Beatriz-Williams...-Bal pod maskama

1

2

Posvećeno svim Şrtvama i svedocima velikog uragana koji je 1938. godine pogodio Novu Englesku I, kao i uvek, mom suprugu i deci Sken: Marrica73 Obrada: Mila

3

Ah, ljubavi moja, iskrena budi!

U svetu što pred nama počiva, Naizgled obećana zemlja iz snova, Što kao lepa, raznolika i nova se nudi, Istinske radosti nema, ni ljubavi, ni svetla, Ni izvesnosti, ni mira, ni pribežišta od bola, Već stojimo svi u mraku pustoga polja, Ne znamo da l’ boriti se il’ bežati od zla, Tamo gde se po tmini sudara horda divlja.

METIU ARNOLD, Doverska plaža (1867)

4

1 RUTA 5, 16 KILOMETARA JUŽNO OD HANOVERA, NJU HEMPŠIR Oktobar 1931.

S

to osamdeset kilometara vijugavog asfalta leži između ulazne kapije Smit koledža i ragbi stadiona Dartmut, a Badži prelazi tu razdaljinu u svom tipičnom maniru: jureći kao da joj je đavo za petama. Lišće zavodljivo svetluca, bacajući zlatne, narandžaste i grimizne odsjaje pod blistavoplavim nebom, a sunce odvažno plamti nad našim glavama, mameći nas varljivom toplotom. Badži je odlučila da putujemo sa spuštenim krovom, mada ja drhtim od promaje, šćućurena u vunenom kardiganu, grčevito stiskajući šešir.

Ona praska u smeh. „Zašto ne skineš šešir, srce? Izgledaš kao moja majka dok ga tako stiskaš. Ne brini, neće nastupiti smak sveta ako ti neko vidi kosu.“ Vetar toliko huči da mora da viče iz sveg glasa. „Ma nije to!“, glasno odvraćam. Stiskam šešir zato što će se moja kosa, ako je oslobodim tog tamnog zvonastog filca, razleteti na sve strane poput oduvanog lišća, za razliku od Badžinih uglađenih razigranih lokni, koje će se na kraju putovanja vratiti svaka na svoje mesto, kao da se ništa nije desilo.

Badži čak i kosu može da natera da se potčini njenoj volji. Pa ipak, zaključujem da je previše komplikovano da joj to objašnjavam po takvom vetru i zato ćutke izvlačim igle iz tamnog filca i bacam šešir na sedište pored sebe.

Badži pruža ruku i okreće dugme na radiju. Njen automobil, potpuno nov ford V-8, opremljen je svim zamis’livim pogodnostima. Badži je pre mesec dana dobila taj auto od oca kao poklon za završetak školovanja.

Doduše, Badži treba da diplomira tek za devet meseci, ali je njen otac, vođen šlepom ljubavlju i poverenjem, odlučio da joj ranije pokloni automobil, kako bi mogla da ga koristi tokom završne godine na Smit koledžu.

Treba češće da izlaziš, kolačiću, rekao je, blistajući od ponosa. Vi devojke s koledža samo piljite u knjigu. Čovek ne može samo da radi, mora malo i da se zabavi.

A tada je zazveckao ključevima ispred njenog nosa.

Jesi li siguran, tatice? - upitala je Badži, pogledavši ga ogromnim zaokrugljenim očima, kao Beti Bup.

5

Kad vam kažem, stvarno je bilo tako. Stajala sam tamo, pored njih.

Badži i ja poznajemo se praktično od rođenja. Na svet smo došle sa samo dva meseca razmaka, ona početkom, a ja krajem leta. Naše porodice već generacijama zajedno letuju na istom mestu na Roud Ajlandu. Badži me je baš iz tog razloga jutros povela sa sobom, zbog tog prijateljstva, tih prastarih veza, mada se na koledžu ne krećemo u istim krugovima i mada mene ragbi uopšte ne zanima.

Ford potmulo brekće dok Badži uleće u krivinu, a glasovi s radija postaju prigušeni i isprekidani. Jednom rukom grabim ručicu na vratima, drugom ivicu sedišta.

Badži se ponovo smeje. „Ma daj, srce! Ne smemo da propustimo zagrevanje. Čim utakmica počne, momci se užasno uozbilje.“ Ili bar pretpostavljam da je rekla tako nešto jer od vetra uspevam da razaberem tek svaku treću reč. Gledam kroz prozor i vidim kako lišće užurbano promiče pored nas, u svom najlepšem izdanju, dok Badži nastavlja da brblja o frajerima i ragbiju.

Ispostavlja se da na kraju ipak propuštamo zagrevanje i skoro čitavu prvu četvrtinu. Na ulicama Hanovera nema ni žive duše. Ulaz na stadion deluje jednako pusto. S druge strane zidova razleže se udaljeni huk koji leprša na prigušenim notama pleh orkestra. Badži zaustavlja kola ispred stadiona, na travnjaku na kome stoji upadljiva tabla s natpisom ZABRANJENO PARKIRANJE, dok se ja rvem sa svojim šeširom i iglama. „Pusti mene.“ Badži mi uzima igle iz sleđenih prstiju, nemilosrdno ih zariva u šešir i okreće me ka sebi. „Eto, gotovo! Tako si lepa, Lili! Znaš to, zar ne? Stvarno ne shvatam zašto momci to ne primećuju. Pogledaj samo te rumene obraščiće. Zar ti nije drago što smo spustile krov?“ Punim plućima udišem čist pozlaćeni njuhempširski vazduh i smerno mrmljam: „Da, naravno, baš je dobro što smo spustile krov.“ Unutra zatičemo dupke pune tribine. Sve vrvi od ljudi, kao ogromni betonski pehar prepun penušavog punča. Kolebljivo zastajem, zatečena eksplozijom buke i boja dok zaranjamo u otvoren prostor, među talasavu bujicu ljudi, ali Badži uopšte ne okleva. Hvata me podruku i vuče me niz stepenište, nekoliko redova niže, preskačući ispružene noge u kožnim cipelama i ljuske od kikirikija, usput se ležerno izvinjavajući. Odlično zna kuda je krenula, kao i uvek. Samouvereno stiska moju ruku, vukući me kao prikolicu, a onda čujem kako se nad beskrajnim mnoštvom kariranih kapa i zvonastih šešira razležu lepršavi povici: Badži! Badži Bern! Badži zastaje, okreće se u pravom smeru i graciozno podiže ruku u znak pozdrava.

Ne poznajem njeno društvo. Sigurno neki momci s Dartmuta, koje je upoznala preko svojih društvenih veza. Čini se da ne obraćaju puno pažnje

6

na utakmicu. Svi su dobro raspoloženi, bučni, nasmejani, gađaju se kikirikijem i pentraju preko tribina. Sada je 1931. godina, dve godine nakon berzanskog kraha, a mi smo još uvek veseli. Panika hara, kompanije propadaju, ali to je samo prepreka na putu, prolazna stvar. Veliki motor kašljuca i brekće, ali ne umire. Uskoro će ponovo zatutnjati svom silinom.

Godina je 1931, a mi nemamo ni najblažu predstavu šta nas čeka u budućnosti.

Na klupama primećujem pretežno muško društvance. Badži poznaje mnogo mladića. Neki od njih sede sa svojim curama, meštankama i devojkama koje su pristigle iz drugih gradova, i sve te devojke zveraju u Badži pogledima iz kojih zrači instinktivna podozrivost. Pažljivo odmeravaju njen fini tamnozeleni džemper s upadljivim slovom D na levoj strani grudi, svetlucavu tamnu kosu i ljupko Beti Bup lice. Moji ružičasti obrazi prolaze potpuno neprimećeno. „Šta sam propustila? Kako igra?“, pita Badži spuštajući se na klupu. Šara očima preko terena, tražeći svog trenutnog dečka - glavni razlog za vratolomnu jutarnju vožnju od Masačusetsa do Hanovera - koji igra za Dartmut. Tog momka je upoznala preko leta, dok je boravio u Sivjuu kod naših zajedničkih prijatelja, kao da ga je neka holivudska kasting agencija dovukla tamo kao idealnog partnera za nju, jer se te njegove letnje svetloplave oči savršeno dopunjuju s ledenoplavom zimskom nijansom Badžinih očiju. Grejam Pendlton je visok, atletski građen momak, šarmantan, glamurozan i lep kao slika. Briljira u svim sportovima, čak i onima u kojima se još nije oprobao. Moram priznati da mi se dopada. Zar je moguće da se nekom ne dopadne tip poput Grejama? Podseća me na zlatnog retrivera, a ko ne voli zlatne retrivere? „Dobro, čini mi se“, odgovara jedan od mladića. Spušta se na klupu, odmah pored nje, tako blizu da je dodiruje nogom, i pruža joj tablu herši čokolade. „Imao je pristojan prodor u poslednjoj seriji. Jedanaest jardi.“ Badži ubacuje čokoladu u usta i lupa dlanom po uzanom deliću klupe s druge strane. „Sedi pored mene, Lili. Hoću da ovo vidiš. Gledaj na teren.“ Pokazuje prstom. „Eno ga tamo. Broj dvadeset dva. Da li ga vidiš? Pored aut-linije, blizu klupe. Onaj što razgovara sa Nikom Grinvoldom.“ Spuštam pogled ka aut-liniji. Bliže smo terenu nego što sam mislila, možda negde u desetom redu. Muti mi se pred očima od dartmutskih dresova. Pronalazim broj 22, blista beo na tamnozelenoj pozadini. Čudno je videti Grejama u toj trezvenoj ragbi uniformi, umesto u kupaćem kostimu, ili beloj odeći za tenis, ili pedantnoj flanelskoj košulji s obaveznim slamnatim šeširom. Zaokupljen je razgovorom s brojem 9, koji stoji s njegove desne strane, za pola glave viši. Obojica ispod ruke drže iznošene

7

kožne kacige i obojica imaju kosu iste neodređeno smeđe boje, vlažnu i ulepljenu od znoja, samo što je jedna kovrdžava, a druga ravna. „Zar nije lep?“ Badži spušta ramena i čežnjivo uzdiše.

Broj devet, onaj viši, s kovrdžavom kosom, baš u tom trenutku podiže pogled, kao da je čuo njene reči. Stoje na samo četrdesetak metara od nas, pod blistavim jesenjim suncem, koje ih zasipa bistrom zlatnom svetlošću.

Nik Grinvold, ponavljam u sebi. Odakle mi je poznato to ime?

Lice mu je strogo, kao isklesano, sazdano od istih cigala kao sam stadion, pogled oštar i fokusiran, zasvođen opako skupljenim obrvama. Ima nečeg moćnog, nečeg gorljivog u izrazu njegovog lica, kao da je zalutao iz nekog drugog vremena.

Osećam pucketavo vibriranje duž kičme, nalik električnom naboju. „Da“, kažem. „Veoma lep.“ „Oči su mu tako plave, skoro kao moje. Tako je mio. Sećaš se kako je letos jurnuo u vodu da mi dohvati šešir?“ „ A ko je onaj drugi? Onaj s kojim razgovara?“ „Ah, Nik? On je samo bek.“ „Šta je bek?“ „Ništa važno. Samo stoji tamo i dodaje loptu Grejamu. Grejam je glavna zvezda. Ove godine je postigao osam tačdauna. Može da prođe kroz svaku odbranu.“ Grejam podiže oči, prateći Nikov pogled, i Badži skače na noge i počinje da maše.

Nijedan ne odgovara. Grejam se okreće ka Niku i nešto mu kaže. Nik nosi loptu, odsutno je prebacujući iz jedne u drugu ogromnu ruku. „Ne gledaju u našem pravcu“, namrgođeno mrmlja Badži, spuštajući se nazad na klupu. Lupka prstima po kolenu i naginje se ka momku koji sedi pored nje. „Budi srce i daj mi još jednu kockicu, može?“ „Izvoli, uzmi koliko hoćeš“, odgovara on, pružajući čokoladu. Badžini graciozni prsti odlamaju još jedno parče. „Da li se druže?“, pitam. „Ko? Nik i Grejam? Da, valjda. Deluju kao dobri ortaci. Mislim da su čak i cimeri.“ Polako se okreće ka meni. Dah joj je sladak od čokolade, skoro kremast. „Zašto pitaš? Šta ti se vrzma po glavi, lisice mala?“ „Ma ništa. Samo sam radoznala.“ Badži spušta šaku preko usta. „Nik? Nik Grinvold? Ozbiljno?“ „Samo sam... deluje zanimljivo, to je sve. Ništa ozbiljno.“ Osećam kako mi koža gori, od glave do pete.

8

„Kod tebe ne postoji ništa, dušo! Dobro poznajem taj pogled. Ali bolje batali tu ideju.“ „Kakav pogled?“, nervozno kažem, štipkajući kaiš na džemperu. ,,I šta da batalim?“ ,,Oh, Lili, dušice! Zar moram da ti crtam?“ „Šta da mi crtaš?“ „Znam da je lep, ali...“ Badži zastaje, kao da joj je neprijatno, ali oči su joj iskričave, a lice sveže poput magnolije. „Ali šta“ „Ti me baš vučeš za jezik, je li?“ Piljim u nju, pokušavajući da shvatim na šta misli. Badži ima šlifa za to.

Ona ume da nasluti nijanse koje moj svojeglavi um nije kadar da registruje.

Možda Nik Grinvold pati od neke neizrecive hronične bolesti. Ili već ima devojku, mada bi Badži to teško shvatila kao prepreku.

Ali baš me briga, čak i da je ima. Nisam se baš toliko zanela. Samo mi se sviđa njegovo lice, to je sve. „Vučem te za jezik?“ obazrivo pitam. „Lili, srce!“ Badži odmahuje glavom i spušta ruku na moje koleno, a glas joj prelazi u ushićen šapat. „Dušo, on je JE-VRE-JIN!“ Izgovara poslednji slog s prenaglašenom preciznošću, kao na pozornici.

Publika sve glasnije kliče. Ljudi ispred nas skaču sa svojih mesta i uzbuđeno viču. Klupa postaje tvrda poput kamena ispod mojih nogu.

Ponovo gledam u dvojicu muškaraca pored aut-linije, u Nika Grinvolda.

Njegove orlovske oči prikovane su za teren, napeto posmatrajući igru.

Profil mu je iscrtan zlatnom linijom na zelenoj travnatoj pozadini.

Dok mi saopštava tu informaciju, Badži zvuči kao roditelj koji se obraća užasno tupavom detetu. Već na prvi pomen prezimena Grinvold, Badži automatski zaključuje da to ime asocira na jevrejsko poreklo i da neka nevidljiva linija razdvaja njenu budućnost od budućnosti tog momka. Badži ne može da veruje da sam totalno neupućena u tako važne stvari.

Naravno, nisam baš totalno neupućena. Poznajem neke Jevrejke s koledža. One su poput svih drugih devojaka, fine i ljubazne i pametne u različitoj meri. U principu se drže po strani, osim nekoliko njih koje se svim silama trude da se dodvore devojkama poput Badži. Često sam se pitala šta one rade na Božić, kada je sve zatvoreno. Da li na neki način obeležavaju praznik ili smatraju da je to dan kao svaki drugi? Šta misle o božićnim jelkama, poklonima i prizorima Hristovog rođenja koji proviruju iza svakog ugla? Da li im naši običaji deluju čudno i smešno?

Naravno, nikad se nisam usudila da ih to i pitam.

9

Badži, za razliku od mene, ima dar da oseti svaku, pa čak i najsićušniju vibraciju u univerzumu koji je okružuje, svaki teturavi pokret neke tuđinske planete. Zato samouvereno nastavlja: „Naravno, to se ne vidi na prvi pogled. Njegova majka potiče od loze Nikolsonovih, iz fine i otmene porodice, ali je njen otac sve izgubio u ekonomskoj krizi, naravno, ne u ovoj poslednjoj, već onoj pre rata, pa se na kraju udala za Nikovog oca. Deluješ zbunjeno, srce. Nemoj reći da to nisi znala? Treba više da izlaziš.“ Ja uporno ćutim, pogleda prikovanog za teren, posmatrajući dvojicu momaka pored aut-linije. Tamo se nešto dešava, neka grozničava aktivnost.

Momci u zelenim dresovima uleću i izleću s terena. Grejam i Nik Grinvold pričvršćuju kacige i kreću ka uniformisanim igračima koji se raspoređuju preko trave. Nik trči s gipkom gracioznošću, savršeno kontrolišući svoje duge noge.

Badži sklanja ruku s mog kolena. „Misliš da sam grozna, je li?“ „Mislim da zvučiš kao moja majka.“ „Ne mislim tako, Lili. Znaš da ne mislim. Ja nisam šovinista. Među prijateljima imam i nekoliko Jevreja.“ Zvuči pomalo uvređeno. Nikad nisam videla Badži u takvom izdanju. „Nisam to rekla.“ „Ali tako misliš.“ Badži prkosno zabacuje glavu. ,,U redu. Večeras će sigurno doći s Grejamom pa možeš da ga upoznaš. On je fin momak. Možeš malo da se poigraš s njim.“ „Otkud ti ideja da me on zanima?“ „A što te ne bi zanimao? Tebi očajnički treba malo zabave, dušo, a on to sigurno može da ti pruži.“ Saginje se ka mom uhu. „Samo nemoj da ga vodiš kući da ga upoznaš sa svojom mamom, ako shvataš na šta mislim.“ „Šta se to domunđavate?“ Momak koji sedi s desne strane, onaj s herši čokoladom, šaljivo ćuška Badžinu mišicu. „Zini da ti kažem!“, odgovara Badži. Potom ustaje i vuče me s klupe. „Dobro gledaj, Lili. Sad smo mi na redu. Kad igra počne, Nik će proslediti loptu Grejamu. Pazi na Grejama. Broj dvadeset dva. Oduvaće ih, videćeš. On je kao lokomotiva, tako pišu u novinama.“ Badži počinje da tapše i ja joj se pridružujem. Naši dlanovi proizvode oštre ritmične zvuke, kao metronom. Zurim u teren, u redu, ali ne gledam u Grejama. Pogled mi je prikovan za beli broj 9 u sredini formacije sačinjene od tamnozelenih dresova. On stoji direktno iza tipa u sredini, podignute glave. Nešto viče i čujem kako se njegov oštar zapovedni glas probija sve do naše klupe, kroz deset redova posmatrača koji kliču na sav glas.

10

Odjednom svi počinju da jure. Nik Grinvold trči unazad od linije, s loptom u rukama. Čekam da Grejam pritrči i da mu Nik doda loptu, kao što je Badži rekla.

Ali Grejam ne pritrčava.

Nik na trenutak okleva, šarajući pogledom ispred sebe dok stopalima izvodi graciozan ples na izrovanoj travi, a onda povlači ruku nazad, naglo je izbacuje i vrhovima prstiju lansira loptu koja pravi veličanstven luk iznad glava ostalih igrača i leti preko terena.

Podižem se na prste, ponesena klicanjem mase, napeto prateći putanju lopte. Ona leti sve dalje i dalje, kao mali smeđi projektil, dok ostali igrači jure da je dočekaju, razlivajući se preko terena poput namreškane zeleno-bele reke.

A onda, na udaljenom kraju te reke, jedan par ruku se podiže uvis i hvata loptu s neba.

Istog časa nastupa eksplozija ovacija. „Ima je! Ima je!“ urla mladić koji sedi pored Badži, bacajući ostatak čokolade u vazduh. „Jeste li videli ovo!“ viče neko iza mojih leđa.

Dartmutov igrač juri preko trave s loptom ćušnutom ispod ruke, uleće u beli iscrtani pravougaonik na kraju terena i svi počinju da se grle i vrište, šeširi lete uvis, a kikiriki se prosipa iz papirnih kesa. Top ispaljuje počasni plotun a pleh orkestar počinje oduševljeno da trešti. „Zar to nije sjajno!“, vrištim na Badžino uho, ali sve oko nas grmi pa jedva čujem vlastiti glas. „Sjajno, nego šta!“ Srce mi lupa o rebra u ritmu pleh muzike. Svaki krvni sud mi pevuši od sreće. Okrećem se ka terenu, podižući obod šešira ka blistavom suncu dok pogledom tražim Nika Grinvolda i njegovu fantastičnu mišicu.

Isprva ne mogu da ga pronađem. Bujica ljudi na terenu prestaje da se vrtloži i prelazi u stagnaciju. Zeleni dresovi se okupljaju jedan pored drugog, pored početne linije, kao da ih neka magnetna sila vuče u tom pravcu.

Pogledom tražim broj 9, ali ne mogu da ga nazrem u metežu belih brojki.

Možda se vratio na klupu. Ta stroga formacija na terenu ne odiše slavljeničkim raspoloženjem.

Jedna ruka podiže se iz mora Dartmutovih dresova i maše ka aut-liniji.

Dvojica muškaraca trče ka terenu, obučeni u belo. Jedan nosi crnu kožnu torbu. ,,Oh, ne!“, kaže mladić sa Badžine desne strane. „Neko je povređen!“

11

Badži očajno krši ruke. ,,Oh, nadam se da nije Grejam! Vidi li neko Grejama? Ne smem da gledam!“ Okreće sa ka meni i zagnjuruje lice u moj kardigan.

Prebacujem ruku oko njenog ramena i zurim u igrače koji se tiskaju na terenu. Svi utučeno odmahuju glavom. Masa se razdvaja da propusti ljude u belom i konačno nazirem telo koje leži na travi. „Eno ga! Vidim njegov broj!“ viče momak s herši čokoladom. „Dvadesetdvojka, odmah pored tipa koji leži! Dobro je, Badži!“ ,,Oh, hvala bogu“, kaže ona.

Stojim na prstima, ali ne mogu dobro da vidim od glava koje poskakuju ispred mene. Guram Badžinu glavu u stranu, penjem se na klupu i podižem na prste.

Stadion je utonuo u muk. Orkestar je prestao da svira, razglas se utišao. „Ko je onda povređen?“ pita Badži.

Mladić se penje na sedište pored mene i nekoliko puta poskakuje. „Vidim samo... ne, čekaj... o, Isuse!“ „Šta? Šta?“, pitam. Ne vidim ništa osim dvojice u belom, koji kleče nad povređenim igračem, s otvorenom kožnom torbom. „To je Grinvold!“ kaže mladić, silazeći sa klupe. Psuje sebi u bradu. „Sad možemo da se slikamo!“

12

2 SIVJU, ROUD AJLAND Maj 1938.

K

iki je tog leta čvrsto rešila da nauči da jedri, mada još nije napunila ni šest godina. ,,I ti si naučila u mojim godinama“, govorila je, oslanjajući se na neumoljivu dečju logiku. „Tata je bio tu da me nauči“, rekla sam. „Ti imaš samo mene, a ja godinama nisam jedrila.“ „Kladim se da je to isto kao vožnja bicikla. Tako si mi rekla, sećaš se? Čovek nikad ne zaboravlja kako se vozi bicikl.“ „Nije isto kao vožnja bicikla. Osim toga, dame se nikad ne klade.“ Kiki otvori ustašca da mi ukaže na to da ona nije dama, ali se tetka Džuli, sa svojim nepogrešivim osećajem za pravi trenutak, baš tada stropošta na ćebe pored nas i tiho uzdahnu, zagledana u penušave talase. „Konačno leto! I to posle onako jadnog proleća. Lili, draga, da možda nemaš jednu cigaretu? Sve bih dala za jedan dim. Tvoja majka se ponaša ko prokleti Hitler.“ „To te ranije nije sprečavalo.“ Zavukoh ruku u korpu i bacih joj paklicu česterfilda i srebrni upaljač na krilo. „Smekšala sam pod stare dane. Hvala ti, dušo. Pravo si srce.“ „Mislila sam da leto počinje u junu“, natuknu Kiki. „Leto počinje kad ja kažem, dušo. Ah, božanstveno.“ Tetka Džuli duboko udahnu, zatvorivši oči i ispunivši pluća do krajnje granice, a onda lagano izbaci tanku beskrajnu prugu dima. Sunce je blistalo iznad nas, najavljujući prvi pravi topli talas još od prošlog septembra, pa je tetka Džuli konačno ugrabila priliku da obuče crveni kupaći kostim s neverovatno smelim izrezom oko nogu. Izgledala je fantastično, s preplanulim tenom, koji je nabacila tokom nedavnog putovanja na Bermude (,,S novim dečkom“, objasnila je majka karakterističnim prekornim tonom deset godina starije sestre), i zavodljivim izduženim udovima. Naslonila se na laktove, isturivši grudi ka vedrom nebu. „Gospođa Hjubert kaže da su cigarete ekseri za mrtvački kovčeg“, dobaci Kiki, crtajući nožnim palcem po pesku. „Gospođa Hjubert je malo staromodna.“ Tetka Džuli povuče još jedan dim. „Moj lekar preporučuje cigarete. Valjda on najbolje zna.“ Kiki ustade sa peska. „Hoću da se igram u morskoj peni. Mesecima se nisam igrala u morskoj peni. Možda čak godinama“

13

„Previše je hladno, dušo“, rekoh. „Voda se još nije zagrejala.

Smrznućeš se.“ „Hoću da se igram.“ Kiki prkosno nasloni ručice na bokove. Na sebi je imala nov kupaći kostim, sav u karnerima i tufnama, pa je s tamnom kosom, zlatnim maslinastim tenom i odlučnim izrazom lica izgledala kao minijaturna tufnasta Polinežanka. „Ma pusti je“, reče tetka Džuli. „Deca ne odustaju kad nešto naume.“ „Mogla bi da napraviš peščani zamak, dušo. Hajde, siđi do okeana da zahvatiš vodu.“ Podigoh koficu s peska i pružih je ka njoj.

Kiki se zagleda prvo u mene pa u koficu, očigledno razmišljajući da li da me posluša. „Ti praviš najlepše zamkove“, rekoh, zamahavši koficom. „Hajde, da vidim šta umeš.“ Kiki prihvati koficu, ispusti težak uzdah i krenu niz plažu. „Lepo se snalaziš s njom“, reče tetka Džuli, teatralno povukavši dim. „Bolja si od mene.“ „Ti nisi rođena da podižeš decu“, odvratih. „Bog te je stvorio za druge svrhe.“ Tetka Džuli prasnu u smeh. „Ha! Da znaš da si u pravu. Ja sam stvorena za tračarenje. Kad smo već kod toga, jesi li čula da Badži namerava da provede leto u staroj kući svojih roditelja?“ Jedan talas podiže se na okeanu, snažniji od ostalih. Posmatrala sam kako raste i raste, balansirajući na površini, sve dok se nije pretvorio u lavinu bele pene koja se sručila zdesna nalevo. Trenutak kasnije začuh zaglušujući prasak. Ispružih ruku ka tetkinoj cigareti, ukravši krišom dug dim. Ma šta kog đavola, pomislih tad i zgrabih paklicu. „Tvoja majka kaže da stižu sledeće nedelje. Naravno, on će dolaziti samo preko vikenda, ali će ona čitavo leto provesti ovde.“ Tetka Džuli podiže lice ka nebu i rastrese kosu. Kosa joj se zlatila na suncu, bez ijedne sede vlasi. Majka je tvrdila da se farbala, ali sam ja bila ubeđena da nijedna farba na svetu nije mogla da proizvede taj bajni svetlucavi efekat. Činilo se da je čak i sam gospod podržavao tetku Džuli na životnom putu koji je odabrala.

Kiki je čučala na pesku, čekajući da talas zapljusne obalu pa da napuni svoju koncu. Voda joj se zamreška oko nogu, nateravši je da poskoči.

Osvrnula se ka meni, ošinuvši me optužujućim pogledom, ali ja samo slegnuh ramenima u onom „lepo sam ti rekla“ stilu. „Nemaš ništa da kažeš?“ „Biće mi drago da je ponovo vidim. Prošle su godine.“

14

„Sada je puna ko brod. Mogla bi fino da sredi tu kuću. Da si samo videla venčanje, Lili.“ Tetka Džuli teatralno zazvižda. Naravno, ona je bila na venčanju. U određenim društvenim krugovima vladalo je uverenje da nijedan prijem ne može da bude dovoljno uspešan ako se s trenutnim kavaljerom tamo ne pojavi i Džuli van der Val, rođena Skajler, u njujorškoj štampi poznata naprosto kao Džuli. „Sve sam pročitala u novinama, hvala lepo“, odvratih, ispustivši oblačić dima.

Tetka Džuli me ćušnu nožnim palcem. „Pusti prošlost, dušo. Na kraju sve ispadne onako kako treba. Zar već šest godina ne pokušavam da te naučim tome? Na ovom svetu ni na šta ne možeš da se osloniš, osim na sebe i svoju porodicu, a ponekad čak ni na njih. Bože, zar nije božanstven dan? Zauvek bih mogla ovako. Daj mi samo sunce i pesak i biću srećna ko bubreg u loju.“ Ugasila je cigaretu u pesku i opružila se preko ćebeta. „Da možda nemaš malo viskija u toj korpi, mila?“ „Nemam.“ „Tako sam i mislila.“ Kiki se teturala preko peska noseći vodu koja je pljuskala preko ruba kofice. Hvala bogu što imam Kiki, pomislih. Badži je imala skoro sve na svetu, ali nije imala Kiki, s tamnom kosicom, vižljastim udovima i zbrčkanim očima koje su pokušavale da procene kolika je razdaljina deli od našeg ćebeta.

Tetka Džuli se pridiže na laktove. „Da mi je samo znati o čemu razmišljaš. Mozak ti toliko larma da mogu da ga čujem čak odavde.“ „Samo posmatram Kiki.“ „Posmatraš Kiki? Vidiš, u tome je tvoj problem.“ Ponovo se opružila, prebacivši ruku preko lica. „Dopustila si da ti se život svede na to dete.

Pogledaj se samo. Sramota je što si se tako zapustila. Vidi na šta ti liči kosa.

Ja bih se radije obrijala do glave nego što bih dopustila da mi kosa tako izgleda.“ „Moja tetka, taktična kao i uvek!“ Ugasih napola popušenu cigaretu i raširih ruke da dočekam Kiki koja je spustila koficu i bacila mi se u zagrljaj.

Telo joj je bilo toplo od sunca i mirišljavo od morske soli, glatko i koprcavo.

Zagnjurih lice u njenu kosicu, udišući taj slatki dečji miris. Zašto odrasli nisu tako mirisali? „Moraš da mi pomogneš.“ Kiki se razdvoji od mene, zgrabi koficu i prosu vodu, temeljno natapajući pesak. Prošlog leta smo sagradile čitav arhipelag zamkova na plaži, upustivši se u ambiciozan graditeljski poduhvat

15

koji je kulminirao pobedom na takmičenju za najekstravagantniji peščani zamak, koje se svake godine održavalo u Sivjuu na Praznik rada.

Ah, šta smo sve radile u Sivjuu.

Dopustila sam Kiki da me podigne s ćebeta i spustila se na kolena pored nje. Kiki mi je dodala lopaticu i naredila mi da prionem na posao („Kopaj, Lili!“), jer ovo mora da bude pravi rov. „Ne možemo da napravimo pravi rov tako daleko od vode“, rekoh. „Pusti dete da se zabavlja“, odvrati Kiki. ,,I hoćeš li, molim te, da mi objasniš“, nastavi tetka Džuli, „kakvu si to grozotu navukla na sebe? Zar nemaš kupaći kostim?“ „Ovo je kupaći kostim!“ „Bože me sakloni! Nećeš valjda da dopustiš da te Badži Bern vidi u tome?“ Grčevito zarih lopaticu u izdubljeni pesak. „Ako se ne varam, ona više nije Bern.“ „Ah, tako! Znači, ipak joj zameraš!“ Prestadoh da kopam, spustivši šake na kolena koja su provirivala ispod crnog pamučnog kupaćeg kostima. „Šta imam da joj zameram?

To što se udala? Ne vidim zašto bi nekom bilo zabranjeno da se uda ili oženi ako želi?“ „Ah, shvatam. Znači, ponovo se vraćamo u prošlost. Gde su one cigarete? Mogla bih da zapalim još jednu.“ „Dete vas sluša“, podseti nas Kiki. Okrenula je koficu i podigla je uvis, napravivši savršenu kulu na zamku. „Divno, mila.“ Lopaticom zagrabih pesak iz iskopanog rova, da napravim zid pored kule. Na trenutak zastadoh, upitavši se da li sam bila dovoljno besna da zid pretvorim u grudobran.

Tetka Džuli je rovarila po korpi, tražeći paklicu česterfilda. „Jesam li ti ja rekla da poslednjih šest godina provedeš zakopana u kući s onim lesom od tvoje majke? Ne, nisam. Moraš malo da živiš, curo, govorila sam. Da napraviš nešto od sebe.“ „Bila sam potrebna Kiki.“ „Tvoja majka je mogla da brine o njoj.“ I Kiki i ja zabezeknuto pogledasmo u nju. Tetka Džuli je u međuvremenu pronašla paklicu. Ćušnula je cigaretu među tamnocrvene usne i počela da traži upaljač. „Šta je bilo?“ upitala je, pogledavši prvo u mene, pa u Kiki. „Dobro de“, pomirljivo reče, podižući plamen ka vršku cigarete. „Onda ste mogle da unajmite dadilju.“

16

„Nijedno dete ne želi da ga odgaja dadilja“, objasni joj Kiki. „Majka je zauzeta dobrotvornim radom“, rekoh. „Dobrotvorni rad“, huknu tetka Džuli, kao da izgovara neku skarednu reč. „Ako mene pitate, što nikad ne činite, nedopustivo je da žena provodi više vremena brinući za lokalnu siročad nego za rođenu porodicu.“ „Stara se o tati“, rekoh. „Trenutno se ne stara o njemu, je li tako?“ „Leto je. Preko leta uvek dolazimo u Sivju. I tata bi tako želeo.“ Tetka Džuli prezrivo frknu. ,,A da li ga je neko pitao?“ Pomislih na svog oca, kako sedi u svojoj sobi zureći u zid prekriven knjigama, u kojima je nekada pronalazio takvo zadovoljstvo. „Nije pristojno da tako govoriš, tetka Džuli.“ „Život je previše kratak da bismo bili pristojni, Lili. Ne smeš uludo da traćiš svoj život. Normalno je da mlad čovek ponekad pogreši i posrne. Bog zna da se to i meni dešavalo. Ali moraš da se pridigneš i nastaviš dalje.“ Pružila mi je cigaretu, ali ja odmahnuh glavom. „Daj da ti večeras skratim kosu. Mogla bi da središ frizuru. I da staviš malo karmina.“ ,,Oh, uradi to, Lili!“ Kiki se okrenu ka meni. „Izgledaćeš prelepo! Mogu li da ti pomognem, tetka Džuli?“ „Ne budite smešne“, rekoh. „Ovde me svi znaju ovakvu kakva jesam.

Ako me našminkate, ne bi me pustili u klub. Osim toga, za koga da se sređujem? Za gospođu Hjubert? Za sestre Lengli?“ „Ko zna? Možda neki naočiti neženja preko vikenda dođe kod nekog u goste.“ „Kad bi se to desilo, ti bi ga poslala da ti donese džin-tonik pre nego što stignem da te bocnem iglom za šešir.“ Tetka Džuli nehajno odmahnu rukom, izbacivši oblačić dima. „Časna izviđačka.“ „Ah, sad si postala i izviđačica? Dobar štos.“ „Lili, dušo, pruži mi šansu. Moram nečim da se zabavim. Pojma nemaš koliko se ovde dosađujem.“ „Zašto onda dolaziš?“ Tetka Džuli obgrli kolena rukama i zagleda se u okean, držeći tinjajuću cigaretu iznad peska. Vetar joj je mreškao kosu, ali samo na krajevima. „Tako teram muškarce da šene oko mene. Svake godine nestanem na nekoliko nedelja. Čak se ni ja ne usuđujem da s dečkom dođem u Sivju.

Gospođa Hjubert mi još nije oprostila što sam se razvela, mila bakuta.“ „Ni mi ti nismo oprostili. Piter je bio tako fin čovek.“

17

„Previše fin. Zaslužio je nešto bolje.“ Skočila je na noge i bacila cigaretu u pesak. „Onda smo se dogovorile. Večeras si pod mojom komandom.“ „Ne sećam se da sam pristala na to.“ Tetka Džuli raširi usne u bleštavi osmeh od hiljadu vati, osmeh koji su njujorški novinari prosto obožavali. Već se bližila četrdesetoj i imala je sitne bore u uglovima očiju, ali ko je to mogao da primeti kad bi mu uputila taj zaslepljujući električni osmeh. „Dušice“ rekla je, ,,i ne sećam se da sam tražila tvoj pristanak.“ Kompletan društveni život u Sivjuu vrteo se oko lokalnog kluba, a čitav klub se vrteo oko gospođe Hjubert. Ako biste nekog stanovnika Sivjua upitali zašto je bilo tako, on bi vas samo smušeno pogledao. Gospođa Hjubert je tako dugo bila tu da se više niko nije sećao kada je njena vladavina počela, a s obzirom na njenu krepkost („Skoro da je nepristojno što nikad ne sedi na prijemima“, govorila je moja majka), niko se nije usuđivao da prognozira kada će se ta vladavina završiti. Ona je bila kraljica Viktorija letnje sezone, s tom razlikom što nikad nije nosila crnu odeću i što je bila vitka i visoka poput prosedog majskog stuba. 1 „Ah, Lili, draga“, rekla je, ljubeći me u obraz. „Šta si uradila s kosom?“ Opipah punđu na svom potiljku. „Tetka Džuli mi je napravila punđu.

Htela je da mi skrati kosu, ali joj nisam dopustila.“ „Pametna devojka“, reče gospođa Hjubert. „Nikad ne prihvataj modne savete od jedne raspuštenice. A ti, slatka moja Kiki?“ Klekla je da se pozdravi s njom. „Obećavaš da ćeš večeras biti dobra curica? U suprotnom, neću da se družim s tobom. U klubu moramo da se ponašamo kao prave mlade dame, zar ne?“ Kiki sklopi ruke oko vrata gospođe Hjubert i šapnu joj nešto na uho. ,,U redu“, reče gospođa Hjubert, „ali samo kad mama ne gleda.“ Skrenuh pogled ka majci i tetki, koje su zastale u predvorju da popričaju s nekim poznanikom. „Hoćete li večeras da izađete na verandu?

Tako je lepo i toplo.“ „Dok talasi ovako huče? Mislim da neću. Sluh me više ne služi kao nekada.“ Gospođa Hjubert još jednom pomazi Kiki i uspravi se sa gracioznošću artritične žirafe. „Ali ti slobodno izvoli. Samo... sačekaj malo.

Hoću nešto da te pitam.“ Spustila je šaku na moj lakat i povukla me ka sebi, Majski stub - tanki visoki stub oko koga se pleše tokom raznih svečanosti širom sveta (Prim. lekt.)

1

18

dovoljno blizu da osetim miris ružine vodice, koji joj je izbijao iz kože, i da primetim slabašne beličaste naslage pirinčanog pudera u pukotinama na njenom licu. „Sigurno si čula za Badži Bern.“ „Čula sam da namerava da provede leto u staroj kući svojih roditelja“, uzdržano odgovorih. ,,I šta misliš o tome?“ „Mislim da je bilo krajnje vreme. To je lepa stara kuća. Šteta da tako dugo zjapi prazna.“ Oči gospođe Hjubert, plave poput porcelana, nisu izgubile ni trunku iskričavosti još od onog doba kada me je prvi put sljepila po turu zato što sam počupala njene noćne frajle da ukrasim kolica za paradu Četvrtog jula, u vreme kada sam bila otprilike kao Kiki. A sad me je ponovo prostrelila tim porcelanskim očima, i mada sam u međuvremenu porasla, jedva sam odolela porivu da šmugnem. „Slažem se“, konačno je rekla. „Stvarno je krajnje vreme. Pobrinuću se da ti ta cura ne pravi probleme, Lili. Ona za sobom vuče nevolju, kao kućnog ljubimca.“ „Ah, ne brinite. Umem ja sa Badži. Vidimo se kasnije, gospođo Hjubert.

Kiki jedva čeka da je odvedem na pivo od đumbira.“ „Dobiću pivo od đumbira?“, upita Kiki, skakućući iza mene dok smo išle ka šanku. „Samo večeras. Džin-tonik“, rekoh šankeru, „i pivo od đumbira za mladu damu.“ „Koja od vas je mlada dama?“ Šanker vragolasto namignu. Momak s koledža.

Ubacio je trešnju u pivo i dodao nam čaše. Stegoh Kikin ružičasti dlan i povedoh je ka verandi, čekajući da nam se majka i tetka Džuli pridruže.

Visoki talasi su zapljuskivali obalu, valjajući se ispod nas. Spustila sam piće na ogradicu i naslonila šake na dotrajalo drvo, osećajući kako mi slana morska pena pršti preko golih ruku i vrata, oštra poput iglica. Tetka Džuli mi je odabrala haljinu za to veče. Bio je to ustupak koji sam morala da napravim kako bih izbegla skraćivanje kose. Mada je tetka ozlojeđeno coktala nad krutom pamučnom haljinom s cvetnim dezenom, na kraju je zaključila da je to najbolje što smo mogle da pronađemo, a kad sam je obukla, svojski se potrudila da mi dekolte povuče što niže, opirući se zakonima fizike. „Sutra ću isprazniti tvoj orman“, rekla je. „Da sve bacim na lomaču. Neću više da vidim ni jedan jedini cvetić na tebi, Lili, osim ako nije veliki gerber, skerletni, prikačen za kosu. Recimo, tik iznad uha. Da, to bi fantastično izgledalo. U takvom izdanju bi zasenila čak i prokletu Badži.“

19

Kiki izroni između mojih ruku i nasloni se na ogradu, ozbiljno se zapiljivši u mene. „Koje Badži Bern?“, upitala je, povukavši me za haljinu. ,,I je li stvarno tako nevaljala kao što kaže gospođa Hjubert?“ „Ne treba da slušaš šta odrasli pričaju, dušice.“ Kiki se teatralno osvrnu, srčući pivo od đumbira. „Ali koga da slušam kad sam ja ovde jedino dete?“ Naravno, bila je u pravu. Iz nekog razloga, moji vršnjaci više nisu letovali na tom mestu, u kućama koje su nasledili od roditelja, kao što su činile sve pređašnje generacije, kada su uzane staze i teniski tereni vrveli od vrištave dečice i nadurenih tinejdžera, kada su se jedrilice trkale preko zaliva i kada su nestašni mališani krali komšijske noćne frajle da iskite kolica za prazničnu paradu. Doduše, u tome nije bilo ničeg čudnog. Ono što je mene teralo da se svakog leta vraćam u Sivju - njegova staromodnost, njegova nepromenljivost, nameštaj od pletenog pruća i tapacir natopljen sveprisutnim mirisom morske soli - druge ljude je odbijalo. Mlade generacije, koje su žudele za otmenošću, glamurom i životom na visokoj nozi, to nisu mogle da pronađu u Sivju klubu. Za vreme prohibicije, alkohol je bio zamenjen limunadom, a otkad se džin-tonik konačno vratio na scenu, mladi ljudi su otkrili nova mesta za letovanje.

Svi osim mene.

I tako je Kiki te večeri bila ubedljivo najmlađa u klubu, a ja odmah za njom, pa smo mogle samo da stojimo na verandi i posmatramo valjanje talasa, nemajući gde drugde da odemo. Pa ipak, to mi nije smetalo.

Postojala su i mnogo gora mesta od Sivjua. Veranda se pružala duž čitave zgrade, skrećući ka bočnim zidovima. Jedan kraj gledao je na asfaltirani prilaz, a drugi na ostatak sivjuovske kolonije: niz ljupkih kuća s obasjanim tremovima, čija su svetla namigivala ka pučini. Bio je to prizor koji mi se odavno urezao u kosti. Bila je to sigurnost. Porodica. Dom. Kiki je nešto brbljala dok je sledeći talas zapljuskivao plažu ispod nas, ali sam nekako, kroz to hučanje i žamor, uspela da čujem brujanje automobila koji je ulazio u poslednju krivinu pre nego što će izbiti na kružnu asfaltiranu stazu ispred kluba.

Kasnije, dok sam razmišljala o tome, nisam mogla da odgonetnem zašto sam registrovala zvuk baš tog automobila, među mnoštvom drugih koji su se te večeri parkirali ispred Sivju kluba. Nikad nisam vero vala u sudbinu i predskazanja, pa čak ni u puku intuiciju. I zato sam zaključila da sam sasvim slučajno čula kako taj auto ulazi u krivinu, približava se klubu i zastaje pred ulazom, da bih potom, takođe slučajno, ali sa zapanjujućom preciznošću, načula glas Badži Bern, nedelju dana ranije nego što smo je

20

očekivali, glas koji je ubrzo prerastao u zvonak smeh, koji je zaparao bistar vazduh, a potom i duboki muški glas njenog pratioca.

Samo što ona više nije Badži Bern, podsetih se. Bila je to jedina misao koja je uspela da se probije kroz moj paralisani um. Zgrabih svoje piće i povukoh Kiki za ruku. „Ruke su ti ledene“, ciknu ona.

Odlučno krenuh ka plavim stepenicama koje su vodile ka plaži. „Daj da malo prošetamo.“ „Ali moje pivo od đumbira!“ „Naručiću ti drugo.“ Progutala sam preostali džin-tonik dok smo se spuštale niz stepenište, pridržavajući dugu suknju da se ne sapletem. Kada smo stigle do dna stepeništa, spustila sam praznu čašu pored ivice, kako je neko ne bi slučajno nagazio. „Hoće li nam se i ostali pridružiti?“ Kiki je ubrzala tempo, skakućući pored mene. Bila je ushićena kad god bismo odstupile od uobičajene rutine. „Neće. Idemo u kratku šetnju, samo nas dve. Hoću...“ Zastadoh, razmišljajući šta da kažem. Džin mi je već udario u glavu. „Hoću da vidim kako klub svetluca s drugog kraja plaže.“ Bilo je to objašnjenje koje se savršeno uklapalo u maštu šestogodišnje devojčice. „Idemo, onda!“ veselo je povikala, zanjihavši moju ruku. Njene sandalice su nehajno klizile preko plaže dok su moje štikle tonule u pesak sa svakim korakom. Nakon stotinak metara, već sam se borila za dah. „Daj da zastanemo“, rekoh.

Kiki me cimnu za ruku. „Ali još nismo stigle do kraja plaže!“ „Dovoljno smo se udaljile. Treba da se vratimo pre nego što majka i tetka Džuli krenu u poteru za nama.“ Kiki razočarano huknu i spusti se na pesak, ispruživši stopala ka vodi. ,,Oh, Lili“, reče, „vidi ovu školjku!“ Podigla je školjku spiralnog oblika, čudesno nedirnutu. „Pogledaj je samo! Maj je savršen mesec za skupljanje školjki, zar ne?

Tad možeš prva da ih pokupiš. Obavezno sačuvaj tu školjku.“ Savih se da izujem cipele, cupkajući na jednoj pa na drugoj nozi. Pesak mi se mreškao oko prstiju. More je penušalo, zavodljivo blizu. Plima je bila skoro na vrhuncu. Posmatrala sam kako se talasi valjaju pred nama, napred-nazad, sve dok mi se disanje nije usporilo, zajedno s otkucajima srca. Neka gorčina mi pokulja uz grlo. Omamljena džinom, koji je terao na iskrenost, shvatih da je to bio gorki ukus stida.

21

Dakle, došao je i taj trenutak. Nebrojeno puta sam razmišljala o tom susretu, pitajući se kako treba da postupim. Zamišljala kako ću reći nešto vispreno, prkosno zabacivši glavu. Tetka Džuli bi to sigurno uradila.

Ali sam umesto toga klisnula. „Mogu li da se izujem i da potražim još školjki?“, upita Kiki.

Spustila sam pogled. Kiki je u međuvremenu poredala mnoštvo malih pljosnatih školjki oko one velike spiralne, kao vernike okupljene oko hrama. „Nemoj sad, mila. Moramo da se vratimo.“ „Rekla si da ćemo gledati kako klub svetluca.“ „Možeš i odavde da ga gledaš. Prelepo izgleda, zar ne?“ Kiki se okrenu ka klubu. Nalazio se pored same plaže, sa upaljenim svetlima koja su pozdravljala suton. Dotrajala siva šindra delovala je kao savršena kamuflaža na peščanoj pozadini. S druge strane krova, sunce je lagano zaranjalo ka zlatnom zapadu. „Da, baš je lepo. Imamo sreće što svakog leta dolazimo ovde, zar ne?“ „Nego šta.“ Glasovi su lepršali preko plaže, predaleko da bih mogla da ih razaberem. Bila sam nepodnošljivo svesna vlastitog kukavičluka. Kad bi Kiki znala, kad bi to mogla da razume, bila bi postiđena što ima takvu sestru. Kiki nikad ne bi pobegla od izazova.

Uzeh je za ruku. „Hajde, idemo nazad.“ Dok smo stigle do verande, u glavi sam već skovala plan. Zauzeću neki sto sa te strane, na udaljenom kraju verande, neko mesto u uglu, zaklonjeno od pogleda. Potom ću poslati Kiki da pronađe majku i tetku Džuli, a ja ću obavestiti šefa sale gde želimo da nam serviraju večeru.

Objasniću mu da je more previše nemirno za majčin ukus.

Kad završimo s večerom, krenućemo preko verande, usput se pozdravljajući s poznanicima, a kada stignemo do njenog stola, biću savršeno pribrana. Rutinski ću pružiti ruku i reći kako sam zadivljena njenom frizurom i haljinom. Potom ćemo razmeniti tužne vesti o starim članovima, koji su nas prethodne godine zauvek napustili, i srećne vesti o rođenju nove dece i unučica: isti stari obrazac i iste stare priče, iz večeri u veče, iz leta u leto. Napamet sam znala svoju ulogu. Samo nekoliko minuta ćaskanja, a onda ćemo otići.

Dok je Kiki skakutala uz stepenište, zastadoh da podignem svoju čašu.

Kosa mi se rasula iz punđe, olabavljena slanim vazduhom i vlastitom neukrotivošću. Ćušnuh zalutali pramen iza uha. Obrazi su mi brideli od morske pene i žustre šetnje. Možda bi trebalo da skoknem do toaleta da se malo sredim? Ili je to prevelik rizik?

22

„Dobro veče“ začuh Kikin glas s vrha stepeništa. „Nisam vas viđala ovde.“ Ukopah se u mestu, stisnuvši glatku okruglu čašu kao da držim bovu za spašavanje.

Usledi kratka napeta tišina u kojoj je svaki sekund izgledao kao večnost. „Dobro veče, lepotice“, konačno odgovori blagi muški glas.

23

3 HANOVER, NJU HEMPŠIR Oktobar 1931.

S

vi u gostionici Hanover prepoznaju muškarca koji krasi naš sto. Sedimo nas troje na stolicama s ovalnim naslonom, jedući biftek i pečeni krompir, dok svi u restoranu krive vratove i ćuškaju se laktovima, domunđavajući se i pokazujući glavom u našem pravcu.

Badži sedi uspravna kao proštac, blistajući od zadovoljstva dok u usta ubacuje sićušne komade bifteka. „Kad bi samo prestali da blenu“, kaže. „Ti si navikao na to?“ Grejam Pendlton zastaje usred zalogaja, držeći nož i viljušku u vazduhu. Svojom pojavom ispunjava čitavu stolicu i čitav restoran s onim četvrtastim ramenima i zaglađenom smeđom kosom koja se zlati pod svetlošću lustera. Iz takve blizine deluje apsurdno lepo. Sve na njemu nalazi se u savršenoj simetriji. „Misliš na ove ovde?“ pita, uperivši vršak noža ka susednom stolu. Ljudi za susednim stolom smušeno skreću pogled i nastavljaju s razgovorom. „Mislim na sve.“ Badži se osmehuje. „Na sve odreda.“ On sleže ramenima i nastavlja da seče biftek. „Pravo da ti kažem, uopšte se ne obazirem na njih. Ali ovako je samo subotom. Kad stari momci napuste grad, postajem samo običan student. Možete li da mi dodate biber, gospođice...“ Zastaje na pola rečenice. Već je zaboravio kako se zovem.

Pružam mu posudicu od izrezbarenog stakla. „Dejn.“ „Gospođice Dejn.“ Osmehuje se. Posudica za biber deluje apsurdno sićušno u njegovoj krupnoj šaci. „Hvala vam.“ „Dušo, sigurno se sećaš Lili“, kaže Badži. „Znaš, s onog letovanja? U Sivjuu.“ „Ah, da. Baš sam se pitao odakle si mi poznata. Promenila si frizuru, ili tako nešto?“ Spušta posudicu za biber i pokazuje na kosu. „Ne baš.“ Grejam se ponovo fokusira na Badži. „Vidiš, Grinvold je istinski talenat, ali su ovi iz stare garde previše glupi da to shvate.“ Gura komade bifteka u usta.

Badžino lice poprima izraz nasmešene maske. „Misliš na Nika? Ali on je bek. On samo pozira.“

24

Adamova jabučica na Grejamovom grlu poskakuje dok guta meso.

Pruža ruku ka svom piću, visokoj čaši mleka s puno kremaste pene. „Jesi li videla ono bacanje u drugoj četvrtini? Onda kad se povredio?“ „Naravno. Bilo je baš uzbudljivo. Ali ti si taj koji sve vreme trči. I koji postiže poene. Ti obavljaš glavni deo posla.“ Grejam odmahuje glavom. „Ja samo dobijam svu pažnju zato što sam navalni igrač, i zato što je Grinvold... znaš već.“ Ispija mleko, kao da iz svojih usta pokušava da spere jevrejsko poreklo Nika Grinvolda. „Kažem ti, sve češće ćemo viđati takva dodavanja, taj prednji pas. Takva igra puni stadione. Čula si kako su ljudi klicali. On je opako vešt, naš Grinvold. Ima fantastičnu ruku, sigurno ste to primetile, i mozak hladan ko špricer.

Dovoljno je da pređe očima preko terena i da sve ošacuje. Tačno zna gde stoji svako od igrača, kao šahista. Još nikad nisam video da Grinvold povuče pogrešan potez.“ „Kako je on?“, pitam. Te reči mi se bukvalno otimaju sa usana. „Mislim, kako mu je noga?“ „Ah, dobro je. Javio se telefonom iz bolnice. Nije tako strašno kao što su mislili. Zatvoren prelom ili naprslina. Kosti su mu previše čvrste da tek tako puknu. Sad mu nameštaju nogu.“ Grejam protresa ruku i baca pogled na sat koji proviruje ispod manžetne. „Rekao je da će doći ovde kad završi.“ „Ovde?“, pitam. „Da. Sigurno je gladan.“ „Zar neće ići kući da se odmori?“ Grejam prasnu u smeh. „Nik? Nema šanse. Njega ne možeš da nateraš da legne čak ni kad ima grip. Večeras če se posebno potruditi da dođe, da pokaže kakav je junak.“ „To je apsurdno“, kaže Badži. ,,I glupo. Takvo junačenje može da ga pretvori u bogalja.“ „Hteo je sam da odskakuće s terena, ludak. Morao sam lično da ga držim dok su ga stavljali na nosila.“ „Baš glupo“, ponavlja Badži.

Glas joj je nekako dalek, prigušen pulsiranjem krvi koja mi tutnja u ušima. Stiskam viljušku hladnim prstima, pretvarajući se da uživam u obroku dok uzimam komadiće bifteka, gutljajčiće vode, parčiće restlovanog krompira. „Biće mu dobro, zar ne?“, pitam kada sam apsolutno sigurna da mi glas neće zadrhtati.

Grejam sleže ramenima. „Da, valjda hoće. Doduše, više neće igrati jer u junu treba da diplomira, ali bar ima čist prelom. Trebalo bi da prođe bez komplikacija. Imao je sreće. Gardiner je prošle godine slomio vrat na

25

utakmici protiv Jejla. Krenuo je glavom, idiot. Malo je falilo da pogine. Čitav život provešće u invalidskim kolicima. Hej, eno ga!“ Grejam baca salvetu i počinje da maše.

Okrećem glavu i primećujem Nika Grinvolda kako stoji na ulazu trpezarije. Leva noga mu je skoro do kolena u debelom belom gipsu, a ruke prebačene preko štaka. Hoću da mu vidim lice, da proverim da li se ono poklapa s nemogućom slikom koju sam stvorila u glavi, ali on stoji u pukotini između sijalica i gleda u stranu, kao da traži gde smo. Iskošen snop svetlosti pada mu na lice, praveći duboku senku ispod jagodične kosti.

Tada se okreće ka nama. Primećuje Grejama i skakuće na štakama, prolazeći ispod lustera. Imam samo trenutak da ga osmotrim. Širi usne u osmeh i lice mu se naglo transformiše. Crte mu postaju mekše i više nije onako strašan kao što sam zamišljala.

Badži se naginje ka meni. „Ovo ti je životna šansa, Lili. Obavezno traži da ti kaže nešto o sebi. Oni to vole. I, tako ti svega, ne trabunjaj o knjigama.“ „Nik! Bilo je krajnje vreme. Šta si dosad radio? Skakutao čitavim putem od bolnice? Ili si možda upoznao neku lepu bolničarku?“ Grejam izvlači stolicu. „Sećaš se Badži, zar ne? Badži Bern.“ „Zdravo, Nik. Žao mi je zbog povrede.“ Badži pruža ruku. Nik prebacuje ruku preko štake i steže joj šaku. „Zdravo, Badži. Kako si?“ „Ovo je Badžina prijateljica, gospođica Dejn. Lili Dejn. Badži ju je jutros dovezla čak sa Smita samo da bi se upoznala s tobom.“ Grejamov glas je veseo, šaljiv, kao da to kaže tek reda radi, da nas malo oraspoloži, budući da Nikov gips i štake situaciji daju izvesnu težinu.

Problem je u tome što se njegove reči opasno graniče sa istinom.

Nik se okreće ka meni i primećuje da mi obrazi gore. Učtivo se osmehuje. Pod električnim osvetljenjem, koža mu je glatka i ujednačena, ten blago maslinast, a oči mu imaju boju lešnika, nešto između smeđe i zelene. Oprana i osušena, kosa mu je za par nijansi tamnija od Grejamove, bogate smeđe boje, buntovno talasasta uprkos temeljnom češljanju. Nije tako uglađen i elegantan kao Grejam. Ali dok govori, koža u uglovima očiju postaje mu dražesno zbrčkana. „Drago mi je, gospođice Dejn. Nik Grinvold. Žao mi je što vam nisam pružio bolju predstavu, pošto ste stigli čak iz Masačusetsa.“ „Badži je vozila“, dodaje Grejam. „Čovek mora da ima živce ko konopce da to izdrži.“ „Ah, bili ste izvanredni“, kažem treperavim glasom. „Šteta što ste se povredili. Da li je sve u redu?“

26

„Jeste. Povredio sam lisnu kost, ali će zaceliti do Dana zahvalnosti. Bar su mi stavili gips ispod kolena, pa mogu da se krećem.“ Nik se spušta na stolicu pored moje, a pošto iz daljine ne deluje naročito mišićavo, tek sada postajem svesna njegove fizičke impozantnosti, izdužene grade i prefinjenih kostiju prekrivenih slojevima tetiva i kože. Tamna jakna leži mu preko beskrajno širokih ramena. U poređenju s njim, čini mi se da se Grejam - čija je pojava do malopre ispunjavala čitavu stolicu i čitav restoran naprasno smanjio. ,,U svakom slučaju, hvala što brinete.“ Sigurno sam zvučala kao idiot. Sigurno mu delujem kao neka pritupa guska koja jurca za mladićima, još jedna iz legije devojaka koje uzdišu za njim samo zato što je visok, zgodan i igra ragbi. Možda je u pravu. Možda sam ista kao one. Možda sam naprosto poklekla pred porivom za produženjem vrste. Šta zapravo znam o njemu, osim da je visok, zgodan i da igra ragbi, da ima taj neumoljivi pogled i da se kreće kao leopard?

Grejam pokazuje konobaru da donese jelovnik i Nik ga na brzinu iščitava dok konobar čeka pored njega. Svi ponovo blenu u nas. Blenu u Nika, njegova izvajana ramena i gips na nozi. „Uzeću biftek. Srednje pečen. Hvala.“ Vraća jelovnik konobaru i pruža ruku ka čaši sa vodom.

Ti si na potezu, Lili. Smisli nešto. Šta bi Badži rekla? „Pa, gospodine Grinvolde... mogu li da pitam šta studirate?“ kažem. „Molim te, zovi me Nik“, kaže on. ,,A što se tiče tvog pitanja, studiram istoriju. A ti?“ „Engleski.“ Zajedno otpijamo po gutljaj vode. „To nije kompletan odgovor, je li tako, Nik?“ Grejam ga ćuška laktom.

Pošto Nik ne odgovara, Grejam nastavlja: „Grinvold takođe pohađa predavanja iz arhitekture, ali ga otac ne podržava u tome.“ „Zbog čega?“ pita Badži. „Zato što želi da se Nik zaposli u njegovoj firmi...“ „Ne mislim na njegovog oca, već na Nika. Zašto bi studirao arhitekturu?“ Badži je iskreno radoznala. U njenima očima, arhitekta je pre zanatlija nego profesionalac, neko ko je do guše u malteru, piljevini i tehničkim nacrtima, koga stalno muštraju tamo-amo i ko ne uspeva da naplati trud sve dok ponovo ne zatreba svom poslodavcu. „Zato što to volim“, odgovara Nik. Badži je užasnuta. „Ali valjda ne nameravaš da stvarno budeš arhitekta!“

27

„Zašto da ne bude arhitekta?“ praskam ja. „Zašto da ne stvara nešto lepo umesto da čitavog života prodaje akcije i obveznice ili da vodi sudske parnice?“ Niko ne progovara. Grejam se smeška, kašljuca i podiže čašu s mlekom.

Nik naslanja kraj viljuške na stolnjak, a potom radi isto s nožem. „Naravno da neću raditi kao arhitekta. Ali to me ne sprečava da studiram arhitekturu.“ Badži posmatra njegove pokrete. Usne joj se obesno izvijaju. „Naravno da te ne sprečava. Grejame, o čemu si ono pričao pre neki dan preko telefona? O nekim stenama?“ „Da, o Velikom kanjonu“, odgovara Grejam, mazeći je po ruci. „Rekao sam da bi bilo lepo da nekom prilikom odemo tamo i vidimo te stene, sačinjene od nebrojenih slojeva kamena. Da vidimo milion godina geologije na delu.“ „Geologija! Vidiš? Na to sam mislila. Da nešto studiraš samo zato što ti je to zanimljivo. Grejamu se sviđa geologija, ali to ne znači da želi da bude geolog.“ Badži praska u smeh, kao da je to krajnje apsurdna pomisao. ,,A šta kad bih stvarno postao geolog, dušo? Mogli bismo zajedno da obilazimo teren, da kampujemo po kanjonima. Bilo bi fantastično.“ Badži se ponovo smeje. „Zar nije zabavan?“ Momci nas kasnije prate do Badžinog forda i džentlmenski podižu krov, pre nego što krenemo nazad ka svom koledžu. Badži nudi da ih odveze do spavaonice. „Ne mogu da dopustim da se vraćaš peške s tim čudom na nozi“, kaže, pokazujući glavom na Nikov gips.

Nik gleda u Grejama. Obojica sležu ramenima. „Naravno, što da ne?“, kaže Grejam. On seda pored Badži a Nik mi pridržava vrata dok se uvlačim na zadnje sedište. Ubacuje štake i potom se izvija postrance kako bi mogao da spakuje svoje izduženo telo pored mene. „Oprosti“, kaže, naslanjajući gips pored moje noge. Sedimo tako blizu, na skučenom zadnjem sedištu Badžinog forda da osećam njegov dah na obrazu. ,,U redu je“, kažem. „Ja sam sitna.“ On gleda u mene. Pod žućkastom svetlošću koja obasjava ulaz hotela, lice mu je mračno i rasplinuto, a oči skoro nevidljive. „Da znaš da jesi“, kaže. „Pripazite na ponašanje, vas dvoje“, dobacuje Badži, ubacivši menjač u brzinu.

28

Zujimo mračnim ulicama dok Grejam objašnjava Badži kuda da vozi, sve više se primičući njenom sedištu. Njegovo rame dodiruje njeno. Kroz tamu nazirem kako mu se mišići na vratu i leđima napinju i kako se njena glava nestašno naginje ka njemu. Kontrast između intimnosti na prednjem sedištu i nezgrapne tišine koja lebdi između Nika i mene postaje tako upadljiv da ga je nemoguće ignorisati. Pogledi nam se na trenutak susreću.

Neka kola prolaze pored nas, obasjavši mu lice ispod navučene vunene kape. On koluta očima i osmehuje se. „Evo ovde, ludice“, kaže Grejam. „Zar ne prepoznaješ?“ Ford skreće na ivičnjak pored velike bele zgrade s drvenom oplatom. „Noću izgleda drugačije“ kaže Badži. Izbacuje menjač iz brzine i lupka noktima po volanu.

Niko se ne pomera. „Stigli smo“, kaže Nik. „Grinvolde“, kaže Grejam, „zašto ne povedeš Lili da malo prošetate?

Da joj pokažeš naš kampus?“ ,,Oh, Isuse“, mrmlja Nik. „Badži?“, slabašno kažem. „Samo napred, dušo“, odgovara ona. „Treba nešto da popričam s Grejamom.“ Grejam izlazi iz kola, otvara Nikova vrata i gura ga napolje, na hladan noćni vazduh. Ja se izvlačim sa sedišta, u prolazu upijajući toplinu koja zrači s mesta gde je Nik sedeo. „Samo nekoliko minuta“, kaže Grejam Niku. „Kako da ne.“ Nik gleda u mene. Ne mogu da pročitam njegov izraz, ne u toj pomrčini, ali nazirem nešto nalik saosećanju. „Idemo, Lili. Tamo je klupa.“ „Možeš li da hodaš?“ „Naravno.“ Nik zamahuje štakom. „Vidiš? Mačji kašalj.“ Vazduh je zapanjujuće hladan nakon sunčanog podneva na stadionu.

Prekrštam ruke preko vunenog kardigana i hodam pored štaka koje se klackaju preko travnjaka. Kajem se što nisam ponela kaput. Nisam znala da ćemo se toliko zadržati. „Stvarno su grozni... da nas izbace napolje po ovakvoj zimi“, kažem. „Zar nisu mogli da obave taj razgovor telefonom?“ „Izgleda da nisu. Evo naše klupe. Izvini, sigurno je ledena.“ Spušta se na klupu i naslanja štake između nas. „Badži je neodoljiva, zar ne?“ Nik odmahuje glavom. „Ti ne misliš tako?“, iznenađeno pitam. Objektivno posmatrano, Badži u mojim očima deluje kao otelotvorenje muške požude. Svaki mladić bi se

29

složio sa mnom. Nebrojeno puta sam gledala kako šene oko nje, kako joj nude čokoladu i pozivaju je na večeru, kako je hvataju podruku da je prevedu preko ulice, kako joj susretljivo nose knjige, mole je za ples i donose joj piće. Kako joj pružaju sve što poželi. „Vidiš“, kaže Nik, „ne želim da kažem ništa loše na bilo čiji račun, ali ne shvatam kako neki muškarac može da blene u Badži Bern ako se pored nje nalazi devojka poput tebe.“ Sedim kao paralisana, zureći u svetlucave obrise forda koji je parkiran pored ivičnjaka stotinak metara od nas. Studentski dom stoji u pozadini kao džinovski pravougaoni duh.

Ne mogu da poverujem rođenim ušima. Premotavam Nikove reči u glavi, rastavljam ih i ponovo sastavljam.

Nik se diskretno nakašlja. „Možda zvuči grublje nego što sam mislio.

Nemam nameru da... hteo sam samo da kažem da je ona svakako lepa, na onaj način na koji se sve devojke nalik njoj mogu smatrati lepim, s tom finom kožom, doteranom kosom i otmenom odećom. Ali sve su praktično iste, u njima nema ničega posebnog, ničega zanimljivog.“ Nakratko zastaje. „Shvataš na šta mislim, zar ne?“ „Ne baš. Svi momci su ludi za Badži. Ona sigurno nešto ima.“ Nik prasnu u glasan srdačan smeh. „Ah, sigurno je da ima nešto. I to se muškarcima očigledno sviđa, ili bar većini njih. Ali ja sam, valjda, drugačiji.“ Nakon kraće pauze dodaje, tako tiho da jedva razabiram njegove reči: „Nema tu ničeg novog.“ „Shvatam. I ja volim ono što se razlikuje.“ „Znam da voliš. Ah, pa ti si se smrzla. Izvini, molim te.“ Brzo skida jaknu. „Nemoj, ne treba“, kažem, ali on svejedno prebacuje jaknu preko mojih ramena, tešku i prožetu iskričavom toplinom njegovog ogromnog tela. Svilena postava glatko mi klizi preko vrata.

Znam da voliš, rekao je. Šta li to znači? „Meni je dovoljno toplo“, kaže. „Dakle, Lili Dejn, reci mi šta radiš kad ne cunjaš po ragbi stadionima s Badži Bern?“ Prasnuh u smeh. Kad ne cunjaš po ragbi stadionima? Sviđa mi se što koristi takve reči. „Uglavnom učim. Čitam, pišem. Želim da postanem novinarka.“ „Dobar izbor. Dosta se žena u poslednje vreme odlučuje za novinarstvo.“ ,,A ti? Šta ćeš raditi kad diplomiraš?“

30

Nik povuče petu preko trave. „Zaposliću se u očevoj firmi.“ „Tvoj otac poseduje istorijsku kompaniju?“, šaljivo pitam.

Nik se smeje. „Ne, naravno. Svi na Vol stritu su završili istoriju, mada čovek to nikad ne bi pretpostavio kad vidi kako neprestano ponavljaju iste greške, srljajući iz jednog kraha u drugi.“ „Hmm. I zato si rešio da za svaki slučaj upišeš i arhitekturu? Kako bi sve mogao iznova da sagradiš na boljim i čvršćim temeljima?“ „Ne.“ Vedrina mu naprasno nestaje iz glasa. „Samo volim arhitekturu, to je sve.“ „Zašto onda ne postaneš arhitekta?“ „Zato što moj otac želi da se zaposlim u njegovoj firmi.“ „A ti uvek radiš ono što ti otac kaže?“ „Ne znam“, kaže on. „Da li ti uvek radiš ono što tvoji roditelji žele?“ Povlačim krajeve jakne preko grudi. Dašak toplog mirisa podiže se iz vunenog štofa: miris ormana od kedrovine i sapuna za brijanje, ohrabrujući i nemoguće intiman. Ovako muškarci mirišu, razmišljam. „Da, uglavnom.

Naravno, moja majka misli da želim da se zaposlim samo zato da bih ulovila muža.“ „Da li je stvarno tako?“ „Nije. Želim da...“ Dah mi se raspršuje na noćnom vazduhu.

On me šaljivo ćuška ramenom. „Meni možeš da kažeš. Ja sam običan stranac. Uopšte ne poznajem tvoje roditelje.“ „Ne znam. Želim da putujem. Da pišem o onome što vidim.“ Govorim kolebljivo, čak pomalo postiđeno, zato što to još nikad nisam pretočila u reči. Taj san obitava samo u mojoj glavi, kao puka vizija, žudnja za nečim novim i drugačijim, za nečim uzvišenijim i blistavijim. Vidim sebe kako sedim za radnim stolom, s pisaćom mašinom ispred sebe, u nekoj sobi na spratu možda u Parizu, Veneciji ili Delhiju - zureći u nepoznate prizore koji se pružaju s druge strane suncem obasjanog prozora. „Onda to stvarno treba da uradiš“, strasno kaže Nik Grinvold. „Mislim, pre nego što pronađeš muža koji će te vezati za kuću i decu. Otisni se u svet i uradi to, Lili, pre nego što bude prekasno.“ Oboje zaranjamo u ćutnju, zureći u parkirani ford. Pitam se šta se dešava unutra. Preneraženo shvatam da se verovatno zbiva mnogo više od razgovora. Grejam ljubi Badži, a ona mu žudno uzvraća. Grle se dok joj mrsi kosu. Kao u filmovima. Kao Klark Gejbl i Džoan Kroford. Lice mi postaje vrelo i napeto.

31

Nik gleda na sat i podiže ruku ka svetlucavoj mesečini. „Izvini“, kaže. „Nisam hteo da zvučim nametljivo.“ Nametljivo. „Ne, u pravu si. Stvarno si u pravu. Drago mi je što imaš razumevanja.“ Toplo mi je u Nikovoj jakni, ali ne mogu da suzbijem drhtavicu. Njegove reči mi neprestano odzvanjaju u glavi. Deluje tako čvrsto i masivno dok sedi pored mene, tako poletno. Zamišljam izraz na njegovom licu dok je stajao s Grejamom, u onom tamnozelenom dresu, neumoljiv pogled koji mu je zračio iz očiju, munjeviti trzaj ruke kada je lansirao loptu preko terena. Ne mogu da shvatim da se u tom muškom obličju, koje tako opušteno sedi pored mene, s belim gipsom na ispruženoj nozi, skriva tolika snaga i odlučnost. Da sam malo hrabrija, da posedujem Badžinu drskost i samouverenost, mogla bih da pomerim prste za nekoliko centimetara i spustim svoju šaku preko njegove. Kako bi to izgledalo? Šake su mu sigurno žuljevite, kao kožna lopta. Snažne i žuljevite i čvrste. Kad bi želeo, mogao bi da mi zdrobi prste tom šakom kao pileće koščice.

Zadnja vrata forda se otvaraju i Grejam se nezgrapno uspravlja, prolazeći prstima kroz kosu i nameštajući pantalone. Badžina glava proviruje iznad krova, s druge strane, i skakuće ka prednjim vratima. „Zašto je zovu Badži?“ pita Nik. Čini mi se da nema nameru da ustane s klupe.

Na brzinu premotavam film. „Znaš, kad je bila mala, imala je plavu kosu. Skroz plavu, ako možeš da veruješ. I brbljala je kao navijena. Njen otac je stalno govorio da toroče kao mali žuti dugorepi papagaj. Tako se bar priča u njenoj porodici.“ „Kako joj je pravo ime?“ „Helen, po majci.“ ,,A da li se ti stvarno zoveš Lili? Ili je to samo luckasti nadimak koji si dobila po nekom kućnom ljubimcu?“ Obasjan svetlošću farova, Grejam čkilji kroz pomračinu i maše ka nama. „Stvarno se tako zovem.“ Nik ustaje s klupe i pruža mi ruku. „Drago mi je što to čujem.“ „Ali zar upravo nisi rekao da ti moje ime zvuči luckasto?“ pitam, prihvatajući njegovu ruku. „Samo kao ime za kućnog ljubimca. Inače je divno.“ I dalje me drži za ruku. Dlan mu je mekši nego što sam zamišljala. Mekši i nežniji. Stojimo u mestu, ne usuđujući se da se pogledamo. Grejam nešto dovikuje. Nik pušta moju ruku i uzima štake. „Daj da ti pomognem.“ „Neka, mogu.“ Vešto prebacuje težinu na štake, što me navodi na zaključak da ih je ranije već koristio zbog neke druge povrede. „Kad smo

32

već načeli tu temu, moje pravo ime je Nikolson. To je devojačko prezime moje majke.“ „Nikolson Grinvold. Zvuči tako uvaženo.“ „Kategorički zahtevam da me zoveš Nik.“ Oh, bože, tako mi se sviđa. I više od toga.

Grejam se naslanja na suvozačeva vrata, prekrštenih ruku i stopala.

Namiguje Niku. „Bilo je krajnje vreme. Da se niste izgubili?“ Nik podiže štaku. „Teško da mogu da trčim s ovim.“ Badži pritiska sirenu. „Treba da krenemo“, kažem, „da nas ne uhvati policijski čas.“ „Ne smemo to da dopustimo.“ Grejam galantno otvara vrata.

Ulazim u kola i Grejam zatvara vrata. Vazduh u kolima je zagušljiv, vlažan, sladunjav. Spuštam prozor. „Zbogom. Drago mi je što sam vas upoznala.“ „Doviđenja, macani!“ dovikuje Badži, naginjući se preko mene da mahne kroz prozor. Grejam hvata njene prste i ljubi ih. „Vidimo se uskoro“, kaže. „Doći ćete ponovo, je li? U subotu imamo sledeću utakmicu, u isto vreme.“ „Onda ćemo doći. Lili, zatvori prozor. Ledeno je.“ Badži ubacuje menjač u brzinu i pušta kočnicu.

Okrećem ručicu za prozor. „Zbogom“, još jednom kažem, kroz pukotinu koja postaje sve uža, obuzeta naprasnim očajanjem. Ne može da bude gotovo, ne sada dok sve treperi na rubu ostvarenja. „Nadam se da će ti noga ozdraviti!“ Blagi bože! Nadam se da će ti noga ozdraviti?

Nik nešto kaže, ali Badži već pušta kvačilo, auto kreće i njegove reči se gube s druge strane prozora. „Bilo je baš lepo, zar ne? Jeste li se ti i Nik fino ispričali?“ Badži je topla, naelektrisana, vrcava od energije. Dodiruje kosu, gladi je i menja brzinu.

Primećujem da joj je šešir nestao sa glave. „Da. Nik je baš fin.“ Badži skreće pogled ka meni. „Uzela si suvenir?“ Nikova jakna. „Oh, ne!“ Jednom rukom stiskam kragnu, a drugu pružam ka vratima. „Okreni auto! Brzo!“ Badži praska u smeh i savija se ka radiju. „Amaterko jedna! Ti nemaš pojma kako to ide, zar ne?“ „Kako šta ide?“

33

„Slušaj, srce. Ako si pametna, zadržaćeš tu jaknu. Tako ćeš imati izgovor da sledeće nedelje ponovo dođeš na utakmicu i da mu je vratiš.“ „Oh.“ Spuštam ruke na krilo i zurim ispred sebe, u asfalt koji se razmotava pod svetlošću farova i tunel od stabala koja se uzdižu s obe strane puta. Miris sapuna i kedrovine i dalje izbija iz jakne. Nikov miris.

Vrtlog slatkog iščekivanja počinje da mi rovari po stomaku. Sa radija dopiru limeni škriputavi zvuci pesme Laku noć, dušo, stvarajući sentimentalnu atmosferu. „Valjda si u pravu“, kažem.

Ali Badži, makar ovog puta, nije bila u pravu. Narednog jutra, nešto pre sedam, budi me odlučno kucanje pred vratima. Na pragu zatičem bunovnu brucoškinju u kariranoj kućnoj haljini, s okruglim naočarima od kornjačevine. Devojka kaže da me u prizemlju čeka neki momak sa štakama, koji je došao po svoju jaknu.

34

4 SIVJU, ROUD AJLAND Maj 1938.

Z

a razliku od mene, Kiki nikad nije zazirala od stranaca. Odrasli ili deca, visoki ili niski, ljudi ili životinje, svi su joj bili prijatelji. Dok sam stajala kao paralisana, skrivena u podnožju stepeništa, grčevito stiskajući prste oko visoke čaše, ona je zapodenula razgovor s Nikom Grinvoldom kao da ga je poznavala čitavog života. „Imate baš lep šešir. Kako se zovete?“ umilno je upitala. „Zovem se Nik Grinvold. I mislim da znam ko si ti.“ „Stvarno?“ Kiki je zvučala ushićeno. „Ti si sigurno gospođica Ketrin Dejn iz Njujorka. Jesam li u pravu?“ Njegov glas je lepršao iznad mene, isti kao što sam ga zapamtila, samo nešto dublji i zreliji. Brzo šmugnuh ispod verande, spustivši se na pesak i zadrhtavši od tog poznatog zvuka.

Kiki ispusti zaprepašćen uzdah na vrhu stepeništa. „Otkud znate, gospodine Grinvolde?“ „Dovoljno je da te pogledam. Prepoznao bih te oči bilo gde na svetu.“ Nakratko je zaćutao. „Došla si sa svojom porodicom?“ „Da. Lili je tu, iza mene. Lili?“ Skočih kao oparena, nateravši se da krenem ka stepeništu. „Evo me, dušo. Stala sam da pokupim čašu... Oh! Gospodine Grinvolde!“ Nik je čučao pored Kiki, gledajući je pravo u oči. Lice mu je bilo tako nežno da sam prestala da dišem. Polako se uspravio do svoje pune impresivne visine. „Lili Dejn“, rekao je. „Kako si?“ Kiki je bila u pravu u vezi sa šeširom. Izgledao je potpuno novo, napravljen od slame koja je još bila hrskava i svetlucava, kao da ga je koliko prošle nedelje kupio u Braći Bruks za predstojeću posetu Sivjuu. Ispod oboda nazreh oči koje su imale istu toplu boju lešnika i lice s koga su nestali i poslednji tragovi dečačke bezazlenosti. Kosti su mu se upadljivo ocrtavale ispod kože, stroge kao na monaškom licu, pravilne i beskompromisne. „Dobro... dobro sam. Kako si ti?“ „Nikad bolje. Mislio sam...“ Ali pre nego što smo odmakli od tog obećavajućeg uvoda, još jedan poznati glas odjeknu kroz usporen vazduh koji je pirio nad verandom. „Zaboga, Lili Dejn! Pogledaj je samo!“

35

Nik i ja se okrenusmo, kao da nam je oboma laknulo.

Imala sam dovoljno vremena da se pripremim za susret s Badži Grinvold. Često sam viđala njeno lice u novinama pa sam znala da joj je kosa sada duža, a lokne mekše, u skladu s trenutnom modom. Znala sam da joj oči imaju onaj senzualni izgled, ali nisam mogla da odgonetnem da li je to bio prirodni efekat zrelosti ili posledica nekog kozmetičkog sredstva. Znala sam da su joj usne našminkane karminom boje vina, koji je delovao još upečatljivije u punom koloritu realnog života. Znala sam da će biti obučena po najnovijoj modi, pa me njena duga lepršava šifonska haljina, s golim rukama i opuštenim dekolteom u grčkom stilu, svakako nije razočarala.

Ali me je pogled na nju svejedno šokirao, još više nego pogled na Nika.

Možda je to bilo prirodno. Na kraju krajeva, Badži sam poznavala otkako sam došla na svet, kroz čitavo detinjstvo, pubertet i mladost, u svim raspoloženjima i ambijentima: poznavala sam je mnogo dublje nego što sam poznavala Nika. Taj novi stadijum Badžinog života predstavljao je jedini period koji sam propustila. A sada je stajala preda mnom, u potpunosti ostvarena, u potpunosti ispunjena, i bilo mi je teško da se pomirim s tako čudnim obrtom. „Pretpostavila sam da ćeš biti ovde. Svuda sam te tražila. Naravno, Nik je bio dovoljno preduzimljiv da te prvi pronađe, zar ne, dragi?“ Privila se uz njega, u raskošnoj šifonskoj haljini, ležerno provukavši svoju ruku ispod njegove. Upitno je izvila obrve.

Znala sam da nešto treba da kažem, ali nisam mogla da smislim nijednu reč.

Kiki mi priteče u pomoć. „Vi ste Badži Bern, zar ne?“, rekla je. „Puno sam slušala o vama.“ Badži spusti pogled. „Ah, dušice. Oprosti, molim te.“ Da se radilo o meni, još ne bih uspela da promucam ni reč, ali sam to ipak uradila, zbog Kiki. „Badži, tako mi je drago što te vidim. Baš ste nas lepo iznenadili. Kiki, ovo je gospođa Grinvold.“ „Kiki. Naravno!“ Badži dostojanstveno ispruži ruku. „Kako si?“ Kiki bez oklevanja prihvati njenu šaku. „Veoma dobro, hvala na pitanju.

Imate božanstvenu haljinu.“ Badži prasnu u smeh. ,,Oh, hvala ti. A sada mi reci, šta si to čula o meni?

Nešto skandalozno, nadam se?“ „Čula sam da ste odrasli s mojom sestrom pre nego što sam se ja rodila.“

36

„Da, tako je.“ Badži me osinu lukavim pogledom. „Tvoja sestra i ja smo zajedno odrasle. Mogu da ti ispričam najstrašnije priče o njoj, priče u koje nikad ne bi poverovala.“ ,,Oh, stvarno? Kao šta?“, žudno upita Kiki. „Samo da razmislim.“ Badži se lupnu po isturenoj bradi. „Pa, recimo. .. tvoja sestra je obožavala da se kupa gola u okeanu, rano ujutru, pre nego što ostali ustanu.“ Kiki zakoluta očima. „To već znam.“ „Još uvek to radi, zar ne?“ Badži se ponovo nasmeja. ,,U maloj uvali pored vaše kuće, je li tako?“ „Da, baš tako.“ „Moraću da svratim nekog jutra, zarad dobrih starih vremena, mada nisam navikla da ustajem u cik zore.“ Badži se razdvoji od Nika i savi se ka Kiki. Dok se saginjala, dekolte joj se malo otvorio, otkrivši blago zaobljene grudi. Činilo se da nije nosila ništa ispod haljine. „Pogledaj je samo! Izgleda kao Lilina kopija. Zar ne, Nik?“ Osvrnula se preko ramena.

Stegoh Kikinu ručicu, povukavši je ka sebi.

Nik prekrsti ruke ispred grudi. „Da, postoji izvesna sličnost, što je razumljivo“, tiho je rekao. „Osim što malena ima tamnu kosu. I taj preplanuli ten! Kako je samo uspela tako brzo da pocrni, Lili?“ Badži se uspravi, odmerivši me nasmešenim očima. „Po čitav dan se igra na plaži.“ Odjednom postadoh svesna neprirodne tišine koja se nadvila nad verandom. Zveckanje čaša, žamor razgovora - sve je naprasno utihnulo.

Vetrić je pirio između nas, mrseći moju već dovoljno neposlušnu kosu. Ćušnuh jedan pramen iza uha, pokušavajući da ignorišem znatiželjne poglede koji su me šibali po leđima, tu fino izbrušenu pažnju koja je visila u vazduhu. „Šta bih ja dala da imam takav ten, srećnice mala! A tvoja čaša, Lili? Već si je ispraznila?“ Spustila je ruku na Nikovo rame, levu ruku. Tri četvrtasta dijamanta borila su se za prevlast na domalom prstu, bacajući u zasenak tanki zlatni obruč koji ih je držao na okupu. „Dragi, budi džentlmen i donesi piće za Lili.“ Nik ispruži ruku s otvorenim dlanom. Zaboravila sam koliko su mu šake bile krupne, tako krupne da su moje šake u poređenju s njima delovale patuljasto. „Šta piješ, Lili?“, upitao je.

Spustih čašu na njegove prste. „Džin-tonik.“

37

Potom se okrenuo ka Badži. „Želiš li ti nešto, draga?“ „Isto što i Lili.“ Badži me nonšalantno uhvati podruku. „Nas dve ćemo malo da proćaskamo dok nam doneseš piće, je li tako, Lili?“ „Treba da pronađem majku i tetku Džuli. Da se dogovorimo oko večere.“ „Oh, zašto nam se ne pridružite? Mogu da večeraju s nama, zar ne, Nik?“ Okrenula se, ali je Nik već krenuo u potragu za džinom. „Nema veze.

Sigurna sam da bi se složio. Biće mu drago da se ispričate, nakon svih ovih godina.“ „Ne znam da li bi moja majka...“ Koža mi se nakostrešila od njenog dodira. Ustuknuh za par koraka, kao da me je taj nepoznati pritisak izbacio iz ravnoteže. Kiki podiže lice ka meni, napeto me osmotrivši. „Oh, molim te, Lili. Jedva sam čekala da te vidim.“ U njenom glasu nazreh nov prizvuk, ili možda nedostatak onog starog prizvuka: nešto kao iskrzanu vedrinu. Još čvršće me je stegla, povukavši me k sebi. „Strašno mi nedostaješ, dušo. Nekad smo se tako lepo družile. Ponekad pomislim...“ „Lili! Tu si!“ Glas gospođe Hjubert zagrme između nas, tako neočekivano da Badži uspaničeno povuče ruku, kao devojčica koju je svevideća učiteljica uhvatila u nestašluku.

Okrenuh se u pravcu zvuka, ka uglu verande. Gospođa Hjubert je odlučnim korakom nadirala ka nama, uopšte ne gledajući u Badži i ne obazirući se na legiju radoznalih očiju koje su, preko svetlucavih rubova visokih čaša, pratile njeno napredovanje. „Baš smo se pitale kud si nestala. Nagovorila sam tvoju majku da nam se pridružite na večeri. Doduše, moraćemo da večeramo unutra, ali nam sigurno nećeš zameriti jer si se već nadisala morskog vazduha.“ Glas joj je bio nabijen značenjem.

Kolebljivo pogledah u Badži, koja se usiljeno smeškala. „Badži me je upravo pozvala da večeram s njom i Nikom. Sigurno se sećate Badži, gospođo Hjubert?“ „Naravno da se sećam.“ Izgovorila je čitavu rečenicu pre nego što se udostojila da skrene pogled ka njoj. „Kako ste, gospođo Grinvold? Sad se tako prezivate, zar ne?“ „Da, tako je.“ Gospođa Hjubert je u potpunosti preskočila uobičajene čestitke.

Umesto toga je jetko procedila: „Imate tako otmenu haljinu, gospođo Grinvold. Kao filmska zvezda.“ Njen ton je jasno ukazivao na to šta je mislila o filmskim zvezdama.

38

„Hvala, gospođo Hjubert. I vi odlično izgledate. Ne mogu da poverujem...“ „Nažalost, moraću da vam ukradem Lili i Kiki. Trenutno smo u jeku priprema za zabavu koja treba da se održi Četvrtog jula, pa mi je Lilina pomoć neophodna.“ To je čak i za mene bila novost, jer se te godine nisam prijavila za učešće u organizaciji proslave. „Zabava za Četvrti jul?“, zacvrkuta Kiki. „Ali Lili. „Za Lili uvek ima mesta u našem komitetu“, odvrati gospođa Hjubert. „Je li tako, Lili?“ Nije bilo svrhe da se upuštam u raspravu. Pomisao na večeru s Badži i Nikom usecala mi se u mozak s nežnošću usijanog noža. „Da, naravno.

Stvarno mi je žao, Badži. Možda neke druge večeri.“ „Druge večeri?“ Bio je to Nik, koji se upravo vratio noseći dve visoke čaše s tečnošću koja je primamljivo šuštala iznad leda. „Plašim se da Dejnovi večeras neće moći da nam se pridruže, dragi“, reče Badži, zgrabivši svoj koktel.

Nik mi pruži drugu čašu. „Šteta.“ „Gospođo Hjubert, ne znam da li poznajete mog muža Nika Grinvolda.“ „Poznajem gospodina Grinvolda.“ Gospođa Hjubert me uhvati podruku. „Idemo, Lili. Kiki, dušo.“ „Zbogom, gospođo Grinvold“, reče Kiki. „Zbogom, gospodine Grinvolde.“ Ali nas je gospođa Hjubert već vukla preko verande. Čula sam kako Nikove reči Zbogom, gospođice Dejn lepršaju kroz vazduh, preko glava i šešira i zveckavih čaša u Sivju klubu, ali nisam znala na koga je tačno mislio. „Eto, završili smo s tim“, reče gospođa Hjubert. „Priznajem da sam zapanjena njenom drskošću.“ „Čijom drskošću?“ „Čijom? Badžinom, eto čijom! Naravno, ti odlično znaš na koga mislim.

