VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
Biblioteka
„Minut“ Knjiga dvadesetosma
13:06
Page 1
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 2
Urednik Predrag Markoviﾃｱ
David Albahari
Mamac
Oprema Duﾃ｣an ﾃテviﾃｱ
Beograd 2011.
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 4
© “Stubovi kulture“
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-31 ALBAHARI, David
Mamac / David Albahari. - 8. izd. Beograd : Stubovi kulture, 2011 (Beograd : AMD Sistem). - 188 str. : autorova slika ; 17 cm. (Biblioteka Minut [Stubovi kulture] ; knj. 28) Tiraæ 1.000. - Beleãka o autoru: str. 187. COBISS.SR-ID=169844236 ISBN 978-86-7979-294-5
Na koricama Naslovna strana hebrejske Biblije, oko 1300 g. u Nemaåkoj
„Odakle da poånem“, kaæe majka. Istog trenutka pruæam ruku i pritiskam dugme na magnetofonu. Magnetofon je star. Danima sam obilazio prodavnice i raspitivao se gde mogu da nabavim takav aparat, marka nije bila vaæna. Prodavci su bili ljubazni, smeãkali se, slegali ramenima, pokazivali mi najnovije modele kasetofona. Jedan od njih, u trænom centru u severnom delu grada, priznao mi je da nikada nije video magnetofon. Mislio je, doduãe, da je njegov otac, zapravo oåuh, imao takvu „spravu“. Nije imao bolju reå za to, rekao je, jer u poreðenju sa danaãnjim ureðajima, rekao je i dotakao niz novih japanskih modela, i ne moæe se govoriti drugaåije. Dao mi je svoju posetnicu. Za svaki sluåaj, rekao je, ukoliko se predomislim. Pamtio je, takoðe, koturove s trakama, koje nije smeo da dira, izuzev onih praznih, od crne ili bezbojne plastike, koje je ponekad, to mu je bilo dopuãteno, kotrljao preko poda. Jedino je bio siguran, rekao je, da je njegov oåuh stalno sluãao snimke Badija Holija. Posetnicu sam stavio 5
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 6
u mali gornji dæep na sakou. U isti taj sako, kada sam se pripremao za odlazak, poreðao sam svoje trake. Sako se, presavijen, nalazio na vrhu kofera, i ne bi mogao da ih saåuva od nekog snaænijeg udarca, viãe bi ih, uostalom, saåuvale kartonske kutije u koje su bile upakovane, ali rukavi sakoa koje sam prekrstio preko njih, uåvrstivãi ih elastiånim trakama, ublaæavali su nesigurnost koju sam oseñao. Nisam æeleo da otputujem, kao ãto nisam æeleo da ostanem, i praznina rukava koji su grlili glas pretvoren u elektromagnetni zapis mogla je samo da doprinese mojoj nedoumici, meðutim, upravo su ta dva odsustva uåinila da spustim poklopac i zakljuåam bravice. Presavio sam spisak sa stvarima — odevni predmeti, peãkiri, nekoliko knjiga, patike, higijenski pribor — i ugurao ga meðu papire sa adresama i brojevima telefona u novåaniku. Trake se nisu nalazile na spisku. Dodao sam ih naknadno, kada je kofer veñ bio spakovan. Pakovao sam ga na podu, kleåeñi, a onda sam se uspravio, priãao ormanu s knjigama i, sa mesta na kojem su poåivale otkako su snimljene, iza tomova Akademijinog Reånika srpsko-hrvatskoga jezika, izvukao praãnjave, crvene kutije s trakama. Nisam ih dotakao åetrnaest godina, ako ne raåunam poslednje kreåe6
