Svetlana Velmar-Jankovi}
O~arane nao~are Pri~e o Beogradu Ilustracije Lidija Taranovi単
Beograd 2007.
© „Stubovi kulture“
Korice Ilustracija Lidije Taranoviñ
Ovu kwigu posveñujem mojim unucima: Marku, koji veñ odrasta, i Avi Mileni, Aleksandru i Luki, koji tek rastu. Posveñujem je, takoðe, i deci koju zanimaju priåe o Beogradu, bez obzira na to u kojem kraju sveta sada æive i kojim sve jezicima govore, osim srpskog. Na dar vam, svima, poãtovani åitaoci, ova kazivawa o Beogradu, gradu svetlosti na Balkanu. ^itajte ih, molim vas, i svojim roditeqima! Vaã pisac
Umesto uvoda – Pri~a o o~aranom opti~aru
Danas je Luki roðendan. Puni baã onoliko godina koliko imaã i ti, koji se sada spremaã da åitaã ovu kwigu. Subota je, i Luka je slobodniji nego onih dana kad ide u ãkolu. Moæe veñ da poåne da åeka svoje goste koji ñe doñi tek posle podne. Moæe da, preko telefona, zamoli svog najboqeg druga Aleksandra da svakako stigne na roðendan ranije, pre svih. Moæe, od nestrpqewa, da gricka nokte. Moæe da smeta starijoj sestri Mileni koja sreðuje dnevnu sobu. Moæe da ode da pomogne mami u kuhiwi: pozvala ga je maloåas da sameqe orahe, ali wemu se niãta ne radi. Zar nije sve veñ gotovo? Dve torte su od sinoñ u friæideru, i sitni kolaåi, a slani ãtapiñi sa sirom, koje oboæava, posuti susamom, baã miriãu iz peñnice. Ima joã svakojakih ðakonija, koje mama izmiãqa. Sve to nije toliko bitno. Luka stoji na sred dnevne sobe i osluãkuje. Ãta? Nema pojma, ali zna da ñe se neãto dogoditi. Niãta se ne åuje. Odjednom – zvono na ulaznim vratima. Luka æuri da otvori: to je poãtar Zoran. „Paket za tebe“ – kaæe i predaje neveliki paket Luki. „Je l’ mama treba neãto da potpiãe?“ – pita Luka. „Ne treba“ – kaæe poãtar Zoran. „Sreñan ti roðendan, a ja æurim. Do viðewa.“ I odlazi. ‘Otkud on zna da mi je danas roðendan’, mrmqa Luka za sebe. „Mama, dobio sam neki paket“ – viåe, i utråava u kuhiwu. „Od koga?” – pita mama koja tek ãto je zatvorila vrata peñnice.
7
„Ne znam, na paketu je ispisano samo moje ime i prezime, i adresa.“ „Hajde, otvori, ali paæqivo” – kaæe mama. „A mene ne zovete” – kao vihor uleñe u kuhiwu Milena. Luka skida hartiju u koju je zamotan paketiñ i nalazi, poloæene jedna uz drugu, dve lepe, åvrste futrole-kutije za naoåare. Od koæe. U futroli, dabogme, ãta bi drugo bilo – naoåare. Dva para u dve futrole. Luka se åudom åudi. „Ãta je ovo? Ãta ñe meni naoåare? Pa ja dobro vidim. I to dva para? Niãta ne razumem. Mora da je u pitawu neka greãka.“ „Boqe proåitaj ãta piãe. Imaã i pisamce“ – ãapuñe Milena. „Gle, stvarno. Evo, åitam. Sluãajte.