"Mi različiti", Veselin Marković by Stubovi kulture

Biblioteka „Peãåanik“ Kçiga sto åetrnaesta

Urednik Predrag Markoviñ

Veselin Markoviñ

Mi razliåiti

Oprema Duãan Ãeviñ

Beograd 2011.

Snežani i Damjanu, s kojima sam jednog zimskog dana hodao po jezeru Sognsvan; i Emi, iako tada još nije bila rođena; i Mari Fines, koja mi je pokazala put do jezera.

Na koricama: M. C. Escher, Belvedere (detalj), 1958. i Cretna breza, Betula Pubescems

PROLOG Mislio sam da je to znak. Čitavog jednog leta, izlazio sam iz kuće svake vedre večeri. Prethodno bih iz dnevne sobe motrio nebo: kada svetlost ispuni i proširi prozorska okna, i kada se lelujave senke zavesa popnu s poda na zid, onda je sunce dovoljno nisko. Tada bih ogrnuo jaknu, pošto mi je mama zabranila da uveče izlazim bez jakne, i iskrao se iz kuće. Ulazna vrata su okrenuta na pogrešnu stranu – pogrešnu bar za mene – pa ne bih odmah ugledao prizor za kojim sam žudeo. U prednjem dvorištu dočekali bi me sumrak i prohladan vazduh. Tama već osvaja živicu i dubine dvaju mladih borova, zasađenih pored kapije. Planinski vrhovi, koji su mesecima bili zavejani, a sada su goli i presečeni tankom izmaglicom, talasasto se nižu, a tik iznad njih uzdiže se Mesec, jedva vidljiv. Što su dalje od mene, planine poprimaju sve dublju plavičastu boju, a nebo, naprotiv, postepeno bledi, pa imam utisak da se zemlja i nebo prožimaju i pre obzorja. Zatim obiđem kuću, znajući da s njene zadnje strane još uvek traje dan. Kroz iznenadno blistavu travu stignem do drvenog trema, popnem se uz tri škriputava stepenika, oslonim se na tamnosmeđu ogradu i pogledam niz padinu. Dolinu ispod mene ispunjavaju veliko jezero i grad na bližoj obali, okruženi šumovitim brdima poput našeg. Zbog niskog sunca voda se ljeska, pa mi izgleda kao da se jezero kreće, i kao da ne pripada toj slici, pošto je sve drugo nepomično. Svež vetar penje se uz obronak i duva mi u lice. Sada moram da budem strpljiv. Sunce zalazi za brdo sa suprotne strane jezera i zato se noć ranije spusti na grad nego na našu kuću. Posmatram kako sjaj na vodi postaje sve mutniji dok jezero tamni. Linija mraka napreduje kroz grad, osvaja kuću po kuću, guta drvorede i ulice, poneki automobil joj

nakratko utekne, dok joj drugi bezazleno hrle u susret. Iza nje se prostire sve veća senka, nalik na izdužen obris brda. Nedaleko od mene, na granici gde se naš travnjak obrušava u padinu, naporedo stoje tri istovetna panja, isečena u visini čoveka. Oni žive jedino na kraju dana. Dok se veče spušta, panjevi dolaze ka meni, svojim senkama. Povučem se u dubinu trema da bi mi ukrštene kose grede zaštitile oči od sunca, i gledam kako tri podjednako udaljene senke polako rastu i klize prema kući preko kamenih ploča našeg zadnjeg dvorišta. Sve moraju da pređu preko prepreka. Nizak kameni zid zaklanja podnožje jednog panja, pa njegova senka kao da stiže prečicom, jer joj se početak ne vidi. Tek kada s lakoćom preskoči zidić, iza kojeg će se kasnije oglasiti zrikavci, ona stane u red s ostalima. Srednja senka se sudari s malim drvenim sandukom, u kojem tata drži alat, pa je prinuđena da izvede trik: nakon što joj vrh nakratko nestane, pojavi se na sanduku, pređe ga, utekne u zdepastu senku koja već postoji na strani bližoj meni, a na kraju izađe iz nje, zapamtivši svoj oblik i ne zaostavši za ostalima. Treća naiđe na rupu, koju je veče već ispunilo senkom, kao tečnošću, pa rupa izgleda duboka i tajanstvena, ali znam da je zapravo plitka i prazna. Senka se ulije u nju, ali uskoro izroni i produži ka meni. Sada su sve prepreke iza njih, te strpljivo i samopouzdano nastave da mi se približavaju. Njihova sporost skoro da me uspava, grede me više ne štite od utonulog Sunca, a oči mi se ispune svetlacima od bleštanja kamenih ploča. Kada se senke konačno dovoljno izduže da dosegnu podnožje naše kuće, spustim se u dvorište. Kolebaju se, odmeravajući prepreku, a onda počnu da se penju uza zid. Mrak se već spustio na čitav grad, jezero je pomireno s njim, a moje senke drži samo Sunčev luk, sve tanji, koji izviruje iznad brda. Posmatram ih kako osvajaju zid, dok se ne rastope u sumraku, čija su prethodnica bile. Čini mi se da naša kuća, zajedno sa stanarima, biva utamničena svake noći.

