Biblioteka
Minut
Kwiga sto pedest prva
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 1
14.11.2011 10:06:31
Ureðuje Predrag Markoviñ
Åedomir Antiñ
Studentska fronda сећање на Студентски протест 1996/1997 – о петнаестогодишњици
Oprema Duãan Ãeviñ
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 2-3
Beograd 2011.
14.11.2011 10:06:37
©„Stubovi kulture”
Успомени на Сању Уну Репац и Ивана Милошевића
Na koricama: Goranka Matiñ: Studentski protest 1996/97.
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 4-5
5 14.11.2011 10:06:37
Француска је током XVII века била поприште великих немира, грађанске и феудалне анархије изазване управом намесништва у време малолетства великог краља Луја XIV. Ти немири, превише дивљи и незрели да би били названи револуцијом, а исувише велики и општи за обичне буне, запамћени су под називом фронда (праћка). Први овакав устанак био је грађански, због чега је назван Париска фронда, а други је водило француско племство, због чега је назван Принчевском фрондом. Професор Стеван Лукачевић упоредио је грађанске и студентске протесте у Србији деведесетих година са фрондом. Године 1996. у Србији су избиле две фронде: народна и студентска.
*** У јесен 1996. напунио сам двадесет две године. Похађао сам трећу годину студија историје на Филозофском факултету Универзитета у 6 VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 6-7
7 14.11.2011 10:06:37
Београду. До тог времена нисам био активан у политици. Ипак, иако крајње подозрив према странкама демократске опозиције, био сам оштар, категоричан и екстреман противник режима Слободана Милошевића. Лишено личних мотива или некаквих опозиционарских породичних традиција, моје неслагање са режимом потицало је из 1990. године. Тада ме је определило самовољно и аутократско понашање Слободана Милошевића и његове партије, мени утолико неразумљивије што је у то време он несумњиво још увек уживао подршку народне већине. Моје противљење режиму појачано је када је 1991. тенковима заустављен деветомартовски народни бунт, а хаос грађанског рата у Хрватској и Босни подстакнут и продубљен од стране режима. Привредни слом из 1993. године и лицемерна политика према Српској Крајини и Републици Српској између 1993. и 1995. учинили су ме непријатељем режима. После ратова, злочина, народног страдања, санкција, беде, слома српског друштва, корупције и опште криминализације, Дејтонски мир и промовисање Слободана Милошевића у миротворца и друга САД на Балкану дубоко су фрустрирали свакога ко се из било ког
разлога противио режиму Слободана Милошевића. Био сам један од стотина хиљада огорчених и непомирљивих противника Милошевићевог режима. Зимски семестар 1996. године затекао је Београдски универзитет у потпуном миру. Независне студентске организације једва да су постојале. Ректор Драгутин Величковић, који је био наметнут Универзитету после протеста 1992. године, глатко је после две године добио нови мандат. Студент проректор и председник Савеза студената били су чланови владајућих партија. Неколико месеци раније, током пролећа 1996. године, једва да се ико супротставио обнови режимског Савеза студената на Филозофском факултету, бастиону студентских протеста 1991. и 1992. године. Савезни и локални избори одржани 3. новембра 1996. били су први избори на које је режим Слободана Милошевића изашао после завршетка рата у Босни. Поред ратног понижења и криминала, пропасти ре формског Аврамовићевог програма и општег не задовољства, режим је успео да наметне изборне услове, осујети потпуно уједињење опозиције и одврати Драгослава Аврамовића од намере да
8
9
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 8-9
14.11.2011 10:06:37
стане на чело опозиционе коалиције. Први круг избора донео је тријумф коалицији СПС, ЈУЛ и Нове демократије. Имали су већину у Већу грађана Савезне скупштине и најбољи изборни резултат од 1990. године. Чак и у Београду, где ће само две недеље касније у другом кругу општинских избора тријумфовати Коалиција Заједно, режимске партије постигле су готово за трећину бољи резултат. Коалиција Заједно, која је од свог настанка, шест месеци раније, пролазила кроз неколико фаза распадања, једва је преживела овај пораз. Ипак, победа у другом кругу била је очекивана. Најавио ју је током лета Зоран Ђинђић, објавивши да се спрема да постане градоначелник Београда, мада је у јавности то очекивање сваким даном деловало све мање извесно. Други круг општинских избора дочекао сам као контролор на једном бирачком месту на Новом Београду. Један мој колега са студија, другар из времена када смо покушавали да осујетимо организовање марионетског Савеза студената, био је члан ДС и кандидат Коалиције Заједно. Сусрет са осталим члановима бирачке комисије указао ми је на трагичну подељеност
