Biblioteka „Peãåanik“ Kçiga sto ãesnaesta
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 1
4.8.2011 13:47:56
Уредник Предраг Марковић
Sa{a Obradoviñ
Izlazak iz zamka
Опрема Душан Шевић
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 2-3
Beograd 2011.
4.8.2011 13:48:21
© „Стубови културе“
Prvi deo
PRIÅE ZA QUBITEQE TRANZICIONOG REALIZMA
На корицама: Саша Обрадовић, Миланска катедрала (детаљ) i Махагони, Swietenia mahagoni
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 4-5
4.8.2011 13:48:21
SVEDOK Како је почело Јесам ли ја заиста антијунак? Не знам, никада нисам мислио да ћу то постати. Желео сам једино да будем добар писац. Али кренимо од почетка, да објасним како је све ово почело... Пошто сам дипломирао на групи за југосветску књижевност, пријатељи су ме препоручили директору школе „Веселин Маслеша“ на Вождовцу. Једна професорка је отишла на породиљско одсуство, па сам се запослио на одређено време као наставник српског језика и књижевности. Родитељи су ми помогли да изнајмим стан у близини школе, у Краљевачкој улици. Стекао сам тако све услове да се посветим узвишеном циљу: пре подне сам држао часове, а поподне бих се осамио и смишљао приче за које сам веровао да ће ми донети славу. Јована је свраћала повремено, на чај с румом и разговор о књигама које смо размењивали. Понекад бих припремио пасту, понекад бих купио роштиљ у оближњој месари, а и она је умела понешто да зготови. Њој је преостало још неколико испита до дипломе и – шта да вам кажем – правио сам одређене планове у вези са овом девојком. Имала је густу риђу косу, пегице око носа, облачила се једноставно и о свему имала свој суд. До почетка ове приче међу нама се ништа значајније није десило, хоћу да кажем – постојало је једно лепо пријатељство које нам је обома годило, али ја сам, 7
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 6-7
4.8.2011 13:48:21
наравно, желео више од тога и управо сам планирао да кренем у освајачки поход на њену паметну главицу, да је фасцинирам својом провокативном прозом, заведем блиставим идејама. И тако, као да гледам Јовану како седи у фотељи испред мене док јој читам причу под насловом „Станари броја 68“. Рат је. Бомбардовање је свакодневно, а станари зграде број 68 скупили су се у старој вешерници у сутерену која је претворена у заједничко склониште. Има их педесетак, различитог животног доба и друштвеног положаја. Дан за даном пролази, они излазе из склоништа тек да би набавили храну. Једног јутра, по повратку из набавке, старији господин ступи на средину склоништа и узвикне: „Чујте ме, људи, међу нама се налази и један...“ Управо у том тренутку бомба погоди зграду, све се затресе и заглуши човеков глас. Велики комад плафона одломи се и сручи на његову главу. Човек који је желео да саопшти поруку сад лежи мртав на поду вешернице, чији је излаз остао затрпан... Пошто се опораве од шока, комшије погинулог почињу да размишљају о његовим речима. Шта је то желео да им саопшти? Изгледало је као нешто заиста важно. И ко је то међу њима? Ко је тај „један“? Док се бомбардовање наставља, станарима падају на ум различите идеје: неки сматрају да се међу њима налази нека веома позната личност, естрадна звезда коју без шминке нико није препознао или можда неки чувени писац; други пак дају предност присуству дезертера, јер говорник није изгледао нимало одушевљен у свом покушају да саопшти новост, пре ће бити да је хтео да их опомене. Онда, можда је и непријатељ? Тешко, бомбе су стизале с неба, тешко да би непријатељ, све и да је оборен противавионском паљбом, могао да заврши у њиховој вешерници: сви су се овде међу8
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 8-9