Ti uvek sve znaš, Lili Dejn, samo se praviš naivna.“ Majka je već ušla u kola, smestivši se pored tetke Džuli, koja je sedela za volanom. Portir je zatvorio vrata za njom. Savih se da poljubim gospođu Hjubert u obraz. „Laku noć, gospođo Hjubert. Hvala za večeru.“ ,,U svako doba, mila. Uz malo sreće, uskoro će prestati da dolaze u klub pa više nećeš morati da se dosađuješ sa mnom.“ Okrenula se ka

39

bočnoj strani verande, gde su Nik i Badži, kako smo i pretpostavljali, još uvek večerali. Odabrali su sto za dvoje direktno preko puta trpezarijskog prozora, pa su mi njihove siluete, kad god bih bacila pogled kroz staklo, što sam često radila, blokirale očekivani pogled na okean. „Koliko vidim, rešili su da nas sve isprate“, nastavi gospođa Hjubert, pažljivo studirajući izraz na mom licu. „Ta cura stvarno ima petlju.“ „Uvek je bila takva.“ Zarila sam nokte u dlanove, pokušavajući da razbistrim um koji je plutao kroz prijatnu omamljujuću izmaglicu uzrokovanu prekomernom količinom džina pomešanog s vinom.

Promišljeno sam odabrala tu kombinaciju kako bih iz glave potisnula sliku koja mi je razdirala dušu, Nika i Badži kako večeraju tête-à-tête 2, mada sam logički znala da su to sigurno često radili. Na kraju krajeva, sada su bili muž i žena. Doduše, nisam čak mogla komotno ni da se napijem jer su se svi članovi kluba te večeri osetili pozvanim da priđu našem stolu i da mi pruže podršku, pa sam morala svojski da se koncentrišem na to da mi reči budu celovite i propisno razdvojene i dovoljno smislene. ,,U svakom slučaju, gospođo Hjubert, želim vam laku noć.“ Tada mi nešto sinu u glavi, nešto što je prekinulo nepromenljivi ritam formalnog opraštanja. „Izvinite, šta ste ono rekli? Kako se nadate da će prestati da dolaze u klub?“ „Pa sigurno ne možemo da je izbacimo, je li tako? Badži je nakon očeve smrti nastavila da plaća članarinu, bog zna od čega. Prokleti lokalni propisi.

Ali ako se postaramo da niko ne obraća pažnju na njih, da ih niko nigde ne zove...“ „Ali zašto?“, zbunjeno upitah. „Badži čitavog života dolazi ovde.“ Gospođa Hjubert spusti ruku na moju mišicu. „Odlično je znala šta radi kada se udala za Nika Grinvolda. Ako se udala zbog para - što je valjda morala da učini - imala je širok izbor. Ali ona je odabrala njega.“ Pokazala je glavom ka dotrajaloj sivoj kedrovoj šindri na ulaznim vratima nad kojima su tinjale dve anemične žute sijalice, po jedna sa svake strane. ,,I večeras je rešila da ga dovede ovde, u inat svima.“ Kroz zbrku zamršenih osećanja koja sam gajila prema Niku i Badži, kroz bes i ozlojeđenost i podrhtavanje nerava koji su se koprcali u moru džina i vina, osetih nešto što je u zasenak bacilo sve ostalo: bezočnu uvredu.

Ona je tako stara, pomislih, zureći u lice gospođe Hjubert, u bore i pukotine koje behu dodatno naglašene senovitim efektom svetlosti koja je obasjavala trem. Njena uverenja su preduboko ukorenjena. Ko to može da promeni? Besmisleno je da pokušavam.

2

Nasamo, licem u lice. (Prim. prev.)

40

Osim toga, zašto bih, od svih ljudi na svetu, stala u odbranu Nika Grinvolda? Ja sam se odavno odrekla svakog prava na njega, još one gorke zime 1932. godine. Baš kao što se on odrekao svakog prava na mene.

Tetka Džuli pritisnu sirenu. „Moram da idem“, rekoh. „Kiki?“ Osvrnuh se oko sebe, tražeći Kikinu tamnokosu glavicu, ali nje nije bilo na vidiku. „Tetka Džuli“, doviknuh. „Da li je Kiki u kolima?“ Tetka Džuli i majka pogledaše na zadnje sedište, umalo se ne sudarivši glavama. „Ne“, odvrati tetka Džuli. „Mislila sam da je s tobom.“ Ramena mi naprasno klonuše. „Ponovo je zbrisala.“ Tetka Džuli ozlojeđeno podiže ruke. „Ponovo? Za ime božje! Zar ne možeš da obuzdaš to dete?“ „Vi slobodno idite, a ja ću je potražiti.“ Tetka Džuli spusti šake na volan. „Sigurna si?“ „Plaža nije velika. I ima dovoljno mesečine.“ Tetka Džuli zalupka prstima po volanu, očigledno se premišljajući.

Okrenula se ka majci i nešto je upitala, previše tiho da bih mogla da čujem.

Majka slegnu ramenima na tapaciranom sedištu. „Pa dobro“, reče tetka Džuli. „Javite se kad stignete.“ Kroz krckanje šljunka koji se drobio pod točkovima, majka doviknu da budemo pažljive.

Gospođa Hjubert zavrte glavom, otkrivši dijamante koji su joj svetlucali na usnim resicama. „Nije tebi lako, mila. Proved da nije kod šanka. Džim joj je čitave noći krišom točio pivo od đumbira.“ Ali Kiki nije bila pored šanka, niti je ćaskala sa starim damama u trpezariji, niti je pomagala u brisanju posuđa u kuhinji: nije bila ni na jednom od uobičajenih mesta, Uprkos tome, još se nisam zabrinula, bar ne mnogo. Kao prvo, džin mi je još uvek utešno zamorio kroz vene. A kao drugo, još otkako je naučila da puzi, Kiki je jedva čekala da negde šmugne. U poslednjih šest godina provela sam nebrojene sate tražeći je po našem stanu, po stazama u Central parku, između skeleta dinosaurusa u Prirodnjačkom muzeju, po odeljenju za žensko rublje u Bergdorfu. Portiri koji su radili na našem delu Park avenije često su umeli da je uhvate i zadrže ako bi je primetili da sama trčkara niz trotoar, obično bez cipela, a često čak i bez haljinice. Da bih je uhvatila, tokom jedne potere morala sam da promarširam kroz muški toalet Ojster bara na Grand central stanici, što je jednog gojaznog vremešnog biznismena nateralo da momentalno zgrabi tablete s

41

nitroglicerinom, a drugog da na licu mesta istupi s krajnje nepristojnom ponudom.

Na trenutak sam se našla u iskušenju da prihvatim pogodbu. „Jeste li videle Kiki?“, pitala sam dame koje su ćaskale u trpezariji, jednu za drugom.

Ne, nisu. Niko je nije video. Jesam li proverila za šankom?

Ponovo sam proverila šank, pa ženski toalet, a onda sam zatekla gospodina Hjuberta kako traži svoje naočari u foajeu i zamolila ga da proved muški toalet. Čekala sam ispred, nervozno preplićući prste iza leđa i slušajući kako gospodin Hjubert otvara kabinu za kabinom i doziva je po imenu. Potom začuh zvuk vode koja je curila u sporadičnim naletima, u isprekidanom staračkom ritmu, onda šuštanje kazančeta, kratko zatišje i šuštanje slavine. I dalje sam čekala. „Ah, da! Kiki! Ne, nema je unutra“, reče gospodin Hjubert kada je konačno izašao. „Jesi li proverila za šankom?“ Adrenalin, tako to naučnici nazivaju. Pročitala sam jedan članak na tu temu u časopisu Tajm. Adrenalin tera srce da brže lupa i aktivira snagu u mišićima i udovima, kao prirodan odgovor na opasnost. Ja sam već dobro poznavala dejstvo adrenalina. Kad god bi Kiki šmugnula, adrenalin bi počeo da mi kulja kroz vene kao stari prijatelj. Kad bih je konačno pronašla i stegla je u zagrljaj, drhtala sam čitavim telom i nisam bila kadra da izgovorim nijednu suvislu rečenicu.

Naravno, Kiki je bila savršeno bezbedna. Ona je bila razumna devojčica.

Umela je da se ogluši o većinu sitnih pravila, ali se generalno pridržavala onih najvažnijih. Neće joj pasti na pamet da sama uđe u vodu ili da noću trči po nasipu. Trebalo je samo da otkrijem gde je pobegla i sigurno ću je pronaći tamo, živu i zdravu, kako se nečim zabavlja, dopuštajući svojoj mašti da dosegne nove visine.

Ali moje žlezde to nisu znale, nikad nisu mogle da se naviknu na to, još od časa kada se rodila.

Izašla sam napolje, na verandu, zagledavši se kroz pomrčinu. Hučanje okeana postalo je još silovitije. Svi stolovi behu prazni, sve večere pojedene a pića popijena. Čak su i Nik i Badži otišli.

Prislonih drhtave šake uz usta. „Kiki!“, viknuh.

Novi talas se obruši na obalu, prekriven belom penom koja je svetlucala pod nabreklim mesecom. „Kiki!“ ponovo pozvah.

Jedan galeb zakrešta na nebu, potom još jedan. Nešto pade na pesak i ptice se obrušiše ka zemlji, svađajući se oko plena. Kad bih samo mogla da

42

preskočim narednih pola sata, pomislih, da izbegnem ovu agoniju i da se odmah stvorim u trenutku kada ću nesumnjivo - nesumnjivo! - priviti Kiki uz sebe, živu i zdravu.

Morala sam da sačuvam zdrav razum. Morala sam da razmišljam kao Kiki. Da sam bila na njenom mestu, i da je kucnuo čas da krenemo kući, šta bi moglo da me navede da šmugnem? Kakav sam nedovršen posao mogla da ostavim za sobom?

Njen džemper. Da ga negde nije zaboravila?

Ne, nosila je džemper u vreme deserta. Bila sam sigurna u to jer sam joj lično zavrnula rukave da ih ne zamaže sladoledom od čokolade.

Možda je zaboravila mašnu za kosu?

Ili cipele?

Već sam se hvatala za nemoguće. Ne, nije skidala mašnu sa kose. Nije skidala ni cipelice. Ali šta je drugo moglo da bude? U blizini nije bilo druge dece, nikoga s kim bi poželela da se oprosti. Da li je nešto pominjala tokom večere? Čak i da jeste, ne bih mogla da se setim. Uopšte je nisam slušala, zar ne? Samo sam se nalivala alkoholom, pokušavajući da umrtvim bol, i ćaskala s odraslima, zaokupljena vlastitim mislima. Kao da je nešto bilo važnije od Kiki. „Kiki!“, ponovo viknuh, iz sve snage, ali se moj slabašni glas rasplinu u hučanju Atlantika.

Skinuh cipele, sjurih se niz stepenište i potrčah preko peska. Logika je utekla, ostavivši samo adrenalin. Pretvorila sam se u ogroman uspaničeni krvni sud koji je pulsirao od adrenalina. „Kiki!“ vrištala sam, bauljajući preko peska i spotičući se o porub haljine. „Kiki!“ Nečija sirena nestrpljivo zatrubi na asfaltiranom prilazu ispred kluba.

Ukopah se u mestu. Valjda se nije vrzmala između automobila koji su napuštali parking, u sumraku prošaranom svetlošću farova? Da nije primetila kako majka i tetka Džuli odlaze i pomislila da smo je zaboravili?

Stajala sam u mestu, rastrzana između dve opcije. Da li da napustim plažu i krenem nazad ka klubu? Koja je mogućnost bila verovatnija? Gde je postojala veća opasnost? Nisam mogla da razmišljam. Htela sam da delam, a ne da razmišljam.

Bori se ili beži, tako su to naučnici nazivali, kao da je bilo ko od njih ikada osetio poriv da uradi bilo šta od toga. Kao da neki naučnik, koji dreždi u nekoj laboratoriji, može da shvati koliko je dragocena ta devojčica, koliko beskonačno važna, koliko duboko i strasno voljena. Kao da može da zna

43

kako sam se osećala dok me je njena svilenkasta kosica milovala po obrazu i dok sam svijala ruke oko njenog toplog utešnog obličja. „Kiki!“, zavapih preko plaže.

Jesam li to primetila neki pokret, neki treptaj u tami?

Zastadoh kao paralisana, napeto osluškujući hučanje okeana u levom uhu i pulsiranje krvi u desnom.

Ponovo. Kao da je nešto proletelo između mojih očiju i sijalica, koje su poput nanizanih dijamanata svetlucale na tremu Sivju kluba. „Kiki!“ Mahnito potrčah, teturajući se kroz dubok pesak. „Kiki!“ Tada je izronila ispred mene, praktično niotkud. Jednog časa videla sam samo sijalice koje su treperile u tami, a onda sam ugledala Kiki kako trči ka meni, trijumfalno mašući savršenom spiralnom školjkom koju je stiskala u desnoj šaci. Bacila mi se u naručje, uzbuđeno rekavši: „Gledaj! Našli smo je!“ „Oh, mila... mila moja!“ Noge mi zaklecaše i sručih se na pesak, oborena težinom njenog razdraganog tela. „Raspametila sam se od brige!

Oh, mila!“ „Zašto si brinula? Gospodin Grinvold je pošao sa mnom. On je strašno fin.“ Još čvršće je privih uz sebe, konačno podigavši pogled. Nik je stajao na razdaljini od pet metara, na samom rubu vidnog polja, nepomičan kao pročelje litice i otprilike jednako srdačan. Šešir mu je visio u ruci, prislonjen uz butinu. „Gospodine Grinvolde?“, rekoh promuklim glasom. „Video sam kako trči niz stepenice, baš kad smo krenuli, pa sam odlučio da pođem za njom, za svaki slučaj.“ Lupnuo je šeširom po nozi, jednom, dvaput. „Koliko sam razumeo, htela je da potraži neke školjke.“ „Bio je tako ljubazan, Lili. Tražio je školjke sa mnom, sve dok ih nismo pronašli. Kresnuo je upaljač da možemo da ih vidimo.“ Okrenula se ka Niku, uputivši mu pogled pun obožavanja. „Nadam se da si mu zahvalila, mila.“ „Hvala, gospodine Grinvolde.“ „Nema na čemu.“ Kolebljivo je zastao. „Možeš da me zoveš Nik ako želiš.“ „Ne, nikako“, rekoh. „Kod nas postoje stroga pravila o tome kako se deca obraćaju odraslima. Je li tako, Kiki?“ „Tako je.“ Kiki me snažno zagrli. „Je li majka ljuta?“

44

„Nije. Ona i tetka Džuli otišle su kući. Vratićemo se preko plaže.“ Ustadoh s peska, uhvatih je za ruku i okrenuh se ka Niku. „Hvala ti što si je pronašao. Često to radi. Šmugne dok kažeš piksla. Dosad je trebalo da se naviknem.“ „Čuo sam kako je dozivaš. Pokušao sam da ti se javim, ali nisi mogla da me čuješ od vetra. Nećete valjda peške nazad?“ Bilo je previše mračno da mu vidim lice, previše mračno da ustanovim da li je stvarno mario. „Nije tako daleko. Možda osamsto metara.“ „Po ovom mraku?“ „Ima mesečine.“ Krenuo je ka nama, vrteći glavom. „Naš auto čeka ispred kluba.

Možemo da vas odbacimo.“ „Ne, nikako! Hvala lepo, ali prijaće mi da prošetam.“ „Ali to je predaleko za tvoju sestricu, pogotovo u ovo doba.“ „Kiki je u dobroj formi. Je li tako, mila?“ Kiki uzbuđeno zacupka. „Hoću da vidim auto gospodina Grinvolda!

Molim te, hajde da se vratimo s njima.“ „Lili“, reče Nik, „nemoj da odbijaš zbog mene.“ „Ne, nije zbog...“ Pustila sam da moje reči zalepršaju na slanom vetru, sve dok ih nisam čula s objektivne distance i shvatila koliko su mahnito zvučale. Mahnito i neiskreno. Još sam bila uzdrmana zbog Kikinog nestanka i omamljena od džina. „Pa dobro. Hvala ti. Stvarno si ljubazan.“ „To nema veze sa ljubaznošću“, promrmlja on, ustremivši se ka klubu.

Već sam zaboravila taj osećaj: kako je hodati pored Nika, osećati blizinu njegovog visokog stasitog tela, hvatati ritam njegovih dugih koraka.

Srce mi je grozničavo lupalo, a dah mi zastajao u grudima. Kiki mi je stiskala šaku, skakućući s druge strane, nesvesna opasnih struja koje su se vrtložile oko nas dok smo koračali preko peska. „Treba da popričamo“, reče Nik kao grom iz vedra neba. „Molim?“ „Treba da popričamo. Zato sam došao ovde, da razgovaram s tobom.“ Stigli smo do stepeništa. Zastao je i okrenuo se ka meni. Preko lica mu je poigravala duga tamna pruga, senka koju je bacala ogradica verande. „Na šta misliš?“ prošaptah. „Znaš na šta mislim.“ Srce mi je tako snažno lupalo o rebra da sam pomislila da ću se srušiti. „Ne shvatam o čemu nas dvoje treba da razgovaramo nakon toliko vremena.“

45

„Treba da razgovaramo o svemu.“ Podigao je ruku, kao da je krenuo da me dodirne, a onda je brzo spustio sa strane. „Ne, Nik. Nas dvoje nemamo o čemu da pričamo.“ „Lili...“ Okrenuh se i pođoh uz stepenište, vukući Kiki za sobom. Kosa mi je poskakivala preko vlažnih obraza, a haljina prianjala uz leđa, natopljena znojem strepnje i iscrpljenosti. Na vrhu sam pokupila cipele i na brzinu ih navukla, balansirajući na jednoj nozi i ignorišući Nikovu ispruženu ruku.

Nisam morala da svraćam po tašnu jer je te večeri nisam ponela.

Promarširala sam pravo kroz salon, potom kroz foaje i na kraju kroz vrata.

Badži je čekala u kolima parkiranim ispred ulaza, elegantno se baškareći na suvozačevom sedištu dok je motor radio uprazno. Bio je to otmen auto, vitkih linija i žustrog temperamenta, nalik Pakardovom spidsteru koji je Nik nekada vozio, previše sportski da bi imao zadnje sedište. „Šta se dešava?“ Badži podiže svoju tamnokosu glavu s naslona, zapiljivši se u nas dok smo prilazili. Usne joj behu skoro crne u pomrčini.

Sigurno je doterala karmin. Ili nije ni okusila večeru. „Odvešćemo Lili i njenu sestru do kuće“, reče Nik, otvarajući vrata. „Možeš li da napraviš mesta?“ Badži se srdačno osmehnu, skliznuvši u stranu. „Naravno! Biće dovoljno mesta ako se pribijem uz svog muža. Znači, pronašla si svoju ljupku sestricu? Koko, je li tako beše?“ „Kiki!“ ispravi je Kiki.

Uvukoh se na sedište i stavih Kiki na krilo. „Da. Nik je bio ljubazan da krene za njom.“ Nik ćutke zatvori vrata i krenu ka šoferskoj strani. „Nestao je poput munje kada je malena protrčala pored nas. Ah, bio je tako sladak.“ Badži nasloni glavu na Nikovo rame dok se automobil probijao kroz noć. „Jednog dana bićeš divan otac, zar ne, dragi?“ „Nadam se“, odgovori Nik. Vožnju bismo sigurno proveli u zakletoj tišini da nije bilo Kikinog brbljanja. Kiki se zdušno raspitivala o Nikovom automobilu, kakav motor ima i koliko brzo može da ide, a on je strpljivo odgovarao, do najsitnijih detalja, poklonivši joj svu pažnju.

Naša kuća nalazila se na kraju Sivju Neka, iza svih ostalih. Nik je nepodnošljivo sporo vozio otmeni kabriolet preko izrovane šljunčane staze, kao da se plašio da bi mogao da uznemiri komšiluk ili da ošteti amortizere.

Osećala sam kako se Badžina izdužena butina pripija uz moju nogu, pomerajući se zajedno sa mnom kad god bi auto poskočio. Nakon kratkog

46

vremena, koje je delovalo kao čitava večnost, auto se zaustavio ispred poznate stare kuće prekrivene sivom kedrovom sindrom, baš kao i sam klub, s ulazom obasjanim samo jednom sijalicom. „Ovde?“ upita Nik, pogledavši preko naših zbijenih tela ka ulaznim vratima, koja su pre samo dva dana bila prefarbana blistavo belom bojom, kako bi još neko vreme odolevala okeanskom vetru i soli. „Da. Hvala vam.“ Savih se ka bravici, ali pre nego što sam stigla da provučem ruku pored Kikinog tela, Nik je već izašao da nam otvori vrata. „Još jednom hvala.“ Spustih Kiki na zemlju. „Zahvali se Grinvoldovima, Kiki.“ „Hvala, gospodine Grinvolde. Hvala, gospođo Grinvold.“ Zvučala je neprirodno smerno. „Nema na čemu, dušo“, dobaci Badži preko vrata.

Nik čučnu na šljunak i ispruži svoju krupnu šaku. ,,I drugi put, gospođice Dejn. Drago mi je što sam vas konačno upoznao.“ „Zovite me Kiki.“ Kiki ozbiljno stegnu njegovu šaku, podigavši oči ka meni. „Može da me zove Kiki, je li, Lili?“ „Može, ako tako želi.“ Nik se uspravio. „Laku noć, Lili.“ Okrenuh se ka kući pre nego što je stigao da mi pogleda u oči. „Laku noć“, dobacih preko ramena. Nisam htela da gledam kako se vraća u kola i seda pored Badži. Kako se s Badži vozi kroz noć, ka kući u kojoj su zajedno živeli, ka postelji koju je delio s njom.

Stegoh Kikinu ruku i krenuh ispod raskošnih glicinija, ka mračnoj kući koju su prababa i pradeda podigli iz ruševina nakon velike stogodišnje oluje iz 1869. godine.

47

5 SMIT KOLEDŽ, MASAČUSETS Oktobar 1931.

S

igurno misliš da sam lud“, kaže Nik Grinvold. „Hajde, slobodno priznaj.“ “Taman posla. To je veoma lepa jakna. Evo, stigli smo.“ Nik podiže pogled ka ružičastoj neonskoj šolji koja svetluca iznad naših glava. Pre nego što stignem da ga preduhitrim, vešto prebacuje štake i otvara mi vrata. „Fino mestašce“, kaže.

Prave naibolie palačinke u čitavom kraiu I nedeliom rano otvaraju „ Ponašam se krajnje nonšalantno, kao svetska žena, kao da mi se svakog vikenda dešava da mi neki zgodni dasa u sedam ujutru bane pred vrata i pozove me na doručak Moje telo se njiše pored njegovog dok ulazimo u toplo predvorje kroz koje leprša miris kafe Ako ništa drugo bar ne moram da glumim da se na tom mestu osećam kao kod kuće! Klimam glavom ka konobarici. „Zdravo, Doroti.“ „Hej, Lili. Čime mogu da...“ Ostatak rečenice joj zamire na usnama.

Podiže svoju razbarušenu glavu, radoznalo odmeravajući Nika, odozdo naviše i konačno zaustavlja pogled na njegovom licu Skoro da mogu da čujem kako joj oči iskaču iz duplji Nik se šarmantno osmehuje. „Molim vas, Doroti, doručak za dvoje. U nekom mirnom kutku ako je moguće.“ Doroti guta knedlu. Da li vam odgovara separe?“ „Naravno.“ Doroti ošamućeno uzima dva jelovnika s pulta i vodi nas ka separeu u uglu. Restoran je skoro prazan. Dvoje starijih ljudi, obučenih za jutarnju službu, stidljivo doručkuju pored vrata, a jedan policajac sedi za šankom povijen nad tostom i kafom. Unutra je previše toplo i previše svetio u poređenju s vlažnim maglovitim jutrom s druge strane vrata. Nikove štake ritmično lupkaju pored mene, tapkajuči preko linoleuma.

Uvlačim se u separe. Nik se smešta preko puta mene i spušta štake sa strane. Doroti nam pruža jelovnike. „Želite kafu?“ pita škriputavim glasom. „Da, molim te“, kažem. ,,U što većoj količini“, dodaje Nik. Doroti ćuška olovku iza uha. „Odmah stiže“, kaže i kreće ka pultu, uputivši mi razrogačen pogled.

48

Nik ništa ne primećuje. Zuri u mene osmehujući se široko. Lice mu je ispijeno i bledo i mekše nego što sam ga zapamtila. Spušta jelovnik na sto. „Sračunao sam da su mi šanse da siđeš u prizemlje oko pedeset posto.“ „Zašto si onda prevalio toliki put?“ „Pa, ako te baš zanima, slučajno sam zaboravio novčanicu od sto dolara u levom džepu.“ Instinktivno širim oči, ali on praska u smeh. „Šalim se. Istina glasi da sam sinoć, kad sam se vratio u sobu, zaspao kao klada.

Bio sam smožden od utakmice i svega što se desilo, ali sam odspavao jedva dva sata. Negde oko ponoći sam se probudio i više nisam mogao oka da sklopim. Neprestano sam razmišljao... znaš, o onoj večeri, i o tebi. U dva po ponoći uskočio sam u kola i nagazio gas. Zaključio sam da ionako nema šanse da zaspim.“ „Ali... vožnja dovde traje samo tri sata.“ Usta su mi suva i zvoni mi u ušima. Grčevito stežem jelovnik kako mi ruke ne bi drhtale.

On sleže ramenima. „Malo sam odremao na sedištu kada sam stigao.“ Zamišljam ga šćućurenog na sedištu novog Pakardovog spidstera, umotanog u kaput, kako pokušava da pronađe dovoljno udobno mesto za gips. „Kako si znao gde se nalazi moja soba?“, pitam. „Probudio sam Pendltona i raspitao se pre nego što sam pošao.

Pretpostavio sam da si u istoj zgradi kao Badži.“ Prepliće prste iznad jelovnika i naginje se preko stola. Pogled mu postaje gorljiv. „Da li ti smeta što sam to uradio, Lili?“ Doroti prilazi stolu da nam naspe kafu. Čekam da se udalji, a onda odgovaram: „Ne smeta mi, Nik, ni najmanje. Drago mi je što si došao.“ On trepće i spušta pogled ka jelovniku, a onda me, veoma nežno, uzima za ruku. Njegov palac, širok i ogroman, klizi preko korena mog palca. „Utoliko bolje.“ Gledam u svoju šaku, koja deluje sićušno među njegovim prstima. „Ni ja nisam dobro spavala“, kažem, gotovo šapatom. „Pojma nemaš koliko me raduje što to čujem.“ Podižem pogled. ,,A zašto?“ Doroti se vraća s notesom. Čini mi se da je u međuvremenu uspela da se pribere. „Jeste li odlučili šta želite?“ pita, srdačno i nehajno kao uvek, ali ne uspeva da potisne blago rumenilo s lica. „Dva pržena jaja“, kažem. „I mnogo tosta.“ „Da vidimo.“ Nik se okreće ka njoj, ne puštajući moju ruku. „Jutros sam baš gladan. Četiri jaja, slanina i tost. Kakve su vam palačinke?“

49

„Najbolje palačinke u Berkširskoj oblasti“, odgovara ona. „Pitajte koga god hoćete.“ „Onda nam donesite veliku gomilu palačinki, s puterom i sirupom.“ Vraća joj jelovnik. „Hvala lepo, Doroti.“ „Hvala vama, gospodine.“ Doroti uzima oba jelovnika i, dok odlazi, mrmlja nešto meni, neku nedvosmislenu opasku. „Da li imaš takvo dejstvo na sve devojke?“ jetko pitam. „Kakvo dejstvo?“ „Sigurna sam da bi se Doroti rado menjala sa mnom.“ „Nisam ženskaroš ako na to misliš.“ Sležem ramenima i pokazujem u pravcu nestale Doroti. „Ali očigledno voliš da šarmiraš ljude.“ On praska u smeh. „Voleo bih da Pendlton to može da čuje. On mi uvek popuje kako treba da budem učtiviji, da izađem iz svog oklopa, da razvežem jezik.“ ,,A šta je onda bilo ovo malopre?“ „Pojma nemam. Valjda sam naprosto srećan.“ Moja ruka i dalje leži u njegovoj ruci. Blago je steže i osećam kako mi se osmeh širi preko lica zato što sam i ja srećna. „Nisi odgovorio na moje pitanje“, kažem. „Nisam? Stvarno? Pa dobro, Lili. Gospođice Lili Dejn sa Smit koledža u Saveznoj Državi Masačusets i... odakle još?“ „Iz Njujorka.“ „Dakle, iz Masačusetsa i Njujorka. S Aper Ist Sajda, pretpostavljam.“ „Možeš da dodaš i Sivju na Roud Ajlandu“, kažem, ne prestajući da se smeškam.

On koluta očima. „Ah, vašljivi Roud Ajland, gde tvoja porodica letuje generacijama unazad, je li tako? Hajde, okreni glavu. Ne tako... na drugu stranu. Gledaj kroz prozor.“ Okrećem se ka zamagljenom staklu i zasenjenim zgradama s druge strane ulice. „Ovako?“ „A sad pomeri oči u pogledaj u mene. Samo oči. Malo iskosa. Da, baš tako.“ Polako izdiše. „Vidiš, gospođice Lili Dejn, ti koja se vrzmaš samo po najboljim mestima, zbog toga ja sinoć nisam mogao oka da sklopim.“ Okrećem se ka njemu, glasno se smejući. On se naslanja na klupu, sa osmehom na licu, nežno me posmatrajući. „Zbog čega?“ pitam.

50

„Zbog toga što si me negde na sredini večere prostrelila tim pogledom, dok sam pričao... o čemu ono beše? Valjda o bolnici. A ti si me pogledala, tako postrance, tim neobičnim tamnoplavim očima, i ja sam momentalno zanemeo. Više nisam znao ni kako se zovem. Sigurno si to primetila.“ „Mislim da jesam.“ U stvari, savršeno se sećam tog trenutka. Pričao je o nekom ultramodernom rendgenskom aparatu i stepenu zračenja. Samo što sam tada pomislila da je zaćutao zato što mu se učinilo da je to previše dosadna tema za dve mlade dame. Sećam se da sam sedela na elegantnoj stolici u gostionici Hanover, frustrirana do koske, žudeći da mu kažem da je meni stalo do te priče, da želim da čujem sve što ima da kaže.

Uzimam svoju kafu. Vrela para leprša mi oko nosa i usta dok držim belu keramičku šolju, nadajući se da će ona zakloniti moje zajapurene obraze.

On polako podiže svoju šolju, levom rukom, zato što desnom još uvek drži moju šaku. Otpija jedan gutljaj i vraća šolju na tacnu, ne spuštajući pogled. ,,I tako sam sedeo tamo, kao preispoljni idiot, presečen na pola misli. Pomislio sam: Grinvolde, ova cura odlazi za sat vremena. Bolje smisli kako da joj uđeš u trag. Zašto odmahuješ glavom?“ „Pojma nemam. Možda zato što zvučiš kao da izašao iz nekog filma.

Moje romanse obično predstavljaju čist promašaj.“ „Obično?“ Upitno izvija obrve. Obrve su mu snažne, kao i sve na njemu: pravilne i tamne, guste ali glatke. „Neke nisu bile promašene?“ „Pa dobro, bilo je i takvih. Recimo, romansa sa Džimijem iz Sivjua, čiji je otac bio kapetan ribarskog broda. Ali on je tog leta imao deset godina, a ja samo osam.“ „Dakle, zaljubila si se u starijeg tipa? A posle njega?“ Apsolutno ništa. Nekoliko sastanaka i malo flertovanja preko praznika, ali bi se na kraju sve svelo na puku ravnodušnost. U školi Mis Porter nije bilo mladića, baš kao ni ovde, na Smit koledžu. Tokom letovanja u Sivjuu sretala sam neke momke, ali su svi delovali previše poznato ili previše konvencionalno da bi mi bili zanimljivi. „Ne znam ni sama“, kažem, pijuckajući kafu. „Klasika.“ Hrana stiže na usijanim tanjirima. Doroti servira doručak veštim i brzim pokretima, spuštajući tanjire s tostom i puterom i teglicu s džemom od jagoda. Dosipa kafu u šolje. Sirup se lenjo sliva preko gomile palačinki. Nik konačno pušta moju ruku i sklapa prste oko viljuške i noža. „Da li je sve u redu?“, pita Doroti. „Sve je savršeno. Hvala.“

51

Nikove oči me neverno napuštaju, žudno se fiksirajući na doručak koji čeka pred njim. „Hvala“, kaže, okrenuvši se ka Doroti, a onda učtivo okleva i ponovo gleda u mene. „Navali!“ kažem mu.

Nakratko oboje ćutimo, tamaneći doručak. Ne mogu baš da kažem da Nik lopatom gura hranu u usta. Radi to malo elegantnije - doduše, tek malo elegantnije - ali je to sigurno zato što je izgladneo. Možda je najbolje da kažem da bodro prianja na doručak. Brdo palačinki nestaje u tren oka, a potom prelazi na kajganu. Zapanjeno ga posmatram, jedva registrujući ukus vlastitog doručka. „Oprosti“, kaže on, brišući usta. „Ovo nije bilo baš civilizovano, je li?“ „Već sam mislila da stanem ispred vrata i naplaćujem ulaznice.“ Nik se smeje. Sviđa mi se njegov smeh, tih i nenametljiv. „Izvini.

Umirao sam od gladi. Juče sam imao naporan dan, a onda cele noći nisam spavao.“ Klizim pogledom preko njegovih širokih ramena, čvrstog torza, izduženog tela čiji se obrisi gube ispod stola. Deluje kao mašina koja troši ogromne količine energije čak i u praznom hodu. „Nema potrebe da se izvinjavaš.“ „Osim toga, hrana je izvrsna“, dodaje. „Pretpostavljam da često dolaziš ovde.“ „Ovo mi je omiljeno mesto za učenje. Ne smeta im ako ostanem satima i raširim papire preko stola. Doroti diskretno priđe da mi naspe kafu i donese pitu. Treba obavezno da probaš pitu.“ „Rado, nekom prilikom.“ Pruža ruku ka šolji s kafom. ,,A sad je red na tebe.“ „Kakav red?“ „Da mi kažeš zašto si ovde. Zašto si sišla u prizemlje, umesto da zamoliš nadzornicu da me izbaci.“ Oči su mu bistre i site. Sviđa mi se njihova boja, topla, karamelizovana, gotovo rastopljena, sa sićušnim zelenim prugama koje se šire oko smeđeg središta. Naprosto sam srećan, rekao je malopre, i stvarno tako deluje.

Da li treba da mu kažem istinu?

Badži bi mi rekla da to nipošto ne radim. Ona bi mi savetovala da ne otvaram karte, da ga nateram da se malo pomuči. Da budem distancirana i neuhvatljiva, da poljuljam njegovu samouverenost. „Zbog nečeg što se desilo na utakmici, malo pre nego što si slomio nogu“, započinjem. „Stajao si tamo s Grejamom, zureći u publiku. Izgledao

52

si... ne znam ni sama... neumoljivo, kao pirat. Bio si drugačiji od ostalih, pun nekog ognja. Imala sam osećaj da na terenu postojiš samo ti.“ Moje reči mu očigledno prijaju. Širi usne u osmeh i ponovo primećujem kako taj osmeh smekšava prilično strog raspored kostiju na njegovom licu, beskompromisni položaj vilice, brade i jagodica. Nekoliko nestašnih lokni pada mu preko čela i osećam neodoljiv poriv da ih dodirnem. „Kao pirat, kažeš?“, ponavlja on. „Dakle, to je na ceni kod današnjih cura? Da momak deluje kao pirat?“ „Loše sam se izrazila. Htela sam da kažem da si delovao odlučno.“ „Ali si rekla da sam izgledao kao pirat. To ti je prvo palo na pamet, a prvi opis je obično najiskreniji.“ Oči mu svetlucaju dok gleda u mene, ali u njima više nema onog zastrašujućeg piratskog ognja.

Brzo menjam temu. „O čemu si razmišljao kad si tako izgledao?“ „Pojma nemam. Verovatno o sledećem potezu. Kad izađeš na teren, sve postaje zamućeno. Valjda zbog žara borbe. Ostatak sveta gubi se u nekoj izmaglici.“ Nehajno sleže ramenima. „Ali ti si tako dobar na terenu.“ On ponovo sleže ramenima. „Stvar vežbe.“ „Ono dodavanje, i potom onaj tačdaun, pre nego što si se povredio. Ja se uopšte ne razumem u ragbi, ali to...“ „Posrećilo mi se da dobro bacim. Tip koji je primio loptu odradio je kompletan posao.“ Spušta pogled na tanjir i briše preostalo žumance komadom tosta. „Brineš li zbog noge?“ nežno pitam. „Da, donekle. Ovo mi je poslednja sezona. Glupa sreća. Ili možda čista glupost jer je trebalo da znam... Međutim, dok igraš, ne razmišljaš o tome.“ Podiže pogled ka meni. „Prvo onakav tačdaun, a onda umalo nisam ostao bogalj. U svakom slučaju, danas mnogo manje marim za to negojuče.“ Završavamo doručak. Nik insistira da plati. Primećujem da ostavlja pozamašan bakšiš za Doroti. Izlazimo napolje, na hladan i vlažan vazduh.

Stiskam kragnu oko vrata. Na ulici je postalo bučnije i prometnije. Gledam u Nika, u njegovu impozantnu visoku figuru ogrnutu tamnim vunenim kaputom. Okreće se ka meni. Lice mu je ponovo ozbiljno, gotovo kolebljivo. „I šta sada?“, pita. „Kad moraš da se vratiš?“ On gleda na sat. „Trebalo je da budem tamo pre pola sata. Zbog klupskog sastanka. Ali mislim da nisu ni očekivali da se pojavim. Kakogod, Pendlton će nešto smisliti. Reći će da sam omamljen od lekova, ili tako nešto.“ Lupka vrškom štake po gipsu.

53

„Ipak treba da se vratiš. Sigurno si iscrpljen.“ „Da li želiš da se vratim?“ Dah mu leprša na hladnom vazduhu. „Ne želim. Ali svejedno moraš nazad.“ Pruža ruku ka meni, a onda primećuje da drži štake i ozlojeđeno ih ćuška ispod pazuha. „Onda ću te odvesti do doma.“ Vozimo se u tišini, u istoj atmosferi u kojoj smo došli, nesposobni da osećanja koja titraju između nas pretočimo u reči. Ali ta tišina je ovog puta prijatnija, i kada nakratko zastajemo ispred semafora, Nik me uzima za ruku i nežno je steže.

Skreće ka ivičnjaku, malo dalje od studentskog doma. Poput mene, ne želi da sve devojke istrče na prozor i pribiju noseve uz staklo blenući u nas. „Da li te boli?“ pitam, pokazujući na njegovu nogu. „Ništa strašno.

Popio sam aspirin.“ „Kako pritiskaš kvačilo?“ On blago protresa povređenu nogu. „Veoma pažljivo. Nemoj da kažeš mom doktoru.“ „Stvarno si lud kad si došao u takvom stanju. Nadam se da će sve dobro proći.“ „Ne brini. Biće u redu.“ Ponovo tonemo u tišinu. Motor tiho brunda, a pod vibrira ispod naših nogu. Nik spušta prste na ključeve, kao da razmišlja da li da ugasi motor. „Mrzim ovakve situacije“, kaže, gledajući kroz vetrobransko staklo. „Ima toliko toga što treba da kažemo. Hoću da čujem sve živo, da saznam apsolutno sve o tebi.“ „I ja o tebi.“ Glas mi je užasno krhak. „Stvarno, Lili?“ Naglo se okreće ka meni. „Stvarno tako misliš? Ili to kažeš tek onako, da mi udovoljiš?“ „Ne, ne kažem...“ Srce mi prebrzo lupa. Ne mogu da izdržim taj ritam.

Odmahujem glavom. „Ne mogu da verujem da si ovde. Nadala sam se da ću te možda videti u subotu. Badži mi je rekla da tada mogu da ti vratim jaknu, da će mi to biti dobar izgovor da ponovo dođem.“ „Badži.“ Nik odmahuje glavom, stežući moje ruke. „Otkud to da se družiš s njom? Vas dve mi delujete nespojivo.“ „Naše porodice zajedno letuju. Poznajem je otkako znam za sebe.“ „Da, shvatam. Nemoj nju da slušaš, Lili, čuješ li me? Ostani tako slatka i mila kakva jesi.“ ,,U redu.“

54

Pušta mi jednu šaku i sklanja kosu sa slepoočnice. „Lili, želim ponovo da te vidim. Mogu li ponovo da te vidim?“ „Da, obavezno.“ „Kada?“ Praskam u smeh. „Možda sutra?“ „Dogovoreno!“ brzo odgovara on.

Ponovo praskam u smeh. Kafa mi struji kroz vene, izazivajući neku vrtoglavicu, ali to možda nije zbog kafe već zbog ovog što mi se dešava, zbog pogleda na Nika koji svakog trena postaje sve lepši, s tim gorljivim očima koje gledaju pravo u mene. Kako sam samo mogla da pomislim da je Grejam Pendlton lepši od njega? „Ne budi luckast. Kako ćeš da postaneš arhitekta ako preskačeš predavanja?“ „Neću biti arhitekta.“ „Hoćeš. I moraš! Obećaj mi da hoćeš, Nik.“ On mi ponovo dodiruje kosu i spušta prste na moj obraz. „Zaboga, Lili.

Da, obećavam. Obećavam sve što želiš.“ Sedimo u kolima, blaženo se gledajući, udišući jedno drugo. Naslanjam obraz na sedište, na Nikovu jaknu koja je prebačena preko naslona. „Ne znam šta da kažem“, kaže Nik. „Ne želim da idem odavde.“ „Ni ja ne želim da ideš.“ „Osećam se kao Kolumbo u trenutku kada je konačno ugledao kopno, a onda mu javljaju da mora odmah da se vrati u Španiju.“ „Kolumbo je bio Italijan.“ On me šaljivo štipka. „Dakle, tako stoje stvari?“ „Da. A, osim toga, Nju Hempšir je mnogo bliži od Španije. A ti imaš ovaj uglađeni brzi auto a ne staru bušnu karavelu.“ ,,U redu, pametnice. Ne očekuj da u tvom prisustvu ikada više prozborim nešto sentimentalno.“ „Ne govori tako.“ Podižem ruku i klizim prstima preko njegove jagodice, gladim kosu iznad njegovog uha, opijena osećanjem slobode i mogućnošću da ga konačno dodirnem. „Izvini. Pokušavam da kažem nešto smešno jer se plašim da ću briznuti u plač.“ „Nema veze. Baš me zanima kako izgledaš kad plačeš. Naravno, to ne znači da želim da vidim kako stvarno plačeš“, brzo dodaje, „da te vidim tužnu zbog bilo čega. Samo... znaš na šta mislim, zar ne?“ Osmehujem se. „Izgledam grozno. Sva sam naduvena i mrljava. Čisto da znaš.“

55

„Onda ću dati sve od sebe da nikad ne pustiš ni suzu.“ Pogled koji mu zrači iz očiju nabijen je takvim značenjem da osećam kako se nešto rasprskava u meni, duž samog središta mog bića, kao pukotina koja me razdvaja na dve polovine. „Delujem groteskno dok plačem. Badži, s druge strane... ona plače sa stilom. Pusti nekoliko elegantnih suza niz obraze i to je sve. Kao Greta Garbo.“ „Ma pusti Badži. Plašim se da bih i ja uskoro mogao da zaplačem kao beba. Od puke iscrpljenosti, ako ni zbog čega drugog.“ „Žao mi je.“ „Ne treba da ti bude žao. Vredelo je.“ Okreće glavu i prislanja usne uz vrhove mojih prstiju. Osećam kako se njegov dodir razliva kroz mene poput električnog naboja. „U subotu ću doći sa Badži“, kažem. „Da, obavezno. Doduše, moraću da sedim na klupi s vašljivim štakama, ali potražiću te čim se utakmica završi. Posle možemo da izađemo na ručak, kao juče.“ „Samo što će Badži i Grejam ponovo biti s nama.“ „Onda ću u nedelju ponovo doći kod tebe, posle timskog sastanka.

Mogu čitav dan da ostanem ovde, ako želiš. Dotad ću ti pisati.“ Osmehuje se. „Da ti izložim svoju viziju.“ „Tvoja vizija deluje obećavajuće, bar zasad.“ ,,I ti meni moraš da pišeš. Da mi ispričaš sve o sebi. Hoću da znam šta čitaš i da li igraš tenis.“ Prasnu u smeh. „Šta to pričam? Naravno da igraš tenis. Hoću da čujem kompletnu istoriju tvog života. Hoću da znam zašto ti se kosa uvija oko uha, evo baš ovako, a ne nekako drugačije.“ Glava mu se primiče ka meni. „Hoću. „Šta?“, pitam, bez daha. „Ništa.“ Naglo se uspravlja. „Sve u svoje vreme. Sad imamo vremena do mile volje, zar ne? Dok sam dolazio ovde bio sam sluđen od panike. I sad stalno moram da se podsećam da je uzbuna prošla.“ Motor kašljuca, poskakuje i nastavlja da brunda, kao dama pratilja koja nam upućuje diskretno upozorenje. „Otpratiću te“, kaže Nik, ponovo me pomazivši po licu.

Polako se spuštamo niz pločnik, koristeći Nikove štake kao opravdanje da što više rastegnemo te poslednje minute. „Grozno se osećam što moram da se rastanem od tebe“, kaže on. „A opet... nikad se nisam bolje osećao. Da li i ti osećaš isto?“ „Da. Kao dete koje čeka da dođe Bož... ovaj, da dođe letnji raspust.“

56

„Htela si da kažeš Božić.“ „Da... jesam...“, zbunjeno zamuckujem.

On se tiho smeje i ćuška me laktom. Stigli smo nadomak staze koja vodi ka ulazu u studentski dom. „Moja majka svake godine kiti jelku.

Zajedno idemo u crkvu.“ „Ah, dobro. Neka onda bude Božić. I letnji raspust. Sve zajedno.“ Skrećemo na stazu i zastajemo ispod razgranate krošnje stoletnog hrasta, još uvek iskićene svetlucavim jarkonarandžastim lišćem. Nik podiže pogled ka dugim nizovima prozora koji se naziru iznad nas.

Krv mi se pretvara u vazduh. Pre toga sam se nekoliko puta poljubila, ali to nikad nije bio pravi poljubac, poljubac koji je stvarno nešto značio.

Nik se savija ka meni i obod njegove vunene kape sudara se s mojim čelom. Tiho se smeje, skida kapu i ponovo se saginje.

Usne su mu meke. Prislanja ih uz moje usne na sekundu-dve, taman toliko da osetim ukus javorovog sirupa u njegovom dahu, a onda se odmiče, svestan radoznalih očiju koje nas možda posmatraju s prozora. „Pažljivo vozi“, kažem, ili pre šapućem zato što jedva uspevam da izbacim zvuk iz grla.

On vraća kapu na glavu. „Hoću. Večeras ću ti pisati.“ „Gledaj da malo odspavaš.“ „Ne brini. Spavaću kao beba.“ Podiže moju šaku, brzo je ljubi i naslanja se na štake. „Onda, do subote.“ „Do subote.“ Stojimo, zureći jedno u drugo. „Hajde. Ti prva kreni“, kaže Nik. Okrećem se, penjem se uz stepenice i ulazim u toplu zajedničku prostoriju. Nik se na štakama tetura niz pločnik, nazad ka svom nalickanom pakardu, nazad ka Nju Hempširu. Uskoro će spustiti svoje krupne šake na volan, gips na njegovoj nozi nezgrapno će pritiskati kvačilo, njegove tople karamelisane oči boje lešnika biće prikovane za put koji se odmotava pred njim. Nadam se da će tri šolje kafe biti dovoljne da ostane budan.

Nik Grinvold. Nikolson Grinvold.

Nik. Prolazim kroz foaje i penjem se dotrajalim drvenim stepenicama do drugog sprata, do svoje male jednokrevetne sobe. Vrata su odškrinuta.

Otvaram ih i unutra zatičem Badži Bern, još uvek u spavaćici, s kašmirskim ogrtačem privezanim oko sićušnog struka. Baškari se na mom ležaju, odmah pored prozora.

57

„Opa bato!“ veselo kaže, mlatarajući papučom koja visi sa kreveta. „Ko je to bio nevaljao?“

58

6 SIVJU, ROUD AJLAND Maj 1938.

N

iko nije mogao zasigurno da kaže kada je na Sivju Neku nikla prva kuća, ali sam tokom godina prisustvovala brojnim živahnim raspravama koje su do kasno u noć galopirale preko klupske verande u potrazi za odgovorom koji će razrešiti neposustajući spor. Svi stanovnici Nove Engleske imaju tu osobinu: svi žele da dokažu da vode direktno poreklo od osnivača kolonije.

U svakom slučaju, ko god da je osnovao Sivju, u pitanju je očigledno bio čovek s izvanrednim okom za odabir idealne lokacije. Bio je to pojas kopna koji se duž oboda Roud Ajlanda pružao u obliku dugog zašiljenog prsta, zaštićen stenama i topovskom baterijom, koja je poslednji put opalila za vreme Građanskog rata. S jedne strane Sivju Neka ležao je Atlantski okean, ravan i beskrajan, a s druge zaliv Sivju, u kome je većina porodica sagradila dokove, koji su poput postrojenih čačkalica štrčali iz zaklonjene vode. Iz generacije u generaciju, deca su letovala u Sivjuu i tu učila da plivaju, veslaju i jedre, da jašu na talasima i prave peščane zamkove na širokoj žutoj plaži.

S dužnom skromnošću (po kojoj su stanovnici Nove Engleske takođe poznati), Dejnovi su, poput svih ostalih, imali apsolutno pravo da pretenduju na osnivačku krunu. Naša kuća ležala je na samom kraju Sivju Neka, kao poslednja u nizu od četrdeset tri kuće od šindre, odmah pored stare topovske baterije, s vlastitom malom uvalom izdubljenom u stenama.

Po tapiji koja se čuva u biblioteci mog oca, Džonatan Dejn postao je vlasnik tog zemljišta još davne 1697. godine, što znači dobrih sto sedamdeset godina pre formiranja Sivju asocijacije i izgradnje Sivju Bič kluba.

Ja sam oduvek smatrala da je naša kuća smeštena na najboljem mestu na Sivju Neku. Ako sam želela društvo, trebalo je samo da izađem na prednja vrata, skrenem levo i nastavim pored dugog niza kuća, i pre nego što bih prešla stotinak metara, već bih nabasala na neko poznato lice. S druge strane, ako sam želela privatnost, trebalo je da skrenem desno i nastavim ka uvali, što sam radila skoro svakog jutra. Prozor mi je bio okrenut ka istoku pa se raskošna jutarnja svetlost probijala kroz stare drvene žaluzine, zbog čega sam razvila naviku da odmah posle buđenja ogrnem bademantil, zgrabim peškir s police i potpuno naga zaronim u vodu, u vreme kad niko ne može da me vidi.

59

Stepen zadovoljstva varirao je zavisno od godišnjeg doba. Ako je bio septembar, Atlantik se čitavog leta baškario na suncu, lenjo uvlačeći toplotu tropskog juga, pa je jutarnje kupanje u našoj uvali podsećalo na peckavo potapanje u toplu slanu kupku. Ali u maju, samo mesec dana nakon ledenih aprilskih kiša, jutra nakon što su nas Nik i Badži dovezli kući iz Sivju kluba, to iskustvo podsećalo je na jednu od opakijih tehnika srednjovekovnog mučenja.

Da sve bude još gore, Badži me je čekala na hridima kada sam izronila iz vode, tresući se kao prut. „Zdravo!“, doviknula je. „Hoćeš peškir?“ Brzo se sakrih u ledenoj vodi Atlantika. „Šta ti tražiš ovde?“ „Nik je ustao u cik zore. Morao je da krene nazad. Umesto da se vratim u krevet, rešila sam da te potražim. Vidiš kako sam preduzimljiva? Zar ti nije hladno?“ Voda mi zapljusnu gole grudi. Hladno? Čitavo telo mi je bilo kao oduzeto. Svojski sam se trudila da odagnam sliku koja mi je opsedala um.

Pomisao na Nika kako leži u krevetu s Badži, kako ustaje u cik zore, i kako ona ustaje zajedno s njim. Kako mu namešta kravatu i gladi kosu. Kako ga ljubi na rastanku. „Hladnoća deluje okrepljujuće“, rekla sam.

Badži podiže peškir, blago ga protresavši. „Ne stidi se. Nekad smo bile cimerke, sećaš se?“ Mahala sam rukama, održavajući se na vodi i pokušavajući da smislim neki izgovor. „Ah, nema veze. Pridružiću ti se.“ Badži je ustala, skidajući šešir i svlačeći prugasti plavo-beli džemper i košulju. Zapanjeno sam zurila dok se njeno telo razotkrivalo preda mnom, s bledom kožom izloženom jutarnjoj svežini. Ispod je nosila svileni kombinezon boje breskve, obrubljen čipkom, bez pojasa i čarapa. Savila se unapred, uhvativši rub kombinezona, i ja se brzo okrenuh ka otvorenom okeanu i talasima koji su se poput beličastih pruga valjali na horizontu.

Badži prasnu u smeh iza mojih leđa. „Pazi!“ doviknula je, nateravši me da se okrenem baš u trenutku kada je njeno izduženo vitko telo palo u vodu, zaparavši površinu poput noža.

Munjevito je izronila. „Oh, ovo je ubistveno!“ zavrištala je. „Blagi bože!“ „Samo dok se ne navikneš.“ Zabacila je glavu unazad, natapajući kosu sve dok nije postala tamna i svetlucava, pripijena uz lobanju. Odsustvo frizure dodatno je isticalo simetričnost njenog lica, sa visokim uglovima i zašiljenim vrhovima, i

60

zapanjujuće krupne Beti Bup oči, koje su ostavljale utisak bezazlenosti nespojive s tako oštrim crtama. Badži je oduvek bila vitka, ali je njena vitkost sada poprimila neslućene razmere, dostigavši nemoguću skeletnu eleganciju. U poređenju s njom, osećala sam se zaobljeno i prepunjeno, gotovo rasplinulo. „Kako ovo podnosiš svakog jutra?“, upitala je, sa osmehom na licu, mašući rukama sa strane. Njene sitne grudi plutale su po površini kao mlade kajsije. „Zar si zaboravila?“ rekoh. „Nekad smo to zajedno radile, kad smo bile male.“ „Ali ne svakog jutra. Radila sam to samo kad sam bila besna i kad sam htela da pobegnem. Hajde da se trkamo.“ Bez ikakve najave, munjevito se okrenula i zaplivala preko uvale, mašući rukama kroz talase i pljuskajući vodu ružičastim stopalima.

Nakratko sam oklevala, hipnotisana ritmičnim pokretima njenih udova, a onda krenuh za njom.

Uprkos vrtlogu koji je stvarala oko sebe i vodi koja je prštala na sve strane, Badži se nije naročito brzo kretala. Za manje od minuta uspela sam da je pristignem i prestignem. Doplivala sam do suprotne strane uvale i odbila se o stene, krenuvši nazad.

Kad sam se vratila do polazne tačke, Badži više nije bila iza mene.

Zbunjeno se osvrnuh, primetivši kako njeno nago telo izranja na suprotnoj strani i trči duž uzanog pojasa kopna, ka steni na kojoj je ležao moj peškir.

Nakratko sam mogla da nazrem kako se njena silueta ocrtava na oštrom sivom kamenu napuštene topovske baterije, zapljusnuta velikodušnim sjajem izlazećeg sunca.

Tada je prebacila peškir oko sebe. Istrljala se od glave do pete, do poslednjeg nožnog prsta prekrivenog peskom, završivši temeljnim sušenjem kose. Obesno je zamahala peškirom, okrenuvši se ka meni. „Sada je red na tebe.“ Nisam imala drugog izbora. Prstima sam napipala stenovito dno i krenula kroz uzburkanu vodu, bolno svesna da moje telo iz trenutka u trenutak postaje sve izloženije hladnom vazduhu i Badžinom pogledu, prvo od grudi do struka, pa sve niže, do nogu i stopala, obavijeno samo morskom penom. „Vidi, vidi“, reče Badži, dodajući mi peškir. „Kad se sve sabere, fino si sačuvala figuru. Naravno, hladna voda dosta pomaže.“

61

Smušeno skrenuh pogled, ali nije bilo šanse da previdim njene zbrčkane bradavice i šokantno odsustvo bilo čega osim šušte ogoljene ženskosti između njenih nogu.

Sigurno je primetila moju preneraženost. Spustila je pogled i prasnula u smeh. „Ah, to! To sam naučila u Južnoj Americi, pretposlednje zime.

Tamo sve žene skidaju dlake pomoću šećera, do gole kože. Čula si za to, zar ne? To je najbolji način da se rešiš tih groznih dlaka.“ „Da, čula sam.“ „Pojma nemaš koliko boli. Ali muškarci to prosto obožavaju, srdašca mala.“ Prasnula je u zvonak ali slabašan smeh. „Da si samo videla Nikovo lice!“ Peškir je bio mokar i pun peska, ali sam ga svejedno obmotala oko sebe, brišući se najbolje što sam mogla i drhteći od hladnoće. Kada sam shvatila da više ne mogu da se pretvaram, okrenula sam se na drugu stranu, pronašla svoj bademantil i vezala ga oko pojasa. „Građena si kao peščani sat, Lili, s tim majušnim strukom, bujnim grudima i širokim bokovima. Kao naše majke u onim predratnim korsetima.

Sećaš se tog vremena?“ Badži se oblačila iza mojih leđa. Čula sam šuštanje platna koje klizi preko kože, tiho uzdisanje i stenjanje dok je provlačila ruke i noge kroz odgovarajuće otvore. „Sećam se.“ „Ne shvatam zašto su korseti izašli iz mode. Ali ko će razumeti muški ukus? Daj da se opružimo preko peska, kao nekada.“ Skočila je sa stena, napravivši udubljenje u pesku.

Delovala je tako usamljeno dok je ležala na toj plaži, pomodrelih usana i drhtavog tela, s tamnom kosom punom vlažnog ulepljenog peska i kostima koje su štrcale ispod blede kože, da sam iz nekog neznanog razloga legla nekoliko koraka dalje i ćutke se zagledala u nebo koje je postajalo sve svetlije. Mali čipkasti oblaci lebdeli su nad nama, protkani zlatnom bojom, isti oni oblaci koje smo posmatrale dok smo bile deca i ležale na istom tom pesku.

Badži prva prekinu tišinu. „Ne smeta ti što pričam o Niku, je li? Nakon svih ovih godina?“ „Naravno da mi ne smeta. To je bilo davno. On ti je sada muž.“ Badži se tiho zakikota. „Još ne mogu da verujem. Supruga Nikolsona Grinvolda. Nikad ne bih pomislila.“ „Ni ja.“ „Ah, sigurno se sećaš šta sam ranije pričala? Bože, kako sam samo bila detinjasta kad sam mislila da je to važno. Doduše, ponekad ume da bude

62

neprijatno, kao sinoć u klubu. Videla si kako su se oni matorci ponašali prema nama. Zaboravila sam da ljudi još tako razmišljaju.“ Prislonih utrnule prste uz vrat, pokušavajući da ih zagrejem. „Sigurno čitaš novine?“ Badži nehajno odmahnu rukom. „Ah, misliš na ludog Hitlera? Ko njega može da shvati ozbiljno, s tim smešnim brkovima? Mislim, bar ovde, u Sivjuu? Ko bi rekao da će ovdašnji ljudi odbijati da večeraju s nama?“ Okrenula se na bok, zagledavši se pravo u mene. „Ali ti to ne bi učinila, je li tako, Lili?“ „Naravno da ne bih. Znaš da nikad nisam bila takva.“ Ona prasnu u smeh. „Naravno da nisi. Naša slatka, plemenita Lili.

Sećam se kako si stajala na onom stadionu, s tim tvrdoglavim izrazom na licu. Mogu da računam na tebe, je li, Lili? Ti ćeš nam doći u posetu i sedećeš s nama u klubu, zar ne? Pa neka svi crknu od muke.“ „To su nebitne stvari. Ne treba da se obazireš na to.“ Ako ga stvarno voliš. „Da, tako govori naša prosvećena Lili. Ali ti ne znaš kako to stvarno izgleda, je li?“ procedila je tanušnim glasom. „Kad ti neko zalupi vrata ispred nosa.“ Ponovo se prebacila na leđa.

Okrenuh glavu ka njoj. Zurila je u oblake, ne trepćući. „Stvarno si to doživela?“ „Naravno, Nik se već navikao pa ništa ne govori. Ali mene su ranije svuda pozivali, a sada...“ Ponovo se okrenula ka meni, uhvativši me za ruku. „Hoćeš li danas ručati sa mnom? Molim te? Možemo da odigramo partiju tenisa, ili šta god želiš. Tako sam usamljena kad Nik nije tu.“ „Kada se vraća?“ „Za vikend. Došao je samo da mi pomogne da se smestim. Ne može da utekne iz grada, čak ni preko leta. Čitava firma počiva na njegovim plećima.

Ima ubitačno radno vreme. Prosto se satire od posla.“ Zurila je u mene tim ogromnim očima. „Dođi kod mene, Lili, molim te.“ Polako ustadoh, brišući pesak s bademantila. ,,U redu. Svratiću na ručak, ako ti odgovara. Nadam se da ti ne smeta da povedem i Kiki. Mama i tetka Džuli ne mogu da izađu na kraj s njom.“ Badži skoči s peska, bacivši mi se u zagrljaj. „Oh, znala sam da hoćeš, mila. Rekla sam Niku da ćeš stati uz nas.“ Savila se da me poljubi u obraz. „Sad moram da idem. Radnici će stići svakog časa. Kuća je u tako lošem stanju da je nemoguće živeti u njoj. Nadam se da je kućna pomoćnica dosad uspela da naloži šporet.“

63

Badži me uhvati podruku pa zajedno krenusmo preko plaže, obilazeći oko uvale. Posmatrala sam kako se zraci izlazećeg sunca slivaju preko sive šindre naše porodične kuće, dajući joj blistavu žuto-ružičastu boju. Badži se okrenu da me još jednom poljubi. „Tako mi je drago što sam te sinoć pronašla, mila. Dok smo se vraćali kući, Nik i ja smo samo o tome pričali, kako je divno što smo se ponovo sreli. Kao u stara dobra vremena, sećaš se?“ „Sećam se.“ I ja sam nju poljubila. Koža joj je bila kao saten, jednako nežna i tanušna. Čak i kada smo bile male, nikad nisam provodila mnogo vremena u Badžinoj kući. Nikad me nije zvala da dođem kod nje. Uvek smo bile napolju, na terenu za tenis ili na plaži. Ako smo se igrale unutra, što se retko dešavalo, uglavnom smo bile u mojoj kući, u kuhinji ili sobi na spratu, i to samo onda kada bi letnja kiša postala previše jaka da bismo mogle da je ignorišemo.

Kada sam tog podneva krenula uz Nek lejn, držeći Kiki za ruku, Badžinu kuću prepoznala sam samo po tome što sam znala da se nalazila pored kuće Palmerovih, negde na sredini Sivju Neka. Godinama sam skretala pogled dok sam prolazila tuda, kao sa ružnog ožiljka. A sada sam ponovo bila tu, zureći u uzanu stazu zaraslu u korov i žilavo morsko rastinje, ka dotrajalim oljuštenim ulaznim vratima. Ispred kuće behu parkirana dva kamiona na čijim je vratima pisalo: L. H. Menzos, građevinski preduzimač.

Kroz vazduh su odjekivali nevidljivi povici i udarci čekića. Svi prozori i vrata bili su otvoreni, propuštajući slani povetarac, a Badžin glas lepršao je nad tim metežom, izdajući naređenja.

Kuća Grinvoldovih, pomislih. To je sada bila njihova kuća. Kiki mi cimnu ruku. „Šta čekaš, Lili?“ „Ništa. Hajdemo.“ Povedoh je uz stazu i zakucah na poluotvorena vrata. Šarke mučno zaškripaše.

Badžina glava proviri kroz prozor na spratu. Kosa joj beše povezana maramom s crvenim tufnama, koja je čudno izgledala na njenoj glavi. „Uđite! Otvoreno je!“ doviknulaje.

Kiki prva kroči u foaje, zbrčkavši nosić. „Bazdi na buđ“, rekla je. „Niko godinama nije živeo ovde“, objasnila sam.

Badži se spusti niz stepenište, skidajući maramu. Kosa joj se rasula preko ramena u savršeno glatkim lakiranim talasima. „Da, godinama! Vidiš, Koko, moja porodica...“ „Zovem se. Kiki!“

64

„Ah, Kiki! Izvini, molim te. Kao što rekoh, moja porodica je doživela finansijski krah, što nikom ne bih preporučila. Jeste li za limunadu? Ili nešto jače? Gospođa Ridž se upravo vratila s pijace, taman na vreme.“ Badži se okrenu, pokazavši ka vratima s desne strane. „Tamo je dnevna soba, skroz ogrezla u plesan, kako mi kažu. Sećaš se dnevne sobe, zar ne, Lili?“ „Ne. Skoro ničega se ne sećam. Mislim da sam samo nekoliko puta kročila ovde.“ Osvrnuh se oko sebe. Kuća Bernovih spolja je delovala kao relativno impozantna dvospratnica, s velikim erker prozorima u prizemlju i zabatima na drugom spratu. Ali je iznutra više ličila na štalu, a imala je i isti prašnjavi miris, samo što je vazduh bio natopljen šolju umesto da zaudara na balegu. Sobe su bile dobro osvetljene i prostrane, a zidovi prekriveni ispucalom farbom i oljuštenim tapetama cvetnog dezena. S leve strane nalazila su se odškrinuta vrata iza kojih se nazirala trpezarija, sa zidnim ormarićima prekrivenim debelim slojem prašine i lusterom koji je visio bar metar niže nego što bi trebalo. „Oh, pogledajte“, reče Kiki, zavirivši ispod stepeništa. „Ovde se nastanila porodica miševa.“ „Naručila sam nameštaj“, rekla je Badži, „ali stići će tek za mesec dana, kad sredimo ovaj haos. Hoću da izbijem par zidova, da se otarasim ovih prokletih vrata koja zvrje na sve strane, i ovih oronulih pervaza, i da sve okrečim u svezu blistavobelu boju. Hoću sve da uklonim.“ Teatralno je mahala rukama, pokazujući levo i desno, dok nas je vodila ka zadnjem delu kuće. „Imaćete puno posla“, rekoh, kidajući paukovu mrežu u uglu foajea.

Bila je iskrzana i prazna, kao da su čak i paukovi pobegli odatle. „Unajmili su armiju ljudi da što pre završe. Rekla sam im da ne razmišljaju o troškovima. Nik i ja boravimo u gostinskoj sobi dok ne srede našu. Naravno, ona je prva na spisku. Takođe hoću da napravim moderno kupatilo. To je apsolutna nužnost. Sad možemo da izađemo. Mislila sam da ručamo na terasi. Stalno sedim tamo i posmatram brodove u zalivu, obuzeta nekom nostalgijom.“ Badži nas sprovede kroz naherena balkonska vrata na zadnjem delu kuće i ubrzo izađosmo na terasu, sagrađenu od kvalitetnog plavog kamena iz Nove Engleske. Terasa je delovala nedirnuto; uprkos višegodišnjem nemaru. Samo je nekoliko gužvica korova i trave provirivalo između pukotina. Sunčevi zraci velikodušno su zasipali zaliv Sivju, a voda se mreškala i svetlucala kao da je živa. Mali brod s jedrima plovio je kroz zaliv, pokušavajući da uhvati povoljan vetar. „Šta rekoste? Može limunada?“ Badži odmaršira preko granitnog poda ka idiličnom kutku za odmor. Ispod velikog zelenog suncobrana stajao je

65

sto s četiri stolice. Na poslužavniku je čekao zamagljeni bokal, okružen visokim čašama, zajedno s flašom džina, paklicom parlament cigareta i vitkim zlatnim upaljačem. „Imate li pivo od đumbira?“ upita Kiki. „Kiki će popiti limunadu, hvala lepo“ brzo rekoh. „Baš kao i ja.“ Badži je nasula limunadu, dodavši pozamašnu dozu džina u svoju čašu. Upitno je zadržala flašu nad mojim pićem. Klimnuh glavom, jedva primetno razdvojivši palac i kažiprst, a Badži prasnu u smeh i dopuni mi čašu bar za dva prsta. Gospođa Ridž je donela sendviče na staroj belo-plavoj tacni, okrnjenoj s jedne strane.

Badži se izula, podigla noge na praznu stolicu i počela da gricka svoj sendvič. Nožni prsti su joj bili sveži i ružičasti, a nokti nalakirani ljubičastocrvenom bojom. Odsutno se zagledala preko zaliva, kao da je pokušavala da razazna detalje na kopnu. „Pričaj mi šta se dešava sa starim društvom, Lili“, rekla je. „Ima li nekih tračeva? Mislim, osim tračeva o meni?“ „Nisam baš u toku. Mislim da su se svi već skrasili.“ „Da, zamisli! Čak i ja!“ Badži prasnu u smeh, zamrdavši skerletnim prstićima.

Kiki ustade sa stolice. Već je pojela sendvič i popila limunadu. „Lili, mogu li da prošetam po doku?“ ,,Oh, dušo. Dok je star i trošan. Neka daska bi mogla da se otkači.

Badži odmahnu rukom. ,,U redu je. Sinoć sam šetala po njemu. Ti si pametna devojčica, je li, Kiki?“ „Da, gospođo Grinvold.“ Kiki je bezazleno stajala pred nama, s ručicama iza leđa i kosom koja je bila uredno povezana belom mašnom. „Dobro“, rekoh. „Ali budi pažljiva. I ostani tamo gde možemo da te vidimo.“ „Tako je ljupka“, reče Badži, posmatrajući kako Kiki odmiče preko iskrzanih ostataka nekadašnjeg travnjaka. „Stvarno imaš sreće.“ Kiki se spuštala ka doku s neobičnom krotkošću, svesna da je držimo na oku. Tog dana obukla je svoju najlepšu, ili skoro najlepšu odeću: belu mornarsku haljinicu s tegetplavom kragnom vezanom oko vrata, svetlucave crne meri džejn cipelice i bele čarapice s nabranim gornjim delom. Tamna kosa joj je dražesno padala na leđa ispod platnene trake.

Delovala je kao oličenje idiličnog detinjstva. „Znam“, rekoh, klizeći palcem preko kondenzovane pare na čaši limunade oplemenjene džinom. Na trenutak sam poželela da joj kažem nešto više, da joj priznam koliko smo svi strahovali od Kikinog dolaska na

66

svet, kako smo mislili da je to poslednje što nam treba u tako nezgodnom času i da je greh da to dete odrasta bez oca. Ali da se na kraju ispostavilo da je Kiki predstavljala naš spas, da je samo ona mogla da me izvuče iz močvare očaja, koja je pretila da me zauvek proguta. Više nisam mogla da zamislim život bez Kiki, ona se pretvorila u sunce koje je obasjalo moj hladan i opustošen svet.

Ali nisam rekla ništa od toga. Samo sam ćutke sedela, čekajući da Badži prva progovori. Badži ništa nije mrzela više od tišine.

U skladu s mojim očekivanjima, Badži prozbori: „Kad je vidim, prosto mi dođe da i ja rodim dete.“ „Sad si udata žena. Sigurno nećeš morati dugo da čekaš.“ „Ko zna? Možda čak i brže nego što mislim?“ Spustila je šaku na stomak. „Zamisli samo, Lili Dejn. Zamisli da ja postanem majka.“ Prasnula je u smeh, ponovo zamrdavši prstićima. „Sigurna sam da bi bila divna majka.“ „Pomisli samo. Tvoja Kiki bi ponekad mogla da mi pričuva bebu.“ Pucnula je prstima. „Bebisiterka, tako se to zove, zar ne? Danas sve devojke to rade. Tako zarađuju džeparac.“ Moja Kiki je u međuvremenu stigla do doka. Zastala je na ivici, zureći u vodu, a onda je sela i skinula cipele i čarape. Okrenula se da mi mahne.

Mada nas je delilo stotinak metara, videla sam širok osmeh na njenom licu. „Treba da je pozovem“, rekoh. „Moramo da krenemo. Gospođa Hjubert...“ Na brzinu se preslišah. „Gospođa Hjubert je po podne zakazala sastanak. Još nismo odabrale glavnu temu za Četvrti jul.“ Badži otpi gutljaj limunade i dohvati paklicu s cigaretama. „Zar tema nije očigledna? Hoćeš i ti jednu?“ Uzeh cigaretu iz pružene paklice i zapalih je. „Svake godine ističemo različite aspekte patriotskog duha. Prošle godine smo odabrali temu Prelepa Amerika, što je naišlo na veoma lep prijem. Ljudi su na sve strane kačili slike iz svih delova zemlje. Drugom prilikom imali smo daleko direktniju temu: Zvezde i pruge zauvek. Možeš misliti...“ „Lili.“ Badži izbaci lelujavu prugu dima. „Da li čuješ sebe?“ Ispružih ruku preko čaše, ka bokalu s limunadom. Bio je skoro prazan, a led se otopio. Svejedno sam nasula ostatak, samo da izbegnem Badžin pogled. Ona upitno podiže flašu s džinom, ali ja sam ovog puta spustila dlan preko čaše.

Slegla je ramenima. „Skroz si se zakopala. Oduvek sam znala da će tako ispasti ako budeš prepuštena samoj sebi, bez nekog ko će te vući za sobom.“

67

„Nije tačno. Nisam se zakopala.“ „Jesi, mila. Gospode, kakav smo haos napravili one zime. Nisam smela tek tako da te napustim. Nikad nisam oprostila sebi.“ „Nisi imala drugog izbora. I ti si imala svoje tragedije, zar ne?“ Otresoh pepeo s cigarete. Na tacni je ostao samo jedan sendvič sa šunkom. Pružila sam ruku i uzela ga. Šunka je bila izvrsna, tanko sečena, a hleb bogato namazan puterom.

Skroz si se zakopala. Pomislih na svoj radni sto u Njujorku i zaključanu donju fioku u kojoj je, u skrovitom najudaljenijem kutku, ležao debeli svežanj pisama povezanih gumicom. Sva pisma bila su otkucana na pisaćoj mašini i adresirana na poštanski fah u 73. ulici. Poštovana gospođice Dejn.

Hvala za prilog koji ste nam poslali pre tri meseca. Mada smo s velikim interesovanjem pročitali vaš rukopis, moramo da vas obavestimo da Falarop pres, nažalost, trenutno ne može da ga prihvati... Poštovana gospođice Dejn, mada vaše pisanje puno obećava, uredništvo Metropolitena smatra da je priča koju ste nam poslali neprikladna za naš časopis...

Badži se savi ka meni, dodirnuvši mi šaku. „Ovog leta ću ti sve nadoknaditi. Priuštiću ti nezaboravan provod. Pozvaću legiju neženja da dođu ovde i da se upoznaju s tobom. Sigurna sam da će i Nik pronaći par kandidata.“ „Nemoj, molim te. Bolje da to preskočimo.“ Pogled mi se neminovno prikovao za blistave kamenčiće na šaci koja je ležala preko moje ruke. Iz te blizine, delovali su još krupnije, kao šarene čiklet žvake, moderni i oštrih ivica, upadljivo svetlucavi na delikatnim izduženim kostima Badžinih prstiju.

Koliko sam mogla da primetim, dijamant u sredini bio je najveći, ali ne mnogo krupniji od druga dva.

Badži mi je pročitala misli. „Vulgarno, zar ne?“ Prasnula je u smeh i počela da okreće šaku levo-desno, izvivši usne u zadovoljan osmeh. „Prvo mi je poklonio neku tričariju od prstena, sa samo jednim kamenom, dva karata uvrh glave. Lično sam ga vratila i odabrala ovaj. Zar nije divan?“ „Da, veličanstven.“ Badži se ponovo nasmejala. „Ha. Pazi da se ne zagrcneš. Ovo sigurno nije prsten po tvom ukusu, koliko poznajem moju Lili. Lili koja još uvek letuje u Sivjuu, svake proklete godine, i koja nije kupila novi par cipela još od trideset pete. Kladim se da se nalaziš u iskušenju da zgroženo zavrtiš glavom. Ah, ta Badži! To je ono što misliš u sebi.“ „Ovaj...“ Badži ispravi leđa i naglo se okrenu, kao da ju je neko lupio po ramenu.

Osvrnuh se u istom pravcu i spazih sredovečnu ženu koja je koračala preko

68

terase, prilazeći stolu, u crno-beloj uštirkanoj uniformi čiji su se obrisi jasno ocrtavali na suncu. „Kažite, gospođo Ridž“, reče Badži. „O čemu se radi?“ „Imate telefonski poziv, gospođo. Od gospodina Grinvolda.“ Badži spusti cigaretu na pepeljaru, savi salvetu u izduženi trougao, koji je stavila pored tanjira, i ustade sa stolice. „Možeš li nakratko da me izviniš, draga?“ U vakuumu Badžinog odsustva misli počeše da mi plutaju. Terasa se postojano zagrevala pod podnevnim suncem, akumulirajući toplotu u mikroskopskim pukotinama, sve dok ne postadoh okružena vrelinom kao gusenica u čauri, povlačeći poslednje dimove iz cigarete i osećajući kako mi džin struji kroz mozak. Jedna mušica lebdela je nad nedirnutim sendvičem, pospano zujeći, dok je Badži u kući vodila telefonski razgovor s Nikom, verovatno uvrćući kabl oko prsta i smeškajući se onako kao što čine mlade neveste. A dvesta četrdeset kilometara dalje odatle, u gradu Njujorku, Nik je sedeo u svojoj kancelariji i pričao s njom.

Nisam to više mogla da podnesem.

Kiki je sedela na doku, mlatarajući nožicama po vodi. Traka joj se olabavila na kosi, lepršajući preko obraza. Ugasila sam cigaretu, ustala i krenula ka njoj, povećavajući brzinu sa svakim korakom, sve dok na kraju skoro nisam počela da trčim. Dva galeba zakreštaše na mene i poleteše sa stubova. „Šta je bilo?“, upita Kiki, osvrnuvši se preko ramena. „Treba da krenemo, dušo. Gospođa Grinvold ima puno posla, a ja treba da se vidim s gospođom Hjubert.“ Pružila sam ruku. „Dobro“, nevoljno je odgovorila. Stegla je moju šaku i ustala s doka.

Koža joj je bila topla od sunca. Mirisala je na vodu i drvo.

Stigle smo do terase baš kada je Badži prošla kroz balkonska vrata. „Nemoj reći da već idete?“ upitala je. „Žao mi je, ali moramo. Hvala na ručku. Drago mi je što smo razmenile novosti.“ „Ali ništa još nismo razmenile. Taman smo stigle do najzanimljivijih delova. Rekla sam Niku da nas više ne prekida.“ „Jeste li se fino ispričali?“ „Ne baš. Grozne provincijske linije. Ovde svaki broj ima dvojnika pa čovek ne sme da kaže ništa važno. Mogu da se kladim da je pola slušalica na Sivju Neku bilo podignuto.“ Otvorila je vrata. „Pa dobro, ako ste tako rešile.“

69

Krenule smo kroz kuću, nazad ka glavnim vratima, kroz prašinu i čekićanje i miris plesni koji je lepršao na morskom povetarcu. Kiki odskakuta niz stazu, noseći cipelice i čarape u ruci, i krenu preko ulice koja je vodila ka plaži. „Nik je pravo srce“, reče Badži, prekrstivši ruke i zureći u Kiki. „Stalno me zove. Teško mu pada što sam tako usamljena.“ „Da. On je dobar čovek.“ „Moraćemo i tebi nekog da pronađemo, Lili. Rešila sam da se pod hitno latim tog zadatka. Malopre, dok sam razgovarala s Nikom, nešto mi je palo na pamet. Jedna maestralna ideja.“ „Ne treba da se mučiš. Nemam vremena za takve stvari.“ „Svako ima vremena za ljubav, dušo!“ Poljubila me je u obraz. „Samo čekaj, Lili Dejn. Samo se još malo strpi pa ćeš videti šta sam zakuvala u svojoj kujni.“ Ništa nisam odgovorila. Samo sam je poljubila u znak pozdrava i zahvalila se na ručku, a potom sam pohitala za Kiki, niz stazu pa preko ulice, gde sam izula cipele i zagnjurila bosa stopala u pesak. Kiki je već skakutala kroz slapove vode koji su zapljuskivali plažu. Sunce mi je sijalo u lice, iz sve snage, nateravši me da se pokajem što nisam ponela šešir. Stvarno, zašto ga nisam ponela? Čime da se zaštitim od sunca?

Podigoh šaku da zaklonim oči, stojeći na plaži i posmatrajući Kiki.

Badžin glas mi je odzvanjao u ušima.

Nik je pravo srce... stalno me zove.

Nik je ustao u cik zore.

Setih se njenih izduženih prstiju, spuštenih preko stomaka, kao da ga miluje. Ko zna? Možda čak brže nego što mislim. Zamisli samo, Lili Dejn.

Muškarci to prosto obožavaju... Da si samo videla Nikovo lice.

Polako sklonih ruku s čela i spustih je sa strane.

Nik i ja boravimo u gostinskoj sobi dok ne srede našu.

Okrenuh lice naviše, zatvorili oči i pustih da mi sunce zapljusne lice.

Osećaj je bio tako dobar, vreo i opušten. Kao šušti doživljaj leta. Što da ne? - pomislih. Zašto ne bih izašla s nekim muškarcem, jednom ili dvaput? Zašto ne bih dopustila tetka Džuli da mi skrati kosu i namaže usne karminom? Zašto ne bih podigla suknju za nekoliko centimetara i dozvolila sebi da ponovo osetim čar poljupca? Zašto da ponovo ne ljubim, i da u poljupcu zaboravim?

Pomisli samo. Tvoja Kiki bi ponekad mogla da mi pričuva bebu.

70

Kiki će uskoro napuniti šest godina. Na jesen će krenuti u školu. Briga o njoj godinama je okupirala moj život, nemilosrdno upijajući svu moju ljubav, misli i energiju, ali kako meseci i godine budu odmicali, ja ću joj sve manje trebati. Svet će sve više širiti ruke ka njoj, spreman da je prigrli u svoje naručje, a moj svet će, malo-pomalo, postajati sve prazniji.

A, osim toga, žarko sam želela da me neko ponovo poljubi. Da se setim kako je to kada me muškarac drži u naručju, naginje glavu ka meni i govori mi koliko mu značim. Da osetim njegove tople ruke i vrele usne na svojoj koži. Da ležim pored njega i slušam kako diše, znajući da pripada samo meni.

Zašto da ponovo ne ljubim, i da u poljupcu zaboravim, i da u zaboravu oprostim?

Posmatrala sam sunce kroz spuštene kapke, dopuštajući toploti poznog maja da me prožme do kostiju. A kad sam se dovoljno zagrejala, krenuh ka obali da se pridružim Kiki, koja se veselo kikotala, skakućući kroz talase koji su penušali poput šampanjca.

71

7 SMIT KOLEDŽ, MASAČUSETS Sredina decembra 1931.

N

ik i ja sedimo u njegovom spidsteru, šćućureni jedno uz drugo, pričajući o božićnim praznicima. „Pomisli samo“, kaže on. „Bićemo udaljeni jedva dva kilometra, pune tri nedelje. Moći ćemo da se viđamo svaki dan, da izlazimo na večeru, da imamo malo privatnosti. Šta želiš da ti poklonim?“ „Ne treba ništa da mi poklanjaš.“ „Nešto mekano? Ili nešto svetlucavo?“ Osećam njegov topao dah na temenu. Njegovu ruku blaženo prebačenu preko mojih leđa i ramena. I rever njegovog kaputa pod svojim obrazom, gladak i mek poput putera. „Ništa od toga. Hoću samo tebe.“ „Ali to već imaš.“ Ljubi me u kosu. „Nema veze. Već znam šta ću ti pokloniti, pčelice.“ „Šta?“ „Videćeš kad dođe vreme.“ „Mmm.“ Zatvaram oči. Snena sam od topline Nikovog tela i prohujalih sati. On je još odavno trebalo da ode, ali i dalje sedimo tu, nesposobni da se razdvojimo. Stigao je u jedanaest ujutru, kao skoro svake nedelje, nakon čega smo prošetali po svežem peckavom vazduhu i ručali u restoranu pod Dorotinim iskričavim pogledom. Potom još jedna šetnja i poseta muzeju, gde smo ukrali kratak poljubac tokom privremenog zatišja u prilivu posetilaca. Onda smo večerali s Badži i nekoliko prijatelja, otišli u bioskop, i sad smo bili tu: na odvažnom prednjem sedištu Nikovog malog žustrog automobila, zato što je to jedino mesto gde možemo da uživamo u privatnosti a da se ne smrznemo na decembarskom mrazu, i gde se Nik Grinvold, kao i uvek, ponaša kao savršen džentlmen. Nijedno dugme na mom kaputu nije raskopčano, nijedan milimetar moje haljine nije zadignut preko svilenih čarapa. „Nik, treba da kreneš. Sigurno će biti poledica. Nema šanse da se vratiš pre ponoći.“ Moj dah pravi beličaste šare u vazduhu. Temperatura uporno pada, a miris novog snega lebdi oko nas. „Znam“, kaže on, ali se ne pomera.

72

Podižem lice ka njemu. Volim njegove poljupce, nežne i temeljne, poljupce koji se obično zadržavaju na mojim usnama, ali ponekad klize i malo dalje, niz vilicu, vrat, udubljenje na grlu, dok njegov ubrzani dah leprša nad mojom kožom i prsti mu se grozničavo zarivaju kroz debele slojeve moje odeće.

Ali ništa više od toga. „Ti nisi Badži Bern“, rekao je pre nedelju dana. „Ti si previše dobra da se neko naslađuje tvojim dražima na zadnjem sedištu automobila. Ti si za mene svetinja, Lili.“ „Ne bi mi smetalo da budem malo manje sveta“, rekla sam. „Kad kucne čas, Lili. Kad sve bude potaman. Samo još malo sačekaj.“ Ali ove nedelje više ne želim da čekam. Savijam ruke oko njegovog vrata i produbljujem poljubac. Usta mu imaju sladak kremasti ukus od herši čokolade koju smo podelili u bioskopu. Zamišljam kako se Klodet Kolber i Fredrik Marč grle na ekranu, kako se Nikovi prsti prepliću s mojima u tami protkanoj treperavom srebrnastom svetlošću, kako njegov dodir prodire do same srži mog bića, kao neki dekadentni bol, neuporediv s bilo kojim osećanjem na svetu.

Trljam meku kožu i sićušne nakostrešene dlačice na njegovom potiljku.

Miriše božanstveno, na sapun i toplotu. „Lili“, šapuće.

Nastavljamo da se ljubimo, izgarajući na zimskom mrazu, i odjednom shvatam da je njegova ruka stigla do prednjeg dela mog kaputa i da je počeo da raskopčava dugmad, jedno za drugim, tim marljivim izduženim prstima.

Srce mi sumanuto dobuje u nedrima, tako snažno da on sigurno oseća njegove otkucaje. „Lili.“ Zavlači prste ispod mog kaputa i sklapa ih oko leve dojke.

Dah mi zastaje u grudima. Zabacujem glavu i njegove usne revnosno kreću preko mog grla. Ne nosi rukavice pa očekujem da su mu dlanovi ledeni, ali umesto toga osećam kako mu dodir plamti kroz moju svilenu bluzu i prsluče.

A tada naglo uzmiče, kao da se prenuo iz sanjarenja, i pribija leđa uz sedište. „Blagi gospode! Izvini!“ „Ne prestaj!“ Vučem ga ka sebi. Već osećam neku studen u grudima, kao da su odjednom postale izložene i ranjive, lišene Nikove topline.

On privlači krajeve mog kaputa i nezgrapno ih zakopčava. Grudi mu se nadimaju, kao da mu nedostaje vazduha. „Izgubio sam glavu.“

73

„Ja sam kriva.“ „Da. Zato što si neodoljiva.“ Spušta dlanove na moje obraze, ljubi me u nos i prislanja svoje čelo uz moje. „Ali moja dužnost je da ti odolim. Bože, kako si samo lepa. I čedna.“ „Zar ti nisi?“ Više puta sam pokušala da izvučem tu informaciju, ali on uporno izbegava da mi to otkrije, kao da bi takvi detalji mogli da oskrnave čistotu naše tek začete romanse. Verujem da mu nisam prva. Sigurno je imao neku vezu prošlog leta, bar koliko sam uspela da zaključim na osnovu nekih nagoveštaja i aluzija. Neku ženu koju je upoznao dok je s roditeljima bio u Evropi. S kojom je možda vodio ljubav ili bio nadomak toga. Koliko blizu? Kako ja to mogu da kažem kad uopšte ne znam kako to ide, kada sam totalno neupućena u stepene i stadijume seksualnog užitka. Koliki skok me deli od prihvatanja Nikove masivne šake na mojim grudima do odlaska u krevet s njim? Kolika razdaljina, ogromna ili mizerna, leži između te dve tačke?

Njegove šake miluju moju kosu. ,,U mislima sigurno nisam čedan.“ „Ni ja.“ Njegovi nežni prsti zastaju pored mojih ušiju. Podiže lice i gleda u mene. „Stvarno? A šta... Ne, stani. Nemoj ništa da mi govoriš. Bože!“ Polako izdiše. „Ah, Lili, Lili. Ovo... ovo nije nimalo lako.“ „Znam.“ „Da li stvarno znaš? Pojma nemaš koliko to želim, Lili. Nemoj misliti da ne želim. Svakog trenutka razmišljam o tome, toliko da mučim sebe.

Zamišljam kako ležim s tobom, kako smo zajedno, kako imamo sve vreme ovog sveta. Zamisli samo, Lili.“ „Zamišljam.“ Spuštam ruku na vunu koja leži preko njegovog srca i pitam se kakav ću osećaj imati kada ta vuna nestane, kad više ne bude bilo ni tog kaputa ni košulje i kad preda mnom ostane samo Nik. „Ali ne ovde, za ime božje. Ti si mi previše važna, previše dragocena, previše...“ „Sveta?“ Ta reč mi ostavlja neki tup bljutav ukus na jeziku. „Da, sveta. Ako na ovom svetu još postoji nešto što se može nazvati svetim.“ Privija moju glavu uz svoj vrat, sve dok pod čelom ne osećam postojano pulsiranje njegove krvi. „Lili“, kaže, „da li bi volela da upoznaš moje roditelje?“ Oklevam samo na trenutak. „Da, volela bih.“ ,,A da li smem da se nadam da ću i ja imati čast da preko praznika upoznam tvoje roditelje?“

74

Zamišljam očevo rastrojeno lice i majčine stroge oči. Badžine reči mi odjekuju u glavi. Malo se zabavi s njim... samo nemoj da ga vodiš kući da ga upoznaš sa svojom mamom. „Lili“, kaže on blagim glasom i tek tada shvatam da mu nisam odgovorila. „Da. Naravno da možeš da ih upoznaš.“ „Jesi li im rekla za mene?“ „Nisam... još uvek.“ Nik ništa ne kaže. „Tata je krhkog zdravlja... znaš, zbog rata. A majka...“ Majka će mi zabraniti da se viđam s tobom ako sazna za našu vezu. „Majka je naprosto staromodna. Mislim, ne pati od predrasuda, daleko od toga“ - gospode, zvučim kao Badži - „ali ne veruje da je nešto izvodljivo dok se rođenim očima ne uveri u to. Da li shvataš na šta mislim?“ „Naravno.“ Glas mu je leden. „Nemoj, molim te. Nemoj tim tonom. Valjda shvataš kako se osećam.

Znaš da meni nije važno ko je tvoj otac. Jedva čekam da ga upoznam.“ „Ako ti tako kažeš. Ali ljudima koje voliš to je očigledno važno.“ „Onda mogu da idu dođavola!“ Uspravljam se i gledam mu pravo u oči. „Da li me razumeš? Biće mi teško da im to saopštim, zato što znam šta misle. Ali bar iskreno govorim o tome, Nik, i svesna sam njihovih mana.

