"Ruski prozor", Dragan Velikić by Stubovi kulture

Biblioteka "Peãåanik" Kçiga stota

Urednik Predrag Markoviñ

Dragan Velikiñ

Ruski prozor roman-omnibus

Oprema Duãan Ãeviñ

Beograd 2011.

Saçi

Na koricama: Samjuel van Hogstreten, Åovek na prozoru, 1653. i Kafa, Coffea Arabica

ZAPISI IZ ÆIVOTA MALOGRAÐANINA

Bolestan sam. Sumçe nema. Ja koji sam bio virtuoz pokreta, ja koji sam sa pola metra udaýenosti nepogreãivo kýuåem pogaðao bravu, koji sam na kasi u samousluzi jednom rukom vadio novåanik a drugom veñ trpao stvari u torbu, sada tek iz petog pokuãaja otvaram ulazna vrata. Ni kaiã ne mogu da proturim kroz alku, a da se sav ne upetýam. Stvari mi ispadaju iz ruku. Krenem zbog neåega ãto u sledeñem trenu zaboravim. Konac i ne pokuãavam da udenem u iglu. Ne izuvam papuåe, sem kad izlazim. A i tada obuvam mokasine, jer pertle me ne sluãaju. Ludim. Sve ide uæasno sporo. Ne mogu da se usredsredim na neku stvar duæe od nekoliko minuta. Veñ je pola dvanaest. Neãto sam åitao jutros, deset strana. Prelistao joã toliko. Satire me brojaçe. Zaãto uvek moram sve da evidentiram, arhiviram? Danas nemam drugih obaveza, mogu i popodne da åitam. Prvo da se nekako smirim. Odsluãati Rahmaçinova? Kako kad vreme leti? Najradije bih se iseckao na komade. Jednom za svagda svemu reñi dosta? Znam, Rudi, smeãno je. Ali, ãta vredi, dirke me ne sluãaju, kao da sviram kopitama, a ne prstima. Ruke mi se tresu i kad dirigujem. Apsolutno me sve nervira. Kad bih jednom, barem jednom, samo dva sata bio opuãten. Ja sam istroãeni rudnik. Sve je u raspadu. Sve. Ne mogu da se pomerim u vremenu ni za sekund, a da odnekud ne izviru obaveze: pokvareni zubi, nenapisana pisma, neopran veã, neispeglane koãuýe, neplañeni raåuni, neiãåitane partiture. Igra mi desno oko. Ljutiñu se. Naravno da ñu se ýutiti kad veñ unapred znam da ñu se ýutiti. Nekad je bilo joã i gore. Ujutro u prodavnicu. Korpa prepuna svega ãto mi ne treba. Kako unapred znati ãta treba? Uopãte, ta stvar sa predviðaçem je muka. Moja majka je svu energiju troãila na predviðaçe. A opet, malo toga je uspela da predvidi. Meðutim, sam pokuãaj je veñ nekakva kontrola. Zaãto sam sada zapalio cigaretu? Moj otac se nije zamarao predviðaçima. Mama je to ionako

