Đ‘iblioteka
Minut
Kwiga sto ĂŁesnaesta
Ureðuje Predrag Markoviñ
Oprema Duãan Ãeviñ
Светлана Велмар-Јанковић
Vraåar Dopuweno izdawe
Beograd 2007.
© „Stubovi kulture“, 2007.
Na koricama Hram svetog Save na Vraåaru, detaq unutraãwosti tokom gradwe
ULICA MOLEROVA Jedino Moler, od svih Karaðorðevih vojvoda i od svih Miloãevih ærtava, ima dve senke i dva glasa. Prva mu se mota ulicom koja je çoj i posveñena, Molerovom, ali u promicaçu Vraåarom åesto stigne i do hrama Svetom Savi, sada u gradçi na nekadaãçem Vraåarskom brdu, prostoru gde su åistine neba najpreglednije. Onda se vraña, poãto preðe ulicu ruskog vojskovoðe, marãala Tolbuhina,* opet u Molerovu, na çen poåetak. U razgovoru sa samim sobom peçe se ka Wegoãevoj gde se Molerova, pre desetak godina preseåena naseýem novih kuña, savija i oko tih kuña i oko gustog drveña izmeðu çih, starog i mladog, oko travçaka i kratkih stepeniãta, iskrzanih deåjom igrom. Tu, u tom zakriýenom, nekako prikrivenom predahu od zelenila i svetlosti senka ãapuñe sa liãñem i travama a moæda i sa Koåom Kapetanom, åija ulica dodiruje ovaj mali park sa druge strane. Taj se ãapat, kao nit, uliva u vazduãno i svetlosno predivo pa klizi, preko * U sadaãwe vreme, na poåetku XXI veka, ova se ulica ponovo zove Makenzijeva. (Prim. aut.)
Wegoãeve, daýe Molerovom, sve oãtrije useåenom izmeðu zgrada. Na preseku Molerove i Ulice Proleterskih brigada koja se nekada zvala i Ulica kçegiçe Perside i Krunska,** ãapat kao da se pojaåava u dodiru sa pamñeçem ove ulice, a zatim se Molerova, nekako stisnutija, pustija, izoãtrenih a zatamçenih senki, spuãta ka Bulevaru revolucije i uliva u Bulevar, smraåena, kod åuvene kafane „Domovina”. (Samo kod nas, vaýda, postoje kafane sa takvim imenom.) Druga senka u kasnu noñ ili pred zoru, a nekad i u samo podne ako je crno, tumara od zapuãtene Kule Nebojãe preko Doçogradskog bulevara, kroz Doçi ka Gorçem kalemegdanskom gradu, starim i iskidanim kamenitim stepenicama i zapuãtenom strmom stazom pored crkve Ruæice i obnovýene kapele Svete Petke, sve do Kosturnice vojnika palih u odbrani Beograda u Prvom svetskom ratu. I ona ãapuñe: çen je ãapat taman kao da dopire iz tmina u neistraæenim, zatrpanim lagumima Doçeg grada i rezak kao huj vetrova nad Uãñem Save u Dunav, kao onaj gust preplitaj proãlih vremena sa sa** Sad se opet zove Krunska. (Prim. aut.) 6
daãçim u prostoru oko drevne Dizdareve kule i oko novog, nepotpisanog spomenika Despotu Stefanu, Mitriñevog. Na tom zaravçenom delu Gorçeg grada, izmeðu Dizdareve kule i Pobednika, nad kojim se stiåu i jednaåe, pod oblacima, pod vetrovima, pod nebesima, sva vremena, Molerova senka kruæi, dugo, u molitvi, pa nestaje. Nije åudno ni ãto tu kruæi ni ãto se moli: izgleda da su baã na taj zaravçeni prostor bili izbacili, pre viãe od sto sedamdeset godina, u jedno pre podne prvih dana maja 1816-te, Turci, qudi Maraãlije Ali-paãe leã vojvode Petra Nikolajeviña Molera, udavýenog, vaýda åuvenim svilenim gajtanom, tog jutra. Vojvodino telo bilo je izbaåeno na ýut i vruñ kamen samo u gañama, zadignutih nogavica. Malobrojni srpski æivaý, isteran iz svojih kuña da se uveri u tu smrt i da je posvedoåi, gledao je u muku. A smrt je spojila dva toka Molerovog æivota o kojima ãapñu uporno, evo veñ vekovima, i uzaludno jer ih niko ne åuje, çegove dve senke. Dok promiåe vraåarskim ulicama prva senka vidi sebe kao deåaka Petra od oca Ni7