Mislio sam da je to znak. U mojoj dečjoj kosmologiji, čitav svet znao je za mene i slao mi znakove. Tragovi su me svuda pratili. Kretanje oblaka po nebu jeste poruka namenjena mojim očima. Valovita svetlost u namreškanim zavesama, takođe. Šta još? Jarko osunčani, listovi breza podrhtavaju na vetriću, pa izgleda kao da čitav brezik treperi. Hodamo po visokom drvenom molu na obali jezera, a kroz procepe između oljuštenih dasaka voda se javlja svetlucanjem odraženog sunca. Sneg se žari ispod uličnih svetiljki: bezbrojne iskre svetlucaju i upale se na jednom mestu, a ugase na drugom, kako pomeram glavu. Sve su to znakovi. Zašto bi inače te slike nastale upravo kada ja gledam? Čak je i naša kuća ispunjena porukama. Nameštaj noću krcka, pokušavajući da mi nešto saopšti. Cevi za vodu jednolično razgovaraju u zidovima. Čim se probudim, otrčim u dnevnu sobu i opružim se na tepih. Crvene šare su danas bliže vratima, a plave su bliže prozoru. Juče je bilo obrnuto, zar ne? Svakog jutra je drukčije. Iz kristalne vaze na stolu, okružene opalim laticama, uzdiže se žuti cvet; nije li isti ovaj cvet juče bio bele boje? Na zidnoj slici pojavio se, u uglu, pored poznate mrtve prirode, sićušan čovek sa šeširom, kojeg ranije nisam primećivao. Nisam znao šta ti znakovi žele da mi kažu, niti sam – koliko mogu da se setim – nastojao da ih odgonetnem, ali nikada nisam posumnjao u njih. Pitao sam se očekuju li od mene da nekuda odem i nešto učinim. Ja sam pokušavao da odgovorim svetu. Kada god bih neki predmet slučajno dodirnuo jednim prstom, onda bih ga dodirnuo i ogledalskim prstom druge šake. Uza stepenice bih uvek krenuo desnom nogom. Želeo sam da imam paran broj od svega, bilo da je reč o klikerima, bilo o slikovnicama. Bili smo tada usklađeni – svet i ja. Potonuli svet svetlosti, zvukova i znakova. Odavno mi je jasno da su tri posečena drveta bila upravo to – tri posečena drveta. Pukom slučajnošću, nalazila su se zapadno od kuće.

Tog proleća, tata je bio primoran da ih žrtvuje, jer su presecala zamišljenu liniju budućeg dalekovoda, predviđenog da opkorači brda i zaobiđe jezero. Kasnije sam čuo kako kaže mami da ih je iz protesta isekao visoko. Nismo saznali zbog čega dalekovod nikada nije izgrađen. Panjevi su pustili mladice i ponovo se pretvorili u drveće, a ja sam prestao da motrim na njih. Da je svet zaista želeo da mi pošalje neki znak, onda bi olujni vetar odneo naš krov i porazbijao sve prozore. Ili bi nečujni zemljotres uznemirio jezero, a divovski talas potom bi potopio grad. Ili bi grom udario u panjeve. Nešto jednostavno i očigledno, prilagođeno mom tadašnjem biću. Pošto se ništa slično nije desilo, nisam bio spreman za tragediju.

