Kreativna knjiga iv1 2017 by Vesna Dzinovic

МОЈА ШКОЛА Један човек што мишиће има Он физичко предаје нам свима. Бобан је сила права Његова палата је фискултурна сала.

У Лозници поред цркве има школа стара, шта све у њој ја научих истина је права. У њој су се школовали И велики и мали По српскоме великану Име су јој дали.

Има један предмет Тема је лагана А зове се веронаука И предаје га Драгана.

Сада ћу вам испричати О свима по нешто И молим вас не замерите Ако није вешто.

У мојој школи наставника има много Али једна дама оцењује строго. Кад енглески почне по табли да шири Јасмина нас све одмах умири.

Научи ме Србијанка Да пишем и читам, Кад ми нешто није јасно Ја је одмах питам.

Ако сте се запитали Како ли се школа зове То је Анта Богићевић И сви је ђаци много воле.

Каква је то учитељица То ми само знамо И кад нисмо близу школе Недостаје нам стално.

Иван Ђурић

Владица ме научила Да будем глумац прави И рецитујем ја због ње А за то се и не хвалим.

МОЈА ДРУГАРИЦА

СРЦЕ

Има једна другарица, име јој је Љупкица. Клавир обе свирамо, У срце све дирамо!

Срце се има да се нема, срце се има да се даје свима. Срце свачему служи, и са пријатељима да се дружи.

Пружиће ти руку кад осетиш самоћу. Пружиће ти загрљај кад осетиш хладноћу.

Срце је цео свет, и у њему можеш да обавиш лет. Срце ти даје машту, и помаже да помогнеш баки да сади башту.

Дружимо се ево, већ четири лета. У нашем дружењу, Само љубав цвета!

Срце прави дугу, и даје снагу да помогнеш другу. Ивана Тришић

Дариа Опачић

МОЈА ДРУГАРИЦА

ДРУГ

Сваког дана после школе, другарица мене зове. Да у шетњу ми идемо или цуке да шетамо.

Упознао сам друга који се зове Марко. Желео сам да ми постане добар друг жарко.

С њом ми време баш пролети, како зими, тако лети. И карате она зна, па нас нико не дира.

Постали смо другари и радили неке много смешне ствари. Примали шале, некад чак и полупали главе, играли се гање. И мислили на неко далеко путовање.

Шта још рећи о Ирени, сем да својим ликом плени. Плава коса, очи плаве, и чуперак на врх главе.

Уме да чува тајну сваку зато му ја причам своју лако.

Ведрог духа, ведрог лица То је моја другарица!

Увек ће ми бити друг, без обзира где нас живот пошаље на пут.

Наталија Боровчанин

Страхиња Митровић

МОЈА НАЈБОЉА ДРУГАРИЦА Има једна Нађа од сладоледа слађа.

И у добру и у злу увек је за мене ту.

Плаве очи има дружи се са свима.

За нас сада знају сви јер смо најбоље другарице ми.

Она је драга и мила увек је таква и била.

Љубинка Тодоровић

МОЈА ДРУГАРИЦА Моја најдража и омиљена другарица је Вања. Као да је јуче било сећам се како сам уплакана стајала поред прозора и одједном ми је пришла девојчица која ме је одвела у авантуру. Убрзо постале смо најбоље другарице. Дуга смеђа коса браон-сјајне очи, ситни нос и румена уста део су лица које често зна да развесели, забрине, усрећи и улепша дан. Испод често озбиљног лица крије се девојчица која воли доживљаје, играње, смејање и засмејавање. Сво слободно време проводимо заједно смишљајући планове за будућност, нове игре и пазећи на Косту. Свако пријатељство треба чувати и неговати јер прави пријатељ је особа којој можеш да кажеш све. Треба склапати пријатељства и бити добар друг. Дуња Стојановић