“ Dragi Luka, ^uo sam da voliã da sluãaã i åitaã priåe o proãlosti naãega grada, Beograda. To me mnogo raduje. Zato ti, kao poklon za roðendan, ãaqem ove naoåare. Izgledaju obiåno, ali nisu obiåne. Nisu ni åarobne, ali jesu naroåite, laserske. Ja sam ih konstruisao. Omoguñuju gledawe kroz proãlo vreme. Kad ih staviã – vidiã ono ãto je nekada bilo. ALI, PAZI! NEMOJ IH STAVQATI ODMAH! PRVO NAU^I KAKO DA RUKUJEÃ WIMA! To nije teãko. Odaberi kraj Beograda u koji æeliã da odeã i da ga istraæujeã. Bilo bi dobro kad bi to bio neki deo Beograda koji su qudi odavno naseqavali: tvoj Dorñol, recimo, ili Kalemegdan, obale Dunava i Save, Karaðorðev park na Vraåaru i ceo Vraåar, pa i Palilula, zaãto da ne. Svakako nemoj da zanemariã Viãwicu, tamo su qudi, uz drevni Dunav, od vajkada stanovali. Ako, sa roditeqima, odeã i do Vinåe, biñe ti izuzetno zanimqivo. I viãe nego zanimqivo. Ove naoåare stavqaã kao i svake druge. Pre no ãto ih staviã, pogledaj desnu ruåku, pri samom vrhu: videñeã tri malene cr-
8
vene ploåice, jednu ispod druge. Pored svake stoji jedno slovo: uz prvu, onu sasvim gore, stoji slovo S, uz drugu, sredwu, M, uz treñu, najniæu, N. Prva te uvodi u preistorijsko kao i u doba Starog veka, druga u vreme Sredweg, treña u Novi vek. Dakle, kad doðeã u onaj kraj Beograda koji æeliã da ispitujeã, izaberi doba koje bi hteo da posmatraã i upoznaã, pritisni odgovarajuñu ploåicu, dræi je i – stavi naoåare. Priåa je pred tobom, treba samo da gledaã, sluãaã i – razumeã. Molim te da o ovome vodiã raåuna: nikada nemoj nositi ove naoåare duæe od dva do dva i po sata – mogu da ti zamore i oåi i sva druga åula i um, ãto nije poæeqno. Predviðeno vreme ti je sasvim dovoqno. Inaåe nema nikakvih opasnosti, slobodno se prepusti onome ãto doæivqavaã. Nadam se da ñeã uæivati u ovom putovawu kroz istoriju Beograda. Upoznañeã je kroz priåe koje ñe se prikazati ne samo tvom vidu nego i sluhu, osposobqenim da ih prime. Moæe ti se uåiniti da dodirujeã proãlo vreme, da ga pipaã i miriãeã. Hvala ti ãto te zanima istorija grada u kome æiviã. Umalo da zaboravim – jedan par naoåara je za tebe, a drugi za onog koji æeli da te sledi u tvojim istraæivawima: za tvoju sestru Milenu ili, kad je ona spreåena, za tvog najboqeg druga Aleksandra ili bilo koga drugog, po tvom izboru. Mnogo je ugodnije kad udaqeno vreme ne ispitujeã sam, nego u prijatnom druãtvu. Sreñno! Æelim ti svako dobro. Tvoj O^ARANI OPTI^AR „Kakvo neobiåno pismo i joã neobiåniji poklon! Ali stvarno ti ne mogu dozvoliti da staviã te naoåare – ko zna ãta je to i ko ti ãaqe taj poklon!” – uzviknula je Lukina majka. Luka se zaprepastio. Krv mu je jurnula u lice. „Kako moæeã da budeã takva! Kako moæeã da mi to braniã! Nikad niãta zanimqivije nisam dobio!“ – jedva je izgovorio.