собно познавали. Па ипак... да ли су се познавали? Можда је међу њима неки криминалац? Педофил? Борац за људска права? Неко у сваком случају различит. Серијски убица? Издајник? Ова последња могућност оставила је најснажнији утисак на људе у склоништу. Требало је реаговати. Од следећег јутра кренула су преиспитивања свега што се знало о свакоме од њих. Да ли је издајник онај што само ћути, или онај који се претвара да му је стало да баш он сазна ко је тај „један“ међу њима? Почело је с подозрењем, наставило се сумњичењем, продужило отвореним оптужбама и претњама... Када су седам дана касније спасиоци ушли у склониште, затекли су само лешеве. У потрази за издајником, станари су се међусобно поубијали. (Тако би отприлике изгледао сиже приче коју сам јој прочитао.) Јована ме је нетремице посматрала својим крупним очима. – А ја мислила да је нешто о шездесет осмој... – изгледа да баш и нисам успео да је фасцинирам. – Заправо... зграда у којој станујем носи број 68, па сам мислио... – А шта се ово код тебе све време чује? – Не питај. Ако приђеш ближе радијатору, моћи ћеш да чујеш све што причају комшије испод нас. Металне цеви су одличан проводник звука. – Зар ти се не чини да нека жена плаче? – Ех, да је први пут... Муж је стално туче. Моја другарица је изгледала ужаснуто. – Чини ми се да је у питању неки пробисвет и пијанац. Увек виче на јадну жену, а кад је удари, чујем и дете како плаче. Једном сам је видео испред зграде с модрицом испод ока. – Па, јеси ли... јеси ли реаговао? – Како то мислиш? 9
4.8.2011 13:48:21
– Човече, да ли си отишао да га опоменеш? Он то не сме да ради, он не сме да злоставља своју супругу! – Хоћеш да кажеш... да би требало... – био је то, очигледно, почетак мојих невоља. – Наравно да хоћу да кажем! Како си могао да не одеш тамо, да не покушаш да је заштитиш?! – Види, Јована... Рекох ти већ да је реч о извесној вуцибатини која је склона свакаквом насиљу, довољан је један поглед на њега па да се човек у то увери. С друге стране, знаш, ја нисам особа вешта физичком обрачуну... Он би могао да ме нападне и повреди. Мислим да је снажнији од мене. Очигледно, Јована није била ни најмање одушевљена мојим одговором. А намеравао сам да је освојим причом о комшијама. – По мом мишљењу – додао сам – његова супруга је одрасла особа која је изабрала да живи с њим. У сваком тренутку би могла да га напусти или да позове полицију да је узме у заштиту. – Али шта ако не сме? Ко зна до које мере је злоставља? Заустих да јој одговорим, јер сам знао до које мере је злоставља, али се на време угризох за језик. – Ипак, чињеница је да она мора сама да одлучи о начину на који жели да живи. Шта би се уосталом десило да ја све то нисам чуо? – Али си чуо! – Па, чуо сам јер седим крај радијатора! – И не реагујеш. Ти уопште не реагујеш, већ кукавички настављаш да се скриваш у стану и пишеш причу! Нема сумње, прича „Станари броја 68“ није јој се допала. – Јована, узмимо да реагујем онако како би ти желела. Сиђем доле, позвоним и кад пијани тип отвори 10
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 10-11
врата, кажем му да није лепо да у XXI веку малтретира жену. А он ме ухвати за врат. Онда, узмимо да сам можда и јачи од њега или напросто да је он превише пијан, те да га надјачам. Да ли си сигурна да његова супруга, жртва злостављања, тада не би прешла на његову страну, да ме и она не би напала? Ценим твоје ставове, али питање је како би их она проценила. Знаш, другачије је то код простог света. – Све ти је то само изговор за недостатак храбрости и елементарног осећања солидарности са жртвом. Била је бесна на мене. Препирали смо се још неко време. Онда смо ућутали. Из стана испод и даље је допирала галама. И дете је ускоро почело да плаче.