МОЈА ДРУГАРИЦА Све су моје другарице миле и драге, а најдража међу свима њима је девојчица Наталија. Коса јој је смеђа, Очи браон боје, А румене усне јој најлепше стоје. Сваки дан је гледам, Толико је волим да је ником не дам. Зуби су јој као бисери бели а њен осмех све весели. Никад је заборавити нећу, Јер она мени доноси Велику срећу. Ирена Курћубић 5

МОЈ ДРУГ Мој круг пријатеља и другара је јако велики. Из овог круга бих издвојио Михаила. То је дечак плаве косе и плавих очију. Има велико срце и јако је добар другар. Његов весео дух, увек ме насмеје и орасположи. Спреман је за добру шалу и добру игру. Често се играмо у парку са његовим млађим братом. Ни лоше време не може да нас спречи у нашем дружењу, јер тада смо или код њега или код мене. Добар је ученик и увек је спреман да своје знање пренесе и на мене и да ми помогне када је то потребно. Наравно, да се понекад и посвађамо око неке утакмице, али то не мења ништа у нашем дружењу. Волео бих да наше дружење траје вечно, и надам се да ћу имати још таквих другара, јер за мене је то велико богатство. Милан Милинковић

МОЈ НАЈБОЉИ ДРУГ Мој најбољи друг се зове Марко. Марко средњег раста. Има браон косу, прћаст нос и браон очи. Марко је добар и поверљив друг. Увек би ми помогао у свему. Воли да се шали, да игра фудбал и да се дружи. Када сам год тужан он смисли нешто смешно и насмеје ме. Стално га зезам због висине, али му то не смета. Једном је признао нешто уместо мене, а и ја уместо њега. Ми смо најбољи другари и нико нас неће раздвојити. Марјановић Давид

ПОРОДИЦА НАША ДИКА У ЖИВОТУ НАЈВАЖНИЈА КАРИКА

Радост љубави је у давању, мир у разумевању, а садржина живота у вредноћи и здравој породици!!!

ЛИЧНОСТ КОЈУ ПОШТУЈЕМ Поред своје породице, постоји још особа које много волим. Једна од њих је и моја тетка. Моја тетка се зове Марија. Јако је лепа и згодна. Она је попут Снежане из бајке. Има дугу косу црну као угаљ, кожу белу као снег, а очи тамне као ноћ. Испод црвених усана се крије низ белих бисера. Увек је насмејана и расположена. Пошто живи у Београду нисам у могућности да је виђам сваки дан, али када дође много времена проводимо с њом. Увек ме сачека после школе и заједно идемо у шетњу. Друштво нам често прави теткин пас Симба.То је једно мало чупаво створење које много воли да трчкара по парку и игра се са осталим кучићима. Са тетком причам о разним стварима.Она ми је нешто између другарице и маме. Причам јој што све што не смем да кажем мами, а бригу и љубав добијам као да ме је родила. Јако волим да гледам филмове са њом. Тада се скупим поред ње и слушам је како коментарише сваку сцену, само да би ме насмејала и увек јој то пође за руком. Поред ње сам увек срећна. Тужна сам када треба да се врати у Београд, али се трудим да то сакријем, јер тада и њу растужим. Ипак ме радује једна ствар, а то је да ће за шест дана бити испред школе и чекаће ме да идемо у шетњу. Тамара Врањковић

ИВАНОВА ПОРОДИЦА Веровали или не Истину ћу рећи Моја мама добро зна Палачинке пећи. Тата ми је свезналица И увек управу Шта год узме да поправи Остане у квару.

Ја се с књигом често дружим Ал ме много мучи Да ми мама не помогне Ја ништа не научи. То је моја порица И много ми прија У кући су сви весели А такав сам и ја. Иван Ђурић