Veruj mi, to je jedini razlog zašto im još nisam rekla. Zato što se plašim neprijatnosti. Što se mene tiče, ja sam već donela odluku. Učinila sam to još prvog jutra, onda kad si se dovezao čak iz Hanovera sa slomljenom nogom.“ On ništa ne kaže. Napolju ima sasvim malo mesečine, a Nik se potrudio da parkira kola što dalje od uličnih svetiljki. Lice mu je zasenjeno, skoro nevidljivo. U mraku nazirem samo slabašan plamsaj njegovih očiju i obrise jagodičnih kostiju. „Vidiš“, kaže, „najveća ironija je u tome što čak nisam ni pravi Jevrejin. Bar po njihovim zakonima. Jevrejstvo se prenosi po majčinoj liniji.“ Sedim na njegovom krilu, utonula u razmišljanje, osluškujući njegovo disanje. ,,A kako ti gledaš na to? Mislim, da li se osećaš kao Jevrejin? Ili kao hrišćanin?“ „Ne znam. Valjda oba. Ili nijedno. Ne znam ni sam.“ Govori veoma tiho. „Očevi roditelji bili su revnosni vernici. Obično smo išli kod njih na velike praznike, dok su bili živi, ali mi je uvek bilo neprijatno jer sam u njihovim očima bio inoverac, autsajder. Naravno, ne mogu da kažem da me nisu voleli... ali uvek je postojao neki jaz između mene i mojih rođaka. Svi dečaci

75

nosili su jarmulke i znali su da izgovaraju obredne reči na hebrejskom, a ja nisam.“ U meni sve vibrira. Nik retko priča o tako dubokim ličnim stvarima. Ne usuđujem se da bilo šta izustim, iz straha da ću reći nešto pogrešno i zauvek zatvoriti taj kanal. Kolebljivo pitam: „Zar nisi mogao da primiš jevrejsku veru? Zar tvoj otac nije želeo da budeš... kao on?“ Nik sleže ramenima. „Moj otac nije neki vernik. Nikad se nije pridržavao košer pravila, bar koliko se sećam. Nikad me nije slao na veronauku ili tako nešto. Samo se smejao i prao ruke od svega.“ ,,A tvoja majka?“ „Ona je vernica, pretpostavljam. Ali nije zagrižena. Slavi Božić i Uskrs.“ Reči mu postaju šture i odsečne. Rekao je sve što je hteo da kaže, bar zasad: načela sam samo vršak Nikovog ledenog brega.

Ponovo pokušavam. „Znači, ulovljen si između dva sveta? Pri čemu svaka strana misli da pripadaš onoj drugoj?“ „Otprilike.“ ,,A šta ti želiš da budeš?“ „Pojma nemam, Lili. Ne znam ni sam. Šta god ti želiš da budem.

Dođavola, biću čak i Božić Bata ako će te to usrećiti.“ Okrećem se na stranu. „Ne budi nepristojan.“ ,,A ti nemoj tako da čeprkaš po meni.“ „Nisam čeprkala. Nije mi to bila namera. Samo želim da saznam nešto više o tebi.“ Pokušavam da se odmaknem, ali se Nikova ruka, koja je skliznula s mog tela, ponovo svija oko mojih leđa. „Čekaj, Lili.“ Ispušta težak uzdah. „Žao mi je. Nisam tako mislio. Samo si me pogodila u ranjivu tačku.“ „Vidim.“ ,,U pravu si. Treba da čeprkaš po meni. Imaš pravo na to.“ Ništa ne odgovaram.

On podiže drugu ruku i prislanja je uz moju glavu s neizrecivom nežnošću, a onda me, s jednakom nežnošću, ponovo privija uz svoje grudi. „Izvini što sam te uvukao u ovo“, konačno kaže. „Ni u šta me nisi uvukao. Ti si mi pružio sve što mogu da poželim.

Slušaj, Nik, meni to stvarno nije važno. Znaš da nije. Molim te, reci mi da to znaš.“ „Znam.“ Nežno me ljubi. „Naravno da znam.“

76

„To su samo praktični problemi koje treba da rešimo. Sve će doći na svoje mesto. Ljudi se modernizuju. Malo-pomalo, zaboraviće na stare predrasude.“ „Draga moja, Lili“, šapuće on, „da li ti uopšte imaš predstavu šta se trenutno dešava po svetu?“ „To se dešava u Evropi, a ne ovde. Takav ekstremizam ovde nikad ne bi mogao da uhvati koren.“ On me ćutke grli. ,,U svakom slučaju, moji roditelji nisu ekstremisti. Osuđuju takve stavove. Oni su dobrodušni ljudi. Skoro da bih mogla da ih nazovem socijalistima. Radi se naprosto o tome da su čitav život proveli u jednom ukalupljenom svetu i...“ ,,I ti sad nameravaš da taj svet okreneš naopačke.“ „Da, nameravam“, kažem glasom punim strasti, a onda zbunjeno zastajem. Kročili smo na opasnu teritoriju. Na kraju krajeva, Nik me još nije zaprosio. Nije čak rekao ni da me voli, bar ne direktno. Samo želi da upoznam njegove roditelje i da on upozna moje. „Dobro onda“, kaže. „Zajedno ćemo to da uradimo. Da okrenemo svet naopačke. A ostali mogu da misle šta god hoće.“ „Da, neka misle šta im drago.“ Još malo se ljubimo, sve dok Nik na kraju snebivljivo ne izjavljuje da bi trebalo da me otprati. Pomera me sa svog krila, smešta se za volan i vozi preko mračnih ulica sve dok ne stignemo do moje spavaonice.

Pre dve nedelje je skinuo gips, ali mu je hod još pomalo krut dok koračamo uz stazu. Na kraju, kao i uvek, zastajemo ispod krošnje stogodišnjeg hrasta. Grane su mu gole i isprepletane, kao na visokom drvenom skeletu, ako zanemarimo nekoliko smeđih listova koji, uprkos svemu, još istrajavaju. Zima nadire šokantnim korakom, a nekoliko snežnih pahulja leprša oko nas. „Ove nedelje imam dva ispita, a onda u petak idem kući“, kaže. „Imam tvoj telefonski broj. Ti si na uglu Park avenije i Sedamdesete ulice, je li tako?“ „Da. Park avenija 725. Ja se vraćam u subotu, s Badži. Putujemo njenim kolima.“ „Hoćeš da svratim kod tebe u nedelju?“ Zamišljam kako Nik Grinvold stoji u predvorju našeg stana, naočit i nasmejan, s nekoliko tamnih pramenova koji mu nestašno padaju preko čela, obavijen daškom decembarskog mraza koji mu još lebdi oko kaputa i šešira. „Da, obavezno“, kažem.

77

On pomera šešir i savija se da me poljubi, potom namešta moj šešir i podiže mi šaku, skrivenu ispod vunene rukavice, da i nju poljubi. „Onda do nedelje, pčelice.“ Na zlatnim cipelicama jezdim kroz toplo predvorje, upisujem se na prijavnici, upućujem šaljivu opasku strogoj nadzornici i krećem ka salonu, gde zatičem Badži Bern kako se baškari na sofi, zajedno s mojom tetkom Džuli.

Zastajem kao ukopana. „Zdravo, tetka Džuli.“ Telo mi postaje kruto i nepomično, a usne neprirodno vrele i nabrekle. Imam osećaj da je kompletan istorijat poslednjih pola sata urezan na crtama mog lica, do najintimnijih detalja.

Tetka Džuli ustaje. „Zdravo, mila.“ Zvuči srdačno kao i uvek. Zlatna kosa joj se talasa ispod finog plavičastosivog zvonastog šešira. Na sebi ima kaput od kašmira iste boje i crne kožne rukavice za vožnju. Spušta ruke na moja ramena i ljubi me u oba obraza, dodirom lakim kao pero, obavijena oblakom šanela. „Konačno si stigla! Satima te čekam.“ „Izvini. Da sam znala...“ „Oh, nema veze. Draga stara Badži pravila mi je društvo.“ Baca pogled preko ramena. Draga stara Badži ukršta prste i obesno se osmehuje. „Vidim“, mrmljam.

Tetka me hvata podruku i vodi me ka sofi. „Bila sam u prolazu. Krenula sam za Njujork pa nisam odolela iskušenju da posetim svoju omiljenu sestričinu.“ U prolazu? Na putu do Njujorka? Odakle je krenula, iz Montreala? „Drago mi je što si svratila.“ Spuštam se na sofu pored nje i skidam vunene zimske rukavice koje su postale nepodnošljivo vruće i peckave. „Samo mi je žao što se nisi javila pa si morala toliko da čekaš. Planiraš li da malo ostaneš u gradu?“ Ona odmahuje rukom. „Ne. Uskoro nastavljam dalje. Ja sam beznadežna stara noćna ptica.“ „Gospođa Van der Val mi je ispričala sve o svom razvodu.“ Badži mlatara papučom kroz vazduh. ,,U njenoj verziji, razvod zvuči užasno zabavno. Prosto mi dođe da se udam samo da bih mogla da se razvedem.“ „Siroti stari Piter“, kaže tetka Džuli, saosećajno uzdahnuvši. „On je takav džentlmen. Šteta što se ispostavilo da nismo jedno za drugo. A opet, sumnjam da na svetu postoji muškarac koji bi mogao da me podnosi duže od godinu-dve.“ „Ako ćemo pravo, ljudska bića nisu stvorena za monogamiju“, kaže Badži. „Ovog semestra pohađam fascinantna predavanja iz oblasti

78

seksualne psihologije. Profesor je božanstven. Baš sam pričala tvojoj tetki o tome, Lili, kad si se konačno vratila s randevua s Nikom.“ „Jesi li se lepo provela, mila?“ Tetka Džuli me strelja svojim čuvenim zelenim očima. „Veoma lepo. Nik je savršen džentlmen.“ „Badži, draga“, kaže tetka Džuli, „možeš li da nas ostaviš nasamo?“ Badži ustaje sa sofe i isteže svoje vitke ruke ka tavanici. „Ionako sam smoždena od umora“, kaže. „Imala sam lud vikend. Vidimo se ujutru, srce.

Laku noć, gospođo Van der Val. I srećan put. Cmoknite Menhetn umesto mene.“ Dobacuje nam poljupce i tiho kreće na sprat. „Tako, dakle“, kaže tetka Džuli, posmatrajući kako obrisi Badžine zadnjice nestaju na stepeništu. „Da čujem nešto o tom momku.“ „Pravo u metu, je li?“ „Kao i uvek. Dakle, pričaj.“ „Ne znam šta da kažem.“ U salonu je toplo i zagušljivo. Radijator upadljivo šišti u uglu. Raskopčavam kragnu kaputa i dugmiće ispod nje. „Upoznali smo se u oktobru, onog dana kada sam s Badži otišla do Dartmuta da gledamo ragbi. On je bek. U stvari, bio je pre nego što je slomio nogu. Divan je. Ljubazan i zabavan.“ „Sigurna sam da je momak za primer. Ali da li znaš nešto o njegovom ocu?“ „Nešto malo. Znam da majka neće biti srećna zbog njegovog prezimena, ali verujem da su tvoji nazori mnogo širi od njenih.“ Moj glas poprima izazovan prizvuk. „Zbog prezimena?“ Tetka Džuli elegantno frkće. „Da, u pravu si. Tvoja majka neće biti nimalo srećna. Ti još ne znaš ni polovinu priče. Štaviše, ni četvrtinu.“ Moj temperament se naprasno rasplamsava. „Meni to nije važno. Ja sam zaljubljena u njega. I on je zaljubljen u mene!“ „Ah, zaljubljena, kažeš? To je tako ljupko. I ja sam nekad bila zaljubljena. Blažen osećaj, zar ne? Svakom bih preporučila da to iskusi.“ „Ne šali se sa mnom. Mi smo ozbiljni, tetka Džuli!“ „Znaš, i ja sam bila ozbiljna s Piterom pre nego što smo se venčali.

Mislim, onoliko ozbiljna koliko je to u mom slučaju moguće. Da slučajno nemaš jednu cigaretu? Ili su one zabranjene na elitnim ženskim koledžima?“ Šake joj drhte na krilu. Spušta ruku na ivicu sofe i lupka jarkocrvenim noktom po izlizanom tapaciru.

79

Ustajem sa sofe. „Zašto si zapravo došla, tetka Džuli? Da li te je neko upozorio da sam se upustila u vezu s nepodobnim mladićem? I sada si banula ovde da mi poput neke viktorijanske matrone zabraniš da se viđam s njim?“ „Ah, ćuti! Sedi ovde, zaboga! Nisam znala da si sklona takvoj dramatičnosti. Ljubav! Zaista, ljubav je često odgovorna za najvulgarnije ispade.“ Još neko vreme stojim pored nje, grčevito stiskajući prste, a onda se stropoštavam na sofu. „Slušaj, mila. Što se mene tiče, možeš da radiš šta god hoćeš. Ja savršeno dobro znam da nema boljeg načina da neku tvrdoglavu mladu damu nateraš da nešto uradi nego da joj to zabraniš. Molim te samo da čuješ ono što imam da ti kažem.“ Polako prekrštam ruke. „U redu.“ „Dakle, pretpostavljam da znaš da je firma Nikovog oca na rubu propasti?“ „Na rubu propasti?“ Ruke mi padaju sa strane. ,,U kom smislu?“ ,,U tom smislu da će izgubiti sve što ima. Nekako je uspevao da opstane, još od berzanskog kraha, ali više ne može da drži tu kulu od karata. Sada je definitivno gotov. Odsvirao je svoje.“ ,,A ko to kaže?“ „To kaže Piter, a ti dobro znaš da on nije sklon preuveličavanju i širenju lažnih glasina.“ Kaže to s neskrivenim prizvukom trijumfa, i to s punim pravom. Piter van der Val je čovek koji važi za oličenje diskrecije, poštuje ancien régime 3 i tipičan je predstavnik nikerbokerskog 4 gospodstva. Zato me nimalo ne čudi što je ostao u prijateljskim i srdačnim odnosima sa svojom bivšom suprugom, u dovoljnoj meri da joj povremeno plasira diskretne informacije o mladićima koji se udvaraju njenoj sestričini. Šokantnost te spoznaje struji mi kroz telo u oštrim pulsirajućim naletima. „Mene ne zanima novac gospodina Grinvolda. Nikad nisam razmišljala o tome. A osim toga, Nik ne planira da se zaposli u očevoj firmi.

On želi da bude nezavisan, da postane arhitekta.“ „Arhitekta?“ Tetka Džuli tiho zazviždi. „Ah, vi mladi! Šarmantno, nema šta. Arhitekta! I vas dvoje nameravate da živite od toga?“ „Ne znam. Još nismo pričali o tome. Ali meni bogatstvo nije važno.

Radije bih živela u straćari nego da se udam zbog para.“

3 4

Fr. ancien régime - stari režim, stari poredak. (Prim. prev.)

Nikerboker - naziv za pripadnika stare njujorške aristokratije. (Prim. prev.)

80

„To je fino plemenito osećanje, draga moja. Uzvišena ambicija.

Zaslužuješ aplauz.“ Tetka Džuli teatralno tapše. „Dakle, ne treba ti ništa osim ljubavi? Misliš da je ljubav dovoljno vredna da zbog nje odbaciš materijalnu lagodnost, ugled koji uživaš u očima svoje porodice i prijatelja, zdravlje svog sirotog oca. „Ne radi to!“ kažem kroz zube. „Ne nabijaj mi tatino zdravstveno stanje na nos! Sigurna sam da će se njemu dopasti Nik. On je čovek širokih shvatanja, drugačiji od vas.“ „Znaš da neće moći da podnese takav šok.“ „Ne budi smešna.“ Ulazna vrata treskaju i jato devojaka uleće unutra. Glasno se smeju i cvrkuću kao ptice, skidajući kapuljače s glave. Redom se potpisuju na prijavnici dok tetka Džuli i ja uštogljeno sedimo na sofi, streljajući se pogledima. Nikove nežne reči odzvanjaju mi u mislima. Još uvek osećam obrise njegove šake na svojim grudima, kao da je svaki prst ostavio trag na mapi mog srca.

Devojke su previše uzbuđene da bi krenule na spavanje. Raspoređuju se po sofi i stolicama oko nas. Jedna od njih me prepoznaje. „Oh, zdravo, Lili! Mislila sam da si u gradu s Nikom.“ „Nisam. Morao je da se vrati za Hanover.“ „Sirotan, zar putuje po ovoj poledici! Sigurno je lud za tobom.“ Upoznajem je s tetkom i razmenjujem nekoliko učtivih fraza. „Slušaj“, kaže tetka Džuli, ustajući sa sofe. „Sad moram da krenem.

Svratila sam samo da te vidim.“ „Stvarno moraš da ideš?“ Glas mi je prožet lažnom vedrinom, baš onako kao što želim. „Samo nemoj da se rasplačeš, važi? Znaš koliko prezirem sentimentalnost.“ Tetka Džuli me ljubi u obraze. „Razmisli o onome što sam ti rekla. Sada si u oblacima, dušo, u slatkoj izmaglici ljubavi, ali kad se ta izmaglica rasprši, šta onda? Život je tek pred tobom.“ „Ali s nama je drugačije...“ Ona nehajno odmahuje rukom. „Uvek je drugačije, zar ne, dok se na kraju ne ispostavi da prolaziš kroz istu staru priču. Ali pustimo to. Bar sam pokušala. Jedva čekam da vidim rasplet. Da sve bude još bolje, imam sedište u prvom redu. Ne, nema potrebe da me pratiš. Znam kuda sam krenula.“ Tetka Džuli nestaje u oblaku parfema i pudera, a ja krećem uz stepenište ka svojoj sobi i uzanom pedantno nameštenom krevetu. Napola

81

očekujem da tamo zateknem Badži, koja izgara od želje da čuje dnevni izveštaj, kao skoro svake nedelje, ali unutra nema nikoga.

Badži je očigledno saznala sve što ju je zanimalo.

82

8 SIVJU, ROUD AJLAND 4. jul 1938.

V

eć duže od sto godina pripreme za proslavu Dana nezavisnosti podupirale su klonulo leto u Sivjuu, poput ogromnog crveno-beloplavog šatorskog stuba. Doduše, te godine nismo videli mnogo od leta.

Nakon nekoliko prijatnih dana na izmaku maja, jun je utonuo u vodnjikavu letargiju, šljapkav i kišovit, nateravši nas da vreme provodimo između četiri zida igrajući beskrajne partije bridža i madžonga. Vođena pukim očajanjem, gospođa Hjubert je u lokalnom klubu počela da organizuje šarade zalivene obiljem džina, s delimičnim uspehom. Kada je konačno stigao jul, svi smo jedva čekali da iskusimo malo uzbuđenja.

Dame iz Sivju asocijacije svake godine provodile su nedelje i nedelje u pomnim pripremama za Četvrti jul. Ujutru smo održavali malu, ali entuzijastičnu paradu duž Nek lejna, sve do stare topovske baterije gde su članovi porodice Dejn, u skladu s drevnom lokalnom tradicijom, ispaljivali hitac iz minijaturnog ceremonijalnog topa, koji smo za tu priliku dovlačili iz baštenske šupe. Dok je tata bio u ratu, ja sam tu dužnost preuzela na sebe.

Naučila sam da očistim i pripremim top, da ga napunim i ispalim hitac.

Nakon njegovog povratka diskretno sam nastavila da obavljam taj zadatak, što su svi prećutno prihvatili.

Ispaljivanje topovskog hica predstavljalo je znak za početak prazničnog piknika na plaži. Ranijih godina, piknik je predstavljao haotičan događaj, sa mnoštvom dece koja su jurcala na sve strane, bacajući odraslima petarde pod noge, i propratnom gozbom koja je obavezno podrazumevala prženu piletinu i krompir-salatu. Ali pošto su ta deca odrasla i počela da se oglušuju o običaj da sa svojim porodicama letuju na sivjuovskim peščanim plažama, praznični piknik je poprimio neizlečivo učmalu atmosferu. Naokolo su se mogle videti samo sedokose glave i duge suknje, bez traga nekadašnje vreve i praska petardi. „Baš je mirno, zar ne?“ Gospođa Hjubert se nasloni na laktove, okrenuvši se ka zamućenom suncu i razgolitivši opasno dugu deonicu svoje sparušene potkolenice. „Mirno? Kao u prokletoj grobnici!“, odvrati tetka Džuli. „Svake godine je sve gore. Nekad su petarde praštale na sve strane, u vreme kad smo svi bili mlađi. Dodaj mi još jedno punjeno jaje, Lili. U njima bar ima malo paprike.“

83

Virnuh u korpu za piknik. „Nema više jaja, tetka Džuli.“ „Dođavola! Onda mi daj cigarete.“ Dodadoh joj paklicu i upaljač i naslonih se na ćebe. Vazduh je strujao oko mene, težak i vruć. „Kladim se da će po podne biti oluje“, rekoh. „Bar malo uzbuđenja.“ Tetka Džuli kresnu upaljač da pripali cigaretu.

Neki časopis ležao joj je na krilu, otvoren na stranici s otmenim modnim kreacijama. „Možda bi bilo pametno da prihvatim ponudu starog Delrimpla i otperjam za Monte Karlo. Tamo je verovatno jednako vruće, ali čovek bar može dobro da se zabavi. Mogla bih...“ Delikatna pauza, prožeta mirišljavim dimom. „Vidi-vidi!“ Zatvorih oči. „Šta to?“ „Nemoj da se okrećeš, dušo, ali čini mi se da smo konačno dobili malo popodnevne razonode.“ Pre nego što sam stigla da otvorim usta, Kiki se zaustavi iznad mene u eksploziji peska. „Lili! Lili! Stigao je gospodin Grinvold! Mogu li da mu se javim? Molim te?“ Lice mi je bilo puno peska. Obrisah sićušna zrnca s obraza, usana, kose. „Pa šta kažeš, Lili?“, upita tetka Džuli. „Može li dete da se javi gospodinu Grinvoldu?“ Skrenuh pogled ka gospođi Hjubert, tražeći njenu podršku, ali ona je već blaženo hrkala ispod oboda slamnatog šešira. „Ne treba da im smetamo, dušo. Tek su stigli.“ „Ali on nam maše, Lili.“ „Tačno, Lili.“ Tetka Džuli povuče još jedan dim. „On maše.“ Kiki se baci preko mojih grudi, uputivši mi preklinjući pogled. „Molim te, Lili! On je tako fin. I pravi najbolje peščane zamkove.“ Šta sam mogla da kažem? Nik Grinvold je stvarno bio fin prema Kiki, u retkim prilikama kada je bio tu. Većina muževa koji su radili u Njujorku sedali su na voz već u sredu ili četvrtak i vraćali se nazad u nedelju uveče, ali se Nik po pravilu pojavljivao u javnosti tek subotom ujutru i povlačio se krajem dana, nedugo nakon što bi izveo Badži na večeru. Preko vikenda sam mogla da ga primetim kako se vrzma po kući, obučen u staru odeću, natovaren tehničkim nacrtima i alatom. Ili bih ga ponekad spazila na obali, između dve oluje, kako nosi Badžin suncobran i ćebe i kako s ležernom intimnošću prihvata njena milovanja.

Mada sam ostalih dana često viđala Badži, preko vikenda sam prilično dobro uspevala da izbegnem njihovo društvo. Ostatak Sivjua mi je zdušno pomagao u tome, kao po nekom prećutnom dogovoru, sve dok nisam

84

počela da sumnjam da je u letovalištu bio osnovan tajni komitet za društvenu izolaciju Jevreja, na čijem se čelu nalazila gospođa Hjubert lično. Čim bi se Grinvoldovi negde pojavili, ja bih istog časa bila pozvana da se pridružim ovoj ili onoj porodici, ili da prošetam po plaži, ili da svratim do kluba na piće i partiju bridža, gde su me držali kao zatočenika jer su znali da Grinvoldovi tu nikad nisu zalazili. Kad bismo subotom izašli na večeru, ako bih usput naletela na Nika i Badži, imala sam taman toliko vremena da razmenim nekoliko reči pre nego što bi se neko stuštio ka meni s molbom za neodložne konsultacije oko tako važnih stvari kao što je ubacivanje crepes suzzette na klupski meni (gospođa Hjubert je sve flambirane deserte smatrala vulgarnim) ili ime autora koji je napisao Vodenica na Flosi.

Za razliku od mene, Kiki je uspevala da se prošvercuje kroz sve barijere.

Ona je još na prvi pogled zavolela Nika Grinvolda i kada bih se, nakon proučavanja potkovičastih rakova s gospođicom Florens Lengli ili partije bridža s Palmerovima, vratila na naš deo plaže, neminovno bih zatekla svoju sestricu kako uz Nikovu pomoć pravi peščani zamak, ili bih primetila kako Nik malo dalje niz zaliv uči Kiki da jedri, ili kako zajedno igraju kolariću paniću, zureći u konac koji se preplitao između njenih sićušnih prstića i njegovih ogromnih šaka, ili kako razmenjuju crteže napravljene na salvetama, dok su ostali članovi kluba sablaznuto posmatrali prizor i dok je Badži, sa izrazom neskrivenog zadovoljstva, gvirila preko nekog časopisa, knjige ili čaše sa alkoholom.

Badži bi veselo sevnula očima kada bih zastala pored nje. „Ovde je, Lili.

Pogledaj ih samo! Divan prizor, zar ne?“ Nik bi tada ustao, diskretno ćušnuvši Kiki i rekavši joj da treba da pođe sa svojom sestrom; a Kiki, koja je slušala samo mene, i to samo u određenim prilikama, ne bi izustila ni reč protesta, prihvatajući njegovu zapovest kao što mladi bogoslov prihvata zapovest biskupa.

I zato sam tog prazničnog dana, kada sam pogledala u Kikine molećive oči, znala da nema šanse da je zaustavim. „Samo napred, dušo“, rekla sam. „Ali pazi da se lepo ponašaš i da im ne smetaš ako žele da budu sami.“ Kikine vlažne usnice oduševljeno me cmoknuše u jedan pa drugi obraz. „Hvala ti, Lili!“ Kiki odjuri preko plaže, a ja polako ustadoh, brišući pesak s haljine i lica i vraćajući šešir na glavu, uopšte se ne osvrćući ka mestu gde su Grinvoldovi uživali u intimnom prazničnom pikniku. Ali nisam ni morala da se osvrćem.

Nad plažom je momentalno zavladao neki vakuum, kao da su svi članovi Sivju asocijacije primetili pridošlice i ispustili jednodušni dahtaj

85

negodovanja. Ako sam na nešto mogla da računam, onda je to da će svi na plaži držati Grinvoldove pod budnim nadzorom.

Hladovina se pomerala zajedno sa suncem. Okrenula sam suncobran ka gospođi Hjubert i sela na pesak, izložena plamtećim zracima. Na jugozapadu, iznad kopna, primetih gomilanje oblaka koji su nagoveštavali kišu. „Šta kažeš da se spakujemo?“ upitah. „Da se spakujemo?“ Tetka Džuli okrenu stranicu časopisa, elegantno držeći zapaljenu cigaretu. „Zar ne vidiš da je žurka tek počela?“ Skliznuh pogledom preko žalosne plaže. „Kako to misliš?“ „Mislim, naivno moje dete, da je tvoja Badži danas izvukla još jednog zeca iz svog ljupkog majušnog rukava i da taj zec ide pravo ka nama.“ Ugasila je cigaretu u pesku i rastresla kosu. „Kako izgledam?“ Nečija senka mi pade preko nogu. „Ah, Lili Dejn! Tako mi svega, to si stvarno ti!“ Zaklonih oči od sunca i okrenuh se u pravcu glasa, ugledavši nasmešeno blistavo lice Grejama Pendltona. „Grejame!“ Skočih na noge.

Obema rukama stegao je moju ispruženu šaku. „Badži mi je rekla da ćeš biti ovde, ali nisam smeo previše da se nadam. Prošlo je... Gospode, koliko beše? Pet godina? Šest?“ „Skoro sedam.“ Nisam mogla da potisnem osmeh. Oči su mu bile iskričave, a usne raširene od uva do uva. Izgledao je isto kao pre, samo mu je lice bilo nešto zrelije i još lepše izvajano. Nije izgubio ni trunku od svoje naočitosti. Kosa mu beše protkana suncem, uprkos lošem vremenu, s pramenovima koji su lenjo padali preko čela, ispod iznošenog slamnatog šešira. Bila sam preplavljena bujicom apsurdne radosti što ga ponovo vidim, kao da je moja duša jedva čekala da prigrli delić starog poznatog sveta. „Pa, kako si?“ upitao je. „Strašno zauzeto, kao što vidiš. A ti? Koliko čujem, prešao si na bejzbol?“ „Dobro si čula.“ Skrenuo je pogled ka tetka Džuli, radoznalo je odmerivši. „Neće vam smetati ako vam se nakratko pridružim?“ „Samo izvolite“, reče tetka Džuli, ispruživši ruku s jarkocrvenim noktima i uopšte se ne potrudivši da ustane. „Ja sam Džuli van der Val, Lilina stara i oronula tetka.“ Grejam joj galantno poljubi ruku. „Teško da ćete me ubediti u to.“ „Govori istinu“, umešah se. „Stvarno je veoma stara, i razvedena, i neprestano ćarlija od jednog do drugog skandala, osvaja muška srca, a potom ih ostavlja na cedilu. Ako hoćeš moj savet, drži se što dalje od nje.“ Grejam se spusti na ćebe između nas, podalje od usnulog obličja gospođe Hjubert. „Tako znači? Deluje kao moj tip devojke.“

86

„Sviđa mi se ovaj momak, Lili“, reče tetka Džuli. „Pitaj ga da li želi jednu cigaretu?“ „Da li želiš cigaretu, Grejame?“ On prasnu u smeh. „Hvala, ali imam svoje. Naravno, ako vam ne smeta?“ „Samo izvoli.“ Osvrnuh se preko ramena, gde je Kiki objašnjavala Niku kako da napravi šanac oko peščanog zamka. Badži je čitala neki roman, zaklonjena iza velikih okruglih tamnih naočara, naizgled nesvesna činjenice da su svi pogledi bili prikovani za nju. Ponovo se okrenuh ka okeanu i Grejamu Pendltonu. „Štoviše, mogla bih da ti se pridružim.“ Izvadio je paklicu iz džepa košulje, poslužio me i kresnuo upaljač.

Prislonih cigaretu uz usne koje sam uoči polaska namazala skroz novim doroti grej derdevil ružom. „Hvala“, rekoh, izbacujući dugu lepršavu prugu dima. „Nema na čemu. Video sam tvoju majku u klubu kako igra bridž. Mislim da me nije prepoznala.“ „Lilina majka nikog ne poznaje kad igra bridž“, objasni tetka Džuli. „Ali mi je ljubazno objasnila gde mogu da te pronađem. Ne mogu da verujem da se ovde ništa nije promenilo. Eno, pogledajte tamo. To su iste one hridi na kojima sam urnisao onaj stari brodić.“ Pokazao je preko nasipa, ka štrčećim stenama koje su kupače iz Sivjua štitile od radoznalih pogleda ljudi koji su se kupali na otvorenoj plaži malo dalje uz obalu. „Hteo sam da impresioniram svoju saputnicu pa sam prišao previše blizu.“ „Sećam se. Samo što Badži nije bila nimalo impresionirana.“ Grejam prasnu u smeh. „Da, nimalo.“ „Srećom, nije ti zamerila.“ Pokazah glavom preko ramena. „Čak te je pozvala da ponovo dođeš.“ „Ko, Badži? Nije me ona pozvala. Došao sam kod svojih rođaka. Ti poznaješ Palmerove, zar ne? Naravno da ih poznaješ. Čuli su da već nekoliko meseci pauziram zbog ovog zarđalog starog ramena pa su mi ponudili da dođem na oporavak.“ Ispružio je ruku i protrljao desno rame. „Ah, Palmerovi! Naravno. Samo sam pomislila... znaš već.“ Grejam se ponovo nasmeja. „To bi bilo malo nezgodno, zar ne?

Naravno, pre polaska sam telefonirao Niku i Badži da im javim da ću biti tu. I da bi mi bilo drago da vidim šta se dešava s njima. Sa oboma.“ Zagledao se u uljaste talase. „Da budem iskren, bio sam zatečen kad sam čuo. Mislim, za Nika i Badži. Nikad nisam pomislio da bi njih dvoje mogli da završe zajedno.“ „Srce ima svoje razloge“, natuknu tetka Džuli.

87

,,U svakom slučaju, deluju srećno“, rekoh. „Ali otkud ti u bejzbolu?

Nedavno sam nešto načula...“ „Sada igram kao rezervni bacač za Jenkije“, objasni Grejam, obrisavši zrnce peska sa flanelske odeće. „Za Jenkije! Oni su prilično dobri, zar ne?“ „Veoma dobri“, ubaci se tetka Džuli. „Kako vam se sviđa tamo?“ „Nije loše“, odgovori Grejam. „Drago mi je što se moj otac konačno pomirio s realnošću. On potiče iz doba džentlmenskog sporta pa je jedva prihvatio ideju da neko igra bejzbol zbog prljavih para.“ Otresao je pepeo s cigarete. „Ali sam mu rekao da mi je mnogo lepše da po čitav dan bacam loptu nego da dreždim u nekoj kancelariji i sabiram cifre u finansijskim izveštajima.“ „Na vašu sreću, odlično ste se pokazali u bejzbolu“, reče tetka Džuli. „Ozbiljno?“ Pogledah u Grejama. Naravno, on je oduvek bio rođeni sportista, ali ja uopšte nisam pratila sport, pogotovo ne nakon koledža.

Nisam imala pojma ko je ko. Jedini igrači za koje sam znala bili su Bejb Rut i ona sirovina s kojom je tetka Džuli neko vreme izlazila, neki tip koji se preživao Kob, ili se možda tako zvao, a preživao drugačije. „Pa dobro“, smerno promrmlja Grejam. „On je najbolji rezervni bacač u bejzbol ligi“, natuknu tetka Džuli. „Živa legenda. Ako sam dobro shvatila, postoje čak i cigarete koje nose vaše ime, zar ne, gospodine Pendltone?“ „Molim vas, zovite me Grejam. A što se tiče cigareta, one su obično đubre. Ne bih vam preporučio da ih probate.“ „To je tako uzbudljivo!“ rekoh. „Kaži mi još nešto. Šta je rezervni bacač?“ „Bacač koji ulazi na teren nakon što početni bacač odradi svoj deo posla.“ Snishodljivo se osmehnuo. „Početni bacač?“ „Da. To je onaj koji započinje utakmicu. Baca sve dok se ne umori, a onda napušta igru pre nego što njegov umor počne da se odražava na rezultat.“ „Ah, tako? Da li pretenduješ da jednog dana postaneš početni bacač?“ „Ne, nikako.“ Ponovo taj snishodljivi osmeh. „Ovo mi savršeno odgovara. Uživam u napetosti, u porivu da se dokažem ili poginem, da budem junak dana, beli vitez na jurišnom konju.“ Zagnjurih nožni palac u pesak, pokušavajući da smislim još neko pitanje. „Da li još igraš ragbi?“ „Džo bi me ubio.“

88

„Džo?“ „Makarti. Menadžer mog tima. Moj šef.“ Ugasio je cigaretu u pesku. „Ali dosta o tome. Pričaj mi o sebi, Lili. Oduvek sam očekivao mnogo od takve pametnice kao što si ti.“ „Trudim se da budem što uposlenija. Na prvom mestu, vodim računa o svojoj sestrici.“ Osvrnuh se oko sebe, pogledom tražeći Kiki, ali su ona i Nik negde klisnuli, ostavivši Badži samu s njenim romanom i nalakiranim nožnim prstima zagnjurenim u pesak, tik izvan senke suncobrana. „Šmugnula je negde s Nikom. Verovatno traže školjke.“ „Ah, da“, reče Grejam. „Čuvena Kiki.“ „Ozloglašena“, natuknu tetka Džuli. „Nažalost, moja sestrica liči na svoju tetku“, odvratih. „Samo da vidim gde su.“ Ustala sam s peska i zaklonila oči, šarajući pogledom preko plaže.

Znoj mi se slivao niz leđa, između udubljenja na kičmi i svetle pamučne haljine. Nigde ni traga od njih. Nervozno prislonih ostatak cigarete na usne.

Grejam se stvori pored mog lakta. „Često tako pobegnu?“ „Da. Kiki je luda za njim, valjda zato što je on jedina odrasla osoba koja je ozbiljno shvata. Mislim, osim mene.“ „A Badži se ne buni zbog toga?“, upita Grejam nešto tišim glasom. „Ne. Sigurno misli da će mu dobro doći da se malo izvežba.“ Grejam je delovao iznenađeno. „Nemoj reći da čekaju bebu?“ „Ne još. Ili mi bar ništa nije rekla. Ali oboje očajnički žele dete. To je samo pitanje vremena, zar ne?“ Grejam ništa nije odgovorio. Samo je zavrteo glavom i podigao ruku ka obodu šešira. „Dobri stari Nik“, tiho je promrmljao. „Hej, eno ih!“ odjednom povika.

Prateći njegov pogled, spazih dve siluete na udaljenom kraju plaže, dve tamnokose glave povijene pod gotovo identičnim uglom. Nik je delovao kao džin pored nje, visok i vitak. Koračao je odmerenim korakom kako bi Kiki mogla da ga prati. „Opet traže školjke. Nadam se da mu Kiki ne dosađuje.“ „Ne znam. Meni deluje kao da uživa“, reče Grejam. Spustio je šaku sa strane, u prolazu gotovo okrznuvši moju, i odjednom postadoh svesna njegove blizine i snažnog ramena koje se uzdizalo tik do mene. Nosio je letnju odeću, tanku belu košulju bez sakoa, i mirisao na cigarete, štirak i blagu primesu muškog znoja. Vazduh oko nas, nabijen julskom toplotom, prestao je da struji.

89

„Ah, mili moji“ dobaci tetka Džuli, „ostavite malo sunca i za mene.“ Grejam prasnu u smeh, okrenuvši se ka njoj i galantno skinuvši šešir. „Oprostite, molim vas, gospođo Van der Val.“ „Prijatelji me zovu Džuli.“ „Ako želiš, možeš da je zoveš i tetka Džuli“, rekoh. „To prosto obožava.“ Tetka Džuli graciozno opruzi svoju vitku nogu, isturivši prste preko ćebeta i zarivši ih u pesak, isto kao Badži. „Da se nisi usudio, Grejame.

Pokazaću ti leš poslednjeg muškarca koji se drznuo da mi se tako obrati.“ Grejam podiže ruku, kao da salutira. „Onda ću vas zvati Džuli, gospođo.“ „Batali i to gospođo. Pogotovo dok me gledaš tim zacakljenim očima.

Kladim se da je to protivno propisima ovdašnje zajednice.“ Grejamov zacakljen pogled prikova se za mene. „Lili, koliko god želeo da ostanem, plašim se da će mi moja rođaka Emili skinuti glavu ako zakasnim na zakazanu partiju bridža. Ali večeras dolaziš na ples, zar ne?“ Osetih kako mi cigareta priji prste. Bacila sam opušak na pesak i prekrstila ruke. „Da, naravno. Nedeljama čekamo taj događaj.“ „Ne sumnjam u to.“ Široko se osmehnuo, otkrivši dva ujednačena reda blistavih belih zuba, pravo iz reklame za pepsodent. Čitavo lice, besprekorno simetrično i preplanulo od magličastog sunca, zračilo je krepkošću i vedrinom. „Nadam se da tvoja plesna kartica još nije popunjena. Sačuvaćeš jedan ples za svog starog druga Grejama?“ „Naravno da hoću.“ Savio se ka meni, poljubio me u obraz i vratio šešir na glavu. „Dobro onda. Potražiću te večeras. Džuli? Drago mi je što smo se upoznali. Poslednji ples rezervišem za tebe.“ Namignuo je nebeskoplavim očima i krenuo ka stazi prema klubu. Ćutke smo posmatrale kako mu se mišići mreškaju dok je odmicao preko mekih peščanih nanosa. „Fino, nema šta“, prozbori tetka Džuli dok je odlazio. Časopis joj neopaženo skliznu s krila.

Gospođa Hjubert se promeškolji pored nje, prenuvši se iz sna. Podigla je glavu i bunovno se osvrnula. „Da li je neko pušio?“ upitala je svadljivim tonom, zbrčkavši nos. „Svi odreda, plašim se.“ Kleknuh pored ćebeta i počeh da pakujem stvari u korpu. „Ekseri za mrtvački sanduk, kad vam kažem“, progunđa gospođa Hjubert, strogo vrteči glavom. A tada zaustavi glavu u pola pokreta i zapilji

90

se prvo u mene, pa u tetku Džuli, pa ponovo u mene. „Da čujem, drage moje dame. Jesam li nešto propustila?“ Tetka Džuli izvadi još jednu cigaretu i ćušnu je među usne. ,,I te kako.“ Orkestar je bio očajan, pevač još gori, ali niko iz Sivju kluba nije se bunio zbog te davno ukorenjene tradicije, jer je jedina alternativa bila da potrošimo brdo para na bolje muzičare. To jest, niko osim tetke Džuli. „Šta je sledeče? Neki džez?“, upitala je, ozlojeđeno navrnuvši koktel sa šampanjcem. „Ko može da igra uz ovo? Lili, trebalo je da staviš tamniji karmin. Šta se desilo sa onim koji sam ti nedavno poslala?“ „Kiki ga je uzela da našminka lutke.“ „Ah to dete! Moraću da uzmem još jedno piće. Donela bih i tebi, ali ti si jedva okvasila usne.“ Udaljila se zadivljujućom brzinom, ostavivši za sobom samo oblak šanela.

Pijuckala sam koktel i šarala pogledom preko verande. Sunce još nije počelo da zalazi pa je sve delovalo prelepo pod magličastim sjajem poznog popodneva, čak i stare gospođe, sa zaglađenim borama i omekšalom kožom, u haljinama koje su suptilno svetlucale. Muškarci su nosili bele smokinge i uštirkane leptir-mašne s obaveznim crveno-belo-plavim dezenom (po diktatu gospođe Hjubert, koja je za tu godinu odabrala temu Veličanstvena stara zastava). Efekat je bio zaslepljujući, upotpunjen vrtlogom Geršvinovih nota, svetlucanjem pomade za kosu i penušanjem šampanjca. Palmerovi su upravo stigli i među njima odmah spazih vijorenje suncem prošarane kose Grejama Pendltona. Njegov smeh odjeknu preko prostorije, lepršajući nad žamorom razgovora.

Okrenuo je glavu ka meni, kao da je osetio da ga posmatram. Hrabrost me izdade i šmugnuh ka ivici verande, gde podigoh piće ka horizontu i zagledah se u okean kroz svetlucavu čašu. Mali brodovi s jedrima podrhtavali su iza stakla, kroz zlatne mehuriće čuvenog koktela sa šampanjcem, čiji su recept članovi kluba zapisali i zaključali u sef kako bi ga sačuvali tokom prohibicije. Srećom, gospođa Hjubert je još imala ključ kada je zakon o prohibiciji konačno ukinut.

Podigoh čašu ka usnama da dovršim piće. Bila bi šteta da protraćim tako dobar šampanjac.

Nečije ruke sklopiše mi se preko očiju. Jedna je držala cigaretu, a druga ledenu čašu koktela. „Pogodi ko je?“, prošapta Badži. „Neko ko puši parlament i stavlja previše parfema.“ Spustila sam praznu čašu na ogradicu. „To može da bude samo Badži Grinvold.“

91

„Ah, pametnice! Otkrila si me.“ Badži me okrenu ka sebi. „Pogledaj je samo! Gde si, za ime sveta, pronašla tu haljinu? Takve haljine treba zabraniti zakonom!“ „Tetka Džuli me je prošle nedelje odvukla do Njuporta u šoping. Da li ti se sviđa?“ „Da li mi se sviđa? Izgleda da ti pamet stane. I ja bih nosila tako nešto kad bih imala sise.“ Dah joj je mirisao kao bačva džina, a usne joj behu besprekorno namazane svetlucavim karminom boje krvi. „Pogledaj ove ljude! Nisam videla toliko sede kose još od... pa valjda od popodnevnog piknika na plaži! Ah, eno one rospije, gospođe Hjubert. Krenula je da te izbavi iz mojih kandži. Brzo.“ Provukla je ruku ispod moje i povukla me ka gužvi. Orkestar je u međuvremenu prešao na živahan fokstrot. Badži me zgrabi za ruku i okrenu me ka sebi. „Hajde da plešemo, srce. Da ih malo razdrmamo.“ Prasnuh u smeh, prebacivši ruku oko njenog struka. Zaplesale smo nezgrapni fokstrot dok je Badžina cigareta tinjala između naših spojenih šaka, a džin se rasipao preko mog ramena. „Da, baš tako!“ povikala je.

Njene svetlucave tamne lokne poskakivale su u savršenom ritmu, a usne su joj bile blago razmaknute. Savila se ka mom uhu. „Svi blenu u nas. Zamisli samo kakve bi grimase složili kad bi čuli da sam provela osam meseci u Južnoj Americi spavajući isključivo sa ženama.“ Fokstrot se završio, spontano prešavši u valcer, i Badži me elegantnim plesnim korakom povede ka suprotnoj strani verande, gde se iznureno naslonismo na ogradicu, dahćući i smejući se. „Ah, bilo je tako zabavno. Ne sećam se kad sam se poslednji put tako dobro provela. Šta kažeš da sledeće nedelje skoknemo do Njuporta ili Providensa, sam nas dve, kad muškarci odmagle? Obećavam lud provod. Znam neke užasno bezobrazne klubove.“ Uzela sam njenu cigaretu, povukla dug dim i pružila je nazad. „Ne mogu da ostavim Kiki.“ „ A što ne bi mogla? Tvoja majka može za toliko da je pričuva, a imate i kućnu pomoćnicu. Ako treba, poslaću ti gospođu Ridž. Ko je večeras ostao s njom?“ „Majka. Ona mrzi da pleše.“ „Eto, vidiš. Ne brini, ništa joj neće faliti do jutra.“ Badži ugasi cigaretu i baci je u pesak preko verande. „Reci mi, kako ti se dopalo iznenađenje koje sam ti poslala?“ „Kakvo iznenađenje?“

92

Ona me ćušnu stopalom i nasloni se na ogradu. Telo joj se izvi ispod jarkocrvene svilene haljine, identične boje kao njene usne. „Lili! Ne pravi se naivna. Čitav Sivju je video kako flertujete na ćebetu.“ „Misliš na Grejama? Ali on kaže da boravi kod Palmerovih!“ „Pa naravno da boravi kod Palmerovih, draga. Ne može da bude kod nas kad Nik čitavu nedelju provodi u Njujorku. Zamisli taj skandal!“ Prasnula je u smeh, dovršila džin i bacila čašu preko ramena, lansiravši je na pesak pored već bačenog opuška. „Ali šta misliš, ko je došapnuo Emili Palmer da ga pozove?“ „Ti?“ „Pa naravno, dušo! Emili mi još odavno duguje jednu uslugu. Pendlton bajno izgleda, zar ne? Hoću da se ovog leta provedete kao nikad u životu, a ujutru obavezno svrati do mene da mi sve natenane ispričaš, je li jasno?“ Naglo se okrenula, savivši svoje glatko crveno telo ka meni. „Do poslednjeg detalja“, šapnula mi je na uho. „Slušaj, nemoj da se okrećeš, ali on upravo ide ka nama. Ja ću da strčim niz stepenice i šmugnem preko plaže, a vi golupčići ostanite ovde i uživajte.“ Badži me cmoknu u obraz i njena svetlucava jarkocrvena silueta nestade sa vidika. Samo trenutak kasnije, Grejam Pendlton se stvori ispred mene u belom smokingu, s obaveznom crveno-belo-plavom leptir-mašnom i širokim osmehom na licu, kao pas koji se kezi svom gospodaru. Pružio mi je koktel sa šampanjcem. „Mislim da će ti prijati“, rekao je. „Hvala.“ Uzeh čašu i kucnuh se s njim. „Živeli!“ Grejam izvadi maramicu iz gornjeg džepa. „Čekaj. Imaš karmin na obrazu.“ Brisao je trag karmina dok sam pijuckala svoj koktel. Dok je on obrisao karmin, ja sam ispraznila čašu i spustila je na ogradicu. „Uspori malo, curo“, rekao je, ponovo se osmehnuvši. „Pred nama je duga noć. Jesi li za cigaretu?“ „One što nose tvoje ime?“ „Ne, nikako.“ „Onda može.“ Stavila sam cigaretu između usana i dopustila mu da je zapali. Zglobovi njegovih prstiju zagolicaše me po bradi. Potom je pripalio svoju cigaru. Ćutke smo stajali na verandi, leđima okrenuti ka ostalima, zagledani u postojano valjanje okeanskih talasa. Voda se podizala, nadirući ka liniji morske trave i nanosa koji je plima izbacila na obalu. Badži je nestala bez traga. „Fina haljina“, reče Grejam. „Hvala.“

93

Naslonio se na laktove, tresući pepeo na pesak. „Znaš, ti si baš čudna cura, Lili Dejn. Držiš se po strani i gledaš svoja posla, staložena i nedodirljiva, a onda se odjednom pojaviš u takvoj haljini, koja ti tako dobro stoji, i svi sedimo kao hipnotisani, blenemo u tebe i češkamo se po glavi, pokušavajući da dokučimo ko si ti zapravo.“ Prasnuh u smeh. ,,I koliko dugo to traje?“ „Oko pet minuta, rekao bih.“ Okrenuh se ka njemu, bokom se naslonivši na ogradicu dok mi je krv prijatno strujala kroz udove. „Reci mi nešto, Grejame. Šta se desilo između tebe i Badži pre toliko godina? Svi smo bili ubeđeni da je to ljubav koja krupnim koracima grabi ka braku i dečjim kolicima.“ Grejam je odmahnuo glavom. „Šta, da se oženim njom? To nikad nije bilo u planu. Samo smo se dobro zabavljali, to je sve.“ „Posmatrano iz mog ugla, delovalo je užasno ozbiljno. Sećaš se Velikog kanjona?“ „Iz tvog ugla sve deluje ozbiljno, Lili. To je deo tvog šarma.“ Grejam ustade i okrenu se ka meni, naslonivši šaku na ogradu, na manje od dva centimetra od mog kuka. Stajao je tako blizu da sam morala da iskrivim vrat da bih mu pogledala u oči. Oblačak dima mu je lebdeo pored lica. „Da, pričali smo o budućnosti, ali reći ću ti kako to ide, slatka mala Lili, u slučaju da to još nisi shvatila. Kada dvoje bezbriznih, mladih i slobodnih ljudi - na primer, kao Grejam Pendlton i Badži Bern - dakle, kada dvoje mladih poput njih odluče da se upuste u seksualne odnose - oni normalno pričaju o ljubavi i budućnosti, ponekad ozbiljno, a ponekad ne, jer bi u suprotnom poništili konvencionalnu iluziju da u tome ima nečeg uzvišenijeg i da se ne tucaju na zadnjem sedištu automobila samo zarad pukog obostranog zadovoljstva.

Jesam li uspeo dovoljno da ti razjasnim stvari?“ Govorio je tihim srdačnim glasom, praćen hučanjem talasa i prijatnom muzikom koja je dopirala iz pozadine. Gledao je pravo u mene, iščekujući moju reakciju, kao da nije bio apsolutno siguran da li sam znala da decu ne donose rode.

Podigoh cigaretu ka usnama, smelo mu uzvrativši pogled. „Tako znači?

To je bilo samo tucanje na zadnjem sedištu Badžinog automobila?“ „Njoj je to savršeno odgovaralo. A i meni je bilo vraški dobro. Hoćeš da čuješ opscene detalje? Sjajno smo se slagali preko leta, a još bolje preko jeseni. Urnebesno dobar provod u kome nije bilo oštećene strane. A onda je, negde oko Božića, Badži počela da trabunja o braku, ali ne u šali, kao ranije. Odjednom, kao grom iz vedra neba, počela je da pominje prsten i venčanje na proleće.“ Spustio je cigaretu i obrisao trunku duvana s donje usne. „Potom sam preko nekih kanala načuo da je njen otac u ozbiljnoj

94

nevolji, da mu preti bankrot i da će ga zadesiti ista sudbina kao i tolike druge. Bez uvijanja sam joj rekao da sam pročitao njene namere. Tada smo se razišli.“ „To je skraćena verzija.“ „To je sve što treba da znaš. Ali kao što vidiš, Badži se dočekala na noge.“ Pokazao je glavom ka ostalim gostima. Skrenuh pogled i primetih Badži koja se, nekim čudom, ponovo stvorila u klubu. Plesala je na podijumu, pripijena uz svog muža, držeći sveže napunjenu čašu u levoj ruci.

Ostali plesači su ih zaobilazili u širokom luku. Nik mi je bio okrenut leđima.

Dok sam zurila u njegovu talasastu smeđu kosu i beli smoking, primetih kako Badžine oči proviruju preko njegovog ramena. Namignula je, zabacivši glavu da otpije još jedan gutljaj. Prsten joj je svetlucao na ruci u zaslepljujućoj optičkoj eksploziji.

Brzo se okrenuh ka Grejamu. Gledao je u mene s čudnim izrazom na licu i usnama izvijenim u zagonetni osmeh. „Da li ti to smeta?“ upitao je. „Ni najmanje. Ako ništa drugo, oni su otišli korak dalje od tucanja na zadnjem sedištu.“ Bacio je popušenu cigaretu preko verande. „Grinvoldov auto nema zadnje sedište.“ „A tvoj?“ Izvukao je cigaretu iz mojih prstiju i zgnječio opušak. Potom je podigao moju šaku i okrznuo mi dlan toplim usnama. „Moj ima, ako te baš zanima. Široko zadnje sedište, sa elastičnim jastučićima, veoma udobno. Ali ti nisi od onih devojaka koje dopuštaju da ih muškarac odvuče na zadnje sedište, je li tako?“ Sunce je počelo da tone i Grejamove oči postadoše više sive nego plave, prožete ozbiljnošću koju još nikad nisam nazrela. Koktel sa šampanjcem mi je veselo žamorio u mozgu. „Nisam, je li? A šta time hoćeš da kažeš?“ Grejam mi skloni kosu iza uha i nežno me povuče za resicu. „Pojma nemam šta hoću da kažem. Trenutno sam malo ošamućen. Ali znam jedno: ako me večeras ne udostojiš makar jednog plesa, biću tako očajan da ću do jutra zavijati na mesec.“ Odgurnuh se od ogradice, pravo ka njegovim grudima. „Ne smemo to da dopustimo.“ Grejam me uze za ruku i povede me ka plesnom podijumu, pored tetke Džuli, koja je ispijala drugi koktel, kraj Badži, koja mi je namigivala i već dovršavala treću ili četvrtu čašu, i mimo nedokučivih suženih očiju Nika Grinvolda, čija je krupna šaka ležala na crvenom svilenom struku njegove

95

supruge, i na Ä?ijim sam usnama nazrela svetlucavi trag njenog crvenog svilenog karmina.

96

9 PARK AVENIJA 725, NJUJORK Decembar 1931.

N

a moje olakšanje, tatu tog jutra zatičem u dobrom raspoloženju. Već je ustao i seo da doručkuje dok ja tumaram kroz trpezariju, obučena u kućnu haljinu, krmeljivih očiju i bunovna od uznemirujućeg sna čiji mi delići još lebde u sećanju. „Dobro jutro, lutkice“, kaže on, dobrostivo se osmehnuvši dok spuštam poljubac na njegovu izbledelu kosu. „Dobro jutro, tata.“ Prebacujem ruku oko njegovih ramena. „Htela sam sinoć da vam se javim, ali bilo je prekasno. Ti i majka ste već legli pa nisam htela da vas uznemiravam.“ „Znaš da možeš da me probudiš u bilo koje doba“, odgovara on, stežući mi ruku. „Hajde, sedi da doručkuješ.“ Spuštam se na stolicu desno od njega. Vodnjikava zimska svetlost zapljuskuje prozore i sliva se preko stola na kome je već postavljen doručak za troje: obilje džema i putera i bokal ispunjen svetlucavim sokom, koji ima gotovo neprirodnu jarkonarandžastu boju, kao žumance jajeta. „Gde je majka?“ pitam. „Još nije ustala. Ja sam jutros najveći ranoranilac. Kako si putovala?“ „Opasno. Znaš kakva je Badži.“ Kuhinjska vrata se otvaraju i Marelda, naša kućna pomoćnica, ulazi u trpezariju noseći veliku posudu s kafom.

Opasana je belom keceljom koja tako blista na suncu da mi priji oči. „Dobro jutro, Marelda. Ah, neka je blagoslovena kafa. Hvala vam.“ Marelda sipa kafu u šolje. „Dobro jutro, gospođice Lili. Kako je bilo na koledžu?“ „Divno, Marelda. I više od toga.“ „Ima li tamo nekih finih mladića?“ Marelda namiguje.

Skrećem pogled ka tati, koji je već preusmerio pažnju na ogromne stranice Njujork tajmsa. „Možda“, odgovaram, takođe namigujući. „Nikad se ne zna.“ „To je lepa vest, gospođice Lili. Baš lepa vest.“ Tata proučava Tajms, čela zbrčkanog od usredsređenosti. Ima naočit profil, čvrst i pravilan, uštirkanu belu kragnu oko vrata i plavu kosu koja je tek počela da sedi oko slepoočnica. Kad bih ga posmatrala sa strane, u

97

takvom izdanju, ne znajući ko je on, nikad ne bih pretpostavila da taj čovek ima nekih problema. Možda bih primetila blago podrhtavanje njegovih šaka dok prelistava novine. Ako bi se okrenuo ka meni, možda bi mi bilo čudno što njegove bistre plave oči neprestano blude u stranu, kao da ne može da podnese direktan vizuelni kontakt. Ali ništa više od toga. Danas očigledno ima dobar dan. „Tata“, kažem, „jesi li čuo za firmu Grinvold i kompanija?“ „Šta kažeš, lutkice?“ Okreće se ka meni. „Grinvold i kompanija. Jesi li čuo za njih?“ „Naravno da jesam. Dobar čovek, taj Grinvold. Njegova firma trguje korporativnim obveznicama, je li tako? Koliko čujem, dobro se snašao u tom biznisu.“ Pažljivo sklapa novine duž postojećih prevoja. „Jesi li možda načuo da ta firma ima neke probleme?“ „Danas su svi u problemima, Lili.“ „Mislim, u većoj meri od uobičajene. Ta njegova firma...“ Tražim pravu reč. „Da li je likvidna?“ Tata sleže ramenima. Ramena mu još štrče ispod sakoa, slabašna i pretanka. Sve na njemu je ostalo slabašno nakon upale pluća koju je preležao prošle zime. Pre toga je dvaput imao upalu pluća i svakog puta je bivao sve gore. Mada tata nikad ne pominje rat, od Pitera van der Vala saznala sam da je preživeo napad bojnim otrovima kod šume Belo, da nije stigao da stavi gas-masku na vreme jer je pomagao vojniku kome je pukao kaiš, a kada čovek doživi takvo trovanje, pluća više nikad ne mogu da mu budu ista. „Nisam čuo drugačije, lutkice. Zašto pitaš?“ Otvaram pa zatvaram usta. Otpijam gutljaj kafe koji mi zastaje u grlu. „Ma onako“ kažem.

Telefon zvoni. Jednom, dvaput. Mareldin glas mrmlja kroz zidove.

Pružam ruku ka bokalu i sipam čašu soka od pomorandže. Bokal mi podrhtava u ruci.

Vrata dnevne sobe se otvaraju. „Gospođice Lili, imate telefonski poziv.

Mislim da...“ „Hvala, Marelda.“ Brzo ustajem. „Odmah ću.“ Majka ne podnosi telefone pa je naš aparat smešten u niši između dnevne i radne sobe, što znači da mogu da sednem samo na neudobnu drvenu klupu. Doduše, tu bar imam privilegiju privatne akustike, zbog čega sam sada zahvalna. „Dobro jutro, pčelice“, kaže Nik glasom koji prosto zrači kroz slušalicu, topao i gorljiv, raspršujući sve moje sumnje.

98

„Dobro jutro. Gde si?“ „Kod kuće. Kako si putovala?“ „Grozno. Badži je triput pokušala da nas ubije.“ „Ah ta Badži! Trebalo je lično da te dovezem. Jesi li dobro?“ Naslanjam se na zid i zatvaram oči, pokušavajući da se fokusiram na zvuk njegovog glasa. Pod pršljenovima osećam tvrd hladan gips. „Da, naravno. Nedostaješ mi.“ ,,I ti meni. Očajnički želim da te zagrlim. Evo, baš sad gledam preko parka, pitajući se da li mogu da vidim tvoju zgradu.“ „Ne možeš. Mi smo u sredini bloka.“ „Daj da se negde nađemo. Jesi li se obukla?“ Spuštam pogled na kućnu haljinu. „Još nisam. Trenutno doručkujemo.“ „Onda požuri i spremi se. Srešćemo se na pola puta, važi? Recimo, pored skloništa za čamce?“ „Da, u redu. Savršeno.“ „Ali požuri, važi? Ne moraš da se doteruješ zbog mene. Samo dođi.“ Svejedno se doterujem, bar malo: tračak karmina, dašak pudera, najlepši šešir. Provlačim se kroz dnevnu sobu i krećem ka izlaznim vratima, usput promrmljavši da treba nešto da kupim. Napolju me dočekuje bujica oštrog vazduha, svežeg i okrepljujućeg.

Nik me primećuje gde dolazim i širi ruke, a ja se bacam na njega takvom silinom da ga izbacujem iz ravnoteže. On se tetura, praska u smeh i svija ruke oko mene kao da se mesecima nismo videli. „Evo moje cure“, kaže. „Glavom i bradom.“ Još čvršće me grli i okreće oko sebe. „Ovo je božanstveno, da te vidim ovde. Ne mogu da verujem da smo svih ovih godina živeli u istom gradu a da to uopšte nismo znali.“ „Pa, možda nije baš tako. Ja sam preko godine bila na koledžu, a leta sam provodila u Sivjuu. Ponekad mi se čini da jedva poznajem Menhetn.“ Ne podižem glavu s njegovih grudi. Iz nekog razloga, plašim se da mu pogledam u oči. „Da, slično kao ja. Ali sad smo ovde. Gde želiš da idemo?“ Dugo lutamo uzanim stazama, koračajući laganim tempom i ostajući unutar parka, kao po prećutnom dogovoru. Privijam se uz njega, držeći ga podruku. Konačno skupljam hrabrost da ga pogledam i primećujem da

99

izgleda još bolje nego ranije, s tim nasmešenim usnama i beličastim dahom koji leprša na ledenom vazduhu. „Njujork ti očigledno prija“, kažem. „Ti mi prijaš. Slušaj, Lili, imam toliko toga da ti kažem. Poslednjih dana glava mi je puna planova. Dok sam se vraćao s koledža, sve mi se razbistrilo. Ovog puta sam čvrsto rešio.“ „Šta si rešio?“ „Ono što si pomenula onog prvog jutra. Da treba da sledim vlastiti put.“ Još čvršće mi steže ruku, povlačeći me ka sebi. „Ima toliko toga za šta treba da ti zahvalim.“ „Ja ništa nisam učinila.“ „Ti si učinila sve. Reci mi, šta planiraš za doček Nove godine?“ Krv mi brže struji ispod kože. „Ne znam. Obično slavimo kod kuće.“ „Šta kažeš da dođeš kod nas? Mi svake godine priređujemo zabavu, sa maskama, kavijarom i potocima šampanjca. Poslednja reč vulgarnosti, kad ti kažem. Taman da upoznaš moje roditelje.“ „Kako će me upoznati ako nosim masku?“ Nik se naginje ka mom uhu. ,,U ponoć skidamo maske, neznalice.

Tačno u ponoć, pre nego što te poljubim.“ Mali slatki flert. Obožavam da flertujem s Nikom. „Ozbiljno? A zašto skidamo maske? Da bi bio siguran da ljubiš pravu devojku?“ Grupa mladića ide ka nama, glasno razgovarajući. Jedan od njih prebacuje ragbi loptu iz ruke u ruku. Šake su mu gole i crvene od hladnog decembarskog vetra. Nik čeka da prođu, a onda kaže: „To možda važi za ostale. Ja bih prepoznao tvoj poljubac bilo gde na svetu.“ „Stvarno, Kazanova? Jesi li dovoljno hrabar da me pribiješ uz drvo i da to dokažeš?“ „Ne moram da te pribijem uz drvo“, kaže Nik. Obavija vunene rukave oko mene, podiže me i počinje da me ljubi, tu na licu mesta, u gravitacionom središtu staze koja vodi kroz park, u gravitacionom središtu Njujorka, prislanjajući vrele usne uz moju hladnu kožu. Neko zviždi iza nas i lopta za ragbi udara posred Nikovih širokih leđa.

Njegove usne se odmiču. „Amateri“, mrmlja. Savija se ka zemlji, uzima loptu i lansira je nazad snagom letećeg torpeda. „Vau!“ viče neko u daljini.

Nik me ponovo podiže i nastavlja da me ljubi, a kada konačno završava, koža mi više nije obamrla, već topla i vrcava od života.

100

„To je poslednja reč vulgarnosti, ako mene pitaš“, kažem, brišući bledoružičasti trag karmina s njegovog lica.

Nekoliko minuta šetamo u tišini, spojenih rukavica, obavljeni magličastim oblakom intimnosti. Stopala nam dobuju preko smrznutog pločnika. Zelene klupe tiho promiču pored nas. „Znači, time smo rešili susret s mojim roditeljima“, konačno kaže Nik. ,,A šta ćemo s tvojim?“ „Sigurna sam da... da će im biti drago da te upoznaju.“ „Još im nisi rekla, je li?“ „Kada sam krenula, majka još nije ustala.“ Te reči mi zvuče čudno dok mi klize sa usana. Moja majka nikad dugo ne spava. Može satima da ostane u svojoj sobi, pišući pisma i praveći spiskove, ali ustaje zajedno sa suncem. „Shvatam.“ „Nemoj tako da govoriš. Još je bila u spavaćoj sobi, Nik. Šta je trebalo da uradim?“ „Naravno. Shvatam. Ima dovoljno vremena.“ „Ako hoćeš, možemo odmah da odemo do mog stana.“ „To nije neophodno.“ „Ozbiljno ti kažem. Hajde, odmah idemo tamo. Hoću da ti dokažem, da ti pokažem...“ „Lili.“ Nik zastaje, okreće se ka meni i hvata me za laktove. „Nema potrebe. Ne moraš ništa da mi dokazuješ.“ Ali lice mu je strogo i napeto, to lice koje je bilo tako radosno kad me je malopre ugledao, kao da se svaki mišić na njemu povukao u sebe. Čelo mu se izbrazdalo dugim linijama koje su svedočile o povređenom ponosu.

Vunenom rukavicom dodirujem ugao njegovih usana. „Nik, molim te, hajde da svratimo kod mene. Hoću da upoznaš moje roditelje. I da oni upoznaju tebe, da vide kako si divan. Molim te.“ On polako izdiše, grejući mi prste. „U redu“, kaže. Ali lice mu ostaje ukočeno, iskrivljeno od tenzije.

Napuštamo park na uglu Šezdeset šeste ulice, nezgrapno se penjemo Petom avenijom i spuštamo niz Sedamdesetu, ne progovarajući ni reči.

Nikova ruka je kruta, kao da želi da je povuče ka sebi, ali ne zna kako. Skoro da osećam kako njegovo telo raste pored mene, u visinu i širinu. Ako mu pogledam u oči, znam da će biti sužene i plamene.

Bespomoćno shvatam da izgleda kao ratnik koji se sprema za bitku.

Zastajem pred ulazom u zgradu. „Ljut si. Nemoj da budeš ljut.“ „Nisam ljut na tebe. Samo, sve ovo, sve je tako.

101

„Prestani s tim.“ Spuštam dlanove na njegove obraze. „Molim te. Ako budeš besan, napravićemo katastrofu. Pogledaj me, Nik.“ Gleda u mene. „To sam ja, Lili. Ja sam na tvojoj strani. Ja sam uz tebe, Nik.“ Stojimo kao ukopani među vrtlogom stopala koja promiču preko pločnika. Neko se sudara s nama, psuje, podiže pogled, sve više i više, ka Nikovim impozantnim ramenima i namrgođenom licu, a onda žurno nastavlja dalje. „Znam“, kaže on, ljubeći me u čelo. „Znam to.“ Naša zgrada nije najotmenija na Park aveniji, ni približno, ali volim njenu dotrajalu fasadu, teške nezgrapne liftove i vratare kojima kleštima morate da izvlačite reči iz usta. Jedan od njih pritiska dugme za pozivanje lifta. Nik i ja ćutke posmatramo kako strelica iznad vrata, s vrškom okrenutim naniže, treperi na svakom spratu, sve dok se lift uz gromoglasni zveket konačno ne zaustavi u predvorju. „Spremna si da svoj život poveriš ovoj šklopociji?“ jetko pita Nik dok portir navlači rešetku i dok se vrata teturavo zatvaraju.

Uprkos hrabrim rečima solidarnosti, stomak mi se grči od strepnje. Šta če tata reći? Nemam ni najblažu predstavu. Doduše, on poznaje Nikovog oca i ima lepo mišljenje o njemu, ali jedno je rukovati se s nekim i uživati u njegovom društvu, a sasvim drugo posmatrati tog muškarca kao budućeg svekra svoje mezimice. Ali moj tata je čovek širokih vidika i blage naravi.

Duboko u duši znam da će mu se Nik dopasti i da je previše dobro vaspitan da bi pokazao makar i trunku razočaranja zbog izbora svoje kćeri, bar u javnosti.

Ali majka.

Prsti mi se grče u rukavicama. Možda je negde izašla. Možda je još u krevetu. Možda je bolesna. Možda je navukla grip.

Majci se sigurno neće dopasti što sam dovela Nika. Prvo će se izbečiti, a onda podozrivo začkiljiti. Naravno, ponašaće se besprekorno učtivo, pitaće Nika da li želi kafu ili čaj i nagovaraće ga da proba Mareldine limunštanglice. Raspitivaće se o njegovim roditeljima, prijateljima, školovanju, a svako pitanje biće osmišljeno tako da otkrije neku manu ili izvuče neki upečatljiv detalj. Ležerno će mu predočiti poreklo porodice Dejn, a negde tokom razgovora pomenuće i svoje uzvišeno devojačko prezime. I tako će do kraja susreta i meni i Niku postati jasno da mi nismo jedno za drugo, da sam ja daleko izvan njegove orbite, da smo nespojivi, kao sunce i mesec.

102

Na rastanku će se rukovati, a potom zatvoriti vrata za njim i okrenuti se ka meni. „Ah, tako fin mladić“, reći će. „Šteta zbog njegovog oca. Da je drugačije, rado bih podržala tvoj izbor.“ Lift se polako podiže, truckav i tandrkav, prolazeći pored osmog sprata, pa devetog. Nik strpljivo stoji pored mene, zureći u svetleće oznake koje se naizmenično pale i gase. Rukavi nam se dodiruju. U skučenoj kockastoj kabini osećam miris njegovog kaputa, sapuna i daha.

Imam dvadeset jednu godinu i uskoro ću završiti koledž. Više ne moram da tražim roditeljsko dopuštenje za bilo šta. Ako želim Nika, mogu da ga imam.

Lift stiže do dvanaestog sprata, duboko uzdahuje i zaustavlja se. Vrata klize u stranu. Nik pruža ruku i otvara zaštitnu rešetku. „Ponašaću se najbolje što mogu, obećavam“, kaže. „Ne brini. Sigurna sam da ćeš im se svideti.“ Tražim ključ u tašni, skidam rukavicu i nastavljam da preturam, sve dok ključ konačno ne padne na moj dlan. „Evo ga“, mrmljam. „Zdravo, Lili!“ Veseli mlađani glas tera me da poskočim. „Oh, zdravo, Mejzi“, kažem. „Ideš dole?“ Naša zgrada ima po dva stana na svakom spratu, a Mejzi živi u tom drugom stanu, s roditeljima i dvojicom starije braće, čija imena nikako ne mogu da pohvatam. Šara pogledom između mene i Nika, šireći smeđe oči, a onda sa strahopoštovanjem, svojstvenim jednoj desetogodišnjakinji, pita: „To ti je dečko, Lili?“ „Pa... ovaj...“ „Naravno, Mejzi“, kaže Nik, pružajući ruku. „Ja sam Nik Grinvold. Ono tamo je tvoj stan?“ Pokazuje glavom ka odškrinutim vratima s druge strane lifta, gde se nalazi dom porodice Lejdlo.

Devojčica se rukuje s njim. „Da, jeste. Idemo u božićnu kupovinu, čim mama pronađe tašnu. Jeste li bili do Bergdorfa?“ „Još nismo.“ ,,U izlogu imaju jelku i voz, a voz je pun igračaka i stalno kruži oko jelke.“ Devojčica veselo gestikulira, praveći krugove u vazduhu. „Šta ćeš kupiti Lili za Božić?“ Nik prasnu u smeh. „To je iznenađenje.“ Vrata susednog stana se otvaraju i gospođa Lejdlo usplahireno izleće u hodnik, u smernom smeđem vunenom kaputu i s tašnom koja joj visi preko ruke, ispunjavajući zagušljiv vazduh mirisom sveže nanesenog pudera. „Mejzi! Tu si! Oh, zdravo, Lili. Vratila si se s koledža?“

103

„Da, juče. Kako ste, gospođo Lejdlo?“ „Ah, znaš kako je u ovo doba godine. Gužva na sve strane.“ Krajičkom oka odmerava Nika. „Gospođo Lejdlo, ovo je Nik Grinvold, moj prijatelj.“ „On je Lilin dečko“, značajno objavljuje Mejzi. „Gospođo Lejdlo.“ Nik učtivo pruža ruku. „Drago mi je.“ Oči gospođe Lejdlo postaju okrugle, a usne joj se izvijaju u veliko grimizno iznenađeno slovo O. Dopušta Niku da protrese njenu mlitavu šaku. „Ah, tako... baš lepo... Grinvold, kažete?“ „Nik Grinvold.“ Nikova ruka se spušta sa strane.

Gospođa Lejdlo gleda u mene, pa u Nika, pa ponovo u mene. Desnom rukom uvrće kaiš tašne. „Tako znači? Baš mi je drago što sam vas upoznala.

Pa, ovaj...“ Lift posrče i poskakuje, kao da je neko pritisnuo dugme na nekom drugom spratu. Nik brzo pruža ruku, hvatajući vrata. „Idete dole, zar ne?“ „Da, hvala vam. Mejzi?“ Gospođa Lejdlo gura Mejzi u lift i pritiska dugme. Nik navlači rešetku i metalna vrata zatvaraju se ispred njenog napuderisanog lica. „Sjajan početak“, turobno mrmlja Nik. Spuštam pogled ka ključevima koje stiskam u desnoj šaci. „Samo je iznenađena što me vidi s mladićem. To je sve.“ „Nesumnjivo.“ Nik tiho stoji iza mene dok okrećem ključ i otvaram vrata stana. „Majko! Tata!“ dozivam. „Stigla sam.“ Okrećem se ka Niku. „Hajde, uđi.“ Marelda se pojavljuje iza vrata. „Oh, Marelda. Gde su mi roditelji? Dovela sam jednog prijatelja.“ „Gospođice Lili. Vaš otac je u radnoj sobi, a majka.

Ali tata izlazi pred nas, noseći neku knjigu ispod ruke. „Lili, tu si. Učinilo mi se da čujem tvoj glas.“ Telo mu je drhtavo i napeto. Ona jutrošnja staloženost ga je napustila. Pogled mu je tup i utučen. ,,Oh, tata.“ Prilazim i dodirujem mu ruku. Sav drhti. „Tata, jesi li dobro?

Gde je majka?“ „Dobro sam, lutkice.“ Pokušava da se pribere. Želim da ga zagrlim, da ga privijem uz sebe i umirim to drhtanje, ali se ne usuđujem. „Plašim se da ste se mimoišle. Obukla se i negde otperjala. Sigurno treba da kupi još nešto za Božić.“

104

Prasnuh u smeh. „Znaš kakva je majka. Kod nje sve mora da bude cakum-pakum.“ „Koliko vidim, dovela si gosta.“ Glas mu je tako izveštačeno vedar da mi para srce. „Da.“ Odmičem se od tate, blago mu stisnuvši ruku. „Tata, ovo je Nik. Nik Grinvold. On mi je prijatelj. Jesenas smo se upoznali. On studira na Dartmutu.“ Nik prilazi i pruža ruku. „Gospodine Dejne, čast mi je što sam vas upoznao. Lili s puno ljubavi priča o vama.“ Tatino telo postaje kruto. Bespomoćno zuri u Nika, pa u mene.

Instinktivno pruža ruku da se pozdravi s njim. „Grinvold“, mrmlja. „Nik Grinvold.“ „Da, gospodine. Možda poznajete mog oca, Roberta Grinvolda.“ Nikov glas je samouveren, prožet mešavinom odlučnosti i poštovanja, bez tračka oklevanja.

Okrećem se ka njemu i srce mi poskakuje od ponosa. Nik stoji u našem predvorju, baš onako kako sam zamišljala, visok, uspravan i lep, s kosom koja se presijava pod svetlošću zidnih lampi. U levoj ruci drži šešir, a desnom se rukuje s mojim tatom i potom je spušta sa strane. Osmeh mu lebdi na licu, takav osmeh da niko, osim Lili Dejn, koja ga tako dobro poznaje, ne bi mogao da nazre blagu tenziju u uglovima usana.

Na trenutak, u jednom blaženom neuhvatljivom trenu, pomišljam: Sve će divno proći. Nik će se sigurno dopasti tati. Zar je moguće da mu se ne dopadne? „Da, poznajem Roberta Grinvolda“, šapuće moj otac, šarajući očima ka meni. „Na to si jutros mislila? Kad si pomenula Grinvold i kompaniju?“ Zatečena sam tim pitanjem. „Ja... ovaj... da, tako nekako.“ „Da li ovaj mladić... ne razumem...“ Tata muca, pomerajući drhtave usne. Prebacuje ruku iza leđa, onda je vraća napred i podiže je ka glavi, klizeći prstima kroz izbledelu kosu iznad ušiju, kao da traži naočari. „Ovaj mladić... Grinvold... on pokušava da te zavede?“ Nik kreće ka njemu. „Gospodine.“ Tata podiže ruku, kao da hoće da ga zaustavi. „Ne, to nije moguće. Ne sa mojom ćerkom.“ „Tata, molim te.“ Stajem između njih i hvatam oca za ramena. „Tata, rastrojen si. Hajde da sednemo. Doneću ti čaj. Reći ću Mareldi da spremi čaj i kolače...“

105

„Ne treba mi čaj!“ Gleda u mene, a onda brzo skreće pogled. Graške znoja mu izbijaju na prebledeloj koži iznad gornje usne. „Treba mi... ništa ne shvatam. Zašto baš on, dušo? Zašto, lutkice?“ „Hajde da sednemo. Nije ti dobro, tata. Imaš napad. Ne možeš trezveno da razmišljaš. Marelda!“, vičem. Osvrćem se ka Niku, koji zuri u nas sa mešavinom zapanjenosti i besa. „To nije zbog tebe. Kunem ti se.

Samo ima napad. To mu se stalno dešava. Molim te, Nik.“ Nik kreće ka nama. „Gospodine, dopustite da vam pomognem. Treba da sednete.“ „Ne.“ Tata me gura od sebe, s takvom silinom da posrćem unazad. „Ne treba da sednem. I ne treba mi čaj. Treba mi samo malo mira. Zašto ne možete da me ostavite na miru, za ime božje?“ Nik me hvata za rame. „Lili! Budi pažljiva!“ „Tata, molim te...“ Tatin glas fijuče kroz vazduh poput biča. „Sklanjaj te ruke s moje kćeri, gospodine!“ „Tata!“ Nik me nežno okreće ka sebi. „Jesi li dobro, Lili?“ „Dobro sam. Tata...“ Tata upire prstom u Nikove grudi. Lice mu plamti od odlučnosti. A tada progovara strogim zapovednim glasom, kakav još nikad nisam čula. Tako je možda zvučao nekada davno, kod šume Belo, pre nego što su Nemci bacili kanistere sa žutim gasom u izrovano blato ispred njegovog rova. „Mladiću, zamolio sam te... da skloniš... svoje... šake... s moje... kćeri!“ Nik stoji kao ukopan. Diskretno naginje glavu ka meni. „Lili?“ „Nik“, šapućem, drhteći kao prut, „molim te.“ Nikova ruka se konačno spušta. ,,A sada, mladi gospodine“, kaže tata, nešto tišim glasom, „budite ljubazni da se udaljite i ostavite ovu porodicu na miru.“ „Tata, nemoj! Stani, Nik! Ne idi! On to ne misli stvarno. Tata, sigurno ne misliš tako. Ti si dobar čovek. Uopšte mu nisi pružio šansu. „Lili, mislim da je bolje da idem. Jesam li u pravu, gospodine?“ „Bio bih vam zahvalan, gospodine Grinvolde.“ „Tata! Ne govori tako! Ja ga volim! Ne smeš da ga povrediš! Ne radi to!“ Te reči mi prije grlo. Da je to uradila moja majka, to bih nekako mogla da shvatim. Ali tata? Moj dobroćudni plemeniti otac, koji me je čitavog života zasipao ljubavlju koja se graničila s obožavanjem? To doživljavam kao bezočnu izdaju, nož u leđa.

106

Marelda se pojavljuje pred vratima dnevne sobe. Prelazi pogledom preko nas, širi oči i brzo se sklanja s vidika.

Tata zuri u mene. Kosa mu štrči iznad slepoočnica, razbarušena njegovim grčevitim prstima. Usne su mu vlažne, ružičaste, drhtave. „Zar nemaš ni trunku dostojanstva, Lili? Ni trunku saosećanja?“ „Vaša kćer, gospodine, ima više dostojanstva u svom malom prstu nego sve ostale devojke zajedno.“ Nik stavlja šešir na glavu. „Želim vam prijatan dan, gospodine Dejne. Nadam se da ćemo se uskoro videti u boljem raspoloženju. Doviđenja, Lili, i srećan Božić.“ „Ne idi, Nik!“ Očajno pružam ruke. „Pčelice“, nežno mrmlja Nik. „Lili!“ kaže moj otac.

Oko mene sve počinje da se okreće: uramljene reprodukcije Odubonovih prirodnjačkih slika, svetlucave električne lampe, masivna bela vrata sa šest staklenih panela i izglancanom mesinganom kvakom. „Nik, zvaću te...“, šapućem. „Neću dopustiti...“ „Nećeš zvati tog mladića, Lili! Ne iz ove kuće!“ „Lili, bolje da idem.“ Nik kreće ka vratima. „Znaš kako možeš da me pronađeš“, očajno kažem. „Neće te tražiti!“ dobacuje moj tata. „Jer ja to zabranjujem!“ Nik se polako okreće. Lice mu je strogo i poslovno, a vilica odlučno isturena iznad tamnog vunenog šala. „Gospodine Dejne, uz dužno poštovanje, vaša kćer ima dvadeset jednu godinu i dovoljno je odrasla da se ponaša u skladu s vlastitim nahođenjem. Lili, dušo, pronaći ću te, ne brini.“ Izlazi u hodnik i tiho zatvara vrata. Krećem za njim, ali se Mareldin glas prestravljeno prolama kroz vazduh. „Gospodine Dejne! Oh, gospođice Lili!“ Munjevito se okrećem, taman na vreme da vidim kako moj otac posrće, kako spušta jednu ruku na diskretnu polituru polukružnog stočića i stropoštava se na pod, gušeći se u jecajima.

107

10 SIVJU, ROUD AJLAND Jul 1938.

G

ospođa Hjubert se ispreči preda mnom dok sam kretala da se nađem sa Badži. „Oh, gospođo Hjubert.“ Brzo stisnuh usne, da prikrijem svetlucavi karmin, i privukoh rubove džempera preko dubokog dekoltea. „Mislila sam da ste s majkom.“ „Bila sam. Upravo sam pošla.“ Bacila je pogled kroz prozor, ka asfaltiranom prilazu na kome je čekao Badžin automobil. Badži je gledala u retrovizor, doterujući karmin. „Negde si krenula sa gospođom Grinvold?“ Ispravih leđa i isturili bradu. „Da. Idemo u Njuport na večeru. U mali izlazak, samo nas dve.“ „Misliš li da je to mudro?“ Okrenuh se u stranu, uzeh šešir sa stalka u hodniku i stavih ga na glavu.

Lice gospođe Hjubert svetlucalo je u ogledalu iza mog ramena. „Ne znam na šta mislite. Nas dve smo stare prijateljice.“ „Lili, zaboga!“ Prekorno je zavrtela glavom. Nosila je dugu belu suknju, stare smeđe cipele i širok slameni šešir, istu odevnu kombinaciju koju je nosila čitavog leta, i leto pre toga. Gospođa Hjubert menjala se na identičan način kao i sam Sivju: iz godine u godinu postajala je sve više siva i naborana, ali tapacir je ostajao isti. „Ta cura ti je solila pamet još dok ste bile deca, a sad to ponovo radi.“ „Ne soli mi pamet. Dobro znam kakva je ona.“ „Zaista? Čisto sumnjam. Doduše, ne mogu da je krivim, s onakvim ocem. Bog zna šta se dešava iza zatvorenih vrata. Okreni se i pogledaj me, Lili Dejn, za ime božje!“ Okrenuh se. Ulazni hodnik, okrenut ka istoku, nije bio izložen direktnoj svetlosti, a olujni oblaci su već počeli da se pomaljaju na zapadu. Lice gospođe Hjubert bilo je tamno, umorno i sivo, s dve duboke brazde s obe strane usta, poput zagrada. „Shvataš da je to njena igra, zar ne?“ upitala je. „To je jedino što zna.“ ,,I spremna si da joj to oprostiš? Da joj oprostiš što se udala za tog Grinvolda i dovukla ga ovde, među nas, kao... kao...“ Glas joj utihnu. „Kao Jevrejina, gospođo Hjubert? Jeste li to hteli da kažete?“ „Naravno da nisam.“

108

Glas mi pređe u oštar šapat, jer Kiki je večerala u kuhinji s kućnom pomoćnicom, a to nije bio razgovor za njene uši. „Naravno da jeste. Svi tako mislite. Kako je Badži Bern mogla da ga dovede ovde? I kako Lili Dejn može da dopusti svojoj sestrici da se igra s tim prljavim Jevrejinom Grinvoldom?“ Badži zatrubi na kućnom prilazu i nešto doviknu, nešto što nisam mogla da razaberem. „Tako, znači?“ promrmlja gospođa Hjubert. „Naša mudra i moderna Lili čvrsto je naumila da nas uvede u XX vek, svidelo se to nama ili ne.

Navalite, cure! Neka svaka zgrabi svoj karmin i svog Jevrejina! Šarmantno, nema šta! Prošli put ti se baš posrećilo s takvim eksperimentom.“ ,,Li-liii!“ Kikin glas doleprša iz zadnjeg dela kuće. „Gospođa Grinvold truuu-bi!“ „Kako se samo usuđujete“, prošaptah. Bila sam iznenađena što sam uspela da procedim čak i toliko. Bila sam kao sleđena i zvonilo mi je u ušima. Utroba mi se okretala od mirisa ružine vodice koji se širio oko gospođe Hjubert.

Gospođa Hjubert ispruži ruke. „Oprosti, Lili. Pogrešila sam.“ „Da, pogrešili ste.“ „Ja sam jedna loše vaspitana starica. Svi znaju da ti nisi kriva za ono što se desilo.“ „Gospođo Hjubert, mislim...“ Glas mi zadrhta, nateravši me da pročistim grlo. „Trebalo bi da krenem, ako nemate ništa protiv.“ Okrenuh se ka vratima. Dlan mi je bio tako vlažan da je dvaput skliznuo sa kvake. Morala sam da upotrebim obe ruke da bih otvorila vrata. „Lili Dejn“, dobaci gospođa Hjubert. „Zašto uvek moraš da se kladiš na pogrešnog konja?“ Zastadoh pored odškrinutih vrata, zureći u parkirani automobil i Badži koja je mahala sa šoferskog sedišta, sa širokim jarkocrvenim osmehom na licu. „Gospođo Hjubert“, rekoh, uopšte se ne osvrnuvši, „možda uopšte nije pogrešan konj, već pogrešna trka.“ Prve debeljuškaste kapi kiše zalupkale su o vetrobransko staklo kada je Badži skrenula s glavnog puta, a kada smo se zaustavile na parkingu, napolju je već pljuštalo kao iz kabla. Kroz slapove kiše primetih nisku drvenu zgradu s ručno ispisanom tablom i neugledne dotrajale automobile, koji su se tiskali oko nas. „Mislila sam da idemo u Njuport“, rekoh.

109

Badži odškrinu prozor da izbaci pikavac. „Da sam ti rekla da te vodim u drumsku kafanu, ti bi glatko odbila. Hajde, srce, idemo. Osim ako ne planiraš da veče provedeš u kolima.“ Navukla je džemper preko kose, odgurnula vrata i potrčala ka ulazu, uopšte se ne osvrćući.

Još malo sam ostala na sedištu, dovršavajući cigaretu. Kiša je šibala niz prozore, a vazduh u kolima postao je sparan, nabijen vlagom i dimom. „Dođavola“, progunđah, navukavši džemper preko glave i otvorivši vrata.

Za nekoliko sekundi, koliko mi je trebalo da dotrčim do ulaza, bila sam mokra do gole kože. Badži je takođe pokisla, ali je i dalje izgledala fantastično, s vlažnim loknama koje su svetlucale pod prigušenom svetlošću i bledom orošenom kožom koja se nalazila u upadljivom kontrastu s jarkocrvenim karminom. „Protresi kosu, evo ovako“, rekla je, i ja je poslušah, raspršujući kišnicu oko sebe. Badži zadovoljno zaklima. „Tako je već bolje.“ Kafana nije bila naročito velika. Većinu prostora je zauzimao izduženi šank za kojim je dežurao muškarac u zakopčanom crnom prsluku i beloj košulji, a malo dalje odatle nalazilo se nekoliko dotrajalih drvenih stolova.

Pod je bio taman i pun fleka i mirisao je na plesan. U vazduhu je lebdeo prigušen vonj znoja i duvanskog dima. Mali orkestar u uglu svirao je sladunjavi džez. Malo-pomalo, postadoh svesna da su svi pogledi prikovani za nas: muški pogledi, uglavnom, neki sirovi i proračunati, a neki veseli i radoznali. Muškarci u radničkim kombinezonima, muškarci u otmenim odelima, pa čak i nekoliko muškaraca u smernoj letnjoj flanelskoj odeći kakvu sam gledala čitavog života.

Bilo je i nekoliko žena. Prostitutke sa svojim mušterijama; tri kikotave cure sedele su za šankom, u jeftinim haljinama s cvetnim dezenom; i plavokosa dama ogrnuta džemperom od kašmira boje fuksije, povijena nad niskom širokom čašom, kao izgubljeni putnik koji se u snežnoj pustoši nadvija nad žeravicom.

Ali nijedna od žena nije bila ni prineti Badži, u glatkoj glamuroznoj odeći pripijenoj uz glatke glamurozne udove, s tim ogromnim srebrnoplavim očima koje su šarale naokolo, zračeći neodoljivom misterijom sveznajuće čednosti i divlje krhkosti. Muškarci su blenuli u nju, neki očigledno želeći da poharaju tu misteriju, a drugi možda da je zaštite od nje same, kao što sam ja želela. Da urade ono što je Nik Grinvold uradio i što je Grejam Pendlton propustio da uradi.