Како се заоштрило Следећа два дана Јована није свраћала, нити одговарала на моје позиве. Моји ставови су је очито наљутили. Шта да радим... Дотеривао сам причу и смишљао нову. Међутим, сваки пут кад бих зачуо галаму из стана испод, осетио бих извесну непријатност. Ђаво да их носи, где се доселих изнад то двоје лудака! А онда се Јована појавила. Одмах је упитала шта се у међувремену дешавало испод мене. – Ма, ништа... гугутали су, двоје заљубљених, само да си их чула! Погледала ме сумњичаво. – Знаш, имам идеју за нову причу – пређох на ствар што сам брже могао, отварајући кутију чоколадних бомбона. – Прича би се звала „У мрежи“, запамти то: „У мрежи“! – подигао сам чак и кажипрст ка плафону да бих нагласио историјски тренутак об11
4.8.2011 13:48:21
јављивања наслова приче која ће ме поуздано учинити славним. – Приповедање би следило форму репортаже о групи младих и неафирмисаних писаца, удружених путем интернета. Већина их је напустила Србију деведесетих година. Неки од њих били су у то доба лауреати фестивала поезије младих, други су објављивали прве кратке приче у књижевним часописима, трећи студирали књижевност и правили се да све знају... С приличним оптимизмом група саставља свој програм, чији је основни циљ „обогаћивање духа и неговање фине полемике путем размене текстова, књижевних идеја и читалачког искуства“. Поред „уживања у сталном измишљању нових садржаја“, „умерености у изражавању осећања пролазности“ и „ироничног односа према процесу историјског сазнања“ група се одређује и према књижевном реализму: „стварност може бити заступљена у текстовима групе само у мери у којој може да пређе у фантазију, историја у мери у којој се спаја с митом, а свакодневне појаве само ако су описане на необичан начин“. – Занимљиво – оцени Јована. Мој прст је све чешће узлетао ка плафону. – Али изгледа да управо оно што је забрањено постаје најслађе, па упркос декларативном залагању за доживљај уметности као игре, радови чланова групе су све више кореспондирали са стварношћу њихове отаџбине, о којој је већина размишљала с неизбежном носталгијом. Годинама касније, у време настанка поменуте репортаже, чланови групе с радошћу описују вече када су путем електронске поште заједнички писали једну причу. Игра је, међутим, остала само игра и та прича никада није објављена. С друге стране, када је један од чланова групе који је остао да живи у Београду објавио причу под насловом „Сплеткароши“, група се наједном нашла у свим дневним новинама. 12
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 12-13
Прича је припадала жанру сатире и укроније: како би се развијала демократија у Србији да није било национализма и ратова деведесетих? Писац у својој игри измишља нову политичку сцену, партије, политичаре (које многи читаоци узалуд покушавају да поистовете са стварним личностима), на крају и невероватне политичке заплете. Па, ипак, ништа од тога не би привукло пажњу јавности да није наступила једна занимљива околност: прича се завршава хронологијом успостављања диктатуре, која је дата на прилично убедљив начин; власт се забринула, органи безбедности позивају писца на разговор, а онда се заинтересују и новинари. Ускоро, сви читају „Сплеткароше“. Међу члановима групе развила се тада оштра полемика о томе колико је ова прича у духу усвојеног програма и да ли им је таква врста рекламе била потребна. Они који су бранили пишчеву игру пред нападима противника политичког реализма ипак су превладали и група под именом „Мрежа“ ускоро постаје свима позната. Несрећа се догодила неколико месеци касније: да би имао више времена за дописивање у ноћној смени члан ове групе који је радио као медицински техничар у једној лондонској болници убризгавао је смртоносне инјекције непокретним пацијентима. Вест да је лондонски убица члан литерарне групе „Мрежа“, која окупља младе писце из Србије, привукла је више пажње чак и од сатире о српским политичарима. Скоро да су их прогласили за злочиначку организацију. Група се убрзо распала, у узалудном покушају својих чланова да се поставе према околности да убицу заправо нико од њих није лично познавао. Док су једни тврдили да све то са њиховом поетиком нема никакве везе, други су ипак инсистирали на признању да су и сами одговорни и да је покушај њиховог бекства од стварности допринео 13