kole i iz kuñe Neãkoviña u Babinoj Luci, nedaleko od Vaýeva, koji prvi put, u jesen 1787. godine opaæa, sav u åudu, da u çemu u isti åas govore dva razliåita glasa. Tada je bio oktobar, doba izmeðu Mihoýdana i Svetog Luke kad su podneva joã meka od zlatnog ozareça, od paperja ãto lebdi, od crvenkastog liãña ãto se otpuãta bez ãuãça a kad su veåeri sve duæe, mraznije i tamnije, åak i pod ozvezdanim svodom. Prolazili su trenuci ranog popodneva, deåak i çegov otac su bili u dvoriãtu, u poslu, jer se zima bliæila a sasvim se bio primakao i praznik, krsna slava Neãkoviña, Sveti Luka. Znali su da ñe te godine gostiju sigurno biti viãe no ikad, jer ñe dolaziti koliko da åestitaju slavu toliko i da se vide sa deåakovim stricem Ruvimom, sveãtenikom koji je postao haxija. Otkako se pre dve godine vratio, mrãav a sav svetao iznutra, stiãan a sav hitar, sa putovawa do Jerusalima i do Hristovog groba, oko Haxi-Ruvima, arhimandrita u crkvi u Bogovaði, jednako se okupýao svet. Deåak je posmatrao kako se jaki i krupni ýudi, prave ýudine, zbijaju oko mrãavog, joã neostarelog haxije, åije su reåi bile blage od pro8
miãýenosti i gipke od nepopustýivosti i åije se ruke gotovo nikad nisu odvajale od kçiga. U toj jeseni 1787. godine svet je bio uznemiren jer su i vremena bila nemirna: veñ je dva meseca, joã od avgusta, trajao rat izmeðu velike Rusije i velike Turske. Iz tog rata izlazile su, govorio je Haxi Ruvim, za Srbe male nade, velike obaveze i grdne opasnosti, a sve se to moralo iskoristiti. Naroåito male nade. Uveliko se ãaputalo da ñe i austrijska carevina, kao saveznik Rusije, ubrzo u rat i da u tom ratu svakako raåuna na pomoñ Srba. Izgledalo je da se Turcima, najzad, ne piãe dobro i Srbi su æeleli da doprinesu da to pisano ispadne ãto gore. Ni za koga viãe nije bila tajna da Austrija veñ uveliko ãaýe tajno, meðu srpski æivaý juæno od Save, svoje oficire da Srbe uåe modernom ratovaçu i da se Srbi veñ uveliko veæbaju, na skrovitim mestima, udaýenim od drumova. Ali ako su za te pripreme znali svi Srbi, znali su i mnogi Turci: sve su åeãñe çihove åete silazile sa drumova i, opake, iskrsavale gde im se nije bilo nadati. Stoga su se u kuñi Neãkoviña, jednoj od najviðenijih u Babinoj Luci, o Svetom 9
Luki oåekivale mnoge ugledne glave, ne samo iz vaýevske nahije. Trebalo je dogovoriti se o mnogo åemu a striåeva reå je u svim dogovorima bila presudna. Sam stric, Haxi Ruvim, veñ je bio tu: prekjuåe je bio stigao iz Studenice u Bogovaðu a maloåas stupio u Neãkoviña dvoriãte sa kçigom u ruci. Sa çim je stupilo, u isto dvoriãte, i veliko ozareçe. I sad je haxija, na starom stolu ispod oraha (arhetipska slika, reklo bi se danas) dugaåkim i tankim perima pisao po