radila za oboje. Ovo je peta cigareta, a tek je podne. Nabavka, bacaçe ðubreta, praçe kola, nameãtaçe televizijske antene, odlasci kod majstora. Sve me je to potroãilo. Kakva sreña da åovek nije besmrtan. Ubio bih se u tom sluåaju. Ne verujete mi, Rudi? Rekoh, sve me izluðuje: mir i spokojstvo zapadne civilizacije, javaãluk Orijenta. Moæda bi trebalo da odem na pecaçe? Kako vezati udicu? Ruke mi drhte. Ja sam trijumf svih ludila. Ja sam jedno To. Satreti To do kraja. Prethodno porazbijati neposluãne stvari, polomiti kiãobrane – çih posebno, te laæne zaãtitnike. Reãiti se svega, i onda, jednim jedinim pokretom, pucçem u glavu, presuditi. Kad podignem palicu, zavrãeno je sa ãtimaçem. To je onaj trenutak, u kojem svi pogledi bivaju upereni u mene. Pod pazuhom klizne kap znoja, a podignuta ruka laganim zamahom povuåe niz tonova. I tada, umesto orkestra, åujem pisak lokomotive. Moja ruka nastavýa pokret ruke moga dede, otpravnika vozova u stanici Siñevo. Dok stoji nepomiåan na peronu, isprañajuñi i posledçi vagon u smeru Niãa, ili Pirota, çegov lik, u stotinama verzija, putuje u glavama umornih putnika. Nije vaæno je li to proãao “radniåki” u tri, “Simplon-ekspres” na liniji ParizIstanbul, ili putniåki za Dimitrovgrad. I “Simplon” je jedne noñi deda zaustavio u stanici Siñevo, da bi se majka, sestra i ja popeli u vagon na kojem je bila tabla: Sofija-Beograd. Minut kasnije, zeleni signal propustio je voz u smeru Niãa. Neko je pogledao kroz prozor, probuðen zaustavýaçem voza u noñi. Video je malu, prizemnu zgradu stanice, jedva uspeo da proåita naziv mesta na tabli ispisan ñirilicom i latinicom, i to samo ukoliko se nalazio u nekom od vagona na sredini kompozicije. Video je otpravnika vozova i tri putnika: jednu æenu i dvoje dece. Ovi tonovi koji ne postoje u zapisu partiture pojavili su se za trenutak u prostoru slobodnog takta, proizvedeni u vidnom poýu saçivih putnika jednom nepredviðenom koronom crvenog signala, da bi odmah zatim iãåezli sa notnog sistema meðunarodne pruge.

Godinama kasnije, kada sam redovno putovao noñu, i bivao probuðen zaustavýaçem voza, uæivao sam u pokretu ruke kojim bih pomerio zavesu sa prozora. U spavañim kolima leæaj mi je uvek bio u sredini, jer ima najboýu poziciju u odnosu na prozor. Sa çega se pruæa direktan pogled na putnike koji æure peronom. Ukoliko voz stoji na signalu, reãavam rebus periferijskog trga: osvetýen prozor na fasadi zgrade, uliåna lampa zaçihana na vetru i reklama mentol cigareta sablasno osvetýena impulsima narandæastog svetla iskýuåenog semafora. Tri izvora svetlosti najavýuju uznemireçe. A ono se pojavilo sa golom æenskom nogom koja na doçem leæaju izviruje ispod pokrivaåa. Tokom noñi, u moju kabinu turistiåke klase, stjuard je pustio neku æenu. Disala je duboko, pomerala se u snu. Osluãkujuñi çeno disaçe, ponovo sam zaspao. Kada sam pred jutro otvorio oåi, leæaj je bio prazan, besprekorno nameãten, kao da niko nije åak ni seo na ivicu, niti rukom dodirnuo jastuk. Jedino reãeçe zagonetke bilo je da æena, koja je provela noñ sa mnom u kabini, pripada kadru istrgnutom iz sna. “Nije dobro kad se meãaju svetlosti”, govorila je majka. “Poznavala sam æenu koja je æivela u jednom mraånom stanu iznad Lotos-bara. Bilo je to odmah posle rata. Kod çe je i daçu gorelo svetlo. Na kraju je skoro oslepela. Ali i tako poluslepa odræavala je stan besprekorno. Ako veñ paliã lampu tokom dana, navuci zavesu da se dnevna svetlost ne bi meãala sa elektriånom.” I danas navuåem zavesu kada prizivam majku. Samo u potpunom mraku vlada savrãen red. Ispod spuãtenih kapaka meãaju se mnoge svetlosti. Pukotine ne dopuãtaju da se åitav prostor prekrije monolitnom bojom koja bi barem za trenutak pruæila iluziju åiste tame u kojoj je svaka stvar na svom mestu, gde je svaka reåenica sigurna staza koja vodi ka ciýu. Ipak æmurim. Pokuãavam da se oslobodim pukotina. Ako se dobro organizujem, sve ñe biti usput.