4.8.2011 13:48:21
трагедији... Прошло је пар година, „Мрежа“ је нестала у мучном сећању на лондонски злочин, а онда једна новинарка проналази троје бивших чланова и прави репортажу о последњем покрету у савременој српској књижевности, који је започео с великим ентузијазмом, да би иронијом судбине његове присталице замало завршиле у затвору... Изгледа да је Јована овог пута уживала. Чак ме је у једном тренутку упитала да ли је прича истинита, што је био комплимент посебне врсте. И таман када је требало да се умирим након дугог излагања и покушам да код девојке осигурам управо стечене поене – десила се катастрофа. Цеви радијатора су поново проговориле. – Заклаћу те, курво! – викао је онај пијанац. – Немој, Видоје, немој пред дететом – чуло се запомагање његове жене. – Види, молим те, откад се нису свађали – рекох, тек да нешто кажем. Јована је опет пребледела. – Видиш ли овај нож – урлао је комшија. – Дођи овде и клекни! Дете је почело да вришти. – Ништа – рекох помало тужно. – Идем ја доле. – Немој – Јована је стала пред мене. – Убиће те. Ово је био сигуран знак да јој се моја прича допала. Добре писце не убијају, зар не? Сада је вриштала и жена. – Убиће те – понови Јована. – Зови полицију! Она је у озбиљној опасности! – Чекај мало, полако... Мислиш да ја, сад... – Човече, шта је с тобом? Помози тој јадној жени! – Знам, али после... – Шта после? – Мислим, кад полиција оде... 14
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 14-15
Схватила је. – Па ти си заиста... – Можда би ипак било згодније само позвонити и побећи. Док он отвори, жена би могла да дохвати столицу, оклагију, било шта, па да га нападне с леђа. Утом се у стану испод нас све утиша. Још неко време смо ослушкивали, обоје уплашени. Изгледа да је пијани Видоје заспао, јер су кроз цеви допирали необични звуци који нису могли бити ништа друго до одјеци његовог ураганског хркања. Скоро да је постало и смешно.
Како се преокренуло – Нешто морамо предузети – рекла је уместо поздрава кад је следећег поподнева упала у мој стан. Изгледала је заиста забринуто. На те речи, ја сам само уздахнуо. Куд нестаде онај мир из мог малог стана? Некад су се људи лепо грејали на дрва и нико није користио радијаторе. – Ако ти не желиш да зовеш полицију, сама ћу то учинити – рекла је. – Овај... пре него што размотримо ту идеју, имам за тебе једну нову причу. Намрштила се и ставила песнице на бокове. Морао сам да пожурим, пре него што ме прекине. – Прича се зове „Поштар увек звони два пута“ и помало је кафкијанског типа. Човек живи у малом стану. Једног јутра, зачује звоно на вратима. Кад отвори, поштар му удари шамар и уручи позив за саслушање. Човек је позван да се истог дана јави у суд као сведок. Име окривљеног му је сасвим непознато. Он одлази у суд, сматрајући да је у питању нека грешка. Када то 15
4.8.2011 13:48:21
покуша да каже судском већу, полицајци га одведу у суседну просторију и добро изударају. Врате га назад у судницу. Постављају му сугестивна питања. Захваљујући његовим кратким и потврдним одговорима, окривљени песник бива осуђен као државни непријатељ. Судије су према нашем сведоку сада љубазне, питају га чак да ли захтева накнаду трошкова доласка у суд. Човек одбија, али судија инсистира да му плате, „да не буде после ово или оно“... Држећи новчанице у руци, пребијени човек излази из суда и наилази на „шибицаре“. Вешти преваранти му отму сав новац који је претходно добио... Нешто даље, наилази на ТВ екипу, с микрофоном и камерама. „Да ли нам се то приближава наш срећни добитник?