nje, pre sedam godina, kada sam sve knjige skinuo sa polica, svaku obrisao mekom krpom i protresao, i onda smestio u velike kutije, naslagane nasred sobe, ispod lustera uvijenog u plastiånu kesu. Iako nisam prethodno otiãao, po njih sam se u stvari vratio, pomislio sam dok sam odizao gornji deo sakoa, smeãtao ih izmeðu nabora tkanine i prekrivao presavijenim rukavima. Pre åetrnaest godina, ne, pre ãesnaest godina umro je moj otac. Umro je brzo, u jednom treptaju, kako je govorila moja majka, premda sam ja bio uveren da je umirao polako, godinama, i da se zarazio smrñu onog trena kada se, åetrdeset godina pre toga, naãao iza ograde od bodljikave æice u nemaåkom logoru za zarobljene oficire. Majka je, naravno, to poricala. Umire se samo jednom, govorila je, niko ne hoda okolo kao æivi mrtvac. Moji prijatelji su stali na njenu stranu. Ti gledaã na istoriju, govorili su mi, poput nekog romantiåara, na sudbinu kao na pastoralnu scenu u kojoj, iz prikrajka, vrebaju zli dusi. Ne, govorio sam, postoje niti koje vezuju åoveka sa prelomnim trenucima, kada duãa popuãta, i æivot je posle toga samo odmotavanje kalema, sve dok nit ne doðe do kraja, zategne se i iãåupa, nema druge reåi, duãu iz njenog pohabanog boraviãta. Prijatelji su odmahivali ruka7
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 8
ma, majka je dolivala rakiju u åaãice, æene su donosile vruñe kiflice sa sirom iz kuhinje. To je bilo posle sahrane. Rabin je tako tiho izgovarao molitve, da su se ljudi podizali na prste ne bi li ga bolje åuli. Narednog dana, dok smo se joã sudarali u novoj praznini stana, rekao sam majci da æelim da snimim njenu ispovest. Premotavam traku i pritiskam dugme na kojem piãe „Start“. „Odakle da poånem“, kaæe majka, i istog trenutka ponovo zaustavljam traku. Nisam znao ãta da joj kaæem. Sedeli smo za stolom u trpezariji, preda mnom je leæao papir na kojem sam prethodnog dana napisao „Majka: æivot“, pred njom je, na metalnim noæicama zapetljanim u heklani stolnjak, stajao mikrofon, koturovi su se zaludno okretali, a ja sam piljio u njene tamnosmeðe oåi, usaðene duboko ispod obrva. Pretpostavljam da me sada plaãi ta tiãina. Prvo su me, doduãe, uplaãile njene reåi. Veñ dve godine nisam åuo svoj jezik, nisam ni mogao åesto da ga åujem ovako daleko na zapadu Kanade, u gradu u kojem je svako imigrant, i kada je odjeknuo, ãto je prava reå za kuñicu u kojoj stanujem, sa zvuånika magnetofona, naprosto sam klonuo. Da je na stolu na koji sam bio postavio magnetofon bilo viãe mesta, poloæio bih obraz na glatku povrãinu i smesta zaspao. Prethodne 8
veåeri smejao sam se starom Italijanu koji je rekao da u reåi „Sicilija“ ima viãe znaåenja nego u najveñem reåniku, a sada sam bio spreman da poverujem da tri reåi koje niãta ne kazuju mogu da ispriåaju ceo æivot. Majka je åekala, umela je da åeka. Otac je bio onaj ko je uvek skakao sa stolice, jurio prema telefonu, trzao se kada bi zazvonilo zvono na ulaznim vratima. Nacrtao sam ãestokraku zvezdu, dva ukrãtena trougla, u uglu papira. Nisam znao ãta da joj kaæem. Nisam znao gde stvari poåinju, gde se zavrãavaju. Posedovao sam samo oseñaj odsustva i veru, koju sam u meðuvremenu izgubio, da reåi mogu sve da nadoknade. To bi je obradovalo, taj gubitak vere u reåi. Svaka vera je dobra, govorila je, ali onaj ko ne ume da ñuti ne moæe da se nada da ñe u reåima nañi utehu. Otuda izraz nelagodnosti na njenom licu dok sam postavljao magnetofon, ukljuåivao mikrofon, razvlaåio kablove. Nikada nije htela da se pretvara. Gledala je ljude pravo u oåi i pokazivala ãta misli, ãta oseña, ãta namerava da kaæe. Bezbroj puta sam pokuãao to da ponovim, ali pogled mi je uvek negde klizio, usne se stiskale, obrazi upadali, åelo se mrãtilo. Onda je rekla: „Samo sam jednom poæelela da umrem, posle je bilo lakãe.“ Pruæam ruku prema komandnim dugmadima na mag9
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 10