PROLOG II Kada sam bila devojčica, plava svetlost me je opčinjavala. Željna, upitala bih majku: „Idemo li danas?” Ona bi uzvratila: „Ne, juče smo bile, a dobro znaš da idemo svakog drugog dana.” Sledećeg jutra, ozlovoljeno bi odgovorila: „Da, danas.” Uvek smo putovale gradskim autobusom, nezanimljive sive boje, i uvek bih se ljutila što nas zaustavljaju semafori i stanice, što ljudi polako izlaze, što potom drugi polako ulaze… nikada nećemo stići. Konačno dopremo do bolnice. Poslednje prepreke između mene i plave svetlosti jesu tiskanje u prepunim hodnicima i razgovorljive bolničarke, koje se došaptavaju s majkom dok me miluju po kosi. Popnemo se na prvi sprat, a na odmorištu stepeništa svetlucaju mutna stakla, podeljena u kvadratiće. Otvorimo škriputava dvokrilna vrata i stupimo u malu čekaonicu, najčešće pustu i ispunjenu svežim mirisom tek opranog poda, mirisom koji od tada uvek povezujem s bolnicama. Majka me ponekad poljubi u kosu, a ponekad ne, pokaže rukom ka drvenoj klupi, istovetnoj sa klupama u četinarskom parku oko bolnice, i ritualno kaže: „Čekaću te ovde.” Bez osvrtanja uđem u ordinaciju i još u hodu počnem da otkopčavam dugmad na košulji, pa bolničarka ne mora ni da mi kaže da se svučem. Ona mi uvek postavlja šaljiva pitanja, ali joj ne odgovaram; danas ne mogu ni da ih se setim. Sećam se onoga što je važno: stojim bosa, na sebi nemam ništa osim gaćica, i netremice posmatram krevet na sredini prostorije. Nikada nisam videla sličan krevet. Ne samo što ima tri zida i krov – sačinjene od nekog prozirnog i čvrstog materijala – već je i plav, pošto iznad svakog ugla blista po jedna plava lampa, pričvršćena na metalni stub i okrenuta naniže. Hladno mi je, a ispod lampi će mi, znam, biti vruće.

Nije važno. Bele i blistave pod mojim nogama, keramičke pločice sve više poprimaju plavu boju što su bliže krevetu, kao da mi ukazuju kojim putem moram da idem. Bolničarka – od nje je u mom sećanju preostala samo tamna punđa – pogrešno protumači moje oklevanje kao strah, i nežno kaže: „Dođi, ne boj se. Ovo će ti pomoći. Zamisli da ležiš u postelji sa svetlećim baldahinom... Svašta pričam. Ti sigurno ne znaš šta je to baldahin.” Tada nisam znala, naravno, a danas bih takvo poređenje doživela kao ironiju. Sednem na ivicu kreveta, na glatki čaršav, a stopalima ne uspevam da dodirnem pločice. Osećajući toplotu u kosi, osmotrim ordinaciju iz centra plave svetlosti: sve odjednom izgleda drukčije, sve je zagasito i smanjeno. Ne stignem dugo da gledam oko sebe, jer mi bolničarka spusti glavu na jastuk, a masku na oči. „Tako. Sad moraš da budeš strpljiva. Znam da je dosadno, ali tako ti je to.” Dosadno je samo dok ona ne ode. U početku pomno osluškujem, jer se bolničarka pretvorila u zvuk potpetica. Ona ponekad priđe prozoru i zastane – ne znam zbog čega – a ponekad ode do radnog stola. Ne, nije još izašla, obavesti me tužni zov metalnog ormarića, budi i dalje mirna. Konačno ostanem sama: vrata se otvore, a zvuk koraka postepeno nestaje duž hodnika, kao da odlazi u visinu. Mogu da počnem. Odignem masku i zagledam se u jednu od lampi iznad nogu. Zurim u nju sve dok ne počne da bledi po ivicama, da se širi i razliva, dok okolina gubi oštrinu. Tada hitro navučem masku i prekrijem je dlanovima. Tu, u mraku – nikada potpunom, jer ma koliko ja skupljala prste i pritiskala masku, svetlost opstaje, ima je ispod mojih ruku, u samom oku, u obličju svetlucavih tačkica, ponekad spojenih u linije ili magline koje lutaju mojim pogledom – tu, u neuspešnom mraku, ubrzo se stvori sićušni obris lampe, jasnih granica, proporcionalan uzoru. Odraz se koleba između modre, smaragdne