debeloj kçizi, vaýda Jevanðeýu, i crtao po dugaåkom svitku. Deåak je strpýivo pomagao ocu a nestrpýivo åekao da ga stric pozove. I stric ga je pozvao. Pokazao mu je, gotovo zavrãen na razvijenom svitku, crteæ. Hteo je da zna ãta deåak misli o tom crteæu i gledao ga je spokojno, nimalo ispitivaåki. Nije to bilo sluåajno: posledçe dve godine, otkako se Haxi Ruvim bio vratio iz haxiluka, deåak se, po striåevom nalogu, u crkvi u Dokmiru, nepun sat hoda od Neãkoviña kuña, uåio ne samo pisaçu i åitaçu, nego i ikonopisaçu, malaçu i krstorezaçu. Bio je najboýi meðu malobrojnim uåenicima i stric se tome vrlo radovao. I 10
sam ga je poduåavao, åim bi naãao vremena. Zato ga je sad i pitao za miãýeçe o svom crteæu a deåak je gledao i ñutao, zadivýen. Linije haxijinog crteæa, oseñao je, bile su tako jasne i tako tanane da je nacrtani manastir izgledao ne samo poznat, nego i osvetýen. On tako nikad neñe umeti da crta, ma koliko uåio. – Hoñeã, umeñeã i boýe – rekao je stric hvatajuñi deåakovu misao i gledajuñi mu pravo u srce. – A pogaðaã li koji je ovo manastir? – Studenica nije, video sam je nacrtanu. Video sam tvoje izobraæenije Studenice. – Imaã pravo, nije Studenica. Ovo je Kruãedol na Fruãkoj Gori. Tamo ñemo uskoro. Onda se zaåuo oåev glas: traæio je od haxije da joã ne odvodi deåaka koji je ionako viãe u Dokmiru nego kod kuñe. Osim toga, idu teãka vremena i deåak se mora uåiti i puãci, ne samo krstorezaçu. Stric se sloæio, zamiãýen. Istovremeno je na crteæu ispisivao, åitko, izduæeno, prvo slovo svoga potpisa: H od Haxi Ruvim. – Mora se puãci uåiti, i to odmah – saglasio se pa pogledao u deåaka sa nekom hi11
trom vatrom u oåima. – Ali ovo ti dete moæe i viãe, Nikola. I uåiti moæe, i pisati, i malati, i tuñi se. Je li tako, sine? U tom je åasu deåak osetio, pamti to senka i te kako, gledajuñi striåevu spretnu i tajanstvenu ruku kako ispisuje slova dok prvi oktobarski sumrak pada po gomilicama liãña u uglovima dvoriãta a otac tone u teæak muk, da se u sebi kida taåno po polovini: jedna se polovina sva odazivala ocu, obeñavala posluãnost; druga je ostajala uz strica, spremna da uvreba svaki çegov pokret, pogodi izgovorene i neizgovorene reåi, upije sjaj koji je lebdeo oko haxije. Glasom kojim je, razaznavao je to sav u åudu, govorila prva polovina, odgovarao je ocu; glasom kojim je govorila druga, ñutao je uz strica. Otada, ta mu je udvojenost ostala i, u nedeýama koje su usledile i pribliæavale 1787. godinu kraju, samo se pojaåavala. Uprkos zimi koja je bila stegla Srbi su, i pre no ãto je Austrija zvaniåno objavila rat Turskoj, nezvaniåno poåeli da ratuju na austrijskoj strani. Turci su odgovorili odmah, i to odmazdama: poåele su paýevine, naroåito manastira, i seåe, naroåito sveãtenika. Ako je hteo i daýe da bude od pomoñi 12