тадашње Србије. Председник комисије, зашао у седамдесете године, причао је све време гласања о Сремском фронту. Ту је био и подофицир у пензији, неколико пензионисаних учитељица, унакажени таксиста који је помагао организовање социјалиста у Републици Српској и, наравно, општински чиновник чија је ћерка, власница неколико киосака, седела у суседном бирачком одбору и одбијала да разговара са контролорима из „издајничке десне коалиције“. Током гласања умало сам се потукао са представницима социјалиста у одбору. Мој пријатељ је изгубио изборе. Замало. Радило се о свега четрдесетак гласова. У доњем делу кутије готово сви листићи били су у прилог режимског кандидата – то су преподне гласали новобеоградски пензионери; млађи свет, који је изашао поподне, гласао је већином за опозицију. После избора, разочаран, вратио сам се кући. Председник одбора, бивши партизан, после завршетка гласања поздравио се са мном као што би то учинио после целодневних преговора са непријатељским официром, са којим је успут открио некакву колегијалну блискост. Ударио је петом у пету док смо се руковали, а касније су ми рекли да је после
10
11
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 10-11
14.11.2011 10:06:37
предаје записника отишао у канцеларију ДС да би похвалио моје држање током дана. Око 11 сати увече, мој колега, несуђени новобеоградски одборник, јавио ми је да је у скоро свим београдским општинама победила коалиција Заједно. Ускоро сам заједно са мојим кумом и колегом са студија Владимиром Добросављевићем отишао у град, где се на Тргу Републике већ окупљао свет. Иако је на улици било једва неколико хиљада грађана, весеље се завршило тек око три изјутра: после шетње београдским улицама (преко Славије, поред зграде РТС и Политике), промукло од викања, песме и претњи, мноштво се разишло. Сутрадан је СПС признао изборе, па се чинило да ће победа опозиције у четрдесет од две стотине српских општина остати само још једна велика и празна нада грађана који су желели промене. Победа опозиције у градовима у којима је живело скоро две трећине грађана Србије означила је, међутим, крај монопола који је Милошевићев режим имао када је реч о локалној власти и медијима. Талас одушевљења и успон опозиције властодржац је ускоро покушао да прекине поништавањем избора. Кршење изборне воље грађана било је потпуно и
брутално, неприкривено; оно је вређало народни здрав разум и прецењивало реалну моћ режима. Ипак, грађански протести, који су започели већ 19. новембра, у почетку нису били нарочито посећени. Циљеве и тактику опозиције није било могуће ни наслутити. Такве су биле прилике када је група студената, углавном окупљена око Миодрага Гавриловића, одлучила да покрене Студентски протест. Са њима сам био у контакту управо преко оног колеге кандидата за одборника на Новом Београду, и још једног познаника, који је Гавриловића знао још из Ужица. Гавриловић и његови пријатељи били су повезани са ДС-ом (Гавриловићев отац Слободан био је тада потпредседник ДС и народни посланик). Протест је, међутим, готово истовремено започео на Филолошком факултету и Универзитету уметности. Студенти Филолошког факултета напустили су 22. новембра наставу и скандирали испред зграде факултета, позивајући колеге да им се придруже. На Платоу је и саме организаторе изненадио број окупљених студената, па је, после краћих обраћања преко мегафона, започела прва шетња до Правног факултета. Време је било
12
13
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 12-13
14.11.2011 10:06:37
лоше, очекивања нису била велика, тако да је наставак протеста одређен тек за понедељак 25. новембар. Колико се сећам, поред првог дана Нове 1997. године, био је то једини прекид протеста све до 19. марта 1997. године. На Филолошком факултету протест је организовала група студената у којој су се, поред осталих, налазили Саша Ћирић и Борис Карајичић. На Универзитету уметности протест је организован одвојено, све док се 2. децембра представници тамошња четири факултета нису придружили централној организацији протеста. У прва два дана студентску јавност запљуснули су прогласи иницијативних и организационих одбора, али и појединаца. Са некаквог контејнера Чедомир Јовановић је испред Факултета драмских уметности одржао надахнут говор у ком се позивао на сени српских студената. Зоран Мијатовић, један од шефова Државне безбедности, који ће највећи успон доживети као други човек службе у време владе Зорана Ђинђића, касније је у својој књизи тврдио да су у Служби пратили и подстицали организовање протеста. Иако лепо примљена у нашој јавности, ова тврдња није логична. Пре свега, она вођству
државне безбедности придаје превелику самосталност у односу на режим и Велике силе. Затим, зар је протестом испуњен иједан циљ који би донео непосредну корист онима који су га, наводно, помагали? Напротив, режим је касније радикализован, наводни опозиционари у служби маргинализовани су и смењени, док је каснија транзиција довела до њиховог потпуног уклањања са јавне сцене, па чак и до суђења пред Хашким трибуналом. Дру ги припадник ДБ сведочи, међутим, да су припадници управе Службе, добивши прве извештаје о организовању студената, проценили да неће доћи до протеста, те да се аутор извештаја напио са доушником.