netofonu. Nije tiãina ono ãto nas plaãi, veñ ono ãto posle nje sledi: neminovnost izbora, nemoguñnost menjanja, nepobitnost vremena, raspored stvari u svemiru. Koturovi poåinju ponovo da se okreñu. Tiãina, kao i sve ostalo u naãem señanju, traje mnogo krañe. Onda, tamo, pomiãljao sam da, ako tako budemo nastavili, moje zalihe traka neñe biti dovoljne; sada, ovde, nisam siguran da sam za to vreme napisao bilo ãta na listu papira koji je leæao preda mnom. Da imam olovku, pokuãao bih, dok traka teåe, da ponovim ãestokraku zvezdu, ili bih moæda nacrtao kvadrat i nad njim trougao, potom tanku spiralu koja je sve pretvarala u predstavu kuñe sa odæakom, u senastu figuru koju sam marljivo upisivao na margine knjiga i uglove svesaka tokom predavanja, na knjiæevnim veåerima, u pauzama koncerata, na poslovnim sastancima. Dok se koturovi okreñu, neka nepodmazana osovina ili sasuãena prenosna traka, kako je tvrdio Donald, proizvodi piskav zvuk, sasvim tih, kao krik miãa iza ormana. Poreðenje s miãom nije bilo moje, jer nikada nisam åuo miãa, veñ Donaldovo, izreåeno dok je nastojao da me uveri da je njegov stari magnetofon u upotrebljivom stanju. Stajali smo u podrumu kuñe njegovih roditelja, u prostoriji prepunoj alata, starih kuñnih 10
ureðaja, boæiñnih ukrasa i gomila praãnjavih nedeljnika, i naginjali se nad magnetofon. Dovoljno åujan, dovoljno uporan, zvuk je u meni budio sumnju, rekao sam Donaldu, da neñu uspeti da åujem majåin glas. Osluãkivao sam prvo levim, potom desnim uhom. Donald je odmahnuo glavom. Nije to grmljavina, rekao je, od koje bride bubne opne, veñ priguãena pobuna materijala, niãta viãe od krika miãa iza ormana. Evropljani toliko veruju u sumnju, smatrao je, da su najsreñniji kada ne moraju da se odluåe. Na ovom kontinentu, rekao je, onaj ko sumnja ostaje zauvek na dnu ili na poåetku, ãto je, bar kada je on u pitanju, ista stvar. Donald je pisac. Prisetio se svog magnetofona dok sam mu, u restoranu na ãirokom reånom ostrvu, pretvorenom u gradski park, priåao o bezuspeãnim nastojanjima da pronaðem ureðaj na kojem bih presluãao trake sa majåinim glasom. Verovao je da ga joã uvek åuva negde u podrumu njihove stare porodiåne kuñe, u stvari, bio je uveren da se tamo nalazi jer njegov otac nije nikada niãta bacio, sve se, kako je tvrdio, moæe ponovo upotrebiti, sve saåeka neki novi trenutak, ãto se, rekao je Donald, pokazalo kao taåno, bar u ovom sluåaju, iako je on, Donald, uvek mrzeo taj magnetofon zbog traka sa starim ukrajinskim pes11
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 12
mama i crkvenim horovima koje je otac stalno donosio u njegovu sobu i zahtevao da ih åuje joã samo jednom. Moj otac, rekao sam, nije nikada koristio moj magnetofon. Ãto je, doista, bila jedna od onih malih laæi pomoñu kojih uspevamo da opstanemo u æivotu. Pomoñu kojih uspevam da opstanem u æivotu, trebalo bi da kaæem, i da tako izbegnem veliku laæ uopãtavanja. Ne postoji niãta na ovom svetu ãto u podjednakoj meri pripada svim ljudima, sa izuzetkom, moæda, bioloãkih funkcija. Ukratko, svako mora povremeno da isprazni prepunjenu beãiku, ali niko to ne radi na isti naåin. Moj otac bi se, na primer, svaki put stresao dok bi mokrio, a ja sam stajao, i stojim, mirno, i tek povremeno oblizujem usne. Podjednako smo se razlikovali i kad smo pritiskali komande na magnetofonu: otac je to åinio palcem, ja sam se sluæio kaæiprstom. Magnetofon smo kupili po izuzetno povoljnoj ceni od braånog para, gastarbajtera, koji su na taj naåin hteli da se oduæe ocu. Moj otac je bio lekar, ginekolog, struånjak za pobaåaje i, kako to obiåno biva, za zaåinjanje i odræavanje trudnoñe. On je prvi snimio svoj glas, odrecitovavãi jednu pesmu Vojislava Iliña, u tome je bila moja mala laæ. Traæio je da ima svoju traku, na koju je nameravao da snimi razne struåne 12