Unutra je bilo užasno sparno. Skinula sam džemper, po uzoru na Badži, i prebacila ga preko naslona.

110

Konobarica priđe stolu, cura od dvadesetak godina koja je izgledala kao ofucano jagnje, s drečavom šminkom, još drečavijom kosom i staklastim pogledom. „Hoćete nešto da popijete?“ „Dva martinija, veoma suva, s maslinkama. U stvari, bolje donesi četiri.“ Badži vragolasto namignu. „Da ti olakšam posao.“ Devojka nas prostreli pogledom koji je govorio: Martini se servira na samo jedan način, sestro, pa uzmi ili ostavi, a onda se ustremi nazad ka šanku.

Badži izvadi paklicu iz tašne i pripali mi cigaretu, uopšte ne tražeći moju saglasnost. „Sad je mnogo bolje, je li?“ Ispustila je uzdah olakšanja, zajedno sa izduženom prugom dima. „Sad sam kao preporođena. Slušaj ovu muziku. Saksofonista nema blage veze, ali trubač je božanstven, zar ne? Čist genije.“ Qsvrnuh se ka orkestru i trubač je stvarno bio božanstven, crnac svetlije kože, s visokim jagodicama i blagim bademastim očima. Što se ticalo njegove veštine, o tome nisam mogla da sudim. Džez sam slušala samo u retkim prilikama, na tuđem radiju ili gramofonu. Pa ipak, dopao mi se zvuk te trube, tugaljiv i lepršav. Trubač je očigledno primetio Badžinu zadivljenost i već je svirao samo za nju. Kada je orkestar napravio pauzu, spustio je trubu u kutiju i krenuo ka našem stolu.

Kafana se postojano punila ljudima, dimom i smehom. Badži je upitala trubača hoće li nešto da popije, a on je odgovorio potvrdno, privukao stolicu i unatraške seo na nju, spustivši laktove na okrugli naslon. „Moja drugarica Lili ne zna baš puno o džezu“, reče Badži.

Trubač se osmehnu. „Onda ćemo je malo podučiti. Da li vam se dopala muzika koju ste malopre čuli?“ „Veoma.“ Otpih gutljaj martinija koji je bio topao kao voda za kupanje i ne naročito suv. „Vidite, gospođice Lili, džez je kopile rođeno iz starih pesama crnih robova, dete u čijem je začeću učestvovalo mnogo plemenitih očeva, samo što nijedan od njih ne želi da ga prizna.“ Konobarica priđe stolu i, gotovo u hodu, spusti čašu viskija ispred njega. „Hvala“, dobaci trubač preko ramena. ,,A sad mi recite šta dve otmene mlade dame traže u ovakvoj rupi?“ „Došle smo da čujemo malo dobre muzike“, odgovori Badži. „Malo džeza, da me podseti da sam živa.“ Trubač prasnu u smeh. „Da, džez tako deluje. Da li je ovaj gospodin sa vama?“ Poskočih na stolici, a srce mi zalupa kao ludo.

111

Međutim, kada sam skrenula pogled u stranu, tamo me nije dočekalo prekorno lice Nikolsona Grinvolda, koji je došao da svoju suprugu izbavi iz ralja džeza i razvrata. Bio je to Grejam, sa širokim osmehom na usnama.

Spustio je jednu šaku na Badžino, a drugu na moje rame. „Uspeo sam“, rekao je, poljubivši prvo mene pa nju, i ležerno se smestivši na stolicu pored moje. „Daješ grozna uputstva, Badži Grinvold.“ Badži namignu i pomirljivo slegnu ramenima, pročitavši optužbu koja mi je zračila iz očiju. „Uvek pobrkam brojeve. Ali ipak si uspeo da nas pronađeš, pametnjakoviću.“ „Nisi valjda mislila da ću odustati?“ Pokazao je glavom ka trubaču. „Ovo je vaš prijatelj?“ „Ovo je...“ Badži prasnu u smeh. „Nismo se čak ni upoznali, je li?“ Trubač se široko osmehnu, ispruživši ruku. „Bazil Vajt, džez trubač.“ Badži mu stegnu ruku. „Badži Grinvold, domaćica koja skapava od dosade. A ovo je moja drugarica Lili, koja takođe skapava od dosade iako još nije postala domaćica. I Grejam Pendlton, kome ama baš nikad nije dosadno.“ „Ali je drugima često dosadno s njim“ reče Grejam, rukujući se s Bazilom Vajtom.

Trubačevo lice se ozari. „Da vi možda niste rezervni bacač Jenkija?“ Grejam pomirljivo raširi ruke. „Priznajem.“ „Ma šta kažete! Čast mi je da vas upoznam, gospodine! Ona blokada protiv Tigrova, to je bio najbolji potez koji sam video ove godine. Kako vam je rame?“ Grejam protrlja ruku. „Oporavlja se, polako. Operacija je dobro protekla. Za nekoliko nedelja mogao bih ponovo da se latim lopte.“ „Dopustite da vas častim pićem.“ Bazil Vajt mahnu ka šanku. „Šta ti tražiš ovde?“ šapnuh Grejamu. „Neko mora da pazi na vas. Dve usamljene devojke mogu lako da se uvale u nevolju.“ Opružio je ruku preko naslona, igrajući se pokislim krajevima moje kose. „Skroz si mokra.“ „To je od pljuska.“ „Šteta.“ Nije zvučao razočarano. Osmotrih ga ispod oka, primetivši da mu je pogled fiksiran tik iznad mog dekoltea.

Povukoh jedan dim i sručih ostatak martinija. „Tako se pije“, reče Grejam. Konobarica donese još jedan viski, bez leda, i Grejam se kucnu s mojim drugim martinijem. „Živeli! Za kišu i džez!“

112

Pušili smo, pili i razgovarali o džezu, bejzbolu i groznom vremenu.

Kada se Bazil Vajt konačno vratio svojoj trubi, Grejam je već stigao do trećeg viskija a meni je zujalo u glavi od toplog džina i duvana. „Može li jedan ples?“ upita Grejam, gaseći cigaretu.

Pogledah u Badži.

Badži zaleprša prstima kroz vazduh. Nije nosila verenički prsten, samo jednostavnu zlatnu venčanu burmu. „Samo napred, deco. Ja ću ostati ovde i uživati u prizoru.“ Grejam ustade i povede me ka ljudima koji su se tiskali pored šanka.

Neki su bili zagrljeni, meškoljeći se u ritmu muzike, kao da plešu. Tela su se doticala, vrela i znojava. Prislonih desni dlan uz Grejamovu šaku, a levu ruku prebacih oko njegovog vrata. Njegova ruka se spusti na moja leđa. „Ne znam kako se pleše uz ovo“, viknuh mu na uho. „Ni ja“, odvrati on, a onda počesmo da cupkamo i da se pomeramo najbolje što smo umeli, sudarajući se s drugim telima, primičući kukove sve bliže, sve dok nisam osetila kako se svaki delić Grejamove muskulature pripija uz mene. Oboje smo kipeli od znoja. Pomislih na Nika i Badži, na trag njenog karmina na njegovim usnama, na njihova pripijena tela dok su plesali na verandi, na prazničnom balu, krećući se kao jedna duša. Pomislih kako ju je Nik te večeri odvezao kući, pomogao joj da se skine i odveo je u postelju. Ko je mogao da odoli Badži u jarkocrvenoj haljini koja je svetlucala na njenom izvajanom telu? Nik je te noći sigurno spavao sa svojom suprugom, blažen među njenim zanosnim udovima. Kako je Grejam to opisao? Upustio se u seksualni odnos s njom. Tucao je zarad obostranog užitka, čitave vrele vlažne julske noći.

Grejam se odmaknu od mene. „Šta kažeš da malo izađemo na vazduh?“ Klimnuh glavom. Grejam svrati do šanka po još pića i izvede me napolje, povukavši me iza bočnog zida, daleko od automobila i glavnog ulaza. Kiša je u međuvremenu prestala, ali je voda još kapala s oluka.

Vazduh je bio težak od omorine, bez daška svežine, samo što je vonj cigareta i znoja ustuknuo pred mirisom vlažnog lišća i izduvnih gasova.

Drvena klupa ofarbana oljuštenom plavom bojom bila je prislonjena uz plavi oljušteni zid. Grejam spusti čaše, sede na klupu i povuče me na svoje krilo. „Lili Dejn!“ Zavrteo je glavom i sručio pola viskija. „Šta cura poput tebe traži na ovakvom mestu?“ „Pojma nemam. Možda poljubac“, odgovorih, povukavši njegovu glavu ka sebi.

113

Usta su mu imala ukus viskija, zbog čega postadoh još ošamućenija.

Prebacio je desnu ruku oko mojih leđa dok je levom držao čašu. Neko vreme smo se ljubili, prestajali i ponovo počinjali, svaki put još dublje, sve dok se on nije naglo odmakao i osmotrio me zamagljenim očima. „Vidividi“, rekao je. „Vidi-vidi“, ponovih, podigavši se da ga opkoračim nogama.

Grejam spusti čašu i ubrzo osetih kako njegovi prsti raskopčavaju dugmiće na mojim leđima, sve do struka. Ispružih ruke dok mi je svlačio gornji deo haljine. Kada mi je pokisli svileni krep zalepršao oko pojasa, ostadoh samo u jednostavnom svilenom brusthalteru boje slonovače, bez trunke čipke, čak ni na rubovima. „To već liči na tebe“, rekao je. „Veoma praktično... prava Lili.“ Polako je skliznuo prstom duž donje ivice. Primetivši da se ne bunim, prebacio je svoje iskusne šake iza mojih leđa, raskopčao kopče i skinuo mi brusthalter. „Vidi, vidi“, ponovo je rekao. Naslonio se na drveni zid, zaklimavši klupu i spustivši brusthalter sa strane. Sunce je zalazilo iza gustih oblaka.

Lice mu je smekšalo pod dejstvom alkohola, a kapci postali teški dok je šarao očima preko mojih grudi, upijajući svaki detalj. „Na ovo sam računao tek za nekoliko nedelja.“ „Ali si ipak računao.“ „Čoveku ne možeš da oduzmeš nadu.“ Podigao je čašu, sipao nekoliko kapi viskija na moju zaobljenu desnu dojku i savio se da ih poliže. „Ovo je baš dobro. Viski s Lili. Izvrsno.“ Potom je uradio isto s drugom dojkom, ovog puta sačekavši da viski sklizne do bradavice pre nego što ga je pokupio toplim jezikom. Tada je spustio čašu.

Oči su mi bile zatvorene. Imala sam osećaj da plutam kroz neki topao vlažni oblak. Negde u izmaglici mog uma, Nik i Badži su se parili, iznova i iznova, stopljenih rasplinutih tela, s njenim karminom na njegovim usnama.

Grejamovi palčevi trljali su moje bradavice. Spustio je šake, krupne i snažne, preko mojih grudi i počeo nežno da ih stiska. Omamljeno izvih leđa. „Pa Lili...“, rekao je, zasuvši mi vrat vlažnim poljupcima. „Šta sada?“ „Plašim se da sam pripita.“ ,,I ja sam pripit. I ne ponašam se kao džentlmen.“ Otvorih oči. Ponovo počesmo da se ljubimo, ovog puta još duže.

Prebacili ruke oko njegovog vrata. On podiže čašu da dovrši piće, praktično ne prekidajući poljubac, i dalje se igrajući mojim grudima. Dodir mu je bio čvrst, izbrušen držanjem lopte i bejzbol palice i niskih okruglih čaša. „Mislim da je bolje da stanemo“, rekao je. ,,U pravu si.“

114

„Nisam poneo kondom.“ „Onda svakako treba da stanemo.“ Grejam uzdahnu i pređe na sledeće piće. ,,U redu“, rekao je. Uzeo je brusthalter sa klupe i vratio ga na moje grudi, zakopčavši ga tako vešto kao da je bio rođen za to. Podigla sam haljinu i gurnula ruke kroz otvore, a Grejam me okrenu u stranu da mi zakopča dugmiće na leđima. Srce mi je mahnito kucalo, a ruke mi drhtale. Ledena nit trezvenosti poče da mi se razmotava u glavi, nateravši mi krv u lice. „Hej, lepotice.“ Grejam mi podiže bradu. „Šta je bilo?“ „Ništa.“ „Nije valjda da se kaješ?“ Ništa nisam odgovorila.

Grejam me cmoknu u nos, a potom mi podiže šaku da i nju poljubi. „Reci mi nešto, Lili. Kad si se poslednji put poljubila s muškarcem?“ „Pre šest i po godina.“ Grejam tiho opsova. „Ozbiljno?“ „Ozbiljno.“ Spustio je šake na moja kolena i skliznuo prstima ispod poruba haljine, do ivice čarapa. „Onda je krajnje vreme, zar ne?“ Ništa nisam rekla. Pomislih na Grejamove poljupce s ukusom viskija, na njegove tople ruke na mojoj koži, na to koliko su bile drugačije i koliko slične onim rukama i poljupcima koje sam nekada poznavala. Osetih kako mi se utroba pretvara u zamršeno klupko želje, stida i nestrpljenja. Nikovo lice mi zaigra pred očima, obazrivo i prekorno, pomalo optužujuće. Došlo mi je da pobegnem odatle, ali me Grejam još čvršće stegnu, vrativši me na svoje krilo. „Koliko vidim“, prozborio je, „možemo da uradimo dve stvari. Prva je da ovaj zanimljiv razgovor nastavimo, recimo, u tvojoj spavaćoj sobi, ili na nekom drugom zgodnom mestu, gde ćemo, propisno opremljeni, u privatnosti i udobnosti, stvari privesti logičnom završetku. Možemo čak da obrnemo još jedan krug, za dobru sreću. Pa čak i da to pretvorimo u naviku.“ „Ludilo do zore“, rekoh. „ A šta je druga opcija?“ Grejam otpi još jedan gutljaj. „Druga opcija je da krenemo iz početka.

Bez barova, bez džeza, bez cirke, bez ljubljenja ispod vrata. Da se ponašam kao pristojan momak koji se udvara svojoj devojci.“ Kap kiše mi pade na glavu, potom još jedna. Odozgo je dopiralo prigušeno upozoravajuće tutnjanje. „Počinje kiša“, rekoh. „Šta to znači?“ upita Grejam. „Da ti se ne sviđa nijedna od opcija?“ „Ne znam. Šta podrazumevaš pod udvaranjem?“

115

„Veoma dobro pitanje. Šta podrazumevam pod udvaranjem?“ Otpija još jedan gutljaj. „Ispričaću ti jednu priču, Lili. Kada sam pozvao Badži, pre nego što sam krenuo za Sivju, čuo sam da ćeš biti ovde. Badži mi je rekla da te obavezno potražim i da ti priuštim malo zabave.“ ,,A šta si ti rekao?“ „Rekao sam: naravno, što da ne! Lili je lepa cura. I fina cura. Zato sam prošle nedelje banuo na plažu. Da te potražim, da ošacujem situaciju, da se uverim da si još ona stara. Ali vidiš, Lili Dejn, najčudnije od svega je...“ Zaćutao je, ponovo podigavši čašu. „Znaš, kad sam te ugledao na obali, s kosom prošaranom suncem, kako sediš na pesku i grliš se sa svojom sestricom, pomislio sam... znaš, pomislio sam. „Šta si pomislio?“ U Grejamovim očima više nije bilo one vedrine. Bile su zamagljene, gorljive, pomalo izgubljene. Zalupkao je prstima po mojim butinama i zavrteo glavom. „Ne znam. Pojma nemam šta sam pomislio. Ne slušaj me, previše sam popio. Daj da zaboravimo da se ovo ikada desilo važi? I da krenemo iz početka, ti i ja.“ Izvukao je ruke ispod moje haljine i pljesnuo me po zadnjici, a onda je podigao čašu da dovrši viski. ,,U redu.“ Ustadoh s njegovog krila i počeh da nameštam haljinu. Kiša je postajala sve snažnija. Već sam mogla da čujem kako dobuje po obližnjem lišću, kao prethodnica nadirućeg pljuska. „Pokisnućemo kao miševi“, rekoh. „Ne brini, bićemo dovoljno brzi.“ Grejam ustade i zgrabi me za ruku, pa zajedno potrčasmo ka ulazu, uletevši unutra samo trenutak pre nego što se sručio pljusak.

Ponovo smo bili u jazbini ispunjenoj džezom i dimom. Neki krupan tip se progura pored nas, obučen u jeftino oklembešeno smeđe odelo.

Skliznuo je pogledom preko mene, a onda se zapiljio u Grejama. „Ti si rezervni bacač Jenkija, je li? Pendlton, ako se ne varam?“ „Tako je“, odvrati Grejam. Pustio je moju ruku, krenuvši da se pozdravi. „Grejam Pendlton.“ „Burazeru, ja navijam za Red sokse“, odbrusi muškarac, zamahnuvši pesnicom i tresnuvši ga posred vilice.

Lupkala sam novčićem po metalnom telefonskom aparatu, posmatrajući kako njih dvoje, Badži i Grejam, sede na klupi u upravnikovoj kancelariji. Grejam je, poluzatvorenih očiju, prislanjao hladnu oblogu uz vilicu, natopljenu crvenu maramicu s amblemom Njujorka. Badži se privijala uz njegovu mišicu, nešto pevušeći, zajapurena i pijana. Nisam mogla da

116

pozovem Palmerove, to je bilo više nego jasno. Možda bi tetka Džuli mogla da nam pomogne?

Ali majka će sigurno čuti brundanje motora i shvatiti da je tetka Džuli negde krenula. I počeće da postavlja pitanja.

Ubacih novčić u prorez i okrenuh broj u kući Grinvoldovih. Bio je četvrtak. Nik je još bio u Njujorku. Gospođa Ridž je umela da vozi. Mogla je da uzme druga kola, stari oldsmobil karavan, i da dođe po nas. On je bio dovoljno prostran da se svi spakujemo unutra.

Telefon dvaput pozvoni i s druge strane začuh muški glas. „Grinvold.“ „Nik?“ zaprepašćeno promucah. „Lili?“ „Oh, bože. Mislila sam da si u Njujorku.“ „Stigao sam ranije. Šta se desilo? Gde si?“ Zvučao je uspaničeno.

Duboko udahnuh, stiskajući slušalicu obema rukama. Začuh neki škljocaj na vezi, potom još jedan. Znala sam da se slušalice podižu duž čitavog Sivju Neka.

Razmišljaj, Lili. Pažljivo biraj reči. „Sve je u redu. Sa Badži sam. Krenule smo na večeru u Njuport, sećaš se?“ Mala pauza, a onda: „Da, naravno.“ „Auto se pokvario. Blizu Južnog Kingstauna.“ Badži glasno štucnu. „Blagi bože. Niste valjda na otvorenom drumu?“ upita Nik. „Ne, nismo. Pronašle smo... ovaj... neku kafanu.“ Nik tiho opsova. „Odmah krećem. Gde se tačno nalazite?“ Rekoh mu adresu. „Nećeš nas baš lako pronaći. Ne vidi se s puta.“ „Ne brini, pronaći ću vas. Samo ostanite tu. Jeste li dobro, Lili?“ „Da, dobro smo.“ „Stižem za pola sata.“ Kada je Nik prekinuo vezu, spustih slušalicu i okrenuh se ka Badži i Grejamu. „Nik kaže da će biti ovde za pola sata.“ Badži tiho zastenja i zagnjuri lice u Grejamovo široko rame. Grejam takođe zastenja, okrenu glavu u stranu i poče da povraća po podu.

Nik je stigao za trideset pet minuta. Kosa mu je bila tamna i pokisla, a oči sužene od brige. Bez reči je osmotrio Grejama i Badži, opružene preko klupe. Odvukli smo ih do oldsmobila i smestili na zadnje sedište, dok su oni obeznanjeno stenjali i brektali. Badžina haljina bila je zarozana, a gornji

117

dugmići raskopčani. Nik joj na brzinu podiže oklembešeni dekolte i zakopča dugmiće. Potom izvuče biftek iz Grejamovih prstiju i baci ga u šiblje. Ćutke smo se vozili preko pokislog druma, nazad ka Sivjuu. Nik je uključio radio. Spikerka je čitala vesti zvonkim glasom. Oldsmobil je imao visok krov, ali je Nik držao glavu u blago povijenom položaju, valjda iz navike. Vešto je kontrolisao automobil svojim dugim udovima, okrećući volan i pritiskajući nožne pedale. Mirisao je na pokislu vunu i cigarete. Ili sam možda ja mirisala na cigarete.

Kada smo bili negde na pola puta duž obale, konačno je upitao: „Možeš li da mi kažeš šta se desilo?“ Zagledah se u svoje šake, sklopljene na krilu. „Krenule smo u Njuport na večeru. Tako je bar Badži rekla. Ali smo na kraju završile u toj kafani.“ „Čija je to ideja bila? Tvoja ili njena?“ „Ovaj... njena“, odgovorih glasom promuklim od džina i cigareta. „Mogao sam da pretpostavim. Grejam je krenuo sa vama?“ Pokazao je glavom ka zadnjem sedištu. „Grejam je kasnije došao. Tamo ga je tresnuo neki navijač Red soksa.“ Nik odjednom prasnu u smeh. „Ma šta kažeš! Tresnuo ga iz čistog mira?“ „Da, tek tako“, odvratih, zamahnuvši pesnicom. „Pao je kao klada.“ „Dotad je verovatno sručio nekoliko pića?“ „Da, nekoliko.“ ,,A Badži? I ona je popila nekoliko?“ Osvrnuh se ka Badži, koja je hrkala na zadnjem sedištu, zavaljena na Grejamovo rame, s gužvicom zamršene kose preko obraza. Jedan auto prođe pored nas, obasjavši joj lice. Usta joj behu zamrljana optužujućim izbledelim tragovima karmina koji je izgubio onu zanosnu jarkocrvenu boju.

Nešto ranije, nakon temeljne potrage, konačno sam je pronašla u toaletu, zajapurenu i nasmejanu i raščupanu. „Mislim da sam malo više cugnula, Lili“, rekla je, bacivši mi se u naručje, s bunovnim osmehom. „Zamisli samo.“ „Da, sručila je nekoliko pića. Obe smo pile martini i pušile cigarete.

Sramno, zar ne?“ „Izgleda da je moja supruga rešila da te povede putem razvrata.“ Jetko je naglasio reč supruga. „Pravo da ti kažem, odavno se nisam tako dobro provela“, rekoh. „Zaista?“ „Zaista. Bar šest i po godina. Ni jedan jedini put.“

118

Farovi obasjaše znak pored puta, kod skretanja za Sivju. Nik polako prikoči, pazeći na mlitava tela na zadnjem sedištu. „Naravno, kod tebe je bilo drugačije“, nastavih. „Ili sam bar tako čula.

Pariz, žene, novac... je li tako? Mislim, pošto si pomenuo razvrat.“ Nik ništa nije rekao. Raskrsnica je bila pusta pa je pustio kvačilo i promenio brzinu, držeći jednu ruku na menjaču, a drugu na volanu. U Sivju Neku nije bilo uličnih svetala, a mesec i zvezde su nevidljivo visili iza oblaka.

Mogla sam da nazrem samo obrise Nikovog lica i zasenjenu siluetu njegovih udova dok je usmeravao automobil kroz pomrčinu.

Zakočio je pred kućom Grinvoldovih. „Bolje da Pendlton ostane ovde dok se ne otrezni“, rekao je. „Ne bi bilo pristojno da budimo Palmerove.“ ,,U redu.“ Izašao je iz kola i razdvojio Badži od Grejama. Ona tiho progunđa i privi se uz svog muža. „Ti povedi nju“, reče Nik, „a ja ću da pomognem Pendltonu. Hajde, burazeru! Idemo za curama!“ Prebacih Badžinu ruku preko svog ramena. „Oh, Lili, dušo... tu si“, promrmlja ona, tik do mog lica. Dah joj je tako bazdio na džin da se umalo nisam srušila. Koliko je mlakih martinija sručila u sebe dok sam bila napolju s Grejamom?

Nezgrapno krenusmo uz stepenice. Nik je bio dovoljno razborit da ugasi svetio na tremu pre nego što je pošao. Napipah kvaku, odgurnuvši vrata i uvukavši Badži u kuću. Nik i Grejam išli su iza nas, brekćući i topćući po tremu. „Idite pravo gore“, reče Nik. „Druga vrata s leve strane.“ „Hajde, Badži“, rekoh. „Ne mogu da te nosim.“ „Kakav blam.“ Umesto da nastavi ka spratu, Badži se sruči na prvi stepenik, gurnu glavu među kolena i poče da povraća. „Hriste!“, promrmlja Nik. „Ostanite tu. Odvešću Pendltona na sprat, a onda ću se vratiti po nju.“ Odvukao je Grejama uz stepenište. Otišla sam do kuhinje da pronađem krpu, koju sam nakvasila vodom iz česme. Vlažnim platnom obrisala sam Badžino lice, najbolje što sam mogla, i pokupila povraćku s drvenog parketa. Dejstvo ona dva martinija u međuvremenu je potpuno splasnulo.

Um mi je bio hladan, bistar i umoran.

Nik se već spuštao niz stepenice. „Nisi to morala da radiš.“ Uzeo je krpu i odmarširao ka kuhinji. Čula sam čangrljanje kofe i šuštanje slavine.

Kleknuh pored Badži i uzeh je za ruke. „Probudi se, dušo“, rekoh.

119

Ona se zagleda u mene kroz polusklopljene kapke. „Baš sam se sredila, je li? Siroti stari Nik. Trebalo je da... trebalo je...“ Glava joj ponovo klonu. „Komirala se?“, dobaci Nik, šireći oko sebe snažan miris sapuna.

Pomerih se u stranu dok ju je podizao u naručje da je odnese do sobe.

Na trenutak sam oklevala, posmatrajući kako Nikovo telo odmiče uz stepenište, kako se Badžine noge i glava njišu u njegovom zagrljaju, a onda krenuh za njim. Možda mu zatreba pomoć, pomislih, ako Badži ponovo počne da povraća.

Njihova spavaća soba nalazila se u zadnjem delu kuće. Ušla sam za Nikom. Unutra primetih dva spojena kreveta, pedantno nameštena, sa svežim belim prekrivačima. Svojski sam se trudila da ne blenem u njih. Nik spusti Badžino mlitavo telo preko jednog kreveta, onog pored prozora. „Odeća joj je mokra“, rekao je. „Možeš li da pronađeš pidžamu? U gornjoj fioci, s leve strane.“ Priđoh komodi smeštenoj pored zida. Iznad nje je visilo ogledalo okruženo kozmetičkim posudama sa skinutim poklopcima, zgužvanim papirnim maramicama i lopticama vate, bočicama s parfemima i skupocenim nakitom. Moje lice je zurilo iz ogledala, obasjano svetlošću koja je dopirala iz hodnika, ispijeno i raširenih očiju, sa izbledelim karminom i loknama koje su štrcale u nemogućim pravcima. Otvorih gornju fioku u kojoj sam pronašla gomilicu savršeno sklopljenih svilenih pidžama.

Nik je svlačio Badži, skidajući joj haljinu preko glave. Nije nosila prsluče, samo pojas i čarape. Grudi su joj bile skoro ravne, s mekim smeđim bradavicama. Nik joj je raskopčao pojas i skinuo čarape. Uzeo je gornji deo pidžame, navukao ga preko njene glave i gurnuo joj ruke kroz otvore.

Pružih mu donji deo i on nastavi da je oblači, podižući joj jednu pa drugu nogu i vezujući vrpcu na vrhu. Bila je to neobično konzervativna pidžama, ni nalik onome što sam zamišljala. U stvari, nikad nisam ni zamišljala Badžinu pidžamu. Oni su u mojoj mašti uvek spavali goli, spojenih tela i prepletenih udova, poput zlata i slonovače.

Nik pomeri prekrivače i spusti Badžino telo ispod njih. Ona tiho zaječa i zagnjuri glavu u jastuk, rasuvši svoju tamnu kosu preko besprekorne beline. „Hoće li joj biti dobro?“, upitah. „Ne brini, preživeće. Naravno, ujutru će imati grozan mamurluk, sirotica.“ Namestio je prekrivač i okrenuo se ka meni. „Hvala ti.“ „Pa dobro... sad mogu da krenem“, rekoh, krenuvši ka vratima. Parket zaškripa iza mene. „Odvešću te.“ „Nema potrebe. Nije daleko.“ „Napolju je mrkli mrak.“

120

„Poznajem put.“ Uprkos tome, krenuo je za mnom. Spustio se u prizemlje, otvorio vrata i otpratio me niz stepenište, do kućnog prilaza. „Nik, u redu je“, rekoh, okrenuvši se ka njemu. „Samo prošetaj sa mnom, važi?“ odvrati on. „Ne moraš ništa da pričaš.“ Krenuli smo niz Nek lejn, pored osvetljenih tremova i Atlantika koji je tiho hučao s leve strane. Kiša je po svoj prilici prošla. Senoviti oblaci jezdili su preko neba, sablasni pod niskim mesecom. Udahnula sam more, mračno i slano, miris leta. „Znaš, ono što si malopre rekla, ono o Parizu“, prozbori Nik. „Bila si u pravu. Pio sam kao smuk i rasipao pare. Jurio žene i spavao s njima. S čitavom legijom žena, bar u prvo vreme.“ „Blago tebi“, rekoh. „Nadam se da si uživao.“ „Hteo sam da te zaboravim. Sa svakom od njih hteo sam samo da te zaboravim, ali ti si uvek bila tu i gledala pravo u mene, posmatrala moje grehe i smejala mi se u lice.“ „Blago meni.“ On ništa nije rekao. ,,A Badži?“ upitah. „Jesi li i to uradio zato da me zaboraviš? Jesi li zato rešio da se oženiš njome?“ „Jesam, ako baš pitaš. Da te zaboravim. I da te kaznim.“ „Zašto bi me kažnjavao?“ „Zato što si me zaboravila.“ Šljunak nam je pucketao pod stopalima. „Nikad te nisam zaboravila“, prošaptah. „Ni jednog jedinog dana, ni jednog jedinog časa. Kako bih mogla da te zaboravim? Ti si bio moj Nik. Na čitavom svetu nije postojao niko osim tebe.“ „Napravio sam stravičnu zbrku. To sad jasno vidim. Ali sam tada bio mlad i glup i sve mi se smutilo u glavi i mislio sam da si...“ Naglo je zaćutao. „Zato sam se vratio, da ti kažem, da ti makar objasnim, iako je prekasno da...“ Zastadoh u pola koraka, okrenuvši se ka njemu. Stajali smo na praznom prostoru između moje i susedne kuće, poslednje i pretposlednje u nizu, izvan kruga svetlosti koja je dopirala s tremova, razdvojeni jazom crnog vazduha. Mogla sam da osetim Nikov dah na svom licu. „Ali u čemu je svrha? Kao što kažeš, sada je prekasno. Ti si sad oženjen čovek. Kakvo bi nam dobro to donelo? Da li znaš kroz kakvu agoniju prolazim kad vas vidim

121

zajedno? Možeš li uopšte da zamisliš? Da li je i to deo moje kazne? Da li pokušavaš da zariješ nož još dublje, da me još više povrediš?“ „Ne govori tako. Slušaj, Lili, postoji još nešto, nešto što moraš da znaš...“ „Večeras sam poljubila Grejama“, rekoh. „Izašli smo napolje, iza zgrade, i ja sam ga poljubila, i dopustila mu da me svuče, sve do struka, tamo pod otvorenim nebom. Dopustila sam da me dodiruje. Sedela sam na njegovom krilu.“ Nik je tiho huknuo. „Još nešto?“ „Ne, ništa više. Zato što je on odlučio da stanemo. Rekao je da prvo hoće da mi se udvara.“ Kratka pauza. „Jesi li pristala?“ „Zašto ne bih pristala? Možda i ja želim da se udam. Možda i ja želim da imam nekog ko će me ljubiti, držati me u naručju i voditi ljubav sa mnom.

Možda i ja želim da zasnujem porodicu, da imam muža pored sebe, nekog ko će me svući, obući mi pidžamu i staviti me u krevet kada preteram s pićem.“ Nik se okrenu i nastavi dalje niz stazu. Gledala sam kako njegova silueta odmiče kroz pomrčinu. Ruke su mu bile nabijene u džepove, a glava povijena ka zemlji.

Ubrzah korak da ga sustignem. „Naravno, zaslužio sam, šta god da uradiš“, rekao je. „Zaslužio si mnogo više od toga.“ Zastao je na stazi koja je vodila ka tremu. „Da li nameravaš da se udaš za Grejama?“ „Ne znam. Ali ću uskoro saznati.“ Nik je stajao tamo, gledajući u mene. Svetio na tremu bilo je upaljeno pa sam mogla da mu vidim lice, strogo i daleko. Nešto je promrmljao u bradu. „Šta si rekao?“ upitah. „Rekao sam da ću ga ubiti ako te povredi.“ Jedan talas, neočekivano velik i snažan, tresnu o stenovite izbočine na kraju uvale iza naše kuće. Preko Nikovog ramena mogla sam da nazrem staru topovsku bateriju, na samom vrhu, četvrtasto obličje posuto srebrnom mesečinom. „To je baš velikodušno, pogotovo od tebe“, rekoh. „Pčelice...“, nežno je izustio. „Dobro!“, brzo ga prekinuh. „Laku noć.“

122

„Čekaj!“, rekao je, uhvativši me za rame.

Sklonih njegovu šaku i prebacih ruke iza leđa. „Dobro, šta još?“ „Hvala ti što si mi dopustila da upoznam Kiki. Ona je divna devojčica.

Pravo blago.“ Srce mi je lupalo u pomrčini. Na pola metra od mene Nikovo srce takođe kuca, njegove grudi se nadimaju, njegova glava i udovi dodiruju isti taj vazduh, prožimajući ga pulsirajućim životom, neponovljivom suštinom njegovog bića. Nakon šest i po godina, Nik Grinvold stoji tu, pravo ispred mene, u toj toploj atlantskoj noći.

Tada se setih Grejamovog daha na mojim usnama, njegovih poljubaca s ukusom viskija, njegovih toplih ruku na mojoj obnaženoj koži. Njegovih očiju, zamagljenih i pomalo izgubljenih, kako zure u mene s klupe postavljene ispred plavog oljuštenog kafanskog zida. „Tako si pažljiv prema njoj“, rekoh. „Badži je bila u pravu. Jednog dana ćeš biti divan otac.“ Krenuh stazom koja je vodila ka kući. Već sam napipala kvaku kada me nešto natera da se okrenem. Nik je i dalje stajao tamo, dok su se oblaci razdvajali iza njegovih leđa, zasipajući okean blistavom mesečinom. „Žao mi je što se tako ponašaju prema vama“, rekla sam. „Stvarno su grozni, svi odreda. Rekla sam gospođi Hjubert šta mislim o tome.“ „Nisam očekivao ništa manje od toga. Laku noć, Lili.“ „Laku noć.“ Nik se nije pomerio. Ušla sam u kuću i odšunjala se na sprat, ne paleći svetio u hodniku. Kikina soba nalazila se u zadnjem delu kuće, odmah pored moje. Vrata su bila odškrinuta. Tiho sam ušla i otvorila prozor da pustim malo svežeg vazduha, usput zastavši da pomazim Kikino usnulo obličje i oslušnem njeno disanje na jastuku. Kosa joj je bila meka, obraz gladak i nežan. Poljubih je u čelo i krenuh ka svojoj sobi da obučem spavaćicu. Marelda je promenila vodu u bokalu na noćnom stočiću. Popila sam jednu čašu i otišla do kupatila da operem zube, pokušavajući da odagnam ustajali zadah džina i cigareta.

Pre nego što sam legla, virnuh kroz prozor koji je gledao na ulicu. Nik više nije bio tu, ali mi se učinilo da sam kroz pomrčinu mogla da nazrem kako njegova silueta odmiče Sivju Nekom, povijene glave, s rukama nabijenim u džepove.

123

11 PARK AVENIJA 725, NJUJORK Novogodišnje veče 1931.

S

at nepodnošljivo sporo otkucava dok čekam da kazaljke stignu do deset sati. Preko ivice knjige krišom gledam u svog tatu koji sedi pored radija, sakriven iza zaobljenih stranica široke fotelje i zaklonjen podignutim novinama.

S utišanog radija dopiru prigušene vesti o propalim bankama, povećanim porezima i mafijaškim obračunima. Novine šušte dok tatini prsti okreću sledeću stranicu.

Ponovo gledam u sat. Devet i trideset devet. Spuštam knjigu na krilo, klizim palcem duž hrbata i teatralno zevam. „Hoćeš li da čekaš ponoć, tata?“ On odgovara zevanjem. „Šta kažeš, lutkice?“ „Hoćeš li ostati budan do ponoći?“ „Do ponoći? Ah, ne. Čisto sumnjam. A ti?“ „Ni ja.“ Devet i četrdeset. „Strašno sam umorna. Strašno.“ „Ništa ne planiraš za večeras?“ Okreće sledeću stranicu. „Zar ne ideš na neku zabavu s Badži?“ „Ah, nikako.“ Prasnuh u smeh. „Badžino društvo je previše energično za mene. Ne mogu da pratim njihov tempo.“ Tata spušta novine. Primećujem da su mu naočari skliznule i da teturavo vise na samom vrhu nosa. „Šteta. Trebalo bi češće da izlaziš, lutkice. Da se malo provedeš.“ „Ti me bar poznaješ, tata.“ Privlačim rubove kućne haljine i ćuškam ih ispod knjige. „Znaš, kad sam bio tvojih godina, Van der Valovi su organizovali divlju novogodišnju zabavu u svom stanu, na uglu Pete avenije i Šezdeset četvrte ulice. Urnebes od žurke, kako se tada govorilo.“ Tata se tiho smeje. „Tamo sam se našao s tvojom majkom. Sve smo unapred isplanirali. Tad sam je prvi put poljubio, iza ukrasnog žbuna u staroj balskoj dvorani gospođe Van der Val.“ „Tata! Nisam znala da si tako namazan!“

124

On gladi kosu iznad slepoočnice. „Ah, tvoja majka je u to vreme bila prava koketa. Neuhvatljiva kao žiška. A onda smo se upoznali i više nije postojalo ništa osim nas. Ja sam video samo nju, a ona samo mene.“ Moja majka koketa? „Oh, tata“, razneženo kažem. „Za šest meseci smo se venčali, a onda smo dobili tebe.“ Osmehuje se preko novina. ,,A pogledaj koliko si sad porasla! I sediš ovde sa svojim starim ocem, umesto da negde izađeš. Da li se majka vratila?“ „Još nije.“ Tata gleda na sat - devet i četrdeset dva - i odmahuje glavom. „Ah, taj njen komitet. Zar mora da bude tamo čak i na Novu godinu?“ „Znaš kakva je majka. To se ne menja, čak ni za Novu godinu.“ Te reči bacaju senku preko svetlucavih snova koji mi bujaju u glavi. Majka je čitave zime fanatično opsednuta svojim poslom. Jedva je viđam jer neprestano ćarlija od jednog do drugog komiteta i ostaje tamo do kasno u noć. Čini mi se da je potpuno digla ruke od nas, da je neposustajuću monotoniju porodičnog života zamenila revnosnom službom u korist njujorške siročadi.

Doduše, meni majka više nije potrebna, zar ne? Ja sada imam vlastite snove. I vlastitu opsesiju. Ali bih volela, zbog tate, da kući dolazi malo ranije. I da se odrekne volonterske službe bar jedno veče u godini.

Ponovo zevam, protežem se, ustajem sa stolice i ponovo se protežem, u stojećem položaju, držeći knjigu visoko iznad glave. „Oči mi se sklapaju, tata. Idem u krevet. Probudi me kad kugla padne.“ Tata se smeje. „Ja ću tad biti u zemlji snova. U stvari, već bih mogao da legnem. Nema svrhe da sam čekam novu godinu, je li?“ Ustaje s fotelje, gasi radio i spušta novine na sto. Pogled mu se nakratko prikiva za prizor koji podseća na tipičnu mrtvu prirodu: radio-prijemnik, novine i okrugla plavobela porcelanska lampa, kompletan sadržaj njegovih večernjih sati, iz noći u noć. Ramena su mu ogrnuta plavim svilenim kućnim mantilom i povijena pod identičnim uglom kao vrat. Sat mučno kucka na polici iznad kamina, pokazujući devet sati i četrdeset tri minuta.

Sećam se kakav je tata bio pre rata. Vesele uspomene iz detinjstva još mi poskakuju u glavi. Sećam se njegovog lica, zlatnog i blistavog poput sunca, dok me baca u okean i vadi me iz vode, dok se mazi sa mnom na sofi i čita mi priče iz velike slikovnice pastelnih boja, priče o Zeki Peki i drugim dečjim junacima.

Naravno, danas više nema tako prisnog kontakta između nas. Ponekad ga uhvatim za ruku ili poljubim u obraz. Ako je dobro raspoložen, čak se odvažim i da ga zagrlim.

125

Krećem ka njemu, tapkajući papučama preko tepiha kako bi čuo da prilazim. Spuštam ruku na njegovo rame i ljubim ga u obraz. Oči su mu zatvorene. „Laku noć, tata“, kažem. „Srećna Nova godina!“ „Srećna Nova godina, lutkice!“ Tapšem ga po ramenu, a onda izlazim i krećem niz hodnik ka svojoj sobi.

Zatvaram vrata i skidam kućni mantil. Ispod mantila svetluca veličanstvena haljina posuta zlatnim šljokicama, koju sam, uz Badžinu pomoć, kupila u Bergdorfu pre nedelju dana. Spuštam se na kolena pored kreveta i izvlačim odgovarajuće cipele: zlatne, s vrtoglavim štiklama.

Pažljivo ih obuvam i drhtavim prstima zakopčavam kaiščiće.

Okrećem se ka ogledalu iznad toaletnog stočića. Moj odraz zuri u mene, rumenog lica, iskričavih očiju. Nanosim puder na nos, obraze i čelo.

Pružam ruku ka karminu. Jedan pa drugi sloj. Upijam višak papirnom maramicom i dodajem još jedan sloj.

Pored ogledala stoji sićušna nedirnuta bočica šalimara, koju mi je tata poklonio za Božić. („Znaš, dragi, to je totalno nepraktičan poklon“, rekla mu je majka, s onim tipičnim namrgođenim izrazom.) Sklapam prste oko bočice, podižem čep i tapkam parfem iza ušiju i na ručne zglobove.

Mirišljavi oblak leprša oko mene i odjednom se osećam nekako odraslo i tajanstveno. Više nema povratka. Ne možeš da kreneš na spavanje mirišući na šalimar a da se ništa ne desi.

Moje guste lokne podignute su i pričvršćene šnalama. Skidam šnale i rastresam kosu. Iz kutije s nakitom izvlačim nisku bisera. Stavljam bisere oko vrata, ali shvatam da deluju apsurdno: uštogljeno i detinjasto, s tom haljinom posutom zlatnim šljokicama. Vraćam ogrlicu u kutiju i prilazim plakaru. Tamo, sakrivena među starim haljinama, visi majčina obožavana bunda od nerca, koja blago miriše na kamfor.

Obavljena nercom i šalimarom, obazrivo otvaram vrata i virim u hodnik. Primećujem svetlost u roditeljskoj sobi. Tata je već otišao na spavanje. Hladnim pokajničkim prstima gasim lampu u svojoj sobi, provlačim se kroz vrata, na prstima se šunjam kroz hodnik, potom kroz dnevni boravak i ostavu, sve do ulaza za poslugu. Marelda je već u krevetu, u svom sićušnom sobičku odmah pored kuhinje.

Otvaram vrata za poslugu i napolju zatičem Mejzi obučenu u prugastu ružičastu pidžamu, s kosom vezanom u dugu tamnoplavu pletenicu koja joj se spušta niz leđa. Ispod ruke stiska poluzadavljenog plišanog medu.

126

„Mejzi!“, usplahireno kažem, privlačeći krajeve bunde. „Šta radiš tu?

Zašto nisi u krevetu?“ „Marelda mi obično da neki kolačić. Negde izlaziš?“ Pokazuje plišanim medom ka majčinom nercu. „Da, izlazim.“ „Divno izgledaš. Zašto izlaziš kroz vrata za poslugu?“ Glas joj je piskav i radoznao. Diže pogled ka meni. Oči su joj obrubljene gustim crnim trepavicama, a svaka tačkica na dužicama svetluca pod oštrom svetlošću gole sijalice na stepenišnom odmorištu. „Eto tako.“ „Ideš u provod sa svojim dečkom?“ Osmehujem se. „Možda. Hajde sad, briši na spavanje. Marelda je već legla.“ „Ništa od kolačića?“, tugaljivo pita Mejzi.

Pažljivo je posmatram. Pidžama joj je izgužvana, s velikom žućkastom flekom preko grudi, kao da je prosula mleko. Grčevito stiska prstiće oko olinjalog vrata plišanog mece. ,,U redu, dušo. Sačekaj ovde, važi?“ Vraćam se u stan i šunjam se do kuhinje, gde pronalazim kutiju s kolačićima, punu kao i uvek. Uzimam dva najveća, uvijam ih u salvetu i vraćam se do Mejzi.

Pomoćni lift je mračan i hladan, i još sporiji od glavnog lifta. Ušuškana u majčino krzno, koje mi miluje obraz poput svile, posmatram brojeve koji se smenjuju iznad vrata, odbrojavajući sprat po sprat, sve dok se lift, uz glasan zveket i snažan hidraulični uzdah, ne zaustavlja u prizemlju.

Napolju zatičem Nika naslonjenog na suvozačeva vrata spidstera, obučenog u debeli vuneni kaput, sa šalom prebačenim oko vrata, sa izglancanim cipelama na prekrštenim stopalima i licem koje se jedva nazire ispod oboda šešira. Nestrpljivo poskakuje kada izlazim iz senke. „Konačno!“, kaže. Podiže me uvis i vrti oko sebe. „Mislio sam da nećeš doći.“ Zabacujem glavu i počinjem da se smejem, da se iskreno smejem, prvi put nakon toliko vremena. Prepuštam se gvozdenoj snazi Nikovih mišica dok se svet okreće pred mojim očima. Nisam ga videla pune dve nedelje, još od onog dana kada ga je tata izbacio iz našeg stana. I zato, umesto odgovora, prislanjam svoje usne uz njegove i mahnito ga ljubim. „Pogledaj je samo, sva u krznu i šljokicama“, kaže on, zagnjurivši lice u udubljenje na mom vratu. „Fantastično mirišeš. Previše si bajna za mene, pčelice.“

127

„Badži mi je odabrala haljinu, a bundu sam pozajmila od majke. Ali nemoj slučajno da joj kažeš.“ On me podiže u naručje i spušta me na suvozačevo sedište, a onda se prebacuje do šoferskih vrata. Krov je spušten i ledeni zimski vazduh struji oko nas. Nik startuje motor i naginje se ka meni. „Dođe mi da te pojedem.

Bio sam sluđen od čežnje. Zašto nisi htela da se nađeš sa mnom?“ „Znaš da nisam mogla. Tata se tek nedavno dovoljno oporavio da izađe iz sobe. Još nikad nije imao tako snažan napad. A majka...“ Odmahujem glavom. „Nema veze.“ Ponovo me ljubi. „Daću sve od sebe da ti priuštim čarobno veče, Lili. Sve ćemo nadoknaditi. Gospode, prelepa si. Jesam li ti to već rekao?“ Ubacuje menjač u brzinu i auto veselo štekće, krećući s ivičnjaka.

U poslednje dve nedelje stalno sam razmišljala o Niku i planirala šta ću mu večeras reći. Ali sada, dok Park avenija promiče pored nas i dok mi hladan vetar huči iznad glave, ne mogu ama baš ništa da smislim. Ali čak i da sam nešto uspela da izustim, moje reči bi se raspršile u brundanju motora i zavijanju vetra.

Nik nešto viče i hvata me za ruku. „Šta kažeš?“ Auto usporava pred semaforom. „Prvo idemo na zabavu ako se slažeš.

Jesi li ponela masku?“ „Jesam.“ Lupkam prstima po tašni. „Odlično.“ Semafor se otvara i Nik prebacuje ruku na menjač. Skrećemo desno u Šezdeset šestu ulicu i prolazimo kroz park. Utonula u majčinu bundu, uživam u dodiru ledenog vetra koji me šiba po licu. Tako dugo sam bila zatočena u stanu svojih roditelja, vodeći računa o tati i izlazeći među svet samo da nešto obavim ili svratim u neku neodložnu društvenu posetu. Žudno udišem svež vazduh, rashlađen na prirodnih minus pet. Otkud Niku ideja da spusti krov po takvom mrazu? Naslanjam glavu na sedište i okrećem se ka njemu, posmatrajući kako ulični pejzaž promiče pored njegovog odvažnog orlovskog profila. Čitavo telo mi pulsira od ljubavi. Želim da spavam s njim, tu na licu mesta, u tom otvorenom automobilu.

Stižemo do sledećeg semafora i on se okreće ka meni, sa osmehom na licu. „Ne radi to“, kaže. „Ili ću početi da te ljubim i tresnuti u banderu.“ Nik se parkira s bočne strane zgrade u kojoj žive njegovi roditelji, na uglu Central park vesta i Sedamdeset druge ulice. „Daj da ti stavim masku“, kaže, hvatajući vrpce. „Kako izgledam?“

128

„Kao boginja.“ Spušta poljubac na moje usne, potom još jedan, još duži i strasniji od prethodnog, nežno mi potiskujući potiljak i mrseći mi kosu. „Ludački te želim, Lili. Moram nekako da se obuzdam, inače ništa nećemo napraviti. Hajde, veži mi masku.“ Podiže masku, jednostavan komad crne svile. Okrećem mu glavu da vežem trake. „Izgledaš kao bandit.“ ,,I jesam bandit. Kao što vidiš, već sam oteo jednu plemenitu gospu.

Idemo, pčelice. Kucnuo je čas da upoznaš moju ludu porodicu.“ Veseli žamor zabave čuje se još u liftu, koji delimo sa sedmoro ili osmoro ljudi koji su krenuli na isto mesto. „Da li poznajete Grinvoldove?“ pita jedan od njih, muškarac koji se tiska uz majčinu bundu. „Donekle“, kažem. „Ne slušaj je“, ubacuje se Nik. „Ona je padobranac.“ ,,I ja sam“, veselo kaže muškarac. „Čuo sam da je ovde najbolja žurka u gradu.“ Lift se zaustavlja pred stanom na vrhu zgrade i bujica ljudi kulja ka visokom predvorju koje vrvi od nasmejanih maskiranih gostiju okruženih oblacima duvanskog dima. Dotad sam mislila da je moja haljina prilično smela, ali sada se osećam gotovo neupadljivo među vrtoglavo dubokim dekolteima i šljaštećim haljinama drugih žena. „Odneću tvoju bundu u moju sobu“, kaže mi Nik na uho, skidajući krzno sa mojih ramena, „da se ne pomeša sa ostalima. Ne mrdaj odavde.“ Konobar prolazi pored mene noseći poslužavnik sa šampanjcem.

Uzimam jednu čašu i otpijam pozamašan gutljaj dok mi mehurići pršte po nosu. Oko mene se mreška more maski, neke jednostavne i stroge poput Nikove, a druge bogato iskićene perjem i draguljima. Jedan muškarac nosi masku koja podseća na kubističko remek-delo i koja ga čini praktično slepim, ili se možda tako tetura zato što je previše popio. Nijedno od lica mi ne deluje poznato. Otpijam još jedan gutljaj, još veći od prethodnog, i već imam osećaj da mi niču krila i da letim daleko odatle, daleko od svojih roditelja i Park avenije, daleko od Sivjua i Smit koledža, od svega što sam dotad poznavala.

Tumaram kroz foaje ka ogromnom salonu. S jedne strane se nalazi kamin, a s druge velika francuska vrata koja verovatno vode na terasu. U središtu prostorije primećujem džinovsku fontanu koja svetluca bledožutim sjajem pod raskošnim osvetljenjem i šokirano shvatam da je Nik bio u pravu, da iz nje stvarno teku potoci šampanjca, veselo prkoseći ustavu i zakonu. Gosti se još više stiskaju i još se glasnije smeju, a odnekud, nekoliko soba dalje, dopiru zvuči orkestra koji svira Geršvinove kompozicije s entuzijazmom dobro plaćenih muzičara.

129

Nečije ruke me hvataju otpozadi. Na trenutak mislim da se Nik vratio, ali te ruke su previše uzane, a glas neodoljivo podseća na Badžin. „Zdravo, dušo! Quelle surprise!“ Okrećem se. „Ah, tu si! Pogledaj je samo!“ Badži nosi haljinu od srebrnog lamea, koja bez najmanjeg nabora klizi niz gipko telo, i odgovarajuću srebrnu masku, a obe se besprekorno slažu s njenom tamnom kosom, skerletnim karminom i ogromnim srebrnoplavim očima iscrtanim crnim krejonom. „Ne! Pogledaj sebe! Zar ti nisam rekla da je ta haljina prosto savršena?“ Uzima me podruku. „Pođi sa mnom.“ „Gde je Grejam?“ Badži nehajno odmahuje. „Tu negde. Nešto se narogušio pa sam mu rekla da prošeta. Oh, gledaj! Evo tvog vernog kavaljera.“ „Tu si.“ Nik dodiruje moju obnaženu ruku. „Zar ti nisam rekao da ne mrdaš? Već sam se uplašio da sam te zauvek izgubio u ovoj gužvi. Badži.

Drago mi je što te vidim.“ Učtivo klima glavom.

Badži se podiže na prste i ljubi ga u obraz, odmah ispod maske. „Nik, dragi! Izgledaš fantastično. Kako božanstvena zabava! Mnogo ti hvala što si me pozvao.“ Nik gleda u stranu. „Nema na čemu. Da li je Pendlton tu?“ Badži ponovo odmahuje golom rukom. „Jeste, tu negde. Jeste li vas dvoje jeli?“ „Hteo sam prvo da izmamim jedan ples od Lili.“ Nikovo lice se okreće ka meni. „Ah, obavezno! Ne obraćajte pažnju na mene. Da li ti se sviđa haljina koju sam odabrala za Lili?“ „Veoma.“ „Čudesna transformacija, zar ne? Ko bi pomislio da se unutra skriva naš slatki stidljivi mišić?“ Badži me štipka za bradu. „Hoću da mi obećate da ćete se večeras divno provesti. I nemojte da srljate u nevolju.“ Orkestar lagano prelazi na pesmu U tvom zagrljaju. Dok se ostali plesači tiskaju oko nas, skrivajući nas od pogleda, podižem ruku s Nikovog ramena i brišem mu Badžin karmin sa obraza. „Ovo je divno. Ne sećam se kad sam poslednji put plesala.“ „Ni ja.“ Nik se osmehuje. „Jesi li siguran da ti se sviđa moja haljina? Da nisam malo preterala?“ Nik me odmerava piratskim očima. „Sasvim suprotno.“

130

Nakon jednog-dva plesa, primećujem sićušan grč na Nikovom licu i to mi govori da je povređena noga počela da ga muči. Izvlačim se iz njegovog zagrljaja i kažem mu da sam gladna, a on mi odmah pronalazi slobodnu stolicu, odlazi do stola i donosi pun tanjir hrane, sa škampima, jagodama i kavijarom serviranim na delikatnim trouglastim parčićima tosta. Muzika leprša kroz vazduh, a maske se vrtlože na sve strane. Badži je nestala bez traga. Nik mi se osmehuje ispod crne svile, otpija još jedan gutljaj šampanjca i ubacuje mi jagodu u usta. Sedimo pored visokog prozora na udaljenom kraju balske dvorane, raskošne odaje ukrašene izrezbarenim stubovima i gipsanim detaljima u obliku listića. Sve blista pod raskošnom svetlošću lustera koja se presijava i prelama do beskonačnosti. Naginjem se ka Niku. „Kako možeš da živiš ovde?“, pitam, nadvikujući se s orkestrom i veselim žamorom.

On prasnu u smeh. ,,I ne živim ovde! Bar ne često.“ „Da li i tvoja soba izgleda ovako grandiozno?“ „Stvarno bi volela da znaš?“ Odvažno dodirujem njegovo koleno ispod stolnjaka. „Da, volela bih.“ Nikove zelenosmeđe oči šire se ispod tanke svilene maske, plamteći čudnim sjajem. Dosad je popio nekoliko čaša šampanjca i njegova odlučnost je oslabila. Krv počinje brže da mi struji. Ponovo se naginjem ka njemu. „Molim te, Nik. Znaš koliko mrzim gužvu.“ ,,I ja.“ Ustaje sa stolice. ,,U redu. Pođi sa mnom.“ Osećam topli stisak njegove ruke dok me vodi kroz gužvu, kroz mnoštvo tela koja mirišu na parfem, znoj i duvanski dim, nepogrešivu aromu dobre zabave. Mada sve oko mene vrvi od boja i oblika, ja vidim samo Nikova široka leđa, kako se mreškaju ispod crnog fraka dok krče put kroz gužvu. Iznad besprekorno bele kragne potiljak mu je blago ružičast, kao da ga je nedavno ribao.

Napuštamo balsku dvoranu i ulazimo u sobu za prijem, gde se fontana sa šampanjcem presijava pod raskošnom svetlošću, dok neka lepa tamnokosa žena pruža golu ruku da dopuni čašu. Očarano posmatram kako šampanjac penuša preko ivice. Žena praska u smeh, brzo sklanja čašu i žudno pije. Nosi veliku belu masku prekrivenu belim perjem, s gomilicom sićušnih dijamanata na svakom kraju, a haljina joj je duga, bela i takođe ukrašena brilijantima koji prelamaju svetlost u dugine boje. Žena je visoka, očaravajuće lepa, a u njenim gracioznim pokretima i osmehu ima nečeg što moj um, mada omamljen šampanjcem, registruje kao poznato.

Ali me Nik vuče dalje, brizno me pridržavajući dok moje tanušne visoke štikle klize preko izglancanog mermera. Cupkam za njim, pokušavajući da održim tempo, i u zanosu podižem njegovu šaku i ljubim mu izdužene

131

prste. Haljina mi leprša oko nogu. Nik se smeje i ljubi moju šaku, a onda se zajedno probijamo kroz gužvu u predvorju, poput nestašne dece, nastavljamo niz dug hodnik i skrećemo desno, gde odjednom zatičemo neverovatan mir i gde se odjek smeha i muzike pretvara u prigušeno udaljeno brujanje.

Nik izvlači ključ iz džepa. ,,U ovakvim prilikama uvek zaključavam svoju sobu“, objašnjava, pokazujući mi da prva uđem.

Nikova spavaća soba uopšte nije grandiozna. Nije čak ni naročito velika. Štaviše, nije ništa veća od moje. Zidovi su prekriveni policama koje vrve od knjiga. Na vrhu police stoje arhitektonske makete u različitim stadijumima dovršenosti. Kroz dva velika prozora svetlucaju prigušena žuta ulična svetla. S desne strane primećujem dvoja blago odškrinuta vrata: pretpostavljam da su to kupatilo i garderoba. Duž suprotnog zida, između polica s knjigama, stoji običan uzani krevet, zategnut s bolničkom pedantnošću, a na njemu leži debeljuškasti jastuk i majčina obožavana bunda od nerca, nalik mekom namreškanom smeđem jezercetu. Gledam u krevet i pomišljam na Nikovo izduženo telo i pitam se kako može da stane u njega.

Nikove ruke se nežno svijaju oko mojih ramena. Naslanja bradu na moje teme. „Pa kako ti se čini?“ „Među hiljadu soba, znala bih da ova pripada tebi.“ Okrećem se u njegovom naručju. „Koliko si devojaka dovukao ovde, u svoju piratsku jazbinu?“ „Ti si prva.“ „Zaista?“ ,,U ovoj sobi nema duhova, veruj mi.“ Primećuje moju skeptičnost i praska u smeh. „Slušaj, moja majka živi pod ovim krovom. Ne misliš valjda da bih ovde dovodio pohotljive cure?“ „Gde si ih onda odvodio?“ Nik me mazi po kosi. „Hej, čekaj malo. Šta te brine, Lili? Šta ti se vrzma po glavi? Misliš da nemam ozbiljne namere s tobom?“ Posmatra me s visine, blagim očima boje lešnika. „Znam da imaš ozbiljne namere.“ „O čemu se onda radi? Muči te pomisao na druge devojke? Na moju prošlost? Nisi valjda ljubomorna, pčelice? Zar ti?“ Oči mi padaju na njegove grudi. „Možda malo.“ „One su nestale, Lili. Od trenutka kad sam te ugledao postojiš samo ti.

Nestale su, sve odreda, razumeš?“ Ispušta tih uzdah. „Doduše, nikad nisam bio neki zavodnik. Ako očekuješ pikanterije iz prljave muške prošlosti, onda ćeš biti veoma razočarana.“

132

„Nisam razočarana“, kažem. „Eto, vidiš. Pa dobro, ako baš hoćeš da znaš, ti si prva devojka koju sam doveo u ovu sobu.“ Podiže moju bradu i ljubi me. ,,A voleo bih da budeš i poslednja.“ Klizim šakama uz satenske revere i grlim ga oko vrata. Nikova koža, o kojoj sam toliko maštala, sada blaženo leži pod vrhovima mojih prstiju. „Sviđaju mi se ove cipele. Tako mi je lakše da te dohvatim.“ ,,I meni se sviđaju tvoje cipele. Ali ako želiš da me dohvatiš, treba samo da kažeš.“ Prebacuje ruku oko mog struka i s lakoćom me podiže, a onda počinjemo da se ljubimo, razmenjujući ukus šampanjca i jagoda, sve dok Nikova snažna mišica konačno ne posustane, dopustivši mi da skliznem niz njegovo telo i dodirnem pod vrhovima cipela. „Dakle, tu smo“, kažem, opipavajući dugme na njegovom prsluku. „Da, tu smo.“ Nik pomera moj sićušni rukav i ljubi mi obnaženo rame. „Moram nešto da ti priznam.“ „Da mi priznaš? Nešto nevaljalo, nadam se.“ „Poslao sam pismo tvom ocu, pre nedelju dana.“ Šokirano uzmičem. „Šta si uradio?“ „Čekaj!“ Nik me hvata za ruke. „Ne znam da li ga je pročitao. Možda ga je bacio pravo u kantu. Ali kao što sam malopre rekao, moje namere su ozbiljne, Lili, još od samog početka, i zato sve želim propisno da obavim.“ Prislanjam prste uz slepoočnicu, ošamućena tom vešću. Soba se okreće oko mene. Nik mi deluje kao jedini oslonac: njegove tople utešne šake i gorljivo lice koje gleda pravo u mene. „Šta si napisao u tom pismu?“ On se osmehuje. „Mislim da znaš.“ „Oh, bože.“ „Deluješ prestravljeno. Veruj mi, Lili, bio sam krajnje učtiv. Trebalo mi je nedelju dana da sročim to pismo. Zatražio sam njegov blagoslov, izložio mu svoje namere i rekao da shvatam njegovu rezervisanost. Ali takođe sam mu rekao da konačna odluka pripada, i da treba da pripadne, isključivo tebi.“ ,,Oh, Nik.“ Reči me izdaju. Zamišljam kako moj otac čita to pismo u svojoj mračnoj sobi, odbijajući da mi bilo šta kaže. Ili možda primećuje adresu na poleđini i baca ga u kantu za otpatke, uopšte ne želeći da sazna šta piše unutra, misleći da je pametnije da zagnjuri glavu u pesak? Kako se to pismo prošvercovalo pored mene? Da li ga je majka videla?

Moja majka.

133

Nik ponovo obavija ruke oko mene i počinje da me ljubi. „Zato sam te doveo ovde, gde nisam doveo nijednu devojku pre tebe.“ Polako vrti glavom. „Zato što imam ozbiljne namere s tobom, Lili. Zato što sam lud za tobom, ako nisi znala. Pomahnitao od žudnje za tobom. Opijen tobom, ispunjen samo i isključivo tobom. Još od onog dana kad smo se prvi put sreli, nije prošao nijedan sat a da nisam pomislio na tebe.“ Uzvraćam poljupcem zato što su poljupci neizmerno lakši od reči i zato što Nik deluje tako krupno i neodoljivo u formalnom fraku, s banditskom maskom na licu, da je to jedino što moj uzburkani mladi um i usplahireno telo trenutno mogu da požele: da pokleknem pred tom silovitošću, da mu dopustim da me osvoji i prisvoji. „Hteo sam to da ostavim za kasnije, za posle ponoći, ali kad si me onako pogledala, i kad te vidim u toj haljini... blagi bože!“ Odjednom me podiže i nosi me ka krevetu. Ležim na njegovoj postelji, utonula u krzno i nevericu, naslanjajući glavu na debeljuškasti perjani jastuk, pružajući ruke ka njemu dok skida frak, a onda, već sledećeg trenutka, osećam kako se njegovo krupno toplo telo opruža preko mene i počinje da me ljubi, sve dok ne postajem potpuno okružena Nikom, utopljena u Niku, sve dok na čitavom svetu ne ostane ništa osim Nika i njegove svemoćne ruke koja klizi ispod dekoltea moje prozračne haljine, i prstiju koji se sklapaju oko moje nage dojke.

Moja majka.

Ispuštam zaprepašćen dahtaj.

Oči mi se munjevito otvaraju. Guram Nikove grudi. „Nik! Oh, bože!

Nik!“ Njegova glava naglo poskakuje, a ruke mu se sklanjaju s mojih grudi. „Lili! Izvini, stvarno...“ Mahnito se batrgam ispod njega. On se podiže, s kosom rasutom preko čela, zbunjenog pogleda i očiju zamagljenih od strasti iza crne svilene maske. „Ne, nije zbog tebe“, očajno kažem. „Ono je bila moja majka, Nik!“ „Tvoja majka?“ Grčevito stežem njegovu košulju. „Ona je ovde, Nik. Malopre sam je videla. Pored fontane sa šampanjcem, u beloj haljini. Ona je ovde!“

134

12 SIVJU, ROUD AJLAND Avgust 1938.

G

rejam Pendlton mi se revnosno udvarao tog omamljujućeg leta 1938. godine, uz zdušnu podršku čitavog Sivjua. Dva dana nakon onih poljubaca ispred drumske kafane, Grejam je rano ujutru banuo pred moja vrata, u izglancanim cipelama, sa začešljanom kosom i buketom cveča u ruci, i upitao me da li sam raspoložena da prošetam s njim.

Zabezeknuto sam stajala pred pragom. „Da prošetam?“ „Rešio sam da okušam sreču s drugom opcijom.“ Podigao je moju mlitavu šaku i poljubio je. „Šta misliš o tome?“ Osmotrila sam njegovo savršeno lice, čija je lepota bila narušena samo modričastim otokom duž vilice, i njegove iskričave plave oči. Malo pre toga sam se vratila s plivanja pa mi je kosa još bila natopljena slanom vodom, a telo ogrnuto samo bademantilom. „Ti to ozbiljno?“ „Najozbiljnije.“ ,,I očekuješ da prihvatim tvoju ponudu?“ „Nadam se da ćeš prihvatiti. Juče sam čitavog dana skupljao hrabrost da te pitam.“ Pružio je buket ka meni. „Izvoli. Pruži mi priliku, Lili. Bar prošetaj sa mnom.“ Uzela sam buket i omirisala cveće. Doneo mi je ljiljane. Dirljiv i božanstveno mirišljav gest. Uspeo je da mi izmami osmeh. „Idi u kuhinju i pronađi vazu. Ja ću za to vreme da se istuširam i obučem.“ Kad sam se vratila u prizemlje, Grejam je sedeo na stolici u hodniku.

Cveće je stajalo na stočiću pored njega, u visokoj kristalnoj vazi napunjenoj vodom. Otvorio je vrata i uzeo me za ruku dok smo se spuštali stazom ka Nek lejnu. „Pokazaću ti uvalu“, rekla sam.

Seli smo na stene pored topovske baterije. Nebo je bilo oblačno, kao toplo ćebe, a okean uzburkan. Napolju nije bilo nikog osim nas. Sivju Nek je delovao tiho i beživotno. Samo je nekoliko galebova čučalo na kružnim kamenim zidovima baterije, šarajući oštrim pogledom po stenama. Grejam je zurio u pučinu, blago se mršteći, kao da se nije usuđivao da pogleda u mene. Ćušnula sam njegovu cipelu vrškom nožnog palca. „Trebalo bi da mi se udvaraš.“

135

Prasnuo je u smeh, konačno se okrenuvši ka meni. Stvarno je bio lep. ,,U redu. Kako jedan muškarac treba da se udvara devojci?“ „Pa, recimo, mogao bi da počneš tako što ćeš mi reći koliko sam lepa i kako nikad nisi upoznao devojku nalik meni.“ „Tako si lepa, Lili. Nikad nisam upoznao devojku nalik tebi.“ Morala sam da se nasmejem. „Treba da zvuči kao da to stvarno misliš.“ Uzeo je moju ruku i počeo da se igra mojim prstima. „Stvarno to mislim.“ „Grejame, nisam baš toliki idiot. Znam da jurcaš za lepim ženama otkako si prvi put obukao duge pantalone. Ja nisam dorasla takvom izazovu.“ „Naravno da jesi.“ Podigao je pogled. „Ti si kao... ne znam ni sam.

Naravno, ne izgledaš glamurozno, osim kada se doteraš za neki bal ili izlazak u drumsku kafanu. Ali tvoje lice... to je čista nepatvorena lepota.

Oblik tvojih očiju i te trepavice. Nisam to primetio sve do one večeri, ali sada vidim koliko su duge i uvijene, kao dečje.“ „Tako već može. Šta još imaš da mi kažeš?“ „Tvoja kosa.“ Dodirnuo mi je kosu i namotao jedan pramen oko kažiprsta. „Uvek sam voleo tvoju kosu, čak i u stare dane. Tako sam razmišljao o tebi: Ah, Nikova devojka Lili, s tom bajnom kosom, tako divljom i punom boja. Znaš, pod ovom svetlošću deluje skoro crvenkasto.“ Zastao je. „Da li smem da pričam o tvojoj figuri dok ti se udvaram?“ „To se smatra vulgarnim.“ Namignuo je. „Onda neću pričati. Ali ću i dalje razmišljati o tome. I to poprilično.“ „Hmm.“ Povukla sam ruku ka sebi, naslonivši bradu na šaku. ,,A kada je počelo to divljenje koje sada iskazuješ? Pojavilo se kao grom iz vedra neba, pre nedelju dana?“ „Ne znam.“ Ponovo se zagledao u pučinu. „Ne, nije. U stvari, godinama razmišljam o tebi. Mislim da se to desilo na onom poslednjem novogodišnjem dočeku, na onoj zabavi kod Grinvoldovih. Primetio sam kad si klisnula s Nikom, u onoj fantastičnoj haljini. I sećam se da sam pomislio: Dođavola, izgleda da je Nik ugrabio najbolju curu.“ ,,A posle toga?“ Grejam je slegnuo ramenima i izvadio cigarete iz džepa. Igrao se paklicom, okrećući je na stranu i gore-dole. „Posle sam nastavio svojim putem, baš kao i ti, kao i Nik. Ali sam često razmišljao o tebi, kad god sam bio neraspoložen i umoran od svega. Ne znam zašto, ali uvek si se pojavljivala u takvim trenucima, kao protivotrov za svako zlo. A onda mi se

136

jednog dana naprasno javila stara Emili i pozvala me da dođem. I sada smo ovde.“ Pružio je paklicu ka meni. Stavila sam cigaretu između usana, a on je izvukao upaljač i dvaput kresnuo, sve dok krajičak papira nije zaplamteo narandžastim sjajem pod teškom sivom svetlošću. „Da, sada smo ovde“, rekla sam, odašiljući kolut dima ka moru.

Grejam je pripalio svoju cigaretu, utonuvši u kratkotrajnu ćutnju. „Izvini zbog onog od pre neko veče. Izgubio sam glavu. Nemam takvo mišljenje o tebi, Lili.“ „Kakvo mišljenje?“ „Znam da ti nisi samo devojka za provod.“ Zagnjurila sam nožni palac u pukotinu ispunjenu krupnim peskom. „Zar ima nečeg lošeg u provodu?“ „Ima. Doduše, ne mogu da kažem da se kajem zbog onog što se desilo.

Zato što poslednjih dana razmišljam samo o tome.“ Polako je zavrteo glavom. „Ali, vidiš, Lili - sad ozbiljno govorim - stvar je u tome što svaki muškarac jednog dana mora da se skrasi, zar ne? A ako hoće da se skrasi, onda je najbolje da to učini s devojkom poput tebe.“ Otresla sam pepeo na vlažne stene. „Da, s nekom devojkom koja je lepa, ali ne previše lepa. Mirna, ali ne previše mirna. Čedna, ali ne previše čedna.“ „Veoma lepa. I dovoljno čedna za moj ukus.“ Skrenula sam pogled ka moru, razmišljajući o Niku, razmišljajući o seksu, razmišljajući o braku. Pomislila sam na mog tatu, upitavši se šta bi on rekao na to da sam onog davnog Božića kući dovela Grejama Pendltona? Da li bi podržao tu vezu? Naravno da bi. Grejam je delovao kao savršen zet.

Divno venčanje u belom, medeni mesec u Evropi. Naravno, to bi moralo da bude u zimu, da ne remetimo bejzbol sezonu. Dakle, verovatno Bahami?

Neko mesto gde je dovoljno toplo. Dani s Grejamom, noći s Grejamom. Da li je to bilo ono što sam želela? „Da li ti to smeta?“, upitala sam. „Mislim na ono što se desilo s Nikom?“ „To je bilo tako davno. Osim toga, gde u današnje vreme možeš da pronađeš devicu?“ Slegnuo je ramenima, prasnuvši u smeh. „Ne želim da te šokiram, ali ja sigurno ne spadam u tu kategoriju.“ „Ma šta kažeš!“ Igrala sam se cigaretom, oklevajući da povučem dim.

Mali ribarski brod jezdio je preko vode, glasno brekćući dok se kretao ka otvorenom moru. Blagi uljasti miris izduvnih gasova širio se kroz vazduh prožet šolju i duvanskim dimom. „Ne zaboravi na Kiki. Ne mogu da je ostavim s majkom. Gde god da krenem, ona ide sa mnom.“

137

„Ne brini. Razmišljao sam i o tome. Ne vidim zašto bi nam smetala.

Ona je fina devojčica. Mogu da je naučim da igra bejzbol.“ Sedela sam na obali, s jednom rukom oko kolena, dok sam drugom pridržavala cigaretu, utonula u grozničavo razmišljanje.

Grejam je spustio ruku na moj lakat. Dodir mu je bio blag, baš kao i glas. „Pa šta kažeš, Lili? Hoćeš li mi pružiti priliku?“ Da mu pružim priliku? Što da ne? Zar sam imala drugog izbora? Doduše, mogla sam da kažem ne. Mogla sam da nastavim kao dosad, sve dok se ne pretvorim u smežuranu babadevojku. Ili da se krajem leta vratim u Njujork i počnem da se vrzmam po prijemima u potrazi za ljubavnikom, kao što je to tetka Džuli radila svakog septembra. Da li sam želela da budem kao tetka Džuli?

Ili sam mogla da prihvatim tog muškarca, koga bi svaka devojka pri zdravoj pameti bez oklevanja zgrabila: naočitog muškarca čijem savršenstvu niko nije mogao da pronađe manu, šarmantnog životnog pratioca, s dobrim pedigreom, koji je iz nekog neobjašnjivog razloga žudeo za brakom i porodicom. Da li bi Grejam bio dobar muž? Da li bi mi bio veran?

Da li bi bio dobar otac našoj deci? Ko je mogao da zna? Zar na ovom svetu postoji bezgrešan muškarac? Ali sam ipak mislila da bih mogla da ga zavolim. Već sam osećala neku privlačnost prema njemu. Štaviše, on mi se oduvek dopadao. Vešto je flertovao i vešto se ljubio. Već je polizao viski s moje kože, što je bio obećavajući početak. Kakve je još trikove znao?

Kakvim je veštinama mogao da me usreći u krevetu? On bi me izvodio na prijeme, trudio se da me zabavi, podario bi mi decu i dom. Poznavali smo isti krug ljudi. Sjajno se uklapao u moj svet, kao rukavica skrojena za moju šaku. Sivju je voleo Grejama Pendltona, oduvek je bilo tako. Sjajan tip, taj Grejam Pendlton. Odlična partija! ,,A zašto ne bi odabrao prvu opciju?“ upitala sam. „Zašto me naprosto ne odvučeš u krevet, a ostalo ostaviš za kasnije?“ „Zato što su to dve potpuno različite stvari. Zato što se muškarac ne ponaša tako s devojkom koju namerava da oženi.“ „Da li to treba da shvatim kao prosidbu?“ „Još ne. Ali možda stignem i dotle. Ako mi dopustiš.“ Jedan galeb je zakreštao i obrušio se s topovske baterije, a drugi je munjevito krenuo za njim. Ribarski brodić je iščezao s vidika, nestavši na pučini. Pred nama je ponovo ležao čist i prazan horizont.

Dovršila sam cigaretu i bacila pikavac u talase, polako ustajući. ,,U redu, Grejame. Imaš mesec i po dana za udvaranje. A onda ćemo videti.“

138

I tako je Grejam počeo da mi se udvara, u velikom stilu i po svim propisima, i kada se avgust primakao svom usijanom završetku, čitav Sivju Nek je nestrpljivo iščekivao zvaničnu objavu naše veridbe. „On je savršen muškarac za tebe, draga“, reče tetka Džuli, iznemoglo mašući lepezom. „Ne shvatam kako mi to ranije nije palo na pamet.“ Ležala sam na stomaku, okrenuta ka vodi, zaklonjena obodom šešira, posmatrajući muškarce koji su trčkarali po plaži. Badži je pozvala svoje prijatelje da je posete preko vikenda, napunivši kuću uglađenim mladim berzanskim brokerima i njihovim ljubavnicama, ženama koje su usne mazale jarkocrvenim karminom i koje su pile i pušile i više nego Badži. Njeni gosti danas su organizovali ragbi utakmicu na plaži - voda se taman povukla - pa su pozvali Grejama da popuni tim.

Grejam je ležao na ćebetu pored mene, tik izvan senke suncobrana. „Trebalo bi da se uzdržim“, rekao je. „Ne smem da opterećujem rame.“ Ali je Badži tada lično docupkala do nas i počela da ga vuče za ruke, podižući ga s peska, sve dok Grejam nije prasnuo u smeh i prestao da se opire. Spustio je poljubac na moj obraz (Nećeš mi zameriti, dušo, je li?) i klisnuo preko peska. „To nikome nije padalo na pamet“, rekoh. „Ni Grejamu, a još manje meni.“ Čak i sada, dok sam ga posmatrala, nisam mogla da poverujem da je tako veličanstven muškarac pripadao meni, ili da bi uskoro mogao da mi pripadne. Svi muškarci na plaži bili su goli do pojasa, samo u kupaćim gaćama, a Grejam je blistao među njima kao zlatni Adonis, preplanuo od sunca, sa simetričnim izgraviranim mišićima, kao naslikanim, s četvrtastom vilicom, blistavim plavim očima i elegantnim jagodičnim kostima koje su bacale u zasenak ostatak čovečanstva.

Badži ga je vukla za ruku, vodeći ga ka svom društvu. Neko mu dobaci loptu i on je okrenu između dlanova, kao da je isprobava. Skrenuo je pogled ka meni i namignuo. „Doduše, mogla bi povremeno da mi ga pozajmiš“, nastavi tetka Džuli. „Recimo, ponedeljkom, kad kreneš u kupovinu pa nećeš da te muž ometa.

U ovim godinama, moje potrebe su prilično proste. Nekoliko sati bi mi bilo sasvim dovoljno.“ Pljesnuh je po ruci, tobože ozlojeđeno, mada nisam bila sigurna da sam osećala bilo šta nalik tome. Istina je glasila da mi uopšte ne bi smetalo da ponedeljkom delim Grejama Pendltona sa svojom tetkom Džuli, ako bi nju to usrećilo. Grejam mi se stvarno dopadao, to je bilo neosporno. Dok me je uveče ljubio na tremu iza kuće, osećala sam kako mi utroba podrhtava od neke krotke fizičke želje, ali da li se to moglo nazvati posesivnošću?

139

Posmatrala sam kako trči iza Badži i kako je šaljivo pljeska po zadnjici kada bi nestrpljivo zamahnula nogom i šutnula pesak na njega, pokušavajući da ga natera da joj baci loptu. Njih dvoje su nekada bili ljubavnici. Poznavali su jedno drugo na onaj najdublji i najintimniji način.

Tragovi te intimnosti još su bili primetni u lakoći njihove komunikacije, u delićima fizičkog kontakta. U sebi sam pokušavala da pronađem makar tračak ljubomore, bilo šta što bi ukazivalo na nelagodnost ili bes. Ali ništa nisam pronašla. Da li zbog toga što sam bila tako sigurna u Grejamovu odanost, u obožavanje kojim me je svakodnevno zasipao, ili naprosto zato što nisam dovoljno marila?

Grejam se osvrnu ka meni, ležerno slegnuvši ramenima. Mahnuh mu preko plaže. Pokušavao je da organizuje igrače u dve ekipe, po labavom principu fizičke sposobnosti. Mlatarao je rukama i upirao prstom. Naslonih bradu na dlan i podigoh cigaretu, uživajući u osećaju koji mi se razlivao kroz pluća. Ponovo je bilo vrelo, vrelo i sparno, kao čitavog leta. Popodne će sigurno doneti novu oluju, nalik jučerašnjoj. Osećala sam kako mi težak vlažan vazduh pritiska ramena, čineći moje pokrete tromim i usporenim.

Ugasih cigaretu i ustadoh s peska. „Idem da plivam. Previše je vruće.“ Tetka Džuli se promeškolji na ćebetu. „Luda si. Vreme je božanstveno.“ Spustih se ka ivici vode, držeći se podalje od utakmice. Voda je bila mirna, kao bara. Talasi su se usporeno mreškali na površini, kao da su i oni bili omamljeni omorinom. Dopustih da mi se morska pena svije oko nogu, zagnjurivši stopala u mulj i zatvorivši oči. („Izgorećeš na tom suncu!“ u glavi mi odjeknu majčin glas.) „Lili!“ Bila je to Badži. Okrenuh se ka plaži. „Fali nam jedan igrač! Moraš da igraš s nama. Molim te, reci da hoćeš!“ Slegnuh ramenima. „Ne znam da igram.“ Grejam brzo pritrča i zgrabi me u naručje. „Ja ću te naučiti. Hajde, Lili.

Bićeš u mom timu.“ Zamlatarah rukama i nogama, nateravši ga da me spusti. „Ne mogu, stvarno. Sigurno možete da pronađete nekog boljeg. Zašto ne pozovete gospodina Hjuberta?“ Badži prasnu u smeh. „Pa da prekidamo igru na svaka dva minuta zbog znaš već čega! Bolje da pozovemo tvoju majku.“ „Nema šanse da izađe na sunce i sprži kožu“, rekoh. Grejamova ruka je već bila oko mog struka. Neko mu dobaci loptu i on je vešto uhvati drugom rukom, ne odmičući se od mene.

140

„ A Grinvold?“ dobaci neko. „Na koledžu je igrao ragbi, zar ne?“ „Tako je“, reče Grejam, okrenuvši se ka Badži. „Gde je vaš obožavani gospodin suprug, gospođo Grinvold?“ „Kod kuće, verovatno povijen nad starim arhitektonskim nacrtima.

Nema šanse da pristane.“ „Ma daj!“ Grejam obesno namignu. „Zar ne možeš da primeniš svoje ženske smicalice?“ Badži teatralno zatrepta. „Hoću da treniram ragbi. Pošalji svoju curu.

Nik bi sve učinio za Lili.“ Dve žene se tiho zacerekaše. Grejamova šaka još čvršće stegnu moj struk. „Idem ja“, oglasi se Norm Palmer. „Neka, u redu je“, reče Grajem. „Lili će skoknuti do njega, zar ne, dušo?“ Okrenuo se ka meni, nasmejanog lica i blagog pogleda. „Važi.“ Podigoh Grejamovu šaku, sklonivši je sa svog struka, i poljubili mu vrhove prstiju. „Vraćam se za minut, dragi.“ Grejam me pljesnu po zadnjici dok sam odlazila, na identičan način kao što je malopre pljesnuo Badži.

Vratih se do ćebeta da se obučem. Navukla sam pamučnu cvetnu haljinu preko kupaćeg kostima, obula sandale i stavila šešir. Tetka Džuli upitno podiže pogled. „Gde ideš?“ „Do kuće Grinvoldovih. Zovu Nika da im se pridruži.“ Tetka tiho zazvižda. „Opa, bato! Pritegni uzde, važi?“ „Ne budi smešna.“ Usijan vazduh mi je prianjao uz kožu dok sam se spuštala stazom ka Nikovoj kući. U poslednjih mesec dana, još od onog incidenta u drumskoj kafani, nismo prozborili ni reči. Štaviše, nisam ga čak ni viđala. On i Badži više nisu dolazili na subotnju večeru u Sivju klub, već su ostajali kod kuće, gde je Badži priređivala razuzdane zabave za svoje društvo, dok je čitav Sivju huktao i coktao, zgražavajući se nad izborom muzike, bestidnim smehom i polunagim ženama koje su marširale po terasi od plavog kamena.

Ja sam, s druge strane, bila zauzeta udvaranjem Grejama Pendltona.

Subotom smo išli na ručak kod Palmerovih, a petkom u bioskop ili na ples. Šetali smo i jedrili, a kada je padala kiša, u klubu smo igrali bridž s mojom majkom. Kada bi osvanulo lepo jutro, Grejam bi mi dao svoju bejzbol rukavicu i učio me da hvatam loptu, postepeno uvežbavajući povređeno rame i vraćajući se u formu. U roku od nedelju dana već sam uspevala da

141

uhvatim skoro svaki hitac, zadovoljno osluškujući kako lopta udara o kožnu rukavicu.

Više nije bilo džeza ni viskija ni ljubljenja ispod vrata. Grejam me je svake večeri vraćao kući pre ponoći. Potom bismo seli na trem iza kuće, da popijemo limunadu, ljubili se, pušili, pa se još malo ljubili. Grejamova šaka bi povremeno krenula uz moju haljinu, ili počela da bludi po ničijoj zemlji između prednjeg i zadnjeg dela, kolebljivo mileći ka grudima. Ali tada bi se naprasno odmakao, značajno namignuo i rekao da je kucnuo čas da pođe.

Krenuo bi prečicom preko nezagrađenih travnjaka Sivju Neka, tiho zviždučuči dok je nestajao u vreloj pomrčini, s tinjajućim žarom cigarete među prstima, da bi se sutradan oko deset ponovo pojavio pred mojim vratima, svežeg lica i iskričavih očiju.

Grejam je tih dana okupirao najveći deo mog vremena i to mi je savršeno odgovaralo. Nisam želela da razmišljam o Niku i onome što mi je rekao kad smo se vratili iz one kafane. Svojski sam se trudila da sebi ne ostavim dovoljno vremena da razmišljam o Niku Grinvoldu, da se pitam kako je provodio svoje dane i šta je radio u intimnim trenucima sa svojom suprugom.

Naravno, znala sam da je mnogo vremena provodio s Kiki. Čim sam odgurnula odškrinuta ulazna vrata, sveže ofarbana i s promenjenim šarkama, začuh Kikin kikot negde s desne strane. Krenuh u pravcu zvuka, pored Badžinih blistavobelih zidova, otvorenih prolaza i svetlucavih ogledala, sve dok ih nisam zatekla kako potrbuške leže u letnjem salonu, nadvijeni nad hrpom tehničkih nacrta raširenih preko poda. Uprkos vrućini, Nik je nosio košulju i flanelske pantalone s beskrajno dugim nogavicama, koje su se pružale preko pola sobe. Kiki je nosila plavu haljinicu s belim prugama i bila je bosa. Podigla je pogled, prva me spazivši. „Lili!“ Brzo je skočila, potrčala ka meni i prigrlila me oko nogu. „Nik mi pokazuje planove za njegov stan u Njujorku. Imaće spiralno stepenište, Lili!

Kaže da mogu da dođem i da se klizam na ogradici ako...“ Naprasno je zaćutala. „Ako ne kažeš svojoj sestri“, dovrši Nik, prebacivši se na kolena. „Da li je sve u redu, Lili?“ Kada sam ušla u sobu, Nik se široko osmehivao, ali čim je pogledao u mene, osmeh je počeo da mu splašnjava, milimetar po milimetar, zamenjen izrazom napete obazrivosti. Zagledah se u njega i, po čudnoj navici ljudskog sećanja, u mislima mi istog časa izroni slika kako je izgledao dok je sedeo preko puta mene u onom restoranu na koledžu, onog prvog jutra. Crte lica su mu bile iste, jednako precizne i upečatljive, crte koje su imale zapanjujuću moć transformacije, zavisno od raspoloženja: stroge od

142

odlučnosti i blage od ljubavi. Magličasti sunčevi zraci plutali su kroz sobu, dajući zlatni sjaj njegovim očima boje lešnika. Srce mi tako zalupa da sam mislila da će iskočiti iz grudi.

Savih se ka Kiki, prebacivši ruke oko njenih leđa. „Sve je u redu. Zovu te da dođeš na plažu. Igraju ragbi.“ „Ragbi?“ Morala sam da se osmehnem. „Sećaš se šta je ragbi, zar ne? Jajasta lopta, pravougaoni teren.“ „Ti znaš da igraš ragbi, Nik?“ zadivljeno upita Kiki. „Kiki, Nik je nekada bio najbolji ragbista na Dartmutu. Da si samo mogla da ga vidiš! Umeo je da baci loptu tako brzo i tako daleko da uopšte ne primetiš kada ti prozuji iznad glave.“ Nik polako ustade. ,,A onda sam slomio nogu i otad više nisam pipnuo loptu.“ „Osim jednom“, začuh svoj glas. „Onog dana u Central parku.“ Kiki se okrenu u mom naručju. „Koju nogu?“ „Ovu“, odgovori Nik, pokazavši na levu. ,Je li ti noga sada dobro?“ Nik skrenu pogled ka meni, samo na trenutak. „Da, odlično.“ Kiki jurnu ka njemu i zgrabi ga za ruku. „Hajdemo na plažu! Hoću da vidim kako igraš.

Hoću da mi baciš loptu. Kladim se da ću je uhvatiti.“ „Dame se ne klade, Kiki“, rekoh. „Zvučiš isto kao majka! Hajde, Nik!“ Kiki ga je vukla za ruku. Nik bespomoćno pogleda u mene. „Ne moraš da ideš ako ne želiš. Reći ću im da si zauzet.“ „Moraš da ideš!“ ubaci se Kiki. „Zato što ja to želim!“ „Kiki!“ šokirano rekoh. „Neka, u redu je“, reče Nik. „Poći ću. Hajde, Kiki, idemo. Da vidimo šta ova stara ruka ume da uradi.“ Kiki ushićeno zacupka pored njega. „Hoću i ja da igram, Nik! Hoću da budem u tvom timu!“ „Mogu li da igram u tvom timu“, ispravih je. „Tako treba da kažeš, Kiki.“ „Ako želiš“, odgovori Nik. Pronašli smo Kikine sandale i krenuli stazom koja je vodila ka plaži, postrojeni jedno pored drugog. Kiki je skakutala u sredini, držeći nas za ruke. Sunce je pržilo kroz slamnati šešir, a vrelina izbijala iz pošljunčene staze, svijajući se oko mojih golih nogu. Kiki je brbljala kao navijena dok smo gazili preko krckavog šljunka.