14
15
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 14-15
Од самог почетка, организатори протеста суочили су се са многобројним тешкоћама. Нису се међусобно добро познавали, они који су нешто знали о вођењу политике били су повезани са странкама, па су зато будили подозрење међу многобројним студентима који су били политички, али не и страначки опредељени. Миодраг Гавриловић и Александар Ђукић били су блиски ДС-у. Гавриловић је чак постао и одборник у Ужицу. Зато су убрзо превагу однели
14.11.2011 10:06:38
„умерени“ елементи, а са њима, баш као и ранијих година, режиму наклоњени студенти. Кључну грешку на почетку протеста представљало је сáмо формулисање захтева. Током прве две недеље буне, студенти су једино захтевали да Народна скупштина формира Анкетни одбор „који би утврдио да ли је било неправилности приликом избора“. Злонамерно или грешком, режиму Слободана Милошевића тако је пружена прилика да стави под сумњу нешто што су социјалистички контролори прогласили неспорним када су, после бројања гласова, потписали записнике. Да је режим прихватио ове захтеве, био би изабран анкетни одбор са режимском већином, грађански протест изгубио би залет, студентски би био заустављен, а опозиција, која је скоро годину дана бојкотовала рад републичког парламента, морала би да се врати у скупштинске клупе. Притом, на побуњеним факултетима деловала је већина организација Савеза студената, које су имале сопствене просторије, чији су функционери добијали новац, имали разне привилегије и остваривали известан утицај. Укључивање Студентског града и осталих домова дало би велику предност присталицама
режима међу студентима. Дакле, чини се да је Милошевићев режим могао са великим успехом да осујети студентски протест. То није учинио из једног прилично чудног разлога. Судећи према каснијим потезима његових присталица, изгледа да Милошевић није сматрао да ће грађански и студентски протести бити дугог века, док му се сваки компромис током прва два месеца кризе чинио непотребним и политички исувише скупим. У понедељак, 25. новембра, појавио сам се на Филозофском факултету носећи две стотине копија прогласа који сам написао претходног дана. Позивао сам студенте да устану у одбрану интереса народа и демократије, закључујући да је „глас народа глас Бога“. Тог јутра пред Филозофским факултетом дежурала је група младића суровог изгледа, која је покушавала да растури студентски скуп. Мноштво студената их је углавном игнорисало. Свега неколико нас трудило се да се објасни са њима. Сећам се да су махали некаквим индексима са ДИФ-а и тврдили да их је послао ректор. После краћег довикивања и интервенције из деканата, група насилника се ипак повукла. Када смо се окупили на петом 17
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 16-17
14.11.2011 10:06:38
спрату Филозофског факултета, где се налази Одељење историје, извадио сам из џепа српску заставу. Окупили смо се око ње и пошли низа степенице. Достојно тренутка, али иначе смешно и анахроно, позивали смо студенте које смо сусретали да се окупе око заставе и Устава. Први дани протеста прошли су у недоумицама и бурним расправама студената окупљених у амфитеатрима великих факултета. Рецимо, првобитну одлуку да студенти остану затворени на факултетима (као 1968. и делом 1992.) променило је једнодушно противљење окупљених на Платоу. Временом је амфитеатар Филозофског факултета изгубио политичку важност. Тамо су се већ после недељу дана одржавали повремена предавања и промоције, док је студентска демократија постала у већој мери представничка. Ускоро су на Филозофском и другим факултетима повремено заседали студенти са разних одељења. Њихови представници налазили су се у факултетском Извршном одбору. ИО је одређивао двојицу представника у Главном одбору Студентског протеста. Иницијативни одбор постао је нека врста владе протеста. Испрва је представљао групу покретача протеста, да би