“ Неко време га сумњичаво гледају, јер им се срећни добитник чини помало испребијан. Ипак, пристану да га укључе у наградну игру која ће се директно преносити на државној телевизији. Али кад треба да уплати улог, испостави се да му „шибицари“ нису оставили ни динара у џепу. Нервозни водитељи му позајме новац за улог. Човек одмах извуче нови стан у центру града. Око њега сад влада ерупција одушевљења, почиње и сам да се радује, мада му није сасвим јасно шта ће му нови стан када је до јуче тако мирно живео у оном малом. ТВ екипа га прати до стана, снимају сваку просторију... Човек најзад остаје сам. Не зна шта да ради. Укључи ТВ и на екрану угледа своје изубијано лице с кључевима новог стана. Гаси телевизор. После неког времена он заспи. Буди га звоно на вратима. Поштар. Шамар. Нови позив за саслушање. Јована је и даље била намрштена. – Ово си ми испричао само да се оправдаш што ниси звао полицију. – Звао сам полицију. – Молим? 16
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 16-17
– Овде су се у међувремену догодиле неке ствари. Нисам ја баш такав каквим ме ти сматраш. Јутрос нисам отишао у школу. Моја другарица је коначно одлучила да седне. – Причај ми шта је било, молим те... Пријавио си га? – Кога? – Па, оног испод. Видоја. – Не. Пријавио сам помоћника министра правде који живи испод њега. Згранула се. – Полако, сад ћеш да чујеш. Дођи овамо да ти нешто покажем. Одвео сам је у купатило. – Видиш ову велику цев. Кад седимо у соби, кроз радијатор чујемо овог доле само кад виче. Али кад се смирим овде, на клозет-шољи, свака реч из њиховог стана се сасвим разговетно чује. – Хоћеш да кажеш... – Па шта да радим? Да држим шаке на ушима? Е сад, види... одавде се савршено чује шта причају они испод, али никад нам не долазе гласови оних изнад нас. То значи да се звук пење увис заједно с топлотом. Не знам, нисам физичар, али ово је чињеница. Исто као што ми можемо да чујемо Видоја, тако он може да чује помоћника министра са првог спрата. И чуо га је. Седим тако синоћ на шољи и одједном чујем како Видоје саопштава жени да ће да уцени тог политичара, пошто је из купатила чуо његов телефонски разговор. У питању је корупција у суду, Видоје је помињао милионе. Жена га је молила да то не чини, али није вредело – Видоје је решио да помоћнику министра узме паре. И онда јутрос, чујем га поново како зове суседа с првог спрата, тог човека из Министарства правде, уцењује га и прети му. Десет хиљада евра да буде остављено у разваљеном поштанском сандучету стана 17
4.8.2011 13:48:21
број 17, у којем тренутно нико не живи. У противном, све што је чуо биће објављено у жутој штампи. – И? – Наравно, схватио сам да је ствар веома озбиљна. Видоје је насилник коме нема лека, али оно што ради тај помоћник министра тиче се свих нас... Позвао сам полицију и пријавио га. – И? – Рекли су да моја информација не поседује све елементе неопходне за кривичну пријаву. Нарочито су звучали незадовољно када сам их упутио на комшију Видоја као сведока. Казали су да моја сазнања потичу „из друге руке“. И захвалили се. – Па ти си заиста чудан! Уместо да пријавиш човека који пред твојим очима... добро, пред твојим ушима злоставља своју јадну супругу и дете, ти фантазираш да ћеш да решиш друштвене проблеме! Не могу да верујем! И шта сад? Да ли си уопште поменуо оно што си ти лично чуо? Ниси! – Знаш... помислио сам да је ова друга ствар важнија, па нисам желео да дискредитујем Видоја као непосредног сведока. Јована је викала на мене скоро пола сата. Говорила је да сам кукавица, да сам мушки шовиниста и још много тога ружног и ко зна докле би то отишло да је није прекинуло звоно. Отворио сам улазна врата и угледао трговца из стана изнад. – Је ли, младићу, може ли то мало тише? Не могу да спавам од ваше буке.