143

Kada smo stigli na plažu, svi se zablenuše u nas. Čak su i galebovi, u jednom bremenitom trenutku, prestali da krešte.

Tada Grejam iskorači ka nama, sa širokim osmehom na licu, i neočekivano hitnu loptu ka Nikovim grudima. Nik munjevito podiže ruku, uhvati loptu i prisloni je uz lakat, ne puštajući Kikinu ručicu. „Uspeo je!“, ushićeno povika Kiki.

Na Nikovim usnama zaigra senka osmeha. Vešto je okrenuo loptu, nateravši je da sklizne na njegov široki dlan, obuhvativši je izduženim prstima, a onda je napravio ležeran pokret rukom i hitnuo je poput metka, pravo u središte Grejamove savršene grudne kosti.

Kiki vrisnu od radosti. „Oh, uradi to ponovo, Nik! Hajde! Još jednom!“ ,,U redu“, reče Nik, puštajući njenu ruku. Izuo je cipele i čarape, zavrnuo rukave i krajeve dugih flanelskih nogavica. Pokreti mu behu precizni i promišljeni, nabijeni latentnom energijom. Potom je zašao među skupinu polunagih tela, među gola muška prsa i izazovne kupaće kostime, za pola glave viši od svih ostalih, uključujući i Grejama. Osetih kako mi se neka toplina razliva kroz utrobu, neki osećaj pravednosti.

Kiki me cimnu za ruku. „Hoću i ja da igram, Lili! Pusti me da igram!“ Nik je mahao rukom, raspoređujući igrače. Očarano sam posmatrala kako mu se čelo zamišljeno mreška, kako mu oči plamte, poprimajući onaj neumoljivi izraz, kako se na njegovom licu pomaljaju one poznate, dugo skrivane piratske crte. „Dušo“, rekoh, „mislim da je bolje da malo sačekaš.“ Povedoh je ka ćebetu, gde se tetka Džuli već pridigla u sedeći položaj, posmatrajući pripreme koje su se odvijale oko Nikove plećate izdužene figure. „Tek sada primećujem koliko je visok“, rekla je. „Nismo ga mnogo viđale ovog leta“, odgovorih, razbarušivši Kikinu kosicu.

Nisam poznavala većinu ljudi koji su se grupisali na plaži. To su uglavnom bili Badžini gosti. Naravno, poznavala sam Grejama i Badži, koji su igrali protiv Nika. U Nikovom timu primetila sam i Norma Palmera, koji je delovao uzrujano. Poput mene, Palmerovi su se obreli u središtu grinvoldovske podele: Grejam je odbio da se svrsta na stranu Badžinih neprijatelja, pa su se Emili i Norm povremeno družili s njima.

Nik je predstavljao sasvim drugu priču. On se sve dotad diskretno držao po strani, ne želeći da nas dovodi u neprijatan položaj, i siroti Norm se sada obreo u nebranom grožđu, ne znajući kako da postupi. Uputio je bespomoćan pogled ka ćebetu na kome je sedela njegova supruga. Emili je slegla svojim koščatim teniserskim ramenima i zavalila se na laktove.

144

Uskoro je postalo očigledno da su Grejam i Nik bili jedini koji su imali neke veze s ragbijem. Nikov tim je prvi dobio loptu, koju je Nik dobacio Normu Palmeru, hitnuvši je savršenom lučnom putanjom, pravo ka središtu Normovih rebara. Tokom nekoliko napetih sekundi, Norm je nezgrapno pokušavao da uhvati loptu, koja se sve mahnitije odbijala, sve dok se Grejam poput orla nije obrušio ka njemu i oteo mu plen, pretrčavši petnaestak metara niz plažu pre nego što ga je Nik oborio na zemlju u eksploziji letećeg peska.

Grejam je skočio na noge i zamahao loptom. „Presretanje!“ povikao je. „Presretanje Grinvoldovog pasa! To još niko nije izveo!“ Poljubio je loptu i okrenuo je ka meni.

Zapalih cigaretu. „Pitam se šta bi Džo Makarti rekao da može ovo da vidi.“ „Ko je Džo Makarti?“ upita tetka Džuli. „Menadžer Jenkija, ko drugi? To i vrapci znaju“, odgovorih, ležerno izbacivši kolut dima.

Ali Grejamovo likovanje nije dugo potrajalo.

Prvo je dodao loptu Badži, koja je napravila dva skakutava koraka pre nego što ju je legija revnosnih brokerskih ruku, među kojima su neke pripadale i njenim saigračima, oborila na pesak.

Grejam je potom pokušao da prosledi loptu jednom od brokera. Tip je uhvatio loptu, ali pre nego što je stigao da se okrene i potrči, Nik je uleteo u njega s takvom silinom da mu je lopta kao katapultirana izletela iz ruku i pala pravo na dlanove zabezeknutog Norma Palmera, koji se slučajno zatekao u blizini. „Pa trči!“, viknu mu Nik i Norm napravi par koraka u pogrešnom pravcu, pa je Nik morao da ga okrene na drugu stranu, istovremeno blokirajući defanzivni prodor Grejama Pendltona. Norm je potrčao uz plažu i postigao prvi tačdaun na utakmici.

Kiki skoči na noge i oduševljeno zavrišta. „Ura za NIKA! Jesi li videla, Lili?“ Blaga tenzija zastruja preko terena. Šutiranje je bilo isključeno jer su svi bili bosi. Grejamov tim se ponovo dočepao lopte i Grejam je ovog puta rešio da ulogu beka poveri jednom od brokera. „Samo mi dodaj prokletu loptu“ rekao je. Lice mu je kiptelo od znoja pod usijanim suncem. Obrisao je znoj s čela i pripremio se za sledeći napad, zagnjurivši vrhove prstiju u pesak, kao da mu je to pomagalo da se koncentriše. „Blagi gospode!“ prozbori tetka Džuli. „Postaje ozbiljno.“

145

Ispružih noge i zapalih još jednu cigaretu. Nik se takođe znojio ispod bele košulje i pantalona koje su se napunile ulepljenim peskom. Stajao je u pripravnosti, u širokom raskoraku, s opako suženim očima, usredsređeno istežući prste, kao onda kad sam ga prvi put videla. Moji mišići se instinktivno napregnuše. Pomislih da ću se ugušiti, nemoćna da udahnem vazduh pod težinom emocija koje su mi pritiskale srce dok sam posmatrala kako se Nik Grinvold sprema za predstojeći okršaj na pesku.

Kiki je zdušno navijala pored mene. Lopta polete uvis, krećući se ka Grejamu, i on jurnu poput lokomotive, baš kao što ga je Badži opisala onog davnog jesenjeg popodneva, u nekom drugom životu.

Ali taj siloviti prodor nije mogao da uplaši Nika Grinvolda, koji se bacio pravo na Grejama, obuhvativši ga svojim dugim snažnim rukama i ne dopustivši mu da odmakne dalje od tri koraka.

Tetka Džuli pruži ruku ka korpi za piknik. „Lepo, bogami! Da li je neko za džin-tonik?“ Jedan za drugim, zajapureni berzanski brokeri i njihove ljubavnice ispadali su iz igre, ulazeći u okean da se rashlade i odgledaju nastavak sve žešćeg duela Grejama i Nika, koji su jurcali po terenu s Normom, Badži i još dvojicom najupornijih igrača. Talasi su nadirali, smanjujući prostor za igru.

Povukle smo ćebe unazad da napravimo još malo mesta. „Treba da prekinu“, rekoh, drhtavim prstima gaseći četvrtu cigaretu. „Previše je vruće. Neko će pasti u nesvest.“ „Dušo“, reče tetka Džuli, „sumnjam da će prekinuti dok neko stvarno ne padne u nesvest.“ Baš u tom trenutku jedan od preostalih brokera ispusti prodoran vrisak. Jedna od žena brzo pritrča, takođe vrišteći, i nadvi se nad njegovim stopalom. „Zgazio je na školjku“, objavila je. „Ne može više da igra.“ „Onda smo završili“ reče Nik. Broker je igrao u njegovom timu. „Ne, još nismo završili“, odvrati Grejam, čiji je tim gubio s razlikom od šest poena.

Badži spusti šaku na njegovu mišicu. „Ne budi luckast. Dovoljno je bilo.

Ostali smo bez igrača.“ Grejam se osvrnu ka meni. „Lili može da uđe.“ Svi se okrenuše ka meni, baš dok sam palila sledeću cigaretu. Skliznuli pogledom između Nika i Grejama, spuštajući cigaretu i upaljač, i skeptično odmahnuh glavom. „A, ne. Nikad nisam igrala ragbi.“ „Lako je. Nik će odraditi sve što treba. Zar ne, Nik?“ Grejam upitno izvi obrve, okrenuvši se ka njemu.

146

„Daj da prekinemo. Evo, predajem meč ako ti je tako lakše. Vi ste pobednici.“ „Ah, ne... nećemo tako, ti vražji...“ Grejam se ugrize za jezik. „Za ime božje, Pendltone“, staloženo reče Nik. „Skapaćemo na ovoj vrućini. Osim toga, Lili ne želi da igra.“ Munjevito skočih sa peska. „Znate šta? Igraću!“ Oko mene odjeknu malodušno klicanje. Obrisah pesak sa nogu i krenuh ka Niku, koji je namrgođeno prebacivao loptu iz ruke u ruku. „Jesi li sigurna, Lili?“, tiho je upitao. „Apsolutno. Samo mi pokaži šta treba da radim.“ „Ne treba ništa da radiš. Samo se drži dalje od nevolje.“ „Ne budi snishodljiv. Došla sam da igram. Sve vreme sam gledala i shvatam kako to treba da izgleda. Dodaj mi loptu i ja ću je uhvatiti.“ „Znaš kako se hvata lopta?“ „Sigurno nije toliko teško.“ Nik tiho uzdahnu. „Slušaj“, rekoh, „čitavog leta pomažem Grejamu da se vrati u formu.

On baca, a ja hvatam.“ „To je bejzbol. U bejzbolu loptu hvataš rukavicom.“ Grejam stavi šake oko usta i dreknu: „Hoćete da vam pošaljemo limunadu, drage moje dame?“ „Dodaj mi loptu, Nik, a ja ću je uhvatiti.“ Nik mi se zagleda u oči.

Norm Palmer ga lupi po ramenu. „Hajde, Grinvolde! Počinjemo!“ ,,U redu“, reče Nik. „Palmere, ti trči tamo preko, kao da bacam tebi, a ti, Lili, trči pravo po desnoj strani. Pređi desetak metara, a onda se okreni.

Ruke drži ovako.“ Pokazao mi je kako, postavivši kažiprste i palčeve tako da formiraju trougao. „Neka ti dlanovi budu meki, prsti takođe. Dopusti da lopta odradi svoje, kapiraš? Idemo, na tri.“ Nisam imala pojma šta je značilo to na tri. Postrojismo se na vrelom pesku, Norm, Nik i ja. Ja sam stajala desno od Nika. Primetih kako mi Badži namiguje svojim zaokrugljenim okom. Bila je znojava, ali na onaj delikatan ženski način, s kožom koja je svetlucala kao da je prekrivena rosom. Zarih nožne palčeve u pesak, u stavu napetog iščekivanja.

Nik nešto promrmlja, nešto ritmično i nerazgovetno, a onda odjednom nastupi eksplozija pokreta. Nik se pomeri unazad, a Norm Palmer poput metka jurnu unapred. Počeh da trčim, brojeći korake sve dok nisam stigla do deset, a onda se okrenuti.

147

Lopta je jezdila kroz vazduh, lansirana s Nikovih prstiju, pravo ka meni.

Neka ti dlanovi budu meki, prisetih se. Prsti takođe.

Lopta mi se nežno prizemlji u šake. Bez razmišljanja se okrenuh i jurnuli napred, a onda primetih Badži kako cupka ka meni, široko se osmehujući i spremajući se da me obori. Izvih telo na jednu pa na drugu stranu. „Lili! Ovamo!“ Nik je trčao s moje leve strane, pružajući ruke. Bez trunke oklevanja bacih loptu ka njemu.

Nisam dobro naciljala. U svom zanosu, bacila sam previsoko, nateravši Nika da skoči i da maksimalno izvije izduženo telo, otkrivši vitke stomačne mišiće ispod krajeva bele košulje. Prstima je okrznuo loptu. Skoro da ju je uhvatio.

Ali u moje vidno polje tada ulete zahuktalo obličje Grejama Pendltona.

Primetih kako mu se noge ukopavaju u pesak i kako mu se ramena povijaju, spremna za napad. Presreo je Nika u vazduhu, tresnuvši ga pravo u rebra, i Nik se stropošta na zemlju.

Lopta se ošamućeno okrenu i pade na pesak pored njegove glave.

Na trenutak svi zastadosmo kao ukopani, kao glumci koji su zaboravili tekst. Zurili smo u Nikovo telo, opruženo preko peska, u njegov potiljak i kosu koja se mreškala na povetarcu, u njegove bele rukave i zavrnute nogavice i pete koje su štrcale ka suncu.

Tada Kiki očajno vrisnu i potrča ka njemu, i svi se naprasno trgnuše.

Badži pade na kolena i poče da zapomaže. Grejam opsova i prisloni šake uz glavu, a onda poče da doziva doktora i da ponovo psuje. Naterah svoje udove da se pokrenu, naterah sebe da potrčim ka Nikovom telu, da kleknem pored njega, da ga uhvatim za ramena, da ga okrenem na leđa i da potapšem njegove prebledele obraze. „Diše“, začuh svoj glas, neobično pribran. Osvrnuh se ka Grejamu. „Idi do kluba. Čarli Krofter igra bridž s mojom majkom. On je lekar.“ Grejam krenu trčečim korakom. Pažljivo pomerih Nikove udove u stranu i spustih šaku na njegove grudi. Disanje mu je bilo plitko, ali ujednačeno. Kapci mu behu sklopljeni preko očiju boje lešnika, nepomični kao smrt. „Šta mu je?“, zacvile Kiki. „Da li je mrtav?“ „Ne, nije mrtav. Samo je izgubio svest od udarca. Biće mu dobro“, rekoh. „Biće mu dobro. Je li tako, Nik? Pričaj s njim, Kiki. Tebe će sigurno čuti.“ Gospode, samo da bude dobro! Uradiću bilo šta! Samo da mu bude dobro!

148

„Nik, probudi se!“, reče Kiki plačnim glasom koji uopšte nije podsećao na nju. „Molim te, probudi se! To sam ja, Kiki! Probudi se, molim te!“ Nisam znala šta da radim. Ja nisam bila bolničarka. Krv mi je tutnjala u ušima, ali sam bila neprirodno mirna, gotovo spokojna, kao da sam u nekom snu, kao da se to ne dešava meni. Raskopčah Nikovu košulju i sklonih platno u stranu. Rebra su mu već pomodrela od siline Grejamovog udarca. Verovatno su i slomljena. Moraću to da kažem Čarliju. „Sve je u redu, Nik“, rekoh tihim staloženim glasom jer je Kiki već počela da jeca. „To sam ja, Nik, tvoja Lili. Tvoja pčelica, sećaš se? Uskoro stiže doktor. Sve će biti u redu. Mora da bude u redu, da li me čuješ?“ Čula sam kako Badži očajno zapomaže iza mene. „Potreban si svojoj ženi, Nik. Probudi se, zbog nje.“ Bilo šta, Gospode! Čak i to!

Osvrnuh se preko ramena. Badži je puzala preko peska, s razmazanom maskarom koja joj se u crnim potocima slivala niz lice. Nikad pre toga je nisam videla da plače, da stvarno plače. „Ja sam kriva“, rekla je. „Ja sam tražila da igra. To se desilo zbog mene. Mrtav je, zar ne? Ne smem da gledam.“ „Nije mrtav!“, oštro odbrusih. „Samo je u nesvesti. Dobro diše. Uskoro stiže lekar.“ Pritisnula je ruke uz stomak. „Ja sam kriva, ja sam za sve kriva. Oh, bože. Ne mogu da ga gledam takvog. Moram nešto da popijem.“ „Priberi se, Badži!“, ljutito prosiktah. „Ti si mu žena! Sad si mu najpotrebnija! Zato moraš da se pribereš!“ Kiki je nežno sklanjala Nikovu kosu sa čela. „Probudi se, Nik. Probudi se, Nik. To sam ja, Kiki, tvoja Kiki. Potreban si mi, Nik. Molim te, probudi se.“ Nikovi kapci zaigraše.

Nečija senka se nadvi nad njegovim licem. Podigoh pogled i primetih obasjanu siluetu Čarlija Kroftera. „Šta se desilo?“ zadihano je upitao.

Pomerih se u stranu da mu oslobodim prolaz. „Igrali smo ragbi. Dobio je udarac u rebra i pao kao pokošen. Mislim da je pao na glavu. Odmah je izgubio svest. Moguće da je slomio rebra.“ Nik tiho zaječa. „Ah, dobro“, reče Čarli. Ponovo se osvrnu ka meni. „Poslao sam Pendltona da mi donese torbu. Pogledaj da li je blizu. Da li je gospođa Grinvold ovde?“ „Evo me“, reče Badži, brišući oči.

149

„Gospođo Grinvold, treba da sednete pored svog muža i pričate s njim.

Ne tu, s druge strane. Neka neko skloni ovo dete, za ime božje!“ Uhvatih Kiki za ruku i nežno je povukoh u stranu. Ona poče da se otima. „Hoću da ostanem! Potrebna sam mu!“ vikala je. Obrazi joj behu uplakani, prekriveni slepljenom kosom i raskvašenim peskom. „Njemu je sad potrebna gospođa Grinvold“, šapnuh joj na uho. „Ona mu je supruga. Ona će nam javiti kako mu je. Daj da se sklonimo odavde.

Niku treba vazduha. Vidiš, došao je lekar. Sve će biti u redu.“ Stegla sam Kiki u naručje i polako je odvukla u stranu. Spustila sam je na pesak, nežno je ljuljuškajući i mazeći je po kosi. Telo joj se grčilo od jecaja. Plakala je kao nikad u životu, pribijajući glavu uz moje telo. Osetih nečiju ruku na ramenu. Bila je to tetka Džuli. „Kakav metež“, reče blagim glasom, spuštajući se pored nas. „Hoće li mu biti dobro?“ „Hoće, sigurno. Već je počeo da pomera oči kada je Čarii prišao. To se stalno dešava u ragbiju.“ Grejam se pojavi na vidiku, trčeći preko talasastog peska, s crnom kožnom torbom u ruci. Spustio je torbu ispred Čarlija i brzo je otvorio.

Zagledah se između njih i na trenutak mi se učini da se Nikova glava pomera i da mu se oči otvaraju. „Da li vidite?“, rekoh. „Probudio se.“ Grejam i Čarli su ga polako podigli, i sada je već sedeo na pesku, zbunjeno vrteći glavom. Imala sam osećaj da je sva krv iscurila iz mene pod lavinom olakšanja. Srce mi je i dalje lupalo, ali sporije, nekim odmerenim natprirodnim ritmom, s dugim nemim pauzama između dva otkucaja. Isto kao što je nekada kucalo, nakon vođenja ljubavi.

Hvala ti! Hvala ti! Hvala ti! „Lili, ne mogu da dišem“, prozbori Kiki, nateravši me da popustim stisak. „Vidiš li, dušice? Vidiš, već je ustao“, rekoh. „Biće mu dobro. Sve će biti dobro.“ Kiki krenu ka njemu, ali je brzo zaustavih. „Nemoj sada. Nik sad mora da se vrati kući i da se malo odmori. Kasnije možeš da ga posetiš.“ Kiki je sedela u mom zagrljaju, mirna i tiha, posmatrajući Nika raširenim svetlucavim očima. Pričali su s njim i postavljali mu pitanja. Badži je sedela sa strane, s glavom spuštenom među kolena, tiho plačući. Ali su moje oči ostale bolno suve.

Neki instinkt me natera da se okrenem ka klubu. Skupina ljudi stajala je na verandi, s rukama prislonjenim uz čelo, posmatrajući prizor na plaži.

Među njima primetih majčinu visoku zaobljenu figuru, u beloj haljini, sa

150

slamnatim šeširom na glavi. Držala je nešto u levoj ruci, verovatno čašu s koktelom.

Dok sam zurila u nju, sklonila je ruku s očiju i vratila se u klub. Utom se setih da je veliki letnji turnir u bridžu, koji se svake godine održavao u Sivjuu, bio u punom jeku.

Grejam je svratio posle večere, podbulih očiju i neprirodno razbarušen, kao da je čitave večeri klizio prstima kroz kosu. „Sad mu je dobro“, rekao je, „mada nas je isprva uplašio. Nije znao čak ni kako se zove. Samo je pominjao neke pčele.“ Pogledao je u mene, podižući čašu.

Sedeli smo za trpezarijskim stolom četvoro: tetka Džuli, Kiki, Grejam i ja. Majka je otišla u klub na večeru s društvom za bridž. Marelda je upravo donela kafu i čuvene limun-štanglice sa šećernom glazurom za desert.

Grejam je prešao pogledom preko posluženja i krenuo pravo ka pomoćnom stočiću, gde se nalazio poslužavnik s alkoholnim pićima, od kojih je većina poticala iz predratnih godina, osim majčinih omiljenih. Nasuo je čašu škotskog viskija, bez leda, i stropoštao se na stolicu. „Znači, sad mu je dobro, je li?“ upita Kiki, streljajući ga gorljivim pogledom. „Da, mada ga boli glava. I rebra. Neko će večeras morati da dežura pored njega. Kad doživiš potres mozga, neko mora da te budi na svakih sat vremena, za svaki slučaj.“ ,,A gospođa Grinvold nije dorasla tom zadatku?“, upita tetka Džuli, paleći cigaretu. „Nemoj ovde da pušiš, tetka Džuli“, opomenuh je. „Majka će namirisali duvan kad se vrati.“ „Boli me uvo za nju. Dakle, Grejame? Kako je gospođa Grinvold?“ Grejam je kružio prstom po poliranom drvenom stolu. „Ah, Badži!“, rekao je, teatralno naglasivši njeno ime. „Ona je, sasvim razumljivo, bila prilično uzdrmana pa su morali da joj daju nešto za smirenje. Sad spava.“ Pružio je ruku ka tetkinoj paklici i izvukao jednu cigaretu. Mada je tetkin upaljač stajao pored poslužavnika s kafom, zavukao je ruku u džep i uzeo svoj. Prsti su mu drhtali. Uspeo je da pripali cigaretu tek iz nekoliko pokušaja. „Da li je Nik pri zdravoj svesti?“, upitah. „Ah, jeste. Dobri stari Nik. U stvari, nije hteo čak ni da legne, ali smo ga naterali. Naravno, smestio se u gostinsku sobu, da ne uznemirava Badži.“ Otpio je gutljaj viskija. „Rekao je...“ Odmahnuo je glavom, grozničavo

151

povukavši dim. „Rekao je da ne brinem, da je sam kriv što je onako tresnuo.

Isuse!“ „To je bio nesrećan slučaj“, brzo rekoh.

Grejam nasloni glavu na dlanove. „Stvarno?“ „Naravno.“ Osmehnuh se. „Osim toga, znaš da je Nik nepovrediv. On je kao stara koža. Sećaš se kad je slomio nogu, onda kad sam prvi put došla u Nju Hempšir, da bi već sledećeg jutra seo za volan i zapucao pravo za Northempton u Masačusetsu?“ Kiki poskoči na stolici. „Gde je zapucao? Zar to nije tamo gde si išla na koledž? Zašto je to uradio?“ Grejam podiže glavu i pogleda u mene. Ja pogledah u Kiki. A Kiki poče da šara pogledom između nas.

Tetka Džuli podiže cigaretu, izbaci dug kolut dima i reče: „Zato što se Nik nekada davno zabavljao s tvojom sestrom.“ Kiki se okrenu ka meni. Oči joj postadoše raširene i okrugle kao tacne, plavozelene poput okeana. „Nik ti je bio dečko?“ Spustih šake na krilo. „Da, nekada.“ „Ali ti... ali...“ Pogledala je u tetku Džuli, pa u mene. Suze joj navreše na oči. „Ali zašto se nisi udala za njega?“ „To je duga priča, dušo.“ Kiki me udari u ruku. „Mogla si da se udaš za njega! Mogao je da bude naš! Ali ti si ga oterala, zar ne? I onda se oženio onom groznom gospođom Grinvold i sada mora da živi sa njom!“ Ponovo me tresnu u ruku i briznu u plač. „Mogao je da živi ovde, baš ovde! Mogao je... mogao je da mi bude kao otac!“ „Prestani, Kiki!“ Zgrabih je za ruke. „Znam da si uzrujana, ali moraš da prestaneš.“ „Mogao je da mi bude otac!“ „Ti imaš oca!“ „Nemam! Ne pravog! Ne oca koji priča!“ Grejam naglo ustade, zgrabi svoje piće i cigarete i napusti trpezariju. „Vidiš šta si uradila?“ prasnuh, odgurnuvši Kikine ruke i potrčavši za Grejamom.

Pronašla sam ga kako sedi naslonjen na brest u našem vrtu i zuri preko zaliva. Nisam mogla da ga vidim u tami. Videla sam samo tinjajući žar.

Izvukla sam cigaretu iz njegovih prstiju i ugasila je na travi. Potom mu uzeh

152

čašu, spustih je na stranu i kleknuh između njegovih raširenih nogu. „Nisi ti kriv“, rekoh. „Naravno da jesam. Neprestano razmišljam o tome. Sve sam premotao u glavi, do najsitnijih detalja, i siguran sam da sam to namerno uradio. Video sam starog Nika, savršenog starog Nika, kako se izvija u vazduhu, otkrivajući svoj meki ranjivi trbuh - i tras!“ Zamahnuo je pesnicom. „Kako sam mogao da odolim?“ „Ne znam o čemu pričaš. Samo ste igrali ragbi, to je sve.“ „Kako da ne!“ Krenuo je rukom ka čaši, ali ja ga uhvatih za zglob. „Nemoj!“ „Nik baš ima sreće“, rekao je. „Ima ženu koja ga ludo voli i bivšu verenicu koja je takođe zaljubljena u njega. A sada je dobio i svoju davno izgubljenu kćer.“ „Koga je dobio?“ „Svoju kćer.“ Zablenuh se u njega, u siluetu koja se jedva nazirala u pomrčini. Samo su mu beonjače i zubi blistali pod tanušnim snopom mesečine. Bila sam tako šokirana da mi je zvonilo u ušima. „Ne znam na šta misliš.“ „Zaboga, Lili! Pa svi znaju!“ „Šta znaju? Na šta tačno misliš?“ Glas mi je tako drhtao kao da nije pripadao meni. „Da je Kiki vaša. Tvoja i Nikova.“ Zaprepašćeno zavrteh glavom. Ruka mi skliznu s Grejamovog zgloba, obamrla od šoka. „Ali... to je apsurdno! Kiki mi je sestra. Nisam je rodila ja već moja majka. Bila sam u bolnici, pored nje, dok se porađala.“ Grejam me blago odgurnu i ustade sa trave, usput zgrabivši piće. „Neću da se raspravljam. Neka bude po tvom.“ Uhvatih ga za rame kada se okrenuo. „Da li ljudi stvarno to pričaju?

Reci mi istinu!“ „Zaboga, Lili! Dovoljno je da je samo pogledaš. Njena kosa i koža. „To je apsurdno!“ ponovih. „Majka ima tamnu kosu.“ Grejam ništa nije rekao, samo je stajao kao ukopan. Njegov dah je lepršao između nas, prožet mirisom cigareta i viskija, isto kao one večeri ispred one drumske kafane. Nežno je podigao moju bradu. ,,I ljubav koju pokazuješ prema njoj, Lili.“ „Priznajem, volim je kao da sam joj majka, a ne sestra. Ali to je zato što sam je praktično sama odgajila. Moja majka... ti je poznaješ. Sigurno si

153

primetio da u njoj baš nema mnogo majčinske topline. A osim toga, previše je zauzeta oko oca i tih dobrotvornih aktivnosti. „Lili, zaboga... U stvari, nema veze. Hteo sam samo da kažem da bih bio srećan da i mene neko tako voli.“ Spustih ruku preko njegovih prstiju, koji su još ležali na mojoj bradi. „Postoji toliko ljudi koji te vole, Grejame. Ljudi čiji se broj meri hiljadama, možda čak i milionima. Ti si njihov heroj.“ „Da li me ti voliš, Lili?“ „Naravno da te volim.“ Spustio je drugu ruku na moj obraz. „Dovoljno da se udaš za mene?“ „Grejame.“ Napolju je bio mrkli mrak. Poželeh da mogu bolje da ga vidim, ali oblaci su ponovo prekrili mesec, a kuća je bila previše daleko.

Njegova fizička lepota rasplinula se u mraku, ostavivši samo ono što sam mogla da registrujem čulom mirisa, dodira i sluha.

Osetih kako se njegovo čelo prislanja uz moje. „Ti sve vraćaš u život, zar ne, Lili? Vratila si život toj devojčici. I Niku, dok je ležao tamo, na onom pesku. Možeš li i mene da oživiš?“ „Ti si već živ. I previše, ako mene pitaš.“ „Ne, nisam. Ja sam... Isuse! Ti ništa ne znaš, Lili. Ne znaš čak ni pola priče. Nisam te dostojan. Ne zaslužujem da budem s tobom, čak ni tren, ali ako bi... kad bi mi samo pružila šansu, Lili. Kunem se pred Bogom, biću ti dobar muž. Ti ćeš me učiniti takvim, zar ne?“ „Ti jesi dobar, Grejame. Ti si dobar čovek. Čitavog leta se ponašaš kao savršen džentlmen...“ „Ćuti, Lili! Ne mogu da te slušam. Tvoje reči me ubijaju.“ Zagnjurio je prste u moju kosu. Na koži sam osećala njegov isprekidani dah. „Polako“, prošaptah. „Tiho. Previše si popio, Grejame. Svi smo imali buran dan.“ „Lili.“ Ljubio mi je čelo i obraze. „Kada bih mogao da mu otmem makar nešto. Samo jednu stvar od svega što ima. Samo tebe, Lili.“ „Mene već imaš, Grejame“, rekoh, sklopivši ruke oko njegovih ramena. „Pst. Ja sam tvoja. Nik ima Badži, a ti imaš mene.“ Grejam prasnu u smeh. „Da, tako je. Naravno. On ima Badži, a ja imam tebe.“ Ništa nisam rekla. Samo sam klizila šakama preko njegovih leđa, goredole. Osetih kako mu se mišići napinju pod mojim dodirom. „Ti si kao med i mleko, Lili. Da li to znaš?“ Ljubio je moja usta. „Ti si radost i uteha. Ti si protivotrov za svako zlo.“

154

„Ne, nisam.“ Šarao je prstima preko moje haljine, usnama preko mojih usana. „Da, jesi. Moja devojčica, sva od meda i mleka. Staložena mala Lili.“ Spustio se na kolena, zgrabio mi ruku i počeo da je ljubi. „Udaj se za mene, za ime božje! Još ovog časa!“ „Prestani, Grejame! Užasno si pijan!“ „Nisam. Užasno sam trezan. Ti si mi poslednja prokleta nada, Lili Dejn.“ „Pitaj me ujutru.“ Haljina mi je visila s grudi, napola raskopčana.

Jednom rukom pridržah klonulo platno, a drugom stegoh Grejamovu šaku. „Ujutru ćeš kazati da?“ „Možda.“ „Zaboga, kaži da, Lili! Nik je oženjen, njega ne možeš da imaš. Uzmi mene!“ Klekla sam da mu vidim lice, pridržavajući svoju haljinu i njegovu ruku. „Šta ti zapravo želiš, Grejame? Zašto ovo radiš? Samo umišljaš da me želiš, zbog Nika, a ne zato što ti stvarno treba žena.“ „Treba mi žena. Neko ko može da me drži na ispravnom kursu. Tako sam izgubljen, Lili. Pojma nemaš koliko sam izgubljen. Potrebna si mi, Lili.

Zašto ne kažeš da?“ Sklopih ruke oko njegovog vrata. „Ne znam“, rekoh, nežno ga poljubivši. „Ne znam.“ Grejamovi prsti se zgrčiše na mojim obnaženim leđima. „Ali ja znam.

Neka sve ide dođavola!“ Klečali smo na travi, pripijenih tela, milujući se toplim dahom, dok mi je haljina mlitavo visila sa ramena. Insekti su mlatarali prozračnim krilima oko nas. Kap po kap, napetost je iscurila iz mojih udova i sada sam osećala samo Grejamove široke tople grudi priljubljene uz moj obraz, podrhtavanje njegovih šaka na mojim leđima. Pola kilometra dalje, Nik je ležao na krevetu u gostinskoj sobi, s opakom glavoboljom i ugruvanim rebrima, dok je neko dežurao pored njega, budeći ga svaki sat. Badži je spavala u njihovoj bračnoj postelji, omamljena od sedativa, iscrpljena od histerije. Ali sada su mi oboje delovali užasno daleko u poređenju s čvrstim telom Grejama Pendltona, mišićavim i gorljivim, i snažnim rukama koje su me držale u tmini kao stvar od neprocenjive vrednosti.

Osetih kako mi fizička želja podrhtava u utrobi, rastapajući barijere koje sam tamo podigla, deo po deo, prepreke koje sam godinama brizno gradila i dograđivala. Grudi počeše da mi bride. Podigoh glavu i izvih se ka Grejamu, pribivši kukove uz njegovo telo.

155

Strasno je odgovorio na moj poziv, spuštajući prste sve niže ispod lagane pamučne haljine, sve dok nije stigao do čipkastog poruba belih svilenih gaćica. Tog popodneva sam se na brzinu presvukla, pritisnuta omorinom i panikom zbog Nikove povrede, pa nisam imala nerava da navlačim pojas i čarape. A čak i da jesam, prsti su mi toliko drhtali da ne bih uspela da se izborim s kopčama. „Isuse... Lili“, promrmlja Grejam, zgrabivši me za bokove.

Bila sam spremna da mu se predam tu na toj travi, pored tog drveta, gde god i kako god da je poželeo. Da u seksu pronađem utehu, da ponovo osetim težinu muškog tela, preko sebe, u sebi. Da se spojim s njim, da se prepustim vreloj strasti i da u tome pronađem oslobođenje. Da se nekako vratim u život. Izvukla sam Grejamovu košulju iz flanelskih pantalona i skliznula šakama ispod pamučne majice. „Isuse... Lili“, ponovo je rekao. A onda je naglo ustuknuo. „Nemoj.“ Izvukao je ruku iz moje haljine, skočio na noge i zagnjurio prste u kosu. „Grejame.“ „Nemoj. Zakleo sam se, Lili. Zakleo sam se da ću ovo obaviti kako treba. Makar ovog puta.“ „Grejame, u redu je. I ja to želim. Spremna sam, veruj mi.“ Ispružih ruke ka njemu, izgarajući od želje. Malo je nedostajalo da počnem da ga preklinjem.

Prislonio je dlanove uz moje obraze. „Kaži da ćeš se udati za mene, Lili.

Samo kaži da pristaješ i daću ti sve što želiš i kako god želiš. Biće ti divno sa mnom, veruj mi.“ Bespomoćno se zagledah u njega, rastopljenog tela i smrznutih usana. ,,U redu“, prošaptao je. „Neki drugi put.“ Spustio je nežan poljubac na moje usne i krenuo nazad, nesigurnim teturavim korakom, preko nezagrađenih vrtova Sivju Neka, dok su svetla s kopna treperila preko zaliva.

156

13 MENHETN Novogodišnje veče 1931.

Z

grade promiču pred mojim očima u sivkastosmeđoj izmaglici. „Gde idemo?“, pitam, šćućurena u svojoj bundi. Odnosno, u majčinoj bundi od nerca, skoro najboljoj koju ima. Mogu samo da se nadam da je nije prepoznala dok smo se iskradali kroz gužvu. „Moj otac ima stan u centru. Tamo prima klijente i spava kada do kasno ostane na poslu“, kaže Nik. „Možemo tamo da dočekamo Novu godinu. Pod uslovom da stignemo na vreme.“ Protresa ruku i baca pogled na sat. „Je li ti dobro?“ „Da, dobro mi je. Samo sam šokirana.“ „Shvatam.“ „Vidiš, ona nikad ne izlazi. Rekla je da treba da dežura na nekoj dobrotvornoj zabavi. Za siročiće, zamisli!“ Moram da urlam, nadvikujući se s brundanjem motora i hučanjem vetra. Ulice su zapanjujuće puste za novogodišnje veče u tako velikom gradu. Svi su već na nekoj zabavi ili kod kuće, čekajući ponoć. „Ali valjda... znaš, s obzirom na tatino stanje, možda povremeno mora da se izduva, a ne želi da on misli...“ Glas me izdaje.

Nik pruža ruku i steže mi šaku. Više ne nosimo maske. Ulična svetla trepere pored nas i sad mogu da vidim izraz na njegovom licu: nežan i blago radoznao. „Hoćeš da se vratiš kući? Ako želiš, mogu da te odvezem.

Samo sam mislio... šteta da propustimo ovakvo veče. Da li ti je dovoljno toplo?“ „Jeste.“ Smešim se, okrećući se ka njemu. „U stvari, sve dođe pomalo smešno, zar ne? Iskrala sam se iz svog stana da bih došla na zabavu, misleći da sam strašno nevaljala, a onda tamo zatičem svoju majku, koja je učinila isto.“ „Šokantno, slažem se.“ Gledam na sedište između nas, gde se naši prsti prepliću preko skinutih maski, bele i crne. ,,A najviše od svega me je šokiralo to što sam pomislila da izgleda prelepo. Nikad nisam tako razmišljala o njoj. Uvek mi je delovala tako obično, kao neka matrona s onim uštogljenim kostimima i šeširima. Čini mi se da sam je prvi put u životu stvarno videla onakvu kakva jeste.

Izgledala je čarobno, tako čarobno da je isprva nisam prepoznala.“

157

„Naravno da je izgledala čarobno. Pogledaj sebe.“ Nik se tiho smeje. „Kako god bilo, sad ćemo da napravimo našu žurku. Samo nas dvoje.“ „To mi se sviđa.“ Klizim preko sedišta i privijam se uz njega, a on me grli, pomerajući ruku samo kad treba da promeni brzinu ispred semafora.

Stan Nikovog oca nije baš u samom centru. Odmičemo ulicom ka diskretnoj zgradi u Gramersi parku, gde Nik parkira kola i pomaže mi da izađem. Park se nazire u pomrčini s druge strane ulice, iza gvozdene ograde. Srce mi treperi poput leptirovih krila. Ako je to što sam se iskrala iz roditeljskog stana da bih otišla na bal pod maskama na Central park vestu bilo nevaljalo, onda je ovo skandalozno. Krenula sam u neki stan kod Gramersi parka s muškarcem koji nije moj muž, i to u novogodišnje veče. Šampanjac protivzakonito struji kroz moje vene, a haljina mi svetluca ispod bunde od nerca. „Jesi li sigurna?“, pita Nik, stežući mi šaku.

Gledam u njega, u snažne pravilne crte njegovog lica, prošarane svetlošću ulične lampe, i kosu koja mu pada preko čela ispod oboda šešira.

Njegova ramena, široka i dostojna poverenja, blokiraju pogled na ostatak pločnika. To je Nik, ponavljam u sebi. Ništa ne može da ispadne loše, ništa ne može da krene naopako kad sam s Nikom. „Apsolutno.“ Hvatam ga podruku.

Stan se nalazi na osmom spratu, preko puta parka. Nik čeka da prva uđem i pali svetio u predvorju. Šokirano zastajem. Stan je moderan i beo, pun ogledala, s jednostavnim nameštajem. Na zidu visi ogromna apstraktna slika u jarkocrvenim tonovima, bez vidljivog okvira, slika koja izgleda kao da potiče iz nekog drugog univerzuma, u poređenju sa Odubonovim reprodukcijama koje krase zidove u stanu mojih roditelja. „Hvala bogu da je grejanje uključeno“, kaže Nik. „Daj da ti ostavim kaput.“ Skida bundu s mojih ramena, ljubi me u vrat i uvodi me u dnevnu sobu. „Raskomoti se. Kladim se da u frižideru ima šampanjca. Tata uvek ima nekoliko spremnih flaša, ako treba da proslavi neki dobro sklopljen posao.“ Omamljeno šetam po sobi, podižući nekoliko bizarnih modernih predmeta, prelistavajući knjige i trudeći se da ne razmišljam o spavaćoj sobi koja nas priziva s drugog kraja hodnika. Prozori su čudno tamni, kao da svetlost koja dopire s ulice i okolnih zgrada ne može da pronađe put do nas. Na malom tronožnom stolu pored sofe stoji lampa. Palim je i krug zlatne svetlosti raspršuje tminu. Nik otvara kuhinjske ormariće i zvecka čašama. Slabašan prasak odjekuje kroz vazduh. Šampanjac je otvoren.

158

„Da nazdravimo, mila“, kaže Nik, pružajući mi čašu. „Živeli! Za čarobnu 1932. godinu, od koje nas deli“, zastaje, spuštajući pogled na sat, „još samo dvanaest kratkih minuta.“ „Živeli!“ Otpijam dug gutljaj.

Njegovi prsti se sklapaju oko moje šake. „Drhtiš. Šta nije u redu?

Nervozna si?“ „Malo.“ Uzima čašu iz moje ruke i spušta je pored svoje, na sto koji svetluca poput ogledala. „Dođi ovde, Lili.“ „Gde da dođem?“ „Ovde.“ Nik me povlači ka sofi. „Da li previše žurim? Budi iskrena, Lili.

Meni možeš da kažeš istinu. Reci mi šta tačno misliš.“ „Ne, nije to.“ Gledam u naše šake isprepletane na Nikovom kolenu. „Šta je onda?“ Osluškujem kako mu srce kuca ispod krute uštirkane košulje, snažnim odmerenim ritmom. Prebrojavam otkucaje, jedan za drugim, pokušavajući da se priberem. „Lili. To sam ja, Nik. O čemu god da se radi, ja ću te razumeti.“ Čujem sebe kako šapućem. „Samo sam zbunjena jer osećam toliko toga. I želim toliko toga. I ne mogu... još nikad to nisam radila... još se osećam kao dete, kao da nisam spremna, kao da ti nisam dovoljna. „ Ah, tako.“ Nik mirno sedi, klizeći palcem preko mojih prstiju. „Pre dve nedelje si nešto rekla svom ocu, dok smo stajali u predvorju. To je jedino što me pokreće svih ovih dana. Da li se sećaš šta si rekla?“ Sećam se. Ali ipak pitam: „Šta?“ On se naginje ka mom uhu. „Rekla si: ja ga volim.“ „Hmm. Znaš, tada sam bila malo rastrojena.“ ,,A sada? Jesi li dovoljno rastrojena da to ponoviš?“ Praskam u smeh. „Nik. Naravno da te volim. Zar treba da pitaš?“ Njegovo toplo telo se meškolji pored mene. „Hteo sam nešto da te pitam, još malopre, pre nego što smo pobegli.“ Njegova ruka, koja već neko vreme pretura po džepu - unutrašnjem džepu istog onog fraka koji je onako munjevito skinuo u svojoj sobi pre sat vremena - konačno izranja i spušta se na moje krilo. Potom se lagano povlači i na svom krilu primećujem sićušnu kutijicu povezanu belom svilenom trakom. „Šta je ovo?“ „Tvoj božićni poklon, s nedelju dana zakašnjenja. Da li ga želiš, pčelice?

Hoćeš li da ga prihvatiš?“

159

Vrškom prsta dodirujem ugao kutijice. Rasplinute četvrtaste ivice poigravaju kroz suze u mojim očima. „Da“, kažem.

Ponoć dolazi i prolazi i 1931. spontano prelazi u 1932, ali mi ništa ne primećujemo. Ležimo na sofi. Ja sam opružena na leđima, a Nik se baškari pored mene, okrenut na bok. Ruka mu se svija oko moje glave, ovlaš mi dodirujući kosu. Njegov prsten svetluca na mom prstu. Pričamo o budućnosti. „Venčaćemo se čim diplomiramo“, kaže Nik. Frak je bacio na pod, a beli raskopčani satenski prsluk visi mu s ramena. Klizi prstima niz prednji deo moje haljine. „Otići ćemo na medeni mesec i ostati tamo čitavo leto.

Možda zauvek. Šta misliš?“ ,,A šta ćemo s tvojom arhitekturom?“ „Otići ćemo u Pariz. Ti možeš da pišeš za Herald tribjun, ili da studiraš, šta god želiš, a ja ću pronaći nekog ko će me uzeti za šegrta. Zar na svetu ima boljeg mesta od Pariza da izučim svoj zanat?“ Ljubi me. „Pronaći ćemo neku mansardu, s pogledom na krovove, i ispuniti je knjigama i papirima i jeftinim vinom i polovnim nameštajem. Ti ne žudiš za otmenošću, je li tako, Lili?“ „Ne ako sam s tobom.“ Šaka mu je tako krupna da mi obuhvata skoro čitav bok. Spušta glavu i ljubi mi grudi, tik iznad dekoltea. Moji prsti raskopčavaju dugmiće na njegovoj košulji. Želim da ga istražim, da otkrijem Nika. „Znači, sad smo vereni?“, kažem. „Ne mogu da verujem. Verena za tebe, Nik.“ „Imamo šest meseci da ubedimo tvoje roditelje. Ali kako god da ispadne, uradičemo to, zar ne, Lili?“ „Da. Baš me briga šta oni kažu. Sad sam samo tvoja.“ On ništa ne odgovara. Podižem pogled i vidim kako se njegovo lice naginje ka meni, zamagljeno i usredsređeno, prijeći me intimnošću. „Nik?“ „Odakle si došla, Lili? Deluješ mi kao čudo.“ „Da, tvoje čudo.“ Snažno me ljubi, izdiže se iznad mene, pomera svetlucavi dekolte i izlaže moje grudi svetlosti lampe. Trebalo bi da budem šokirana, pomišljam, trebalo bi da ga odgurnem, ali se moja leđa uprkos tome izvijaju ka njegovom pogledu.

Nik šapuće: „Lili, ti si savršena. Još lepša nego što sam mogao da sanjam.“ Klizi palcem preko samog vrška moje dojke. Ispuštam dahtaj, prenuta tim tananim dodirom. „Da li je sve u redu, Lili?“, pita, podižući pogled.

160

„Da. Molim te, ne prestaj.“ „Neću, sve dok ti to želiš, Lili. Obećavam. Samo ako ti želiš.“ Oči su mu mračne i ozbiljne. „Želim, Nik. Sve želim. Stvarno.“ Koža mi se tare o njegovu košulju.

Mogu da osetim svaku nit, svaki šav na njemu. Izvijam se, tražeći još, žudeći da upoznam Nikovu kožu, Nikovo meso, sve što želi da mi uradi. Želim da sve tajne između nas budu razotkrivene.

Nik zatvara oči. Lampa mu obasjava kapke, čiji su rubovi prošarani purpurnom bojom, skoro modri. Trepavice mu titraju, neočekivano i dražesno duge.

Spušta glavu i šapuće mi na uho: „Baš sve?“ „Baš sve, Nik.“ Lebdi iznad mene, oslanjajući se na laktove spuštene pored mog tela, povijenog vrata, s obrazom prislonjenim uz moje lice. Njegove duge noge prepliću se s mojim nogama. Uživam u težini njegovog tela, čvrstog i masivnog, dok balansira tik iznad mene. „Sigurna si? Sto posto sigurna?

Dovoljno mi veruješ?“ „Nik, zar nisam upravo pristala da se udam za tebe? Naravno da ti verujem. Da. Da i bezbroj puta da.“ Nik ustaje sa sofe i pruža ruke ka meni. „Dođi“, kaže, povlačeći me ka sebi. „Moramo da budemo pažljivi. Nisam poneo zaštitu.“ Skupljam obrve, ne shvatajući na šta misli. „Nema veze“, kaže on. „Ne brini. Ja ću se pobrinuti za to.“ Vodi me ka mračnoj sobi na kraju hodnika i uključuje lampu pored kreveta. Nalik ostatku stana, soba je uglađena i moderna, kao čista svetlucava kutija, a iznad uzglavlja kreveta stoji veliki iščašen portret koji podseća na Pikasa.

Nik me napeto posmatra, pogledom u kome se presijava svetlost stone lampe. „Šta je bilo?“, pitam, povlačeći haljinu za nekoliko centimetara. „Ne radi to. Nemoj da se kriješ od mene.“ Polako prilazi, sklanja moje ruke s haljine i spušta prste na dugmiće. „Sada smo zajedno, Lili. Nemaš šta da kriješ od mene.“ Haljina mi klizi niz telo. On svlači prsluk i baca ga na stolicu; otkopčava preostale dugmiće i skida košulju s ramena. Posmatram ga, boreći se za dah, goreći poput užarenog uglja na ledenom vazduhu u spavaćoj sobi. Nik hvata donji kraj potkošulje i svlači je preko glave. Koža mu svetluca pod prigušenom svetlošću, posuta kovrdžavim tamnim maljama. Zadivljeno je dodirujem. Nikove grudi.

161

On stoji apsolutno mirno, zatvorenih očiju. „Ne znam šta da radim“, šapućem. „Šta treba da radim?“ „Šta god želiš, Lili, veruj mi“, kaže on, a onda skreće pogled ka prozoru i praska u smeh. „Samo ne treba da dopustimo da komšije lupaju recke, hmm!“ Uspaničeno skačem i stavljam ruke preko grudi. „Mogu da nas vide?“ „Bolje da ne rizikujemo. Poznajem mnogo ljudi koji drže dvogled pored prozora.“ Prilazi prvom prozoru, hvata uzicu i baca pogled ka ulici.

Mogu tačno da registrujem trenutak kada primećuje automobil koji se zaustavlja ispod prozora. Ramena mu poskakuju i napinju se, a leđa zauzimaju stav pripravnosti, sa isturenim plećkama. Slatka tenzija koja je donedavno ispunjavala sobu praska poput prezategnute gumice. „Šta je bilo?“ Usplahireno krećem ka njemu. „Ne mogu da verujem“, mrmlja on. „Dođavola! Ne mogu da verujem!“ „Šta se dešava, Nik?“ Okreće se ka meni. Lice mu je mirno, pribrano, ali zastrašujuće. „Slušaj, Lili. Moj otac je ispred zgrade.“ „Šta?“ ,,I to s tvojom majkom, ako dobro vidim. Sigurno su nas otkrili. Bog zna kako, ali očigledno jesu.“ Podižem ruku ka ustima. ,,Oh, ne! Ali kako?“ „To sad nije važno. Reci mi šta želiš da uradimo. Biće kako ti odlučiš.

Ako želiš da ostanemo ovde i da se suočimo s njima, biću uz tebe. A ako ne želiš, možemo da odemo. Spustićemo se pomoćnim liftom, a onda ću te odvesti kući. Ti odluči šta ćemo.“ Jurim ka prozoru, pridržavajući haljinu jednom rukom, i zurim napolje.

Ne mogu jasno da vidim s te visine, ali prepoznajem majčinu dugu belu haljinu i žustru svrhovitost njenih pokreta. Gospodin Grinvold - to je sigurno on, muškarac širokih ramena i impresivnog držanja - pomaže joj da izađe iz kola, podižući lepršavi donji deo haljine sa sedišta. Za nekoliko minuta njih dvoje izaći će iz lifta i zalupati na vrata, spremni da me odvuku na Park aveniju, nazad u nepromenljivi učmali život koji sam dotad poznavala.

Okrećem se ka Niku. Grudi su mu zasute mesečinom, a lice bledo i odlučno. Krv mi pulsira kroz telo, puno šampanjca, puno života, puno ljubavi. „Ništa od toga.“ „Ništa? Šta onda da uradimo?“ Bacam se oko njegovog snažnog golog vrata i praskam u smeh. „Hajde da pobegnemo.“

162

„Da pobegnemo?“ „Da. Odmah. Hajde, imamo tvoja kola.“ On se takođe smeje, podiže me u naručje i vrti me oko sebe. „Baš si luckasta, znaš li? Gde ćemo da odemo?“ „Pojma nemam. Gde odbegli zaljubljeni parovi obično idu?“ „Na jezero Džordž. Ili Nijagaru.“ „Džordž je bliži“, kažem. Zurimo jedno u drugo, nasmejanih lica i raširenih očiju, omamljeni tom pomišlju. „Idemo“, kaže Nik. Pomaže mi da obučem haljinu. Ja njemu pomažem da zakopča dugmiće i drikere. Prsti mi drhte, ali ne od nervoze već od uzbuđenja.

Dobacuje mi bundu; ja njemu dodajem frak i prsluk. Isključuje lampe, ulazi u kuhinju, grabi veknu hleba i umotava je u vuneni kaput. „Kad ogladnimo“, kaže.

Trčimo ka vratima, ne prestajući da se smejemo. On u poslednjoj sekundi zastaje i dugim korakom se vraća u dnevnu sobu. Prilazi stočiću na kome još stoji flaša sa šampanjcem, orošena od kondenzacije. Stavlja je pod kaput, zajedno s čašama iz kojih smo pili. „Idemo, pčelice!“, kaže. „Idemo da se venčamo!“

163

14 SIVJU, ROUD AJLAND Praznik rada 1938.

U

ragan se preko vikenda obrušio na arhipelag Florida Kiz. Preneraženo smo slušali vesti na radiju dok smo se spremali za prijem koji su Grinvoldovi priređivali za Praznika rada: 5 Kuće sravnjene sa zemljom, vozovi izbačeni iz šina, čitava radna brigada ratnih veterana nestala bez traga. „Strašno“, reče tetka Džuli. „U poslednje vreme svi prosto luduju za Floridom. Stvarno ne shvatam. Što se mene tiče, ništa ne može da se meris jugom Francuske.“ „Tamo duva maestral“, natuknuh. „Ali kad duva maestral, niko nije u gradu, dušo.“ „Sad niko nije ni na Floridi“, odvratih. „Naravno, osim ljudi koji tamo žive.“ Kiki me cimnu za ruku. „Hajde! Nik čeka!“ Nakon što se Nik pre nedelju dana povredio na plaži, Kiki se svojski trudila da ga stalno drži na oku. Narednog jutra smo otišle do kuće Grinvoldovih da proverimo kako su Nik i Badži. Nik je već bio u prizemlju, s previjenim rebrima. Uporno je ponavljao da ne brinemo, da to nije ništa strašno, i čak je dopustio Kiki da mu se uspentra na krilo i da piskara po nacrtima raširenim preko stola. Badži je bila u sobi na spratu, zavaljena na jastuke, bunovna i krmeljiva. Jela je bareno jaje za doručak. „Juče sam ostarila bar za deset godina, dušo“, rekla je, grickajući jaje. „Ne mogu da zamislim život bez njega. Zaklela sam se da ću mu ubuduće biti savršena supruga. Biću verna i krotka. I spremaću mu doručak svakog jutra.“ Htela sam da kažem da u tom slučaju i nije baš dobro startovala, ali sam je umesto toga samo potapšala preko jorgana i rekla joj da je Nik pravi srećković.

Međutim, Kiki tokom tih poseta nije želela samo da se uveri da Nik još uvek postoji. Nakon što je saznala da smo Nik i ja nekada bili vereni, njena mašta je dobila krila. Ubedila je sebe da Nik treba da se razvede od Badži i da se oženi mnome, a Kiki svakako nije bila devojčica koja se zamajavala pustim snovima. Pre tri dana, kada sam izronila iz vode nakon jutarnjeg Američki Praznik rada slavi se prvog ponedeljka u septembru. (Prim. prev.)

5

164

kupanja u našoj maloj pustoj uvali, shvatila sam da plaža nije bila baš tako pusta kao što sam mislila. Nik je stajao među stenama, blizu topovske baterije, nepomičan kao statua, sa izrazom čistog užasa na licu. Pored njega je stajala velika metalna kofa. „Nik!“, vrisnula sam, bućnuvši nazad u vodu. „Lili!“ Brzo se okrenuo. „Izvini. Uopšte nisam znao. Kiki...“ „Šta s njom?“ „Rekla mi je da dođem ovde. Da lovimo ribu.“ „Da li je ona tu?“ Nik se zagledao u zidove baterije. Leđa su mu bila zapljusnuta crvenkastom svetlošću osvita. „Izgleda da nije.“ Krenula sam kroz vodu. Sekunde su užasno sporo odmicale dok sam se bližila obali, pitajući se koliko dugo je stajao tu, ne usuđujući se da to glasno izustim. „Nik, da li bi mogao...“ „Šta?“ „Da mi dodaš peškir.“ Pronašao je peškir koji sam ostavila na stenama. Lice mu je bilo zajapureno. Ili je možda tako izgledalo zbog svetlosti? Dodao mi je peškir iza leđa, ne gledajući u mene. Izašla sam iz vode, zgrabila peškir i obmotala ga oko sebe. „Sad možeš da se okreneš“, rekla sam.

On se tek napola okrenuo, odlučno zureći u talase koji su se valjali ka zalivu. „Izvini. Izgleda da je umislila da...“ „Znam. Pokušala sam da joj objasnim da je nemoguće da...“ Zastala sam u pola rečenice. „Pokušala si?“, upitao je on. „Jesam. Zar ti nisi?“ „Nisam. Mislio sam da nije umesno da joj ja pričam o tome.“ Zavrteo je glavom. „Bolje da krenem. Izvini što sam te uznemirio.“ „Nik, čekaj. Kako ti je glava?“ „Dobro.“ „A rebra?“ „Dobro.“ „Baš se stoički držiš, Grinvolde. Kao i uvek.“ „Pčelice“, rekao je on, zureći u pesak pored svojih nogu. „Kad bi samo znala.“ Tada se okrenuo, podigao kofu i krenuo nazad, a ja sam odmarširala pravo ka kući da Kiki održim čestitu bukvicu o svetosti braka. Ona je sve

165

vreme piljila u trpezarijski sto, ćuteći kao zalivena, a kada sam završila upitala je da li može da ode kod Grinvoldovih na ručak.

Rekla sam joj da ne dolazi u obzir.

Kada je došao Praznik rada, Kiki već nekoliko dana nije videla Nika i zato je pojurila uz stepenište i uletela kroz vrata još pre nego što smo tetka Džuli i ja skrenule na kućni prilaz. (Majka, koja se i dalje pridržavala dekreta o društvenoj izolaciji Grinvoldovih, otišla je na pasivniju proslavu u Sivju klubu, uštogljenih leđa i podignutog nosa.)

Badži me dočeka pred vratima, zacakljenih očiju i crvenih usana.

Poljubila me je u obraz i pružila mi čašu s džin-tonikom, punu leda. „Jedva sam čekala da stignete.“ „Evo, stigle smo“, rekoh, prihvativši čašu.

Badži me uhvati podruku. „Grejam je ovde, ali je strašno potišten. Zar još nisi pristala, beno jedna? Prosto mi ga dođe žao.“ „Zabavljamo se tek nekoliko nedelja.“ Kuća je vrvela od kikotavih žena i iscerenih muškaraca. Badži me povede ka letnjem salonu, mrmljajući mi na uho, „Moram da popričam s tobom. O nečemu strašno važnom.“ „Sada?“ „Ne, kasnije.“ Badži namignu i zastade pred vratima salona, gde su se Nik i Kiki pre nedelju dana nadvijali nad planovima njujorškog stana. „Ah, eno Grejama! Hajde, dušo, idi“, rekla je, gurnuvši me ka njemu. „Potrudi se da ga malo oraspoložiš.“ Grejam je stajao u salonu s dve mlade žene, jednom plavom, a drugom riđom, u poretku koji je podsećao na zbijen trougao. U jednoj ruci držao je viski, a u drugoj cigaretu, ali mu to nije smetalo da zaneseno maše rukama dok je ilustrovao poentu. Prirnetio je kada sam kročila u sobu i bio je dovoljno pristojan da složi snebivljivu grimasu. Okrenuh se ka Badži, ali ona je več nestala s vidika. „Drage dame“, prozbori Grejam, napravivši mali naklon. Reči su mu bile blago nerazgovetne. „Dozvolite da vam predstavim svoju verenicu, prelepu Lili Dejn.“ Žene se jednodušno okrenuše. Obe su imale delikatno iscrtane obrve, u stilu Grete Garbo, izvijene preko čela pod identičnim zapanjenim uglom.

Grejam spusti čašu s viskijem, ugasi cigaretu u pepeljari i krenu ka meni. Nisam ga videla još od onog dana kada se Nik povredio. Vreme sam provodila isključivo kod kuče, ili povremeno u klubu, a on mi više nije dolazio u posetu. Ali je sada uzeo moju ruku i smerno je poljubio.

166

Mahnula sam prstima, pridržavajući čašu s koktelom. „Dobar dan, dame.“ U letnjem salonu je bilo užasno vruće. Grejam me povede kroz kuću, ka terasi. Netremice sam zurila u njegova leđa, odbijajući da pogledom potražim Nika. Stigli smo do terase i nastavili dalje, ka drvenom doku koji je gledao preko zaliva. „Sedi“, reče on kada smo stigli, i ja ga poslušah. Pružio mi je cigaretu, i ja je uzeh. „Hajde, popij to“, rekao je. „Do dna. Hoću pošteno da te napijem, Lili. Samo tako mogu da izađem na kraj s tobom.“ Poslušno sam pijuckala džin i pušila cigaretu. Teški oblaci su se gomilali iznad nas, preteći kišom. Iz kuće i s terase dopirali su zvuči razuzdanog smeha. Grejam je sedeo ispred mene, prekrštenih nogu, gorljiv, blistavo lep, neobično smeran i prilično pripit. Zapalio je cigaretu i ćušnuo je među usne, obema rukama stegavši moju slobodnu šaku. „Ostavio sam ti nedelju dana da razmisliš o svemu“, rekao je. „Jesam li ti nedostajao?“ „Jesi.“ Podigao je ruku da pridrži cigaretu. „Koliko?“ „Puno.“ Osmehnuh se. „Hajde, popij još malo.“ Otpih još jedan gutljaj. „Jesi li smislila odgovor?“ Utonuh u razmišljanje, tobože okupirana pićem i cigaretom. „Ko su bile one devojke? Tvoje prijateljice?“ „Obožavateljke. Jutros sam ih prvi put video. To je sastavni deo igre.

Ali izbegavaš moje pitanje.“ „Kako to misliš sastavni deo igre?“ Grejam tiho uzdahnu. „To znači da, po službenoj dužnosti, povremeno srećem pripadnice suprotnog pola koje gaje podle pretenzije prema mojoj ličnosti. Kapiraš?“ ,,I šta ti preduzimaš povodom toga?“ „Ništa.“ „Ništa, Grejame? Slušaj, nisam se juče rodila. Ako ne možeš da mi kažeš istinu, možda je bolje da se vratim unutra.“ Još jedan uzdah. „Pa dobro... ranije bih možda iskoristio priliku, ali to više ne važi.“ „Hmmm.“ Otpih još jedan gutljaj. „Batali to femkanje, Lili. I taj misteriozni ton. Hoću glasan i jasan odgovor. Sutra se vraćam u grad. Imam zakazan pregled kod timskog lekara.“ „Sutra?“

167

„Hoće da provere da li sam spreman za oktobar.“ „Šta se dešava u oktobru?“ Grejam zakoluta očima, naslonivši se na opruženu ruku. „Plej-of, Lili.

Svetska serija, ako stignemo dotle.“ „Rame ti se oporavilo?“ ,,U dovoljnoj meri. Svakog jutra vežbao sam s Palmerom. Ruka me prilično dobro služi. Sutra ujutru krećem nazad.“ Zavukao je ruku u džep jakne. „Odsešću u hotelu. Svoj stan sam dao na korišćenje jednom saigraču, tipu iz Ohaja. Naravno, samo preko leta. Evo, ovde imaš adresu.“ Pružio mi je parče papira. Valdorf-Astorija, pisalo je na cedulji. Apartman 1101. „Zašto mi ovo daješ?“ „Da bi mogla da me posetiš.“ „Oh.“ Uzeh cedulju iz njegove ruke. Nisam imala tašnu, ni bilo kakav džep na odeći. Premetala sam papir između prstiju, zureći u crno mastilo i Grejamov nehajni rukopis. „Dopusti.“ Grejam pomeri mekanu ivicu mog dekoltea i ćušnu papirić ispod brusthaltera. „Ja se vraćam tek krajem meseca. Majka uvek ostaje do kraja sezone, a Kiki kreće u školu tek dvadeset šestog.“ „Možeš da smisliš neki izgovor. Recimo, šoping?“ „Možda.“ Cigareta mi je već dogorela do prstiju. Povukoh poslednji dim i zgnječih pikavac na drvenoj platformi. „Možda? Može biti? Videćemo? Zar čovek od tebe nikad ne može da izvuče konkretan odgovor, Lili?“ Čaša mi je bila prazna. Spustih je sa strane i uhvatih Grejamove ruke. „Zar ti ovo nije dovoljno, Grejame? Ne moraš da se oženiš mnome.“ „Neko mora da ti pruži ono što zaslužuješ, Lili.“ Podigoh čašu, ustajući s doka. „Ne, niko ništa ne mora. Pravo da ti kažem, pomisao na brak mi više ne deluje tako privlačno. Svud oko sebe vidim samo bračno rasulo. Moji majka i otac. Tetka Džuli i Piter. Nik i Badži.

Nešto se uvek izjalovi, zar ne?“ ,,S nama će biti drugačije.“ U mislima mi odjeknuše reči koje je tetka Džuli izgovorila u predvorju studentskog doma pre sedam dugih godina. Grčevito stisnuh čašu. „Uvek mislimo da je drugačije, Grejame, dok se na kraju ne ispostavi da je to samo ista stara priča. Ako želiš, posetiću te u Njujorku. Ali, za ime božje, daj da više ne pominjemo brak.“ On skoči kao oparen. „Ne! Inače pogodba otpada.“

168

„Onda nema pogodbe.“ ,,Li-liii!“ Kiki je mahnito trčala preko trave, pravo ka nama.

Pohitah ka njoj. „Šta je bilo? Šta se desilo, mila?“ Bacila se na mene, obgrlivši me oko nogu. „Ništa. Samo sam htela da te pronađem. Vrati se u kuću, Lili. Molim te. Nik kaže da će uskoro kiša.“ Osvrnuh se preko ramena. Grejam je utučeno vrteo glavom, ponovo se spustivši na dok. U grudima osetih žacaj grižnje savesti. „Izvini“, doviknuh. „Vidimo se kasnije.“ On mahnu rukom i izvadi još jednu cigaretu.

Badžin praznični piknik bio je preseljen u kuću kada je kiša počela nemilosrdno da pljušti. Sedeli smo za zacakljenim stolovima postavljenim preko izglancanog belog poda, jedući piletinu i šunke, u režnjevima tankim poput pelira, i pijući ledeni šampanjac. Napolju se toliko smračilo da je Badži popalila sva svetla. Lusteri i lampe su raskalašno blistali na sve strane.

Nika nije bilo na vidiku.

Kiki je sedela pored mene, tiho obedujući. Krajičkom oka spazih Grejama. Delovao je pomalo pokislo. Ponovo je ćaskao s onim ženama koje sam ranije primetila, i sa još jednom, koja je pažljivo gutala svaku njegovu reč. Osetih nečiju šaku na laktu, a potom i nepogrešiv miris Badžinog parfema. Okrenuh se ka njoj. „Kiki“, reče Badži, savijajući se ka stolu. „Mogu li nakratko da pozajmim tvoju sestru?“ Kiki se zapilji u nju i ćutke se udalji. Trebalo bi da joj naredim da se vrati, malodušno pomislih, i da je naučim pristojnosti. „Vidi-vidi.“ Badži se ispravi, gledajući za Kiki. Jednom rukom je elegantno držala čašu sa šampanjcem, a drugom cigaretu. Prebacila je cigaretu pored čaše i uhvatila me za šaku. „Hajdemo, Lili. Daj da pronađemo neko mirnije mesto.“ Sve sobe u prizemlju bile su dupke pune. Konačno spazih Nika kako stoji pored prozora na udaljenom kraju trpezarije, revnosno razgovarajući s prosedim muškarcem u laganom pamučnom odelu. Kiki se pripijala uz Nikovu nogu, grickajući kolačić. On spusti ruku i odsutno je potapša po kosi.

169

Badži me povede na sprat i nastavi niz hodnik, na čijem se kraju, s leve strane, nalazila njena spavaća soba. Soba je bila manje uredna nego prošli put, čak pomalo zapuštena, sa zakrčenom komodom i izgužvanim čaršavima, kao da je neko nedavno svratio tu da malo odrema. U vazduhu se osećala snažna orijentalna primesa Badžinog parfema. Badži je ćarlijala po sobi, tiho pevušeći i paleći lampe. Sručila je ostatak šampanjca dok je kiša čangrljala po prozorima. Ćutke sam zurila u nju, otpijajući gutljaje iz svoje čaše.

Kada je soba zablistala od svetlosti, povukla me je na krevet pored sebe i zavalila se na jastuk. Cigareta joj je tinjala između prstiju, naslonjena na tri krupna dragulja na vereničkom prstenu. „Imam sjajne vesti, Lili.“ Ležerno je smakla cipele. Nije nosila čarape. Okrznula je moju butinu jarko nalakiranim noktima. „Htela sam da ti prva saznaš.“ Znala sam šta je sledilo. Imala sam neki predosećaj u utrobi, kao napad proključale mučnine. Spustih šampanjac na pod i rukom se naslonili na dušek. „O čemu je reč?“ upitah, tobože nehajnim glasom, mlatarajući stopalom.

Badži ugasi cigaretu u pepeljari pored kreveta i nagnu se ka meni. „Dobićemo bebu! Zar to nije divno? Čitavog leta sam se molila za to.“ Iz nekog razloga, uopšte mi nije bilo teško da uzmem njene šake i da ih čvrsto stegnem. I da vedrim i zvonkim tonom, nabijenim suštom iskrenošću, kažem: „Pa to je divno, Badži! Dođe mi da vrištim od sreće zbog vas dvoje!“ Ona se ozbiljno zagleda u mene okruglim detinjastim očima, koje su plamtele ledenoplavim sjajem. Mlečnobela koža presijavala joj se pod svetlošću uključenih lampi. „Stvarno tako misliš, Lili? Ne smeta ti?“ Još čvršće stegnuh njene šake. „Zašto bi mi smetalo? Odavno očekujem tu vest. Bićeš divna majka, Badži. Pogledaj se samo! Prosto cvetaš! Kada očekujete prinovu?“ „U aprilu, mislim. Doktor nije siguran, a ja ne mogu sa sigurnošću da ustanovim datum, ako shvataš na šta mislim.“ Obesno je namignula, dugim crnim trepavicama otežalim od maskare.

Imala sam osećaj kao da posmatram tu scenu iz daljine, lebdeći ispod tavanice i posmatrajući kako Lili, devojka nestašne kovrdžave kose, ushićeno ćaska s krhkom i profinjenom gospođom Grinvold, čestitajući joj na senzacionalnoj vesti o njenoj trudnoći. „Nik je sigurno van sebe od sreće“, začuh svoj glas. „Naravno da jeste. Jedva čeka da postane otac. To mi je rekao još na medenom mesecu, da želi da ima decu sa mnom, da želi da postanemo prava porodica.“

170

„Pa naravno. Ljudi se zato i venčavaju, zar ne?“ Ponovo stisnuh njene šake. „Kako se osećaš?“ „Bolje nego što sam očekivala. Mada sam iscrpljena, što je razumljivo.

Zato sam bila onako histerična pre neki dan, kada se Nik povredio. Mislila sam... oh, uopšte ne možeš da zamisliš kako mi je bilo. Znala sam da u meni buja taj mali dragoceni život, a onda sam odjednom videla kako Nik nepomično leži na pesku.“ Spustila je šake na stomak. „Hvala bogu što si ti bila tamo da nas smiriš. Ti si kao stena, Lili. Pomagaćeš mi oko bebe, zar ne?“ „Naravno.“ „Objaviću vest na zabavi, za nekoliko minuta. Ali htela sam da ti prva čuješ, ovako nasamo. Ti si mi najdraža prijateljica, Lili. Pojma nemaš koliko mi to znači, to što ponovo mogu da računam na tvoje prijateljstvo.“ „Naravno“, smušeno ponovih. Podigla sam šampanjac, ispila ga do poslednje kapi i naherila glavu. „Ah, čuješ? Ponovo moja Kiki. Moraću da te napustim. Drago mi je što si sa mnom podelila tako divnu vest. Najbolju moguću vest. Jedva čekam srećni događaj.“ „Ti si pravo srce, Lili.“ Badži me poljubi u obraz i pusti da ustanem. „Ti nećeš dole?“ „Ostaću još malo ovde, da se odmorim. Znaš, trudnoća je tako iscrpljujuća.“ Čarobno se osmehnula, ugnežđena među jastucima.

Spustih se u prizemlje, gde sam pronašla tetku Džuli kako flertuje u uglu dnevne sobe, u društvu muškarca sa zalizanom crnom kosom i leptirmašnom. „Možeš li da odvedeš Kiki kući?“, upitah. „Ne osećam se baš najbolje.“ Tetka Džuli začkilji očima. „Naravno. Šta je bilo?“ „Valjda sam preterala sa šampanjcem.“ Grejam je ponovo bio u letnjem salonu. Sedeo je na beloj pletenoj stolici, okružen ženskim društvom. Dostojanstveno sam prišla i uhvatila ga za ruke, podižući ga sa stolice. „Ipak sam se predomislila“, rekoh. „Možeš li da me odvezeš do kuće? Napolju je užasno mokro.“ Grejam je morao da trči do Palmerovih po svoj automobil. Kada se zaustavio ispred kuće, u dugom crnom kadilaku, bio je mokar do gole kože. „Izvini“, rekoh, uvlačeći se u kola i otresajući vodu s kose. „Nema veze.“ Spustio je ruke na moje obraze i strasno me poljubio.

Dah mu je mirisao na viski, kao one noći u kafani. „Sad smo vereni.“ „Da. Vodi me kući, brzo.“

171

Krenuli smo kroz kišu, spuštajući se niz Nek lejn, dok su brisači mahnito klizili preko vetrobranskog stakla. Grejam je vozio polako, držeći me za ruku. Točkovi su krivudali po putu. Upitah se koliko je pića sručio u sebe. „Zbog čega si se predomislila?“ upitao je. „Ne znam. Valjda sam dobro razmislila. I shvatila da želim nekome da pripadam.“ „Onda pripadni meni, Lili. I dopusti da ja pripadnem tebi.“ Podigao je moju šaku i nežno je poljubio.

Zaustavio je kola na kućnom prilazu. Svetla su bila pogašena, izuzev usamljene sijalice u zadnjem delu kuće. Verovatno u kuhinji. Marelda je imala slobodno veče, ali nije izašla u grad zbog preteće oluje. „Da li ćeš me pozvati da svratim?“ Okrenuh se ka njemu. „Marelda je unutra. Možemo malo da ostanemo u kolima.“ ,,U redu.“ Isključio je motor. Lice mu je bilo mračno dok je kiša lila oko nas. Savio se da me poljubi, spustivši ruku na moje koleno. Haljina mi je bila blago zadignuta i on je pomeri naviše dok smo se ljubili, klizeći prstima preko mojih čarapa.

Počeo je da me ljubi po bradi, a onda mi sklonio kosu i prešao na vrat. „Lili, zar ne misliš da bi nam bilo udobnije na zadnjem sedištu?“ „Mislila sam da devojke poput mene ne vodiš na zadnje sedište.“ „Sad smo vereni, zar ne? Sad možemo da se opustimo.“ Telo mu je bilo teško i mokro, a ruka topla na mojoj butini. „Dobro nam je ovde“, rekoh, promeškoljivši se ispod njega.

On nastavi da me ljubi. Krenuo je prstima uz moju levu nogu, vešto otkopčavši žabicu iznad čarape. Osetih kako se čarapa otkači od pojasa i kako mi svila klizi niz kožu. Spustih ruku da ga zaustavim. „Čekaj, Grejame“, rekoh. „Ne ovde. Ne u kolima.“ „Samo još malo, Lili. Molim te, samo da malo virnem. Tako volim da te gledam.“ Njegovi prsti pronađoše kopče na gornjem delu haljine i počeše da ih otkopčavaju, jednu za drugom. Glava mi polete unazad, pribivši se uz prozor. „Grejame...“ „Pst. Samo da te okusim, važi? Samo malo, koliko da živnem. Čitavog leta ludački želim to da uradim.“ Oslobodio je moju haljinu s ramena i svukao je preko brusthaltera. U kolima je postalo sparno i zagušljivo, mada je staklo ispod moje glave bilo hladno od kiše. „Opako mi trebaš, Lili. Pojma nemaš koliko.“

172

U njegovom glasu nazreh primesu bola koja je uspela da me smekša.

Prebacih ruke oko njegovog vrata. „Pst“, prošaptah. ,,U redu.“ On ponovo poče da me ljubi, oborivši sedište. Svukao mi je haljinu do struka i raskopčao mi brusthalter, a onda je, ispustivši dubok uzdah olakšanja, zagnjurio lice u moje grudi. Pod leđima sam osećala toplo glatko platno suvozačevog sedišta. Kiša je pljuštala iznad nas, dobujući po krovu s preporođenom snagom. Grejam je gnječio moje meso, naslađivao se grudima kao gladno dete. Svim silama sam pokušavala da u sebi pronađem onu fizičku žudnju koju sam osetila pre nedelju dana, u vrtu iza kuće. Onaj rastapajući bol, magnetnu silu, očajničku želju da se spojim s njim.

Međutim, iz nekog neobjašnjivog razloga, imala sam osećaj da se nalazim daleko odatle, da su svi nervni završeci u meni zamrli, kao da sam lutka s kojom neko pokušava da vodi ljubav. „Tako si slatka, Lili. Pojma nemaš koliko si slatka.“ Lizao je moje grudi. „Moja devojka od meda i mleka. Samo moja.“ Um mi je bio smućen od pića. Znala sam da treba da ga zaustavim.

Njegove šake su već odmicale uz moje noge, oslobađajući drugu čarapu. „Tako si lepa, Lili“, mrmljao je. „Nisam lepa. Samo sam prikladna.“ „Sva od meda i mleka.“ Naslonio je laktove na sedište i opružio se preko mojih grudi, podupirući se levom nogom o pod i gurajući masivno desno koleno između mojih butina. Koža mu je bila vrela i vlažna pod lepljivom omorinom tog prazničnog dana. Dah mu je mirisao na viski i duvan. „Pusti me da uđem, Lili, je li može? Samo malo. Toliko te želim da mi se muti u glavi. Pogledaj, sav drhtim.“ „Grejame, čekaj! Neću da prvi put bude ovako. Daj da se strpimo dok ti ne dođem u posetu. U onaj hotel, sećaš se? Tada ćemo imati čitavu noć.“ „Čitavog leta čekam na ovo.“ Dovršio je poljubac i blago se pridigao. „Samo na trenutak, važi? Samo da te malčice osetim. Neću da svršim, kunem se.“ Prislonih ruke uz njegove grudi. „Grejame...“ Ali on je već raskopčavao šlic, već je zavlačio ruku pod moju haljinu, već je svlačio moje gaćice ispod raskopčanog pojasa. „Samo malo, kunem se“, rekao je. „Pojma nemaš koliko si mi potrebna.“ Očajnički je zario palčeve u moje meso, razdvajajući mi butine i konačno me nateravši da popustim. Popustila sam i dopustila mu da me ima zato što sam već bila opružena na sedištu njegovog automobila, zato što sam mu već dozvolila da mi skine brusthalter i da okusi moja usta i grudi u toj sparnoj tmini, zato što sam već pristala da mu budem žena. Gonjena

173

mahnitim očajanjem, unapred sam mu dala svoj pristanak, na svaki mogući način. Bilo bi nepristojno, pa čak i nečasno, da ga odbijem sad kad je stigao nadomak cilja i kad sam mu bila tako potrebna.

Na kraju krajeva, nisam bila devica. Nisam imala šta da čuvam. Čim je osetio da sam popustila, Grejam je zavukao šaku između mojih nogu. Ispustila sam dahtaj, šokirana tom invazijom. ,,Oh, Isuse“, promrmlja Grejam. Naglo se izvio, zavlačeći ruku između naših tela. Spremih se za ono što je sledilo. Gurkanje, pa snažno kruto prodiranje. Osetih kako mi se telo izvija, izmičući unazad, kako mi leđa klize preko sedišta i kako mi noge padaju u stranu, bespomoćno raširene.

Grejam zastenja. ,,Oh, Isuse! Tako je dobro!“ Opružio se preko mene, dahćući i brekćući, pritiskajući me svojim znojavim lepljivim telom. „Samo malo... dopusti mi... oh, tako si slatka... samo još malo. „Grejame, čekaj...“ Ponovo je ušao unutra, zgrabio me za bokove i zaronio još dublje.

Glava mi tresnu o ručicu na vratima. „Isuse... Lili...“, dahtao je, sve brže se krećući, pribijajući me uz vrata sa svakim potiskom. Dah mu postade isprekidan. Vazduh je odjekivao od ritma njegovih brektaja, prigušujući dobovanje kiše. „Oh, Isuse“, viknuo je, „svršiću!“ To me naprasno otrezni. Pomisao da je Grejamova razularena muškost harala po mojoj utrobi natera me da naglo podignem ruke i noge, da se izvijem na bok i tresnem ga laktovima u grudi. Već na izmaku snage, Grejam se skotrlja s mene i tresnu na pod, drhtavog tela, dišući u spazmodičnim naletima. „Šta ti je, dođavola?“ konačno prodahta, zgrabivši maramicu s revera. „Rekao si da nećeš da svršiš!“ Ta neizreciva reč mi kao od šale skliznu sa usana. „Isuse... Lili.“ Prislonio je dlan uz zadihane grudi, nezgrapno se pridižući. „Uskoro treba da se venčamo, zar ne? Ko će mariti ako junior stigne malo ranije?“ „Ja marim!“ Pronađoh brusthalter i besno ga vratih na mesto.

On se uspravi u sedeći položaj i poče da zakopčava pantalone. „Šta je onda ovo značilo?“ „Ovo? Ovo?’ Tresnuh dlanom po platnenom sedištu. „To znači da sam bila dovoljno glupa da ti dopustim da me tucaš na sedištu svog nalickanog automobila zarad obostranog zadovoljstva, samo što zadovoljstvo uopšte nije bilo obostrano, Don Žuane, u slučaju da to nisi primetio.“ Ćušnuh ruke kroz otvore na haljini i srdito se uspravih. ,,A, osim toga, zakleo si se da

174

nečeš... ići do kraja.“ Ovog puta nisam mogla da prevalim tu reč preko usana. „Ah, Lili, ne ljuti se.“ Primakao se do mene, uhvatio me za ruku i privio me uz grudi. „Izvini, u redu?“ Okrenuh glavu kada je pokušao da me poljubi. „Žao mi je, stvarno. Znam da je trebalo da stanem. Samo sam mislio...

Hajde, poljubi me. Poljubi me i oprosti mi. Izgubio sam glavu. Ti tako deluješ na mene. Poljubi me, Lili, ili nikad neću oprostiti sebi.“ Bio je tako ubedljiv, tako lep i skrušen. Kosa mu je landarala preko čela, vlažna od znoja. Na trenutak pomislih na Badži, ušuškanu među jastucima, s nabreklom plodnom matericom. Matericom u kojoj je ležao plod Nikove ljubavi, dete koje je toliko želeo. Dopustih Grejamu da me poljubi, da zavuče ruku ispod mog dekoltea. Dlan mu je bio vreo. „Tako si slatka, s tim predivnim sisama, tako slatka i... sočna. Da, to je prava reč. Nisam mogao da se zaustavim. Tako dugo sam čekao i kada si konačno pristala, znaš već, kad si se onako opružila preda mnom, spremna da mi se predaš, više nisam mogao da se obuzdam.“ Telo poče da mi drhti. Bilo je to nešto kao zakasnela reakcija na ono što smo upravo uradili. Vodila sam ljubav, ili nešto nalik tome, sa Grejamom Pendltonom, sa mojim verenikom Grejamom Pendltonom, na sedištu njegovog otmenog novog kadilaka, opremljenog mekim platnom i prvoklasnim drvetom. Grejam me nežno zagrli. „Sledećeg puta neću žuriti.

Obećavam da će ti biti lepo. Znam šta treba da uradim da ti bude lepo.“ „Sigurna sam da znaš.“ „Šta kažeš da odmah odemo do tvoje sobe?“ „Ne možemo. Ostali će se uskoro vratiti.“ „Daj da se što pre venčamo, važi?“, nastavi Grejam. „Čim se bejzbol sezona završi. Ne mogu više da čekam. Do sledeće godine možemo da imamo i bebu.“ „Grejame...“ „Znam. Ništa ne brini. Beba će stići za propisnih devet meseci, da ne sekiramo stare dame.“ Spustio je poljubac na moju kosu. „Ovog puta neće biti nikakve dileme, obećavam ti.“ Odmahnuh glavom, povukavši se od njega. „Grejame.

Uzeo je moje šake i zasuo ih poljupcima. „Hoću sve u kompletu, sve po redu, Lili. Što više dece, koliko god možeš da čuvaš, plus psa i mačku, i najveću kuću u ulici. Imaćeš sve što možeš da poželiš. Svu pomoć koja ti je potrebna. Nećeš morati ni prstom da mrdneš. Bićeš najpaženija supruga na Istočnoj obali. Sve druge žene će moći samo da ti zavide. Dođavola, mogao bih čak da usvojim Kiki, da je odgajim kao vlastitu kćer. Hoću da...“

175

„Prestani, Grejame!“ Izvukoh se iz njegovog stiska i stegoh mu šake. „Uspori malo!“ Misli su počele da mi se bistre. Treba mi cigareta, pomislih.

Zatvorih oči i obazrivo rekoh: „Pusti da sve ide svojim tokom, korak po korak, važi? Daj da prvo uživamo u vereničkim danima.“ Grejam prasnu u smeh. „Previše sam se zaneo, je li?“ „Da, jesi.“ „Izvini.“ Protrljao je moje prste. „Daj da onda krenemo od prstena.“ „Kakvog prstena?“ Grejam namignu, pruži ruku ka jakni koja je bila prebačena preko sedišta i izvuče kutijicu iz levog džepa. „Javio sam ljudima iz banke da mi ovo pošalju. Taj prsten je pripadao mojoj majci, a pre toga majci mog oca. Ti ćeš ga proslediti našem sinu. Tako nalaže porodična tradicija.“ ,,Oh, Grejame...“ Ponovo poče da mi se muti u glavi, duplo snažnije nego dotad.

Otvorio je kutiju u kojoj je ležao verenički prsten porodice Pendlton, ugnežđen u gomilici starog plavog baršuna, iskričav pod prigušenom svetlošću. Mali usamljeni kamen, okružen zlatnim prstenom sa sićušnim izgraviranim listićima. „Doduše, malo je staromodan, ali ti voliš takve stvari, zar ne?“ Bila sam previše zatečena da bilo šta izustim dok je vadio prsten iz kutijice i stavljao ga na moj prst. „Preširok je“, rekoh, lagano ga okrećući. „Kad se vratiš u Njujork, možeš da ga odneseš kod zlatara da ga suzi.

Hajde, Lili. Poljubi svog kavaljera i reci mu da ti se dopada poklon.“ Kolebljivo podigoh pogled. Lice mu je blistalo od nade, isto kao Kikino kad bih joj rekla da ćemo po podne izaći na sladoled. Sklonila sam kosu s njegovog čela, poljubila ga i rekla mu da mi se prsten baš dopada. „Odlično! Da li mi opraštaš što sam bio nevaljao?“ „Ne znam. Baš si bio strašno nevaljao.“ „Obećavam da ću se popraviti. Sledečeg puta ću biti potpuno trezan i propisno opremljen. Džentlmen od glave do pete. Kad možeš da dođeš kod mene?“ „Ne znam. Možda za nedelju dana. Moraću da smislim neki izgovor.“ On mi podiže ruku. „Mogla bi da kažeš da treba da suziš prsten. Ili da potražiš venčanicu.“ „Ti si baš nestrpljiv da što pre staneš na ludi kamen, zar ne?“ „Lili, ja sam preporođen čovek. Imam osećaj da večeras okrećem sasvim nov list.“ Poljubio me je u ruku, pravo preko prstena. „Moja devojka od meda i mleka. Ti si me vratila u život.“

176

Kiša je konačno počela da popušta. Grejam je prikačio moje čarape za pojas, pomogao mi da izađem iz kola i izravnao moju vlažnu izgužvanu haljinu. Potom me je hitrim korakom otpratio do ulaznih vrata, svojim telom me zaklanjajući od kiše. „Rado bih svratio“, rekao je, „ali onda ne bih imao snage da odem, a sutra moram rano da krenem.“ „U redu je.“ „Svratiću pre polaska da se pozdravimo. I javiću se telefonom čim stignem.“ „Divno.“ Još jednom me je poljubio, nežno me štipnuo za obraz i potrčao ka kolima kroz rominjavu kišu. Zurila sam za njim sve dok kola nisu nestala s vidika, a onda sam ušla u kuću i napunila kadu vrućom vodom.

Kao što je i obećao, Grejam je ujutru svratio da se pozdravi, a moja majka, još uvek u kućnoj haljini, i pod utiskom očaravajućih vesti, pozvala ga je da nam se obavezno pridruži za doručkom koji je Marelda servirala u trpezariji. Rekla mu je da slobodno zapali cigaretu, ako želi, što je on i učinio, galantan i opušten kao turski paša.

Kada je pomenuo da će biti u Valdorfu, majka nije htela ni da čuje.

Odmah je otrčala na sprat da donese ključeve od našeg stana. Rekla mu je da se slobodno useli u gostinsku sobu, da se oseća kao kod kuće, da koristi peškire i posteljinu iz našeg plakara, jer ćemo se mi vratiti tek krajem meseca.

Natuknula je da je on, na kraju krajeva, sada član porodice.

177

15 RUTA BROJ 9, SAVEZNA DRŽAVA NJUJORK Prvi dan nove godine 1932.

B

udim se severno od Olbanija, kada se kola zaustavljaju zbog ispumpane prednje desne gume. Na trenutak sam potpuno dezorijentisana.

Osećam kako me majčino meko paperjasto krzno miluje po obrazu, a onda do mojih nozdrva dopire pomešan miris kože i benzina. Otvaram oči i vidim šofersku tablu Nikovog automobila, s velikim okruglim volanom, i na trenutak pomišljam da smo ponovo na koledžu, da sam se uspavala i da ću nabasati na zaključana vrata studentskog doma.

Poskakujem na sedištu i primećujem neko svetlucanje: presijavanje dijamanta koji mi stoji na levoj ruci. Nik. Pobegla sam s Nikom.

Srce mi se slama. Glava me boli. Jezik mi se lepi za nepce. Naslanjam se na sedište. Ali gde je Nik? Auto se trese i čujem tresak zalupljenog gepeka. Trenutak kasnije, suvozačeva vrata se otvaraju, propuštajući snažnu struju ledenog vazduha. „Jesi li budna? Stao sam da zakrpim gumu. Moraću da podignem auto.

Hoćeš li da izađeš ili ćeš ostati unutra? Napolju je opako hladno.“ Podižem pogled i sklanjam kosu s lica. Nik se osmehuje, obasjan bisernom svetlošću zimske zore, sa šeširom natučenim na glavu. Za nekoliko sati, razmišljam, taj muškarac postaće moj muž. „Možeš li da podigneš auto zajedno sa mnom?“ Nik praska u smeh i štipka me za bradu. „Srce, ti si laka kao pero.

