Jun 2015. godine, broj 2
Евхаристија (За живот света) У овоме свету Христос је био одбачен. Свет га је одбацио и убио, али је у том убиству умро и сам, с обзиром да је изгубио последњу могућност да постане оно ради чега га је Бог и створио, тј. рај. И премда људи продужавају да „верују у прогрес“, у могућност бескрајног побољшања живота, у „боље сутра“, одбацивање Христа је значило крај света – то значи да је Крст (страдање) неминовност наших живота. Често се ипак стиче утисак да хришћанство наводно проповеда да је довољно да људи зажеле и учине напор те ће Крст и распеће нестати сами од себе. Хришћани лако заборављају да је њихова вера пре свега стајање крај Крста. Свет је, осудивши Христа на Крст заправо осудио самога себе. Стога смо ми као хришћани пре свега сведоци краја сваке природне радости, краја „задовољства“ светом и собом, краја живота као „потере за срећом“. И премда сувише често заборављамо на Крст ми знамо да је у свету у коме је умро Христос „природном животу“ дошао крај. Па ипак, од самог почетка, хришћанство је било благовест радости, једине могуће радости у „овом свету“. После Крста је постала немогућа „природна радост“. Па ипак, у дубини те немогућности, на самом дну те таме, хришћанство је наговестило и даровало нову радост и том радошћу је шачица апостола преобратила свет. Од свих оптужби против хришћанства најстрашнија припада Ничеу који је рекао да хришћанима недостаје радости. Јеванђеље започиње речима: Не бојте се, јер вам ево јављам радост велику (Лк 2, 10), а
1
радошћу великом(Лк 24, 52). Та радост се, међутим, не препушта ни анализи ни одредбама. У радост се улази: Уђи у радост господара својега (Мт 25, 21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост изузев свештенодејства које је од самога почетка Цркве било и њен извор и њено испуњење, тј. само тајинство радости. То свештенодејство јесте Евхаристија, Божанствена Литургија. Евхаристија је улажење Цркве у радост господара свога. Ући у ту радост и сведочити је у „овом свету“ јесте прва и основна делатност Цркве, извор свих осталих њених служења. Литургија је у том смислу узлазак Цркве на небо где царује радост. То усхођење започиње када верујући недељом излазе из својих кућа како би се сабрали у Цркви. Међутим, верни се не сабирају само да би се „заједно помолили“, насладили лепотом службе и добили помоћ и утеху. Њих у Цркву зове и окупља сам Христос: Он их сабира ради учешћа у његовом служењу, у његовој жртви. Верни се сабирају ради учешћа у тој жртви, тј. да би принели себе и свој живот и читав свет на жртву Богу. Та жртва, тај одлазак верних на Литургију и усхођење у небеску отаџбину је наша најбоља проповед светлости Царства овоме свету. Хришћани првих векова су одлазактамо, у Цркву, на Литургију, доживљавали као погружење у Царство Божије. Када су се после тог усхођења враћали у свет, на њиховим лицима се одражавала светлост, радост и мир Царства, услед чега су истински постајали његови сведоци. Они свету нису носили „програме“ и „теорије“. Па ипак, ма где долазили, посвуда је расла „велика радост“, разгоревала се вера, преображавао се живот и немогуће је постајало могуће. И на питање: „Од куда та светлост и где је извор те радости“, они су знали шта да одговоре и где да доведу људе…Да ли ми, хришћан и данашњице, имамо тај осећај дакада се налазимо на Литургији да смо тада у једноокупљени предпрестолом у ЦарствуБожијем? Услед тог осећаја да на Литургији окушамо Царство Божије Црква се труди да све испуни једном духовном красотом – предивне светле одежде, умилно појање, дивни ликови светих који нас гледају са иконостаса и са зидова Цркве – јер се кроз ту духовну лепоту изражава једно искуство радости нас који у Литургији треба да се сусретнемо са васкрслим
2
Господом. Када у очекивању вољене особе прекривамо сто празничним покривачем и украшавамо га цвећем, ми смо на то покретани љубављу. А Црква и јесте љубав, очекивање, радост сусрета који се ближи, или (како то назива богослужење) – небо на земљи. Она је радост новостеченог детињства. Она је слободна и детиња радост која једина може да преобрази живот. И све док буду волели Царство Божије, хришћани ће своју љубав изражавати кроз уметност и лепоту. И свештеник тог тајинства радости служиће у лепој одежди стога што је обучен у славу Царства Божијег. У Литургији ми смо покривени славом Божијом. Имајмо увек на уму да одлазећи на Литургију идемо у сретање нашем вољеном Господу (отуда и стари лепи обичај у нашем народу да се облачи најлепше одело кад се иде на Литургију). Евхаристија је у том смислу и тајинство љубави. Зато на Литургији свештеник и возглашава Горе имајмо срца и љубимо једни друге. Притом то није само наша људска љубав која је увек непотпуна и недовољна већ је то љубав Христова којом живи Црква. То је љубав наша према Богу, али и према онима који су крај нас и који су исто тако окупљени око Свете Чаше на Литургији. Премда је стварност таква да махом не познајемо људе који су поред нас на Литургији, Литургија нас поменутим позивима свештеника подстиче да то променимо. У другом треба да видимо сестру и брата који је исто тако вољен од стране Господа као што сам то и ја. У једном тренутку свештеник возглашава „Заблагодаримо Господу“ и започиње благодарење над Часним Даровима који се по вери и исповедању наше Цркве претварају у Тело и Крв Христову. И пошто човек стоји пред Престолом Божијим, пошто је испуњено све што му је Господ дао да испуни, пошто су опроштени греси, и пошто је засијала радост, остаје само благодарење и ништа више. По православном схватању Литургија се врши благодарењем будући да оно чини суштину неба – када наступи вечно Царство Христово оно ће бити испуњено вечном захвалношћу нас који смо спасени. Јер захваљивање је плод љубави. Узмите једите, ово је Тело моје... пијте из ње сви, ово је Крв моја... На овоме ми благодаримо Господу, на томе што је из своје неизмерне љубави даровао нама свога Сина, који је
3
својом смрћу, и својим Васкрсењем, отворио за нас врата раја. Даровао нам је све што је могао да нам дарује. Ми хришћани управо примајући Тело и Крв Господњу исповедамо веру у то да нас Бог воли. Причешћујући се ми показујемо да смо захвални синови и кћери Оца нашег небеског, јер је Причешће дар који нам се дарује. Тужно је што данас многи хришћани, изговарајући се својом недостојношћу, одбијају да прихвате дар Очев. То је дар љубави његове а наше прихватање би требало да буде пројава наше љубави према њему. Нико никада није био достојан причешћа и нико га никада није заслужио, није био готов за њега. „ Један је свет, само један Господ Христос.“ Причешће је дар Божије љубави и старање о нама... Стога права припрема за причешћивање није „провера своје спремности“ него схватање сопствене неприпремљености. Причешће се прима у смирењу и послушању, и што је главно – у простоти срца. „Пошто хоћеш да живиш у мени, ја се усуђујем да приступим“ – то је наш одговор Христу на његов позив. Неопходна је само наша љубав и све ће нам бити даровано. Александар Шмеман
3