List parohije pri hramu Svetog Save u Kraqevu, Jul 2015. godine, List broj 4. Izlazi po blagoslovu Wegovog Preosve{tenstva Episkopa `i~kog Gospodina Justina
Молитвом смо јачи од трагедије и депресије У времену када се много говори о кризи материјалној, потребно је сетити се и кризе духовне. Заблуде врачања, бављења јогом као простором испражњеним од благодати Божије, оговарања, депресија и многе друге неприличности, само су привиди замене онога најпотребнијег човеку. То је молитва. У наредним редовима изнете су мисли старца Софронија, светогорског монаха који је послат да сведочи Господа Исуса Христа у Енглеској (упокојио се у Господу 1993. године). „У Христу смо добили откривење о непролазној вредности човека. Ми га љубимо као свој сопствени живот. На моменте успевамо да видимо непроцењиву лепоту овог образа Свевишњег Бога. Посматрајући ово драгоцено биће у његовом паду, срце се природно жалости и тражи начина да спасе љубљене, јер је Господ на нас излио благодат да знамо Његов пут. Реч проповеди у цркви често пада или поред друма, или у трње, или на камена места, и душа се у молитви обраћа Ономе ко је створио човека. Уверавамо се да ни Бог не жели да наруши слободу самоопредељења људи. Од напора да молитвом превладамо окамењена срца бића која волимо, душа сасвим реално осећа како стоји пред видом смрти. Ово је стање слично 1
болу матере која у рукама држи дететнце, плод своје утробе, на самрти. Осећање безизлаза, неизбежне пропасти, гута свако друго осећање, и душа онога ко се моли ''умире'' са онима за које се молимо. Јединородни Син Очев је из наше руке примио смрт. Он је умро на крсту поневши у Себи и нашу погибао кроз Своју љубав до краја. Али, Бог Га је подигао из мртвих. То је обећано и свима који буду веровали у Њега, у Христа Бога. Положај нас људи је сложенији: ми још нисмо до краја слободни од греха, то јест носимо у себи своју сопствену смрт. Ми не умиремо брзо у молитви за своју браћу и за свет уопште. Али и ми реално у духу живимо њихову смрт: а доћи ће и дани када ћемо телесно умрети. Христос је Својом смрћу поразио смрт Адама и његових потомака. У томе је залог нашег васкрсења. Молитва за свет је једна од најмучнијих и најбезизлазнијих у том смислу што наш дух никада у потпуности не достиже њен циљ. Молећи се за самог себе, у дубини свог срца човек може осетити изливање тихе љубави и мира. Такво стање се задржава неко време. Али при молитви за свет, чак и при најтоплијој и дуготрајнијој, душа ускоро постаје свесна како тешки облак злобе наставља да виси над земљом: сувише је много људи који су више заволели таму (мржње) неголи светлост љубави Божије. И чудно је и болно: свет у својој маси не прихвата Дух Божији, па се молитва враћа молитвенику не само са осећањем неуспеха, него и са умноженом тугом. Али то је, свакако, нетачно осећање. Да, није се десила тражена промена духовне атмосфере васељене, али кад не би било таквих молитвеника, онда би се власт таме проширила са још већом динамиком. Они који још нису имали описано искуство, ипак ће ме разумети, само ако су се молили за свет или за поједине драге људе. Срце при таквој молитви, ако је довољно озбиљна, тј. надахнута Богом, често и после краћег времена може да проникне у живот онога или оних за које 2
се молило, тако да стиче знање шта се са њима дешава. То је или радост и мир, или узнемиреност и туга, понекад ужасни мрак пакла и њему слично зло. Молитвеник осећа ова стања као своја сопствена. И то је својеврсна аберација: у стварности кроз молитву душа види-живи-стапа се са онима за које се молимо. Ако се при том деси промена осећања- од мучнога на радосно или на смирено- то је онда сигуран знак да је наша молитва била услишена: болесник ће се поправити, очајнику ће бити дата нада, невоља која прети ће проћи и томе слично. Управо такво животно општење са људима и чак са светом уопште, својствено је правој молитви. Проницање у то што се збива у свету може ићи до размера које измичу сваком одређењу. Живот духа који се моли може, а и дужан је, да стекне козмичке димензије које од нас захтевају Христове јеванђелске заповести. Човек постаје заиста универзалан: не у смислу философског синкретизма, него по обиму и размерама захвата у реално биће; по приближавању последњим границама могућег живог искуства у духу. Искуство трагизма земаљских судбина је неопходно. Оно показује где су границе наших телесних дарова уколико у затворени за сарадњу са Богом. Нормално је да се после краха свих наших напора и мука човек отвори за нове хоризонте, сада већ другог света, неизмерно вишег. Тада уместо ''фаталног краја'' многих генија човечанства, може да наступи благотворни почетак, који се може јавити као Светлост Васкрсења, као улазак у непролазан свет, где нема места трагедији, јер царује беспочетна вечност. Наше сопствено искуство нас доводи до констатације чињенице да је човечанство у својој великој већини све до данашњег дана недорасло до јеванђелског хришћанства. Одричући се Христа као Вечног Човека и пре свега као Истинитог Бога, под било каквим изговором и у било каквој форми, људи губе Светлост беспочетног Царства и славу богосиновства. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си 3
ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн 17, 24). Они који су додирнули свети пламен љубави Духа умом пребивају у Царству Његовом (тј. Духа), мучећи се жудњом да постану Његови достојни синови. Деловањем Светог Духа који од Оца исходи, савлађује се грех одбијања Очеве љубави која нам је јављена кроз Сина. Осетивши Христа као Бога- Спаситеља, ми духом прекорачујемо границе времена и простора; улазимо у онај облик бића на који се не може применити појам ''трагедије''.“ (Извод из књиге: О молитви).
RASPORED BOGOSLU@EWA
4