko petnaest. Vera se malo bunila kada sam ga kupovao, ja joj kažem, šta ima veze, to i američki vojnici utrljavaju u guzice dole u Iraku, pa šta im fali? Američke svinje. Američke nakaze. Sjebaće vas sida. 201: Teško ih je naterati da govore o politici. Neće da priznaju da su i oni dospeli u našu situaciju. U nedelju će i oni glasati protiv nečega. Overiće priznanje da više ne veruju ni u šta. A već danas im se groza zbog tog saznanja nakuplja po desnima. 211: Papa nas je sve skupio u jednu sobu i vikao. Otkad smo došli ovde, ponaša se kao propovednik. Znam da nas niko ovde ne voli. Svima smetamo. Žale se na nas. A on mora, samo ja znam da mora. Mora da bude tu kada se to desi. Njega su uvredili, toliko toga ružnog su mu rekli. Tamo, u Holandiji. Rekli su mu da je pas i terorista. Da su mu deca pacovi. Ni tamo nas niko nije voleo. I tamo smo svima smetali. I tamo su se žalili na nas. I srušili su skvot, na kraju, ostali 18
smo bez kuće. A on je toliko radio. I ništa nije vredelo. Spavali smo u podrumu kad je ušao s novinama. Bilo je jutro, ali to u podrumu ništa nije značilo. Uopšte, za vreme našeg života u podrumu malo toga je nešto značilo. Svečanim glasom nam se obratio i rekao kako će nam vratiti zemlju. Da se spremimo, uzmemo sav novac, i krenemo da dočekamo svoju zemlju kako dolikuje. Ja znam, dok ga slušam, da je lud. Lud od sreće. Od nade u sreću. U nedelju, rekao je, slavimo roðendan. Veliki, zajednički roðendan. To čekam. Kad sve proðe, pobeći ću. Biću s njim dok bude plesao od radosti, to mu neću uskratiti. A kada tama bude najteža, kada me pritisne i polegne na slani pesak, pobeći ću. Hoću. 205: Surinam (Wikipedia) 203: Jedan ili stotinu, svejedno je. Taj jedan ponekad me više iznervira, sam je, lukav, podmukao, ne mogu da ga pronaðem, a počne da zuji čim ugasim svetlo. Pronašao sam im leglo, mamicu im jebem. Tamo, prema plaži, malo ispred buržujskih apartmana, ima jedan kanal. Po trsci se gegaju šugave patke na koje 19
neprekidno laje olinjala psina. Čitav kanal zaudara na samo srce kanalizacije i odnosi lavinu govana u nepoznatom pravcu. Smem da se kladim da se ista ta govna ulivaju u more. Pre ili kasnije sve završi u moru. Sutra šaljem razlednicu: Pozdrav iz šahta! Draga mama, lepo se provodimo u Septičkoj Jami... Tu se kote, prija im miris. Ljudska govna ili krv, sve je to isto. 209: Razumite vi mene, gospodine, ovo se nikada ne bi dogodilo u Ukrajini. Naravno da se i ostali žale. Sad vi zamislite kako je nama dvema, pa mi smo im najbliže, soba do sobe. Mi ćemo vas prijaviti, da, da, hoćemo, ovo vaše ruglo od hotela u kom je divljacima dozvoljeno da maltretiraju poštene goste. Kako sam rekla šta? Ne, white people, wild people.5 Wild people, da li ste vi gluvi? 203: Kako sam mogao da budem toliko glup? Mene da namesti odvratni Bekir iz putničke agencije? Mene? Turčin da me namagarči? Bože blagi... Tri sata do ispražnjenih krečnjačkih bazenčića u kojima polupijana ruska
bratija sa uživanjem leži i piša. I to sve sa talibanom iz Engleske i njegovom u Betmena maskiranom ženom. Sa Švabom koji je u stvari Italijan, koji se smeje i bez prestanka govori o nemačkom obrazovnom sistemu i video-kamerama. Tu je i za opelo spreman Irac stegao svoju babu za ruku, imaju svako svoj ajpod i svom se dušom unose u reči koje izgovaraju omiljeni im izvoðači notornih baljezgarija. Ali, to nije kraj, stigla je i istetovirana krmača koja je na skrnavom engleskom živčano komentarisala kako je autobus prepun Srba i nemačkih nacista. A, da, i živopisni vodič, koji je više puta pružao oznojanu ruku svima i upoznavao se, Hello, my friend, I am Masun, how are you?6 Sad sam dobro, bolje mi je čim sam tebe video. Pa kaže, lekovito blato, valjajte se u njemu svi vi idioti, pa Kleopatrino kupatilo, a u njemu autentična žabokrečina i dlakave domaćice iz istočnog bloka. Stefana sam zalepio za zemlju, zverao je okolo i ispao mu je sladoled koji sam platio dva evra, e nećeš sine, ili ćeš biti normalan čovek, ili ću te ubiti. Ja sam te napravio, ja ću te i ubiti. 6 Zdravo, prijatelju, zovem se Masun, kako si?
5 Ne belci, divljaci.
20
21