U mraku sam zdrav. Problemi nastaju sa svetloãñu. Ne samo ãto nije dobro kada se meãaju svetlosti veñ i odsjaj utuýenih sijalica unosi nered. Boje raspoznajem tek u mraku. Modra ãiri sveæinu, u nozdrvama oseñam miris joda. Moæda je to zato ãto sam odrastao na moru? Æuta omamýuje kao tamjan. Crvena greje, i ta toplina je toliko neprijatna da izaziva aritmiju. Zelena smiruje. Siva me ispuçava poæudom. Ko bi to oåekivao od çene neutralnosti? Duboki dekoltei u mraku joã su dubýi. Dok dirigujem, uvek æmurim, tek povremeno otvorim oåi kako bih se uverio da su stvari na svojim mestima. Nema tog trezora sna u koji ne mogu da uðem kada se zaobýeni ton oboe razlije spiralom moga sluha. Memorija je ureðena zastraãujuñim kçigovodstvom. Istu partituru svaki put åitam drugaåije. Da li je to zbog svetlosti? I kakvo vam je to ime? Rudi? Bez koordinata. Kao da kaæete kuhiça, bicikl, tabakera. Postoje imena bez koordinata. Recimo, Filip, Ana, Fabijan, Oliver, Martin, Eva, Konstantin. Uvek je to ista svetlost kojoj se ne moæe otkriti izvor. Uznemiruju me moguñnosti. U svakom åasu moram doneti neku odluku. Da li da stavim pola ili åitavu kaãiåicu ãeñera u kafu? Da li da samo prelistam ili do kraja proåitam novine? Da li da se odazovem na telefonski poziv? Da li da otvorim prozor? Æivot prolazi, a ja nikako da se odluåim. I niãta ne uspevam da konaåno uradim. Samo u mislima dodirujem moguñnosti. Svet je pretrpan moguñnostima. Biti nepokretan oduvek je moj ideal. Sa prestola invalidskih kolica u svakom åasu biti drugde. Æiveti istovremeno sve moguñnosti, okruæen bedekerima, katalozima, prospektima, redovima voæçi, menijima. Koliko sam puta doputovavãi u neki grad satima traæio pogodan hotel. A kada bih konaåno uzeo sobu, i rasporedio stvari, vaýalo se suoåiti sa dilemom u kojem restoranu veåerati. Niãta me toliko ne uznemiri kao åiçenica da neko sedi za mojim stolom, iako sam u restoran uãao prvi put. I ne sedi samo za mojim stolom veñ mi oduzima i misao koju bih imao za tim stolom. A baã ta misao bi me uputi-