Slobodno ostani unutra. Brzo ću završiti. Da li ti je dobro? Deluješ pomalo... bledo.“ ,,Dobro mi je“,lažem. „Svratićemo negde na doručak. Kao u stara vremena, zar ne?“ Namiguje i zatvara vrata.

Zaranjam u sedište. Auto počinje da se naginje u malim trzajima, prateći ritmično dobovanje u mojoj glavi. Nešto se kotrlja po podu. Gvirim kroz poluspuštene kapke i primećujem praznu flašu šampanjca.

Treba nam skoro sat vremena da pronađemo restoran koji radi u rano novogodišnje jutro. Konobarica nas odmerava od glave do pete. „Dolazite iz grada?“, pita. Lice joj je zbrčkano i mlohavo, kao da čitave noći nije

178

trenula. U vertikalnim naborima oko usana primećujem ostatke razmazanog karmina. „Pobegli smo da se venčamo“, kaže Nik. „Kafu za damu, moliću. I jednu za mene, kad smo već kod toga.“ Odlazim do toaleta da se umijem, najbolje što mogu. Kosa mi poskakuje u svim pravcima. Lokne su mi rasturene, a ona tri sloja karmina odavno su nestala. Štipkam obraze i trljam usne. Šljokice na haljini jeftino svetlucaju ispod zaobljenih senovitih obrisa grudi. Mada je toalet propisno zagrejan radijatorom koji entuzijastično bruji, grozničavo privlačim rubove bunde. Pre polaska se okrećem ka ogledalu i primećujem prsten koji mi svetluca na levoj ruci. Podižem prsten ka svetlosti, okrećući ga pod ovim i onim uglom, pokušavajući da se naviknem na prizor. „Gde ste krenuli? Ka jezeru Džordž?“ pita konobarica, držeći olovku iznad notesa. „Baš tamo“, odgovara Nik i njih dvoje se upuštaju u kratku diskusiju o tome kojom je rutom najbolje da krenemo i koji su putevi i dalje neraščišćeni od božićnog snega. Konobarica skreće pogled ka mom prstenu, kao da želi da se uveri u ozbiljnost naših namera. „Ali sigurno ne nameravate da se venčate danas“, kaže. „Što da ne?“ Nik se široko osmehuje, hvatajući me za ruku. „Obavićemo to čim stignemo, što je pre moguće.“ Ona mu upućuje sažaljiv namazan osmeh. „Ali, dušo, praznici su. Ništa ne radi.“ Gledam u Nika. On gleda u mene. „Poneli ste krštenice i ostale dokumente, zar ne?“, dodaje konobarica. „Za venčanu dozvolu?“ Nik očajno spušta glavu u dlanove. „Ne brini“, kažem dok se vraćamo u kola. Stomak mi je pun jaja, slanine i kafe i već se bolje osećam. „Nešto ćemo smisliti. Pozvaću Badži.

Mogla bi...“ „Da se ušunja u vaš stan i pronađe tvoju krštenicu?“ „Tako nekako.“ Nik utučeno naslanja šake na volan. „Lili, tvoj otac je dosad pročitao poruku. Okrenuće čitav grad naopačke.“ „Otkud znaju gde smo otišli?“ „Džordž je očigledan izbor, zar ne?“

179

Sićušna pahulja snega posrče kroz vazduh i kolebljivo sleće na vetrobransko staklo. „Idemo dalje, molim te“, kažem. „Usput ćemo nešto smisliti. Kad stignemo tamo, stavićemo sve pred svršen čin. Možemo da zamolimo matičara da pozove Matičnu službu u Njujorku. Sigurna sam da to često rade.“ Nik lupka prstima po volanu. „ A ako ne može tako, šta onda? Šta ako moramo da sačekamo?“ „Kako to misliš?“ „Mislim, ako zajedno odemo tamo, a ne možemo odmah da se venčamo... da li bi ti to smetalo?“ Okreće se ka meni. Lice mu plamti od gorljive, gotovo preklinjuće ozbiljnosti. „Ah, da... shvatam.“ Nik podiže moju šaku. „Hoćeš da okrenem kola i da se vratimo? Da probamo neki drugi put?“ „Ne!“ Ta reč mi prosto izleće iz grla, kao katapultirana. „Ne, Nik. Idemo dalje. Tamo ćemo smisliti šta možemo da učinimo. Nema veze, kako god da ispadne.“ „Svi će pričati o tome.“ „Briga me za njih. Neka pričaju šta hoće. Zar ne shvataš, ako zajedno odemo tamo, moji roditelji više ništa neće moći da preduzmu, zar ne?

Moraće da te prihvate.“ Moje reči lepršaju napred-nazad, napred-nazad, dok Nik ćuti kao zaliven.

Pušta moju šaku i sklapa prste oko volana. Glas mu prelazi u sasvim nov tonalitet, dubok i prigušen. „Moraće da me prihvate? Šta to, dođavola, znači?“ „To znači... pa znaš na šta mislim.“ „Ah, naravno. Kad tvoji roditelji shvate da sam te odvukao u krevet, da sam oduzeo nevinost njihovoj mezimici, neće imati drugog izbora nego da dopuste da se grozni crni vuk prošvercuje u njihovo stado. Jesam li dobro razumeo?“ „Nemoj tako da govoriš.“ „Što da ne? Ti si baš to mislila, je li tako? Možda bih usput mogao da ti napravim i bebu. To bi zapečatilo stvar, zar ne?“ „Možda“, prkosno kažem, prekrstivši ruke ispred grudi. „Možda i bi.

Zašto odmah ne prionemo na posao? Ovde, na licu mesta? Šta čekaš? Što pre to bolje.“

180

„Ne iskušavaj me.“ Nik sedi kao ukopan, s masivnim telom povijenim preko volana, zureći preko ravnih smrznutih polja ispred Olbanija. „Maestralno, nema šta“, mrmlja, okrećući ključ. „Zet kakav se samo poželeti može. Biće prosto ludi za mnom.“ Auto počinje da brunda ispod nas. Nik nakratko zagreva motor, puštajući ga da radi u mestu. Oboje zaranjamo u ćutnju, zategnutu poput brodskog užeta, tako napetu da ne smem da izustim ni reči iz straha da će se sve rasprsnuti u paramparčad.

Nik konačno pušta kvačilo i kreće u rikverc, napuštajući parking. „Gde idemo?“ pitam. „Na jezero Džordž, valjda.“ Gleda u retrovizor i izlazi na auto-put, praćen moćnim brujanjem Pakardovog motora. „Taman posla da ih razočaramo.“ Stižemo do Džordža u sedam uveče, a sneg veje na sve strane. „Jednom sam bio ovde s roditeljima“, kaže Nik, zureći kroz staklo, u pahulje koje se vrtlože kroz pomrčinu. „Veliki stari hotel, na samom jezeru.

Sigurno imaju slobodnih soba.“ Kapci su mu teški, a lice podbulo. Sigurno je iscrpljen. Jedan od puteva je bio blokiran pa smo morali da se vratimo i krenemo zaobilaznim, umalo ne ostavši bez benzina pre nego što smo nabasali na usamljenu benzinsku stanicu. Zbog neprekidne vejavice, točkovi su jedva mileli preko puta.

Primetivši da je Nik premoren, počela sam da ga preklinjem da mi dopusti da se prebacim za volan, ali on je odbio. „Ti ne znaš da voziš“, rekao je. „Ko kaže da ne znam? Preko leta sam vozila očev auto niz čitav Sivju Nek i nazad.“ Nik je zakolutao očima. „To nije dovoljno. Ne na ovakvom putu. Ne brini, izdržaću.“ Usput smo svratili na ručak, gde je Nik popio skoro galon kafe, ali i dalje primećujem umor koji prosto zrači iz njega. „Jesmo li blizu?“ pitam. „Trebalo bi.“ Ulazi u krivinu i pakard se vrtoglavo zanosi ispod nas, ali Nik uspeva da ga obuzda. „Izvini.“ Sklanjam zgrčene prste s ivice sedišta. „Ja sam za sve kriva.

Pojma nemam otkud mi ta ideja.“ „Sve je u redu, dušo. Skoro smo stigli. Tamo nas čeka topla večera i topla kupka. U tren oka bićemo kao novi.“ Hotel je ogroman, grandiozan, sagrađen onako kako se to radilo u stara dobra vremena. Pred nama se otvara raskošno predvorje, karneval visokih stubova i gipsanih ukrasa, crvenih baršunastih divana i tepiha s

181

utisnutim tragovima stopala. S leve strane se nalazi restoran, sa šankom od mahagonija u samom dnu. Na naše iznenađenje, sve vrvi od gostiju. „Ovde se svake godine priređuje velika novogodišnja zabava“, kaže recepcioner. „Uvek smo puni do poslednjeg mesta. Imate li rezervaciju?“ „Nemamo“, kaže Nik. „Odgovara nam bilo kakav smeštaj, može i s jednim krevetom.“ Recepcioner podozrivo čkilji. Pregleda spisak soba i cokće jezikom.

Nik se naginje ka njemu. „Slušajte, moja supruga i ja smo krenuli na medeni mesec. Prešli smo dug put. Nešto sigurno može da se sredi?“ Recepcioner podiže pogled i skeptično izvija obrvu. „Čestitam, gospodine i gospođo...“ „Grinvold.“ „Grinvold. Primite moje čestitke.“ Diskretno skreće pogled ka mojoj levoj ruci. „Nažalost, nemamo nijednu slobodnu sobu. Savetujem vam da sledećeg puta unapred rezervišete smeštaj.“ Upućuje nam blistav osmeh.

Nik lupka desnim kažiprstom po drvenom pultu, u ozbiljnom odmerenom ritmu. Osećam kako mu bes raste sa svakim pokretom. „Nik, možda gospodin može da nam preporuči neki hotel u blizini?“ „Samo trenutak, draga. Mogu li nasamo da popričam s vama, gospodine?“, pita Nik s čeličnom učtivošću.

Recepcioner guta knedlu. „Naravno, gospodine.“ Naslanjam se na pult dok se oni pomeraju u stranu, razgovarajući prigušenim tonom. Nikov ozbiljan i strog profil nadvija se nad pultom dok se diskretno naginje ka hotelskom službeniku. Prepoznajem taj izraz. Isti neumoljivi izraz koji je imao onog dana kad sam ga prvi put videla.

Primećujem kako službenik skrušeno povija vrat ispod pedantne bele kragne, klima glavom i mrda usnama.

Kroz predvorje se razležu zvuči klavira i pesme Samo ti si mi u mislima. Žena u dugoj tamnoplavoj haljini nadvija se nad dirkama i pušta svoj promukli, blago pripit glas. „Gospođo Grinvold?“ Treba mi vremena da shvatim da se recepcioner obraća meni. „Da?“ pitam, polako se okrenuvši. „Mislim da ipak imamo slobodnu sobu. Da li imate prtljag?“ „Ne, nemamo prtljag“, kažem dok žena iza nas peva iz dubine duše.

Još od prvog časa,

182

Još od prvog trena, Samo ti si mi u mislima...

Nik se upisuje u knjigu gostiju, povlačeći odvažne poteze emajliranim nalivperom. Pogled mi se prikiva za stranicu. Gospodin i gospođa Nikolson Grinvold, Njujork, piše na belom papiru iskošenim crnim rukopisom. „Večeru nam pošaljite u sobu“, kaže Nik, spuštajući nalivpero i gledajući pravo u oči hotelskog službenika. „Prvoklasni središnji odrezak, po mogućstvu, i najbolji klaret koji imate.“ „Gospodine“, skrušeno kaže službenik, „ne služimo vino, kao što sigurno znate.“ „Ah, naravno. Moja greška. Onda bokal vode, s ledom. Šta želiš za desert, mila?“ Tiho kašljucam. „Čokoladni kolač?“ „Čokoladni kolač za moju suprugu“, kaže Nik. „Za pola sata, moliću. Ne kasnije. Strašno smo gladni.“ „Da, gospodine. Odmah ću preneti porudžbinu.“ „Hvala. Zaista ste ljubazni.“ Nik uzima ključ i pruža mi ruku. „Gospođo Grinvold, hoćemo li?“ Provlačim rukav bunde ispod njegove ruke. „Ah, naravno. Idemo.“ Naša soba nalazi se na jednom od viših spratova, na kraju dugog hodnika prekrivenog izbledelim grimiznim draperijama. Nik spušta ruku na bravu i otključava vrata i, pre nego što stižem bilo šta da izustim, podiže me u svoje umorno naručje. „Ali još nismo venčani!“, bunim se dok me prenosi preko praga. „Pst. Ako šesnaest sati vožnje kroz snežne smetove nije ravno bračnom zavetu, onda ne znam šta je. U svakom slučaju, dobro došla kući, gospođo još malo pa Grinvold.“ Laktom pritiska prekidač za svetio.

Izvlačim se iz njegovog naručja i radoznalo se osvrćem. Uprkos slabašnoj svetlosti sijalice koja tinja na tavanici, soba je utonula u istrajnu zimsku tminu, prožeta blagim mirisom plesni, sa zavesama navučenim preko prozora. Nik skida kaput i prebacuje ga preko stolice, a onda prilazi prozoru i pomera teške zavese. „Ništa se ne vidi, ali službenik tvrdi da soba ima pogled na jezero. Ujutru ćemo saznati da li je rekao istinu.“ „Dotad će valjda prestati da veje.“ Zastajem pored njega i gledam napolje, ali ne vidim ništa osim rasplinutih pahulja koje lepršaju s druge strane prozora i slabašnih belih obrisa okolnog pejzaža, obasjanog hotelskim svetlima. I naših lica, koja plutaju na staklu, umorna i zbunjena.

183

„Lepo mestašce“, kaže Nik. „Bio sam ovde preko leta i pejzaž je prelep. Jezero se pruža dokle god seže pogled.“ Glas mu visi u vazduhu poput olovnog tega. „Sigurno si iscrpljen.“ Spuštam ruke na njegov struk, ispod crnog fraka, i okrećem ga ka sebi. „Čitave noći nisi oka sklopio.“ „Nije mi prvi put. Ništa mi neće biti.“ Oči me peku dok gledam u to poznato lice, u sićušne bockave dlačice koje mu se pomaljaju na vilici. „Nije trebalo da te požurujem, da te nateram da navrat-nanos uletimo u ovo. Sigurno bi bilo bolje da smo sačekali do juna, kada se škola završi.

Nikove šake se podižu ka mom licu. „Šta to pričaš, pčelice? Nemoj tako.“ Savija se i ljubi suze koje mi teku niz obraze. „Ne bih se ovog odrekao ni za šta na svetu. Zamisli samo kad jednog dana svojoj deci budemo pričali o ovome. Da mi neko ovog časa ponudi čitav univerzum, ne bih poželeo da budem bilo gde drugde osim ovde, u ovoj sobi, s tobom.“ „Ali šta ćemo sad da radimo?“ Treba da dovršimo godinu, da diplomiramo...“ „Ne brini za to. Zaboravi na sve brige. Večeras smo ovde, samo nas dvoje. To je jedino važno. Šta je nekoliko meseci? I tričavi problemi s našim roditeljima? Pred nama su decenije, pedeset-šezdeset godina, Lili. Ovo je ništa.“ Prislanja svoje čelo uz moje. „Ili, bolje rečeno, ovo je sve. Naš novi početak. Kad nešto počinješ, to treba da uradiš u velikom stilu, da odjekne na sve strane. U tome je glavni trik.“ Smejem se kroz suze. „Da, ovo će sigurno odjeknuti. Hajde sad, idi u kupatilo da se okupaš pre nego što stigne večera.“ „Ne, prvo se ti okupaj. Ja mogu da sačekam.“ „Ne budi luckast. Čitav dan si proveo za volanom. Sigurno si se ukočio kao daska. Ti idi na kupanje, a ja ću se postarati da večera bude servirana kad izađeš.“ Ćuškam ga laktom. „To mi je prva bračna dužnost.“ Nik se povlači za dva koraka, obesno izvivši obrvu. „Mogla bi da mi se pridružiš.“ „Ako budeš usamljen, ubaciću ti gumenu patkicu.“ Još jednom me ljubi i nestaje u kupatilu. Ispod vrata dopire šuštanje vode, a potom i prigušeno lupkanje dok Nik ulazi u kadu. Užurbano marširam po sobi, uključujući lampe, stavljajući Nikov kaput na vešalicu, čitajući hotelska obaveštenja. Nemam bogzna šta da radim. Nemamo prtljag koji treba da raspakujem, čak ni rezervnu odeću da se presvučemo.

Pored zida stoji hotelski krevet koji mami slatkim obećanjima. Krevet kao

184

stvoren za medeni mesec, taman za dvoje, s prekrivačem koji je brizno ušuškan oko jastuka.

Oklevam, procenjujući njegove uglove i dimenzije, kao da gledam u divlju zver koja mi je preprečila put.

Radijator brekće u uglu, terajući me da poskočim. Neka toplina razliva mi se preko kože ispod teške bunde od nerca. Skidam bundu s ramena i stavljam je u plakar, pored Nikovog trezvenog vunenog kaputa, a onda odlazim do kreveta i iskusnim žustrim pokretima sklanjam prekrivač, lupkam jastuke, ispravljam čaršave, kao što sam bar hiljadu puta uradila s vlastitim krevetom u svojoj sobi, u kući u Sivjuu, i na Smit koledžu, i u našem stanu na Aper Ist Sajdu na Menhetnu. U neposrednoj blizini, iza vrata kupatila, Nikovo krupno telo već se zagnjurilo u vruću vodu, nateravši je da se razlije preko emajliranih zidova kade. Da li unutra ima sapuna?

Treba li da pitam? Da li je bolje da pokucam ili da provirim kroz odškrinuta vrata?

Ne mogu da nateram sebe da uradim ni jedno ni drugo. Neko kuca pred pragom i naša večera stiže u posudama sa srebrnim kupolastim poklopcima, na malom stolu s točkićima koji je zastrt belim stolnjakom.

Konobar brizljivo aranžira hranu, tih kao grob. Izvlači flašu vina ispod stolnjaka i izbacuje čep uz prigušen prasak. Nakon obavljenog posla, polako ispravlja leđa i gleda u mene, kao da nešto čeka.

Bakšiš. Oh, bože! Kod sebe nemam ni pare. „Samo trenutak“, kažem.

Kucam na vrata kupatila i provirujem unutra. „Nik“, šapućem, zureći u pod, „stigla je večera.“ „Mmmm“, pospano mrmlja on. „Stigla je večera. Ovaj... znaš... treba da dam bakšiš konobaru, a nisam ništa ponela...“ Čujem pljuskanje vode, kao da je Nikova glava izronila na površinu. „Ah, dođavola! Izvini, dušo. Pare su u unutrašnjem džepu kaputa. Uzmi koliko god ti treba.“ Zatvaram vrata, prilazim plakaru i zavlačim ruku u glatku svilenu postavu Nikovog kaputa, gde napipavam čvrst paketić. Skidam zlatnu štipaljku i ispod nje pronalazim svežanj novčanica, krupnih novčanica, od po dvadeset i sto dolara. Možda je to bio argument koji je smekšao onog službenika na recepciji. Uzmi koliko god ti treba, rekao je Nik, opuštenim nehajnim glasom, onako kako razgovaraju bračni parovi. Ali ja uopšte nisam opuštena. Prebiram po Nikovom svežnju sve dok ne pronalazim

185

novčanicu od jednog dolara, a onda se prisećam prošvercovanog klareta, uzimam novčanicu od pet dolara i diskretno je presavijam. „Hvala“ kažem konobaru, pružajući bakšiš. Konobar kolači oči. „Mnogo vam hvala, gospođo Grinvold. Mnogo hvala.“ Čujem kako voda otiče iz kade. Konobar odlazi.

Malo kasnije Nik izlazi iz kupatila, u pantalonama i atletskoj majici, s formalnom belom košuljom prebačenom preko ruke. Drugom rukom trlja neobrijano lice. „Trebalo je da zamolim da mi donesu brijač. Da li ti smeta?“ „Ni najmanje. Tako još više ličiš na pirata.“ On se osmehuje, pružajući mi košulju. „Možeš ovo da obučeš, dok ti sutra ne kupimo neku odeću. Sigurno će ti biti udobnije nego u haljini.“ „Hvala“, kažem, uzimajući košulju. „Dala sam mu pet dolara. Izvini, znam da je to previše, ali došao je tako brzo, i doneo je vino... a, osim toga, još je i praznik, pa sam...“ „Zaboga, Lili, ne brineš valjda zbog toga? Sve što imam sada pripada i tebi, zar ne?“ „To nije neophodno...“ „Neophodno ili ne. Uopšte ne treba da pitaš za takve stvari. A sad, hajde da jedemo.“ Jedemo u tišini, pritisnuti ogromnim značajem te večeri, gustom zimskom tminom, snegom koji veje s druge strane prozora, umorom koji se spušta na Nikove oči boje lešnika i omamljujućom blizinom kreveta koji leži pored zida, sa zavrnutim prekrivačem, kao stvoren za medeni mesec. Nik mi sipa čašu najboljeg hotelskog klareta, ali jedva mogu da okusim vino i hranu koja čeka na tanjiru. „Lili, jedi, molim te.“ Nik nabada parče pečenja na viljušku i pruža ga ka meni. „Moraš da jedeš. Počinješ da me brineš.“ Uzimam meso i pažljivo ga žvaćem, a onda čekam da se zalogaj probije pored knedle koja mi stoji u grlu i sklizne ka stomaku. Nik brizno gleda u mene. „Šta te muči, pčelice? Plašiš se?“ „Ne. Samo sam umorna.“ „Da se možda ne kolebaš?“ „Naravno da ne!“ Ustajem sa stolice. Kolena mi klecaju, ali uspevam da prikupim snagu. „Šta kažeš da sad ja odem na kupanje? To će mi baš prijati.“ Nik takođe ustaje, spuštajući salvetu pored tanjira. „Lili, ako brineš zbog...“ Sklanja mi kosu s lica i nežno kaže: „Znaš, ne moramo to da uradimo. Nikad ne bih... znaš da nikad ne bih.

186

„Znam.“ Podižem se na prste i ljubim mu usne. „Ali želim to da uradim, Nik. Želim to da podelim s tobom. Znaš da je tako. To je samo... trema.“ Konačno pronalazim pravu reč. „Samo to i ništa više.“ „Trema? Koja vrsta treme?“ „Kao kad treba da napustiš kuću i kreneš na koledž. Ili kad prvi put sedneš za volan.“ Nik svija ruke oko mene. „Nemaš čega da se plašiš, Lili. To sam samo ja.

Tvoj dobri stari Nik, koji je ludo zaljubljen u tebe i koji samo želi da te usreći.

Ako nisi spremna, treba samo da kažeš. Pred nama je čitav život, sećaš se?“ „Spremna sam, Nik. Stvarno. Želim to još od prvog dana.“ „Jesi li sigurna?“ Blago se odmičem, tako da mu vidim lice, i odlučno klimam glavom. „Idem da se okupam, da ti budem sveža i slatka, i sve će biti savršeno. Sve će biti lakše kad stvarno postanemo jedno, zar ne?“ „Misliš, kad to preturimo preko glave?“ Nik se široko osmehuje, podižući mi bradu. „Znaš na šta mislim.“ „Čekam te“, obećava on.

Kada petnaest minuta kasnije izađem iz kupatila, osećajući kako mi puis dobuje u grlu, obučena samo u Nikovu košulju, primećujem da je sto raščišćen i pomeren u stranu, a da Nik leži na krevetu, utonuo u čvrst san, s rukom prebačenom preko bele majice.

Srce mi poskakuje pred tim prizorom. Tako je visok i snažan, prosto veličanstven, a lice mu je tako spokojno u snu. Bosa stopala mu vise preko rama kreveta. Na noćnom stočiću stoje dve napola ispijene čaše, koje tinjaju skerletnim sjajem pod svetlošću lampe. „Oh, Nik“, šapućem. Spuštam se na kolena i sklanjam mu kosu sa slepoočnice. On se ne pomera.

Najnežnije što mogu, izvlačim prekrivač ispod njegovog teškog tela i pažljivo ga ušuškavam. Soba je tiha i mirna, svi u hotelu su već otišli na počinak. Isključujem lampe, jednu za drugom, i još čvršće navlačim zavese.

Podižem telefonsku slušalicu i spuštam je sa strane. Večeras ništa ne sme da remeti Nikov san.

Udaljena lupa, žamor glasova, a onda hotel ponovo zaranja u tišinu.

Podižem prekrivače na drugoj strani kreveta - na desnoj strani, na kojoj obično spavam, kao da sam oduvek znala - i uvlačim se između hladnih čaršava, pored Nika.

187

Sad kad sam tu, u postelji s Nikom, umor je skliznuo s mojih ramena, kao da sam skinula tešku majčinu bundu. Ležim budna, zureći u senke na tavanici, osluškujući Nikovo postojano disanje, pokušavajući da registrujem otkucaje njegovog srca kroz ćebad i posteljinu. Toplina njegovog tela polako se svija oko mene dok sneg veje s druge strane prozora.

188

16 MENHETN Utorak, 20. septembar 1938.

S

tanica Grand central vrvela je od pokislih ljudi i mokrih kišobrana. Kiša je uporno lila još od subote, s gotovo epskom rešenošću - padala je i rominjala i pljuštala, praćena munjama i gromovima. Tog jutra, dok me je vozila na železničku stanicu, majka je čak pokušala da se našali, što njoj uopšte nije bilo svojstveno, rekavši kako bi bilo bolje da smo krenule barkom.

Planirala sam da po dolasku uhvatim taksi koji će me prebaciti do stana, ali pošto je napolju lilo kao iz kabla, verovatnoća da pronađem slobodan taksi bila je otprilike ista kao da u slivniku pronađem grumen zlata. I tako mi je preostalo samo da krenem podzemnom železnicom.

Spustila sam torbu i otvorila damsku tašnu, preturajući po gomili letnjih stvarčica, u potrazi za novčićem od pet centi. Prsti mi behu vlažni; štaviše, čitavo telo mi se kupalo u znoju. Kiša nije uspela da odagna omorinu. Bila je treća nedelja septembra, ali mi na severoistoku zemlje imali smo osećaj da živimo u tropskom pojasu.

Na kraju pronađoh novčić, ulepljen sićušnim dlačicama, pa krenuh niz stepenište i prođoh kroz rampu koja je vodila ka peronu njujorškog metroa.

Sa svakim korakom vlaga je postajala sve teža. Činilo mi se da mi se kosa ispod šešira pretvorila u lepljivo klupko čelične vune. Čim stignem do stana, razmišljala sam, otići ću pravo na tuširanje.

Naravno, pod uslovom da Grejam nije u stanu, ali već je bilo podne pa sam bila gotovo uverena da ga neću tamo zateći. Otkako je napustio Sivju, Grejam me je svakog jutra zvao telefonom u rane sate, jer je ostatak dana provodio na treninzima, lekarskim pregledima i sastancima svakakve vrste.

Svakog jutra je zvao i pitao kada ću doći da ga posetim, a ja sam mu svakog jutra ponavljala da se još malo strpi. Bilo mi je teško da napustim Kiki. Majka je navukla neki kašalj. Već smo počele da se pakujemo i da sređujemo kuću, što radimo na kraju svakog leta. Obećala sam da ću uskoro doći. Jedva sam čekala da dođem.

Grejam je često zvao i uveče, samo što mu je glas tada bio drhtaviji, a raspoloženje sentimentalnije. Pitao me je zar ne mogu da dođem makar na jedan dan. Sve mu je bilo ravno i prazno bez mene. Govorio je da sam mu potrebna. Hteo je da zakažemo venčanje, da me što pre povede na medeni mesec. Bio je u Kjunardovoj poslovnici i pokupio neke brošure. Da li bih

189

volela da idemo na Karibe? Ili možda u Južnu Ameriku? Ili da krenemo na plovidbu oko sveta i da se vratimo taman za početak prolećnih treninga?

Jedva je čekao da me vidi. Bilo je toliko toga o čemu je trebalo da popričamo, toliko planova koje je trebalo da skujemo. To će za oboje biti novo životno poglavlje, neispisana ploča. Biće tako dobar prema meni.

Obećao je da će platiti telefonski račun kada se moja majka vrati iz Sivjua. „Zašto ga još nisi posetila?“, upitala me je Badži pre nedelju dana. „Skoro sam se čula s njim i zvučao je kao očajnik. Kao očajnik, Lili.“ „Zato što mi savest ne dopušta da zbrišem i da ostale ostavim da se sami snalaze“, odgovorila sam. „Ne izigravaj mučenicu. Preživećemo i bez tebe. On izgara od čežnje, srce. Ne smeš da dopustiš da muškarac poput Grejama predugo čeka.“ „Ali Nik je takođe sam u Njujorku, još od Praznika rada, a ti si ovde“, rekla sam, ne stigavši da se na vreme ugrizem za jezik.

Sunčale smo se na ćebetu u uvali iza moje kuće, uživajući u jednom od retkih vedrih dana tog septembra. Badži je ležala na stomaku, u kupaćem kostimu svučenom do struka, zatvorenih očiju, blaženo omamljena parlament cigaretama i džinom koji je ponela u velikom termosu, zajedno s tonikom i pristojnom količinom leda. Zvirnula je na jedno oko i osmehnula se. „To je drugačije, dušo“, rekla je, pružajući ruku ka cigareti. „Mi smo u braku. A on želi da što duže ostanem ovde, zbog bebe.“ Zbog bebe. Sve vreme je pričala o bebi: koliko je srećna, koliko su oboje srećni, i ona i Nik. (Da li će dobiti dečaka ili devojčicu? Ona je priželjkivala dečaka, zbog Nika.) Nadala se da ćemo i Grejam i ja dobiti bebu, i to što pre, pa da ih zajedno odgajamo. (Zar to ne bi bilo slatko? Da naša deca svake godine zajedno letuju u Sivjuu, kao nas dve? Da li sam se sećala našeg prvog sladoleda u kornetu, kada smo imale oko pet godina?) „Da, naravno“, rekla sam. „Za tebe i bebu je sigurno bolje da ostaneš ovde. Na svežem morskom vazduhu.“ Badži se okrenula na bok, naslonivši se na lakat kao devojka iz harema. „Pogledaj me samo, Lili. Vidiš koliko sam se popunila? Već se primećuje, zar ne?“ Spustila je levu šaku na dojku, istu šaku kojom je držala cigaretu.

Dijamant joj je zasvetlucao na prstu, zapljusnut suncem.

Nisam to mogla da poreknem. Grudi su joj postale zaobljene i teške, a meke smeđe bradavice nekako punije i ružičastije. Skoro da je izgledala kao majka.

Podigla sam Badžinu termos-šolju s peska pored njenog lakta, otpila jedan gutljaj i vratila je u udubljenje. „Možda ga posetim u utorak.“

190

„Obavezno!“ Ponovo je zatvorila oči. ,,I odmah prionite na posao oko bebe. Učini mi to, važi? Hoću da naš mali Nik Junior ima fino društvo. Osim toga, zašto da samo ja budem trudna i debela?“ „Naravno. Grejam je zagrejan za tu ideju.“ „Hoću da budeš srećna, Lili“, rekla je Badži pospanim glasom. „Tako mi je drago što te vidim srećnu.“ Srećna. Naravno da sam bila srećna. Sreća mi je strujala kroz vene dok je voz čangrljao uz Leksingtonsku aveniju, ili sam možda bila ošamućena od vrućine. Krenula sam u posetu Grejamu. Uskoro ću se udati za Grejama. Za tog glamuroznog, nepobedivog, univerzalno obožavanog muškarca koji je rešio da postane moj muž. Već sam mogla da vidim natpis Gospođa i gospodin Grejam Pendlton, izgraviran crnim mastilom na debelom papiru pozivnice za venčanje. Za nekoliko trenutaka stići ću kući, u stari poznati stan. Istuširaću se, uključiti sve ventilatore na tavanici i potruditi se da se propisno sredim. Obući ću svileni veš s dubokim izrezima i čipkastim porubom i natrljati šalimar na ručne zglobove i vrat. Čuću kako Grejam zvecka ključevima ispred vrata, a kad uđe, čekaću ga unutra, mirišljavog tela i meke kože, bez kapi znoja na sebi. Vodićemo ljubav na mom krevetu dok se dnevna svetlost razliva kroz sobu, posle ćemo otići na večeru i ples, a onda ćemo se vratiti kući, ponovo voditi ljubav i zaspati jedno pored drugog, i konačno ću biti njegova, pripadaću samo njemu i nikom drugom, ispunjena ljubavlju i svetlom budućnošću. Kad bolje razmislim, možda čak preskočimo zaštitne mere. Možda prihvatim Badžin savet i odmah napravimo bebu. Ako se venčamo u novembru, kao što je Grejam želeo, niko neće primetiti da smo malo poranili.

Sutradan ću zajedno s Grejamom posetiti tatu, a tata će biti presrećan zbog mene.

Kiki će mi biti deveruša, naravno. Kupićemo joj haljinu u Bergdorfu, ali nešto bez previše ukrasa jer je Kiki mrzela kitnjaste stvari.

Voz je zalupkao na šinama i zaustavio se kod Šezdeset osme ulice.

Izađoh napolje i krenuh prljavim mokrim stepeništem ka prljavom mokrom pločniku, žonglirajući torbom i damskom tašnom dok sam otvarala kišobran. Kiša je postojano padala, dobujući mi iznad glave. Nakon leta provedenog u Sivjuu, Njujork je delovao šokantno, sa svim tim izlozima i ljudima, užurbanim gurkanjem i laktanjem, mirisom pare, prljavštine i ljudskih tela. Dvojica taksista besno su trubili, pretendujući na istu traku.

Predoh Leksington i krenuh ka relativno mirnoj Šezdeset devetoj ulici, pre nego što ću skrenuti na Park aveniju.

Pred mojim očima se ukaza stari i dobro poznat prizor: široka avenija u čijem se središtu nalazilo raskošno cvetno ostrvo, visoke sive stambene

191

zgrade s tamnozelenim roletnama navučenim preko prozora, terase koje se pružaju duž gornjih spratova. Šćućurih se pod kišobranom i nastavih preko pločnika, klimajući portirima koji su dežurali ispred ulaza, sve dok ne stigoh do skromnih vrata i uzdržanog predvorja svoje zgrade. „Zdravo, Džo“, veselo pozdravih portira. Džo je bio jedini prijateljski nastrojen portir u našoj zgradi i jedini koji je imao manje od šezdeset godina.

On začuđeno zinu. „Ah, gospođice Lili! Stigli ste! Gde je naša curica?“ „Ostala je na Roud Ajlandu. Ja sam došla samo na nekoliko dana da nešto obavim. Jeste li se lepo starali o gostu?“ Džoovo lice se ozari ispod službene kape. „Gospođice Lili, malo je falilo da padnem u nesvest. Ja sam Pendltonov vatreni navijač još otkako je počeo da igra za Jenkije. Ništa ne brinite, lepo smo brinuli o njemu. Neki novinari su banuli ovde pre neki dan, ali smo ih otkačili.“ „Novinari?“ Džo klimnu glavom. „Da, gospođo. Rekli smo im da nikad nismo čuli za njega.“ Savio se ka meni. „Da li je to istina? Da se udajete?“ Osmehnuh se. „Jeste, Džo. Nas dvoje smo stari prijatelji i... ne znam ni sama, sve se munjevito odigralo.“ „Primite moje čestitke, gospođice Lili. Siguran sam da ćete biti srećni s njim.“ Džo pokaza ka liftu. ,,U stanu je. Samo što se vratio s treninga.“ „Zaista? Već?“ „Pa nije to kancelarijski posao, zar ne?“ Šaljivo je namignuo. „Ne, svakako nije.“ Krenuh za Džoom ka liftu i on susretljivo pritisnu dugme. Kabina je već bila u predvorju i vrata se otvoriše uz grčevit trzaj. Džo povuče rešetku. „Vidimo se kasnije, gospođice Lili.“ „Hvala, Džo.“ Pritisnuh broj dvanaest i naslonih se na zid, posmatrajući kako se cifre nižu jedna za drugom. Zgrada je bila tiha i prazna, kao da su svi pospali, uljuljkani kišom i vrućinom. Zatvorila sam oči, brojeći tihe škljocaje dok se kabina podizala.

Dakle, Grejam je već bio tu. Onda će morati da me uzme takvu kakva jesam. Izvadih maramicu i istapkah čelo i bradu. Potom skinuh šešir da razbarušim vlažnu kosu.

Lift konačno stade. Podigoh torbu, otvorih rešetku i prođoh kroz otvor. S desne strane stajala su vrata mog stana, mesto gde sam živela još od detinjstva, a muškarac kome sam nameravala da poklonim ostatak svog

192

života sedeo je negde unutra, u trpezariji ili dnevnoj sobi, možda čak i u tatinom kabinetu, čitajući novine i slušajući radio, pušeći cigaretu i pijuckajući kafu, ili možda nešto žestoko.

Tako će se iznenaditi kad me vidi. Biće oduševljen. Zgrabiće me u zagrljaj i početi da me vrti oko sebe, kao što je Nik nekada radio.

Ruke su mi drhtale. Pronađoh ključeve u tašni i tiho otvorih vrata. „Grejame?“, prozborih, ali mi se grlo steglo, pretvorivši tu reč u jedva čujan šapat. Čula sam neke zvuke iz dnevne sobe. Grejam je prigušeno brektao, kao da je radio vežbe za rame. Spustila sam torbu u predvorju, stavila tašnu na polukružni stočić i krenula ka vratima dnevne sobe.

Grejam je sedeo na sredini sofe, s glavom zabačenom unazad. Kosa mu je padala preko lica, smeđa i prošarana prugama svetlosti. Jedna ruka mu je ležala na naslonu sofe, a druga verovatno na krilu. Oči mu behu zatvorene.

Na trenutak sam pomislila da je zaspao, ali tada primetih da mu se usne mrdaju, stvarajući one dahtave zvuke koje sam čula iz predvorja.

Pridoh bliže, dovoljno blizu da ga celog vidim. Leva ruka mu nije ležala na krilu, kao što sam mislila, već je bila zagnjurena u talasastu svetlosmeđu kosu. Kosa je pripadala devojci koja je klečala pored njega. Njen limun-žuti džemper i izdašan brusthalter ležali su na podu pored Grejamovih crnih cipela, a glava joj se pažljivo nadvijala nad Grejamovim obnaženim penisom, koji se u savršenom ritmu pomaljao i nestajao među punim i zaokrugljenim crvenim usnama.

Dok sam kao skamenjena posmatrala prizor, Grejam je prodahtao nekoliko nerazgovetnih reči, a njegova šaka je zapovedno skliznula preko smeđih lokni njegove partnerke, usmeravajući njenu aktivnost. Izvio je bokove, ali je devojka revnosno nastavila, stiskajući njegovu muškost prstima koji su izgledali kao gomilica nanizanih prstenova. Njena delikatna beličasta ramena blistala su između tamnoplavih nogavica Grejamovih flanelskih pantalona. „Isuse... svršavam!“, zaurla Grejam.

Sigurno sam ispustila neki zvuk jer devojka istog časa podiže glavu i užasnuto se zapilji u mene. Um mi je bio tako smućen da mi je trebalo nekoliko sekundi da je prepoznam. „Mejzi?“ promucah.

Kada je Mejzi Lejdlo konačno prestala da plače i da se izvinjava i kada sam je poslala nazad u stan njenih roditelja, potpuno obučenu i ušuškanu u limun-žuti džemper, rekla sam Grejamu da pokupi svoje stvari i napusti moj

193

dom. Rekla sam mu da neću da ga vidim kad se vratim nazad. On je rekao da želi da ostane, da mi sve objasni, ali ja sam odbrusila da ne treba da se muči jer mi je sve savršeno jasno.

On je rekao da ćemo kasnije popričati o svemu, kada se malo smirim, a ja sam odvratila da sam savršeno smirena.

Rekao je da je napravio strašnu grešku, da je bio tako usamljen i izgubljen bez mene, da se to ne bi desilo da sam ranije došla. Rekao je da ga je ta devojka proganjala još otkako se doselio, da je kidisala na njega, da je malopre bukvalno skinula džemper u liftu, a koji muškarac na svetu bi mogao da odbije tako nešto? Ako mi je bilo za utehu, pravdao se, bar nije otišao u krevet s njom, nije je stvarno potucao, nikad u životu ne bi mogao da počini takvu izdaju. Rekla sam mu da je to bilo isto kao da ju je potucao, bar što se mene tiče.

Grejam je pao na kolena u mom stanu i rekao da to više nikad neće učiniti, da nikad više neće pogledati drugu ženu.

Rekla sam mu da nisam idiot.

Takođe sam rekla da se Mejzi Lejdlo jedva mogla nazvati ženom.

Nije hteo da uzme prsten svoje majke pa sam ga ostavila na polukružnom stočiću u foajeu, obasjanog svetlošću lampe, ispod Odubonovih reprodukcija, a onda sam krenula u posetu ocu.

Tata je sada živeo u specijalnoj bolnici u Šezdeset trećoj lici, u bolnici koja je više podsećala na stambenu zgradu, s tom razlikom što je bila puna bolničarki i lekara i što su zidovi u hodnicima bili okrečeni u belo. Njegova soba gledala je na mali nezaklonjeni deo parka, pa je obično sedeo pored prozora, zureći u tračke zelenila, s nepomičnim licem i beživotnim plavim očima. „Danas ima dobar dan“, rekla je dežurna sestra, vodeći me kroz bolnicu. „Fino je ručao, a posle sam mu čitala novine. Izgleda da na Floridi očekuju nov uragan.“ „Još jedan?“ „Da, još jedan.“ Bolničarka klimnu glavom. „Samo Što prognoziraju da će ovog puta pogoditi atlantsku obalu i da će biti užasno snažan.

Pogledajte, gospodine Dejne. Došla je vaša kćer da vas poseti.“ Očeva glava se pomeri, blago se okrenuvši na svetlosti. Obiđoh oko stolice, kleknuh ispred njega i uzeh ga za ruke. „Tata, to sam ja. Tvoja Lili“ Pogledao je u mene i desna strana lica mu se izvi u sićušan osmeh.

Dodirnuh mu obraz, skliznuvši prstom preko hrapave kože koja je promakla

194

brijaču. „Kako si, tata? Imali smo baš vrelo leto, zar ne? Strašno si mi nedostajao.“ „Doneću vam stolicu“ reče bolničarka. „Neka, ne treba.“ Spustih se pored očevih nogu i privih se uz njega.

Osetih kako mi se njegova šaka spušta na glavu. Prozor je bio nizak pa sam preko simsa mogla da nazrem sićušnu prugu zelenila, koja nas je mamila kroz kišu što je zasipala Central park. Jednom dnevno neka od bolničarki bi izgurala tatina kolica u dvorište i povela ga u šetnju, ako su vremenske prilike to dozvoljavale. Ali danas je bilo kišno pa verovatno nije izlazio. „Samo pozvonite ako vam nešto zatreba“, reče bolničarka.

Dugo sam sedela tamo, gledajući kroz prozor, grleći tatine noge, osećajući težinu njegove nepomične šake na svojoj kosi. U vazduhu je lebdeo blagi miris antiseptičnog sredstva, pomešan s mirisom tatinog sapuna za brijanje. „Da li se sećaš Nika, tata?“, tiho upitah. Nije se pomerio. „Verovatno ne. To je onaj momak s Dartmuta, onaj u koga sam bila zaljubljena. Ako ćemo iskreno, mislim da ga i dalje volim. On se oženio Badži, tata. Badži Bern. Proveli su leto u Sivjuu, u Badžinoj staroj kući, samo što ju je Badži sada sredila. Sad izgleda prilično moderno, skoro kao nova.“ Tata ispusti prigušen grleni zvuk. „Nije baš tako loše. Kuća je bila skroz oronula. Nešto su morali da urade.“ Mazila sam njegovu nogu, uzanu poput palidrvca ispod tankih flanelskih pantalona. Bilo je tako vruće da smo još nosili letnju odeću.

Ventilator je tiho brujao iznad nas, mreškajući uspavani vazduh. „Kako god bilo, letos smo se ponovo sreli, a on je bio isti kao uvek, tako ozbiljan i pametan i lep, pun one stare topline. Bila je to čista agonija, tata, da ih gledam zajedno. A Badži... znaš kakva je Badži. I dalje je lepa kao san, kao stvorena za njega. I voli ga. Znam da nikad ne bi poverovao, ni ja nisam mogla da poverujem, ali ona ga stvarno voli.“ Central park poče da se rasplinjava pred mojim očima. Rukavom obrisah suze. ,,I tako sam počela da flertujem s Grejamom Pendltonom, tata. Ne znam da li si upoznao Grejama. On je strašno zgodan. Igra za Jenkije. Bila sam ljubomorna na Nika, i grozno sam se osećala i... valjda mi je Grejam pomogao da se lakše uhvatim u koštac s tim. Naterao me da poverujem da sam i ja lepa i voljena. A onda je Badži rekla kako ona i Nik čekaju bebu i nisam to mogla da podnesem pa sam rekla Grejamu da ću se udati za njega.“ Tatina šaka se konačno pomeri, sasvim blago mi okrznuvši kosu. „Rekao je da sam mu potrebna, tata. Znaš da nikog ne mogu da odbijem kad mi kaže da sam mu potrebna. Mislila sam da bar nešto mogu da uradim kako treba. Da pronađem muškarca koji će biti tu za mene i Kiki,

195

nekoga ko će se igrati s njom, ko će joj pružiti ono što si ti pružio meni. Da Grejamu budem uzorna supruga, da mu podarim porodicu koju je želeo. Ali pogrešila sam.“ Suze su me gušile u grlu i lile mi niz obraze. Grčevito stegnuh njegovu nogavicu. „Užasno sam pogrešila, tata. Ispala sam užasno glupa, zar ne?“ Jecala sam u tatine pantalone, sve dok mi se flanel nije prilepio uz obraze i nos počeo da curi. Jecala sam bez kraja i konca, sve dok se nisam totalno ispraznila, dok se nisam pretvorila u tanušnu šuplju ljušturu koja se teturala po rubu litice, na osamnaestom spratu zgrade koja se nadvijala nad Central parkom.

Tatina ruka je i dalje ležala na mojoj kosi, ali se više nije pomerala. Kiša se slivala niz prozor, ogromna količina kiše, dobujući niz slivnike i otičući niz ulice. Kada sam konačno ustala, spremna da pođem, nisam mogla da kažem da li sam tu provela dva minuta ili dva sata. Kosti su mi bile bolne i ukočene, a lice napeto. Poljubila sam tatu u obraz i rekla mu da ću sutra ponovo doći.

Dok sam napuštala bolnicu zastala sam pored telefonske govornice u hodniku i prelistala imenik, tražeći firmu Grinvold i kompanija. Nije mi trebalo dugo da pronađem njihovu adresu: Brodvej 99.

Sudeći po ispupčenim mesinganim slovima na tabli u predvorju, firma Grinvold i kompanija primala je posetioce na jedanaestom spratu. Kada sam izašla iz metroa, pljusak je prešao u rominjavu kišu, ali mi je haljina još bila mokra, čarape prilepljene uz noge, a frizura pretvorena u zamršeno klupko crvenkastoplavih lokni. Bilo je četiri po podne, a mermerno predvorje gotovo pusto, u stanju tihe pripravnosti za gužvu koja će zavladati oko pet.

Otresla sam kišobran i pritisnula dugme pored lifta, trudeći se da ignorišem svoj odraz na izglancanim čeličnim površinama koje su svetlucale na sve strane.

Uveravala sam sebe da ne radim ništa loše, da sam samo krenula u posetu starom prijatelju, da ispravim stvari, pa čak i da pokažem izvesnu dozu saosećanja. U sebi sam ponavljala da ne gajim nikakve pretenzije prema Niku, da nemam nameru da ugrozim njegov brak i predstojeće očinstvo. Ali su mi prsti drhtali dok sam pritiskala dugme s brojem jedanaest. Srce mi je mahnito lupalo u grudnom košu, svesno nehajnog osećanja krivice. Tačnije, svesno totalnog odsustva krivice: svesno činjenice da uopšte nisam marila za grižu savesti, da sam ovog puta ja bila spremna napravim rasulo i učinim nešto što će nekoga bespovratno povrediti.

Nisam znala šta mogu da očekujem u Nikovoj kancelariji. Znala sam da je on nakon koledža vodio poslove u pariskom ogranku porodične firme,

196

koju je praktično izvukao iz ponora nakon što umalo nije bankrotirala u proleće 1932. godine. Takođe sam znala da se prošle godine, nakon očeve smrti, vratio u Njujork da preuzme sedište kompanije i da je nedugo nakon toga zaprosio Badži. Da li je renovirao kancelariju ili je sve ostalo isto kao u vreme njegovog oca? Da li ću tamo zateći uglađen moderan poslovni prostor, nalik onom stanu u Gramersi parku?

Sve je vrvelo od mermera, hladnog i belog. Udobne fotelje su se baškarile na raskošnim tepisima, a na zidovima su visila smela modernistička dela, puna šokantnih primarnih boja. Na kraju predvorja, ispod velike table na kojoj je krupnim štampanim crnim slovima pisalo GRINVALD I KOMPANIJA, sedela je lepa tamnokosa sekretarica, povijena nad stolom od jasenovog drveta. Kad sam se približila, držeći pokisli kišobran, uputila mi je pogled nadmene preneraženosti. „Grinvold i kompanija“, rekla je usporenim razvučenim glasom. „Mogu li da vam pomognem?“ „Ja sam Lili Dejn. Došla sam kod gospodina Grinvolda.“ „Gospodin Grinvold je trenutno na sastanku“, odgovori ona s neskrivenim prizvukom zadovoljstva. „Imate li zakazano?“ „Plašim se da nemam.“ Skrenula je pogled ka zidnom časovniku. „Onda je možda bolje da dođete sutra.“ „Neka hvala. Radije ću sačekati.“ „Sastanak će verovatno potrajati.“ „Svejedno, sačekaću. Da li biste u međuvremenu mogli da mu prenesete da ga tražim?“ Nadmeni osmeh. „Ne smem da ga ometam, osim ako se ne radi o nečem stvarno hitnom.“ „Gospođice...“ Zastadoh, tražeći pločicu s njenim imenom, prikačenu za uštogljeni sivi štofani blejzer ili istaknutu na radnom stolu, ali ništa nisam pronašla. „Gospođice, ja sam prijateljica gospodina Grinvolda. Sigurna sam da bi želeo da bude obavešten o mom dolasku.“ U njenim očima nazreh jedva primetan plamsaj sumnje. „Žao mi je, ali imam stroga uputstva. Slobodno možete da sednete i sačekate. Ili da dođete sutra ujutru.“ Stajala sam u pripravnosti, zureći u vrata iza njenih leđa. Vrata behu otvorena pa sam mogla da zavirim u unutrašnjost. Videla sam hodnik, ponovo pun mermera, po kome su se vrzmala dvojica muškaraca. Jedan od njih, prilično mlad, prođe kroz vrata i nagnu se ka sekretarici, šapnuvši joj nešto na uho.

197

„Da li je sastanak završen?“, upitah.

Mladić iznenađeno podiže pogled. „Imamo kratku pauzu. Ko ste vi?“ „Možete li da obavestite gospodina Grinvolda da ga traži Lili Dejn?“ „Lili... kako?“ „Dejn“, glasno ponovih, usmerivši svoj glas ka vratima. „Lili Dejn.“ Mladić se tupo zapilji u mene. „Lili Dejn? Nemamo klijenta po. „Lili?!“ Nik se pojavi pred vratima i zastade kao ukopan, lica prebledelog od šoka, u tamnom odelu, s pedantno začešljanom svetlucavom kosom. Teško da bih ga uopšte prepoznala da nije bilo očiju boje lešnika, ispunjenih urgentnim plamsajem, očiju koje su poprimile skoro zelenu boju pod blistavim veštačkim osvetljenjem koje je zasipalo predvorje firme Grinvold i kompanija. „Nik“, rekoh. „Šta se desilo? Jesi li dobro?“ „Ovaj...“ Pogledah u sekretaricu, čije se lice naprasno zaokruglilo, poprimivši prestravljen izraz. „Plašim se da sam zaboravila da zakažem.“ Nikova šaka se naslanjala na okvir vrata, s prebledelim zglobovima. „Gospođice Geldon“, rekao je staloženim tonom, „izgleda da je došlo do greške u mom rasporedu. Propustio sam da vam kažem da danas treba da se sastanem s gospođicom Dejn. To je sastanak koji smo još odavno ugovorili. Skoro da sam zaboravio.“ Skrenuo je pogled ka meni. „Samo da se izvinim gospodi koja čekaju unutra, gospođice Dejn. Neću se dugo zadržati. Gospođice Geldon, molim vas da se postarate da gospođici Dejn bude udobno dok me čeka.“ „Naravno, gospodine Grinvolde.“ Sela sam na fotelju i izravnala suknju, nervozno pomerajući kišobran.

Gospođica Geldon je smušeno kašljucala, upitavši me da li želim neko piće ili cigaretu. Rekla sam da ne želim ništa.

Nik se vratio za nekoliko trenutaka, nadvivši se nad mojom stolicom, sa šeširom na glavi i kišobranom u ruci. „Gospođice Geldon“, rekao je, uopšte se ne osvrnuvši ka njoj, „danas se neću vraćati u kancelariju. Molim vas da pribeležite ako me neko bude tražio.“ „Da, gospodine Grinvolde.“ Nik me je ćutke otpratio do lifta, pomerivši se u stranu dok sam ulazila u kabinu. Unutra su se već nalazila trojica muškaraca u tamnim odelima, sa šeširima nabijenim preko čela, u iščekivanju kiše. Ništa nismo govorili, samo smo gledali kako se brojevi smenjuju, ujedinjeni u ćutnji. Kada se lift otvorio, izašli smo u foaje i Nik se okrenuo ka meni. „Hoćeš da popijemo kafu?“

198

„Da, moliću.“ Odmah pored ulaza nalazio se neki kafe, direktno preko puta metroa, ali je Nik prošao pored njega i nastavio da se penje uz Brodvej, sprovodeći nas kroz saobraćajnu gužvu s neverovatnom odmerenošću, kao čovek koji je dobro poznavao ritam njujorškog života. Kišobrani su poskakivali pored nas dok smo koračali pločnikom, zaobilazeći pešake, taksije i dostavna vozila. Kada smo stigli do Gradske većnice, Nik skrenu levo i povede me ka mirnom malom dragstoru, na čijem se kraju pružao izduženi pult. Pomogao mi je da se popnem na stolicu i naručio kafu. Kada je kafa stigla, spustio je šešir na pult i seo na stolicu pored mene. Noge su mu bile preduge da bi mogao da ih spakuje ispod pulta, pa se okrenuo u stranu, prema meni, blago me okrznuvši kolenima. „Da li ti je dobro?“ upitao je. Bile su to prve reči koje je izgovorio otkako smo napustili zgradu. „Da, bar u fizičkom smislu. Danas sam Grejamu vratila prsten. Veridba je raskinuta.“ Nijedan mišić na Nikovom licu nije zaigrao. Otpio je gutljaj kafe i zavukao ruku u džep sakoa, izvadivši paklicu česterfilda. Pružio je kutiju ka meni. „Hvala“, rekla sam. Zapalio je prvo moju pa svoju cigaretu i privukao pepeljaru. Dva koluta dima lepršala su između nas, stapajući se u vazduhu.

Pogledah u Nikovu šaku, onu kojom je držao šolju, i učini mi se da previše snažno stiska krhki beli porcelan. Dah mi zastade u grudima. Bila sam opijena njegovom blizinom, intimnošću za kojom sam tako dugo čeznula, pogledom na krupne šake koje su nekada davno dodirivale moje telo s beskrajnom ljubavlju i nežnošću. „Sećaš li se onog dana kad sam te dovela kući da upoznaš mog oca?“ On se gorko nasmeja. Koža oko očiju mu postade dražesno zbrčkana, samo na trenutak. „Kako bih mogao da zaboravim?“ „Tog dana smo u hodniku ispred mog stana sreli onu devojčicu Mejzi.

Sećam se da si bio strašno pažljiv prema njoj. U svakom slučaju, mala Mejzi je u međuvremenu porasla. Mislim, ne sasvim. Sad ima šesnaestsedamnaest, ali deluje prilično odraslo za svoje godine, ako shvataš na šta mislim.“ Nik klimnu glavom, zureći u šolju s kafom, kao da je izbegavao moj pogled. „Da, mislim da shvatam.“ „Znaš da Grejam boravi u našem stanu zato što je svoj stan iznajmio nekom saigraču.“ Otpila sam gutljaj kafe i povukla još jedan dim, birajući reči. „Htela sam da ga iznenadim pa sam danas banula u stan i tamo sam

199

zatekla Mejzi, zajedno s njim, i ona je, ovaj... klečala je ispred njega dok se on baškario na sofi i... njena usta...“ Odmahnula sam rukom. „Blagi bože!“ Nik spusti šolju. „Dođavola, Lili!“ „Nemoj ni slučajno da kažeš da ti je žao. Ne sme da ti bude žao! Meni je drago što je tako ispalo. Znala sam...“ Utučeno zavrteh glavom. Šolja zazvecka dok sam je drhtavim prstima spuštala na tacnu. „Ne znam ni sama. Znala sam da voli žene. I da žene vole njega. Imala sam sreće što sam ga uhvatila na vreme, pre nego što sam se udala za njega.“ „Ali sigurno si povređena.“ „Ne, nisam. Ne stvarno. Samo sam bila šokirana. Nisam ga volela, ne onako kako bi trebalo, više sam se pretvarala.“ Otresla sam pepeo. „Ali ti to već znaš, je li? Stari pronicljivi Nik. Čitavog leta si se držao po strani i gledao kako svi odreda pravimo budale od sebe.“ „Uopšte nije tako. Bio sam u agoniji dok sam vas posmatrao, tebe i njega, svestan da više ne polažem nikakvo pravo na tebe.“ Glas mu je bio tih, glava povijena, a pogled prikovan za šolju sa kafom. „Kad bi samo znala, pčelice.“ Ta čarobna reč, pčelice, zaleprša na dimu između nas. „Šta si onda tražio u Sivjuu? Zašto si čitavog leta dolazio tamo?“, konačno upitah. „Zato što sam morao. Nisam imao izbora.“ Zgnječio je cigaretu i ustao. „Hoću da podeš sa mnom, Lili.“ Polako se pridigoh sa stolice, umalo ne zagnjurivši nos u njegove grudi skrivene iza trezvenog sakoa. „Gde da pođem?“ „Na piće. Na večeru. Treba nešto da popiješ, da se malo smiriš. A bog zna da isto važi i za mene.“ Izvadio je novčanicu od jednog dolara i bacio je na pult. „Nik“, rekoh. „Hajde da krenemo iz početka, Lili. Daj da zaboravimo sve što se ranije desilo. Čitavog leta sam želeo da popričam s tobom, ali ceo svet je stajao između nas.“ „Svet i dalje stoji između nas.“ „Da, ali više nismo u Sivjuu, zar ne? Sad smo na Menhetnu. Vazduh je ovde čistiji. Pođi sa mnom, Lili.“ Stavio je šešir i uzeo mi cigaretu, bacivši je u pepeljaru da dogori. Prebacio je izglancanu dršku kišobrana preko ruke i pružio mi šaku, s dlanom okrenutim naviše.

Zagledah se u njegov dlan, u izukrštane linije i ispružene prste, polako podižući oči ka njegovom ozbiljnom, gorljivom licu. Bilo je to Nikovo lice, s

200

poznatim usnama, jagodicama i očima, tako nežnim i molećivim pod zamućenom veštačkom svetlošću. Čutke ga uzeh za ruku i krenuh za njim, ka neposustajućoj kiši.

201

17 JEZERO DŽORDŽ, SAVEZNA DRŽAVA NJUJORK 2. januar 1932.

N

ekoliko sati kasnije sivkastosmeđa svetlost mi zasipa kapke dok bunovno otvaram oči. Nos mi je hladan, ali mi je telo toplo i ušuškano, kao da se nalazim u nekoj treperavoj čauri. Nik leži pored mene, kao izvor te topline, s gravitacionom masom koju je nemoguće ignorisati. Znam da je budan. Osećam njegovo jedva čujno disanje, kao da se trudi da mi ne naruši san. Osećam obrise njegovog tela i mreškanje vazduha u tami.

Okrećem glavu ka njemu. „Koliko je sati?“ „Pojma nemam. Još nije svanulo.“ „Hajde, nastavi da spavaš. Treba da se odmoriš.“ „Nema šanse.“ Ruka mu se šunja ispod čaršava i spušta na dugmiće na mojoj košulji, odmah iznad pupka. „Gledao sam kako spavaš, pčelice.“ „U ovoj pomrčini?“ Njegov dlan mi leži na stomaku, tako težak da mi se čini da zaranja u mene. Košulja mi se zadigla oko struka, otkrivajući obnažene obline. „Dovoljno da nazrem tvoje obrise. I tvoju kosu rasutu preko jastuka. I, znaš, dok sam te gledao, razmišljao sam: Grinvolde, ti si najveći srećnik pod kapom nebeskom. Zar ima nečeg lepšeg nego da se do kraja života budiš sa ovim prizorom pred očima?“ Osećam se tako opušteno, pospano, samouvereno. Okrećem se na bok i udišem miris njegove kože, prožet omamljujućim cvetnim mirisom hotelskog sapuna. „Tako sam srećna što smo ovde.“ Nikova šaka se pripija uz moj obnaženi bok. „A ona trema?“ „Nema je više.“ Nik me strasno ljubi, jednom rukom raskopčava izgužvanu košulju i pažljivo je sklanja s mog tela. „Ne želim da te povredim. Znaš da prvi put može malo da boli.“ „Znam. Ali nema veze.“ „Biću nežan, obećavam. Ne plaši se. Imamo sve vreme ovog sveta. Ako želiš da stanem, samo mi reci i ja ću stati. Ili ću bar pokušati da stanem.“ Osećam kako mi njegov dah leprša preko vrata. ,,U stvari, staću. Veruj mi.

Treba samo da kažeš šta želiš.“ „Ni sama ne znam šta želim. Ali ti valjda znaš?“

202

„Gospode! Ti očigledno misliš da sam ekspert za te stvari!“ „Zar nisi?“ Pratim Nikov prst dok klizi preko moje kože. „Recimo, ovo mi se sviđa. Volim tvoje ruke i... volim ovo.“ Kolebljivo se privijam uz njega.

Dah mu zastaje u grudima. „Dobro onda. U redu. Samo sačekaj malo.“ Odvaja se od mene, kreće ka plakaru i pretura po svom kaputu. „Uspeo sam ovo da nabavim kad smo svratili na ručak“, kaže, spuštajući nešto na noćni stočić. „Bog zna da sam ti već napravio dovoljno problema.“ Skida majicu i pantalone i penje se u krevet, gde ja nestrpljivo čekam, čekam i izgaram, žudeći za njim od glave do pete.

Pošto se skinuo, deluje još krupnije. Telo mu je ogromno, prekriveno jutrima tople kože. Ne znam gde prvo da ga dodirnem. Spuštam ruke na njegove grudi, odmah ispod ključne kosti, i širim prste najviše što mogu. „Spremna?“ šapuće Nik. Klimam glavom.

Nik se drži svog obećanja. Sve vreme ostaje neizrecivo nežan, neizrecivo pažljiv. Ljubi mi grudi i stomak, do samog beskraja; klizi prstima uz moje butine s nezamislivom slobodom, dok ja dahćem i privijam njegovu glavu uz sebe, zagnjurujem čelo u udubljenje na njegovom ramenu. Miluje me sve dok ne počnem da drhtim od žudnje, da stežem njegove ruke i bokove, da izvikujem njegovo ime. ,,U redu... sad polako... ostani tako“, kaže, pružajući ruku preko mene ka noćnom stočiću.

Ležim na postelji, ne mrdajući i ne dišući. Nikad pre toga nisam videla kondom. Jedva da i znam šta je to. Posmatram kako Nik navlači kondom u pomračini. Pitam ga da li to boli, a on se tiho smeje i kaže: „Ne, pčelice, ne boli“, a onda se polako izvija nada mnom. S tihom samouverenošću namešta moje udove, razdvaja mi noge i podiže kolena. Ponovo me pita da li sam spremna, a ja svijam ruke oko njegovog potiljka i kažem: „Da, Nik, spremna sam.“ On napreduje s razornom sporošću, s laktovima naslonjenim pored mojih ramena, šapućući: „Da li je ovako dobro, pčelice, mila, dušice, da li te povređujem?“ Ja prećutkujem istinu, ne želeći da priznam da me stvarno povređuje, da je tako krupan da mi se čini da ću se rasprsnuti, zato što se plašim da će prestati ako mu to kažem. Jednom mu kažem da malo sačeka, i on čeka, ljubeći mi usne i obraze, sve dok ne uspem da povratim dah i spremim se za nastavak. ,,U redu?“ šapuće on i kada mu odgovaram da, ponovo zaranja u mene i daje mi još, polako, kao da imamo sve vreme ovog sveta, savijajući svoje izvajano lice ka meni, nežan i strpljiv skoro do poslednjeg časa. A onda konačno zaboravljam na bol i osećam samo

203

mreškanje Nikovih leđa ispod svojih dlanova, ubrzavajući ritam Nikovih nogu i stomaka, nemoguć pritisak Nikovog tela koje me tera da se protegnem do krajnjih granica, sve dok u meni ne ostaje više ništa osim Nika, dok se ne pretvaram u savršenu pulsirajuću česticu njegovog bića.

A kada njegovo meso konačno prestaje da pulsira, kada se završni izliv strasti rastače u savršenu mirnoću, polako izranja iz mene i klizi usnama preko mojih grudi, preko mog grla i ruku i vrhova prstiju. Čitavo telo mi bridi od njegovog odsustva.

Ne mogu da nateram sebe da otvorim oči. Osećam se kao komadić užarenog uglja koji tinja iznutra. Ležimo u tamnoj i tihoj sobi, koja drži ostatak sveta na odstojanju, blokirajući svaki drugi osećaj, sve osim naših tajnih spona, sve osim Nika i Lili, koji su upravo vodili ljubav.

Osluškujem Nikovo disanje pored svog uha, još uvek ubrzano. „Da li ti je dobro?“ šapuće. „Da li sam bio previše grub na kraju? Oh, bože, pa ti plačeš. Izvini.“ „Divno mi je, Nik!“ „Koliko divno?“ žudno pita. „Uopšte nisam znala. Nisam imala pojma. Zašto si to tako dugo skrivao od mene?“ Nik ljubi moj vlažni obraz. „Odmah se vraćam.“ Kada se vrati iz kupatila, steže me u naručje i polako me okreće. Leda su mi pripijena uz njegove grudi i stomak, a zadnjica ugnežđena između njegovih bokova. Tela nam se spajaju u neobičnoj simetriji. Koža mu je još vlažna i grozničava, kao i moja. Prsti mu se sklapaju oko moje dojke. Njegov neizbrijan obraz grebucka me po slepoočnici. Zatvaram oči i zamišljam kako ga uvlačim u sebe, kroz svaku poru svog bića. „Sigurna si da ti je dobro?“, pita. „Srećna si?“ „Jesam. A ti?“ On ćuti. „Nik?“ Okrećem glavu ka njemu. Želim bolje da ga vidim. Želim da odgonetnem izraz na njegovom licu, pogled koji mu zrači iz očiju. Želim da mu pročitam misli i otkrijem šta se skriva unutra, da upoznam ostale žene s kojima je delio postelju. (Sada sam sigurna da u pitanju nije bila samo jedna.) Da vidim mesta gde se to desilo, možda još mračnih hotelskih soba sa zavrnutim prekrivačima. Kakve su one bile? Da li je ovo drugačije? Da li je seks bolji kada se to radi iz ljubavi? Da li i Nik oseća to uzvišeno sjedinjenje, lepotu i čudesnost, tu večnost, isto kao ja? Ili je seks uvek takav, čisto prirodni instinkt, smicalica koja treba da nas navede da se parimo i umnožavamo?

204

Usporena zimska zora diše oko nas. Čekam i čekam, a onda okrećem glavu ka prozoru.

Nik mi nešto mrmlja u kosu, tako tiho da moram da napregnem uši da ga čujem. „Izvini. Ne znam kako to da opišem. Ne mogu da smislim prave reči, osim da... da sam potpuno tvoj. Potpuno i bespovratno tvoj, pčelice.

Gospode, kako to da objasnim? Fizički tvoj, kao da si me ispunila sobom.

Kao da si me prožela svojom ljubavlju i poverenjem, svojom nevinošću, i učinila me delom sebe.“ Ne mogu da izustim ni reči.

Nik mi ljubi uho. „Da li ti to zvuči čudno?“ „Ne“, kažem, „uopšte ne zvuči čudno.“ Ležim u njegovom naručju, topla i snena, peckava i živa, osluškujući vejanje pahulja. „Jesi li se ti isto osećao?“ pitam. „Kad si to prvi put uradio?“ On se meškolji, kao da sam ga prenula iz dremeža. „Kako to misliš?“ „Jesi li je voleo?“ „Oh, Lili. Zašto me to pitaš? Zašto se opterećuješ time?“ „Bolje da znam nego da se pitam.“ „Onda nemoj da se pitaš.“ „Ne mogu da odolim. Zar bi ti odoleo?“ Nik me steže u zagrljaj, pritiskajući me uz dušek, i odsutno klizi šakama preko mog tela. Na trenutak mislim da mi neće odgovoriti, a onda čujem kako kaže: ,,U redu ako baš moraš da znaš. To se desilo prošlog leta, dok sam bio u Evropi s roditeljima. Bilo je užasno vruće i svi smo skapavali od dosade. Ona je bila starija od mene, raspuštenica, živela je u Parizu, prijateljica moje majke, čist klik. Jednog popodneva je rešila da me zavede, a ja sam bio polaskan i pomalo šokiran, ali i više nego voljan da se prepustim njenim dražima. Viđali smo se u tajnosti nekoliko nedelja.“ „Je li bila lepa?“ „Pretpostavljam da jeste. Drugi su je svakako smatrali lepom.“ „Jesi li je voleo?“ Nik praska u smeh. „Ne. Bio sam malo zanesen, valjda, ali to je bio samo prolazni zanos. Rastali smo se u avgustu, mirna srca, a moji roditelji ništa nisu naslutili, bar koliko sam mogao da primetim. Onda sam se vratio na koledž i upoznao tebe i beznadežno se zaljubio. Da li ti je to dovoljno?“ „Sigurno je bila iskusna?“ „Da, veoma.“ Razmišljam o skupim izgužvanim čaršavima i grlenom smehu, o popodnevnoj svetlosti koja se razliva preko Nikovog tela, opruženog preko

205

druge žene. Ne mogu da joj vidim lice, ali vidim kako se njene izdužene bele noge svijaju oko njega i kako njeni vitki prsti, ukrašeni svetlucavim draguljima, strasno stiskaju njegova ramena. Vešto upravlja njegovim pokretima, podučavajući ga ritmici ljubavnog čina na istovetan način kao što je on malopre podučavao mene. Grčevito zatvaram oči. Teram sebe da prasnem u smeh, trudeći se da zvučim što nehajnije. „Sigurno je drugačije kad vodiš ljubav s nekim ko nema nimalo iskustva.“ Bez bilo kakvog nagoveštaja, Nik me obara na leđa, podiže mi ruke visoko iznad glave i ljubi me tako duboko da počinjem da se borim za vazduh. „Da, neizrecivo drugačije, pčelice. A sad spavaj i prestani da razmišljaš o drugim ženama. Nema drugih žena. Od ovog trenutka postojiš samo ti.“

Nešto kasnije se budim, krajičkom svesti registrujući kako Nikove ruke lepršaju oko mene, sklanjajući mi kosu s obraza. Napolju je i dalje mračno. „Nik.“ „Izvini. Nisam hteo da te probudim.“ Okrećem se i grlim ga. „Možeš da me probudiš u bilo koje doba.“ Nik me ljubi i pita da li sam umorna. Uzvraćam poljupcem i odgovaram mu da uopšte nisam umorna, taman posla.

I tako ponovo vodimo ljubav i ovog puta je još bolje zato što sam sada spoznala suštinu ljubavnog čina, zato što se više ne zadovoljavam time da krotko ležim pod njim, pritisnuta svojim devičanstvom; zato što sam sada oslobođena svih stega, dovoljno smela da ga dodirnem i okusim, opijena čudesnim činom u kojem se Nik i Lili stapaju u jedno; dovoljno odvažna da upoznam svaku česticu i svaku dimenziju tela koje se mreška i izvija zajedno sa mnom.

Ovog puta, kada se Nik vraća iz kupatila, veličanstveno lep, s onim piratskim plamsajem u očima, podižem se na kolena i pružam ruke ka njemu. Praskam u zvonak smeh dok se baca preko čaršava i počinje da me golica i da duva balončiće u moj vrat. Prislanjam usne uz njegovo uho i šapućem mu sablažnjive reči, a on se glasno smeje, prevrće me na leđa, kotrlja po krevetu i nemilosrdno golica, a onda zajedno tonemo u san, usred golicanja, isprepletanih tela i nasmejanih lica: s mojom šakom na njegovom struku, njegovom nogom između mojih butina, mladi, zaljubljeni i puni nade.

206

18 MENHETN Utorak, 20. septembar 1938.

N

ik me je odveo na neko nepoznato mesto, negde u Grinič Vilidžu, u kraju u koji skoro nikad nisam zalazila, do nekog mračnog diskretnog restorana, sa svećama na stolovima, malim orkestrom koji je mlitavo sviruckao u jednom uglu i plesnim podijumom na koji niko nije želeo da kroči.

Naručili smo martini i prionuli na piće, ne progovarajući ni reči. Šta smo mogli da kažemo kada smo oboje bili svesni da teturamo po rubu preljube?

Ja svakako nisam znala šta da kažem i zato sam pronašla pribežište u martiniju, besprekorno suvom i hladnom kao led, zureći u sto i grickajući maslinku, sve dok Nik konačno nije prozborio. „Zaboravili smo da nazdravimo. Za šta pijemo?“ „Kažu da ne valja nazdravljati praznim čašama.“ „Onda ćemo ih napuniti.“ Pokazao je konobaru da donese još dva martinija. „Pa, Lili?“, rekao je kada je stigla nova tura. Podigoh čašu. „Ne znam. Možda za iskrenost?“ Nik se kucnu s mojom čašom. „Onda za iskrenost. Jesi li sigurna da ti je dobro?“ „Dobro? Zezaš me? Kako može da mi bude dobro? Sve je u totalnom rasulu, zar ne?“ Otpih gutljaj martinija. „Šta tražimo ovde, Nik?“ Spustio je čašu, nežno mi uhvativši ruku. „Što se mene tiče, samo tešim prijateljicu koja je upravo doživela strašan šok.“ „Znači, to se tako zove?“ Bez reči je povukao ruku. Konobar nam donese jelovnike i ja se usredsređeno zagledah u svoj primerak, ali nisam mogla da dokučim nikakav smisao u tim sitnim crnim slovima. Kada se konobar vratio čula sam sebe kako naručujem krem supu od špargle i biftek, srednje pečen, mada se nisam sećala da sam svesno napravila taj izbor. Nik je rekao konobaru da donese isto i za njega, plus flašu klareta, latur iz 1894, ako ga imaju.

Upitno izvih obrve. ,,I dalje voliš klaret?“ „To mi je omiljeno vino. I omiljena berba.“ „Nik.“ Ponovo je dodirnuo moju šaku. „Sva drhtiš, Lili. Ne treba da drhtiš.

Izbaci sve misli iz glave. Hoću da batališ sve brige i da uživaš u hrani i piću.

207

Nije greh da s nekim izađeš na večeru. A čak i da jeste, onda taj greh preuzimam na sebe.“ „Ona mi je drugarica.“ Nik se nagnu preko stola, stegavši mi i drugu ruku. „Slušaj me, Lili.

Dobro me slušaj. Badži ti nije drugarica, shvataš? Nikad nije bila. Ništa joj ne duguješ. Ni svoju lojalnost, ni saosećanje.“ „Odlično znam kakva je ona, Nik. Ali mi je i dalje drugarica.“ „Veruj mi, Lili.“ Povukoh ruke ka sebi. „Da ti verujem, kažeš? A zašto bih ti verovala, Nik? Ti si se oženio njome. I sada čekate bebu, za ime božje! U aprilu treba da rodi tvoje dete, Nik, sećaš li se toga? I ti si, naravno, presrećan zbog toga. Ili bar Badži tako kaže.“ Nik otpi pozamašan gutljaj i zapali cigaretu. Pružio je paklicu ka meni, ali ja odmahnuh glavom. Popušio je pola cigarete, tresući pepeo u pikslu koja je stajala između nas, a onda je konačno prozborio. „Tražila si da budem iskren, Lili. Malopre smo nazdravili u to ime. Onda ću ti reći čistu surovu istinu. Badži možda čeka bebu, a možda i ne. Bog zna da joj ne bi bilo prvi put da upotrebi taj adut. Pojma nemam da li ovog puta govori istinu, ali sa apsolutnom sigurnošću mogu da kažem da ta beba, ako zaista postoji, uopšte nije moja.“ Sveće su treperile na stolu, obasjavajući začešljanu kosu iznad njegovog čela. Podigoh cigaretu s pepeljare i povukoh jedan dim. Pogled mu je bio prikovan za mene, iskren i ozbiljan. Taman sam otvorila usta da nešto kažem, kad konobar priđe stolu noseći svetlucavu posudu sa supom.

Dostojanstveno je nasuo supu u tanjire i dodao biber. Dovrših svoj martini.

Potom stiže i vino, otvoreno i sipano za probu. Posmatrala sam kako svetlost poigrava na Nikovom licu dok je degustirao vino, i na trenutak pomislih da deluje tako zrelo, iskusno i otmeno, dok sam ja sedela preko puta njega s razbarušenom kosom, u pokisloj odeći, sa šeširom koji sam nosila još od Sivjua, nalivena džinom koji mi je lagano prodirao u krv.

Ta beba, ako zaista postoji, uopšte nije moja.

Krv mi brže zastruja kroz vene. „Kako možeš da budeš tako siguran?“, tiho upitah kada se konobar konačno udaljio. „Mogu, zato što sam samo jednom spavao s Badži, i to pre nego što smo se venčali.“ Šokirana tim priznanjem i ošamućena vrtlogom pitanja i pretpostavki koje su mi navrle na um, uspela sam samo da promucam, „Misliš, samo jedne noći ili samo jedanput?“

208

„Samo jedanput, Lili!“ Njegovi prsti se ponovo sklopiše oko moje šake, ali ovog puta nisam povukla ruku. „Samo jednom, jedva desetak minuta, desetak bednih pijanih minuta zbog kojih ću se kajati dok sam živ. Mislio sam da će to biti vrhunac moje osvete, ali to me je nateralo da se suočim sa samim sobom, da shvatim koliko sam se besmisleno ponašao, koliko sam se ogrešio...“ Pogledao je u naše spojene ruke. „Tada sam još bio u Parizu.

Uskoro je trebalo da se vratim i preuzmem poslove u Njujorku. Sledećeg jutra sam se probudio s opakom glavoboljom, rešen da okrenem sasvim nov list, da iz korena promenim svoj život, da prestanem da se ponašam kao nadureni magarac.“ „Šta se onda desilo?“, upitah.

Nik levom rukom podiže čašu s martinijem, ispi je do dna i pređe na vino. „Lili, daj da tu priču ostavimo za kasnije. Još nisam dovoljno pijan, a nisi ni ti.“ „Ja sam već dovoljno pijana. I želim da znam.“ „Bolje prioni na hranu, Lili.“ „Nik, nisam dete.“ On podiže kašiku. „Molim te, Lili, prvo jedi. Ja sam gladan kao vuk.“ Strpljivo je sačekao, držeći kašiku nad tanjirom, sve dok nisam popustila i počela da jedem, pokušavajući da utolim glad koju uopšte nisam osećala.

Nisam osećala ni ukus supe ni ukus vina. „Mislim da nešto treba da znaš, Nik. Badži će stvarno dobiti bebu. Videla sam je. Tu nema nikakve sumnje.“ „Sasvim moguće“, odvrati Nik, između zalogaja supe i gutljaja vina, priznajući neverstvo svoje supruge s neverovatnom ležernošću. „Kako to misliš?“ „Ja sam se još od Pariza pridržavao strogog celibata, ali moja žena očigledno nije.“ Strogi celibat. „Čije je onda dete? Kako znaš?“ Nik me prostreli oštrim pogledom. „Sigurno ima više kandidata jer je Badži čitavog leta mogla neometano da švrlja. Ali ako mene pitaš, ja bih se kladio na Pendltona.“ „Grejama?“ Šokirano spustih kašiku i ona, nimalo diskretno, začangrlja o tanjir. „Ali... to se desilo pre toliko godina!“ „Lili“, tiho reče Nik. Krv mi je pulsirala u slepoočnicama. Pružih ruku ka vinu. „Ti, naravno, ništa nisi sumnjala, je li? Bezbroj puta sam bio u iskušenju da ti kažem, ali onda bih pomislio da mi sigurno ne bi poverovala. I da nije na meni da ti to kažem, da nemam prava da se isprečim između vas.“

209

„Dopustio bi da se udam za njega, iako si znao za to?“ „Nisam znao kako da ti kažem. Ah, uzgred rečeno, da li ti je poznato da tvoj galantni prosac skoro svake večeri, kad se vraća od tebe, svraća do naše baštenske kućice da se malo zabavi s mojom ženom? Teško je prevaliti takvu stvar preko usana, zar ne?“ „Kako si saznao?“ prošaptah. „Video sam ih jedne noći kad sam izašao u šetnju. Nisam hteo da ih ometam. Da sam mislio da Pendlton spava i s tobom, nešto bih sigurno učinio, Lili, kunem ti se da bih. Olešio bih ga od batina da si ti bila u pitanju.“ „Ali si dopustio da njegov prestup s Badži prođe nekažnjeno.“ Slegao je ramenima. „Čisto sumnjam da je to poteklo od njega. Mogu da se kladim da ga je Badži svesno zavela.“ ,,A kako si znao da ja nisam spavala s Grejamom?“, upitah nakon kraće pauze. „Lili, lako možeš da prepoznaš kad dvoje ljudi spavaju, ako samo obratiš malo pažnje.“ Iskapih svoje vino i Nik mi nasu još jednu čašu. Trakasti zeleni ostaci supe od špargle plutali su po tanjiru, nimalo privlačni. „Znači, ja sam mu služila samo za zagrevanje“, procedih. „Nekoliko poljubaca, koliko da mu krv brže zastruji. Uopšte me ne čudi što je bio onako kontrolisan. Znao je da ga samo nekoliko vrata dalje čeka drugo žensko telo, telo koje je bilo savršeno voljno da ga zadovolji.“ „Žao mi je, Lili.“ „Ne, nije ti žao. Bilo ti je drago što je bio zauzet u njenom umesto u mom krevetu.“ Pogledah u njega. „Nisi mogao da je kontrolišeš, je li tako?

Nisi mogao da joj narediš da ne širi noge tamo gde ne treba?“ „ A kako sam to mogao da učinim? Tako što bih se postarao da bude zauzeta u mom krevetu?“ „Ne, nikako!“, uspaničeno viknuh. A onda, nešto tišim glasom, dodadoh: „Ne, to sigurno ne. Pojma nemaš na kakvim sam mukama bila dok sam vas zamišljala zajedno. Dok sam posmatrala kako plešete, kako se njeno telo privija uz tebe i kako ti njen karmin svetluca na licu. Izgledali ste kao ljubavnici koji izgaraju od strasti.“ „Badži je sjajna glumica. I prilično vešto koristi taj talenat.“ „Ni ti nisi bio loš“, gorko natuknuh. „Bio sam prilično loš. Sigurno bi to primetila da si obratila malo više pažnje. Kiki nas je odmah prozrela.“

210

„Da, Kiki.“ Naslonih kašiku na ivicu tanjira i ispih ostatak vina. „Hajde da plešemo.“ Nik ustade, uze me za ruku i potom nežno zaplesasmo pored orkestra.

Još jedan par krenu ka podijumu, ohrabren našim primerom. Nikova ogromna šaka, suva i topla, sklopi se oko mojih prstiju. Drugu ruku spustio je na moj struk. Plesao je blizu, ali ne preblizu: među nama je i dalje lebdeo tračak slobodnog vazduha. Žudno sam udisala njegov miris: miris džina i vina, cigareta i kiše. Sa svih strana sam bila okružena Nikom, ponovo utonula u ono staro blaženo osećanje, koje me je zapljusnulo poput jutarnje rose, osećanje da volim i da sam voljena.

Blago zabacih glavu, želeći da se prisetim Nikovog lica, a onda primetih da i on mene posmatra. „Ništa ne govori“, rekoh. „Neću. I ne smem. Zato što oženjeni muškarci ne pričaju takve stvari.“ Kad smo se vratili do stola, biftek je bio serviran. Na brzinu smo pojeli meso, dovršili vino i načeli sledeću flašu. Nik mi je pripalio cigaretu, prvo meni, a potom i sebi. Upitala sam ga kako je bilo u Parizu, a on mi je rekao da je Pariz prelep, da je često posmatrao fasade dok je išao na posao i pitao se u kojoj bismo mansardi živeli, s kog bismo prozora svakog jutra posmatrali gradsku panoramu. Osmehnuo se dok je pričao o tome, primetivši zanos koji mi je zračio iz pogleda, a oči su mu postale neobično tople i blago zbrčkane u uglovima, poprimivši onaj izraz koji sam toliko volela jer sam osećala da je to bilo nešto što je čuvao samo za mene. Vino mi se blaženo razlivalo između ušiju, a Nikovo lice blaženo mi je plutalo pred očima.

Kada je konobar prišao da nam ponudi desert, odmahnula sam glavom. „Idemo odavde, Nik.“ ,,A tvoj čokoladni kolač?“ „Nisam gladna. Vodi me negde.“ „Gde?“ „Nije važno. Samo idemo odavde.“ Nik se okrenu ka konobaru da plati račun. Kiša je ponovo počela da pada iz sve snage, pljušteći s mrklog večernjeg neba i kuljajući niz ulice. Nik je podigao kragnu i otvorio kišobran. „Ostani ovde, ispod strehe“, rekao je, „dok pronađem taksi.“ Trebalo mu je skoro petnaest minuta, ali je na kraju uspeo da ugrabi taksi koji je dovezao buljuk pijanih putnika do obližnjeg džez kluba. Brižno mi je pomogao da uđem, držeći kišobran iznad moje glave, a potom se smestio pored mene.

211

„Kuda?“, upita taksista, pogledavši na retrovizor.

Nik se okrenu ka meni. „Gde ćemo? Do tvog stana?“ „Ne, zaboga! Neću da idem tamo dok neko sve propisno ne očisti.“ Nik se okrenu ka šoferu. „Gramersi park, molim vas.“ Bila sam opijena vinom, opijena Nikom. Šćućurih se na sedištu, očarana tim impresivnim telom koje je sedelo na samo nekoliko centimetara od mene, njegovom bezgraničnom sposobnošću da me zaštiti od svega.

Krišom zvirnuh ka Nikovom reveru, pomislivši da su to bile iste one grudi koje su se zaljubljeno nadvijale nada mnom pre sedam dugih godina, isto telo koje je nakon toga lebdelo nad legijom drugih žena i osećalo pritisak nebrojenih gorljivih ženskih nedara, a sada je ponovo bilo tu, pored mene.

Zgrade su promicale pored zamagljenog prozora, kao da je taksi plovio niz neku užasno brzu reku. „Kakve su bile?“ upitah. „Te Parižanke.“ „Zašto pitaš?“ „Zato što moram. Znaš kakva sam.“ Taksi se nagnu u stranu, skrećući za ugao. Nik se zagleda kroz prozor, u slapove kiše. „Većine se čak i ne sećam. Obično sam bio polupijan. Uopšte mi nije bilo važno kakve su.“ „Jesu li bile lepe?“ „Neke sigurno jesu.“ Grčevito stegnuh šake na krilu. Čak i u tom pripitom stanju, njegove reči me pogodiše kao udarac u stomak. „Valjda sam nešto pokušavao da dokažem, Lili. Da sebi dokažem da mi ti više nisi važna, da ono što sam osećao, ono što se one noći desilo između nas, više ništa nije značilo. Da treba samo da pronađem neku ženu, bilo koju ženu, da je odvučem u krevet i da će mi sa njom biti isto. Da ti uopšte nisi tako posebna. Ali sam svaki put uspevao samo da dokažem da sam u opakoj zabludi. Umesto da sebe ubedim da te nisam voleo, svaki put sam iznova dokazivao upravo suprotno. I svaki put sam se osećao još praznije. I svaki put me je mučio sve snažniji osećaj krivice zbog toga što sam se ponašao kao bitanga, što sam tako bezočno iskorišćavao te devojke. Što sam bio neiskren i nepošten.“ Okrenuo se ka meni. ,,I tako sam na kraju rešio da stavim tačku na to.“ „Sve dok Badži nije stupila na scenu.“ „To je bilo najgore od svega. Najveća greška koju sam mogao da napravim.“ Taksi skrenu ka Gramersi parku. „Kako se to desilo?“

212

„Nemoj, Lili.“ „Moram da znam. Jesi li ti nju potražio?“ Taksi se zaustavi na uglu, ispod poznatih obrisa zgrade u kojoj se nalazio rezervni stan Nikovog oca. Nik zavuče ruku u džep, tražeći novčanik. „Ne, nisam. Već sam ti rekao, dotad sam bio sit svega.“ „Šta se onda desilo?“ „Prišla mi je u Ricu, na oproštajnoj zabavi koju sam priredio za službenike pariskog ogranka. A onda me je vešto načela nekom zajedljivom opaskom, u svom tipičnom maniru.“ „Šta je rekla?“ „Nešto o tebi, naravno. Šta bi moglo da bude efikasnije? A kad mi je krv jurnula u glavu, otvoreno mi je pokazala da je voljna da me uteši, pa smo otišli na sprat. Nisam se zadržao ni deset minuta. Nisam se čak ni svukao. Pri odlasku sam platio sobu.“ Pomogao mi je da izađem, zalupivši vrata taksija.

Bio je u pravu. Nije trebalo da pitam. Mogla sam sve jasno da zamislim, do najsitnijih detalja: elegantna soba obložena zidnim panelima, s pozlatom, privatnim kupatilom i baršunastim prekrivačem, i Badži kako se zavodljivo baškari među mirišljavim jastucima, s jarkocrvenim usnama i glatkim depiliranim telom i grudima koje podsećaju na dve sveže mlade kajsije. Naravno, i ranije sam zamišljala takve stvari, i mnogo više od toga, ali ovog puta sam znala da je to bilo stvarno, da se to zaista desilo.

Desetominutni snošaj, kratak i žestok. Videla sam kako Nik ustaje i zakopčava pantalone, još zadihan, s razbarušenom kosom i licem na kome su još tinjali tragovi seksualnog uzbuđenja. I kako nešto kasnije zastaje pored recepcije da plati sobu, vadeći hrskave franke iz zlatne štipaljke. Bila sam tako ošamućena od pića da nijednu sliku nisam mogla dugo da zadržim, ali čak je i trenutak bio dovoljan.