9
„Moram, dok ne vidim ãta je u pitawu” – mirno i odluåno je rekla majka. „I molim te da pokuãaã da shvatiã.“ „Ali, mama“ – umeãala se Milena – „ako prethodno sve ispitamo...“ „Sad neñemo viãe o tome” – prekinula ju je mama. „Kad doðe tata, svi åetvoro ñemo se, na miru, o svemu dogovoriti. Ali ne danas, kad spremamo proslavu roðendana i kad nam dolaze gosti. Milena, molim te da zavrãiã brisawe praãine a tvoje je, Luka, da sameqeã ove orahe. Tu su ti i maãinica za mlevewe i oåiãñeni orasi u åiniji. Dogovor o neobiånom poklonu ostaje za sutra pre podne: nedeqa je, svi ñemo biti kod kuñe i moñi ñemo, hladnih glava, o svemu da razmislimo. Ali, ko hoñe da ravnopravno uåestvuje u razgovoru, to uåeãñe mora i da zasluæi.“ „Kako?“ – upitao je Luka, preko voqe. Dobro je znao da wegova mama ne popuãta. „Pa – ispuwavawem sopstvenih obaveza – kako bi drukåije?“ – odgovorila je mama. „Zato – na posao.“ Sve troje su se latili posla, neko sa mawe, neko sa viãe dobre voqe. Ubrzo je ipak prevagnuo onaj viãak dobre voqe: radili su sve boqe i sve bræe, uz ãalu i smeh. Roðendan je proslavqen u opãtoj veselosti. „Baã je bilo lepo“ – rekao je Luka, kasno uveåe, sav razdragan. „Bilo je divno – Aleksandar mi je rekao da se proveo kao nikad. Svima se dopalo, u stvari. Mnogo vam hvala.“ „I meni se tako åini“ – sloæila se Milena. „Uspelo je” – potvrdio je tata. „A znate zaãto? Zato ãto ste vas dvoje, ti, Luka, i ti, Milena, i vaãe mlado druãtvo, bili sjajni. Mama i ja vas pohvaqujemo.“ „Ura!” – uzviknuo je Luka. „A da li i daqe vaæi dogovor o zajedniåkom razgovoru za sutra pre podne?“ „Da, vaæi“ – potvrdili su mu roditeqi. Sutradan su se, posle priliåno buånog dogovarawa, svi åetvoro sloæili da poðu na izlet u Vinåu – dan je bio izuzetno lep i ne preterano topao. Tamo ñe, u Vinåi, gde su pronaðeni
10
tragovi najstarijih naseqa uz Dunav, kod Beograda, prvo tata i mama staviti neobiåne naoåari pa ñe ih, ako se uvere da ne preti nikakva opasnost, predati svojoj deci. Luka je bio siguran da nikakve opasnosti nema. On je od sveg srca verovao tajanstvenom Oåaranom Optiåaru. Pokazalo se da je bio u pravu. Kad su proãli kroz centar Vinåe, naseqa u blizini Beograda, Lukin otac je skrenuo automobil u ulicu koja je vodila, prema obaveãtewu na putokazu, ka Arheoloãkom nalaziãtu. „Izgleda da je to nalaziãte na samom Dunavu“ – rekla je Milena. „Evo, reka se veñ vidi!“ Dunav se zaista video, tu, ispred wih, plav pod plavim nebom, ogroman u blesku sunca. „Pa on ovde i nije toliko ãirok“ – primetio je Luka, razoåarano. „Osim ako ona druga obala, ona preko reke, pod ãumom, nije obala neke od dunavskih ada.“ „Ne, nije“ – umeãao se wegov otac. „To je banatska obala. Dunav na ovom mestu zaista nije ãirok, ali je dubok. Kad se parkiramo, moñi ñete da, sa obale, ugledate, prema severoistoku, i mnogo prostranije dunavske vode.“ „Ti si veñ bio u Vinåi?“ – pitao je Luka. „Viãe puta“ – odgovorio mu je otac i zaustavio kola na malom parkiraliãtu, na uzvisini iznad obale. „Oduvek su me privlaåile i istorija i arheologija, moæda baã zato ãto ih nisam studirao. Ali su mi postale hobi.“ „Ovaj parking je kao neka velika, ãiroka stepenica“ – rekla je majka. „Stari narodi su najåeãñe sebi ureðivali stepenast prilaz vodama, tamo gde se to moglo. Ovde se moglo.“ „Tako su se ãtitili i od poplava“ – dodala je majka. „Dunav je i tada morao biti opasan, naroåito u proleñe, kao ãto je i sada.“ „Razume se. Ali stari Vinåanci su, prema svemu ãto se zna, bili mudar narod. Bavili su se ribolovom, plovili rekama” – rekao je otac. „Poznavali su i reåne matice, i opasne dubine, i virove.“