la u nekom drugom pravcu. Nema sumçe, taj koji sedi za mojim stolom, oduzeo mi je i sto, i misao, i pravac. Oduzeo mi je æivot. Jedan sasvim drugi æivot, svakako boýi od ovoga koji æivim. Ipak, ja kontroliãem i te propuãtene æivote. To nije lako, to stalno uznemirava ovaj sluåajni æivot, ali nekako uspevam da se ne pogubim, da odræim kontakt sa propuãtenim æivotima. Oseñam kako struje pored mene. Kao paralelni koloseci, udaýavaju se, da bi se iznenada pribliæili. Za mojim stolom, u praznoj kafani. Zato je vaæno biti za svojim stolom. Ãto mogu samo u praznoj kafani. Na miru odaberem mesto koje nije isuviãe blizu ulaznih vrata, ali ni pored prozora, odakle zimi zna da bije studen, a leti vrelina. Meðutim, tada nastaju muke sa menijem. Jela koja volim rasuta su u jelima koja ne volim. Smiãýam taktiku odobrovoýavaça konobara, kako bih u jednoj porudæbini ujedinio sve ãto volim, i izbegao ono ãto ne volim. Moæda je pravi identitet razliven u bezmerju propuãtenog? Svega je previãe. To je problem sveta. I zato postoji samo jedan moguñi kraj. Svet kao magacin. Jer, toliko je toga previãe da se viãe ne moæe ni sluãati, ni gledati, ni åitati. Ako ne mogu sve, neñu onda niãta. Priåa o svetu je veña od samog sveta. Moja prva æena, Julija, uvek se pitala ãta su mi to u detiçstvu radili da sam ovakav. A ja sam imao sreñno detiçstvo, i uopãte ne mislim da je moj problem u odrastaçu. Toga, zapravo, nije ni bilo. Roðen sam kao odrastao. I ne moæe ona niãta da mi kaæe, ona koja tokom osam godina braka nijednom nije promenila flekice na petama, nijednom nije priãila otpalo dugme, nijednom nije uãila rupu na åarapi. Kao da stvari takoðe ne traæe brigu i negu. “Da li ideã kod zubara kad te zaboli zub”, pitao sam je. “Da li pijeã vodu kada oæedniã?” I zaãto bi moja navika da ne dozvolim da na stolu prenoñe neoprani sudovi bila anomalija steåena u detiçstvu? A nije da nisam veæbao. Koliko puta sam legao u krevet ne obaziruñi se na neraspremýen sto posle veåere. Deãavalo se i da zaspim, ali redovno sam se budio u toku noñi, i onda tiho pospremao sto i prao sudove. Ãto je Juliju

dovodilo do ludila. Kao ãto je mene izbezumýivala çena navika da doruåkuje u krevetu. I onda, samo spusti taçir i ãoýu na pod, i zagrli me. A posteýina puna mrva i fleka od kafe. Moja druga æena bila je urednija åak i od moje majke. Zvala se Jelisaveta. Priåvrãñivala je dugmad åim bi se malo razlabavila, kontrolisala je pete na cipelama. Nikada ne bi dozvolila da se do kraja istroãe. U kuhiçskom ormanu sve teglice sa zaåinima bile su pune. Svako jelo bilo je moguñe napraviti. Koferi i putne torbe, prekriveni platnom, sa kýuåevima i katanåiñima uredno sloæenim u unutraãçim pregradama, åekali su na putovaçe. Sve je uspevala da predvidi, od svake neprijatnosti da se osigura. Bila je toliko savrãena da je i ðubre unapred bacala. Flaãa vina joã nije bila ni otvorena, a ja sam slutio da çen pogled, mio i nekako hladan, veñ prati tu flaãu put kontejnera za staklo. U naãoj vezi nije bilo tragova. Hvatala je moj dah, æuti krug na jastuånici posle spavaça, i meçala posteýinu. Peãkiri su uvek bili savrãeno åisti. Bila je toliko uredna i sva posveñena neprikosnovenom redu da sam vrlo brzo ja preuzeo ulogu moje prve æene. Jednom sam pojeo sendviå u krevetu. Njeni prsti na nogama su bili savrãeno proporcionalni, nokti pravilni. Åak je i na malom prstu oblik nokta bio klasiåno lep. Znate, Rudi, taj mali prst åesto umesto nokta ima taåku, nekakvo zadebýaçe, a to smeta. A tek onaj neposluãni drugi prst koji, ma kakvo stopalo bilo, mora da je barem za milimetar krañi od palca. Veoma me iritira kada leti vidim æensko stopalo u sandali, gde onaj drugi prst preklapa palac, neposluãno veliki, jakog zgloba, izrastao na raåun veñ zakræýalog malog prsta. To je uvek znak prikrivene agresije. Jelisaveta je govorila kako smrt nije straãna, jer u tom åasu prestaje briga o kçigovodstvu, neko drugi ñe morati da obavi niz formalnosti bez kojih nema konaånog upokojeça. Iako smo oboje bili tek pri kraju åetvrte decenije, odluåila je da kupimo grobnicu, da se na svaki naåin osiguramo od æivota. Za çu je æivot bio nepodnoãýiv zbog iznenaðeça koja vrebaju na svakom uglu. Stalno posveñena strasti inventarisaça, moæda je u mislima izbrojala i vence na svojoj sahrani. Kçiæila je sve, od