i tamnozelene boje, i jedva primetno podrhtava. Zurim u njega, isto kao što sam maločas zurila u lampu, jer on je toliko krhak da ga može uništiti jedan neoprezan treptaj. On postojano klizi ka obodu oka, sam od sebe, a kada pokušam da skrenem pogled u suprotnom smeru i time povučem odraz – samo ubrzam kraj. Nemoćna sam dok slika odlazi u stranu, kruneći se, nestajući u mraku. Opet sama, u tami, narušenoj jedino lutajućim svetlucanjima, ne otvaram oči, niti pomeram prste. Znam da prava čarolija tek dolazi. Odraz još jednom izroni iz dubina oka, na istom mestu gde se i prvi put pojavio. Sada je pobedonosno blistav, najčešće jarko zelen. Ponovo klizi ka obodu oka i nestane, potom se ponovo pojavi, i tako nekoliko puta, a sa svakim povratkom postepeno gubi sjaj i veličinu, i pretvara se u obris nerazgovetnih granica. Ponekad, već samrtno siv, poprimi novu boju: rub mu zahvati crvenilo, kao poslednja raskoš pred kraj. Još se pokoja sivozelenkasta mrlja, sve manja, otima od tame, a onda i ona nestane, ovog puta konačno, mada sam ja uverena da odraz lampe i dalje postoji u mom oku, ali suviše slab da mi se ukaže. Vreme je da ponovo odignem masku. Ponekad zastanem, jer se setim šta mi je bolničarka rekla: „Primetila sam da povremeno skidaš masku i gledaš u sijalice. Nemoj, to može da ti ošteti vid. Znaš da smo već pričale o tome.” Uplašena da ću oslepeti, neko vreme mirujem, i skrećem misli ka roditeljima, školi ili televizijskim emisijama, ali unapred znam da neću odoleti i da ću uskoro pomeriti masku. „Gotovo je“, odjednom začujem bolničarkin glas. Nisam ni primetila da se vratila. „Prošla su tri sata. Možeš da ustaneš i da se obučeš.“ Prekidač tiho klikne, a lampe oproštajno zapucketaju. Vreme je da skinem masku i otvorim oči. Pošto sam dlanovima pritiskala jabučice, ordinacija mi se ukaže mutnom, kao da je uronjena u vodu. Iako na trenutak osetim strah da ću odsad stalno tako videti svet, iskustvo mi govori da je ova slika privremena, da će se oblici postepeno