11
„Kad su oni æiveli? Uåili smo o tome u ãkoli, ali nisam sigurna da sam taåno zapamtila” – rekla je Milena. „Davno. Najviãi uspon je vinåanska kultura, koju neki nauånici nazivaju i vinåanskom civilizacijom, dostigla izmeðu 5300. i 4300. godine pre naãe ere, pre Hristovog roðewa. Imali su hiqadu godina uspona i blagostawa.“ „Blagostawa?“ – iznenadila se Milena. „U preistoriji?“ „Jeste, blagostawa. U preistoriji. U sredwem neolitu. Ali sad, prvo, odavde sa obale, pogledajte prema severoistoku, uzvodno, tamo...“ „Uh, koliki je tamo Dunav, kao jezero. Izgleda da se raåva oko onih ada“ – uzviknuo je Luka. „Pa i raåva se, dabogme, oko tri ade i deli se na tri toka. A onaj grad ãto se nazire severoistoåno, to je – ãta vi mislite?“ „Pa vaqda je to Panåevo“ – rekla je Milena. „Taåno. A sad hajdemo do onih stepenica ãto vode u Arheoloãko nalaziãte.“ „Obeñao si da ñeã nam dopustiti da stavimo ovde naoåare – ãta ñemo onda u tom muzeju?“ – pobunio se Luka. „Ispuniñu obeñawe, kao i uvek. Kad to nisam uradio?“ „Nikad“ – odgovorili su Milena i Luka u jedan glas. „E pa lepo. Evo nas kod stepenika, koji vode na zaravan iznad ovog visokog i neobiånog odseka u zemqiãtu. Na ãta vas taj odsek podseña?“ „Na visoku stenu“ – poæurio je Luka. „Da, moæda. Ali, to nije stena. To je presek zemqiãta, iz kojeg arheolozi umeju da åitaju kao iz neke vrlo stare, ali oåuvane kwige. Ako paæqivo zagledate, videñete da se u tom odseku-preseku razlikuju slojevi, kao na torti. Svaki taj sloj svedoåi o jednom vremenu, o onom u kojem je nastao. Svaki åuva podatke o jednoj eposi vinåanske kulture.“ „I“ – zapitao je Luka. „Kad ñemo Milena i ja...“ „Boæe, kako si nestrpqiv! Sad ñe se dogoditi ono ãto oåekujeã. Izaberite, svako za sebe, sloj u koji ñete pogledati pre no
12
ãto stavite naoåare. Moñi ñete odmah da ih stavite, jer smo ih mama i ja isprobali joã rano jutros, u naãoj kuhiwi i svaãta smo videli. Saznali smo i da vam ne prete nikakve opasnosti, samo se spremite na velika iznenaðewa. Vaãa mama vam je veñ donela, kao ãto vidite, iz prtqaænika, i stolice na rasklapawe.“ „Ne razumem ãta ñe nam stolice” – zaåudila se Milena. „Da sedite dok, kroz naoåare, posmatrate izabrani sloj. Biñe to kao neki film, kao neobiåna filmska priåa. Dobio si åudesan poklon za roðendan, Luka. Koji si sloj izabrao?“ „Onaj crnkasti, malo iznad dna odseka. Razlikuje se od ostalih, pa se pitam zaãto je pocrneo?“ „I mene to interesuje“ – dodala je Milena. „U redu. Znaåi, oboje æelite da saznate priåu koju krije pocrneli sloj, da sagledate istu epohu, isto vreme?“ „Da, samo ne znamo koje je to vreme?“ – pitala je Milena. „Ne znam ni ja taåno, ali moglo bi biti negde oko 5.000. ili 4.800. godina pre Hrista. To je oko 7.000. godina pre nas, danas.“ „Uf, kad je to bilo! Ne mogu ni da zamislim!“ – uzviknula je Milena. „Evo, seli smo i izabrali sloj. Da stavimo sada naoåare?“ – pitao je Luka. „Mene je malo strah“ – priznala je Milena.“To doba je tako straãno daleko.“ „Baã ste vi devojåice kukavice“ – rekao je Luka. „Pa ãta, ako je daleko? Mi smo samo posmatraåi.“ „Nema razloga za strah, sve smo proverili“ – rekla je majka. „I ne pravi se vaæan, Luka.“ „Stavite sad naoåare i – sreñno vam prvo putovawe u proãlost!“ – rekao je otac. Milena i Luka su pritisnuli odreðene ploåice na ruåkama, pa zatim stavili naoåare. I – ãta se desilo? Ãta su ugledali? O tome åitajte u priåi koja sledi.