sluåajnih pogleda na ulici do naãih zagrýaja. Jednom mi se u ãali poverila da bi savrãena kontrola bila naplatiti i tantijeme od masturbacije. Svako ko je upotrebio çeno telo, makar i u mislima, trebalo bi da plati. Dugo sam se opirao odlasku na grobýe. Ponudili su nam parcelu blizu mrtvaånice. Nije joj se dopala pozicija. Htela je ãto daýe od glavne staze, u nekom zabitom delu grobýa. Slutio sam da joj smeta åiçenica ãto je to prekopana grobnica. Neko je veñ decenijama leæao na mestu koje bi sad trebalo da bude çeno. U hotelima nikad nije koristila peãkire. Nosili smo svoje. Ujutro je prvo ona åitala novine. Jednom je naiãla na vest da su ribari u blizini Madagaskara uhvatili prepotopsku ribu za koju se verovalo da je izumrla pre dva miliona godina. Uæasnula ju je moguñnost takve katastrofalne greãke, åitav dan je bila neraspoloæena. – Kakva disonanca – rekao sam. – Dva miliona godina posle izumiraça vrste potomak se prañaka u ribarskoj mreæi. Kakav vagnerijanski obrt. – Vaýda kopernikanski? – Vagnerijanski – ponovio sam. – Vagner je voleo æivotiçe. Sa çima je joã kao dete uveæbavao komplikovane igre motiva. Kopernik je voleo voñe. Åitava çegova teorija poåiva na jabuci koja je pala sa stabla ispod kojeg je leæao. – Jabuka je pala Njutnu na glavu. – Svejedno. I Koperniku je neãto palo na glavu. – I ãta je bilo sa tim Vagnerovim æivotiçama? – Vagner je kao dete krio zeåeve, jeæeve, korçaåe i razne bube po fiokama pisañeg stola. Izbuãio je rupe na straæçoj strani stola kako bi çegovi ýubimci mogli da diãu.... – Ne razumem, zaãto nije dræao ptice? Njih ne bi morao da krije. – Ptice bi u svakom sluåaju bile isuviãe buåne. I neposluãne su baã zato ãto imaju glasove. Njemu nisu bili potrebni glasovi spoýa. Imao ih je u sebi. – Danijele, pa zaãto onda nije koristio ribe? One su neme. Mogu da otpevaju sve ãto bi on zamislio.

Slutio sam da uopãte nisu vaæne ni ptice, ni ribe. Nju je uznemirila åiçenica da je Vagner izbuãio sto. Iduñeg dana kupili smo parcelu u novom delu grobýa, sa posaðenim jednogodiãçim stablima. – Dok mi stignemo, i drveñe ñe porasti. Poginula je dva meseca kasnije na peãaåkom prelazu, sigurna u imunitet koji joj pruæa zeleno svetlo na semaforu i figura peãaka u pokretu. Znam, Rudi, raspliçavam se, ali besmisleno je unositi nekakav red, sprovoditi koncepciju. Svaka selekcija je greh. Tek sada, osuðen na presto ovih kolica, oseñam pulsiraçe sveta, svu raskoã koju nam pruæaju misli uhode. Kreñem se u svim pravcima. Sve mi je dostupno. Ne znam zaãto, ali to mogu da tvrdim bez dokaza. Tvrditi bez dokaza? Mislim da je to najpouzdanije. Moja majka je uvek govorila da ñe od mene neãto biti, iako nije imala nijedan dokaz o mojoj izuzetnosti. U ãkoli se nisam isticao. Sve mi je podjednako iãlo od ruke. Ipak, ne daýe od toga. Majka je, meðutim, tvrdila da ñu biti slavna liånost. Satima sam leæao na krevetu i rasporeðivao svoju slavu. Kasnije, u gimnaziji, popustio sam sa uåeçem, ali kako je bilo samo pitaçe vremena kada ñu postati slavan, nisam se mnogo trudio da dokazujem neãto ãto ñe ubrzo biti oåevidno. Hodajuñi svakoga jutra od kuñe do ãkole, opraãtao sam se od poznatih ulica, fasada, izloga, ýudi sa kojima sam se mimoilazio na trotoaru. Boæe, govorio sam sebi, oni nisu ni svesni pored koga prolaze. Æive u ovom idiliånom gradu na moru, u gradu åija se proãlost merila milenijumima, u gradu u kojem su æiveli Cezar, Dante, Mikelanðelo, Kazanova. U gradu u kojem sam æiveo i ja. Oseñao sam samilost prema sugraðanima koji propuãtaju jedinstvenu priliku da se sa mnom upoznaju, popriåaju malo, da mi makar kupe sladoled. A jednom, neñe verovati oåima dok u novinama budu åitali da sam æiveo toliko godina meðu çima. Moji gimnazijski profesori nisu bili svesni da od mene zavisi da li ñe ih istorija neko vreme pamtiti, da li ñu ih pomenuti