razdvajati, i dobijati čvrstinu i uglove, dok moje oči izranjaju na površinu. Pogled mi se najzad izoštri i preda mnom je svakodnevni svet: čaršav, jastuk i zidovi su pobeleli. I keramičke pločice sada su bele, jednolično bele svuda oko mene, a kroz prozor ugledam, stisnute između zavesa i kuća, kvadratić bledoplavog neba, presečenog dimom iz dimnjaka, i krošnju hrasta, koju uvek povija vetar od jezera. Toplota ubrzano nestaje, a samo još ona svedoči da su lampe bile uključene. Kada izađem iz ordinacije, majka sklopi ukrštenicu, ustane i protegne noge. Ništa me ne upita, pa joj ja ništa ne kažem. Dok se vraćamo kući, autobusom kojim smo i došle, gledam kako trotoarom promiču ljudi, slični i nezanimljivi bez obzira na to da li sija sunce ili pada sneg. Čitav svet je izgubio jarke boje, i biće takav do prekosutra. Ne mogu danas da prizovem nijedno drugo osećanje. Da li sam s nekim, bilo kim, razgovarala o svemu što proživljavam? Nisam. Da li sam se ikada upitala zbog čega odlazim u bolnicu svakog drugog dana? Nisam, takođe, mada je svako ogledalo moglo lako da mi odgovori. Tako je bilo nekada. Kada je plava svetlost prestala da me opčinjava? Kada je ushićenje preraslo u dosadu, a dosada u plač, uzaludne izgovore i podmićivanje slatkišima? Čini mi se – veoma davno. Sada ne dodirujem masku, već samo ležim, kao mrtva, i čekam kraj.

PRVI DEO

„Požurite, deco, zakasnićemo na Anin rođendan!”, vikne mama dok izlazi iz kuće. Obukla je dugu, sivu haljinu, a kosu sapela u punđu, te mi izgleda još strože nego obično. Tu haljinu retko viđam, jer je mama nosi jedino kada idemo u goste. „Hajde, brzo!” Sve nas postroji duž automobila; nisko sunce kasnog popodneva bije nam u oči, dok ona proverava kako smo se obukli. Petru, mom starijem bratu, popravi kragnu i naloži mu da uvuče košulju u pantalone. Kseniji, mojoj bliznakinji, zategne svetloplavu mašnu na pletenici. Ja, začudo, prođem bez ijedne prepravke. Tata se pojavi iza kuće. „Evo, stižem. Jutros si govorio da ne želiš da ideš”, obrati se mom bratu, „a sad si se doterao.” „Neću da ostanem sam u kući.” „Ali ti još nisi obučen”, mama kaže tati. ”Zar treba i tebe da požurujem?” „Samo da uzmem sako. Uvek si u strahu da ćemo zakasniti, a nikada ne zakasnimo. Kad tako počneš da nas požuruješ, srce mi samo igra.” „Manje bi ti igralo kada bi oslabio. Petre”, okrene se ka mom bratu, ”ispravi ramena, opet si se pogurio! Jeste li svi poneli jakne? Večeras će biti sveže.” Tata priđe mami i zagleda se u nju. Njihove spojene senke leže na automobilu. ”Nekada si me poštovala”, izgovori vrlo tiho. „Poštujem ja tebe i dalje, ali nekada nisi bio toliko debeo. Govorim ovo za tvoje dobro, zaboga, nemoj tako da me posmatraš! Hoćemo li sada konačno da krenemo? Ja ću držati poklone, ne želim da se papir izgužva.” Iako me mama prodorno gleda, predugo vezujem pertlu čekajući da Petar i Ksenija uđu u automobil, pa da meni