13
Sme|i Rak iz Vin~e
Deåak je leæao u pesku. Potrbuãke. Zatvorenih oåiju. Sunce je polako odmicalo ka zalasku. Dunav je mirisao. Bilo je leto. Deåak je uæivao. Voleo je taj åas kad pesak na obali gubi vrelinu: blaga toplota je veñ poåela da zraåi iz peãåanog tla, i uvlaåila mu se pod koæu, obavijala ga je celog. Oseñao je weno zraåewe na grudima, trbuhu, kolenima, stopalima. Zaronio je ãake u pesak, puãtajuñi da mu curi kroz prste. „Ako nauåiã da upijaã toplotu sunca dok se, pred veåe, zadræava u pesku, bræe ñeã porasti“ – govorila mu je majka. „Ali, pazi: pesak se brzo hladi.“ Iako je joã bila mlada, majka je, uverio se u to, mnogo znala o kretawu Sunca i Meseca, o ñudima Dunava, o lekovitosti trava, o dobroti drveña. U wihovu kuñu su dolazile, po savet, ne samo æene iz celog naseqa nego, po lek, i wihovi muæevi. Trave je poznavala boqe od svih. Deåak se maåkasto protezao u pesku. Palcem desnog stopala dodirnuo je vodu i Dunav ga je blago pqusnuo. Zatim mu je, ispod istog noænog palca, poåelo da promiåe neãto tvrdo i hladno. To je i oåekivao. „Stigao si, je li? ^ini mi se da veåeras kasniã.“ Nije se pomerio iz toplog peska, niti je otvorio oåi: samo je palcem prelazio preko hladne stvari, kao da je miluje. To i nije bila stvar, nego wegov prijateq Smeði Rak, koji je imao obiåaj da, pre no ãto se povuåe u svoje skroviãte, do-
15
mili da ga deåak pomazi, nogom. Druæili su se, gotovo svake veåeri. „Rak te nikad neñe uãtinuti svojim kleãtima ako oseti da si mu prijateq“ – rekla mu je majka jednom, kad su, dok je sunce zalazilo, sedeli zajedno na obali. „Ãto me gledaã tako zaåuðeno? Kao i sva druga æiva biña, i rakovi oseñaju ko im æeli dobro, a ko predstavqa opasnost. Slobodno pomiluj raka, ako to poæeliã i ako ga se ne plaãiã. ^ovekov strah izaziva æivotiwe, jer neprijatno miriãe.“ „Naã strah miriãe?“ – zaprepastio se deåak. „Jeste. Mnoga naãa oseñawa ispuãtaju mirise koje æivotiwe prepoznaju, a qudi ne mogu. Rak nosi oklop da se zaãtiti od neprijateqa, ali, moæda, i da bi prikrio svoju potrebu za neænoãñu.“ Brzo je nauåio priliåno velikog Smeðeg Raka – tako ga je nazvao – da mu dolazi pred zalazak sunca, dok leæi u pesku. Milovao ga je, blago, noænim prstima po oklopu iz kojeg je, kao odgovor na milovawe, izlazio jedva primetan miris. Prijatan, jer je Smeðem bilo prijatno. Deåak se nasmeãio. Setio se kako su wegov otac i on bili ponosni kad je majka uspela da spase, proãlog leta, wihovog najbliæeg suseda. Dok je æeo, po podnevnoj vruñini, nezgodno je zamahnuo srpom a, istovremeno, iskoraåio. Ruka mu je promaãila stabqike prosa, ali srp u wegovoj ruci nije promaãio wegovu desnu butinu: rascepio ju je, sve do kosti. Posle se mesecima u selu priåalo o neverovatnoj veãtini sa kojom je wegova majka zaustavila krvarewe i prilepila, jednu za drugu, iseåene strane velike rane. „Brzo i hladnokrvno, kao da lepi dva komada drveta“ – divili su se meãtani. „A kako je samo spretno povezala krvne æile! Svojim oåima sam gledala kako mi muæa otræe od smrti!” – govorila je susedova æena. – „Wen melem je åudotvoran!“ Majka je, seña se deåak, nedeqama vidala susedovu ranu od srpa.