МОЈ ТАТА Највеће је благо има оца поред себе, који те неизмерно воли. Уз ту љубав осећамо се сигурно и срећно. Такву бесконачну и велику љубав мени пружа мој тата, Драган. Његове браон очи подсећају на најслађу чоколаду. Нежан поглед ме често зове у топао загрљај. Кривудав носић надвија се у благом луку над усне. Усне су му две такне линијице, увек развучене у широк осмех, спремне да изговоре лепе речи. Нежан глас увек из мене истера тугу и страх, и на њихово место донесе срећу и смех. Шиљата брадица воли да ме заголица по врату изазивајући у мени непрекидно кикотање. Смеђа разбарушена коса има тек понеку седу влас. Мој тата је много вредан, поштен и добар. Увек и поред посла има времена на игру и дружење са мном. Суботом увече волимо да се ушушкамо и уз грицкалице уживамо уз неки породични филм. Играмо се разних игара: “Меморије”, ”Човече не љути се”, ”Монопол”... Срећна сам јер имам оваквог тату. Наша љубав једно према другом расте и јача из дан у дан. Нађа Срећковић 10

МОЈА БАКА Ја волим своју баку више од свега, она је ту кад год ми треба, ја волим своју баку и кад је тужна, она ми никад није ружна, ја волим своју баку и кад је стара, и кад има и кад нема пара, ја волим своју баку и кад се смеје, тада ме њена топлина греје, ја волим своју баку и кад се љути, и нешто лепо слути, јер тада ми прораде лептирићи у стомаку, и на крају свих крајева, ја ипак волим баку. Бранко Ђорђевић

ПРИЧА ИЗ ДЕТИЊСТВА МОГ ДЕДЕ Мој деда је рођен 1948. године у селу по имену Клење. У сећању му је остао један школски дан. Тог дана решио је да пре школе оде да накупи орахе у башти. Они су били у зеленој опни, па док их је вадио из опне много је испрљао руке. Ораси су му били потребни да би у школи са другарима играо игру по имену “кућа”. Док их је сакупљао, школску торбу је окачио о грану дрвета. Закаснио је у школу и заборавио школску торбу. Учитељица му је дала “пацку” и ударила га је великом лењиром по длановима и рекла да за казну мора донети десет кофа угља у учионицу, јер је ту била пећ која се ложила. Тај дан му је био најгори јер су на великом одмору велики ђаци викнули “грабеж” и покупили му све орахе. Уточиште је нашао код своје баке која га је миловала и тешила у свом крилу. Вања Марковић 11

ШТА ЗА НАС ПОРОДИЦА ЗНАЧИ? ТАДИЋ МАТИЈА За мене је породица благо у животу.

ДУЊА СТОЈАНОВИЋ За мене је породица једина срећа у овом чудноватом свету. ВАЊА МАРКОВИЋ Без породице ја сам нико и ништа, јер она је за мене благо које не престаје да сија. АЛЕКСАНДРА БУРМАЗОВИЋ Породица ми даје највећу подршку и жртвује се увек за мог брата и мене. ИРЕНА КУРЋУБИЋ Породица је највећи ослонац, она ти даје снагу да оствариш своје снове. МИЛЕНКО ТАДИЋ У мојој породици царује царство љубави где је све лепо и нежно. МИХАИЛОВИЋ МИХАИЛО За мене је породица нешто најбитније у животу, помаже ми и подржава ме. НАТАЛИЈА БОРОВЧАНИН За мене је породица један сложни троугао који представља љубав, срећу и слогу у кући. АЛЕКСА ЈОВИЋ Моја породица је највеће благо пуно љубави и сви се много волимо. МИЛАН МИЛИНКОВИЋ За мене је породица огромно срце које ми много значи БРАНКО ЂОРЂЕВИЋ Породица је прелепи драгуљ истинске доброте ТОДОРОВИЋ ЉУБИНКА За мене је породица велики ланац који има четири дијаманта које волим и обожавам. ТАМАРА ВРАЊКОВИЋ Породица је мој ослонац и мирна лука.