svom narodu, Haxi Ruvim je morao da spasava glavu. Da bi je spasao on se, u jednu ledenu i crnu januarsku noñ, vetrovitu, godine 1788. prebacio preko zaleðene Save, na putu za Zemun pa, posle, u manastir Kruãedol. Sa sobom je bio poveo i deåaka, svog sinovca, Petra. Poletan ãto putuje sa stricem u drukåiji svet deåak je, u isti mah, u sebi nosio i tegobu: otac i braña bili su ostali tamo, u Srbiji, u opasnostima. Uz to, kad su haxija i deåak kretali na put otac se nimalo nije protivio, naprotiv, kao da je æeleo da ãto pre poðu kako bi ãto pre i stigli. – Bog vas åuvao – rekao je, mirno. Ali, ispod tog mira deåak je åuo neãto kao prolom nevidýive pukotine. I opet ga je åuo, taj prolom, ali kao udaýeni jek, u trenutku kad je ispred sebe, na fruãkogorskoj skrovitoj zaravni, u preåistom snegu i zakloçen debelim drvetima, ugledao svetao manastir, onaj sa Haxi-Ruvimovog crteæa, Kruãedol. Radost koja ga je rasvetýavala meãala se sa tugom koja ga je smraåivala i haxija mu je opet pogledao pravo u srce. – Tvoje je da sad uåiã i da pamtiã. A i çih ñemo odande prevesti. 13
Poåeo je da uåi i da pamti. Prvo je uåio u Kruãedolu, uz strica i uz æivopise Georgija Stojanoviña i Jova Vasiýeviña. Ali haxija je hteo za çega, kako je govorio, pravog uåiteýa. Tako se deåak naãao u slikarskoj ãkoli majstora Stefana Gavriloviña, u Sremskim Karlovcima. Kod majstora Gavriloviña crtalo se finim perima i tankim åetkicama a malalo finim farbama dobivenim iz Zemuna ili iz Budima, åak i iz Vijene ili Trijesta. Rezalo se i u finom drvetu, naroåitim dletima i iglama. Gospodin Stefan Gavriloviñ je uåio svog darovitog uåenika kako se vidýivim oznaåava ono ãto je nevidýivo, odnosno kojim se sve znacima sveto i veåno objavýuje u svetovnom i prolaznom i kako se ti znaci mogu predstavýati. Mladi Petar je brzinom koja je åudila sve osim çegovog strica, Haxi-Ruvima, savlaðivao veãtinu kojom se postiæe, lakim namazima, prozraånost plave a, debýim, gustina zlatne ili oker boje. Ipak je joã, iako ih je sve boýe upoznavao, viãe nego znaåeçima boja i çihovih tonova bio ponesen znaåeçem åiste linije u crteæu. Majstor Stefan mu je tumaåio i govor pokreta predstavýenih svetih likova i fi14
gura na ikonama i smisao odnosa meðu çima: tako se jedan, joã u Dokmiru prisno nasluñeni svet, sav od åudesnih znakova i znaåeça, sve potpunije otvarao ovom mladiñu joã krhkog, deåaåkog tela. Ali ono ãto je mladi Petar iznad svega voleo tih godina provedenih u majstorskoj radionici gospodina Stefana, bilo je da svoje slobodno vreme æivi u Sabornoj crkvi tu, u Sremskim Karlovcima. Nedeýe i mesece je prestajao pred ikonostasom u toj crkvi koju su, znao je, radile dve nadahnute ruke: Teodora Kraåuna i Jakova Orfelina.1 Postepeno je nauåio da ih razlikuje kao ãto je postepeno sve veñu prednost davao Kraåunovoj ruci. U redu prestonih ikona naroåito su ga privlaåile Kraåunova Presveta Bogorodica i Roðeçe Svetog Jovana, ali ono ãto ga je uistinu opåiçavalo bio je govor ruku Spasiteýevih ne samo u Hristosu i Samarjanki, Hristosu kod Marte i Marije nego, i to naroåito, u malim ikonama kao ãto su Praçe nogu i Tajna veåera. Tajanstvene a ipak jasne, od onoga i od ovoga sveta, Ruke Spasiteýeve Videti: Dejan Medakoviñ, Srpska umetnost u XVI II veku, SKZ, kolo LXXIII, kçiga 486, Beograd 1980, 90–1/3 i 105–112.