ålanke iz medicinskih åasopisa, koje bi potom presluãavao dok se odmara posle ruåka, ãto nije nikada uradio. Tu se moja mala laæ zavrãavala i pretvarala u istinu. S druge strane, majka nije nikada priãla magnetofonu. Godinama smo morali da je ubeðujemo da je elektriåni ãtednjak bolji od ãporeta na drva, da je elektriåni bojler praktiåniji od kazana koji se zagrevao vatrom od daãåica, novina i komadiña uglja. Posedovala je upornost koju je otac, u ono vreme, oznaåavao kao „bosanska tvrdoglavost“. Kada bi ona rekla „ne“, to je bilo „ne“; nije bilo drugog znaåenja, drugog tumaåenja, drugog åitanja. Morale su da proðu godine da bi ona, posle „ne“, rekla „da“, a i tada je ostajala sumnjiåava, spremna da nas, premda bez zlobe, podseti na svoje izvorno odbijanje. U suãtini, bila je u pravu. Novi aparati su se brzo kvarili, pregorevale su ringle, grejaåi i osiguraåi, popuãtali magneti, taloæio se kreånjak. Ãporet na drva je trajao veåno. Ceo æivot nije bio dovoljan da mu sagore ãamotne oplate. Nema razloga, smatrala je majka, da bude drugaåije. Æivot nije promena, smatrala je, æivot je ponavljanje. I sada tek znam zaãto je ustuknula, ne stvarno veñ duboko u sebi, ãto sam video u njenim suznim oåima, kada sam joj prineo mikrofon i pripremio se da, uprkos svim njenim ne13
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 14
kadaãnjim odbijanjima, snimim njen glas. Ponavljanje se zavrãilo, æivot je postao promena. Rekao sam joj da to åinim zbog oca, zbog toga ãto nisam bio dovoljno mudar da saåuvam njegovu ispovest, i da ñe njena priåa zapravo popuniti prazninu koja je iza njega ostala. Da sam joj rekao da to åinim zbog nje, odbila bi. Niãta se nije åinilo zbog nje, za nju, veñ je ona sve åinila za druge. Sve se u nju ulivalo, svaka nedaña i svaki neuspeh, svako trpljenje i svako stradanje. Donald bi za nju rekao da je poput velikog gromobrana, da se svako praænjenje mraånih energija prenosilo u nju, da je ãtråala nad nama, spremna da sagori, samo da bi nas saåuvala. Znam da bi to rekao jer sam jednom åuo kako svoju majku, ili je to moæda bila njegova ujna, poredi s kiãobranom. Stajala je nad nama poput kiãobrana, rekao je, i nikada kap kiãe nije ovlaæila naãe kose. Nikada neñu moñi da govorim kao Donald, nikada neñu uspeti da poveæem reåi na taj naåin, tako da dve reåi tvore treñu, neizreåenu, ili neãto izvan reåi, sliku, znaåenje koje se zapravo ne moæe izraziti reåima, bez obzira kojim jezikom se sluæim, njegovim ili mojim. Sada sam znao odakle potiåe moj strah. Za dve godine jezik moæe da se zaboravi, za ãesnaest moæe da iãåezne sa lica zemlje, 14
a kada iãåezne, onda ni nas viãe nema. Piskavi zvuk je jedino ãto ostaje. Majka me je pogledala: naåin na koji je stiskala usne nagoveãtavao je da je, kako je sama govorila, „rekla svoje“. Traka se joã neko vreme okretala, onda se åulo kako se otvaraju vrata, zatim neåiji glasni plaå, potom moje reåi: „Nastaviñemo sutra“. Nastavili smo posle desetak dana, moæda tek posle dve nedelje. Do tada se povorka roðaka, prijatelja, pacijenata i komãija sasvim proredila. Sve åeãñe smo ostajali sami, pogotovo uveåe, ali majka je odbijala moje pozive da produæimo sa snimanjem. Jednom sam åak sve ponovo namestio, razvukao gajtane i uåvrstio mikrofon na noæice, ali kada sam pritisnuo dugmad, majka je ustala i otiãla u