ИВАН ЂУРИЋ Моја породица је срећа и љубав која никад не може бити већа. СТРАХИЊА МИТРОВИЋ Моју породицу не бих дао ни за милион долара јер је много волим. ТЕОДОРА ДАВИДОВИЋ Јак ланац љубави у породици може да пређе све препреке. ДАВИД МАРЈАНОВИЋ Породица је ту увек за мене и чини ме срећним и задовољним. ТЕОДОРА ТРИФУНОВИЋ Породица је за мене превелики петочлани ланац који никада неће пући. МАРКО ЂУКИЋ Без породице не можеш бити срећан. МИЛАНКО ЛАЗАРЕВИЋ За мене је породица један ланац љубави који се никада неће раставити. ИВАНА ТРИШИЋ Најсрећнија сам када смо сви на окупу, причамо и шалимо се. ВУКАШИН НЕСТОРОВИЋ За мене је породица нешто најлепше што ми се десило. ДАРИА ОПАЧИЋ Породица је највеће благо које треба чувати ДУЊА ЈАНКОВИЋ Моја породица ми даје снагу и подстицај да никада не одустанем. АЛЕКСАНДРА АНДРИЋ Породицу неизмерно волим, ценим и поштујем. НАЂА СРЕЋКОВИЋ Снажна породица руши све препреке љубављу, слогом и поштовањем...

СТИГАО ЈЕ МАЈ У МОЈ КРАЈ Пролеће је за мене најлепше годишње доба. Са њим тихо долази и месец мај. Отварам прозор а у ваздуху се осећа мирис мајског цвећа. На небу ни једног облачка док сунце просипа своје зраке по ливадама и пољима. Цела улица мирише на липу. Двориште личи на шарени тепих обасут маслачцима и белим радама. Велика трешња у дворишту мог деке мами погледе случајних пролазника. Она смркнута лица која су зимус шетала улицама сада осмесима красе улице и град. Птице цвркућу, пчелице весело зује и лете са цвета на цвет. Нема лепшег осећаја. Мој крај личи на рај, а наше је да уживамо у њему. Осећам да је све спремно за нови почетак. Осећам се задивљено мајским мирисима. Душа ми је пуна и не треба ми ништа више. Миленко Тадић

ЛЕТО Кад нам лето врело дође тад узрене слатко грожђе, појаве се јагодице мале ситне посластице. Тад буду и трешњице зрију крушке и пшенице.

Само игре цео дан, море, одмор, сунчев сјај. И све тако до септембра кад се лето на пут спрема. Тада стиже јесен жута, са далеког нама пута.

Свако дете тада зна да га чека прави рај. Нема више ни школице, ни домаћег ни песмице.

Александра Бурмазовић

ВЕСЕЛА ЧАРОБНИЦА Огрнута црвеним плаштом, дошетала је јесен златна, променила је природу маштом и прострла је бакарна платна. Почела је да боји чаробном четкицом зелено лишће у златну боју, птице је научила јесењу песмицу и улепшала башту моју. Урадивши све за јесен бајну, поносна сликарка гледа у своју слику, додаје пуну воћну корпу, сјајну и чека своју следећу прилику. Марковић Вања

ПОНОСНА СЛИКАРКА Једно јутро сликарка се буди, гледа кроз прозор и види шта јој свет нуди. Тако је гледала и замишљала како је јесен тако брзо стигла као златна кочија у ветровима. Природа јој је нудила безброј слика, мислила је да сања те облаке и лишће које пада са грана! Ипак то није био сан али је био први јесењи дан! Теодора Давидовић 17