по степено почео да окупља његове вође и представнике великих факултета. Само део Ини цијативног одбора имао је, међутим, извршне функције, док су остали чинили нешто између колективног председништва и сената. Поред тога, постојао је Прес центар Протеста, смештен у тадашњим просторијама Медија центра (Кнез Михаилова 25), као и програмски и разни други центри по факултетима. Ускоро су на Филозофском, Филолошком, ФПН-у, Машинском и Електротехничком факултету почеле свакодневно да излазе студентске новине: „Протест три-буне“, „Глас протеста“, „Платон“... Веровао сам да би моја мисија у протесту могла да буде то да покушам да допринесем остварењу два циља. Пре свега, сматрао сам да никако не смемо да дозволимо две грешке из прошлости: да прихватимо неодређене циљеве надахнуте идеализмом, и да препустимо режиму да од студената и реформиста брани Србију и националне интересе нашег народа. Зато је протест морао да ограничи своје деловање. Могао је да говори о правди, демократији и патриотизму. Све друго, према мом дубоком уверењу, било је не само суштински бесмислено – јер би била изгубљена
18
19
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 18-19
14.11.2011 10:06:38
највећа предност протеста: споразум велике већине студената – већ би протест као и 1992. године изгубио правац и на послетку пропао. Ускоро су ови принципи дошли на велику пробу. Крајем новембра, у Београд је дошао француски интелектуалац и бивши Министар културе Жак Ланг. У сличну посету протесту 1992. године дошао је један други француски интелектуалац, који се заузимао за мир, али и за кажњавање Србије и српског народа. Став протестног одбора Филозофског факултета био је да Ланг не треба да се обрати студентима. Студентски представници веровали су да би се његово обраћање више односило на рат у Босни него на садашњу ситуацију у Србији и само би дало повода поделама у протесту. Борка Павићевић је ипак довела Ланга, који је заустављен на улазу у Филозофски факултет. Неколико дана касније, од овог питања је настао прави политички скандал. Обрад Бади Савић и Филип Давид јавно су захтевали да студенти који су у овоме учествовали буду кажњени. Савић је чак упоредио студенте у протесту са немачким студентима 1933. године. Оправдање које је изнео Данило Вуковић, тадашњи члан Иницијативног одбора
са Филозофског факултета, било је у потпуности формално и тиме суштински необориво. Тврдио је да у време када професорима Београдског универзитета који су чланови странака, као што су рецимо Никола Милошевић или Небојша Попов, није дозвољено да се обраћају студентима, нема разлога да један функционер Социјалистичке партије Француске буде изузетак. Да се Ланг обратио, започела би бескрајна расправа у јавности о томе да ли је међународним ратом против Србије могао да буде спречен рат у Босни. Пошто се није обратио, расправа је усредсређена на питање да ли су студенти националисти и да ли су достојни „европских вредности“. Ускоро је у Нашој Борби објављен чланак о студентима десничарима који „своје колегинице присиљавају да носе народне ношње“. Ова бесмислица инспирисана је једном од студентских акција, када је пред Председништво Србије као представница протеста дошла студенткиња која је симболизовала Србију, и затражила да пред њу изађе Слободан Милошевић, како би му предала со и хлеб. Поред тога, замисао наших клеветника била је да се пред страном публиком побуњени студенти упореде са алжирским
20
21
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 20-21
14.11.2011 10:06:38
интегристима, који су присиљавали тамошње жене да носе зар. Ускоро је у Њујорк Тајмсу освануо текст који је студенте Београдског универзитета приказивао у још лошијем светлу. Тада је на састанак Организационог одбора Филозофског факултета стигла једна млада доценткиња (или је можда била асистенткиња). Утучена и нервозна, као да јој је неко од чланова породице недавно умро, она се обратила одбору и рекла да после текста објављеног у Њујорк Тајмсу протест нема смисла, па га треба прекинути. Док су остали у чуду ћутали, рекао сам јој да америчке дневне новине нису започеле протест, па га не могу ни зауставити. Ову анегдоту записујем зато што је после обарања режима 2000. године велики број таквих особа, пре свега у Београду и Новом Саду, упркос јасно израженој народној вољи, дошао до велике моћи у државним установама и до огромног новца из САД и ЕУ, који је преплавио поједине овдашње невладине организације. Мислим да делом нашег интелектуалног света такав дух није владао од времена Недићеве владе. У то време, представници одељења Филозофског факултета изабрали су ме за члана