18
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 18-19
Звуци злочина путују кроз цеви Ни следећег дана нисам отишао у школу. Јована је рано ујутро дошла, премрла од страха. Пред улазом у зграду угледала је Видоја. Псовао је и тетурао се. Учинило јој се да за његовим појасом види заденут нож. Скупили смо се у тоалету, крај оне велике цеви. Уступио сам јој своје место на шољи, ја сам чучнуо поред ње. Да нисмо морали да утишавамо дисање како бисмо чули шта се дешава у стану испод нас, рекао бих да ми је ова физичка блискост с Јованом сасвим годила. Пијани Видоје је неко време певао скаредне песме. Онда се све утишало. – Биће све у реду, видећеш – шапутао сам Јовани на ухо, али је она веровала својој женској интуицији по којој је ово било само затишје пред буру. Чим чује нову претњу, рекла је, позваће полицију. Она, не ја. Прошло је пола сата, ништа се није дешавало. Изненада, зачуо се кратак женски узвик и ехо тупог ударца, као да је тело пало на под. Јована ме ухвати за руку, што ја искористих да јој приђем мало ближе. – Убио је жену – прошапутала је. – Закаснили смо. – Можда и није. Дете се не чује. – Значи да је убио и дете. Наставили смо да ослушкујемо. Из стана су допирали звуци тешких корака. Изгледа да је Јована била у праву: Видоје је вукао по соби леш своје несрећне жене. – Сада ће да је искасапи и стрпа у кофер. Сећаш се Хичкоковог „Прозора у двориште“? Предложио сам да једно од нас настави да ослушкује, а друго, скривено иза завесе, мотри на улицу. 19
4.8.2011 13:48:21
Убица ће сигурно пробати да уклони лешеве. Припремили смо и фотоапарат. Овог пута докази неће бити „из друге руке“. Пролазили су сати. Из стана испод допирали су звуци удараца неким тешким предметом. Закључили смо да је у питању сатара. Али то још увек није могао бити никакав директан доказ. Касно поподне, одлучио сам да одем до продавнице јер смо били гладни. Јована је остала да осматра. На путу до продавнице морао сам, наравно, да прођем покрај врата иза којих се одиграо злочин. Изненада, врата се отворише и ја угледах моју комшиницу, живу и здраву. Вукла је неки тешки кофер, с чије су се ивице сливале капи крви.
Како се завршило Полиција је убрзо стигла у број 68. Док су у стану испод мене обављали увиђај, двојица су седела са мном и Јованом и записивала моје речи у нотес. Трудио сам се да им све испричам, од почетка до краја. Ради сваке сигурности, Јована је са стране будно мотрила да нешто не прескочим. Водио сам их чак и у тоалет, да се сами увере како се кроз ону цев све чује. Наша комшиница је изведена из стана с лисицама на рукама. Није више плакала, штавише, изгледала је равнодушно. Појавила се и нека старија жена, вероватно њена мајка, носећи дете у наручју. То је могло да значи да је комшиница унапред испланирала да се тог јутра ослободи насилника и да је зато дете склонила код своје мајке. – Она је несумњиво била жртва насиља – рекао сам полицајцима. – Тај човек ју је сваког дана вређао, 20
vkpesc116 Obradovic Izlazak iz zamka.indd 20-21
тукао, претио јој смрћу. О свему томе спреман сам да посведочим. – Твој исказ ће јој сигурно помоћи да добије мању казну – одговори полицајац. – Незгодно је само што је мужа исекла на кришке. Судије то баш и не воле. Увиђај је потрајао два сата, а Јовану и мене су неко време оставили саме. На моје изненађење, овог пута је она скицирала причу. – Замишљам станаре зграде број 68 – скромно је почела. – Седе на клозет-шољама, с ушима чврсто прибијеним уз топли метал радијатора. Ослушкују, једва дишу, на свака два сата смењују се с брачним друговима на том захтевном положају, излуђујући тако децу која због њихових необичних активности не стижу до тоалета. Свако прислушкује оног испод и прикупљена сазнања записује у бележницу, добијену од станара из поткровља. Он је председник кућног савета и врховни прислушкивач. Пошто му ухо не допире до сутерена, осталима је поделио бележнице. Нико не зна да је и сам објекат прислушкивања. Тако човек из поткровља зна све: да станар испод њега припрема убиство супруге, да станар испод убице подмићује судије, да станар испод подмићивача трује пацијенте, да станар испод тровача пише сатире, да је станар испод сатиричара шпијун, педофил и борац за људска права, а да је његова жена у љубавној вези с убицом супруге, што је и узрок тог гнусног злочина, да је станар испод шпијуна и његове неверне жене полицајац који бије непристрасне сведоке, да је станар испод полицајца шибицар, да је станар испод шибицара лажни сведок који је добио стан од државне лутрије под сумњивим околностима... Једном месечно, председник кућног савета наплати трошкове степенишног светла и чишћења заједничких просторија. Том приликом дискретно прикупи бележнице. Кад сле21
4.8.2011 13:48:22