u memoarima. Dok sam bio nastavnik muzike u jednoj osnovnoj ãkoli, birao sam najslabije ðake na koje se moje kolege nisu obazirale, i nagraðivao ih visokim ocenama. Slutio sam da i meðu çima postoji neko ko veñ ima rezervisano mesto u onom vozu, i da ñe jednom, u svojim memoarima, pomiçati moje ime. A ja sam i daýe tavorio na zabaåenoj stanici zbog nekakve greãke u redu voæçe, ne gubeñi nadu da ñu uskoro krenuti sa sporednog koloseka ãinama meðunarodne pruge. Nije viãe bio æiv deda koji bi zaustavio “Orijent-ekspres’’. Ipak, verovao sam da su meni nameçene daleke pruge. Tako zanet ne bih åuo da je profesor izgovorio moje ime. I dok je åitav razred urlao od smeha, a profesor upisivao slabu ocenu, ja sam odsutno posmatrao tu gomilu koja tek treba da se izbori sa onim ãto joj buduñnost nosi, doåim ja imam rezervisano mesto u vozu odabranih. Signali otvaraju daleke pruge kojima lutaju dresine, ãinobusi, vozovi. Na platformama zabaåenih stanica stoje otpravnici vozova, u åekaonicama dremaju putnici. Sjaj meseåine otkriva obrise skretnice. Ona ñe me konaåno usmeriti u pravcu davno postavýenog voza koji jeste moj pravi æivot. Taj æivot vidim kao savrãenu partituru na kojoj nisu ispisane samo note i pauze, veñ je ubeleæen svaki nabor, svaki ãum, svaki miris. Na toj partituri upisan je zev timpaniste, trzaj usana mlade flautiskiçe, iznenadna misao koja prostruji glavom fagotiste dok izduvava posledçi red nota jednog blistavog kreãenda. Na toj partituri vidim i ono ãto se ne vidi. Svet je beskrajni akvarijum. A ja, kao ona madagaskarska riba, nekim åudom preæiveo, svedoåim o izumrlim æivotima. Niko sem moje majke nije u meni prepoznao izuzetan duh, svi su traæili nekakve dokaze, nepouzdana spoýna obeleæja. Kao da ne postoje nevidýivi æivoti. I zar bi Vagner bio maçe Vagner da je komponovao samo za zeåeve, jeæeve, korçaåe i bube? Ili da putem negde u Toskani nije naiãao Åimabue, i ugledao malog Ðota kako crta u pesku? Crtao bi Ðoto i da je do kraja æivota åuvao ovce. Vekovima je padala Njutnova jabuka mimo Njutna. A opet, nije bila maçe Njutnova.