1
15
kako ih je Kraåun naslikao, prelepe i nikad bezbriæne, dobre i opomiçuñe kad se pruæaju pred zlom koje nailazi, smirene pred dubinama izdaje u åoveku, svetle u radosti Preobraæeça i Uskrsnuña, govorile su deåaku o vrednosti tegoba u æivotu, o svetlosti i sjaju smrti. Dok je svojom unutarçoãñu primao taj govor neki se neznani spokoj åaurio u çemu i neka nova snaga. Nije ih joã poznavao, moæda ih nije bio ni svestan, ali je mnogo maçe strepeo. A nedeýom, kad bi odlazio u Kruãedol ili, kasnije, u Veliku Remetu, zaticao je strica u radu: Haxi Ruvim je urezivao, veñ mesecima, u naroåito pripremýeno, istaçeno drvo predviðeno za korice Jevanðeýu, niz novozavetnih scena.2 Pogledao bi u mladiña pogledom koji je dolazio iz daýina ali je Petar oseñao da ga haxija vidi i da nije nezadovoýan onim ãto vidi. A mladiñ je, opet, bio oåaran sve tananijim linijamaurezima u Haxi-Ruvimovom duborezu, åudesnoj åipki od svetih lica i ruku na dvadeset 2 Videti: Branko Vujoviñ, Umetnost obnovýene Srbi-
je, Prosveta / Republiåki zavod za zaãtitu spomenika kulture, Beograd 1986, 340.
16
i osam jevanðeoskih prizora, u kojoj je svaki rez imao svoje znaåeçe a bio, pri tom, deo bezmerne celine. Tako je uåio. A ãta je pamtio? Najviãe lica izbeglica iz Srbije, sva u nekom gråu, i çihova tela odjednom povijena åim preðu Savu, i çihov hod iz kojeg otiåe odluånost, i çihov govor bez snage. Poåetkom 1788. godine Austrija i Turska jesu zaratile ali je Austrija ratovala nekako mlitavo kao da oåekuje da Srbi, preteæno onaj æivaý juæno od Save, onaj u frajkoru i uz Koåu Kapetana, ratuju æestoko i æilavo. Oni su, dabome, tako i åinili, tutçala je Koåina krajina, tukao se ludi Kapetan. Na taj naåin je carska Austrija bila u ratu sa Otomanskom imperijom a ratovali su, u stvari, Srbi, pa su oni najviãe i stradali. Turci se nisu svetili toliko neprijateýima Austrijancima koliko svojoj raji Srbima koji su stali pod austrijsku zastavu i ratovali sa austrijskim naoruæaçem, dakle narodu koji je davao ove ratnike. Otuda je opet nastajao onaj prizor koji je gotovo arhetipski u srpskom trajaçu kroz istoriju; po Srbiji su ponovo goreli sela, crkve, manastiri i ýudi. 17
Talog tuðih patçi i smrti mladi je Petar ugledao na åelu svog oca kad je i on, najzad, prebegao iz Srbije u Austriju, iz Babine Luke u Progar. To lice çegovog oca bilo se sasvim izmenilo: istroãeno, posivelo, silno ostarelo. – Opet ñe nas izdati, Ruvime – rekao je Nikola Neãkoviñ svome bratu haxiji koji je bio stigao iz Velike Remete u Progar, da se vide. – Sad kad je stari car umro mladi ima svoje i drukåije raåune: pomiriñe se sa Turcima, izdañe nas pa su Srbi opet xabe ginuli. Haxija se s tim sloæio, odmah. Joã se bojao da je u pitaçu, moæda, novo veliko iskuãeçe nameçeno Srbima poãto su svi izgledi kazivali da im ni moñna ruska carevina neñe sad biti od velike pomoñi, jer neñe hteti da bude, drugi su joj interesi.3 Pamtio je izraz oåevog lica dok je haxija govorio. U stvari, kao da je bio prepoznao taj izraz: nije li sliåan trag proziraça sudbinskog ponora saåuvao Teodor Kraåun na licu Svetiteýa koji, sklopýenih ruku, na Videti: Pavle S. Stevanoviñ, Haxi Ruvim Neãkoviñ, Glasnik SPC, god XXXV, broj 7, 8, 9, juliseptembar 1954, 114. i 115. 3