Главног одбора Студентског протеста. Нешто раније, Владимир Добросављевић био је ступио у чланство Иницијативног одбора. На првој седници на којој сам учествовао (било је то 3. или 4. децембра), у дужност ми је пало да оправдам став факултета у време доласка Жака Ланга. Мислим да сам у томе имао успеха, пошто ово питање касније није стављано на дневни ред, а моје опаске, и поред затегнуте атмосфере, у два наврата изазвале су смех и снажне аплаузе. Главни одбор Студентског протеста био је занимљива установа. Организован по узору на раније протесте, он је имао форму конвента чије су седнице биле свакодневне. Састао би се сваког дана у шест после подне, а ретко је завршавао са радом пре једанаест сати увече. Чинило га је седамдесет и шесторо чланова, односно по двоје представника сваког факултета или више школе која је била активна у протесту. Према правилима, један члан требало је да буде сталан, а други би се повремено мењао. Сваки факултет имао је један глас, а сви гласови били су равноправни. Било је ту свакаквог света: страначких омладинаца који су се наметнули у амфитеатрима својих факултета, добронамерних девојака и
22
23
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 22-23
14.11.2011 10:06:38
младића који су због неправде ушли у протест и тек почели да се упознају са политиком, дендија и каћиперки из монденог београдског друштва, за које је протест представљао последњу моду, припадника малобројних студентских организација, неколико бивших присталица режима који су увек били неутрални, коначно и гласних троје или четворо присталица екстремне Социјалдемократске уније. Састанцима су присуствовали представници студентског обезбеђења, великим делом гласачи СРС, неким чудом присталице рестаурације монархије. На послетку, ту је било и неколико националиста, гарибалдинских идеалиста залуталих у 20. век. Њих је највише било на Филолошком факултету. Одбором је председавао Александар Ђукић, студент ФПН родом из Ваљева, пријатељ Мише Гавриловића и члан ДС. У првом реду поносно су седели чланови Иницијативног одбора, а међу њима прва медијска звезда протеста, његов портпарол Душан Васиљевић, студент ФПН-а. Ту се после 2. децембра 1996. нашао и Чедомир Јовановић, харизматични студент Факултета драмских уметности. Васиљевићу је читава шарада са успостављањем Главног одбора била
управо смешна. Имао је обичај да се према његовим члановима односи као према новинарима. Упирао је прстом ка њима, одбијао да одговори на поједина питања, уз опаску да су неинтелигентна или бесмислена. О инструкцијама које би му одбор редовно давао није хтео ни да чује. Чедомир Јовановић је вероватно најзанимљивија личност ове студентске политије. У то време имао је већ двадесет и пет година. ФДУ је почео да похађа 1994. године, па је у ово време био студент треће године. Иза себе је имао многобројна и богата искуства: радећи за Тикер и ТВ Политику стекао је сигурност у опхођењу са медијима и познанства са новинарима, па чак и са појединим политичарима, као тинејџер бавио се ватерполом, постигавши запажене успехе, што му је донело упорност и вероватно унапредило његов организациони таленат, док га је време које је провео у војсци и рату учинило оштрим, непомирљивим и на неки начин превише сазрелим за своје године. Поносан и сујетан, он је у односу са другим људима могао имати само присталице и непријатеље, друге као да није ни хтео да познаје. Упознао сам га на Главном одбору, и ту је оставио добар утисак на мене.
24
25
VKMIN151 Antic Studentska fronda.indd 24-25
14.11.2011 10:06:38