Nik diskretno klimnu dok smo prolazili pored ćutljivog portira. Liftom smo se popeli do stana. Nik je pronašao ključeve i otvorio vrata. Kročila sam u tamu, toplu i sparnu, ali ne u toj meri kao omorina koja je vladala napolju. Nik zatvori vrata i skinu šešir. A onda, umesto da dohvati prekidač za svetio, pruži ruke ka meni. Skliznuo je palčevima preko mojih uplakanih obraza. „Šta ti je, pčelice?“ Uzeo je maramicu iz džepa da mi obriše suze. „Prekasno je, zar ne? Oduvek je bilo prekasno.“ Nik se nasloni pored vrata.

Senke iz dnevne sobe titrale su mu iza leđa, lagano poprimajući obrise. „Hoću još nešto da ti kažem, Lili. Nešto užasno važno. Svaki put, kad god bih poljubio ili dodirnuo neku ženu, znao sam da je to pogrešno. Duboko u duši osećao sam se kao preljubnik. Na dan svog venčanja, pre šest meseci,

213

setio sam se kako sam te jednom nazvao svojom suprugom i osećao se kao bigamista. Oduvek sam pripadao samo tebi, želeo to da priznam ili ne.“ Nisam mogla da izustim ni reč. Borila sam se za dah, udišući i izdišući, zureći u komadić poda pored njegovih izglancanih cipela. „Oprosti mi“, rekao je. „Znam da previše tražim, ali te svejedno molim da to učiniš. Izdao sam te na svaki mogući način, bog zna da je tako, ali ne mogu više da živim a da te bar ne zamolim da mi oprostiš. Ne tražim poništenje greha, već samo oproštaj, jer ću ostatak života provesti okajavajući ono što sam uradio u Parizu.“ Smušeno podigoh pogled. Svetla su bila ugašena, a njegovo lice zaklonjeno senkom, što je bilo dobro. Upavši u kandže pomahnitale ljubomore, želela sam sve da saznam. Htela sam da izvučem kompletan spisak, sa imenima svih žena, s podacima o njihovom godištu i boji kose, s hronologijom svakog snošaja i svake poze koja je tom prilikom bila zauzeta.

Htela sam da saznam gde ih je pronalazio, kako ih je odvlačio u krevet, da li je imao stalne ljubavnice ili je svaki put bio s novom curom. Htela sam da znam koliko ih je imao, i koliko često, i koliko brzo, i koliko sporo. Htela sam da znam da li je nakon seksa spavao s njima. Htela sam da u svoj um utisnem svaki nemilosrdni detalj i da u tome pronađem pribežište od pitanja koja su me godinama opsedala. „Ne znam da li to mogu da učinim“, rekoh.

Nik ispruži ruku, skinu mi šešir i spusti ga na stočić u hodniku, odmah pored svog, ispod neuključene lampe. „Srediću ovaj haos, Lili“, rekao je. „Sve ću srediti, obećavam ti.“ Stajali smo u mračnom foajeu Nikovog stana sve dok noge nisu počele da me bole. Koraknuh unazad, blago se zanjihavši, ošamućena od vina i šoka. Nik me uhvati za ruku. „Hajde, uđi u sobu. Treba da se osušiš.“ Ušli smo u dnevnu sobu, gde je Nik uključio usamljenu lampu. Polako udahnuh. Stan je izgledao drugačije: nameštaj je bio manje-više isti, i umetnička dela koja su visila na zidovima, ali unutra je vladao blagi nered, kao da je neko živeo tu. Nikove knjige su u gomilama ležale po stočićima i podu. U jednom uglu je stajao radni sto sa stolicom, koji ranije nisam primetila, zakrčen rasutim papirima, olovkama i lenjirima. Uz jedan zid bile su prislonjene velike papirne rolne: verovatno tehnički nacrti. Sve površine bile su preplavljene arhitektonskim maketama, napravljenim od drveta tankog kao pelir, s precizno prilepljenim sastavnim elementima. „Ovo si ti napravio?“, upitah, opipavši jednu maketu. „To mi je hobi. Čitavog leta sam se zanimao time, u večernjim satima.“ „Fantastične su. Da li ih je Badži videla?“

214

„Ne. Ona nikad nije kročila ovde. Onaj drugi stan joj više odgovara.

Slušaj me, Lili. Pokisla si, umorna i pijana. Treba da se okupaš i da staviš odeću da se osuši. Doneću ti kućni mantil.“ „Ali...“ Prislonio je prst uz usne. „Pst. Bez rasprave.“ Naravno, bio je u pravu. Stvarno sam bila pokisla, umorna i pijana. I zato poslušno krenuh ka kupatilu i potopih se u Nikovu kadu, gde sam se izribala Nikovim sapunom i ležala blenući u tavanicu. Čula sam kako se Nik vrzma po sobi i kuhinji, kako pušta vodu i otvara ormariće. Topla voda mešala se s vinom, proizvodeći onaj osećaj blažene malaksalosti u mojim udovima i otupljujući oštre iglice ljubomore koje su mi se zahvale pod kožu.

Voli me. Oduvek me je voleo.

Otišao je od mene. Spavao je s drugim ženama. Spavao je s Badži. Čak se oženio njome.

Ali to ništa ne znači. Njemu to ništa nije značilo. Te žene su za njega bile potrošna roba. Bio je s njima, a mislio na mene. On voli samo mene i nikog drugog. Proveo je s Badži samo deset minuta, a onda je pobegao.

Ali zašto se onda oženio njome?

Stvarno, zašto?

Ali zar je to važno? Nije čak ni spavao s njom, ili je bar tako tvrdio. Nije bio otac njenog deteta. Ništa ga nije vezivalo za nju, ništa osim parčeta papira, tričavog dokumenta koji ga je terao da se oseća kao bigamista.

Misli su se mahnito vrtložile kroz moj pijani um, okrećući se kao na ringišpilu, mešajući se sa slikama zamišljene prošlosti, u kojima je Nik delio postelju s drugim ženama, i slikama izmaštane budućnosti, u kojima sam videla Nika kako leži pored mene, kako me zasipa svojom ljubavlju i izgovara moje ime, nežno šapućući: Pčelice, pčelice.

Ustadoh iz kade i obrisah se Nikovim belim peškirom. Začuh kucanje na vrata. „Napred“, rekoh.

Nik proturi ruku kroz odškrinuta vrata, držeći tamni prugasti bademantil, nemoguće velik. „Znam da je prevelik, ali možeš da zavrneš rukave.“ Uzela sam mantil, obmotala ga oko sebe i zavrnula rukave. Krajevi su se vukli po belim pločicama jer je bio bar petnaestak centimetara duži od moje mere. Umotah vlažnu kosu u peškir i izađoh napolje, čista, pospana i pripita. Krenuh pravo ka Niku i sklopih ruke oko njegovog vrata. „Sviđa mi se tvoje kupatilo“, rekoh. „Sviđa mi se i tvoj stan. I ti mi se sviđaš.“ Nik mi nežno stegnu ruke. „Lili, pijana si.“

215

,,I ti si. Zajedno smo pili.“ „Popili smo otprilike isto, ali ja sam duplo krupniji od tebe.“ „Poljubi me, Nik.“ On me poljubi u čelo i uhvati me za ruke, stavivši ih između nas. „Slušaj, sad treba da popiješ malo vode, da uzmeš aspirin i da se spakuješ u krevet.“ „Hoćeš li da mi se pridružiš?“ Pažljivo se zagledao u moje lice. „Da li to želiš?“ „Više od svega.“ Popeh se na prste, podigavši se ka njemu, ali sam uspela da poljubim samo vrh njegove brade.

Povukao je moje šake ka usnama i poljubio ih, jednu pa drugu. „Pčelice, ja ću večeras spavati na sofi.“ Spustih se na pete. „Molim?“ „Znaš da je tako najbolje.“ „Ne, ne znam.“ „Hajde, popij vodu i aspirin“, rekao je. ,,I idi na spavanje.“ „Neću.“ „Naravno da hoćeš“, odlučno je rekao. Nežno me je pomerio i doneo mi čašu vode. Ispraznila sam čašu, njišući se na nogama, a on ju je dopunio rashlađenom vodom iz bokala. I to sam popila, zajedno s dve tablete aspirina. „Eto, popila sam. Kao dobra devojčica.“ „Da, veoma dobra devojčica.“ Nik me podiže u naručje i ponese me kroz hodnik. Glava mi se njihala, naslonjena na njegovo rame. Nikova ramena, Nikove ruke. „Ovo je ista ona soba?“ upitah. „Da.“ „Ovde spavaš?“ „Da, ali večeras neću.“ Svet se zaljulja dok je Nik povlačio prekrivač i spuštao me na krevet. Krevet je mirisao na njega. Sve je neodoljivo mirisalo na Nika. „Isto kao sa Badži“, promrmljah. „Ti o svima brineš, je li? Čak i o Kiki.“ Skinuo je peškir s moje kose i poljubio me u čelo. „Srediću ovo, mila, obećavam ti. Razmrsiću ovaj haos i ispraviti sve.“ Zatvorih oči, pokušavajući da zamislim kako Badži pušta Nika da ode, kako skida okove koje mu je namakla oko guše, kakvu god moć da je imala nad njim, kako mu dozvoljava da se razvede i da se oženi mnome. Ali mi je

216

ta pomisao delovala neuhvatljivo. Kako je muškarac poput Nika, tako snažan, častan i pošten, mogao da završi s Badži? „I ti meni treba da oprostiš, Nik. I ja sam donekle kriva. Uopšte nisam pokušala da se izborim za tebe, zar ne?“ „Nije ni trebalo da se boriš. Nisam smeo da sumnjam u tebe, ni na trenutak. Hajde sad, spavaj.“ Spustio je još jedan poljubac na moje čelo, zagladio mi kosu i ustao, spremajući se da napusti sobu. „Nik?“ „Da, Lili?“ „Moram nešto da ti kažem. Neću ništa da skrivam od tebe. One poslednje noći, posle one zabave... znaš, za Praznik rada? Tada sam dopustila Grejamu... u njegovim kolima. „Pst. Znam.“ „Znao si za to?“ Zastao je pored kreveta, zagledavši se u mene s beskrajnom nežnošću. „Te večeri sam krenuo za tobom. Svi su pričali o Badžinoj vesti pa sam hteo da čuješ istinu. Rekli su mi da si napustila zabavu. Video sam Pendltonov auto ispred tvoje kuće, a svetio je bilo ugašeno. Vratio sam se kući i spakovao stvari za Njujork.“ Prevrnuh se na bok, okrenuvši se ka njemu. Kapci su već počeli da mi padaju. „Jesi li bio ljut?“ „Ljut? Na tebe, pčelice? Ne, nikada.“ Prišao je vratima i ugasio svetio. „Samo sam pomislio da sam dobio ono što sam zaslužio. Hajde sad, spavaj.“

Nekoliko sati kasnije, kad sam se probudila, bila sam potpuno trezna.

Ležala sam među čaršavima, znojava i smoždena od vrućine, zureći u senke na beloj tavanici. Ovo nije Sivju, pomislih. Gde se nalazim?

Okrenuh glavu ka prozoru i primetih mušku siluetu obasjanu svetlima koja su treperila u pozadini. Krupnu siluetu, sa zapaljenom cigaretom i golim ramenima koja su se nazirala u pomrčini. „Nik?“, prošaptah. „Nastavi da spavaš, Lili“ rekao je on, uopšte se ne okrenuvši.

217

Prebacih noge preko kreveta i ustadoh. Osetih kako mi Nikov bademantil klizi preko ramena. Brzo ga povukoh i privezah pojas. U sobi je bilo mračno. Krenuh ka prigušenoj svetlosti koja je dopirala kroz prozor i Nikovom telu koje me je dozivalo poput svetionika. Kiša je u naletima dobovala po staklu.

Spustih ruku na njegova leđa. Koža mu je bila glatka poput granita. „Trebalo bi da spavaš.“ „Nisam mogao da zaspim.“ „Onda je trebalo da me probudiš.“ „Ni to nisam mogao.“ Zurio je kroz prozor i tada sam shvatila da je posmatrao naš odraz na staklu. „Zašto nisi mogao, Nik?“ Ništa nije odgovorio. Nije se čak ni pomerio.

Utučeno spustih ruku. „O čemu se radi, Nik? Zar ne možeš naprosto da se razvedeš od nje? Imaš dobar osnov za razvod, zar ne?“ „To nije baš tako prosto, Lili.“ Prebacih se do njega, leđima se naslonivši na sims, okrenuta ka prozoru po kome su tekli potoci kiše. Uzeh cigaretu iz njegovih nepomičnih prstiju, povukoh jedan dim i pružih je ka njemu. „Nik, zašto si se venčao s njom ako je ne voliš? Kakvu moć ona ima nad tobom?“ Nastavio je da zuri u prozor sve dok cigareta nije izgorela. Zgnječio je pikavac i pružio ruku ka paklici koja je stajala na komodi. „Došla je kod mene, možda mesec dana nakon što sam se vratio u Njujork. Rekla mi je da je trudna i da je dete moje.“ Prsti mi zamreše, kao da je sva krv iscurila iz njih. Stisnuh šake u ledene kandže, grčevito stegavši ivicu prozorskog simsa. „Da li je govorila istinu?“ „Rekao sam joj da nema šanse. I da sam, kao što je sigurno primetila, stavio zaštitu.“ Blokirala sam um, pokušavajući da potisnem tu sliku. „Shvatam.“ Pružio je ruku ka pepeljari. „Ona je odgovorila da grešim, da sam bio previše pijan da bih se setio da stavim kondom. A ja sam joj odgovorio da, ako sam stvarno bio toliko pijan, u takvom stanju ne bih uspeo da obavim posao do kraja.“ Pridoh komodi, uzeh jednu cigaretu iz Nikove paklice i zapalih je hladnim i usplahirenim prstima. „Ali je na kraju ipak uspela da te ubedi?“ upitah, naslonivši se na komodu. „Nije. Odlično sam znao šta se desilo te noći.“ Nik se okrenu, naslonivši se na sims, i zagleda se u mene. „Takođe sam znao da je Badži jedva

218

sastavljala kraj s krajem još otkako je njen otac izvršio samoubistvo one poslednje zime na koledžu. Svima je bilo poznato da je godinama pokušavala da se uda za nekog bogataša, da je bacala mamac svakom poželjnom neženji u Njujorku i široj okolini, ali da nikog nije uspela da upeca. I tako je na kraju, gonjena pukim očajanjem, rešila da upeca jednog Jevrejina.“ Otresao je pepeo sa vrška cigarete. „Nik...“ „Odmah sam joj rekao da nema šanse da nasednem na tu igru, da mogu da joj dam nešto para da prebrodi krizu, ako će joj to biti od pomoći, ali da srećnog mladoženju mora da potraži na drugom mestu.“ Zamišljeno je zurio u suprotni zid. „Tada su stvari postale zanimljive.“ „Pažljivo slušam.“ „Kad sam joj to rekao, totalno je pukla. Priznala je da nije trudna. Rekla mi je da je očajna, da joj je moj otac godinama uplaćivao novac, i da sada, kada je on otišao, nema od čega da živi.“ „Tvoj otac joj je uplaćivao novac?“ „Tako je rekla. Naravno, upitao sam zašto bi to radio. A ona je odgovorila da je morao, zato što ju je prethodne zime uvalio u nevolju, malo pre nego što smo nas dvoje pobegli. Rekla je da ju je zaveo, da joj je obećavao kule i gradove, da su bili u kratkoj vezi preko praznika. Rekla je da Grejam zato neće da se oženi njome, zato što ju je moj otac upropastio, i da nije imala drugog izbora nego da mu zapreti da će raskrinkati njihovu vezu osim ako ne pristane da finansira abortus i da joj plaća mesečno izdržavanje.“ „Milostivi gospode“, promucah. Prislonih prste uz slepoočnice, pokušavajući da se prisetim šta se dešavalo te zime i šta je Badži radila u to vreme. Naravno, Badži je bila na novogodišnjoj zabavi u Nikovom stanu, u onoj zavodljivoj haljini od srebrnog lamea. Zar se te noći nije posvađala s Grejamom? Da li sam ih nakon toga videla zajedno? A onda je firma njenog oca bankrotirala i on je izvršio samoubistvo, prosviravši sebi mozak u svom kabinetu, i nakon toga godinama nisam videla Badži, sve do prošlog maja.

Ali da se upusti u ljubavnu vezu sa Nikovim ocem? „Nemoguće“, rekoh. „Ona to nikad ne bi uradila. Nije ga čak ni poznavala, je li tako?“ ,,I ja sam isto razmišljao. Ali je ona tog dana banula u moju kancelariju, briznula u plač i počela da trabunja kako sam joj ja poslednja nada, kako su je svi napustili, kako joj više ništa nije ostalo.“ Prekrstio je ruke ispred grudi. „Ja sam takođe prolazio kroz užasno loš period. Ostao sam bez oca i suočio se sa surovom istinom da sam u Parizu spiskao punih pet godina truleći u

219

jadu i bedi, opijajući se do besvesti i zavodeći žene iz pukog hira, samo zato da ih unesrećim, dok su toliki ljudi gladovali i ostajali bez krova nad glavom.

I zato sam joj rekao da ću proveriti njenu priču.“ ,,I šta se ispostavilo? Da li je govorila istinu?“ Nik je stajao tamo, lep kao statua, obnaženih prsa, s onim strogim i neumoljivim licem. „Nisam isključio tu mogućnost. U međuvremenu sam saznao mnogo toga o svom ocu. Znaš, čudno je kako svi pre ili kasnije bivamo primorani da odbacimo svoje dečje iluzije. Na primer, negde u to vreme saznao sam da moj otac ovaj stan nije koristio za poslovne sastanke, kao što je tvrdio, već da u njega dovodi ljubavnice.“ Preneraženo odskočih od komode. „Šta?“ „Da, baš tako. Osećao sam se strašno glupo kad su se kockice složile.

Hladnjak u kome je uvek bilo spremnog šampanjca. Otmen nalickan stan, na diskretnoj lokaciji, daleko od našeg doma i poznanika, kako bi majka bila pošteđena neprijatnosti.“ ,,I ti si me doveo ovde. Mogli smo da. „Ali nismo, zar ne?“ „Ne, nismo.“ Grozničavo zgrabih cigaretu. Prsti su mi tako drhtali da sam je jedva podigla ka usnama. ,,I tako sam počeo da vršljam po očevim knjigama, koje su bile u haosu, što je bilo sasvim razumljivo jer je njegova firma u to vreme prolazila kroz ozbiljnu krizu. Ali sam tada nabasao na njegove privatne račune i, tako mi svega, dokazi su bili tu, crno na belo. Hiljadu dolara, pozamašna svota, nakon čega su sledile redovne mesečne isplate od po dve stotine dolara, počev od januara 1932. godine pa sve do njegove smrti pre godinu dana.

Iskreno govoreći, bio sam zapanjen što mu je dopustila da se tako jeftino izvuče.“ Zatvorih oči. Dim mi je lelujao ispred nosa, težak i aromatičan u zgusnutom vazduhu. „Možeš li da odškrineš prozor?“, upitah.

Nik se okrenu i podiže rezu. „Sumnjam da će pomoći“, rekao je, ali je svejedno podigao okno i soba se ispuni zvukom kiše koja je šljapkala po pločniku ispod prozora. Bio je u pravu, nije pomoglo. Vazduh koji je dopirao spolja bio je jednako težak kao i u sobi, nabijen tropskom vlagom. „Tako znači?“ rekoh. „Dopusti da dovršim priču. Sažalio si se na nju. U tome si video šansu da se iskupiš, da iskupiš i sebe i svog oca.“ „Tako nekako. Valjda sam strepeo šta bi mogla da učini ako je odbijem.

Mogla je sve da ispriča mojoj majci, da proda tu priču u novinama. Mislio sam...“ I dalje je bio okrenut ka prozoru, s prstima raširenim preko simsa.

Posmatrala sam njegov potiljak, senovite obrise njegovog tela. Učinilo mi

220

se da mu mišići na rukama podrhtavaju, ali možda je to bila optička varka, igra svetlosti. „Sigurno ćeš pomisliti da sam glup, ali nakratko sam poverovao da možda mogu da je spasem. I da tako spasem sebe.“ Priđoh prozoru, zastavši tik iza njegovog lakta, tako blizu da sam osećala njegovu toplinu, napetost koja mu je zračila iz kože. „Tetka Džuli je tog jutra banula kod nas, onda kada je u Tajmsu objavljeno obaveštenje o veridbi. Sećam se kako je bacila novine pored mog tanjira, usred doručka.“ „Šta je rekla?“ „Ne sećam se. Nešto sarkastično. Bila sam previše uzrujana da bih je slušala.“ „Da sam znao da ti je stalo, makar malo. „Svi su čitave zime pričali samo o tome. Naši poznanici, novinari, svi živi. Gde će biti venčanje? Ko će dobiti pozivnice? Šta će mlada obući?“ Dovrših cigaretu i zgnječih je u pepeljari. „Gde ćeš je povesti na medeni mesec.“ „Ah, da“, promrmlja Nik. „Medeni mesec.“ „Bermudska ostrva, je li tako beše?“ „Da, tri nedelje.“ Prišao je komodi, zapalio još jednu cigaretu i vratio se do prozora sa ostatkom paklice. Dim mu je lelujao između prstiju, izvlačeći se kroz odškrinut prozor i raspršujući se u noći. „Sve dotad sam se držao na distanci i poštovao takozvana pravila pristojnosti. Nije se radilo samo o tome da je nisam voleo. Nisam mogao da je smislim, nisam mogao da nateram sebe čak ni da je poljubim, a ona je pokazivala još manje interesovanja za mene, osim kad bi joj zatrebalo još para. Tada bi počela da roni suze i da se topi od nežnosti. Ali uopšte nisam mario za to. Još tada je trebalo da raskinem veridbu, da kažem dođavola s plemenitim namerama, ali nisam smogao snage da to učinim.“ Neki auto protutnja pored zgrade i duboko grleno brundanje motora podseti me na onu davnu noć koju smo proveli u istom tom stanu, na automobil koji se te noći zaustavio na tihom pločniku ispod istog tog prozora, i srce mi žalosno zalupa. „Zašto nisi?“ upitah dok je Nik stajao pored prozora, odsutno zureći u kišu, kao da je naumio da tu dočeka jutro. „Ne znam. Valjda zato što sam se, uprkos svemu, duboko u duši nadao da sam time konačno uspeo da privučem tvoju pažnju i da će izvesna Lili Dejn, ako nastavim s tom šaradom, u nekom času banuti na moja vrata, baciti mi se zagrljaj i reći da okončam tu agoniju. Ali jedno zasigurno znam: prošle zime sam bar deset puta krenuo preko parka ka tvom stanu, ali bih uvek zastao na pola puta i vratio se nazad.“

221

„Oh, bože... Nik.“ Podigoh ruku ka očima, da zaklonim pogled na ta gola izdužena leđa, koja su se belasala u pomrčini. ,,I tako su meseci prolazili, sve do onog dana kada sam, iz nekog prokletog razloga, zatekao sebe kako stojim u crkvi, pored Badži, izgovarajući bračni zavet. U sebi sam ponavljao da je tako najpoštenije, nakon svega što joj je moj otac uradio, nakon svega što joj je čitav svet uradio. Ubeđivao sam sebe da ću naučiti da je zavolim, da sam morao bar da pokušam, da probam da nas oboje iskupim, da nas pretvorim u pristojna ljudska bića, i zbog nje i zbog sebe. Na kraju krajeva, govorio sam sebi, Badži je bila legendarno lepa žena. Treba da budem srećan što će spavati u mojoj postelji, što će pripadati samo meni.“ Naprasno je zaćutao. Upaljač tiho škljocnu, zaparavši tišinu dok je palio sledeću cigaretu. „Te prve noći, naše prve bračne noći“, nastavio je, „bila je previše umorna i previše pijana.

Stavio sam je u krevet, a ja sam prespavao na sofi u hotelskoj sobi. Druge noći, na brodu, bila je samo pijana. Trećeg popodneva, pre nego što je prešla na četvrti martini, naterao sam je da sedne i da popriča sa mnom.

Rekao sam joj, šta god da se izdešavalo u prošlosti, da smo mi muž i žena.

Hteo sam da to bude pravi brak. Da imamo decu i porodicu. Da bude srećna sa mnom.“ „Da, to sam čula i od nje.“ „Da li ti je rekla šta mi je odgovorila?“ Sklonila sam ruku sa očiju. „Nije.“ Podigao je cigaretu. „Rekla mi je...“ - okrenuo je glavu u stranu da izbaci dim, a onda je preciznim jasnim glasom nastavio - „rekla mi je da ne želi da rađa male jevrejske bebe.“ Njegove reči zalepršaše kroz vazduh, strašne i surove. „Oh, Nik! Nije valjda!“ „Rekla mi je da sam lud ako mislim da se zato udala za mene. Rekla mi je da me ne voli, da nikad ne bi mogla da me voli, da ona nije sposobna za ljubav. Rekla mi je još štošta od čega bi se normalnom čoveku prevrnula utroba, i što ću radije poneti sa sobom u grob.“ Spustih šaku na njegovu mišicu, čekajući nastavak. Oči mi se zamagliše od suza. „Isprva sam mislio da je pijana, da to govori samo iz prkosa, da to nije ono što stvarno misli. Okrenuo sam se i izašao napolje. Puna dva dana nismo prozborili ni reči. Čekao sam da se prizove pameti. Kada smo stigli do Bermudskih ostrva, uzeo sam zasebnu sobu. Na kraju je pokucala na moja vrata. Ušla je unutra, sela na krevet i izjavila da je kucnuo čas da se dogovorimo oko uslova.“

222

„Kakvih uslova?“ Glas mi postade hrapav poput šmirgle. Opako sam želela još jednu cigaretu, ali nisam htela da sklonim šaku s njegove ruke, da prekinem tu tananu nit koja nas je vezivala. „Kao što je rekla, nije želela da ima decu sa mnom. To je bio glavni uslov. Rekla je da to nije ništa lično, da me smatra veoma privlačnim, ali da je vaspitana da veruje u čistotu krvi, a ja sam polutan. Da, upotrebila je baš tu reč. Rekla je, ako želim decu, da će rado pronaći nekog obostrano prihvatljivog kandidata koji će je oploditi, a mogli smo da učinimo i obrnuto, ako sam želeo da u venama tog deteta teče moja krv.“ „Blagi bože!“ „Rekla je da je iznenađena što imam tako zaostale ideje o braku, da ne vidi zašto bismo dizali prašinu oko tričarija kao što su ljubav i vernost. Rekla je da je savršeno voljna da spava sa mnom, pod uslovom da preduzmem mere koje će sprečiti začeće i da ne očekujem da mi bude verna. S druge strane, ako sam ja želeo da švrljam s drugim ženama, to joj uopšte neće smetati, sve dok budem dovoljno diskretan. Rekla je da će izigravati uzornu suprugu, da će voditi domaćinstvo i obavljati ostale dužnosti, sve dok je budem velikodušno finansirao, kupujući joj odeću, nakit i sve što treba.

Rekla je da će organizovati prijeme u našem domu, da će me u javnosti zasipati supružničkom ljubavlju i pažnjom, pa čak i da će, po potrebi, flertovati s mojim klijentima. Tada je nasula još jedno piće, prekrstila noge i upitala me šta mislim o tome.“ „Šta si rekao?“ „Rekao sam da hoću razvod.“ Noge počeše da mi klecaju pod teretom Nikove ispovesti. Zamišljala sam svašta, ali ništa nalik tome. Ni u ludilu ne bih pomislila da je Badži mogla tako nešto da kaže Niku, mom Niku, mom prelepom Niku, s tim uspravnim ponositim ramenima i vatrenim očima. Pomislih na sve strpljive sate koje je provodio s Kiki, pokazujući joj svoje crteže i učeći je da jedri, i briznuh u plač. Skliznuh niz zid i spustih se na kolena, jednom rukom brišući oči a drugu prebacivši oko nogavice Nikove pamučne pidžame.

On nežno spusti šaku na moju glavu, milujući me po kosi. „Sve je u redu, Lili. Ne plači.“ „Ali nije te pustila da odeš, je li tako? Nije htela da te pusti.“ „Ne, nije.“ „Šta ti je rekla?“ „Pčelice“, rekao je, „to nije važno. Uspela je da me ubedi, to je sve. Na kraju sam joj rekao da ćemo do daljnjeg igrati po njenim pravilima. Da ću

223

izigravati uzornog muža i da ću krenuti s njom u Sivju. Tešio sam se da ću tako bar moći da vidim tebe. I da upoznam Kiki.“ ,,Želeo si da je upoznaš?“ „Veoma. Više nego što možeš i da zamisliš.“ „Ona te toliko voli, Nik. Znam da su me svi osuđivali zbog toga, ali kad sam videla koliko vam je lepo kad ste zajedno, kako sam to mogla da vam uskratim? Njoj je to strašno potrebno, da u njen život kroči neka muška figura, kao i svakoj devojčici.“ Šaka mi je klizila po njegovoj nogavici, goredole, ispitujući te izvajane mišiće i ravne čvrste kosti. Nisam mogla da zagrlim Nika - Nika, koji je sada bio Badžin muž - ali mogla sam bar da grlim njegovu nogavicu. „Mislila sam, ako ja ne mogu da ga imam, bar Kiki može.“ „Pojma nemaš koliko mi je to značilo. Čitavog leta, ona je bila jedina blistava tačka u mom životu.“ Glas mu se raspršio na prozorskom staklu.

Ruka mu je i dalje klizila preko moje kose, nežna kao krila kolibrija.

Oči su mi se dotad privikle na tamu. Zurila sam u obrise koji su se nazirali oko nas, u komodu, krevet i fotelju u uglu. Nameštaj je delovao drugačije nego što sam zapamtila, manje oštrih linija, ali nisam mogla da budem sigurna. Sat je tiho kuckao na noćnom stočiću, skoro izgubljen u dobovanju kiše. Začkiljih očima, pokušavajući da vidim njegovo lice, ali bilo je predaleko. Lebdeli smo usred noći, u nekom čudnom prostoru, nesvesni marširajućih sati i minuta. „Možeš li to stvarno da središ?“ upitah. „Misliš da će ti dopustiti da odeš?“ „To nije pravo pitanje. Poenta je u sledećem: jesam li spreman da platim cenu svoje slobode? U stvari, čak ni u tome. Podneću sve što treba da podnesem. U pitanju je cena koju ostali treba da plate.“ „Ne shvatam. Šta ti je rekla? Šta joj omogućava da te drži u šaci? Nešto u vezi s tvojim ocem?“ „Lili, dušo, nije na meni da pričam o tome.“ „Meni možeš da kažeš. Meni sve možeš da kažeš.“ Polako ustadoh s poda i krenuh ka njemu. „Ne zanima me kolika je cena. Šta je? Neki skandal?

Sve ću podneti. Da li me čuješ? Ako odbije da ti da razvod, živećemo i bez toga. Ako želi tvoj novac, može sve da uzme. Mene to ne zanima. Ja želim samo tebe.“ „Lili...“ Zgrabila sam njegove šake, grozničavo ih prislonivši uz grudi. „Hajde da pobegnemo u Pariz, kao što smo nekada planirali, pre toliko godina.

Otići ćemo u Pariz, s razvodom ili bez njega. Povešćemo i Kiki. Da li se sećaš

224

naših planova? Ja se svega sećam, do najsitnijih detalja. Biću pored tebe, živeću i radiću s tobom. Izrodiću ti decu, našu decu. Uradiću to s ponosom, Nik.“ „Lili.“ Zavrteo je glavom, povukavši ruke. „Znam da bi to učinila. Ali ne bi uspelo. Moramo ovo da uradimo časno. Ili tako, ili nikako. Nećemo pobeći u sramoti, ne nas dvoje. Ovo što postoji između nas...“ Prislonio je dlan uz svoje pa uz moje srce. „To je nešto sveto, sećaš se? Uradićemo ono što je dostojno toga. Nećemo da bežimo ni da se skrivamo. Staćemo zajedno naspram celog sveta, Lili. To je...“ Spustio je ruku, nežno stegavši vrhove mojih prstiju. „To je ono na šta mislim kad kažem da moram da sredim stvari.“ „Onda mi reci“, tiho prozborih, „zašto si onako zurio kroz prozor dok sam spavala, ako si tako siguran da to može da se sredi?“ „Zato što ujutru, čim svane, krećem za Sivju da popričam s Badži. Da joj kažem da je igra gotova i da saznam njenu cenu.“ „Cenu za šta?“ „Da ponovo budem s tobom.“ Obraz mu je bio oštar od tek izraslih dlačica. Podigoh ruku, želeći da ga dodirnem, da ga ohrabrim, ali on naglo ustuknu. „Ne dodiruj me, Lili. Ako me dodirneš, bog zna da neću imati snage da ti odolim. Vodiću ljubav s tobom i oboje ćemo počiniti greh preljube.“ Stajala sam pred njim, pred Nikom, osećajući kako mi se telo izvlači iz prevelikog bademantila i kako srce pokušava da mi iskoči iz grudi. „Ali sam si rekao da si se osećao kao bigamista zato što si se oženio njome. Kao bigamista.“ „Tako se osećam, Lili“, nežno je odgovorio, ne gledajući u mene, „ali nisam. Neka mi Bog oprosti, ali nisam se venčao s tobom, već s Badži. S njom sam stajao u crkvi dok sam izgovarao bračni zavet. Postao sam njen muž.“ „Ali ona te vara. Nosi dete drugog muškarca. Ogrešila se o tebe na svaki mogući način.“ „To ne opravdava naš greh.“ Skrušeno povih glavu. „Tvoj otac ne bi mario za takve stvari“, promrmljah, zureći u parket. „Ja nisam kao on. U tome je poenta, zar ne? Da to obavimo na najčasniji mogući način.“ Ništa nisam rekla. „Ja sam kriv“, nastavi Nik. „Ja sam kriv što si toliko propatila. Vrati se u krevet, Lili.“ „Kako mogu da se vratim u krevet bez tebe?“

225

„Možeš zato što moraš.“ Gledali smo se u pomrčini, uopšte se ne dodirujući. Kiša je i dalje lupkala po prozorima, mada slabije nego ranije, kao da je konačno počela da popušta. „Znaš, najveća ironija je u tome što mislim da te ona voli“, rekoh. „Nije mogla da odoli. Tako si lepo brinuo o njoj, uprkos svemu.“ „Zato što sam je sažaljevao.“ „Pa ipak. Da si joj samo video lice dok si ležao na onom pesku.

Sumnjam da se pretvarala. Nema te glumice na svetu koja bi mogla da bude tako ubedljiva. Taj pogled u njenim očima...“ On se slabašno osmehnu. ,,A pogled u tvojim očima?“ „Bog zna. Samo sam pokušavala da te oživim.“ ,,I jesi me oživela. Oduvek to radiš. Hajde sad, idi u krevet. Ne usuđujem se da ti pomognem. Ovo je sve što smem, da stojim ovde i posmatram kako ti telo proviruje iz mog bademantila.“ Podigao je pepeljaru punu opušaka. „Ostaviću prozor otvoren, da se izvetri.“ „Izgleda da kiša jenjava.“ „Da, i meni se čini. Laku noć, Lili.“ Pošao je ka vratima. Zakoračih ka krevetu, ošamućena, kao u nekom transu. Podigoh prekrivače i zagnjurih svoje pulsirajuće telo među čaršave. „Nik?“ „Da, ljubavi?“ „Zar ne možeš da mi kažeš o čemu se radi? Šta to Badži zna?“ Nikova krupna silueta zastade pred vratima, s rukom naslonjenom na dovratak. Drugom rukom je pridržavao pikslu, izduženim raširenim prstima.

Svetlost lampe koja je tinjala u dnevnoj sobi slivala mu se preko nagih ramena. „Veruj mi, Lili“, rekao je, „ne bi želela da znaš.“ Nik je svratio do sobe da mi se javi pre nego što je rano ujutru krenuo na putovanje. Spustio se na ivicu kreveta, na nekoliko stopa od mog tela, i moje oči se momentalno otvoriše. „Šta se dešava?“ upitah, bunovno se pridižući. Nik se već umio i obukao. Kosa mu je bila vlažna i začešljana, a obrazi ružičasti od brijača.

Mirisao je na sapun, kafu i cigarete. Zora se uvlačila kroz prozore, rujna od obećanja, obasjavajući zelene tačkice u njegovim očima. „Svratio sam da se pozdravim. I da ti ostavim ključ od stana.“ Spustio je ključ na noćni stočić. „Odeća ti je suva. Stavio sam je u plakar. Ako ti

226

nešto zatreba, slobodno se posluži. Skuvao sam ti kafu. Pozvaću te kasnije da vidim kako se snalaziš.“ „Zar nije bolje da pođem s tobom? Mogla bih da budem od pomoći.

Dopusti mi da bar nešto učinim.“ „Lili, u pitanju je moj brak. I moja greška. Moram to sam da razrešim.

To je između mene i Badži.“ „Ali ona mi je drugarica. Treba da budem tamo.“ „Nikako, za ime božje. Hoću da budeš na bezbednom. Molim te da se držiš po strani. Obećaj mi, Lili.“ Lice mu je bilo tako napeto ispod tamnih veđa da me obuze neka slutnja. „Valjda ne misliš da bi mogla da napravi neki izgred?“, upitah. „Bog zna šta ona može da uradi. Badži je nepredvidiva. Znaš to bolje od mene.“ Prislonih šaku uz grudi. „Šta ćemo s Kiki?“ „Ne brini, Kiki će biti bezbedna. To prepusti meni.“ Sedeo je na krevetu, sa šakama naslonjenim na kolena i pogledom iz koga je zračilo puko očajanje. „Kad ću te videti?“ „Uskoro.“ Kolebljivo se savio i poljubio me u čelo. „Nik“, promrmljah, zatvorenih očiju.

Osetih kako nam se čela dodiruju. Prislonio je svoja usta uz moja, beskrajno lagano, ne pomerajući usne.

Sedela sam na krevetu, uvlačeći njegov dah u sebe. „Pčelice“, rekao je, ispustivši tih uzdah, a onda je ustao i napustio sobu.

227

19 JEZERO DŽORDŽ, SAVEZNA DRŽAVA NJUJORK Januar 1932.

U

snu čujem potmulo tutnjanje. Nalazim se na ragbi stadionu i navijači protivničkog tima dobuju stopalima u ljutitom ritmu, a ja ne želim da se pomerim, ne želim da uzmem učešća u borbi, hoću da ostanem van toga.

Tada osećam snažno podrhtavanje i primećujem da Nik iskače iz kreveta. I shvatam da nisam na stadionu već u hotelskoj sobi i da niko ne topće stopalima već da neko lupa na vrata. „Šta se dešava?“, usplahireno pitam, skačući iz kreveta. U sobi je postalo svetlije. Bledunjavi zraci sunca probijaju se kroz pukotine među zavesama. Nik na brzinu navlači pantalone i majicu. „Ne znam, ali ne miriše na dobre vesti. Ostani ovde.“ Drhtim na struji hladnog vazduha, lišena Nikove topline. Povlačim čaršave do brade dok Nik prilazi vratima i viri kroz špijunku. „Neko iz hotela“, mrmlja. Obazrivo otvara vrata. „Izvolite? Šta vam treba?“ Ćulim uši, ali Nik govori tiho, a glas s druge strane - muški glas, to je sve što mogu da razaberem - zvuči nerazgovetno. Nikova formalna košulja leži na podu, kao mlitava avet. Moja haljina visi na stalku u kupatilu. Osećam se izloženo, ranjavo, bespomoćno. Svaki delić tela mi je još omamljen i smožden od siline Nikove ljubavi.

Glasovi pored vrata nastavljaju da mrmljaju. Lupkam pesnicom po čaršavu, posmatrajući Nikovo impresivno telo, belu majicu koja se spaja s crnim pantalonama duž savršeno prave linije oko pojasa. Nik konačno kreće ka plakaru i vršlja po kaputu. Pruža jednu novčanicu kroz odškrinuta vrata.

Potom leđima zatvara vrata i okreće se ka meni. „Šta je bilo?“ pitam. „Jesu li otkrili da nismo venčani? Ili nas traže zbog onog vina?“ Nik prilazi telefonu i vraća slušalicu na ležište. „To je onaj konobar od sinoć. Hteo je da nam javi da je tvoja tetka ovde. Raspituje se za tebe na recepciji. Tačnije, zahteva da joj kažu da li si tu.“ „Tetka Džuli? Ali... kako?“

228

„Sinoć se verovatno ukrcala na voz.“ Nik se spušta na krevet pored mene. Oči su mu nežne, ali mu je lice ozbiljno i nepomično. „Džuli van der Val, je li tako?“ „Da. To je majčina sestra. Ne liče baš mnogo.“ „Misliš da je na našoj strani?“ Smoždeno ili ne, moje telo reaguje na Nikovu blizinu bujicom iskonske žudnje. Jedva odolevam porivu da ga dodirnem, da svijem ruke oko njegovih ramena. „Teško“, kažem, gnječeći čaršave. „Kako god bilo, malo je zakasnila. Neću im dopustiti da nas razdvoje.“ Nik me grli. „Ni ranije im ne bih dopustio, ali sad pogotovo neću.“ „Hoćeš da se iskrademo i pobegnemo?“ „Ne. Mislim da je bolje da se obučemo, siđemo u predvorje i da raščistimo stvari.“ Glas mu je snažan i odlučan. Ovog puta znam da nemam drugog izbora. „Nik, tetka Džuli nije kao moji roditelji. Nije tako konvencionalna.

Sigurno si čuo priče koje kruže o njoj. Možda imamo šansu ako budemo pametni.“ Nik me nežno pomera, ustaje s kreveta i podiže košulju s poda. „Mislim da smo pregurali taj stadijum. Mi smo odrasli ljudi. Ako želimo da se venčamo, ona ne može da nas spreči. Niko ne može da nas spreči. Voleo bih da se oženim tobom uz pristanak tvoje porodice, Lili, ali čak i da ga ne dobijemo, svejedno ćemo se venčati.“ Zakopčava košulju i pruža ruku ka meni. „Naravno, ako me želiš.“ Uzimam njegovu ruku i ustajem s kreveta. Obrazi mi postaju rumeni dok posmatram kako mi se dnevna svetlost razliva preko kože. „Da, želim te“, kažem.

Nik me privija uz grudi i neko vreme nepomično stojimo. Volim da slušam kako njegovo srce postojano kuca nadomak mog uha. „Kako se osećaš, Lili? Jesi li dobro?“ Ranjavo, bunovno, smoždeno, usplahirena sečanjem na ono što smo radili i govorili u noćnoj tami. „Osećam se božanstveno, Nik. Apsolutno božanstveno.“ On me ljubi u kosu. „I ja.“ Petnaest minuta kasnije postajem još usplahirenija, kada zastajemo nasred hotelskog predvorja, izloženi pronicljivom pogledu tetke Džuli. Koža joj je glatka, a odeća besprekorna, kao i uvek. Dovoljno je da nas samo pogleda pa da joj sve bude jasno: moja svetlucava haljina, Nikova izgužvana košulja i neobrijano lice, dijamant koji svetluca između naših spojenih šaka.

229

„Tako dakle?“, kaže, razmotavajući krzno koje nosi oko vrata. „Finu ste papazjaniju napravili. Hvala vam, gospodine Grinvolde, što se tako lepo starate o mojoj sestričini.“ Nikova šaka me još čvršće steže. „Nik se ponašao kao anđeo, tetka Džuli“, progovaram. „Ako tražiš krivca, onda sam to ja. To je bila moja ideja.“ „Ah, uopšte ne sumnjam u to. Pitam se da li je gospodin Grinvold svestan u šta se upušta ako sklopi pogodbu s mojom ljupkom malom sestričinom.“ „Pogodba je već sklopljena“, kaže Nik. „Lili je moja supruga, što me neizmerno raduje.“ Tetka Džuli radoznalo izvija obrvu. „Ozbiljno? Naravno, ta mogućnost nije isključena, ali sumnjam da ste to mogli tako brzo da obavite. Doduše, proveli ste noć u istoj postelji, to je očigledno, ali to nije isto što i venčanje.“ Skida rukavicu s leve ruke, prst po prst, i gleda Nika pravo u oči. „Zar ne, mladiću?“ „Isto je, što se mene tiče.“ Nikova napetost struji kroz naše spojene šake. Osećam kako mu telo vibrira ispod površinske mirnoće.

Tetka Džuli ravnodušno nastavlja da svlači rukavice. „Zaista? Smem li onda da pitam koliko ste supruga dosad prikupili ako se pridržavate tog principa?“ Nik kreće ka njoj, ali uspeva da se obuzda. „Kako se samo usuđuješ“, kažem. „Nik se sve vreme ponaša kao savršeno častan muškarac. Mi smo se sramno poneli prema njemu i neću više to dopuštati.“ „Dobro, pustimo to. U zoru možemo da izađemo na dvoboj, ako želite.

Ali trenutno dolazim drugim poslom.“ Njena izjava, saopštena u tom odsečnom žustrom maniru, ima isti efekat kao paketić eksploziva. Naoružana i spremna za bitku, bukvalno se prikivam za pod. Moram pažljivo da razmotrim njene reči u svom umu, a kada konačno odgovaram, glas mi pre podseća na cicanje. „Kako to misliš drugim poslom?“ Tetka Džuli šara očima ka Niku, koji čvrsto stiska moju ruku. „Mogu li nasamo da popričam sa svojom sestričinom, gospodine Grinvolde?“ „Ako nešto treba da kažete mojoj...“ Nik okleva, ali samo na trenutak. „Sve što treba da kažete Lili, možete da kažete i meni, gospođo Van der Val.“ „Ovo je porodična stvar, gospodine Grinvolde.“ Tetka nestrpljivo lupka rukavicom po ručnom zglobu.

230

„Nik je deo porodice, tetka Džuli. On je sada moj muž. Mislim, skoro da jeste.“ To je prvi put da upotrebim tu reč i ona ima egzotičan ukus na mom jeziku, egzotičan i nemoguće intiman. „To je isto kao da kažeš da si skoro trudna, draga moja. Nema tu skoro.

Ili jesi ili nisi.“ Tetka ga strelja oštrim pogledom. „Dakle, šta od ta dva?“ „Već bismo bili venčani da juče nije bio praznik“, objašnjavam. „Obavićemo tu formalnost čim... čim gradska većnica počne da radi. Na to sam mislila. Venčani smo u svakom smislu, osim što još ne nosimo isto prezime, pa Nik ima apsolutno pravo da čuje to što imaš da nam kažeš, o čemu god da se radi.“ „Gospodine Grinvolde?“ „Ja pripadam Lili, gospođo Van der Val. Ako ona to želi, ostajem s njom.“ Nik zaštitnički prebacuje ruku oko mojih leđa.

Tetka Džuli uzdahnu. Stojimo ispod velelepnog lustera iskićenog kristalnim kuglicama koje bacaju beličaste odsjaje preko njenog lica. U trenutku dok otvara usta, spremna da progovori, odjednom je vidim sasvim novim očima, iz sasvim drugačijeg ugla, i pomišljam da uopšte nije lepa, ne stvarno, već da samo vešto ume da ostavi utisak lepote.

Pa dobro“ kaže, kao da joj je dosadilo da se nateže sa nama. „Svi znaju da na ovom svetu nema ničeg tvrdoglavijeg od mladalačke ljubavi. Zato neću više da otežem. Tvoj otac je doživeo moždani udar, Lili. Moraš odmah da se vratiš kući.“

231

20 MENHETN Sreda, 21. septembar 1938.

D

osadna septembarska kiša konačno je minula. Kroz prozor Nikove spavaće sobe smeškalo se mirno sunčano jutro. Kada sam u osam sati uključila radio u dnevnoj sobi - propisno obučena, sa skuvanom kafom, zapaljenom cigaretom i zagrejanim tostom u Nikovom izglancanom automatskom električnom tostmasteru - spiker je objavio da nas tog dana očekuje sunčano i prijatno vreme, s blagim vetrom u popodnevnim satima, vreme koje je nagoveštavalo miran završetak pakleno vrućeg leta, i da je uragan, koji je po ranijim prognozama trebalo da pogodi Floridu, iznenada promenio pravac i skrenuo ka moru. To je dobro znamenje, pomislih u sebi.

Pojela sam tost, popila kafu i dovršila cigaretu. Potom sam zavirila u svoju tašnu. Imala sam nekoliko dolara, izgužvanu maramicu, paklicu cigareta, upaljač, karmin i pudrijeru. Sredila sam lice pred ogledalom i krenula ka Nikovoj komodi da pronađem čistu maramicu.

Nisam htela da njuškam po njegovim stvarima, ne stvarno. To šta je neki muškarac držao u komodi ticalo se samo njega. Naprosto sam registrovala prisustvo svežeg belog veša u desnoj fioci i upadljivo odsustvo bilo kakvih ženskih sitnica, a onda sam otvorila fioku s leve strane, gde sam pronašla Nikove maramice i malu tamnoplavu kutiju koja je ležala ispod njih.

Uopšte ne bih obratila pažnju na tu kutijicu da mi nije delovala poznato.

Podigoh je iz fioke, polako je otvorih i unutra ugledah dijamantski prsten koji je Nik stavio na moj prst u prvim minutima 1932. godine.

Izvadih prsten iz kutijice. Glatke izbrušene ivice odražavale su svetlost koja se uvlačila kroz prozor, namigujući mi poput starog prijatelja.

Pored kutijice nisam pronašla nikakvu belešku ili sentimentalnu etiketu. Naravno, ni poruku koju sam mu poslala zajedno s prstenom. Zašto je Nik zadržao taj prsten? Da li ga je čuvao kao svoje intimno blago ili naprosto kao dragoceni nakit kojeg nije želeo da se odrekne?

Telefon agresivno zazvoni, zaparavši tišinu i nateravši me da poskočim.

Prsten mi izlete iz ruke i pade na pod. Na trenutak zastadoh kao ukopana, a telefon je zvonio i zvonio. Očajnički sam zurila u tepih, razapeta između dva imperativa.

232

Tada se setih da je to možda Nik. Izleteh iz spavaće sobe i pojurih ka dnevnom boravku, ka radnom stolu na koje se nalazio telefon. Zgrabih slušalicu, ali se tada, u deliću sekunde pre nego što ću se javiti, setih da to možda i nije Nik. Štaviše, možda je to njegova supruga. Šta da kažem ako je to Badži?

Tada začuh glas s druge strane, šuštav i pucketav. „Halo? Lili? Jesi li tu?“ „Nik.“ Stropoštah se na stolicu. „Baš sam se uplašila. Pomislila sam da je Badži.“ „Nije, dušo. Ja sam. Zovem te sa benzinske stanice u Vestportu. Hteo sam samo da čujem kako si.“ „Dobro sam. I, ovaj... nedostaješ mi“, kolebljivo rekoh. Bilo je tako čudno, i tako zbunjujuće, što sam ponovo razmenjivala te slatke nežne reči s Nikom. ,,I ti meni nedostaješ. Da li ti je dobro? Jesi li malo odspavala?“ „Jesam. Spavala sam do sedam. Ti si sigurno iscrpljen.“ „Svejedno ne bih mogao da zaspim. Nalio sam se kafom. Pričaj sa mnom, Lili. Ispričaj mi neku priču. Želim da ti čujem glas.“ Glas mu je bio umoran, pun zebnje. „Ne znam šta da kažem. Užasno mi nedostaješ. Brinem za tebe, i za Kiki. Kad bi mi bar rekao o čemu se radi.“ „Ništa ne brini, dušo. To nije tvoja briga. Pronaći ću neki način. Čitavim putem sam razmišljao o tome.“ „Zar ne možeš da joj ponudiš pare?“ „Ona ne želi pare, Lili. Ne zaista.“ „Nego šta?“ Njegov uzdah zapucketa na drugom kraju veze. „Zar još nisi pogodila?

Ona želi tebe, Lili. Ona ti se divi i zavidi ti. Oduvek je bilo tako. Pokušao sam da je podmitim, još dok smo bili na Bermudima. Ponudio sam joj opscenu cifru. Ali nije pristala.“ „Ne shvatam.“ „Naravno da ne shvataš. Mislim da čak ni ona ne shvata šta radi. Slušaj, nemam više sitniša za telefon. Zvaću te kad stignem.“ „Čekaj, Nik. Znaš...“, zaustih, uvrćući gajtan oko prsta. „Malopre sam otvorila tvoju fioku da uzmem maramicu.“ Nik je ćutao, tiho dišući u slušalicu. Polako sam razmotala gajtan i počela ponovo da ga namotavam, čekajući njegov odgovor.

233

,,I šta si tamo pronašla, pčelice?“ konačno je upitao. „Pronašla sam prsten. Sačuvao si ga, Nik.“ „Jesam. Nisam imao snage da ga se otarasim. Slušaj, Lili. Vrati prsten u fioku. Sačuvaj ga za mene. A kada se vratim, i kada Badži nestane iz naših života, izvadiću taj prsten i lično ga vratiti na tvoju ruku.“ Veza je krčala.

Nisam bila sigurna da sam čula sve što je rekao. „Nik“, prošaptah. „Naravno, ako to želiš, Lili. Ako si spremna da mi pružiš još jednu šansu, da mi dopustiš da te usrećim.“ „Naravno da želim.“ „Odlično. A sad hoću da se opustiš i da batališ brigu. Ja ću sve srediti, na ovaj ili onaj način.“ Glas mu je bio mračan od odlučnosti. Mogla sam da zamislim kako je izgledao, s neumoljivim crtama lica i piratskim očima koje su plamtele tolikim ognjem, kao da su pokušavale da sagore zid telefonske govornice. Pomislih na Badži, kako leži na plaži u Sivjuu, okrećući svoje zrelo i dražesno zaobljeno telo ka suncu, držeći cigaretu među prstima, pružajući ruku ka termosu s džinom koji će joj umrtviti nerve, potpuno nesvesna njegovog dolaska. „Lili, jesi li tu?“ prozbori Nik. „Reci nešto. Hoću da ti čujem glas.“ „Tu sam. Izvini. Budi pažljiv s njom, Nik. Neću da bude nesrećna. Već je u dovoljno lošem stanju.“ „Lili, baš me briga u kakvom je stanju Badži Bern, da li je srećna ili nesrećna. Sada me zanima samo tvoja sreća. I zato hoću da izađeš napolje, da malo prošetaš i uživaš u lepom vremenu, a meni prepusti da se pobrinem za ostalo.“ „Nik, stvarno to mislim. Nemoj da je povrediš.“ „Obaviću to najbolje što mogu. Zdravo.“ „Zdravo, Nik. Pažljivo vozi.“ „Hoću. Volim te, pčelice.“ Spustio je slušalicu pre nego što sam stigla da mu kažem da i ja njega volim.

Sedela sam na stolici, zureći u telefon, dok je radio cvrkutao u pozadini: reklama za ajvori sapun u ljuspicama, s čistoćom od 99 i 44 procenta. Ustala sam i isključila radio.

U spavaćoj sobi pronašla sam prsten koji se otkotrljao ispod komode.

Stavila sam ga nazad u kutiju, koju sam potom gurnula u fioku, ispod maramica. Uzela sam jednu maramicu s gomile, uštirkanu i ispeglanu rukama anonimne pralje.

234

Prozor je još bio odškrinut. Zatvorih ga i navukoh rezu, a onda uzeh šešir i tašnu iz hodnika i napustih Nikov stan.

Svakog radnog dana, tačno u pola devet, Piter van der Val stizao je u svoju kancelariju u Brod stritu. Njegova sekretarica me je odmah prepoznala, široko se osmehnuvši. „Ah, gospođice Dejn!“ reče. „Jutros ste baš poranili. Vratili ste se iz Sivjua?“ „Nisam baš, Megi“, odvratih. „Moram da obavim neke poslove u gradu, a onda se vraćam da spakujemo stvari. Da li je on unutra?“ „Jeste. Pregleda neke papire. Hoćete da mu kažem da ste došli?“ „Da, moliću.“ Spustih se na fotelju dok je Megi ulazila u Piterovu kancelariju.

Advokatska firma Skarboro i Van der Val okupirala je čitav sprat zgrade u Brod stritu, prostor koji nije bio renoviran punih dvadeset godina, zbog čega je poslovnica podsećala na svojevrsni spomenik uzvišenoj pohabanosti. Fotelje su bile udobno izlizane, a tepih čist i prosenjen. Na zidovima su, u pozlaćenim okvirima, visili utešni prizori reke Hadson. Megin radni sto je bio čudesan, sa starinskim nogarima u obliku kandži, izglancan pčelinjim voskom i okrnjen na pravim mestima. Megi je u donjoj levoj fioci držala kesu s bombonama, koje mi je krišom davala dok sam bila mala. „Lili!“ Podigoh glavu i ugledah svog bivšeg teču kako stoji pred vratima, raširenih ruku, sa sveže podšišanom kosom i naočarima za čitanje gurnutim iznad glave. „Teča Pitere!“ Skočih s fotelje i srdačno mu stegnuh šake. „Odlično izgledaš. Kako si proveo leto?“ „Lepo, veoma lepo. Bilo je baš vruće, zar ne? Većinu vremena proveo sam na Long Ajlandu. A gde si ti bila? U Sivjuu, naravno? Kako ti je majka? I kako je Džuli?“ „Dobro su. Mažu se losionom za sunčanje i nalivaju džin-tonikom. Imaš li malo vremena za mene?“ „Uvek. Megi, možeš li nakratko da odložiš moje pozive? Jesi li za kafu?“ Piter me povede kroz vrata. „Hvala, ne mogu. Već sam popila svoju dozu.“ Iz kancelarije se pružao dražestan pogled na Njujoršku luku. Dok sam bila mala, kada bi moji roditelji svratili do kancelarije da s teča Piterom pretresu neke papire ili razmotre određena pravna pitanja, ja bih se šćućurila u udaljenom desnom uglu, odmah pored prozora, odakle sam, tik

235

iznad krova susedne zgrade, mogla da nazrem podignutu zelenu ruku Kipa slobode.

Naravno, sada sam imala dvadeset osam godina pa sam se učtivo spustila na fotelju ispred tečinog radnog stola, prekrstila noge i prihvatila ponuđenu cigaretu.

Piter van der Val je u svojoj kancelariji obavezno držao cigarete i pepeljaru, iako nije pušio. Zavalio se na naslon stolice, srdačno se osmehnuvši, dok sam se ja igrala upaljačem. „Otkud ti u ovom kraju, i to ovako rano?“ upitao je. „Kao što rekoh, došla sam da obavim neke poslove. Za dan-dva idem nazad za Sivju, da spakujemo stvari.“ Piter je lupkao prstima po ivici stola. S obe strane stola stajale su gomile dokumenata i pravnih knjiga, a jedno nalivpero nedostajalo je iz otvorene futrole. Pa ipak, sve stvari bile su pedantno poslagane, a nalivpero je ležalo odmah pored papira, na podmetaču. Sve je delovalo savršeno uredno. „A koliko visoko se ja kotiram na spisku tvojih poslova?“ upitao je, i dalje se smeškajući. „Ti si na samom vrhu, teča Pitere, kao i uvek“, rekoh, uzvrativši osmehom, po ko zna koji put začuđena činjenicom da je moja tetka Džuli nekada bila udata za tog muškarca. Piter nije bio neprivlačan, daleko od toga, ali mu je lice pre bilo srdačno nego naočito, s tihim nenametljivim crtama, oči su mu imale blagosivu boju, a kosa mu je bila prošarana sedim vlasima. Bio je visok oko sto sedamdeset centimetara, kad bi nosio zimske cipele sa debelim đonom, a oblik njegovih ramena sugerisao je na to da se u slobodno vreme pre bavio tenisom nego ragbijem. Čitava njegova pojava ukazivala je na čoveka blage i dobre naravi, s besprekornim manirima karakterističnim za pripadnike Episkopalne crkve, mada mi je tetka Džuli pre nekoliko leta, jednom prilikom kada je malo više cugnula, u poverenju rekla da je teča Piter bio prava zver među čaršavima, da je prve godine braka bila smoždenija nego ikad u životu, da je pola vremena provodila u krevetu, a pola u frizerskom salonu, gde je popravljala rasturenu frizuru.

Priznala je da bi ispustila dušu da je to potrajalo još samo mesec dana.

Nakon tetkine ispovesti, pune dve godine nisam smela da pogledam teča Pitera u oči. „Šta mogu da učinim za tebe, Lili?“ upitao je sada.

Polako podigoh cigaretu, pokušavajući da prikrijem oklevanje. Tog jutra, kad sam se probudila, um mi je izgarao od Nikovih reči, od lavine pitanja i pretpostavki koje mi sinoć nisu pale na pamet, ali su sada počele da se sklapaju u nasumičnu teturavu celinu. Znala sam da je Nik puno toga prećutao, da je izostavio bar isto onoliko koliko je rekao, i znala sam da u

236

čitavom Njujorku nije bilo čoveka koji je bio bolje upućen u dešavanja unutar naše porodice - i dešavanja na čitavom Menhetnu - nego što je Piter van der Val, čija se egzistencija zasnivala upravo na toj upućenosti.

S druge strane, baš iz tog razloga, Piter nije smeo da priča o takvim stvarima. „Teča Pitere“, izustih, „možeš li da mi kažeš po čemu pamtiš zimu 1932. godine?“ On skloni naočari s glave, sklopi ih na radnom stolu i podiže nalivpero. „Zašto pitaš?“ „Te zime se svašta izdešavalo, zar ne? Tatin moždani udar, moje spektakularno neuspešno bekstvo s Nikom Grinvoldom. Firme su propadale na sve strane. Otac Badži Bern izvršio je samoubistvo, ako se sećaš?“ „Da, sećam se. Šokantan potez. Bio je to jedan od najdramatičnijih bankrota te godine. Mnogi klijenti pretili su da će ga tužiti, i to iz etičkih razloga.“ Teča Piter me odmeri pronicljivim pogledom. Uopšte me nije čudilo što je odlučio da se bavi advokaturom. „Firma Nikovog oca je u to vreme takođe bila u problemima, je li tako?“ „Može biti, koliko se sećam. Ali šta me tačno pitaš, draga moja Lili?“ Savih se ka njemu, spustivši šaku na podignuto koleno. Cigareta mi je visila između prstiju, nad teča Piterovim dragocenim starim tepihom. „Pojma nemam. Ni sama ne znam šta te pitam. Ne znam čak ni šta treba da pitam. Slušaj, mogu li nešto da ti kažem, ali da to ostane između nas?“ „Naravno.“ „Znaš da se Nik Grinvold proletos venčao s Badži Bern?“ Njegove oči smekšaše od saosećanja. „Da, čuo sam. Džuli je bila na venčanju, zar ne?“ „Naravno da je bila. Proveli su ovo leto u Sivjuu, zajedno s nama. Došli su da srede staru kuću Bernovih. I tako sam saznala - ne pitaj me kako, teča Pitere - ali saznala sam da se on nije venčao s njom iz ljubavi. I sad pokušavam da otkrijem zašto je to uradio. Kakvu moć ona poseduje nad njim kada je pristao na to.“ Usplahireno spustih cigaretu na pepeljaru i naslonih šake na ivicu radnog stola, grčevito preplevši prste.

Teča Piter zamišljeno protrlja čelo. „Ah, Lili, Lili. Šta to smeraš?“ „Nas dvoje smo pre sedam godina napravili strašnu grešku. Dobro to znaš. Znaš šta se desilo.“

237

„Da, znam.“ I dalje je masirao slepoočnicu. „Namerava da se razvede od nje?“ „Da. Njihov brak - ovo ti govorim u poverenju, upamti - njihov brak nikad nije bio konzumiran. A za sve to vreme, teče Pitere, sve se tako. Glas me izdade. Zavalih se na stolicu, utučeno se zagledavši u kolena. „Bila sam tako glupa. Odgurnula sam ga od sebe nakon tatinog sloga. Nisam mogla da podnesem da ga vidim. Bila sam smoždena krivicom, zato što sam to učinila svom ocu. Siroti tata. Sećaš se kako je izgledao prvih nekoliko meseci? Sumnjali smo da će preživeti. Svaki dan je predstavljao čistu agoniju.“ Teča Piter mi pruži maramicu, ali je ja gurnuh u stranu. Uspela sam da se priberem. „Sećam se“, rekao je. „Poslala sam prsten na Nikovu adresu. I poručila mu da više ne smemo da se viđamo. Valjda sam se nadala da će on odbiti da se pomiri s tim, da će banuti pred naša vrata i reći mi da će sve biti u redu, da ja ni za šta nisam kriva, da ne može da živi bez mene. Ali je on umesto toga otišao u Pariz.“ „Koliko sam shvatio, firma njegovog oca...“, zausti teča Piter. „Znam, znam. Ali tada sam imala dvadeset jednu godinu i bila sam sluđena od očajanja i valjda sam detinjasto verovala da on treba da ostane u Njujorku i da pati za mnom. Kada se preselio u Pariz mislila sam da ću umreti. I umrla bih da nije bilo Kiki. A već sledećeg proleća do mene su počele da dopiru glasine o tome šta je radio u Parizu i tada sam čak počela da ga mrzim. Ili sam tako mislila.“ Teča Piter se okrenu na stolici, zagledavši se kroz prozor, u vodu koja se mreškala u Njujorškoj luci. „Ali više ga ne mrziš.“ „Ne, ne mrzim ga. Mislim da je bio povređen, baš kao i ja. Mislio je da mi nije stalo, a ja sam isto mislila za njega. Bili smo mladi, glupi i ponosni. A onda je na scenu stupila Badži.“ Teča Piter ništa nije rekao, samo je zurio kroz prozor, premeštajući nalivpero između prstiju. Sunce mu je svetlucalo na prosedoj kosi iznad slepoočnica. „Nismo se upustili u vanbračnu vezu, ako to misliš“, nastavih. „Nik je častan muškarac. Hoće prvo da sredi stvari s njom.“ „Bože! Kakva strašna zbrka!“ „Da. Zato sam i došla kod tebe. Danas je otišao tamo. Hoće da zatraži razvod, ali sumnjam da će ona pristati. Ona je...“ Cigareta je skoro dogorela u pepeljari. Podigoh je da povučem još neki dim. „Uopšte nije srećna. Po čitav dan se naliva alkoholom i... svašta još radi. Šta god da je upotrebila da

238

ga natera da se oženi njome, sada će ponovo zaigrati na istu kartu i to me užasno brine. Pojma nemam na šta je spremna. Plašim se da je Nik na rubu nerava. Jutros mi je rekao nešto preko telefona. Ne želim da se ovo loše završi. I zato sam došla kod tebe.“ „Šta ja mogu da učinim?“ „Ti sve znaš, teča Pitere. Sve što se desi u našem malom skučenom svetu, sve se nekako probije do tvog diskretnog uma. Ti znaš sve naše tajne. Mislila sam da možda i ovo znaš.“ Teča Piter ispusti težak uzdah, okrenuvši se ka meni. Lice mu postade bledo, ili je to možda bilo zbog svetlosti koja je kuljala kroz prozor. „Lili, ja nisam čovek kome gospođa Grinvold poverava svoje tajne. Štaviše, jedva da poznajem tu ženu. Sigurno ne znam šta ju je navelo da se uda za svog muža, a još manje šta je njega navelo da se njome oženi.“ „Jesi li znao da je ona bila u vezi s Nikovim ocem te kobne zime?“ Ako sam se nadala da će ga moje pitanje šokirati i navesti ga da prizna istinu, onda sam svakako bila razočarana. Njegove obrve se izviše. Spustio je nalivpero na sto. „Ne, nisam to znao“, rekao je. Raširio je šake, zagledavši se u vrhove prstiju. „Ali pravo da ti kažem, čisto sumnjam da je to istina.“ Osetih neko pulsiranje u venama i nervi mi naprasno živnuše. Teča Piterove reči su mi odzvanjale u glavi, staložene i nabijene značenjem. Savih se ka njemu, naslonivši laktove na sto. „Zašto, teča Pitere? Zašto sumnjaš u to?“ On slegnu ramenima. „Eto tako, naprosto sumnjam. Gospođa Grinvold svakako nije poznata kao osoba koja se striktno pridržava istine.“ „Ali Nik je prelistao očevu finansijsku dokumentaciju. On joj je isplaćivao novac svih ovih godina, po dvesta dolara mesečno.“ „Iza tih uplata može da počiva mnoštvo razloga.“ „Na primer?“ Teča Piter odmahnu glavom i ustade sa stolice. Na trenutak sam pomislila da namerava da me isprati, ali je umesto toga podigao stolicu koja je stajala u uglu, preneo je preko kancelarije i seo pored mene. Nežno mi je stegao šake, držeći ih između nas. „Lili, draga. Od svih nesreća koje su nas zadesile te zime, najviše me je potreslo ono što se desilo tebi. Ti si sve držala na okupu, zar ne, čak i onda kad se sve oko tebe raspadalo. A opet, ti si izgubila najviše od svih.“ „To sad nije važno, teča Pitere. Sad samo želim da čujem istinu. Hoću da znam kako je žena poput Badži mogla da ubedi Nika da se venča s njom.

Hoću da znam kako da ga oslobodim iz njenih okova.“

239

Teča Piter utučeno zavrte glavom. „Lili, ne postavljaš prava pitanja. Ne sagledavaš stvari iz šire perspektive.“ „Kakve perspektive?“ „Svih ovih godina, mila moja, ti si sebi nametala osećaj krivice zbog očeve bolesti.“ ,,A zar sam mogla drugačije, teča Pitere? On je pretrpeo moždani udar.

Kada je čuo da sam pobegla, doživeo je slog koji ga je umalo koštao života. Čak i ovog trenutka, dok mi ovde pričamo, on nepomično dreždi ispred onog prozora, zureći u Central park, kao što već godinama čini. Nikad nije zagrlio našu malu Kiki. Svoju rođenu kćer.“ Teča Piter mi još čvršće stegnu šake. „Jesi li sigurna da se sve baš tako desilo?“ „Tako su mi rekli. Dobio je moju poruku i odjurio ka Gramersi parku da nas zaustavi. Ali tamo je zatekao moju majku i gospodina Grinvolda. I oni su mu rekli da je prekasno stigao.“ ,,A ti se nikad nisi zapitala kako je tvoja majka saznala za to? Za vas dvoje?“ „Pa preko Badži, zar ne? Ona je sigurno srela moju majku na zabavi i rekla joj. Kako je drugačije mogla da sazna? Majka je tada pronašla gospodina Grinvolda pa su zajedno krenuli do stana da nas pronađu. Kroz prozor smo videli kad su stigli.“ Zavrtela sam glavom. „Godinama nakon toga nisam želela da čujem za Badži. I dalje mi nije jasno zašto nas je izdala.“ Teča Piter stavi moje šake preko svog dlana i nežno ih potapša. Pogled mu je bio tako snažan i usredsređen da sam u njegovim blagim sivim očima nazrela neki čelični plamsaj. „Lili, još ne sagledavaš stvari iz pravog ugla.

Razmisli, Lili. Pažljivo razmisli. Razmisli o onome što si videla te noći. I onome što je usledilo.“ Sedela sam tamo, zureći u teča Piterove oči, sa šakama u sendviču njegovih dlanova. Zamislih sliku koju sam videla te noći. Počeh pažljivo da je ispitujem, iz svakog mogućeg ugla, da je pretresam i okrećem naopačke, da je protkivam maglovitim spekulacijama. „Ne“, prošaptah. „To nema nikakvog smisla. Neko bi mi rekao.“ ,,A zašto da ti kažu kad si uvek svojevoljno preuzimala sav teret na sebe?“ Teča Piter izvuče jednu ruku i pomazi me po glavi, gladeći moje neposlušne lokne. Na njegovom namreškanom čelu ukazaše se tri trouglaste bore, pune saosećanja. „Misliš da Badži zna za to?“

240

„Pojma nemam. Ali zbog nečega je dobijala one pare, zar ne?“ Naglo povukoh ruke, zgrabivši svoju tašnu. „Teča Pitere“, rekoh, „da li bih mogla da pozajmim tvoj auto?“

241

21 1932-1938.

S

amo se maglovito sećam narednih dvadeset četiri sata. Sećam se da je Nik zahtevao da zajedno s nama krene za Njujork, ali ga je tetka Džuli trezveno podsetila da ne može tek tako da ostavi svoj pakard na Džordžu, a ja sam bila previše uzdrmana da bih se pobunila. Sada, dok stvari posmatram iz retrospektive, mislim da je Nik to možda protumačio kao znak moje neodlučnosti.

Sećam se da sam se pozdravila s njim na stanici, jedva istiskujući reči kroz stegnuto grlo, dok je tetka Džuli nestrpljivo stajala iza mene. Sećam se kako me je stegao u naručje, nežno me tešeći dok sam se privijala uz njegove snažne čvrste grudi i osluškivala postojane otkucaje njegovog srca.

Sećam se da sam se pitala kako ću preživeti naredni dan ili dva, dok ponovo ne osetim njegov dodir.

Sećam se kako mi je šaputao na uho, mada se ne sećam tačnih reči.

Znam da je pričao da me voli, i da će sve biti u redu, da će se moliti da se moj otac što pre oporavi, da će uraditi sve što je u njegovoj moći da nam pomogne. Da ne treba da razmišljam o njemu niti da brinem zbog njega, i da će me potražiti čim se vrati u grad. Da sam mu značila sve na svetu, ako to nisam znala. Da nikad neće zaboraviti prošlu noć. Da sam ga tim činom zauvek vezala za sebe. Da sam mu bila sve u životu, njegova supruga pred Bogom, njegova pčelica. Da smo u njegovim očima već bili venčani, da će me strpljivo čekati, koliko god treba.

Takve reči.

Sećam se da nisam imala ni glasa ni snage da mu dostojno odgovorim.

Sećam se mirisa pare i dima koji je lebdeo u hladnom zagušljivom vazduhu. Čak i danas, kada se obrem na železničkom peronu, osetim blagu mučninu ako malo jače udahnem taj miris.

Sećam se kako sam zurila kroz prozor dok je voz kretao, gledajući kako Nikova usamljena silueta ostaje na peronu, a opet, jedva da sam bilo šta videla jer sam duboko u duši već slutila predstojeću katastrofu.

Volela bih da mogu da se setim još nečega. Volela bih da sam tog dana u svom sećanju urezala svaki detalj, izraz na Nikovom licu, obrise njegovog tela ispred sive stanične zgrade, zato što nam je bilo suđeno da se nakon tog oproštaja na železničkoj stanici ne vidimo sve do leta 1938. godine, onog leta kada je došao uragan koji je zbrisao čitav svet.

242

22 SIVJU, ROUD AJLAND Sreda, 21. septembar 1938.

P

ostoji jedno mesto, dok se bližite Sivjuu s kopna, gde put naglo skreće oko oštre padine i gde se pred vašim očima otvara pogled na čitav Sivju Nek. Prizor je tako dramatičan da vam se lako može desiti da promašite skretanje za Nek roud. Ljudi to stalno rade, prolazeći pravo kroz znak stop, kriveći vratove ka okeanu, zadivljeno zureći u talase koji zapljuskuju bledožuti pesak na obali Sivjua i devičanski bela jedra koja poskakuju preko zaliva. Blagi Bože, razmišljaju u sebi. Ko ovde živi? Dao bih sve na svetu da mogu da živim ovde, u tom blaženom ambijentu, u nekoj od dražesnih kuća s krovom od šindre, erker prozorima, zabatima, baštenskom kućicom i drvenim dokom u kome je privezan mali brod s jedrima.

Ali ja sam odavno navikla na lepotu Sivjua. Bar hiljadu puta sam prošla tim putem.

Stigla sam do skretanja oko dva po podne, krećući se novim zacakljenim auto-putem Merit parkvej sve do Milforda, odakle sam nastavila Bostonskim poštanskim drumom, vozeći maksimalnom brzinom koju je motor Piterovog deset godina starog stjudbejkera mogao da postigne. Stigla bih i ranije, ali sam pre polaska svratila da posetim tatu.

Zatekla sam ga kako sedi pored prozora, isto kao prošli put, s avetnim tračkom osmeha na licu. Klekla sam ispred njega, poljubila ga u sparušeni obraz i spustila šake na njegovo koleno. „Danas putujem za Sivju, tata. Volela bih da mogu duže da ostanem s tobom, ali moram da obavim nešto. Da ispravim neke nepravde.“ On se ćutke zagledao u mene plavim očima. Pogled mu je bio prazan i beživotan na rasplinutoj svetlosti. „Ne znam da li razumeš šta ti govorim, tata. Nadam se da razumeš.

Nadam se da si još tu. Idem u Sivju da vratim Nika, tata. Ti si ga jednom izbacio iz našeg stana, ali sada mislim da to nisi uradio iz razloga u koje sam tada verovala. Mislim da je u pitanju bilo nešto drugo. Nadam se da je bilo nešto drugo.“ Njegovo desno koleno promeškoljilo se ispod moje šake. Nežno sam mu stegla prste, zgrčene na krilu. „Mislim da bi ti se Nik dopao, tata. Stvarno. Mislim da biste se lepo slagali. Nika nije baš lako upoznati, ali kada mu zaviriš u dušu i stekneš

243

njegovo poverenje, shvataš koliko je on dobar i srdačan, briljantan i zabavan. Odjednom počne da se otvara kao cvet.“ Spustila sam glavu na naše spojene šake. „Kamo sreće da je sve ispalo drugačije. Mislim da bi ti prijalo da se družiš s njim. I da bi njemu prijalo da se druži s tobom.“ Sat je otkucao petnaest do deset, stavljajući mi do znanja da je vreme da krenem. Ustala sam, poljubila tatine šake, spustila ih nazad na krilo i ponovo ga poljubila u obraz. „Zbogom, tata. Vratiću se što pre mogu.

Poželi mi sreću.“ Učinilo mi se da je prislonio svoj obraz uz moj, ili sam možda samo umišljala. Pohitala sam niz stepenište, uskočila u teča Piterov automobil i pojurila niz Park aveniju, prolazeći kroz otvorene semafore.

Vozila sam na apsolutnoj granici izdržljivosti, zaustavljajući se samo da naspem benzin i popijem kafu. Kada sam konačno stigla do Roud Ajlanda, vreme, koje je u priobalnim gradovima bilo tako lepo i prijatno, s blagim povetarcem, naprasno se promenilo, a vazduh je postao težak i gotovo uljast. Sitna kiša je u naletima dobovala po vetrobranskom staklu, otpaci su leteli po putu, a električni vodovi škripali u agoniji. Ugasila sam cigaretu, obema rukama stegavši volan. Kada sam skrenula na Nek roud, krajičkom oka zvirnuh ka okeanu, sivom i zgusnutom, prekrivenom talasima koji su se valjali ispod bolesnog sivosmeđeg neba. Snažan udar vetra obruši se na kola, nateravši ih da se zateturaju. Dođavola, pomislih. Samo mi je to trebalo.

Krenuh niz asfaltiranu stazu, pored zatvorenog i napuštenog Sivju kluba. Stolice i stolovi već behu spakovani unutra, kao na kraju svake sezone. Većina kuća je takođe bila zaključana, tende su bile sklonjene iz dvorišta do sledeće godine, a drvene žaluzine čvrsto navučene. Palmerovi su otišli prošlog vikenda, zajedno sa Krofterovima i sestrama Lengli. Dok sam prolazila pored Hjubertovih, primetih kako gospođa Hjubert unosi svoje obožavane cinije u kuću, držeći po jednu saksiju u svakoj ruci, dok joj je suknja mahnito lepršala oko nogu.

Prošla sam pored kuće Grinvoldovih, ne usudivši se da skrenem pogled.

Vozila sam nesmotreno brzo. Kola su brundala i poskakivala preko rupa, a šljunak prštao ispod teških guma. Grčevito sam stiskala volan. Oči su me pekle od zurenja u brisače, koji su neumorno klizili preko stakla. Bujica kiše zapljusnu bočnu stranu automobila baš dok sam se zaustavljala ispred starog porodičnog letnjikovca. Navukoh šešir na glavu, potrčah niz stazu i banuh unutra, tresnuvši vratima o zid. „Majko!“ vrisnula sam.

244

Čula sam kako neko tapka po parketu iznad moje glave. Jurnuh ka stepeništu i potrčah na sprat. „Majko!“ ponovo vrisnuh. „Lili! Šta je bilo?“ Njena stopala pojaviše se na stepeništu ka tavanu, u praktičnim smeđim kožnim cipelama i tamnim čarapama. Dok se spuštala ka meni, drhtala sam čitavim telom, kao da mi je svaki nerv na rubu rasprsnuća.

Njene šake mi izroniše pred očima, držeći dva velika bela peškira. Potom primetih ramena, ogrnuta ružičastim kardiganom. Njena tamna kosa, skupljena iza vrata, počela je da se izvlači iz olabavljene punđe. Oči su joj bile okrugle i zacakljene od iznenađenja. „Već si se vratila?“ upitala je. „Zaboga, kako to izgledaš? Šta si uradila sa sobom? Haljina ti je skroz zgužvana. A tek šešir.

Skinuh šešir i bacih ga na pod. Oko mene su lepršali stari poznati mirisi.

Miris toplog drveta, slanog vazduha i limunovog ulja. Miris leta u Sivjuu.

Prođoh prstima kroz razbarušene lokne. „Svih ovih godina“, rekoh, „svih ovih godina si dopuštala svima da veruju da je Kiki moja ćerka. Moja i Nikova. Pojma nisam imala. A svi su znali, svi osim mene.“ Majka skloni zalutale pramenove s lica. „Ne znam o čemu govoriš.“ „Reci mi šta ste ti i gospodin Grinvold one noći tražili u Gramersi parku.

Reci mi. Kaži mi to u lice, majko.“ Borila sam se za dah, od napora i besa.

Jedva sam uspela da prevalim te reči preko usana.

Ona se okrenu na stranu, kao da je nameravala da se vrati na tavan. „Ne želim da pričam o toj noći, Lili. Ne smem da se potresam. Kad se samo setim tvog oca. Sručio se kao pokošen, jadničak. Bolje pođi sa mnom da stavimo ove peškire na prozore. Ako nisi primetila, dolazi oluja, a Marelda je otišla u grad po namirnice.“ Zgrabih je za ruku i okrenuh je ka sebi. „Lili!“ viknu ona, privivši peškire uz grudi. „Reci mi istinu, majko! Zaslužujem da znam istinu!“ „Ne znam o čemu govoriš! Te noći si pobegla s mladim Grinvoldom. To je jedina istina koju znam.“ ,,A devet meseci kasnije, Kiki je došla na svet i svi su mislili da je to moje dete! Da sam je ja rodila! A ti si pustila da veruju u to! Dopuštala si mi da je držim u naručju, da brinem o njoj, da je praktično sama odgajam.

Dopustila si da svi misle da je moja. Zašto si to radila, majko? Zašto?“ „Sklanjaj ruke sa mene! Milostivi gospode! Zar se tako razgovara s majkom?“ Sklonila je moju ruku, ali je ja zgrabih za mišice i počeh da je drmusam, tako snažno da joj se preostala kosa izvukla ispod šnala i rasula preko ramena.

245

„Ona uopšte nije tatina, je li? Gospode, kako sam samo bila glupa! Kako sam mogla da verujem da je tata bio kadar da začne još jedno dete? Ili sam sebi svesno zamazivala oči? Možda sam to sve vreme znala?“ Pustih njenu ruku i skliznuh na pod, stavivši šake preko lica. „Siroti tata. Banuo je tamo i zatekao vas na delu, u stanu u koji je Nikov otac dovodio svoje ljubavnice. Ti nisi imala pojma da sam ja te večeri bila tamo s Nikom, zar ne? Nisi imala pojma, sve dok tata nije banuo na vrata da me potraži, zato što sam platila portiru da mu odnese poruku da ne bi brinuo.“ „To nije istina! To nije istina!“ Majka mahnito potrča ka tavanu.

Preskakala je po dva stepenika, lupajući teškim cipelama po starim drvenim daskama.

Vrata se zalupiše u prizemlju. „Kristina!“ Tetka Džulin glas zaleprša ka nama. „Kristina! Gde si?

Gospode, napolju je pravi kijamet! Da li je ono Piterov auto?“ „Ovde smo!“ doviknuh. „Lili?“ Tetkine cipele zaškripaše na stepeništu. „Otkud ti? Došla si Piterovim kolima?“ „Da.“ Popela se na odmorište i zastala. „Šta se dešava? Šta radiš na podu?

Gde ti je majka?“ Vetar je hučao s druge strane prozora, ispunjavajući kuću neprijatnim čangrljanjem. Skrenuh pogled ka tetka Džulinom licu, mokrom od kiše, nesposobna da promucam ni reč. „Oh, gospode“, reče ona. Ruka joj skliznu sa stubića na stepeništu. „Gde ti je majka?“ „Na tavanu. Stavlja peškire na prozore.“ „Tako znači?“ Podigla je oči ka tavanu, a onda se ponovo zapiljila u mene. „Trebalo ti je samo sedam godina.“ „Naravno, i ti si sve vreme znala!“ „Dušo, ja sam pokušala da te odvratim, da ti kažem da ne treba da se viđaš s mladim Grinvoldom. Glasine su već počele da kruže. Tvoja majka te jeseni nije ličila na sebe pa su ljudi počeli da šuškaju.“ Ponovo je pogledala ka stepeništu. „Kad tvoja majka reši da prekrši pravila, ona to radi u velikom stilu.“ „Ne znam o čemu govoriš, Džuli!“ Majka se stušti ka nama, zastavši na pola stepeništa. Lice joj je bilo bledo kao krpa, a kosa na brzinu podignuta u nezgrapnu punđu.

246

Tetka Džuli ozlojeđeno podiže ruke. „Za ime božje, Kristina! Teško da je neko mogao da te krivi. Trebalo je samo da budeš malo diskretnija. I, naravno, da ne ostaneš trudna. Ali na tvoju sreću, tvoja ćerka ti je priskočila u pomoć. Njena indiskretnost ti je poslužila kao odličan paravan.“ Majka tiho zajeca i tada primetih da plače, da joj suze teku niz lice, slivajući se niz bradu. „To nije istina!“, rekla je.

Tetka Džuli prkosno prekrsti ruke. „Zaboga, budi čovek makar jednom u životu i priznaj šta si uradila! Sedam godina si čuvala svoju reputaciju na račun svoje kćeri. Ja bih priznala poraz i sišla kao dama. Šta kažeš na to?“ Majka posrnu na poslednjem stepeniku, baš dok sam ustajala. Pridržah se za ogradicu, nadvivši se nad njom. „Da stvari budu još gore“, procedila sam, „držala si me u uverenju da sam ja kriva za tatin slog, da mu se to desilo zato što sam pobegla s Nikom.

Ali nije bilo tako, je li? Ti si bila kriva, sve vreme. To je bila tvoja izdaja, a ne moja. A ja sam zbog toga odbacila Nika i vratila mu verenički prsten jer nisam mogla da se pomirim s onim što sam uradila svom ocu, jer sam se plašila da će on umreti ako ostanem s Nikom. Mislila sam da je to moja pokora. Svih ovih godina bila sam ubedena u to, majko. A ti mi ništa nisi rekla!“ Majka podiže pogled. „Tako si, dakle, saznala? Od mladog Grinvolda?

Sigurno je pomenuo onu poruku, ubedio te da. „Poruku?“ upitah.

Tetka Džuli se okrenu ka majci. „Kakvu poruku?“ Majka ustade i progura se pored mene. „Ma ništa.“ Zgrabih je za ruku. „Kakvu poruku, majko? O čemu pričaš? Poslala si Niku neku poruku?“ „Ne, nisam. Nešto sam pobrkala.“ Sevnula je očima ka tetka Džuli, a onda je smušeno oborila pogled. „Postaje zanimljivo“, natuknu tetka Džuli. „Da čujemo, Kristina, o kakvoj se poruci radi?“ Snažan nalet vetra zatrese kuću. Drvena grada zastenja kao brod zahvaćen burom. Zvirnuh kroz prozor u hodnik i primetih kako razulareni talasi zapljuskuju topovsku bateriju, bacajući penu visoko preko grudobrana. Nebo se smračilo, kao u sumrak, prošarano žućkastosmeđim mrljama.

Neka jeza mi se uvuče u srce. „Gde je Kiki?“, upitah. „Kod Hjubertovih“, odgovori tetka Džuli.

247

„Šta će tamo?“ „Pa znaš, nakon jutrašnjeg uzbuđenja. „Kakvog uzbuđenja?“ Tetka Džuli se zaprepašćeno lupi po ustima. „Pa da! Ti si tek stigla!

Propustila si neviđenu scenu u kući Grinvoldovih!“ Zgrabih je za ramena. „Šta se desilo?“ Njena usta se spekulativno zaokrugliše. „Gospode!“ polako reče, izvivši pedantno počupane obrve. „Kockice su počele da se slažu. Dopusti da pogodim, Lili. Srela si se s Nikom dok si bila u gradu.“ „Reci mi šta se desilo!“ Tetka odgurnu moje šake s ramena. „Pa ovako... tvoj Nik je stigao negde oko deset i stuštio se pravo ka kući. Ja sam u to vreme bila na plaži sa Kiki. Ležala sam na suncu i pušila jutarnju cigaretu, krijući se od orlovskog pogleda stare gospođe Hjubert. Ubrzo smo začule neku dreku.

Badži je vrištala na sav glas, trabunjajući neke koještarije, a onda je odjeknuo glasan tresak i Nik je nedugo nakon toga izleteo napolje i počeo da me doziva preko plaže, objašnjavajući da je Badži doživela neku nezgodu i moleći me da mu pomognem da je spakujemo u kola.“ „Oh, bože!“ Preneraženo spustih šake preko usta. „Šta se desilo?“ „Pokušala je da prereže vene, histerična ludača. Nik ju je zaustavio pre nego što je stigla ozbiljno da se povredi - štaviše, sudeći po onome što sam videla, provalio je u kupatilo jer se zaključala unutra - ali je svejedno napravila popriličan haos.“ „Oh, ne! Da li joj je dobro? Da li je Kiki nešto videla?“ „Nije. Odmah sam je poslala kod Hjubertovih. Hej, kuda ćeš?“ „Moram da je pronađem! Blagi bože!“ Tetka Džuli pojuri za mnom niz stepenište. „Lili, ona je dobro! Svi su dobro! Nik je odveo Badži u bolnicu, a Kiki pomaže gospođi Hjubert oko prokletih... kako se zvaše ono cveće? Zinfije?“ „Cinije. U koju su bolnicu otišli?“ „Pojma nemam! Slušaj, Lili... stani, zaboga! Pokušaj da se urazumiš.“ Tetka Džuli me zgrabi za rame na dnu stepeništa i okrenu me ka sebi.

Maskara joj beše razmazana od kiše, zbog čega joj je lice delovalo nekako ispijeno, nespojivo s njenom ličnošću, gotovo ljudski. „Vidiš da se sprema oluja. Opasno je da budeš napolju. Ostani ovde. Ovde će nam biti dobro.

Ujutru ćemo sve saznati. Oni će sigurno ostati u bolnici. Neće se vraćati nazad po ovom kijametu.“ „Ali moram da ih pronađem! Ti ništa ne shvataš. Nik je došao kod nje da zatraži razvod...“

248

„Znam zbog čega je došao. Umem da saberem dva i dva, za ime božje, naročito kada je razvod u pitanju. Moraš da se smiriš, Lili! Nisi u prokletoj grčkoj tragediji!“ Nežno me je potapšala po ramenu. „Ona je u dobrim rukama. On joj neće dopustiti da naudi sebi. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog bebe.“ Uletele smo u kola i krenule niz Nek lejn, ka kući Hjubertovih. Kada smo stigle, sve cinije su bile na bezbednom mestu, a Kiki je sedela za kuhinjskim stolom s gospođom Hjubert, pijuckajući kakao pod svetlošću glomazne uraganske lampe. Čim me je spazila, jurnula je preko sobe, mlatarajući vižljastim udovima kao razdragano ždrebe. Bacila mi se u naručje, izvikujući moje ime. Zagledah se u njeno lice, u tamnu kosu i plavozelene oči, i tada shvatih zašto mi je oduvek delovala tako poznato i milo. Oči su joj imale isti oblik kao Nikove, a kada se smešila, postale bi dražesno zbrčkane u uglovima, baš kao kod njega.