16
Od srpa! Deåak je, u trenu, iskoåio iz peska. Umalo da zaboravi! Zar mu nije otac jutros, pre no ãto je otplovio uz reku, naloæio da uåvrsti ona dva oãtra kamenåiña-seåiva u velikom srpu? Ti kamenåiñi, istawenih i sasvim izoãtrenih vrhova, bili su postavqeni jedan do drugog, kao zubi, u æqeb urezan u granu polukruænog oblika. Otac je dugo traæio, u ãumi, baã takvu granu: osnovu srpa. Svaki je srp, pa i ovaj oåev, podseñao deåaka na vilicu, malko iskeæenu. Qudsku ili æivotiwsku, nije bio siguran. Opasnu, jer srp i jeste opasan: tanke oãtrice wegovih uglavqenih malih kamenova rasecale su ili odsecale sve åega bi se dotakle. Sad je trebalo da, u tom srpu-vilici, uåvrsti dva kamenåiña kao dva zuba koja su se rasklatila. Paæqivo, da se ne poseåe. Deåak nije bio neveãt u tom poslu, ali je vaqalo æuriti: sunce je veñ bilo na zalasku, dan ñe uskoro otiñi. Brzo je dotråao do male oåeve radionice, u kojoj je bio sklowen alat. Naãao je lepilo koje je majka spravqala od meda, voska, tucanih kora drveta i praha usitwene pleve. Naãao je i srp. Stvarno, dva mala kamena sa desne strane su se klatila. Joã samo da naðe i one trake koje je on sam, pre neki dan, isekao od lijana i istawio ih. Aha, evo ih! Sasvim je rasklatio dva kamenåiña u srpu, izvukao ih iz æqeba, paæqivo ih obmotao trakama od lijane, premazanim lepilom i vratio ih u æqeb, jedan do drugog. Taa-ko, zalepqeni su i uåvrãñeni, i to dobro. Joã samo da stavi srp pod onaj veñi kamen koji se, u radionici, i åuva u tu svrhu: da pritisne sve ono ãto treba spojiti lepilom. Sad je mirno mogao da saåeka oca. Srp ñe biti uåvrãñen. Joã juåe se nadao da ñe ga, moæda, otac povesti sa sobom na put, ali se to nije dogodilo. Istina je da niko od ribara, koji su danas, u zoru, poãli sa wegovim ocem, nije poveo sinove. Zaplovili su, u svojim åamcima uzvodno, na sever, i deåak je znao kuda
17
su se uputili. Trebalo je da stignu do uãña one velike reke koja se, zapamtio je, zove Sava. Na obali, kod mesta gde se ta reka uliva u Dunav, trebalo je da se wegov otac, sa drugovima, sretne sa trgovcima koji, iz planina po imenu Karpati, donose so. Ta nabavka soli bila je, za celo selo, od velike vaænosti. Ako ne budu imali so tokom sledeñe jeseni i zime, svi ñe se porazboqevati, rekla je wegova majka. I qudi i æivotiwe. Neñe moñi da usole ni suãenu ribu, zavladañe glad. Ali so nije bilo lako nabaviti, a wihove, seoske zalihe soli bile su veñ pri kraju. Moralo se paziti na svako zrnce. Tokom protekle zime celo selo je radilo. I odrasli i deca. Svako je imao svoj zadatak. Pravili su nakit – ogrlice i nauãnice od retkih dunavskih ãkoqki, igle za ãivewe i pribadaåe od ribqih kostiju, tkanine od konopqe i lana. Naroåita paæwa se obrañala prekrivaåima i prostirkama od kostreti, kozje dlake, koje su trgovci sa Karpata izuzetno cenili. U wihovim krajevima vladaju, priåali su i deåakovom ocu i drugim ribarima, surove zime, sa sneænim olujama. Od tih hladnoña i nepogoda, kostret ih najboqe ãtiti, a kostret iz Vinåe je åuvena. Deåak je pomagao ocu u izradi alata. Naroåito veãto je pravio udice od ribqih kostiju. Juåe su mnogo od te robe, paæqivo sloæene u koãare od trske, æene iz sela pripremile za put. Wegova majka je svaku koãaru umotala u tkaninu ranije potapanu u rastopqeni vosak, kako voda, ako zapqusne åamac, ne bi pokvasila robu u koãari. U samo svanuñe, otac i wegovi drugovi, ribari, krenuli su na put. Bilo je viãe åamaca nego ãto je prstiju na åovekovim rukama i nogama. Otac je rekao da ñe se moæda vratiti veñ veåeras, a moæda tek sutra, iako ne putuju daleko. Zavisi od toga da li ñe trgovci sa Karpata stiñi u ugovoreni dan, i u ugovoreno vreme, na ugovoreno mesto: u malo, utvrðeno naseqe, podignuto na visokoj steni iznad mesta na kojem se spajaju dve velike reke – na kojem se Sava uliva u Dunav.
