Jun 2015. godine, broj 5
Izlazi po blagoslovu Wegovog Preosve{tenstva Episkopa `i~kog Gospodina Justina
О савршенству хришћанства и несавршености хришћана „Људи нашег времена, који су се далеко удаљили од хришћанства, често мисле да би Црква требала да се састоји од људи савршених, од светих, и осуђују Цркву због тога што у њој има толико људи грешних, несавршених, толико лоших хришћана. Међутим, то је неразумевање природе Цркве, одсуство свести о њеној суштини. Црква и постоји првенствено због грешника, због несавршених, због оних који страдају. Црква свагда силази у грешни свет и делује међу стихијама света, потонулим у грех. Црква- је небеска по свом постанку и вечна по својој основи, али она делује на земљи и у времену, она не остаје на висинама, далеко од грешног света, који се грчи у мукама, она би пре свега требало да помогне томе свету, да га спаси ради вечног живота, да га уздигне до неба. Суштина хришћанства почива у сједињењу вечности и времена, неба и земље, божанственог и човечијег, а не у одвајању од времена, од земље, од човечијег. Временско, човечије не би требало да буде порицано и одбачено, већ просветљено и преображено. У првим вековима хришћанства постојао је секташки покрет у Цркви- такозвани монтанизам, који је тврдио да се Црква састоји искључиво од савршених, и захтевао је да се из Цркве избаце грешници и несавршени. Црква је за монтанисте била 1
заједница људи, који су добили посебне дарове Духа Светога. На тај начин је велики део грешног хришћанског човечанства био изван Цркве. Истинска црквена свест је осудила монтанизам и утврдила схватање Цркве, као Цркве која спасава грешнике. Свети су бедем и ослонац Цркве, али не састоји се Црква само од њих, њој припада човечанство у свим степенима савршенства, човечанство које се спасава од грехова. Црква на земљи је Црква ратоборна, која се бори са злом и грехом, али још није прослављена. Христос је и сам био са митарима и грешницима и Њега су за то осудили фарисеји. И Црква Христова би требало да буде слична Христу, она не може да буде само са чистима и савршенима, она би пре свега требало да буде са онима који страдају. Хришћанство, које прихвата само чисте и савршене, било би фарисејско хришћанство. Састрадалништво, снисходљивост, милосрђе према ближњима са свим њиховим греховима и несавршеностима, дело је хришћанске љубави, захтев је хришћанског савршенства. Осуђивање хришћанства за ону земљску прљавштину, која се прилепила за Цркву у њеном историјском путу, јесте фарисејство. Тешко да су и сами осуђивачи баш тако чисти и савршени. Монтанизам је пример лажног максимализма у хришћанству. Али, максимализам такве врсте открива своју нехришћанску природу, он је свагда недостатак љубави и духовна гордост, он је лажни морализам. Лаж максимализма се састоји у томе што не поставите максималне захтеве себи, него другим људима. Ви осуђујете друге људе зато што нису остварили максималну чистоту савршенства и светости, а сами пак ту максималну чистоту савршенства и светости и не мислите да остварујете. Они који су уистину достизали максимално савршенство и светост, обично нису осуђивали друге. Свети су врло снисходљиви према људима. Максималне захтеве је неопходно поставити превасходно себи, а не другима. 2
Максимални захтеви према другима обично су лицемерје и фарисејство. Хришћанство је религија љубави и у себи сједињује суровост, строгост, максималну захтевност првенствено према себи, са снисходљивошћу, милосрђем и кротошћу у односу према ближњима. Они пак, који осуђују хришћанство на основи грехова хришћана, уопште сами не желе да остварују највише захтеве хришћанства, чак и не покушавају да то раде. За савремене људе та осуђивања представљају само изговор за исказивање њиховог непријатељства према хришћанству и за оправдавање њихових издаја хришћанства. Они се заклањају притворним морализмом. Лаж је мислити да је лако остварити Христове завете, и да хришћанство није истинита религија, зато што су хришћани лоше остваривали завете своје религије. Али, није мања, него још већа лаж мислити да није неопходно ни покушавати да се оствари хришћанство у својој пуноћи живљења, да није неопходно ни стремити ка савршенству Оца Небеског, будући да првородни грех свеједно не допушта остварење савршенства. У сваком тренутку свога живота хришћанин би требало да стреми ка савршенству, приличном савршенству Оца Небеског, да стреми ка Царству Божијем. Сав живот хришћанина требало би да буде под тим знаком. Иштите најпре Царство Божије и све остало ће вам се додати. Не сме се паралисати воља ка савршенству, ка правди Божијој, ка Царству Божијем на основи тога што је човечија пририода грешна, и што је савршенство на земљи свеједно недокучиво. Човек би требало да остварује Божију правду, независно до тога да ли ће се она остварити у пуноћи живљења. Нека веома мали број људи остварују Христову правду, нека је човек оствари само у једном часу свога живота, од тога она не би требало да се мање остварује. Ако стално укоравање људи за неостваривање хришћанства у животу, које прелази у 3
порицање самог хришћанства, јесте лицемерје, онда није мање лицемерје ни одустајање од остваривања Христове правде на основи тога што је она свеједно неостварива. Истински пут је управо остварити Христову правду и тражити Царство Божије уз неосуђивање других људи, својих ближњих.“ (из књиге: Николај Берђајев, О савршенству хришћанства и несавршености хришћана)
fh fh fh fh fh fh fh fh
fhfhfhfhfhfhfh fhfhfhfhfhfhfh RASPORED BOGOSLU@EWA
4