18
Tajnoj veåeri veñ åuje, u strahovitoj tiãini, pribliæavaçe Judine izdaje? Senki se priåiçava da se, baã u tom åasu, mladi Petar odluåio da se od sad zove po ocu, Nikolajeviñ. Pamtio je joã jedno oåevo lice: ono smireno i podmlaðeno u veånom spokoju, nekoliko meseci kasnije, krajem 1789. Od onog oktobarskog ranog popodneva u Neãkoviña dvoriãtu pred Svetog Luku, kad su otac i stric bili uz çega, dvanaestogodiãçeg deåaka, tako isti i toliko razliåiti meðu sobom, bilo je proãlo samo dve godine, a koliko se mnogo od æivota dogodilo za to malo vremena, koliko snage oteklo. Deåak viãe nije bio deåak iako joã nije bio ni mladiñ, bio je åovek od åetrnaest godina. Pred smrt, otac je Petrovu ruku stavio u Ruvimovu. – Strica sluãaj a koliko ga voliã, znam. Sav si çegov. Da li sav? Ako je mladi Petar Nikolajeviñ to veñ nasluñivao, sad je imao i da sazna: malo se ãta dogaða prema pretpostavkama ýudskoga uma. Naime, posle smrti Nikole Neãkoviña mislio je da ñe oåev glas u çemu oslabiti ali ni19
je bilo tako, naprotiv, sve se jaåe åuo. Dok je bio u æivotu i dok su bivali zajedno, malo je razgovarao sa ocem; sad, otkako je otac bio u smrti, razgovarao je mnogo. Sa stricem je govorio sve maçe iako ga je razumeo sve dubýe. Meðu çima reåi kao da su bile suviãne jer su se oni razumevali ne samo pogledom nego i istom primisli. To çihovo razumevaçe u ñutçi bilo se joã zgusnulo otkako su se obojica, haxija i çegov sinovac, krstorezac i çegov uåenik, vratili u Srbiju nekoliko nedeýa poãto su u Sviãtovu, avgusta 1791, Austrija i Turska sklopile mir. Koåina Krajina bila je satrta, a prevareni kapetan mrtav. Stigli su u prozraåan poåetak meseca septembra i zatekli iznurene ýude, neobraðene çive, razorene crkve. – Doãao je åas – govorio je Haxi Ruvim narodu okupýenom oko ruãevina manastira u Bogovaði polovinom septembra 1791, bio je veliki praznik, Krstovdan, mlada je jesen mirisala na bosiýak i na prozraånost nestajaça – koji se mora iskoristiti jer ne znamo hoñe li potrajati. U ovaj se mah turskih najezdi viãe ne treba plaãiti: ako je rat izmeðu Turske 20
i Austrije, u koji smo se toliko pouzdavali, Srbima doneo samo nevoýu i jad, moæda ñe nedavno sklopýeni mir doneti neki boýitak, baã zato ãto se u to viãe ne uzdamo. Vidite, kako piãu i novosadske i beåke novine, po ålanu 12. Ugovora o miru u Sviãtovu, Austrija je åvrsto obezbedila kod Porte za srpski æivaý juæno od Save, dakle za turske podanike, raju, nas, ne samo pravo na slobodnu trgovinu sa severnim prekosavskim krajevima