ПРИЧАО МИ СТАРИ КЕСТЕН Доле низ улицу близу зграде у којој живим постоји један огроман кестен. Толико је стар да се више и не сећа када су га посадили. Ето, баш јуче сам прошла поред њега и приметила да је помало тужан. Из радозналости сам га упитала зашто је такав. Тада ми је рекао да је стигла рана јесен и да ће му одузети све што га краси. Лишће које целе године било лепо и зелено због јесени ће постати жуто и полако ће да опада са његових грана. То се неће догодити само њему већ и осталим његовим другарима, а плодове које су целе године брижно на својим гранама гајили ветар ће дувањем скинути и разбацати. Он зна да ће деци која се играју у парку његови плодови бити занимљиви, јер ће их користити за игру. Лишће ће деца скупљати за ликовно и хербаријум, јер је у јесен оно украшено најлепшим бојама. Када киша почне да пада, а дани постану хладни и магловити биће му жао свих малих птичица које су се током лета у његовим крошњама скривале од врућине. Као и птице тако су и људи тражили хлад испод његове крошње. Сада ће бити бескористан јер их неће моћи заштитити од сунца и изненадне кише. Дани ће бити хладни и магловити, а понекад и кишни па ће му његов пријатељ Сунце често недостајати. Док буде љути ветар фиукао, а киша падала кестен ће замишљати да веселе птичице певају и скакућу по гранама. Из даљине ће чути гласове ужурбаних људи који вредно раде на својим њивама. Док је био младо дрво каже да није примећивао када стигне рана јесен јер су му пажњу одвлачила деца и њихови родитељи који су уживали играјући се у парку. Свака промена му је била занимљива и није се љутио што Сунце слабије сија. Слушајући га тако док прича и мени је постало жао што је стигла рана јесен. Онда сам се сетила дединог воћњака пуног воћа и схватила да јесен има својих дражи и квалитета. Александра Бурмазовић 18

МАЈ У МОМ ГРАДУ Пролеће је стигло у мој крај. Све се буди и све прекрасно мирише. Мирис багрема ме опија док слушам веселу арију малих птичица. Вредне пчеле сакупљају нектар из цвета и касније добијамо слатки мед. Разиграна деца са шарене ливаде беру дивне цветове. На бистрој реци мала деца бацају врућ хлеб златним рибицама. Сунце жарко греје док се деца играју са црвеном лоптом. После кише појави се сунце и направи се шарена дуга. Сви волимо пролеће јер тада се све буди и имамо свачега да се играмо у природи. Теодора Трифуновић

НАША СТРАНА ЗА КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ

ФОЛКО Фолко је неустрашиви дечак доброг срца отвореног за све. Из његових светло браон очију навире доброта и поштовање. Очи покрива кратак прамен улепљене браон косе. Руке му су му покривене огреботинама које је добио када је извлачио рибу. Носи плаву кошуљу која се упрљала од блата из мочваре. Такође носи зелене панталоне које су се исцепале од многобројних падова. Ујутру када је хладно Фокло облачи дугачки капут деде Еузибија који му је до колена. Иза те одеће не стоји мали лопов, већ златан дечкић који поштује људе око себе и поклања им пуно пажње и љубави. Веома је вредан и послушан, воли коње и авантуре са пријатељима. Треба бити поштен, љубазан и послушан да би људи стекли добар утисак о нама. Дуња Стојановић

КАКО ИЗГЛЕДА БЕЛА ГРИВА? Дивљи коњи царују пољима, трче по брдима и прате зраке слободе. Ма колико они били лепи и моћни треба их поштовати. Баш о томе говори књига “Бела Грива”. Питам се, како је онда он изгледао, када су људи баш толико хтели да га узму за себe? Замишљам велики бели плашт огнут преко леђа високог коња. Снежно бела грива таласа се по ветру. Светле очи попут воденог огледала посматрају прелепу осунчану долину. Галопира путем слободе, по расцветалим пољима. Поносно стоји, као да замишља себе у облацима, или себе као неког великог и моћног краља. Може то и са правом да мисли! Његова снага, срдачност и слобода чине га нечим бољим од краља. Да би био слободан требаш да будеш јак и да верујеш у себе. Баш такав је Белa Грива. Зато он по мени треба још увек да царује и галопира по пољима. Нађа Срећковић 23