Kao dete nisam se plaãio içekcija, mraka, duboke vode. Nisam se plaãio zubara, berberina, nepoznatih ýudi. Neobjaãçiv strah izazivala je samo Nerina, bedinerka koja je dolazila svake druge subote, kada je majka preduzimala veliko spremaçe stana. Dan uoåi çenog dolaska osetio bih teskobu, jer je majka veñ promenila uobiåajeni raspored stvari u stanu. Na terasi su bile pripremýene metle, kofe, krpe. Sa platforme trpezarijskog stola visile su stolice, koænim naslonima nadole. Pa iako sestra i ja nismo uåestvovali u poduhvatu velikog spremaça, veñ bismo prepodne proveli u bioskopu, a onda, posle ruåka, odlazili u dvoriãte da se igramo, ipak je svest da se u stanu pomeraju stvari bila uzrok mog uznemireça. I tek bih uveåe, udahnuvãi joã sa vrata miris parketne masti, poåeo da se opuãtam. Oprane, joã vlaæne zavese, ãirile su sveæinu, nameãtaj je blistao, ploåice u kupatilu, umivaonici, kada, prozori, podovi isijavali su lakoñu. Ukoliko bih primetio da je neka lampa, vaza ili figura pomerena, briæno sam vrañao taj predmet tamo gde je uobiåajeno stajao. Svet je opet bio na svom mestu. Nerina je æivela kao podstanar kod mamine krojaåice Rike. Tamo ju je mama i upoznala. Nerinin verenik pobegao je u Italiju. I u tom stanu je postojao nekakav red koji je Nerina ne samo poãtovala veñ i odræavala. Teta Rika je imala ñerku mojih godina. Zvala se Dina. Kada bi mama odlazila na probe, vodila je sestru i mene. Igrali smo se sa Dinom. Mama je rekla da je i teta Rikin muæ pobegao u Italiju, dok je Dina joã bila beba. I nikada se nije javio. Pitao sam se zaãto bi neko ko je pobegao odluåio da se javi. “Pobeñi u Italiju”, jeste nekakvo reãeçe, svejedno da li se beæi zbog loãih ocena u ãkoli, ili od æene koju ne voliã. Moje prve seksualne fantazije probudila je Nerina. Igrajuñi se u dvoriãtu, vrebao sam trenutak kada ñe se pojaviti na prozoru. Iskoraåila bi na limeni sims, i onda, dræeñi se levom rukom za prozorski okvir, desnom brisala stakla sa spoýne strane. Ispod haýine od tankog platna nazirale su se butine i bela mrýa doçeg veãa, koju su çeni pokreti povremeno uveñavali. Posmatrao sam je skriven u grmu ãimãira. Jednog leta u parku kod veslaåkog

kluba video sam Nerinu u zagrýaju nekog mornara. Sedeli su na klupi i ýubili se. Levom rukom, onom kojom se dræala za prozorski ram, sada je prolazila kroz åekiçastu kosu ýubavnika, dok joj je desna bila zaroçena u ãiroke, bele pantalone. Pamtim zvuk koji proizvodi smotuýak novina u dodiru sa vlaænim staklom prozora. To cviýeçe i danas izaziva u meni jezu. Sklaçao sam se u najudaýeniji deo dvoriãta dok zvuåna nepogoda ne bi proãla. Da se smire aveti koje ni u novinskim stupcima nemaju skloniãte. Kakofonija nastala od zguævanih priåa, od obruãavaça prostora, od glasova ýudi. Sve ãto je bilo rasporeðeno u stupcima, sada je sabijeno u smotuýak. Ciåe usamýenici koji svoje poruke ãaýu u bocama novinskih oglasa. Nije mi ih æao, nemam samilosti za spodobe koje bi da izbegnu punoñu koju samo usamýenost pruæa. I kako se samo pretvaraju, uvek su to nekakvi åistunci, ne piju, ne puãe, ne æele avanture, veñ samo ozbiýne veze. Ima li iãta neozbiýnije nego porukom u boci traæiti ozbiýnu vezu? I te æene. Nikad ne poæele alkoholiåare ili avanturiste. Nedavno sam proåitao u ozbiýnom ameriåkom åasopisu, na stranicama sa oglasima, preporuku jednog visokog, plavookog momka na poåetku ãeste decenije. Verujte, Rudi, taj opako laæe, taj mora da je veñ potroãio tu ãestu dekadu. Kakva bestidna laæ, on æeli poznanstvo sa mlaðom æenskom osobom, radi putovaça, uåeça, istraæivaça. Prednost daje Parizu, Kini, Van Gogu, pozoriãtu, Betovenu, dobrovoýnom radu u mirovnim organizacijama, humoru. Kakav meni! Takvih mi nije æao kada im vapaji nestaju u zguævanim novinama koje ñe preñi po staklu. Sad! Da li kaæete nekad: sad? I onda, ãta je sve u tom sad? Koliko stotina aviona uzleñe u tom sad, koliko hiýada ýudi u tom sad trese ud posle mokreça, koliko desetina hiýada æena åupa obrve, stiska nakarminisane usne. Zbog tog “sad” ne mogu da se bavim sobom. I ja vaýda imam pravo na svoje “sad”? Nañi sredinu, kaæeã, Rudi? Ali, u sredini nema niåega. Zato i daju oglase. Kad bi neãto vredeli, kad bi u çima neåega bi-