Pa naravno, pomislih, obuzeta čuđenjem. Ona je i Nikova sestra.

U mislima ugledah Nika kako podešava jedra, kako stavlja Kiki pored kormila i prekriva njene ručice svojim ogromnim šakama, učeći je da upravlja brodom. Nešto me žacnu u grudima.

Kiki je njegova sestrica, pomislih. I on je čitavog leta znao za to. „Kiki, dušo, požuri! Moramo da se vratimo kući pre oluje.“ Skrenuh pogled ka gospođi Hjubert, koja je stajala pored kuhinjskog stola. „Puno vam hvala što ste pričuvali Kiki. Da li vam nešto treba?“ „To nije njegova beba.“ „Opa!“ Tetka Džuli je delovala zatečeno. „Tako znači? Ko je onda srećni otac? Ona bitanga Pendlton, pretpostavljam?“ „Za ime božje! I to su svi znali? Svi osim mene!“ „Pusti sad to. Nik je dobar momak, jedan u hiljadu, rekla bih. Uspeo je da iskontroliše situaciju. Ostao je savršeno pribran, stavio joj peškir oko ruke i sve što treba. On će se pobrinuti za nju.“ Očajno se naslonih na vrata. Osećala sam kako dotrajalo drvo podrhtava dok je kiša šibala s druge strane. „Naravno da hoće“, prošaptah. „Uvek to radi.“ Nešto zapucketa u vazduhu i svetla se pogasiše. „Ostadosmo bez struje“, reče tetka Džuli. „Dobro onda. Idemo do Hjubertovih da pokupimo Kiki, a onda se vraćamo ovde dok oluja ne prođe.

Da mi je samo znati šta radi tvoja majka. Možda je i ona rešila da prereže vene.“ Tetka Džuli me uze za ruku i odgurnu vrata, boreći se s vetrom. U vazduhu se osećao oštar miris soli i ozona. „Gospode, baš se razduvalo!

Hvala bogu što imamo Piterov stjudi.“

249

„Ne, ništa mi ne treba. Hoću samo nakratko da popričam s tobom, mlada damo. Nasamo.“ Spustila je ruke na bokove. Bila je opasana keceljom s neprimerenim prugama ružičaste boje i trakama koje je morala dvaput da obmota oko svog žgoljavog struka. „Zar to ne može da sačeka? Moramo da se vratimo kući. Struja je već nestala, a sigurno smo ostali i bez telefona.“ „Neću te dugo zadržati“, odvrati ona zloslutnim tonom.

Pogledah u tetku, koja slegnu ramenima. ,,U redu. Ali samo na minut.

Tetka Džuli, možeš li da odvedeš Kiki u dnevnu sobu?“ Moja tetka izgura Kiki kroz vrata. Okrenuh se ka gospođi Hjubert. „Dakle?“ „Nemoj ti meni dakle! Šta treba da znači jutrošnji cirkus u kući Grinvoldovih? I nemoj slučajno da kažeš da ne znaš ništa o tome.“ „Znam sve o tome. Ali to se vas ne tiče, gospođo Hjubert.“ „Malo sutra, draga moja! Dozvoli da te podsetim da je Sivju priznata asocijacija i da, kao takva, ima stroge propise o narušavanju javnog reda i mira.“ „Molim vas da snizite ton, gospođo Hjubert.“ Ona sevnu očima i spusti se na stolicu, prekrstivši koščate noge. „Čitavog leta sam bila i više nego tolerantna prema Badžinim ispadima, ali ovo je prevršilo svaku meru. Zaboga, Lili! Izveli su je iz kuće s peškirom obmotanim oko ruke! Nisam baš toliko matora i glupa da ne znam šta to znači.“ Osetih kako mi se bes rasplamsava ispod kože. „Uopšte niste bili tolerantni, gospođo Hjubert. Ni najmanje. Čitavog leta ih šikanirate i dižete nos, samo zato što se Badži drznula da se uda za muškarca čiji je otac Jevrejin...“ Gospođa Hjubert ozlojeđeno podiže ruke. „Za ime božje, Lili! Zar si toliko glupa? Ne misliš valjda da smo ignorisali mladog Grinvolda zbog toga što je Jevrejin? Doduše, sigurno ima nekih kojima to smeta, ali niko mi to nije rekao u lice.“ „Nego zbog čega?“ „Zbog tebe, Lili! Zaboga, taj mladić te je zaveo i ostavio, sa sve bebom!

A tek Badži! Ta gramziva pijana prostakuša, razuzdana drolja bez trunke morala. Ne samo da se udala za njega, već ga je dovukla ovde da ti se podsmeva u lice. Stvarno mi nije jasno kako si to mogla da trpiš.

Jesi li baš takva svetica ili totalni beskičmenjak? Mislim da če pre biti ovo drugo.“

250

Uhvatih se za ivicu starinskog kredenca, nateravši tanjire da zazveckaju. „Vi mislite da me je Nik ostavio?“ Lice gospođe Hjubert naprasno smekša. Zagledala se u svoje ruke, položene preko krila. Šake joj behu otvorene, a dlanovi bledi i smežurani pod treperavom zlatnom svetlošću uraganske lampe. „Dušo, ovde te svi volimo. Znamo te još kad si bila beba, slatka kao san. Ovde nikog nije briga kako je Kiki došla na svet. Rado smo prihvatili porodičnu verziju. Da si izustila samo jednu reč, svi bismo zgrabili vile i krenuli ka kuči Grinvoldovih.“ ,,Oh, gospođo Hjubert!“ Leđa mi skliznuše niz kredenac dok sam se spuštala na pod. „Vi ništa ne shvatate. Nik me nije ostavio. Ja sam njega ostavila. A Kiki... ne, nije to što mislite. Ona nije njegova ćerka. Ni njegova ni moja.“ „Pusti to, Lili. Nisam se juče rodila. Pogledaj je samo.“ Utučeno zavrteh glavom. „Ona nije njegova ćerka, već njegova sestra.“ Podigoh glavu, susrevši se s njenim pogledom. „Naša sestra.“ Gospođa Hjubert je blenula u mene. Oči joj behu iskolačene, a usta oklembešena. Sigurno je pročitala istinu na mom licu. „Nije valjda... blagi bože... tvoja majka?“ Klimnuh glavom. ,,S Grinvoldovim ocem? One stare glasine?“ Ponovo klimnuh.

Gospođa Hjubert se stropošta na stolicu, mlitavog tela, kao sparušeni skakavac. Vrata se naglo otvoriše i gospodin Hjubert banu unutra, u jednoj ruci držeći čekić, a u drugoj prastaru petrolejku. „Zakucao sam sve prozore na spratu. Mislio sam...“ Zastao je, šarajući pogledom između nas. „Šta se dešava?“ Gospođa Hjubert se naprasno uspravi. „Ništa, Ejsa. Baš ništa. Lili, zar nije pametnije da ostanete ovde dok oluja ne prođe? Naša kuća ima kamene temelje.“ ,,I debele zidove“, dodade gospodin Hjubert.

Pridigoh se s poda i pogledah kroz prozor. Ništa se nije videlo. Ništa osim horizontalnih slapova kiše i vetra koji je nosio sve pred sobom. „Mislite da će biti gadno?“ „Crveno nebo tri jutra zaredom“, reče gospodin Hjubert. „Sluti na opako nevreme.“ „Ne mogu da ostanem“, rekoh. „Majka je sama u kući, bez struje i telefona. Moramo odmah da krenemo.“ „Neka istrune tamo, đavo da je nosi!“ promrmlja gospođa Hjubert. Žurno krenuh ka vratima dnevne sobe. Kiki je stajala pored prozora, s

251

nosićem priljubljenim uz staklo, vriskajući od uzbuđenja. „Pogledaj talase, Lili! Nikad nisam videla tako visoke talase!“ Skrenuh pogled ka okeanu i primetih kako džinovski talas silovito nadire preko plaže, do sredine Nek lejna. „Blagi gospode! Moramo da se vratimo kući!“ Kroz potop se probismo do kola. Okrenuh ključ u bravici. Motor junački kašljucnu i utihnu. „Pun je vode“, reče tetka Džuli. „Moraćemo peške.“ „Pokisnućemo kao miševi!“ veselo ciknu Kiki. „Nemamo drugog izbora“, rekoh. „Hajde, brzo!“ Čim smo se odmakle od kola, vetar nas ošinu poput neprobojnog bedema, pun raspršene morske pene, umalo me ne oborivši na zemlju. Šešir mi odlete s glave i nestade s vidika. Zgrabih Kikinu ruku. „Drži se za mene!“ vrisnuh na njeno uho, mada nisam čula vlastiti glas. Vetar je tutnjao, zavijao, pevao svoju razularenu pesmu. Ogroman talas zapljusnu Nek lejn, natopivši mi cipele.

Tetka Džuli uhvati Kiki za drugu ruku i teturavo krenusmo niz ulicu, povremeno ulećući u uspenušalu vodu koja nam je dopirala do cevanica.

Okretala sam glavu u stranu da bih mogla da dišem, da uvučem makar malo vazduha u pluća. Kikine nožice uporno su letele uvis pa sam morala obema rukama da je stisnem za mišicu i prikujem za zemlju. Išle smo dalje, korak po korak, presavijene napola, dok nam je kiša lila niz leđa, pljuštala po kosi, prodirala kroz uši i noseve, beskonačna i nezaustavljiva. Nema šanse da uspemo, prođe mi kroz glavu. Tada pored mene izroni neko tamno obličje: automobil, veliki karavan. Neka senka obiđe oko kola i zgrabi me za ramena. Podigoh glavu i shvatih da zurim u Nikovo šokirano lice. „Lili!“ dreknuo je. „Ulazite u kola!“ „Nik!“ Noge mi zaklecaše od olakšanja. Otvorio je zadnja vrata oldsmobila i ugurao nas unutra.

Potom je uleteo na prednje sedište i zalupio vrata. „Neću ni da pitam šta tražiš ovde!“ rekao je, nadvikujući se s tutnjem kiše. Auto se probijao kroz slapove vode, malo-pomalo. Brisači su mahnito klizili preko stakla, sa nultim učinkom. Privila sam Kiki uz grudi. Drhtala je čitavim telom, mokra do gole kože. Više se nije smejala.

Vozili smo se skoro pun minut pre nego što sam se setila. „Badži! Gde je ona?“ „Ovde sam, dušo“, promrmlja poznati glas. Virnuh preko sedišta i ugledah Badži kako sedi pored Nika, umotana u kaput, gurkajući bosa stopala uz njegove noge, s raščupanim tamnim loknama rasutim preko lica.

Oko leve ruke nosila je debeli beli zavoj.

252

„Dali su joj sedativ“ reče Nik. Kola su posrtala i plutala preko natopljenog asfalta. Nisam mogla da izustim ni reč. Jedva sam primetila kada je auto prestao da se kreće. Kiša je ludački lila, okružujući kola poput neprozirne zavese. „Moraćete da uđete!“ doviknu Nik. „Ne mogu da je ostavim samu!“ „U redu!“, odvratih najglasnije što sam mogla.

Nik iskoči iz kola. Samo trenutak kasnije otvorio je suvozačeva vrata, izvukao Badži i zajedno s njom nestao na stazi ka kući. „Izaći ćemo s tvoje strane“, rekoh, okrenuvši se ka tetki. Ona dohvati bravicu i vrata mahnito poleteše u stranu, zahvaćena vetrom.

Napustile smo kola, čvrsto stežući Kiki i gurajući je uz stepenište. Nik otvori vrata i uvuče nas unutra. „Zašto ste se vratili?“ upitah. „Trebalo je da ostanete u bolnici!“ „Ona je insistirala“, šturo je odgovorio. „Pomogni mi da pronađem peškire. Kućna pomoćnica nije ovde. Pojma nemam gde je nestala.“ „Gde je Badži?“ „Stavio sam je u krevet.“ Potrčah uz stepenište. Pronašla sam plakar za posteljinu i povadila peškire. Nik se popeo na tavan, a tetka Džuli i Kiki ostale su u prizemlju da upale lampe. Išla sam od sobe do sobe, savijajući peškire i gurajući ih ispod prozora. Voda je već počela da prodire. S prozora u Badžinoj spavaćoj sobi primetih ogromne talase koji su se valjali preko plaže, jedan za drugim, bedemi sazdani od bele pene i pomahnitale vode. „Opaka oluja“, promrmlja Badži.

Okrenuh se ka njoj. Ležala je na krevetu, zavaljena na jastuke. Oči su joj bile prazne i zamućene.

Prebacih preostale peškire na ruku. „Kako si, Badži?“ „Grozno. Izgubila sam bebu čim si otišla, a sad hoćeš da mi otmeš i muža.“ Zakoračih ka njoj. „Nije bilo šanse da održim trudnoću“, nastavi Badži. „Izgleda da me bebe ne vole.“ „Lili!“ doviknu Nik. „Ima li još peškira?“ „Idi!“ Badži zagnjuri lice u jastuke. „Idi!“ Izjurih iz sobe, strčah niz stepenice i ćušnuh preostale peškire u Nikove ruke. „Neće biti dovoljno“, reče on. „Prekasno je da zakucamo daske preko prozora. Tepisi će biti natopljeni. Ali nema veze. Bar smo dovoljno visoko.“ Okrenuo se ka meni. Petrolejka je treperila na stolu, bacajući postojani krug

253

svetlosti. Tetka Džuli i Kiki bile su u kuhinji. „Šta tražiš ovde, Lili?“ nežno je upitao. „Morala sam da dođem. Bila sam kod teča Pitera.“ Spustih šaku na njegovu mišicu. „Sve znam, Nik. Za moju majku i tvog oca. I za Kiki. Zašto mi nisi rekao?“ On odmahnu glavom. Bio je skroz mokar. Voda je curila s njega, a košulja prianjala uz telo. „Kako sam mogao da ti kažem? Ona ti je majka.“ „Pomenula je neku poruku. Kakvu poruku, Nik?“ „Ah, prokleta poruka!“ Skliznuo je prstima kroz natopljenu kosu. „Pusti sad to, Lili. Pričaćemo kasnije, kad oluja prođe i kad ostanemo sami.

To sad nije važno.“ „Važno je! To godinama svi kriju od mene, kao da sam dete, kao da nisam kadra da se suočim sa istinom, iako sam sve vreme bila jedina koja je držala porodicu na okupu, i to golim rukama!“ Stajala sam pred njim, teško dišući, stiskajući šake u pesnice. Voda je kapala sa mene na Badžin beli tepih. Kosa mi je bila prilepljena uz glavu. Znala sam da izgledam kao ludakinja, ali nisam marila. „Da, tako je“, reče Nik. „Ti si sav teret preuzela na svoja pleća. Ah, tvoja majka! Znaš li koliko sam puta poželeo...“ Naglo se okrenuo, tresnuvši pesnicom u zid. Uprkos tome, glas mu ostade staložen. „Poruka, kažeš?

Prokleta poruka! Tada sam bio u Parizu, gde sam pokušavao da spasem očevu firmu, prikupljajući kapital kako sam znao i umeo. Svake nedelje sam ti slao po jedno pismo, ali nikad nisam dobio odgovor...“ „Ta pisma nikad nisu stigla do mene!“ „Da, to sada znam. Doduše, i onda sam pretpostavljao da bi to moglo da se desi. Zato sam bio tako uporan. Nastavio sam da pišem, nadajući se da će se neko od tih pisama konačno probiti do tebe. Čak sam pokušao da te pronađem preko Badži, ali ni ona mi nije odgovorila. A onda mi je, negde oko Božića, neki poznanik rekao da si krajem leta dobila bebu i da je tvoja porodica pokušavala da zabašuri stvari, tvrdeći da je to tobože dete tvoje majke. Skandal godine! - tako je rekao. Bio je apsolutno siguran u tačnost svoje informacije. Bio sam u ekstazi. Vremenski se sve uklapalo. Nisam te ni video ni čuo još od one noći, a znao sam da tvoja majka i otac nisu mogli da začnu to dete. I tako sam pomislio da se možda desilo čudo, nešto što se dešava jednom u sto slučajeva, da je kondom bio oštećen ili bog zna šta.

Poslao sam očajnički telegram, adresiran na tvoje ime, sa oznakom privatno. Nakon toga danima nisam mogao da zaspim.“ Reči su mu bile prigušene, skoro utopljene u pljuštanju kiše i zavijanju vetra. Priđoh bliže da ga bolje čujem.

254

„Nikad nisam dobila taj telegram, Nik. Kunem ti se.“ „Naravno da nisi. Nakon dve nedelje na moju adresu stigao je neki paketić. Unutra su bila moja pisma, sva do jednog, neotvorena. I kratka poruka, od svega nekoliko reči.“ Glas mu postade bezličan. „Dete nije tvoje, pisalo je. Ispod su stajali tvoji inicijali.“ „Šta? Ko je to poslao?“ Nik se okrenu, prekrstivši ruke ispred grudi. „Tvoja majka, verovatno.

Samo što to tada nisam znao. Sve dotad bio sam ti besprekorno veran.

Zakleto veran! Kao odani stari pas koji je razmišljao samo o tebi i žudeo da mu pošalješ makar jednu reč. Da si mi poslala samo jednu reč, ukrcao bih se na prvi brod - ma preplivao bih okean! Vratio bih se nazad i rekao svom ocu da ide dođavola, zajedno sa svojom vašljivom firmom.“ „Nik, uopšte nisam znala. Ti si otišao za Pariz i više nisam čula nikakve vesti o tebi. Mislila sam da si digao ruke. Bila sam očajna. Mislila sam da sam to i zaslužila. Rekla sam ti da je među nama sve gotovo. I vratila ti prsten.“ Gledao je pored mene, u kišu koja je zasipala prozore. „Dete nije tvoje, pisalo je u poruci. Bio sam kao skamenjen.“ „Nisi valjda mislio da bih... oh, Nik! Kako si to mogao da pomisliš?

Valjda si me toliko poznavao? Poznavao si moj rukopis. Znao si da ja to nisam mogla da napišem.“ „To je bio završni detalj, kap koja je prelila čašu. Sve je odjednom dobilo smisao: tvoja ćutnja, vraćanje prstena. One noći sam toliko pazio da te ne uvalim u nevolju, a sada sam zurio u te reči, u papir koji sam držao u rođenoj ruci, reči koje su potvrđivale da to nije moje dete, ili da bar ne nameravaš da ga priznaš kao moje, da mi dopustiš da polažem bilo kakvo pravo na njega. Bio sam tako sluđen da nisam stigao da razmišljam o logici ili rukopisu. Izgubio sam zdrav razum. Izjurio sam iz stana i olešio se od alkohola. Sutradan ujutru, kad sam se otreznio, otišao sam kod majčine prijateljice, one Parižanke s kojom sam bio onog leta pre nego što smo se upoznali. Bilo je oko jedanaest sati. Odmah me je pozvala da uđem. Još je bila u kućnoj haljini. Nije dugo potrajalo.“ „Oh, ne, Nik“, promucah, samo što ovog puta nisam osetila ljubomoru već čistu samilost. „Kada smo završili, bilo mi je muka. Otišao sam do kupatila da se ispovraćam. Potom sam se obukao i otišao, ne svrativši čak ni da se pozdravim. Nisam je čak ni pogledao. Vratio sam se kući i ušao pravo u kupatilo, gde sam se ribao čitav sat, a onda sam popušio dve-tri paklice cigareta, uopšte ne praveći pauzu, paleći jednu za drugom.“

255

Stropoštah se na stolicu i zagnjurih glavu među dlanove. „Nemoj da mi pričaš o tome. Ne mogu više da slušam.“ „Otkud sad to, Lili? Mislio sam da želiš sve da znaš. Svaki razvratni detalj, kako više ne bi morala da se pitaš. Eto, sad ti se ukazala prilika da sve čuješ. Gde sam ono stao? Da, kod svoje prve izdaje. Kao što rekoh, tog prvog puta sam se grozno osećao. Prosto odvratno. Nisam mogao da verujem šta sam uradio. Gnušao sam se samog sebe. Ali znaš kako kažu.

Prvi put je najteže.“ Tresnuo je pesnicom po okviru kamina. Badžin skupoceni delftski porcelan začangrlja na polici. „Sledeći put, posle otprilike nedelju dana, sve sam pomno isplanirao, napunio džepove kondomima i cigaretama, okupao se i doterao.

Predumišljaj prvog stepena. Setio sam se jedne žene koju sam sretao na zabavama, sitne tamnokose namiguše koja je neprestano menjala ljubav nike. Lako sam joj ušao u trag i pozvao je na piće, a onda smo otišli do njenog malog otmenog stana u pomodarskom Šesnaestom arondismanu.

Odmah smo prešli na posao. Shvatio sam da je manje bolno ako se prethodno nalijem pićem i ako joj ne gledam u lice. Ako držim upaljenu cigaru i pričam na francuskom, pod uslovom da je uopšte trebalo nešto da pričam. Štaviše, čak sam otkrio da mogu da je uzmem dvaput zaredom, u relativno kratkom roku. Jednom u hodniku, a drugi put u spavaćoj sobi. I da se nakon toga obučem i vratim se kući pre jedan. Bio je to značajan napredak. Treći put...“ Dahtao je od besa, boreći se za vazduh. „Prestani, Nik!“ „Trećeg puta... kojeg, nažalost, ne mogu tačno da se setim... ali trećeg puta...“ Podigoh pogled taman na vreme da vidim kako Nik podiže zaobljenu vazu s police i kako je svom snagom baca ka suprotnom zidu. Vaza se rasprsnu poput granate, u gomilu sićušnih beloplavih šrapnela. „Kada sam to uradio treći put“, nastavio je, „već sam bio u dovoljno dobroj formi da mogu da tucam po čitavu noć, ako mi je bilo do toga.“ „Nik!“ vrisnuh u agoniji.

Kuhinjska vrata se naglo otvoriše. Tetka Džuli i Kiki stajale su šokirano pred pragom, zureći u slomljenu vazu i Nikovo uzdrhtalo telo. „Tetka Džuli“, rekoh, gotovo šapatom, ali tada shvatih da mi se glas nije čuo od vetra. Krenuh ka njima i sagnuh se ka tetkinom uhu. „Tetka Džuli, vrati se s Kiki u kuhinju. Nik je imao težak dan. Odmah krećemo nazad. Samo da popričam s njim.“

256

„Nema šanse da te ostavim samu“, odbrusi tetka Džuli, ošinuvši Nika kivnim pogledom.

Uzeh je za ruku. „Ostavi nas nasamo. Sve je u redu. Odvedi Kiki u kuhinju i daj joj neki kolačić. Negde ćeš sigurno pronaći kutiju s kolačima.“ Kiki je pokušavala da se provuče ispod moje ruke i da potrči ka Niku. „Stani, dušo“, rekoh. „Sad mu treba da bude sam. Daj mu malo vremena.“ „Ali, Lili... pogledaj ga!“ „Znam.“ Izgurah je kroz vrata, u naručje tetke Džuli. „Brzo ću, dušice.“ Vrata se zatvoriše za njima. Okrenuh se ka Niku. Stajao je ispred kamina, s rukama naslonjenim na okvir, povijene glave. Polako mu priđoh, zagrlivši ga oko struka i naslonivši glavu na njegova pokisla leđa. „Opraštam ti. To više nije važno. Sve je zaboravljeno. Nisi znao istinu. Samo si igrao ulogu. To nisi bio ti. Ne onaj Nik koga poznajem.“ Novi nalet vetra obruši se na prednji deo kuće, nateravši preostale vaze da se zateturaju. Starinski sat poskoči pored Nikove glave, ali on nije ni trepnuo. „Dopustila sam da me iskoriste“, rekoh. „Trebalo je da znam. Trebalo je da se borim za tebe, da shvatim koliko si povređen. Ti imaš tako verno i plemenito srce, a mi smo te tako surovo povredili. Kako mogu da te krivim?“ On ništa nije rekao. Telo mu je drhtalo u mom zagrljaju, boreći se za vazduh. Mogla sam da osetim kako mu srce lupa tik do mog obraza. „Molim te, prestani da mučiš sebe“, nastavih. „Nikad više nećemo pričati o tome. Krenućemo iz početka, kao da je 2. januar.“ „Znaš da je to nemoguće, Lili. Kako, za ime božje, mogu ponovo da vodim ljubav s tobom, kako da te ponovo dodirnem ovim rukama? To će uvek stajati između nas. To što sam uradio.“ „Samo ako mi to dopustimo. Ako ja dopustim.“ Ništa nije odgovorio. „Osim toga“, rekoh, ,,i ja sam bila s Grejamom.“ Nik prasnu u grub, gorak smeh. „Da, jesi. Dobri stari Pendlton, koliko da budemo kvit.“ „Bilo je kratko i nimalo zadovoljavajuće.“ „Lili, za razliku od tebe, ja uopšte ne osećam potrebu da slušam o muškarcima koje si osvojila, a još manje da zalazim u lascivne detalje.“ Okrenuo se ka meni, dodirnuvši mi kosu. „Naravno, večeras ćete ostati ovde. Ne smete da se vraćate kući po ovom nevremenu.“ „Ne možemo. Majka je sama kod kuće. Moramo da se vratimo.“ „Ne dolazi u obzir. Neka sedi tamo sama i sluša kako vetar zavija.“

257

Vrata se ponovo otvoriše i Kiki izlete iz kuhinje. Zastala je nasred sobe i zapiljila se u nas. Zaprepašćeno je spustila ručice preko usta.

Munjevito ustuknuh, sklonivši se od Nika. Nik se nasloni na policu kamina. „Kiki, dušice, treba da krenemo. Majka nas čeka.“ „Nikud vi ne idete“, reče Nik. „Napolju je previše opasno čak i za tebe, a kamoli za Kiki.“ „Ne mogu da je ostavim, Nik!“ „Onda ja idem.“ Odlučno se uspravio. „Imam kabanicu. Vraćam se za nekoliko minuta. Dovešću je ovde. Doneću je, ako treba.“ „Ali, Nik... ne možeš!“ „Što da ne? Teren je ovde viši nego kod vas. Bolje da se držimo zajedno. Osim toga, logično je da ja odem po nju. Ja ću se lakše probiti kroz oluju nego ti.“ „Nemoj, Nik!“ Kiki ga grčevito uhvati oko nogu. „Ne idi!“ On se savi ka njoj, nežno je zagrlivši. „Sve će biti u redu, dušo. Ne brini.“ „Ne možeš da ideš“, zavapi Kiki. „Moraš da ostaneš ovde i da se oženiš mojom sestrom. Videla sam kako je grliš. To znači da je voliš.“ Nik se žacnu, uputivši mi pokajnički pogled. „Pravo iz dečjih usta“, natuknu tetka Džuli, prekrstivši ruke.

Nik potapša Kiki i nežno je odvoji od sebe. „Dobro onda. Ako treba da idem po nju, bolje da odmah krenem. Samo da uzmem opremu za kišu.“ Krenuh za njim kroz kuhinju, ka ostavi. „Ne moraš to da radiš. Molim te, ostani ovde. Ili mi bar dopusti da pođem s tobom.“ „Neko mora da ostane s Badži“, odvrati on, navlačeći kabanicu i skidajući cipele. „Ne brini za mene. To je samo mala septembarska oluja.

Viđao sam i gore.“ ,,I sve zbog moje majke.“ „Posle mogu da je zadavim.“ „Pomoći ću ti.“ Navukao je drugu čizmu. Pružih mu šešir. „Čuvaj se“, rekoh.

Nik je delovao još krupnije s kabanicom prebačenom preko ramena i glomaznim čizmama koje su ga činile višim za još nekoliko centimetara.

Spustio je pogled ka meni i suze mu navreše na oči boje lešnika. „Oh, bože... pčelice“, odjednom je rekao. „Toliko te volim.“ Spustio je dlanove na moje lice i poljubio me, snažno, pravo u usta. „Sredićemo ovo. Pronaći

258

ću način da ti sve nadoknadim. Neću dopustiti da nas i dalje drže kao taoce.

Već smo izgubili sedam godina. Pomisli samo šta smo sve mogli da uradimo za to vreme.“ „Idi po moju majku“, promrmljah promuklim glasom. „ A ja ću probati da popričam sa Badži.“ On me još jednom poljubi, krenu ka zadnjem delu kuće i nestade u zavijanju vetra i tresku vrata. Potrčah ka dnevnoj sobi i virnuh kroz prozor.

Kroz kišu nazreh komadić žute kabanice, ali samo na trenutak.

Pogledah na sat koji je kuckao iznad kamina.

Bilo je tri sata i dvadeset dva minuta po podne.

Na moje iznenađenje, Badži je bila budna kad sam se popela na sprat odmah nakon Nikovog odlaska. „Vidi, vidi“, bunovno je rekla. „Šta se to malopre čulo? Ljubavna čarka?

Nadam se da niste razbili majčin delftski porcelan. To je donela s medenog meseca.“ „Samo ne pokušavaj da svališ krivicu na mene, Badži Bern.“ Spustih uragansku lampu i zagledah se kroz prozor, u nadiruće talase koji su iz trenutka u trenutak postajali sve viši. „Grinvold!“ ispravi me ona. „Ne još dugo!“ odbrusih, okrenuvši se ka njoj. Lice joj je bilo sablasno bledo, čak i na tim belim jastucima, bez karmina i s oklembešenom kosom.

Oči su joj bile ogromne, kao dva tanjira s tamnim krugovima duž ivica, bez onog ledenog plavetnila, koje se rastočilo pod prigušenom svetlošću. „Spremi se za bitku svog života, srce“, rekla je. „Neću ti dopustiti da mi ga tek tako preotmeš.“ „On nikada nije bio tvoj.“ Badži se zapilji u mene, bunovno začkiljivši, a onda smušeno okrenu glavu. „Svima ću reći šta se desilo. Uništiću tvoju majku. I vašu malu Kiki.

Nikud nećeš moći da mrdneš. Videćeš kako to izgleda.“ „Baš me briga za to. I mene i Nika. A moja majka može da ide dođavola!“ „To sada kažeš, ali će tvoje srce na kraju smekšati. Nisi dovoljno jaka da se upustiš u borbu, Lili. Nikad nisi ni bila.“ Pokazah na njenu ruku. „ A ti jesi? Toliko jaka da sebi prerežeš vene?

Veoma hrabro, Badži.“ „Bila sam zatečena. Ali sad sam o svemu razmislila.“

259

Spustih se na ivicu kreveta, nadvivši se preko njenih nogu. „Aha, odlično. Znači, tvoj đavolski mozak i dalje kuje svoje planove? Reci mi, šta si sad smislila. Šta ćeš preduzeti da svi oko tebe postanu još nesrećniji?“ Podigla je levu ruku i spustila je na jastuk, tik do lica, prislonivši zavoj uz obraz. „Samo sam htela da budete srećni. Dovela sam Nika da upozna svoju sestricu. Dovela sam Grejama da i ti dobiješ muža. Učinila sam sve za tebe, ali ti nikad nisi zadovoljna. Oduvek si bila ljubomorna na moju lepotu.

Bilo ti je krivo što svi muškarci uzdišu za mnom i htela si da to prigrabiš za sebe.“ Rekla je to tako pripitim i tužnim glasom, sa suzama koje su svetlucale u ružičastim uglovima njenih očiju, da sam osetila munjeviti žacaj istine, sičušnu žaoku one istine koju je Badži umela tako dobro da zloupotrebi, čak i dok je bila omamljena od lekova i smoždena od očaja. „Grešiš“, rekoh. „Znaš da govorim istinu. Htela si moj život. Htela si mog muža.“ Govorila je šapatom koji se gubio u hučanju oluje. Glava joj je bila okrenuta u stranu i moje oči se, iz nekog razloga, prikovaše za sićušnu pulsirajuću venu u korenu njenog vrata, za komadić kože koji je poskakivao kao srce preplašenog zeca.

Blagi bože, pomislih. Ona se mene plaši.

Prebacih ruke oko njenih stopala, pribivši je uz uzani krevet. „Nije tako, Badži. To si ti želela. Ti si želela moj život i mog Nika. Uzela si ono što ti nije pripadalo. Mogla si nešto da preduzmeš još one zime, ili bilo kada u poslednjih šest godina. Mogla si da mi kažeš istinu i da nas oboje oslobodiš, ali ti to nisi učinila. Stajala si po strani i gledala nas kako patimo, i Nik i ja. A onda, kad ti je nestalo para, upotrebila si svoje prljave tajne da Nika sateraš u ugao.“ Konačno se okrenula ka meni. „Trebalo bi da mi zahvališ. Mogla sam svima da ispričam šta sam videla te noći. Krenula sam za njima kad su napustili zabavu, za tvojom majkom i Nikovim ocem, jesi li to znala? Sve sam videla. Treba da budeš zahvalna što sam držala jezik za zubima.“ „Mogla si da mi kažeš, za ime božje! Bila sam u agoniji. Bila sam ubeđena da moj otac umalo nije umro zbog mene. Zbog toga sam se odrekla Nika.“ Pustila sam njenu nogu i tresnula pesnicom po krevetu. „Mogla si da mi kažeš! Pravi prijatelji ne skrivaju tako važne tajne.“ Badži sevnu očima, pridižući se s jastuka. Glas joj je bio omamljen od sedativa, zamuckujući, prožet besom koji se probijao kroz njen zamagljeni um. „A zašto da ti imaš sve, a ja ništa, Lili? Svi su oduvek voleli tebe. Čak se i Grejam zaljubio u tebe, on - koji se nikad ne zaljubljuje. Ti i tvoja divna

260

uštogljena porodica, i onaj slatki evnuh od tvog oca. Kladim se da se tvoj tatica nikad nije ušunjao u tvoju sobu posle ponoći da ti priča kako si lepa i slatka i da ti zapreti kako ništa ne smeš da zucneš majci jer će te ona olešiti od batina ako nešto sazna. Je li tako?“ Činilo mi se da se čitav svet naprasno zgusnuo, da je postao tako težak i usporen kao da će prestati da se okreće. Čak je i oluja na trenutak zastala, obustavivši sledeći nalet, kao da je i ona bila u šoku. Kroz neku nepremostivu daljinu dopirao je oštar glas tetke Džuli, koja je nešto dovikivala Kiki.

Rekla mi je štošta od čega bi se normalnom čoveku prevrnula utroba, i što ću radije poneti sa sobom u grob. „Da, tako je“,promucah. ,,E pa, vidiš, ja sam živela po drugačijim pravilima. I zato sam zaključila da je bolje da uzmem svojih dvesta dolara mesečno, hvala lepo, nego da tebi kažem istinu. To mi je tada delovalo kao najlogičniji izbor. A kad mi je Nik zatražio razvod na Bermudskim ostrvima, rekla sam mu da ima sestru i da će mu, ako ikada želi da je upozna i ponovo vidi svoju dragocenu Lili, biti pametnije da se drži mene, da izigrava zaljubljenog muža i da ne pušta ni glasa. Da bude miran kao bubica.“ „Badži...“ „Ah, pogledaj se samo! Pogledaj te ljupke plave oči, pune sažaljenja za sirotu Badži. Da li znaš koliko sam puta videla taj pogled? I kod tebe i kod Nika? Koliko sam čeznula za vašim saosećanjem i mrzela što mi to radite.“ Ponovo se zavalila na jastuk i zatvorila oči. Nosila je spavaćicu, konačno primetih, svilenu spavaćicu boje breskve s belom čipkom, preko koje je bila prebačena kućna haljina iste boje. Svila joj je dražesno svetlucala na koži, čak i u toj tami. Sigurno je bila tako obučena kada je Nik stigao. Ispod sam mogla da nazrem njene zaobljene grudi, još uvek nesvrsishodno pune, i čipku koja se gubila u senovitom udubljenju na sredini. ,,A sad sam izgubila svoju smrdljivu bebu, i svog smrdljivog muža. Šta kog đavola treba da radim, Lili? Hajde, kaži mi, ti koja uvek znaš šta je najispravnije.“ Tetka Džuli se pela uz stepenište. Odjek njenih koraka probijao se kroz urlanje razularenog vetra i čangrljanje dotrajalih drvenih dasaka.

Upitah se u kojoj je sobi Badži spavala kad je bila mala. U kojoj su se sobi skrivale neizrecive tajne iz njenog detinjstva? U ovoj ovde? Ili onoj preko puta? ,,I sama znaš šta je najispravnije, Badži“ rekoh. „Oduvek si znala. To nije tako teško. Štaviše, mnogo je lakše nego da se stalno boriš.“ Vrata sobe se naglo otvoriše. Tetka Džuli je stajala pred pragom, unezverenog lica. „Je li Kiki s vama?“ upitala je.

261

Skočih sa kreveta. „Nije! Mislila sam da je s tobom! Zar nije s tobom?“ „Oh, Isuse!“ Tetka Džuli očajno zagnjuri prste u kosu. „Nestala je! Svud sam je tražila!“ Mahnito potrčah preko sobe. „Tavan? Jesi li proverila na tavanu?“ „Još nisam.“ Jurnuh stepeništem na tavan i povikah divljim izbezumljenim glasom: „Kiki! Kiki! Jesi li gore?“ Tišina. „Kiki, nemoj da se kriješ! Za ime božje, sad nije vreme za igru! Molim te, javi se, da znamo da si dobro. Molim te, dušo!“ Moje reči slabašno odjeknuše kroz prazan vazduh.

Tetka Džuli tiho vrisnu. Očajno je kršila ruke. „Valjda nije izašla napolje?

Ne, nema šanse da je izašla. Nisam čula vrata.“ ,,A podrum?“ „Već sam bila tamo, dođavola!“ Okrenuh se, susrevši se s njenim pogledom. Srce mi je ludački lupalo, šireći paniku kroz svaku česticu mog tela. Adrenalin.

Gde je mogla da ode? Razmišljaj kao Kiki. Zašto bi otišla? Šta je moju malu dragocenu sestru moglo da navede da izađe napolje po takvom nevremenu, pravo u čeljusti razgoropađene septembarske oluje.

Stvarno, šta?

Začuh tihi škljocaj, kao kad poslednji delić slagalice uskoči na svoje mesto, i moj mozak izbaci nezamisliv odgovor. „Nik!“, rekoh. „Otišla je za Nikom.“

262

23 SIVJU, ROUD AJLAND Sreda po podne, 21. septembar 1938.

P

osrtale smo niz stepenište, tetka Džuli i ja, jednodušno topćući stopalima po drvenim daskama. Jurnula sam ka vratima, širom ih otvorivši ka vetru i kiši. „Kiki! Kiki!“ očajno zavrištah, ali mi se vlastiti krik vrati pravo u lice. „Uzalud je dozivaš!“ reče tetka Džuli.

Otrčah nazad ka kuhinji i uleteh u ostavu. Na čiviluku je visila još jedna kabanica, u stanju pripravnosti za neprestane potope kojima smo bili izloženi tog najvrelijeg i najvlažnijeg od svih leta. Prebacih je preko ramena.

Badžine čizme mi behu premale, ali svejedno nagurah stopala u njih i navukoh kapuljaču Badžine kabanice preko glave.

Morala sam na silu da otvorim vrata, da prislonim rame i gurnem iz sve snage, a kada sam konačno uspela, vrata se otkinuše sa šarki i poleteše uvis poput lopte za plažu, nošena vrtlogom vetra, da bi već sledećeg trenutka nestala s vidika.

Isteturah se u oluju, vrišteći Kikino ime. Ništa se nije videlo. U poslednjih deset minuta nebo je postalo crno, a odozgo je pljuštao takav potop da sam imala osećaj da dišem vodu umesto vazduha. Plašila sam se da otvorim usta, misleći da ću se utopiti. Prislonila sam ruku uz bočni zid kuće i savila se ka vetru, ali uzalud. Spustih se na zemlju i počeh da puzim dok mi je voda šljapkala oko šaka, kolena i stopala, uspenušala i puna iskrzane morske trave, puna peska i soli koji su me štipali za oči.

Korak po korak, metar po metar, puzila sam duž bočne strane kuće, vukla se pored hortenzija s kojih je vetar oduvao skoro sve lišće i cvetove, gacala kroz nadiruću vodu. Kada sam stigla do ivice trema, grčevito stegnuh stub i pridigoh se na noge. „Kiki!“ ponovo zavrištah.

Bila sam okrenuta ka plaži, samo što više nije bilo plaže. Sve se pretvorilo u vodu koja se sve više podizala, nadirući preko blagog uzvišenja, pravo ka Badžinoj kući. Sa svih strana sam bila okružena vodom: više nije bilo neba, ni drugih kuća, ni vozila na ulici. Nigde nisam mogla da nazrem ni Nika ni Kiki, njihove drage poznate siluete koje se nisu razdvajale čitavog leta. „Nik! Kiki!“, očajno zavapih. „Nik! Nik!“

263

Odakle je došlo to zastrašujuće more? Nikad u životu nisam videla takvu oluju. Nisam mogla da stojim. Čak ni da dišem.

Nečija ruka mi dodirnu rame, otpozadi, iz pravca trema. „Ulazi unutra!“ dreknu tetka Džuli. „Sklanjaj se odatle!“ „Ne mogu!“ zavrištah. „Vrati se u kuću!“ Tetka Džuli se prebaci preko ivice trema i spusti se u vodu pored mene.

Nije imala kabanicu. Zgrabila me je za noge i povukla nadole. „Ulazi unutra!

Ne možeš da me ostaviš samu! Potrebna si mi!“ Jecala sam na sav glas, dozivajući Kiki i Nika. Tetka Džuli me cimnu za ruku, vukući me oko trema, i potom uz stepenište, dok nam je oluja šibala po leđima. Taman što smo kročile na trem, krov se otkinu i polete uvis. „Otišli su!“ Tetka Džuli je takođe jecala. „Ulazi unutra!“ Otpuzale smo do vrata i pokušale da ih otvorimo. Nisu mogla da mrdnu od vetra.

Vukla sam i cimala. Vetar mi je hučao kroz uši i mozak, prodirući do samih kostiju. Tetka Džuli spusti svoje koščate ruke preko mojih šaka i poče da vuče zajedno sa mnom.

A onda, usred tog haosa, osetih neku promenu. Nešto je uvlačilo vazduh, podižući se u žućkastoj tmini, dahćući mi za vrat. Okrenuh se ka plaži.

Ogroman mračni zid rastao je iza nas, visok poput kuće. „Ulazi unutra!“, vrisnuh.

Zajedno se obrušismo na vrata, prstima ih odvajajući od okvira, sve dok ih nismo odškrinule za oko pola metra. Bujica vode pokulja u hodnik.

Provukoh se kroz prorez i povukoh tetku za sobom.

Uopšte ne zastajući, uspentrah se na noge i jurnuh uz stepenište. „Badži! Dolazi talas! Brzo! Na tavan!“ Badži me osmotri s jastuka. „Ne lupetaj.“ „Odmah, Badži!“ „Gde je Nik?“ „Otišao je po moju majku. Na sigurnom je. Hajde, polazi!“ Videla sam da neće da se pomeri. Priđoh krevetu, zgrabih je u naručje i prebacih preko ramena, ispunjena natprirodnom snagom panike. Ona poče da vrišti i da me udara po leđima.

Adrenalin.

Adrenalin nas je gurao uz stepenište, ka mračnom tavanu, dok je Badži mlatarala pesnicama, a tetka Džuli hitala za nama.

264

Adrenalin je naterao Badži da sedne na staru fotelju, a mene da poletim ka nisko postavljenim prozorima, gde počeh da guram ćebad u svako udubljenje i pukotinu, zajedno s tetkom Džuli, dok je voda tutnjala s neba a prozorska okna pevala svoju turobnu pesmu.

Adrenalin je podizao vrata s gomile nasred tavana, gde su ih ostavili Badžini radnici, povinujući se njenim uputstvima da iščupaju sva vrata iz okvira i otvore sve prolaze, da sve okreče u belo. Adrenalin je prislanjao vrata uz prozore okrenute ka moru, sve dok se tama nije pretvorila u crnilo.

Samo trenutak kasnije osetih potres, kada je vodeni zid udario u kuću, okružio je sa svih strana, pretvorio je u usamljeno drveno ostrvo nasred ogromnog mora. Čula sam kako okean prodire kroz prozore, vrata i zidove u donjem delu kuće, kako se razliva kroz prostorije u kojima smo do malopre stajale, kroz sobu u kojoj je Nik u nemoćnom besu smrskao onu plavo-belu porcelansku vazu, kroz ostavu gde se, obučen u žutu kabanicu, savio ka meni da me poljubi na rastanku. „Šta se dešava?“ zavrišta Badži. Ispala je iz fotelje i počela da puzi ka meni.

Krenuh ka njoj, stegnuh je u zagrljaj i privih je uz sebe. „To su talasi, Badži. Voda nadire ka kući. Ne brini, dovoljno smo visoko. Neće stići do nas.“ Tada stiže sledeći talas. Osetih kako temelj apsorbuje udarac i kako se vibracije šire kroz drvenu gradu. Pod se pomerao ispod nas. Badži ponovo zavrišta, zagnjurivši glavu u moje grudi. Kosa joj je bila suva i topla, prislonjena poput upijača na moju pokislu haljinu. „Nik! Gde je Nik?“, uspaničeno upita. „Ne brini, dobro je. Na bezbednom je. Ćuti!“ Drhtala sam čitavim telom. Suze su mi lile niz lice i ulazile u usta. Još čvršće stegnuh Badži.

Tetka Džuli dopuza do nas.

Tresle smo se od straha, mokre i šćućurene jedna uz drugu. Usledi nov udar i kuća poče da se naginje. ,,Oh, gospode!“ zavapi Badži. „Milostivi gospode! Poginućemo!“ Ako ostanem tu, tiha i nepomična, pomislih u sebi, to se možda neće desiti. Ako ostanem tu, čvrsto stežući Badži, i stežući tetku Džuli, kuća će možda prestati da se naginje i raspada ispod naših tela, stub po stub. Voda će prestati da prodire, a Kiki će se vratiti, i Nik zajedno s njom.

Voda se već provlačila kroz ćebad, ispod vrata naslonjenih preko prozora. „Stigla je do tavana“, prozbori tetka Džuli glasom punim neverice, neobično mirna.

265

Daske počeše da popuštaju. Voda je šikljala između njih, kroz spojeve između drvenog poda i zidova.

Munjevito skočih na noge. „Zgrabite neka vrata. Hajde, sve tri, brzo!“ Vazduh je bio prožet mirisom soli i kiše. Badži se teturavo pridiže, njišući se na nogama. Dovukoh jedna vrata s gomile i gurnuh je na njih. „Vrata plutaju“, rekoh. „Drži se. Drži se najsnažnije što možeš, Badži.“ „Ne mogu“, promrmlja ona. „Možeš!“ Tetka Džuli je već dovlačila vrata za sebe. Pomogoh joj da se popne, a onda uzeh jedna i za sebe, baš kada je voda ponovo nagrnula, i kada je čitava kuća počela da se podiže, njiše i raspada.

Prozori se rasprsnuše i voda pokulja unutra. „Sklanjajte se od krova!“ zavrištah. „Ruši se!“ Badži ustade, nemoćno vukući vrata za sobom. Ostavih svoja vrata i krenuh ka njoj, pomažući joj da ih povuče preko poda poplavljenog morskom vodom. Zidovi počeše da pucaju. Na jednoj strani se otvori ogromna pukotina i voda poče da šiklja. Usmerih vrata ka pukotini, gurnuh Badži ispred sebe, i odjednom počesmo da plutamo, dižući se na beskrajnom talasu slane vode. „Drži se!“ vrisnuh. Ležale smo na vratima, pripijene jedna uz drugu.

Nisam imala pojma gde se nalazimo i gde je kopno. Nisam imala pojma da li je to bilo izvodljivo, da tako plutamo na tim vratima, preko onoga što je ostalo od zaliva Sivju. Pokušavala sam da osetim pravac vode, da se prepustim toku, da nas poguram ka kopnu.

Nešto tresnu o nas. Bila je to tetka Džuli, koja se grčevito držala za svoja vrata. „Udaraj nogama!“ vrisnuh. „Idi ka kopnu! To je jedini način!“ Voda je ponese daleko od nas. „Udaraj nogama!“ vrisnuh ka Badži i ona poče slabašno da pomera noge, a onda prestade.

Mlatarala sam iz sve snage dok mi je kiša pljuštala po leđima, a vetar šibao po utrnulim udovima. Ako sam još živa, onda ima šanse da su Nik i Kiki takođe živi. Morala sam da nastavim dalje. Morala sam da stignem do obale.

Pritiskala sam Badži uz plutajuća vrata, napola optužena preko nje, ne prestajući da mlataram nogama dok nas je nadimajuće more nosilo na svom zastrašujućem dlanu. Znala sam kako se jaše na talasima, znala sam da treba da dopustim telu da jezdi po površini vode, preko izbočina i udubljenja. Glavni trik je u tome da se ne opirete. Voda je gospodar. Okean

266

vodi glavnu reč. Morala sam da jašem na njemu kao na odbeglom konju, da se naprosto održavam u sedlu i da se molim da me ne odnese predaleko.

Držala sam Badžino telo, opruženo ispod mene. Usta mi behu puna mokre kose. Osetih ukus krvi, oštar i metalan. Više nisam mahala nogama, samo sam se trudila da nam leđa ostanu okrenuta ka oluji. Grčevito sam žmurila, zbog kiše i vetra, otvarajući oči samo da proverim kuda plovimo. U daljini bih povremeno videla tetku Džuli, usamljenu mrlju u ogromnom razularenom sivilu, kako jaše na Badžinim odbačenim vratima, potpuno nepomična. Morala je da bude živa, inače ne bi bila na vratima. Ništa nije moglo da zaustavi tetku Džuli. Nije bilo te oluje koja je nju mogla da odnese.

Dok me je pomahnitali Atlantik bacao preko zaliva, dok se voda srdito svijala oko mene, a ostaci srušenih kuća se sudarali s mojim krhkim splavom, u glavi mi izroni pitanje: Dođavola, a šta da radim ako preživim?

Kada smo stigle do obale, vrata se prevrnuše i obe padosmo u vodu Zgrabih Badži za ramena i povukoh je kroz talase. Šljapkale smo bosim stopalima preko hrapavog tla, sve dalje i dalje, oko drveća i kroz kupinjake, sve dok se nismo izvukle iz ralja pohlepnog okeana. Sapletoh se o nešto, o deblo koje je pomahnitala voda izbacila na obalu, i poslednjim atomima snage gurnuh Badži preko debla, nadajući se da će nam ono pružiti zaklon, a potom se i ja stropoštah pored nje. Badži zaječa, drhteći i privijajući se uz mene. Prebacih ruke oko nje i stegoh je u zagrljaj, lica okrenutog ka zemlji, taman toliko da mogu da dišem.

Ne znam koliko dugo smo ležale tamo. Lebdela sam u nekom košmarnom stanju između svesnosti i sna, stežući uzdrhtalu Badži ranjavim bolnim prstima, pokušavajući da je zaštitim od kiše i vetra. Prstima je grčevito stezala moje mišice. Koža joj je bila mokra i hladna, udovi mlitavi i krhki. Samo joj dah beše topao, dah koji je poput paperja lepršao preko mog grla.

Utom se jedna grana otkinu i tresnu pored nas. Oštre grančice mi zaparaše noge i leđa, ali jedva da sam osetila bol koji se gotovo neprimetno stopio s nebrojenim modricama i ogrebotinama koje sam već imala na sebi.

Nakon izvesnog vremena Badžino telo prestade da drhti i umiri se u mom naručju. Govorila sam sebi da spava i da će se probuditi kad oluja

267

prođe. I dalje sam je privijala uz sebe. Ako je budem dovoljno čvrsto držala, uspeću da ulijem svoju snagu u nju, da je vratim u život.

Jednako naglo kao što je naišla, oluja je prestala. Sablasno zavijanje vetra poče da se stišava i splašnjava. Poslednji nalet kiše sruči mi se preko nogu i potom pređe u dobovanje. Dok je buka jenjavala, začuh glas koji se pronosio kroz drveće. Slabašno se pridigoh, ne puštajući Badži, i povikah: „Hej, ovde smo!“ „Lili?“, odvrati isti glas, ovog puta nešto snažnije. „Tetka Džuli! Ovde sam! To sam ja, Lili!“ Grančice počeše da pucketaju s moje leve strane. Šarala sam očima po mrljavom sumraku, tražeći njenu siluetu. „Oh, hvala bogu!“ viknu ona. „Sve vreme si bila tu? Zvala sam te iz sveg glasa! Oh, mila. Gde si?“ „Evo, ovamo!“ doviknuh. „Badži je sa mnom!“ Tetka Džuli izroni iza jednog stabla, u mokroj dronjavoj odeći. Ja sam i dalje klečala, držeći Badžino mlitavo telo. Tetka Džuli pade preko nas, grčevito nas grleći. „Oh, dušo. Tu ste.“ Stegla me je u zagrljaj, a onda preneraženo ustuknu. „Lili... Badži... ona je...“ „Izgubila je svest. Bila je tako umorna.“ „Ona je mrtva, dušo!“ Srdito je odgurnuh laktom. „Nije mrtva! Samo spava zato što je umorna! Samo spava, vidiš?“ „Dušo... dušice!“ Tetka Džuli uhvati moje ruke, ali nisam htela da pustim Badži. Počela je da razdvaja moje prste, jedan za drugim, sve dok moj stisak nije popustio. Potom je uhvatila Badžino telo, odvukla ga od mene i spustila na mokru zemlju. Kosa skliznu s Badžine slepoočnice, otkrivši dugu zjapeću posekotinu, debeli beli režanj zasečene kože. „Sirotica“, prošapta tetka Džuli. „Nije mrtva, nije mrtva!“, očajno sam ponavljala, lica zagnjurenog u tetka Džulinu košulju. „Sirotica.“ Tetkini vitki prsti su šarali preko mojih leđa, sa izlomljenim noktima. „Sirotica.“ Noć smo provele u starom kamenom ambaru, šćućurene na hladnoći, nakon što smo satima naizmenično tumarale naokolo dozivajući Nika, Kiki i

268

moju majku. Pronašle smo gospođu Hjubert, koja je uspela da preživi tako što se na prednjoj desnoj četvrtini tavanskog krova spustila preko Sivju Beja, da bi je more na kraju izbacilo na isto mesto gde i nas. Objasnila nam je, zračeći nepokolebljivim stoicizmom koji je krasio stanovnike Nove Engleske, da je gospodin Hjubert negde na pola puta skliznuo s krova i nestao u talasima.

Badžino telo položile smo pored zida. Nismo imale čime da je pokrijemo. Ležala je tamo u svilenoj spavaćici boje breskve i svilenom kućnom mantilu. Odeća joj beše zamrljana tamnom skorelom krvlju. Leva ruka joj je bila položena preko grudi, još obmotana zavojem. Kosa joj se rasula preko tla, prljava i zamršena. Pomislih koliko bi joj bilo mrsko da je neko vidi u takvom stanju.

Nakon izvesnog vremena naišla su dvojica muškaraca koji su radili u vrtu Lenglijevih, pripremajući ga za zimu, kada je oluja udarila. Oni su doplutali preko zaliva na otkinutom komadu drvene ograde, na kraju se dočepavši kopna nedaleko od nas. Rekli su da nigde nisu videli čoveka s malom devojčicom, ni u zalivu ni na obali. Obećali su da će, kada stignu do grada, reći ostalima gde se nalazimo i poslati nekog po Badžino telo.

Nebo se razvedrilo i zvezde su provirile između oblaka. Horizont je plamteo, blistav kao u zoru. „Vatra“, rekla je gospođa Hjubert, ozbiljno klimajući glavom.

Uporno sam zurila preko zaliva ka Sivju Neku, ali mi je drveće zaklanjalo pogled, pa sam umesto Nika i Kiki videla samo senke. Zurila sam u daljinu, još ne uspevajući da shvatim šta se desilo, kao da mi se mozak razdvojio na dve nepovezane polovine, od kojih je jedna upijala čulne informacije, a druga ih blokirala, odbijajući da prihvati ono što sam videla, čula i osećala, da trezveno obradi te podatke. U mislima sam videla Nikove oči boje lešnika, dražesno namreškane u uglovima, njegovo srce kako postojano kuca ispod mog dlana, Kikine mekane tamne lokne i vižljaste preplanule udove, ali su njihovi obrisi nestajali još pre nego što bih stigla da ih uhvatim. Nisam mogla da zadržim sliku. Nisam mogla da se setim ni njegovog ni njenog lica.

Umesto toga, svoju pažnju sam preusmerila na Badži. Zagladila sam njenu kosu, najbolje što sam mogla, namestivši je preko zjapeće ružičastobele posekotine na slepoočnici. Legla sam pored nje, jer je užasno mrzela da bude sama, i posmatrala kako treperavi odsjaj vatre koja je plamtela u Novom Londonu obasjava prefinjeni profil njenog lica. Imala je tako pravilan, ponosan nos, čuveni bernovski nos.

Iz nekog razloga, taj prizor je donekle ublažio ledenu težinu koja mi je pritiskala srce.

269

Kad smo se probudile, negde pred zoru, uzdrhtale i mokre, gospođa Hjubert je ponudila da ostane s Badži dok tetka Džuli i ja odemo da potražimo pomoć. „Moram da pronađem Nika i Kiki“, rekoh. „Sigurno užasno brinu za nas.“ Tetka Džuli ništa nije rekla.

Talasi su nas izbacili na suprotnu stranu Sivju Beja, malo ka istoku. Bose smo krenule kroz šumu, gazeći preko trnja i kamenja. Sve je bilo mokro i zakrčeno, pa smo sporo napredovale. Zgazih na nešto tvrdo i shvatih da je to bila nečija modla za želatin.

Jutro je iz časa u čas postajalo sve lepše, mirno i bistro, s nežnim zracima sunca koji su širili toplotu kroz vazduh. Nisam imala sat, ali sam zaključila da nije moglo biti više od sedam. Tlo se lagano izdizalo dok smo se pele na brežuljak koji se nadvijao nad Sivjuom. Stigle smo do puta koji se praktično nije video od srušenog drveća, telefonskih stubova, lišća, granja i delova smrskanih krovova. Videle smo nekoliko napuštenih automobila, izlupanih i prekrivenih rastinjem.

Kad smo se približile raskršću, počeh da trčim. Tetka Džuli me zaustavi. „Prvo treba da odemo do grada i čujemo vesti“, rekla je. „Tamo ćemo nabaviti hranu i pronaći nekog da nam pomogne oko Badži. Sumnjam da gospođa Hjubert može sama da se probije kroz ono drveće.“ Odmahnuh glavom, ošamućena od gladi, umora i očajanja. „Prvo moramo da pronađemo Nika i Kiki. Možda su povređeni.“ „Moraš nešto da pojedeš.“ „Moram da ih pronađem.“ Stigle smo do krivine na putu. Tetka Džuli uhvati moju šaku i čvrsto je stegnu.

Jedan korak, pa još jedan, i pogled na Sivju Nek otvori se pred našim očima, s druge strane obronka.

Odnosno, pogled na mesto gde se nekada nalazio Sivju Nek, u nekom drugom svetu.

More je na nekoliko mesta presecalo naselje, tamo gde je tlo bilo najniže. Sve je bilo srušeno. Na sve strane ležali su komadi drveta i nameštaja, razbacana odeća, iskrzani ostaci zeleno-bele prugaste tende iz kluba. Voda se bezazleno mreškala preko Nek lejna.

Više nije bilo ni jedne jedine građevine.

Nijedne kuće, doka, ni ograde. Ni Sivju kluba, ni letnje kućice u dvorištu Grinvoldovih, gde su se Badži i Grejam parili kao životinje pod okriljem noći.

270

Ni mekih tapaciranih klupa na kojima su, sasvim moguće, u nekoj od tih noći začeli zajedničko dete.

Ni kuće Palmerovih, ni kuće Grinvoldovih, ni starog letnjikovca porodice Dejn na kraju staze. Nijedna od četrdeset tri kuće koje su činile Sivju koloniju nije ostala čitava. Oronuli pravougaoni kameni temelji zjapili su na jutarnjem vazduhu u dvorištu Hjubertovih, ispunjeni vodom kao bazen za plivanje.

Sunce, koje je već bilo visoko na nebu, obasjavalo je sablastan prizor.

Osetih kako mi se kosti rastaču. Padoh na kolena, na grubu morsku travu pored puta. „Sve je nestalo“, prošaptah.

Tetka Džuli kleknu pored mene. „Dušice... oh, bože. Žao mi je, dušo moja.“ Kosa mi je lepršala na blagom povetarcu. Čupkala sam travu koja mi se mreškala pored nogu, posmatrajući kako more postojano pulsira, zapljuskujući malu uvalu u kojoj sam gola plivala svakog jutra. Sunce je bacalo dijagonalni snop svetlosti preko bočnog zida stare topovske baterije. U njegovoj senci primetih nekoliko galebova kako čeprkaju po stenju. Udahnuh miris soli i rastinja, svežinu novog jutra.

Tetka Džuli me povuče za ruku. „Hajdemo, mila. Idemo do grada da pronađemo nešto za jelo. Možda ih zateknemo tamo. Možda su uspeli da se izvuku.“ „Nisu uspeli, tetka Džuli.“ Ona je ćutke stajala. Krajičak njene haljine okrznu me po obrazu, ukrućen od osušene soli. „Hajdemo, Lili. Ne možemo da ostanemo ovde.“ Prošao je jedan minut. Potom još jedan. „Lili?“ „Čekaj“, prošaptah. „Čekaj!“ „Hajde, idemo.“ Ustadoh, ali ne krenuh ka gradu, u potragu za hranom i vestima. Samo sam stajala na grebenu, okružena klonulom travom, sa šakom prislonjenom uz čelo, jer mi se učinilo da sam na opustošenom Sivju Neku nazrela tračak žute boje. „Šta je bilo?“ upita tetka Džuli.

Nisam se pomerila, nisam čak ni trepnula. Imala sam osećaj da mi se svaka dlačica na telu kostreši od usredsređenosti. Tračak žute boje je nestao.

271

Začkiljih i sačekah. Jedan galeb zakrešta iznad mene i poče da se obrušava, sve niže i niže, ka samom rubu iskrzane plaže, gde su se grabežljive ptice već otimale za ostatke mrtvih stvorenja koje je more izbacilo na obalu.

Iza ugla srušenog dimnjaka ponovo proviri tračak žute boje.

Počeh mahnito da trčim niz dugu stazu, tapkajući bosim okrvavljenim stopalima preko ispucalog pločnika i preskačući gomilice šuta i otpadaka.

Iza sebe začuh dozivajući glas tetke Džuli, ali on je dolazio iz nekog drugog univerzuma.

Adrenalin.

Adrenalin je izvlačio poslednje iskre energije iz mojih mišića, poslednje daške kiseonika iz mojih pluća. Trčala sam kao da mi život od toga zavisi.

Okean je napravio udubljenje u podnožju Sivju Neka. Gacala sam kroz vodu koja mi je dopirala do kolena, probijajući se između komada slomljenog drveta i nameštaja, pored drvenog sanduka s nedirnutim visokim čašama koje sam za viđala za šankom Sivju kluba. Provukla sam se pored zalutale komode, naherene pod oštrim uglom, zagnjurene u vodu do treće fioke.

Potom izbih na čvrst pesak i ubrzah korak.

Više nije bilo Nek lejna, ni tragova na pošljunčenoj stazi koji bi mi poslužili kao putokaz. Sve beše zatrpano peskom, ali sam svejedno znala kuda treba da idem. Koračala sam tom stazom još od malih nogu. Tu sam naučila da trčim, skakućem i preskačem konopac, da vozim bicikl i kola, tu sam pojela svoj prvi sladoled u kornetu, zajedno s Badži, i dopustila Grejamu Pendltonu da me zavede na sedištu svog automobila. Sve to se izdešavalo na različitim tačkama razbacanim duž iste staze. Jednom sam čak šetala tuda s Nikom Grinvoldom, onog dana kada je srce ponovo počelo da mi kuca.

I sada je kucalo, pumpajući krv kroz moje telo, a kada mi je pred očima ponovo izronio komadić žutog platna, ostalo mi je taman toliko snage da ispustim vrisak olakšanja.

Jer sada sam videla da se iza tog tračka žute boje skrivala kišna kabanica Nika Grinvolda i da je ta kabanica obmotana oko male tamnokose figure a podignutom glavicom, što je bio nesumnjiv znak života. To maleno obličje ležalo je u naručju visokog plećatog muškarca, bosog i golog do pojasa, s divljom smeđom kosom koja se presijavala pod suncem i rukom podignutom ka plavom nebu. Rukom koja mi je mahala.

272

Videh kako u pozadini, iza njihovih leđa, izranja sivo kamenje stare topovske baterije, visoko i nepokolebljivo, kao da prkosi atlantskim uraganima.

Snaga me tada izdade. Napravih još dva-tri koraka u trku, potom pređoh u teturavi hod i na kraju se ukopah u mestu. Htela sam da ostanem na nogama, ali uzalud. Pala sam na kolena, preko prljavog peska, nepomično čekajući. Činilo se da su prošli sati pre nego što mi je Nikova šaka dodirnula rame, pre nego što je zastao na pesku pored mene, stežući sklupčanu Kiki u naručju. „Hvala bogu!“, rekao je promuklim glasom.

Nisam mogla da izustim ni reč. Prebacih ruku oko Kikine glavice i obrisah mokre obraze o Nikovo golo rame. „Boli me ruka“, reče Kiki. „Nik misli da je možda slomljena. Pocepao je košulju da napravi zavoj. Kaže da zna šta treba da se radi sa slomljenim kostima.“ „Oh, dušo“, promucah. „Dušice moja.“ Kiki nastavi da brblja. „Jesi li negde videla majku? Nije htela da pođe do baterije sa nama. Dugo smo je nagovarali, ali nikako nije htela. Nik je morao da me nosi na leđima. Vetar je bio tako jak da smo mislili da će me oduvati.“ „Ali Nik je bio jači od vetra, je li?“ prošaptah.

Kiki zaklima glavom. „Nik kaže da se mama verovatno uhvatila za krov i da se spustila na obalu. I da nas sigurno čeka u gradu.“ „Kladim se da je tako. I mi smo to uradile. Samo što smo se, umesto na krov, popele na stara vrata koja smo pronašle na tavanu Grinvoldovih.“ Nikova leđa blago zaigraše. Ruka mu je bila prebačena oko mene, čvrsta poput stege, a lice zagnjureno u moju kosu. Osetih kako mi njegove suze klize preko obraza. „Nik je hteo da se vrati po tebe“, nastavi Kiki, „ali voda je skroz okružila bateriju. Rekao mi je da ne brinem, da ćeš ti sigurno uspeti da se izvučeš. Stalno mi je to ponavljao, da se ne uplašim.“ „Tako je, dušo. Vidiš da je bio u pravu. Uspele smo da se izvučemo. Nisi valjda mislila da ću tek tako da se predam?“ Kiki zaćuta i neko vreme smo sedeli šćućureni jedno uz drugo, među ruševinama Sivjua, ne progovarajući ni reč. Plima se ponovo podizala, noseći razbacanu odeću, kao da je neko prosuo pun plakar garderobe s nasipa, samo što je nasip nestao u okeanu i što na čitavom Sivju Neku nije bilo nijedne ljudske duše osim nas. Muški teniski šorts plutao je ka nama, sve bliže sa svakim talasom, belasajući se pod blistavim jutarnjim suncem. „Gladna sam“, reče Kiki. „Hajde da pronađemo nešto za doručak.“

273

EPILOG SIVJU, ROUD AJLAND Jun 1944.

U

dala sam se za Nikolsona Grinvolda na Dan Svetog Valentina 1939. godine, u prisustvu četrdesetak zvanica, u Crkvi nebeskog spokoja, na uglu Pete avenije i Devedesete ulice. Naravno, Kiki mi je bila deveruša. Obe smo nosile jednostavne bele haljine, samo što su rukavi i dekolte moje haljine bili obrubljeni zimskim krznom dok je njena haljinica bila kratka i bez bilo kakvih ukrasa. Rabin, koji je došao s dvojicom naočitih Nikovih rođaka, koje je Nik uzeo za devere, takođe je blagoslovio naše sjedinjenje. Moj otac je sedeo u invalidskim kolicima u prvom redu, odmah pored Nikove majke, i mada nisam mogla da odvojim pogled od Nikovog lica, znala sam da se tata osmehivao dok smo izgovarali bračne zavete.

Isprva smo nameravali da priredimo venčanje pod vedrim nebom krajem proleća, kako bismo napravili dostojan razmak između senzacionalne smrti Nikove prve supruge, koja je izgubila život u velikom uraganu, i njegovog venčanja sa ženom koju je zaveo i napustio sedam godina ranije, ali sam negde oko Nove godine saznala da očekujem bebu („Baš nesmotreno od mene“ rekao je Nik, mada uopšte nije delovao kao da se kaje), a Kiki je već počela da pita zašto Nik drži četkicu za zube u posudi pored lavaboa ako još ne sme da živi sa nama. I tako smo zaključili da su Nikovi usiljeni noćni odlasci postali nepraktični i nepodnošljivi za sve nas.

Skandal se brzo stišao, kao što se obično dešava kada glavni akteri tome pristupe s dovoljnom dozom diskrecije. Nakon venčanja, Nik i ja ostavili smo Kiki kod tetke Džuli i otputovali na Floridu, na dvonedeljni medeni mesec, koji smo uglavnom proveli nagi u krevetu, vodeći ljubav, ručavajući u svojoj sobi i smišljajući imena za bebu, pri čemu je svako bilo luckastije od prethodnog.

Kad smo se vratili nazad, bledi i blaženi, nokti na Kikinim nogama bili su lakirani jarkocrvenom bojom, a uši probušene. Insistirali smo da Kikine uši ostanu takve kakve jesu bar do osamnaestog rođendana, ali smo nevoljno dopustili da joj crveni lak ostane na noktima. Tetka Džuli ga je obnavljala jednom nedeljno, kad bismo Nik i ja izašli na večeru.

Nikada nismo otputovali za Pariz. Nakon medenog meseca prodali smo oba stana, Nikov grandiozni apartman na Aper Vest Sajdu i naš stan na Park aveniji, i preselili se u stan u Gramersi parku, zajedno s oduševljenom Kiki.

Ubrzo nam se ukazala šansa da kupimo susedni stan u istoj zgradi,

274

prostrani apartman s tri spavaće sobe, što smo odmah i učinili, uspevši da završimo radove oko spajanja i renoviranja taman na vreme da spremni dočekamo rođenje naše bebe, koja je na svet došla u septembru, nepunih godinu dana od velikog uragana iz 1938. godine i sedam dana nakon što je Velika Britanija objavila rat Nemačkoj.

Dok je naša porodica rasla i bujala, Nik je prodao većinski udeo u firmi Grinvold i kompanija svojim mladim partnerima i posvetio se planovima za ponovnu izgradnju kuće na Sivju Neku. Žitelji Sivjua i preostali članovi Sivju asocijacije - uključujući i gospođu Hjubert - isprva su mislili da smo ludi, i to su nam otvoreno govorili, ali kada smo položili temelje i kada su na njima počeli da niču čvrsti zidovi od kamena iz Nove Engleske, mnogi su počeli da se obraćaju Niku s molbom da projektuje kuće i za njih. U međuvremenu, poklekavši pred Nikovim nagovaranjem, ja sam tokom leta počela da pišem članke za lokalni časopis, uglavnom o nastojanjima tamošnjih ljudi da ponovo podignu svoje domove, a nedugo nakon toga novine sa čitave severoistočne obale počele su da objavljuju moje tekstove.

Do decembra 1941. godine, više od tri godine nakon oluje, bila sam već trudna s drugim detetom, ali sam i dalje pisala redovne članke za novine, a takođe sam, uz Nikovu pomoć, prikupljala materijal za knjigu o uraganu i njegovim posledicama. Na Sivju Neku je u međuvremenu niklo bar desetak kamenih kuća, pa smo u dokone poćeli da razmatramo mogućnost da osnujemo novi klub.

Međutim, na današnji dan, 6. juna 1944. godine, izgradnja novog kluba u Sivjuu predstavlja poslednje što nam je na pameti.

Tetka Džuli je u cik zore zakucala na moja vrata, donoseći vesti o iskrcavanju u Normandiji, i sada zajedno sedimo na kamenjaru ispod stare topovske baterije, zureći u pučinu i moleći se za tatu i sve vojnike.

Naravno, Nik je u međuvremenu postao tata. Čak je i Kiki počela tako da ga zove čim je mali Nik prvi put uspeo da izgovori tu reč, mada moj otac živi s nama u Gramersi parku i trenutno sedi u Sivjuu, u svojoj sobi s pogledom na zaliv. Taj mili nadimak svima deluje krajnje prirodno. Kiki još ne zna složenu priču o svom pravom poreklu, mada se već bliži dvanaestoj godini. Ponekad se sigurno pita kako je moguće da toliko liči na muškarca za koga se njena sestra udala. Uprkos tome, Kiki Nika doživljava kao svog oca. Kada je otplovio za Englesku u pedantnoj, besprekorno ispeglanoj poručničkoj uniformi, Kiki je danima plakala, a sada s gotovo religijskim žarom prati napredovanje njegove jedinice.

Baš kao i ja. Dok sunce izranja nad istočnim horizontom, čini mi se da u daljini čujem moćne topove koji prašte po peskovitoj obali, da čujem Nikov

275

zapovedni glas kako se probija kroz zastrašujuću grmljavinu s druge strane okeana. Sećam se kako je izgledao na onoj ragbi utakmici na plaži, s piratskim očima i nepokolebljivom voljom, kao stvoren za ulogu vođe i učitelja. Da li to i sada radi, u jeku borbe? Ili je možda još u Engleskoj, gde čeka da se ukrca na neki brod i krene u invaziju?

Da li je još uvek živ?

Sigurno bih osetila da nije. Da je srce Nikolsona Grinvolda prestalo da kuca, sigurna sam da bi me nešto istog časa preseklo u grudima, da bi moje srce takođe zastalo, kao reka koja je odsečena od svog izvora.

Sedim na stenama udišući poznati slankasti miris Atlantika. Gledam kako se naši maleni sinovi igraju u uvali, pod Kikinim budnim nadzorom, smejući se i brčkajući, kao da ne primećuju suzne oči i zabrinuto lice svoje starije sestre. Spuštam ruku na svoj ogromni zaobljeni stomak, Nikov oproštajni dar, koji uporno raste već skoro devet meseci, svojski se trudeći da ne žalim zbog toga što se Nik poneo kao Nik, a ne kao neko drugi, što se osetio dužnim da se prijavi za vojsku čim je vest o napadu na Perl Harbur bila objavljena na radiju, direktno iz rezidencije u njujorškom Hajd parku, saopštena odmerenim razvučenim glasom predsednika Ruzvelta.

Ali Nik je ostao dosledan sebi pa se nije zadovoljio samo time da u vrhunskom stilu završi oficirsku vojnu obuku, već je upotrebio sav raspoloživ uticaj da ga odmah ubace u neku borbenu jedinicu. Dok sam uoči njegovog odlaska lila suze u našoj bračnoj postelji, on mi je rekao da odavno očekuje tu borbu, da se spremao za to još od onog leta kada je kao student putovao po Evropi sa svojim roditeljima. Bila je to njegova dužnost, da se lati oružja i krene u rat protiv Hitlera. Obećao je da će svakog trena razmišljati o meni i deci, i da će dati sve od sebe da nam se vrati živ i zdrav.

Kad sam mu rekla da ne može da obeća tako nešto, on me je privio uz sebe i prošaptao da je preživeo uragan zbog mene i Kiki, i da takav uragan ima hiljadu puta razorniju moć od tričavog rata.

Osećam dodir na svom ramenu. „Jesi li ogladnela?“ pita tetka Džuli, mašući korpom za piknik.

Bilo bi logično da ne mogu da jedem zbog brige, ali beba koja raste u meni još ne zna da treba da bude zabrinuta za svog tatu i zato s nesmanjenim apetitom tamanim barena jaja i Mareldine štanglice s limunom. Dečaci odmah pritrčavaju, namirisavši hranu, a Kiki se spušta na stenu pored mene, s flašom piva od đumbira u ruci, tek izvađenom iz rashladne kutije. „On je dobro, zar ne?“, pita, kao da stvarno veruje da imam magijsku moć da bacim pogled preko tri hiljade milja otvorenog mora i da joj potvrdim da je Nik živ i zdrav.

276

„Sigurna sam da jeste, dušo.“ Prebacujem ruku oko njenih ramena i na trenutak pomišljam na Grejama Pendltona, čije zlatno telo sada leži raskomadano na dnu Lamanša, oboreno u vazdušnoj bici s Luftvafeom pre pet meseci. „Ti dobro poznaješ svog taticu. Sećaš se kako je brinuo o tebi za vreme onog uragana?“ „Sećam se.“ Kiki se naginje i spušta ruku na moj stomak. To je radila tokom svake moje trudnoće: obožava kada se beba ritne u stomaku i pomeri joj ruku. Objašnjava mi da je to kao da joj beba kaže „zdravo“, a ja joj kažem da stvarno jeste tako. Beba u mom stomaku odgovara tako. srčanim ritanjem da nakratko ostajem bez daha. Kiki praska u smeh „Zoi. To je tatina curica, je li?“ „Kladim se da je dečak“, veselo dobacuje Mali Nik. „Nema šanse“, kaže tetka Džuli. „Imamo dovoljno dečaka. Ako ovo ne bude devojčica, ima da vas se odreknem, svih odreda.“ Dečaci bučno negoduju, čak i dvogodišnji Fredi, koji još ne shvata da mama u stomaku nosi pravu bebu, ali uprkos tome, radi sve što i njegov stariji brat. Mali Nik podriguje iz sve snage, pokazujući svoje gnušanje. „Niki!“ prekorno vičem. „Ma pusti ga“, kaže tetka Džuli, ljušteći još jedno jaje. „Bolje preko stola nego ispod stola.“ Sunce se lagano uspinje preko neba, dok tamo daleko, nad normandijskim plažama, već pada noć. Završavamo piknik i ulazimo unutra, a posle igramo kroket na malom žilavom travnjaku iza kuće i puštamo Fredija da pobedi. Posle večere kupam dečake i stavljam ih na spavanje, a onda sedim napolju s Kiki i tetkom Džuli i posmatram kako se crvenonarandžasta svetlost sutona razliva preko horizonta. U ruci držim čašu s limunadom. Više ne mogu da podnesem džin-tonik jer me podseća na Badži. Osim toga, čak i kad bih se nalila džinom, to ne bi uspelo da otupi večno prisutnu čežnju za Nikom. „Crveno nebo dok veče se sprema, mornaru veli da brige nema“, kaže tetka Džuli, sklanjajući pramen prosede kose koji poigrava na večernjem povetarcu. „Crveno nebo kad zora zarudi...“ započinjem. „... slutnju u srcu mornarskom budi“, dovršava Kiki, sedeći na vižljastim nogama i pijuckajući limunadu. Smeđa kovrdžava kosa leprša joj preko obraza, jednako neposlušna kao Nikova, dok naslanja bradu na dlan, sa zamišljenim izrazom devojčice koja lebdi na rubu puberteta. „Da li je nebo bilo crveno onog jutra pre uragana?“

277

„Neka sam prokleta ako znam!“ odgovara tetka Džuli. Ona i dalje pije džin-tonik, bez trunke griže savesti, dok drugom rukom pridržava cigaretu, stiskajući je između prstiju s jarkocrvenim noktima. Za sve to vreme nije se nimalo promenila.

Razmišljam o onoj davnoj zori ispred Gramersi parka, kada se Nik spustio na ivicu kreveta, da se pozdravi sa mnom pre polaska za Sivju. „Bilo je crveno. Stari morski vukovi tvrde da je nebo bilo jarkocrveno tri jutra zaredom. Siguran znak oluje kakva se viđa jednom u sto godina.“ „Nadam se da je kod tate lepo vreme“, kaže Kiki dok joj suze naviru na oči. „I ja se nadam.“ „Svi se nadamo“, kaže tetka Džuli, „jer bog zna da moje prisustvo nije dovoljno da Lili ponovo ostane trudna.“ „Bog takođe zna da bih radije pucala sebi u glavu nego da prolazim kroz još jednu trudnoću“, dodajem ja.

Slučajnost je htela da baš te noći dobijem trudove i tako smo Nik i ja oko deset sati ujutru dobili malu devojčicu, tešku tri kilograma i šezdeset grama, s paperjastom bledunjavom kosicom i očima koje postaju dražesno zbrčkane u uglovima dok plače, što radi veoma često i s fanatičkim ubeđenjem. Odlučujem da našu ćerkicu nazovem Džuli Helen Grinvold. („Ako je to suptilan pokušaj da utičeš na moju poslednju volju i testament“, kaže tetka Džuli, „onda ti je upalilo.“) Odmah šaljemo telegram u Nikovu jedinicu, mada znamo da će on imati slab prioritet, zbog invazije, a sutradan mu šaljemo fotografiju i pismo, potpisano sićušnim otiscima Džulinih stopala. Svi se ponašamo kao da smo sto posto sigurni da je Džulin otac živ i zdrav i da će sa svojim saborcima proslaviti vest o njenom rođenju uz cigarete i jabukovaču.

Sedam dana kasnije, dok smo beba i ja još bili u bolnici, mladi službenik Vestern juniona hita na biciklu niz Nek lejn, razbacujući pesak i šljunak, i zastaje pred našim vratima, držeći telegram u ruci. Lice mu je ozbiljno, dostojanstveno i umorno. Poslednjih dana ima posla preko glave.

Kiki drži baštensko crevo, spirajući pesak s dečačkih kupaćih gaćica.

Ispušta prestravljen vrisak i baca crevo na travu. Crevo se okreće ukrug, stvarajući divlje vodene spirale, na beskrajnu radost dečaka koji oduševljeno ciče.

Tetka Džuli juri preko plaže, sa šeširom koji joj poskakuje na glavi, uzdrhtala i prebledela, i grabi telegram. Telegram je adresiran na mene.

278

Na trenutak okleva, razmišljajući da možda treba da mi ga donese u bolnicu, da ja treba da budem prva koja će ga pročitati, o čemu god da se radi, ali tetka Džuli ne bi bila to što jeste kad bi se obazirala na takve stvari.

Grozničavo cepa koverat i čita: VAN SEBE OD SREĆE STOP POLJUBAC ZA PRESLATKU DŽULI OD NJENOG TATICE STOP JEDVA ČEKAM DA ZAGRLIM MOJE MILE DEVOJČICE STOP DEČAKE TAKOĐE STOP BESKRAJNO VAS VOLI ZAUVEK VAŠ NIK SKEN: MARRICA73 OBRADA: MILA BalkanDownload

279

Istorijske beleške

T

aman što sam predala redigovani rukopis knjige Bal pod maskama (zajedno s prvobitnim tekstom ove istorijske beleške), uragan Sendi je 30. oktobra 2012. godine pogodio Nju Džerzi, izazvavši uništenje širokih razmera i obaveznu evakuaciju stanovništva, uključujući moju porodicu, koja je morala da napusti svoj dom u Konektikatu. Mada je pustoš koju je uragan Sendi ostavio za sobom uveliko podsećala na katastrofu iz 1938. godine, u pitanju su zapravo bile dve sasvim različite oluje.

Veliki uragan iz 1938. godine obrušio se na obalu Nove Engleske bez bilo kakvog upozorenja, u popodnevnim satima 21. septembra, odnevši preko sedamsto ljudskih života i oborivši više od dve milijarde stabala.

Stanovnici tih oblasti decenijama ložili su svoje kamine drvetom koje je stradalo u oluji, a brvnare u zimskom odmaralištu Musilok Ravin lodž, smeštenom u planinama severnog Nju Hempšira, sagrađene su od vremešnih stabala koje je uragan tom prilikom oborio.

U današnje doba, kada raspolažemo dopler radarima i večno budnim meteorološkim satelitima, teško je zamisliti kako je uragan treće kategorije, koji je nadirao ka severu brzinom od sedamdeset milja na sat, mogao da pogodi obalu a da praktično niko i ne nasluti njegov dolazak, ali ne smemo zaboraviti da tada nije bilo elektronskih očiju koje bi pratile napredovanje takozvanog Long Ajland ekspresa, i da se meteorološka nauka još uvek nalazila u povoju. Meštani su primetili da vetar dobija na snazi, da kiša sve mahnitije pada i da se pretvara u potop, a potom su primetili džinovski olujni talas, visok poput dvospratne zgrade, kako juriša ka obali. To je bila jedina dostupna vremenska prognoza.

Stanovnici Nove Engleske i eksperti koji se bave proučavanjem dotičnog uragana mogu prepoznati da Sivju Nek predstavlja fiktivni prikaz Napatri Pointa, peščanog poluostrva smeštenog na vrhu Voč Hila na Roud Ajlandu, koji je tom prilikom pretrpeo katastrofalne posledice. Od četrdeset i nešto idiličnih kuća na plaži, koje su tog 21. septembra 1938. godine krasile Napatri, nijedna nije preživela taj dan i nijedna nakon toga nije ponovo sagrađena. Moj prikaz spašavanja, kad opisujem kako Lili i članovi njene porodice plutaju preko zaliva na delovima srušenih krovova i komadima nameštaja, zasnovan je na stvarnim iskustvima stanovnika Napatrija, a takođe je poznato da su ljudi koji su se tokom oluje zatekli na plaži pronašli utočište u staroj tvrđavi na kraju rta.

280

Uprkos tome, Sivju nije Napatri. Ja sam u svrhu ove priče stvorila vlastitu geografiju i biografske detalje, a arhitektura i istorijat topovske baterije i Sivju kolonije poseduju samo letimičnu sličnost s njihovim pandanima iz stvarnog života, koji su mi poslužili kao inspiracija. Što se tiče likova, oni su u potpunosti izmišljeni, ali su cinije svakako postojale.

Onima koji žele da saznaju nešto više o ovoj temi toplo preporučujem knjigu Sudden Sea: The Great Hurricane of 1938 (Little, Brown, 2003) od R. A. Skoti, čiji su lirski opisi i upečatljivi prikazi uragana, koji je pogodio Napatri i druga priobalna naselja, podstakli moju maštu da se razmahne. Ketrin Hepbern - koja je tog jutra u Old Sejbruku pogodila devet rupa u partiji golfa, da bi do kraja večeri izgubila svoj dom i kompletnu imovinu, a umalo i sam život - takođe na krajnje upečatljiv način iznosi svoja sećanja na uragan u autobiografskom delu objavljenom 1991. godine, pod naslovom Me: Stories of My Life.

Dugo živim u Konektikatu, a porodica mog supruga potiče od stare čvrste novoengleske loze. Legenda o uraganu iz 1938. godine i dalje živi među onima koji su se rodili dovoljno rano da lično iskuse taj događaj. Zato, ako se nekim slučajem zateknete u našem kraju i poželite da zapodenete živahan razgovor, treba samo da načnete tu temu sa starim vukovima.

Upoznala sam jednog gospodina koji je taman počeo da radi kao agent za osiguranje imovine u vreme kada se uragan obrušio na obalu, da bi nakon toga proveo ostatak života moleći se da nikad više ne vidi ništa slično. U to vreme sam smatrala da je zakon verovatnoće na njegovoj strani. U meteorološkom žargonu, uragane takve jačine na području Nove Engleske nazivaju stogodišnjim olujama, zato što verovatnoća da se takva nepogoda desi bilo koje godine iznosi otprilike jedan procenat Međutim, još nije prošlo sto godina od uragana iz 1938, a moja po rodica je bila primorana da se evakuiše iz istog razloga. Sećam se kako smo večerali uz svetlost sveća, u društvu mojih svekra i svekrve, blizu ušća reke Konektikat, dok se drveće rušilo oko nas i dok je voda iz tesnaca Long Ajland nadirala preko travnjaka.

Elementarne nepogode se ne povinuju ljudskom rasporedu, uprkos pobožnosti i savesnosti agenata za osiguranje imovine. Ali sve ćemo iznova sagraditi, kao što uvek činimo, svaki put na još snažnijim temeljima.

281

Zahvalnice

S

vakog dana štipkam samu sebe. Imam najbolji posao na svetu, a to ne bi bilo moguće bez podrške i saveta legije talentovanih ljudi.

Fanatični žar i nepogrešiv instinkt mog književnog agenta Aleksandre Mašinist predstavljaju već legendarnu stvar. Zbog saveta koje mi je pružila, zbog istrajnosti koju je pokazala, zbog toga što je nakon povratka s neke filmske premijere satima iščitavala ovaj rukopis, i zbog hiljadu drugih razloga, dugujem joj večnu zahvalnost. Ostalim članovima fabuloznog tima iz Džankloa i Nezbita mogu da samo da kažem: hvala bogu što ste na mojoj strani!

Entuzijazam i podrška (a da ne pominjem rođendansko cveće!) divnih ljudi iz Patnama predstavljaju san svakog autora. Kris Pip, moja urednica, i njena asistentkinja Megan Vagner; moj izdavač Ajvan Held; Kejti Maki, Lidija Hirt, Aleksis Velbi, Kejt Stark i Meri Stoun, da imenujem samo nekoliko iz ekspertskog tima za marketing i publicitet; genijalni saradnici iz umetničkog odseka koji su stvorili ove veličanstvene korice; korektori, lektori, ljudi iz prodajnog odseka: svi vi ste moji heroji. Hvala vam.

Naročitu zahvalnost dugujem mojim odvažnim pratiocima s književne turneje: Stivu Vejnu, Džordžu Najtu, Bredfordu Bejtsu, Džastinu Armoru, Tedu Aliotu i doktoru Kejlebu Muru (koji mi je pružio dragocenu dijagnostičku pomoć za slomljenu nogu Nika Grinvolda) Pravi ste kavaljeri.

Podrška mojih kolega po peru puno mi je značila ove godine. Srdačan zagrljaj za Loren Vilig, Karen Vajt, Kris Farnsvort, Darindu Džons, Meri Blaj i Dženi Bernard, između ostalih, za sve savete, prijateljstvo i vickasti humor.

Moja porodica i prijatelji bili su od neizrecive i neprocenjive pomoći u ovom spisateljskom poduhvatu. Pošto je nemoguće da ovde sve pomenem po imenu, zbog naročitih zasluga moram da izdvojim: Sidnija i Kerolajn Vilijams, Krisa Šantrila, Rene Šantril, Kerolajn i Bila Federstona, Melisu i Edvarda Vilijamsa, En i Dejvida Džadža, Robina Bruksbija, Džejnu Loderbo, Elizabet Kirbi Fuler, Dženifer Arkjur, Rejčel Kahan i, naravno, mog voljenog supruga Sidnija i četvoro bučnih (ups, mislim divnih!) mališana. Tako sam srećna što vas imam pored sebe!

Na kraju, svim čitaocima širom sveta, koji me bodre i inspirišu svojim mejlovima, porukama na Fejsbuku, tvitovima, i na sve moguće načine: hvala vam, hvala vam. Zbog vas sve ovo ima smisla.

282

O AUTORU

B

eatriz Vilijams je diplomirala na Stanfordu i magistrirala finansije na Univerzitetu Kolumbija. Njen naširoko hvaljen prvi roman Iza dalekih mora postao je međunarodni bestseler i preveden je na sedam jezika. Živi sa svojim suprugom i četvoro dece u jugozapadnom Konektikatu, gde većinu vremena provodi baveći se spisateljskim radom i pranjem veša.

283