МОЈА ОМИЉЕНА ЖИВОТИЊА Кућни љубимци су велика одговорност. Треба их пазити, мазити, волети и посвећивати им много пажње. Имам два љубимца: мог папагаја Рикија и пса Балта. Било је тешко одлучити се о коме да пишем, јер их обоје јако волим. Одлучила сам да пижем о псу Балту. Балто је црни лабрадор. Има три године. Има кратку црну меку длаку. Његове тамно браон очи ме умиљато посматрају, а чупаве уши ме стрпљиво и пажљиво служају. Реп му непрестано иде лево, десно, горе, доле. Ноге су му дуге, а велике шапе су спремне да непредвидиво скоче на мене. Пошто је Балто превише велики за стан у коме живим, налази се код тетке, у великом ограђеном дворишту. Балто зна да седне, чека, легне и скочи када му то кажем. Јако је умиљат и послушан. Уз њега се осећам безбедно. Сваког дана долазим код тетке, да се играм са њим. Прво га пустим из бокса па му бацим његову шарену играчкицу. Понекад га прошетам поред Штире, која стално негде жури. Балта често са породицом на лето водим на Дрину, обично на даље и пусте плаже. Много се људи боји Балта. Он тако црн стварно делује страшно, али заправо никада на никог није залајао и права је добрица. Када га одведемо на Дрину брзо плива и доноси штап, који тада већ крене на свој далеки пут. Са њим често идемо на високо Гучево или у дуге уморне шетње. Када идемо кроз густе шуме увек га пустимо са повоца, да се истрчи. Толико је веран, да када га пустимо, никада није побегао, већ се увек верно држао уз нас. Ја Балта много волим и трудим се да са њим проведем што више времена. Пружа ми сигурност. Чаробно је проводити време са псом, као што је мој Балто. Нађа Срећковић

МОЈА ОМИЉЕНА ЖИВОТИЊА Мој пас је расе Доберман и много га волим. Зове се Блу. Велики је и доста снажан. Има велику чељуст. Некад када је љут на мене, он ме не тако јако угризе за руку. Црне је боје и на грудима има један прелеп жути младеж и кестењасте очи. Блу и ја се често не виђамо, али када смо заједно и сваки минут сам са њим. Тада је најсрећнији на свету. Ја свог пса волим највише на свету. Марко Ђукић

МОЈ ОМИЉЕНИ КУЋНИ ЉУБИМАЦ Мој кућни љубимац је златни ретривер и зове се Мона. Длака јој је бело жуте боје. Има црне очи, уши су јој велике и падају преко лица. Реп јој је дугачак и увек маше њим. Има напољу кавез и кућицу која је стално отворена. Много је умиљата и воли да се игра. Прати ме до капије када идем у школу, а када се враћам увек ме сачека. Осети када сам тужан па покушава да ме насмеје. Са њом би се могао играти сваки дан. Мислим да не постоји љубимац од мене и да би свако дете требало да има таквог пса. Матија Тадић

МОЈА ОМИЉЕНА ЖИВОТИЊА Моја омиљена животиња је мој мачак Ђура. Он је руска плава мачка. Сиве је боје, јер се његова длака на светлости пресијава. Има дуге сиве ноге које се елегантно крећу док он маше својим дугим репом. Својом издуженом главом ми се умиљава око ногу што показује да сам му недостајала. Када га грдим или тучем гледа ме умилним погледом као да ми говори да то никада више неће урадити. Иако ме понекад изнервира и помислим да га мрднем волим га највише и све бих дала да је сво време са мном. Дуња Јанковић

ЖИВОТИЊА КОЈУ ВОЛИМ Моја цука је расе америчког булдога. Зове се ,,Бади“ Има средњу висину и јако је развијен. Шарена му је длака коју волим да мазим и негујем. Играмо се лоптицом сваки дан. Када је срећан Бади маши репићем и тада знам да хоће да добије нешто од мене. Много га волим и не бих га дао ни зашта на свету. Миланко Лазаревић

ÔVEK MORA OSTATI UÊNIK I ONDA KADA POSTANE UÎTEQ

Зашто смо поносни? Научила нас је шта је самопоштовање и разумевање. Схватили смо како је учити лако и без ограничења. Прави смо зналци да кроз игру стекнемо важне животне вештине. Радозналци смо да тежимо ка томе да у малој средини постанемо велики.