18
Deåak se nadao da ti nepoznati qudi neñe zakasniti i da ñe se putnici za koje oni toliko brinu, vratiti veåeras, sa zemqanim sudovima punim soli. U radionici je tama postajala sve neprozirnija. Sunce je odnelo svetlost dana sa sobom, na poåinak. Deåak je viãe voleo dan nego noñ. „Aik!“ To ga majka zove. Veåera je gotova. „Evo me!“ Majka ga je åekala na pragu wihove duguqaste, åetvrtaste kuñe, sa kosim krovom od trske i malim prozorima. Kuña je bila ista kao i sve druge u selu, a ipak se, izgledalo je deåaku, po neåemu razlikovala. Moæda je bila urednije oblepqena malterom od drugih? Ili jaåih zidova? Malter koji je wegov otac spravqao, po utvrðenom obiåaju, od blata i pleve da bi wime oblepio zidove od drvenih oblica i spoqa i iznutra, bio je sjediwen na poseban naåin. Otac ga je uistinu mesio, kao testo, dugo ga meãajuñi, letvom, u ãirokom sudu od zemqe. Zatim je malter morao da, pokriven, odstoji, pa tek kasnije da se upotrebqava. Ali ne mnogo kasnije – otac je poznavao pravu meru åekawa. „Otac joã nije doãao?“ – upitao je majku. „Nije, a ti se joã nisi umio. Poæuri!“ – nasmejala se majka. Nikada ga nije grdila. Stvarno je bio zaboravio da se umije. Dotråao je do obale, istrqao mokrim peskom ruke i lice, ispquskao se. Voda je bila hladna, ãto nije bilo ni malo åudno, jer su se krupne zvezde veñ uveliko ogledale u Dunavu. „^im zvezde potraæe svoj odraz u reci, voda se ohladi“ – uåila ga je majka. „M-m-m – miriãe mleåna kaãa od prosa, i to sa jabukama! Ala sam gladan!“ – uzviknuo je, åim je uãao u kuñu. U zemqanoj peñi, odmaknutoj od zida, gorela je vatra. A na peñi se puãila i mirisala kaãa.
19
„Zdravi deåaci su uvek gladni, a veåera je, hvala bogovima, spremna.“ Zagrlio je majku i poqubio je. „Opravio sam srp!“ „Otac ñe biti zadovoqan.“ Kao i svake veåeri, klekli su pred mali ærtvenik postavqen u uglu odaje, nedaleko od peñi. Zahvalili su, molitvom, bogovima na danu koji je sreñno proãao, pre svih Velikoj Majci. Molili su je da zaãtiti sve qude u noñi ãto je doãla i u danu ãto ñe tek doñi, a naroåito putnike na nesigurnim vodenim putevima, ptice i zveri u ãumama, ribe u rekama... „I æabe, i rakove, i ãkoqke, i reåne trave“ – dodavao je deåak. „I koze, i ovce – kako bismo bez wih? I naãeg psa Vaka, svakako.“ „Sve ãto je stvoreno i ãto se tek stvara zaãtiti, molimo te, Velika Majko“ – ãaputala je deåakova majka. Mala figura Velike Majke, izvajana od gline, stajala je u srediãtu ærtvenika. Onaj koji ju je izvajao, obukao je zaãtitnicu Vinåe u dugu haqinu. Gledala je strogo svojim velikim oåima. Deåak i wegova majka su joj se poklonili, pa su se spustili na prostirku ispred ærtvenika i poåeli da veåeraju. Deåak je uæivao u toploj kaãi. „Mogu li neãto da te pitam?“ – pogledao je u majku koja je sedela preko puta wega, sa svojom zemqanom zdelom u rukama. „Svakako, ali kad zavrãiã veåeru. Ne govori se s punim ustima.“ „To mi uvek kaæeã.“ „I sada ti ponavqam, jer govoriã s punim ustima.“ Majka se smeãila. Posle veåere, deåak je pokupio zdele i odneo ih do ãiroke daske, uåvrãñene za zid, na kojoj su stajali sudovi: na jednoj strani åisti, na drugoj, prqavi. Ispod daske bili su poreðani zemqani vråevi sa vodom.
20