lo, ne bi preko oglasa traæili poznanstvo. I onda ti niãta drugo ne preostaje sem da mozak isparceliãeã obavezama. Señam se jedne simpatiåne igumanije, upraviteýice manastira, gledao sam je na televiziji kad je stidýivo priznala da od silnih obaveza ne moæe viãe ni da se moli, jer usred molitve poåne da se preispituje da li je dovoýno ugýa obezbedila za zimu, da li ñe imati novca da plati stolara. Ne znate, Rudi, ãta znaåi biti roðen kao intendant. A Bog sve gleda. Da li gleda? Pa gleda, ako ja gledam. Vi, Rudi, ne gledate. I uopãte, ta priåa sa Bogom je sumçiva. On sve vidi. Zaãto mu se uopãte obrañati? Æena koja mi åisti stan, kuva i brine o meni, stigla je preko oglasa. Zovem je Nerina. Razvedena je, bez dece, tek preãla åetrdesetu. Testamentom ñe naslediti moj stan, a do tada zadovoýava sve moje prohteve. Nisam mogao drugaåije nego preko oglasa. Deset dana su preda mnom defilovale æene. Bilo ih je i veoma mladih, studentkiça, obrazovanih i lepih. Pre nego ãto bi otiãle, ostavýale su svoj broj telefona. Oseñao sam se kao vlasnik harema. Na kraju sam se odluåio za Nerinu. Dopada joj se to ime. Da li ste razmiãýali o sluæbi za hendikepirane? Pokretni bordel. To bi bilo unosnije od patronaæe. Beograd je veliki grad. Koliko nepokretnih satira åami po stanovima. Znate, Rudi, oduvek mi se gadio sporazum, onaj preñutni pogled kojim se utvrðuje pareçe, lakoña sa kojom dve nepoznate osobe odlaze u krevet. Kakvo poniæeçe. Upaýeni fitiý, blesak u grudima koji klizne niz stomak u prepone, jeza u stopalima i slepooånicama. Ljubav funkcioniãe drugaåije, greje i kad je neuzvrañena. Poznavao sam devojku koja je od neuzvrañenih ýubavi napravila mit. Bila je pravi kolekcionar, hoñu da kaæem da niãta, baã niãta ne moæe da odoli pred ludilom upornosti. Ludilo budi znatiæeýu, zanosni strah. Ljude najviãe pokreñu kompleksi. Veñina motivacija nije ni iz kakvih plemenitih pobuda, veñ iz najniæih. Åak smo i privremeno dobri iz sumçivih razloga. Ta moja sirotica priãla mi je posle koncerta. Nosila je na sebi ofucanu astragansku bundu, obnaæenog vrata osutog mlade-