i na æivot kakav je voðen pre ovog rata, nego i pravo, ãto je najvaænije, na ispovedaçe naãe, hriãñanske i pravoslavne vere, i na obnovu sruãenih crkava i podizaçe novih. Sva ñe ova srpska prava Porta imati da potvrdi i svojim fermanima pa se stoga u mnogom poslu koji nas åeka ne sme izgubiti ni åas. I nije se izgubio. Sa svojim uåenicima meðu kojima mu je mladi Petar svakako bio ne samo najboýi nego i najbliæi, Haxi Ruvim je uspeo da podigne na noge ceo vaýevski kraj. Obnavýali su i zidali crkve i u Bogovaði, i u Dokmiru, i u Rabrovici, i u Stepaçi, i u Ñelijama i joã mnogo gde. Ono ãto je Haxi Ruvim zahtevao i od sebe i od svojih uåenika bilo je neobiåno: da rade bez predaha ali sa najve21
ñim strpýeçem, bez ikakve æurbe; da vreme ãto otkucava pamte tako ãto ñe svaki çegov otkucaj ispuçavati radom kao sitnim vezom. U poåetku gotovo uvek uz strica, Petar Nikolajeviñ je radio mnogo i sve boýe. Gledajuñi æivopise koje su oblikovali potezi çegove ruke, Haxi Ruvim viãe nije nimalo sumçao: u poåetku nedovoýno sigurna jer nedovoýno iskusna i premlada, ruka çegovog sinovca bila je noãena osobenim darom. Joã ni dvadesetogodiãçak kad je poåeo da mala, u godinama 1792. i 1793, æivopise u crkvama vaýevskog kraja, ovaj je mladiñ, video je haxija, bio boýi i nadahnutiji ne samo od drugih çegovih uåenika, nego i od onih starijih æivopisaca, dokmirskih recimo, kod kojih je i on sam, Ruvim, tada se joã zvao Rafailo, uåio. Znaça koja je majstor iz Sremskih Karlovaca, Stefan Gavriloviñ, prenosio svome ðaku iz Srbije, bila su pala na plodno tle, jer je ðak bio od onih koji umeju i da vide i da osete: sad su nicala i izrastala, obogañena duhovnoãñu mladoga Petra i trebalo je samo podsticati çihovo sazrevaçe. 4 Videti:
Branko Vujoviñ, navedeno delo, 112.
22
Znaci toga sazrevaça mogu se danas, kaæu poznavaoci, slediti na delovima starog ikonostasa crkve u Rabrovici, u Divcima. Ti su delovi ostali unekoliko saåuvani pravim åudom: pustoãeça koja ñe u zapadnoj Srbiji donositi neminovnost istorijskih zbivaça XIX i XX veka nisu, razumýivo, mimoiãla ni jednu crkvu, pa ni rabroviåku, ali je stari ikonostas odolevao. Smatra se da je dve saåuvane prestone ikone sa ovog ikonostasa Bogorodicu sa detetom i Isusa Hrista kao i trodelnu ikonu sa Vaskrseçem, Vavedeçem i Blagovestima, iako su ostale nepotpisane, nesumçivo radio Petar Nikolajeviñ: prozraånost kolorita, a to je osobenost i çegovih kasnijih radova, i ovde je veñ sasvim prepoznatýiva4 kao i jednostavnost slikarskog izraza vidýiva i u svedenosti osnovnih boja i u kompoziciji ikona. Uz to, o Molerovom autorstvu moæe da svedoåi i podatak sasvim druge vrste: ostalo je, naime, zapisano da je crkva u Rabrovici obnovýena koliko nastojaçem obor-kneza Alekse Nenadoviña toliko, ako ne i viãe, arhimandrita Haxi-Ruvima Neãkoviña i da je krajem leta 1795. trebalo joã æivopisati ikonostas. 23