kuhinju. Sada sam to åuo kao dva uzastopna udarca, nalik na zvuk gutanja, prvi kratak, odseåan, kao odraz moje uverenosti, drugi pomalo produæen, izvitoperen, kada sam, ne krijuñi oåajanje, polako zaustavljao aparat. Treñi udarac, kada smo doista nastavili sa snimanjem, kada je majka pristala da govori, nisam åuo, ili se, ako se åuo, izgubio ispod piskave ãkripe nepodmazanih osovina. Majka se prvo nakaãljala, ãto je trebalo da me podseti na to koliko se neprijatno oseñala, ãto sam znao, i onda i sada, pogotovo sada, ali ni tada ni sada nisam 15
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 16
bio spreman to da prihvatim, iako sada razumem uæas koji je morala da savlada, ne u bojazni od nepoznate naprave, veñ zbog prinude koju sam joj nametnuo, primoravajuñi je da mi, radeñi ono protiv åega se celo njeno biñe protivilo, iskaæe svoju ljubav, da se odluåi za nju u trenutku kada je joã uvek bolovala zbog gubitka prave ljubavi, one prema mom ocu. Sada sam, u kuñici koja je, prema kanadskim merilima, uprkos skromnoj veliåini, bila prava kuña, iako se po evropskim merilima, s obzirom na materijal upotrebljen za njenu izgradnju, mogla jedino nazvati barakom, spoznao nezasitost svoje sebiånosti. Primoravajuñi je da govori, hteo sam da je imam samo za sebe, da njen oseñaj gubitka pretvorim u svoj oseñaj dobitka. Previãe verujeã u reåi, rekao mi je Donald jednom prilikom, a to uvek optereñuje onoga koji piãe, åak i ako nije pisac. Pisanje je neverica u reåi, rekao je, u govor, u bilo kakvu moguñnost pripovedanja, ono je, rekao je, zapravo bekstvo od jezika, a ne, kako kaæu, tonjenje u sam jezik. Onaj koji tone, rekao je, on se davi, a pisac pluta na povrãini, na razmeði svetova, na granici izmeðu govora i tiãine. Nisam bio siguran da razumem o åemu govori. Ispriåao sam mu o trakama sa majåinom ispoveãñu i rekao da verujem kako se od toga 16
moæe napraviti knjiga. Donald je samo odmahnuo glavom. Sedeli smo u restoranu na reånom ostrvu, pretvorenom u veliki gradski park, i piljili u oblakodere u centru grada. Grad je bio podignut na okolnim brdaãcima koji su nekada bili deo prerije u podnoæju kanadskih Stenovitih planina, a soliteri na ravnici omeðenoj uskom rekom, i njenom joã uæom pritokom, tako da su se videli sa skoro svake taåke, bez obzira gde se åovek nalazio. Osovine su ponovo zaãkripale, ili je prenosna gumica ponovo zapela za neko ispupåenje, i uåinilo se da je majka udahnula vazduh, da ga je srknula izmeðu stisnutih zuba. Pomislio sam da ñe briznuti u plaå, zbog åega sam odmah morao sebe da prekorim, jer ona nikada nije dozvolila sebi da zaplaåe pred nama, bar ne nad sobom. Plakala je zbog drugih, nad drugima, na sahranama ili svadbama, ili u bioskopskim dvoranama, dok smo joã svi zajedno, kao porodica, odlazili u bioskop, pogotovo kada smo gledali Prodavaåicu ljubiåica, ali nikada zbog sebe, åak ni onda kada bi uvreda bila direktna, señanje bolno, bol oåigledna. „Kada su Nemci uãli u Zagreb“, rekla je majka, „gazili su preko cveña i åokolada“. Znam dobro tu reåenicu. Bila je deo porodiåne istorije i mitologije, i åesto sam je åuo tokom veåeri kada 17
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 18