НИКАДА НЕМОЈТЕ СУМЊАТИ ДА МАЛА ГРУПА ОДВАЖНИХ ПОЈЕДИНАЦА МОЖЕ ПРОМЕНИТИ СВЕТ. У СТВАРИ, ОНИ ГА И ЈЕДИНО МЕЊАЈУ Маргарет Мид

ЕКСКУРЗИЈА ПЕТРОВАРАДИН 2017

МИ У КАБИНЕТУ ИНФОРМАТИКЕ

ДЕЧИЈА НЕДЕЉА 2013/14

ОСМЕСИ И СРЕЋА НА НАШИМ ЛИЦИМА СУ ДОКАЗ НАШЕГ ДОБРОГ ДРУГАРСТВА

ОКРУЖНО ТАКМИЧЕЊЕ РЕЦИТАТОРА

НЕШТО О УЧИТЕЉИЦИ Моја учитељица је врло духовита, понекад је строга, али јако добра. Са њом се осећам узбуђено и радознало. Памтићу тренутак када смо сви заједно пустили боцу са порукама пријатељства низ реку Штиру. Желим јој 45 година рада у овој школи и добрих генерација као што смо ми. Најзанимљивија је када нам каже нешто па се сви смејемо са њом. Замерам јој што некада виче на нас, а ми сматрамо да нисмо криви. У раду са будућим генерацијама треба да избегава дисциплинску свеску јер можемо некада и без ње. Лоше се осећам када је наљутимо. Врлине моје учитељице су: добра, хумана, дружељубива, а мане нисам баш приметила. Дариа Опачић МОЈА УЧИТЕЉИЦА Моја учитељица је моје благо. Ја њу много волим и када ме нервира и када виче. Она је увек ту за мене и када сам тужан и болестан. Она је ипак најбоља и најнежнија учитељица. Мало је крупнија али је лепа. Има кратку лепу црвенкасту косу и браонкасте очи. Увек је лепо обучена и уредна. Веома често се шминка и то јој добро стоји. Она мене много поштује и даје ми увек подстицај. Има веома добро срце. Воли да се шали са нама. Наша учитељица је најлепши цвет. Она је најбоља учитељица у целој Лозници. Алекса Јовић 30

МОЈА УЧИТЕЉИЦА Моја учитељица се зове Србијанка. Она има сићушне браон очи које увек сјајно блистају. Увек носи неке лепе и разнобојне минђуше. Увек нам прича занимљиве приче које су понекад јако смешне. Упозорава нас шта све може да нам се деси и увек брине за све нас. Учи нас да се снађемо у животу и што је најважније да бринемо једни за друге. Много је добра и увек покушава да ,,извуче“ сво знање из наших паметних глава. Помаже нам у свему. Много волим моју учитељицу и не желим никада да се растанем од те добре жене која нам је пренела сво то знање за четири године које су брзо прошле. Ивана Тришић

ВОЛИМ УЧИТЕЉИЦУ Моја учитељица је најлепша. У њеним кестењастим очима види се њена доброта и духовитост, а у црвеној коси искреност која јача и види се у нашем разреду. Пуно ми је жао што морам да је напустим, али ту тешкоћу преживљавају и моји другари. Теодора Трифуновић

НАШA УЧИТЕЉИЦA Бордо коса, браон очи, то су само спољашње особине наше учитељице. Име моје учитељице је Србијанка Остојић. Већ по имену можемо закључити да је она врло паметна и интелигентна особа. Воли да припрема разне представе. Када је време да се учи и ради она је строга, али исто када је време за шалу и смех она нас насмеје као нико други. Увек се труди да помогне ономе коме треба помоћ. Има велико срце и душу. Мојој учитељици желим све најлепше и да свака следећа њена генерација је поштује. Теодора Давидовић

НАШЕ НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА НАЈЛЕПШИ СУ ШКОЛСКИ ДАНИ