ostane mesto kraj prozora. Uspešna je to predostrožnost, ali i nepotrebna, jer slutim da bi sestra ćutke sela u sredinu ako bih je zamolio. Naguramo se na zadnje sedište, i tata mi dozvoli da otvorim prozor. „Nećemo brzo, neka ulazi vazduh.” Kada on uzvikne: „Polećemo!” i automobil krene uz trzaj, Ksenija me uhvati za ruku, a duž svoje noge osećam njenu toplu nogu. Strmim, zemljanim putem spustimo se s brda i ja gledam kako iza nas ostaju tri obezglavljena stabla i njihove duge senke. Uputimo se ka ujakovoj kući, vozeći pored jezera, a put krivuda zajedno s obalom. Petar ćuti i netremice posmatra sopstveno krilo, a Ksenija me tiho upita mislim li da će se Ani dopasti pokloni. Mama i tata razgovaraju o košenju trave ispred kuće, o nekom čoveku iz tatine bolnice, o popravci krova, a onda mama podigne ruku i pokaže prema jezeru, prema uzanoj kamenitoj plaži ispred nas, stisnutoj između puta i vode, ispunjenoj kupačima i suncobranima, sve većim što smo im bliže. „Zar im nije hladno? Ni usred leta ne bih skočila u tu vodu. I šta će im suncobrani, zaboga?” „Ima onih koji se kupaju i zimi, sve dok se jezero ne zaledi.” „Ti su još luđi!” „Svako plivanje je zdravo. Plivanje u hladnoj vodi je možda neprijatno, ali je i ono definitivno zdravo”, kaže tata. „Baš mi je drago što ti govoriš o zdravlju! Vi lekari ste puni saveta, ali oni bi bili uverljiviji kada biste živeli u skladu s njima. Recimo, da ne pušiš.“ „Nikad nisam zapalio u blizini dece.“ „Nisam to ni rekla. Ne govorim ovo zbog dece, već zbog tvog zdravlja, a znam da je uzalud. Već petnaest godina te ubeđujem da ostaviš cigarete, a ništa nisam postigla.” „Jesi nešto postigla, ali negativno.” Dok mama i tata govore, prolazimo pored plaže, a ja posmatram svetlost na vodi. Sunce zalazi sa suprotne strane

jezera, pa se zlatna i uska traka svetlosti pruža skoro do našeg automobila. Ujakova ulica nalazi se takođe pored jezera. Zapravo, dva niza duguljastih kuća pojavila su se, svaki sa svoje strane puta, i nakratko ga pretvorila u ulicu. Iako žive na uglu najvišeg sprata bele trospratnice s mnogo balkona, iz njihovog stana voda se ne vidi, jer je zaklanjaju zbijene zgrade s druge, srećnije strane puta. Vetar pak prolazi kuda pogled ne može, pa se zelene roletne na balkonu Anine sobe uvek njišu i žele mi dobrodošlicu. „Dobro je da smo najzad stigli”, progovori Petar kada se tata parkira iza ujakove kuće. „Ukočiše mi se noge. Nadam se da niko iz mog društva neće saznati da sam išao na dečji rođendan.“ „Dečji?“ iznenadi se mama.“ Ana je samo dve godine mlađa od tebe!“ „Dve i po“, pobuni se Petar. „U tim godinama to je velika razlika“, odgovori joj tata. „Vidiš, nismo zakasnili. Maltene.“ Penjemo se stepenicama, pošto je lift pokvaren, i na svakom odmorištu moramo da sačekamo tatu, sve zadihanijeg. „Zaista ću morati da oslabim“, prodahće, a čelo mu je svetlucavo od znoja. „Seti se tih reči i tokom večere”, kaže mu mama. „Rođendanske večere? Recimo da ću početi da slabim sutra. Stvarno hoću. Ni meni ne prija što ne mogu da se popnem tri sprata.” „Nadam se da će dijeta ovog puta trajati duže nego prošlog leta.” Otvori nam ujak. Od njega prvo zapazim crveni prsluk i raščupanu prosedu kosu iznad ušiju. On poljubi mamu u obraz. ”Zdravo, sestro! Da nema rođendana, ne bi te čovek ni video.” „Brinem o troje dece i o kući. Nikad kraja poslu.” „Imam i ja decu, pa se ipak viđam s ljudima.”