su otac i majka, zajedno sa svojim gostima, priåali o tome kako je bilo pre rata. Sada mora da se doda „pre Drugog svetskog rata“, jer dok sedim ovde, u kuñici koju sam iznajmio od mrãave, stare Kineskinje, tamo, odakle sam doãao, vodi se novi rat, odnosno, okonåava se onaj stari, dovrãavaju se neostvarene namere, kao da je neko izvukao proãlost iz filmskog arhiva i podstakao glumce da nastave zapoåetu scenu. Ali u vreme kada smo sedeli ispod starinskog lustera, pravi smisao te reåenice mi je izmicao. Majka je, i dalje odevena u crnu bluzu i crnu suknju, sedela neprirodno ukruñena, leðima pritiskajuñi naslon stolice, kao da æeli da pobegne od mikrofona, i ja sam, nagnut nad magnetofonom, zagledan u zelenkastu svetlost kontrolne lampice koja je podrhtavala, ãirila se i skupljala u ritmu majåinog glasa, mislio jedino na kvalitet snimka, na moguñnost da se, usled majåinog otpora i udaljavanja, reåi ne pretvore u magnetni zapis, ili da, izreåene izvan direktnog opsega osetljivosti mikrofonske membrane, postanu izvitoperene, jedva åujne, neupotrebljive. Sada bih, kada bih samo umeo da piãem, mogao da se poigram sa apsurdnim paradoksom da su majåine prezrive reåi o Nemcima snimljene na magnetofon i traku proizvedene u Nemaåkoj. Ona ih, naravno, ni18
je prezrivo izgovarala. Za nju je istorija bila åinjenica, malj koji se s neumoljivom taånoãñu spuãtao na nju, na majku, kad god je hteo, i svaki prezir, uprkos bolu i uprkos snazi udara, bio bi samo potvrda poraza, koje ona jednostavno nije priznavala. Prezir je samo moj, dodatak koji upisujem u uverenosti da sada, daleko od novog rata, bolje razumem stari, iako nikada nisam razumeo zaãto bi neko poæeleo da baca åokoladu pod noge vojnika koji marãiraju. Ali, dok je cveñe letelo kroz vazduh a åokolada se pretvarala u ljigavu smesu, majka je uæurbano pakovala kofere. Zagreb viãe nije bio isti grad, i njen æivot se ruãio na isti onaj naåin na koji se moj sruãio kada je, pedeset godina kasnije, poåeo novi rat i Beograd postao neki drugi grad, kojim je, bez cveña ili åokolada, prolazila neka druga, zbunjena vojska. Donald bi mi sigurno preporuåio da proverim podatke o bacanju åokolade, da ne gradim na nesigurnim temeljima. Ne postoji niãta tako pouzdano kao istorija, rekao je. Sedeli smo u restoranu na reånom ostrvu, gotovo u srediãtu parka, i on je prethodno, s ljubaznim osmehom, sasluãao moju ideju o pretvaranju majåine ispovesti u priåu, moæda åak u knjigu, kako sam smelo naglasio. Smelost je proistekla iz mog oseñaja usamljenosti, iz åi19
VKMIN28 mamac2011.qxd
30.8.2011
13:06
Page 20
njenice, zapravo, da sam pisanje uvek povezivao sa usamljenoãñu, i da sada, nakon dve godine na rubu prerije, na domaku severa, nisam imao niãta drugo osim sebe. Donald me je upozorio da verovanje da pisac piãe ne bi li sebe spasao iz ponora samoñe predstavlja smicalicu samih pisaca i, naravno, kritiåara, koji onome ãto je åisti zanat æele da pripiãu auru natåoveåanskog pregnuña. Pisanje je, rekao je, traganje za pravom merom odnosa stvarnog i nestvarnog, i kad god se taj fini balans ne ostvari, rekao je, pisanje se pretvara u zaludnu propagandu, bez obzira da li je reå o preobilju stvarnosti u socijalistiåkom realizmu ili o gomilanju nestvarnog u magiånom realizmu. Zbog toga je, uostalom, rekao je, tako teãko pisati o istoriji, jer nas ona, rekao je, uæasava svojom sveobuhvatnoãñu i mami svim onim moguñnostima koje su mogle da se odigraju. Loã istorijski roman, rekao je, moæe se napisati u jednom danu, dok lagodno sediã u hladovini sobe, nakon istorije koju opisujeã, i pripisujeã svojim junacima nadnaravnu moguñnost da znaju ono ãto u stvarnom æivotu, u stvarnoj istoriji, ni na koji naåin nisu mogli da znaju. Kao ãto ja ne znam da li su svi pisci slatkoreåivi kao Donald. Da ne piãem, da ne æelim da napiãem knjigu o majci, sigurno bih pisao knjigu o 20