Uzme mi jaknu i pokuša da je okači na već prepun čiviluk, ali ona padne, povukavši sa sobom u ponor jedan kaput. „Baš bi mnogo viđao ljude kada bi zaista morao da vodiš računa o deci“, kaže mu mama. „Oženio si se srećnije nego što zaslužuješ.“ „Teške reči!” nasmeje se ujak. ”Ana, dođi da vidiš ko ti je došao!” Umesto Ane, pojavi se ujna i zagrli mamu. ”Lepo izgledaš“, kaže, a mama se osmehne i uzvrati: „Tebi odlično stoji ta suknja. Nisam je ranije viđala.“ Neposredno pre nego što ćemo krenuti na rođendan, stajao sam u predsoblju, pored poluotvorenih vrata kupatila, i krišom posmatrao mamu. Prvo se dugo češljala, pa je zastala i okretala glavu levo i desno, odmeravajući se u ogledalu; onda je odložila češalj i kosu sapela u punđu. Zatim je na obraze stavljala nekakav prah i, širom otvorivši oči, dodirivala trepavice malom četkom. Kada je završila, nepomično se zagledala u svoj odraz, oslonivši ruke na umivaonik. Osećao sam strah gledajući je promenjenu i nepoznatu, a tada je učinila nešto još strašnije: približila je lice ogledalu i namrštila se svom liku. Dve mame su se mrštile jedna drugoj. Okrenuo sam se, istrčao iz kuće, i igrao se pored automobila dok ona nije izašla i pozvala nas. Ujak se rukuje s tatom, a zatim ga pogladi po stomaku i kaže: „Sako ti se toliko zategao preko stomaka da se to dugme guši u rupici kao da je završilo na vešalima.” „Duhovit si kao i tvoja sestra“, odgovori tata i raskopča sako. „To je očigledno nasledna osobina.” Zbog sve glasnijeg trupkanja pomislim da dolazi Ana, ali na vratima predsoblja pojavi se Marko, njen mlađi brat. Od prethodnog rođendana se ugojio i dobio je podvaljak. Svetlosmeđa kosa mu je brižljivo očešljana i zalizana, sa razdeljkom, a ujna mu je stavila leptir-mašnu, koja ga očito steže ili golica, pa stalno izvija nagore svoj snažni vrat. Zato imam utisak da pokušava da nas osmotri s visine, a niži je od svih nas, čak i od Ksenije.

Stupimo u dnevnu sobu. U njoj se nalazi mnogo odraslih; oni sede, ili stoje pored zida, sa čašama u ruci, i svi, čini mi se, pričaju u isti glas, te odmah poželim da pobegnem. Mama i tata koračaju iza mene, ali ja ih zaobiđem, vratim se u predsoblje i zastanem pored otvorenog prozora. Sunce je skoro zašlo iza jedne od zgrada pored jezera. Vetar leluja prozirnoplavu zavesu, a njeni nabori se nižu poput kresti morskih talasa i ukrašeni su ružičastim odsjajem sunca. „Je li vidiš da su svi već stigli?”, mama šapne tati. „Dođi ovamo, zašto se kriješ?” Ona me uhvati ispod ruke i uvede u dnevnu sobu. Ne znajući šta da radim, stojim pored ormarića sa staklenim vratima, u kojem su poređane kristalne čaše, delimično zaklonjene odrazom sobe. Ujna mi priđe. „Kad tebe i Petra mama slično obuče“, kaže i pomiluje me po kosi, „još bolje se vidi koliko ličite. Ne smeta ni velika razlika u godinama. U tebi vidim nekadašnjeg njega. A on je budući ti. Obojica ćete biti visoki.” Ana se konačno pojavi. Nikada mi nije ličila ni na koga od njih, čak ni na ujnu, a sada više ne liči ni na sebe. Obukla je crnu haljinu dugu do kolena, a oko vrata vezala tanku, tamnožutu traku. Svi nokti na rukama postali su joj bledocrveni, a oči su joj sjajne i krupne, nekako drukčije nego što sam navikao. Svetlosmeđu kosu skupila je na potiljku, a nekoliko dugih i zatalasanih pramenova pada joj pored obraza. Rukuje se sa svakim od nas, a mamu poljubi u obraz. „Gle lepotice!“, kaže tata. „Na prošlom rođendanu još je bila dete, a sada je prava devojka.“ „Zar je moguće da je nisi video godinu dana?“, začudi se ujna. ”Dolazila je kod vas.” „Sramota, ali nisam je video. Nekoliko puta čuo sam da je svraćala, ali u to vreme sam bio na poslu ili na dežurstvu.“ Zabacivši jedan pramen kose iza uha, Ana rascepi žuti papir s naslikanim ružama i izvadi dva zavežljaja. „O, hvala!”, kaže ujna umesto nje. „Vrlo je lepo.”