Школа је чудесан кутак. Препуна је мудрих и паметних главица, књига, учитеља, наставника и другова. Најлепши је део нашег живота. Откад смо закорачили у ту велику мудру кућу као прваци, кренули смо возићем у дуго путовање кроз авантуре и обавезе. Звонце несташно звони. Оно је дуго очекивани знак. Наше клупе, мали вредни авиони, полећу у велике пустоловине знања. Као храбри и неустрашиви витези, наше мале руке су спремне, да великом сабљом оловком, реше сваки проблематични задатак. Шапутање и смех испуњавају сваки делић школског дворишта. Прво и право пријатељство се започиње у школи. Дељење ужина и помоћ пријатеља чине одмор за вредне главице. Школа нас учи и маштању и доброти и како да постанемо поштени мали људи. Шарени цртежи по старим зидовима чувају наша сећања. Неми ходници памте сваки наш корак, песму, рецитацију... Руке увис школарци. Радујте се школи и школским данима. Не трају вечно и брзо ће проћи. Будите срећни и безбрижни, јер постоји једна изрека, која гласи: “Од колевке, па до гроба, најлепше је ђачко доба!“ Нађа Срећковић 1. место, Антини дани 2016/17.

ДРУГАРСТВО Шта је то другарство питамо се сви, дал је она ствар кад свиђаш ми се ти. Ил је можда оно друго кад помаже једно другом у невољи и проблему, у жалости и весељу. Тад сви знамо шта је битно јер то није једно исто симпатија зна се шта је, а другарство вечно траје.

Александра Бурмазовић 1. место, Песнички поздрав пролећу, КУД “Караџић”

НАШИ ПРЕЦИ, НАША ТРАДИЦИЈА Давне 1940. године у селу Бабина Лука, 6 километара од Бранковине и 18 километара од Ваљева, рођен је мој деда Павле. У домаћинству је било седам чланова породице: отац, мајка, баба (очева мајка) и четворо деце. Деда, као најстарији, сестра и два брата. Дедина породица се бавила земљорадњом и сточарством. Земљорадњом се бавио дедин тата Ратомир. Земља се обрађивала дрвеним плугом, који су вукли волови. Сејао се кукуруз и пшеница. Што се тиче сточарства гајиле су се краве и волови, овце, свиње и кокошке. Обавеза деце, па и мог деде, је била око стоке. Изводили су је на пашу од раног јутра, па док не падне мрак. Пошто су цео дан били ван куће у плетеној торби су носили хлеб, сир, по које кувано јаје и воду. Деца су хранила и живину. Током лета су помагала у 35

скупљању пшенице. Пшеница се жела српом и косила косом. Учествовали су и у брању и скупљању воћа, нарочито шљива, за печење ракије и сушење. У јесен су помагали у берби и пребирању кукуруза и његовом одлагању у чардак. Дедина мајка Зорка је углавном остајала у кући. Музла је краве, правила сир и кајмак, кувала ручкове и прала веш. Веш се прао на следећи начин. Веш се стави у прокључалу воду. Уместо прашка користио се пепео од изгорелог дрвета. Он се стави у воду са одећом и остави се неколико сати. Затим се одлазило на реку Рабас. Веш се стављао преко већег камена и пракљачом се ударало по њему. Осветљење је било преко лампи са гасом, фењерима и лучем. Превоз се вршио колима са дрвеним точковима, које су вукли волови. Кошуље и доњи веш су били од ручне израде. Ткан је од лана и кудеље. Џемпери су се плели од домаће овчије вуне. Млађи су слушали и поштовали старије. Одбијање задатака није било и није се смело. Старијем се није смело рећи не могу и нећу. У дедино доба била су обавезна четири разреда основне школе. Она је била удаљена 1,5 километар од дедине куће. Деда је ту раздаљину прелазио пешице. Током основног школства уместо свезака биле су уоквирене црне таблице. По њима се писало легиштером који се лагано брисао малим сунђером, који је танким концем био причвршћен за таблу. Када су деца ишла у школу обавезно су носила по две плетене торбе. У једној је била таблица, а у другој ужина. За ужину се углавном носио хлеб, сир, проја... Постојала су четири одељења, од 22 до 26 ученика у сваком одељењу. После завршене четворогодишње основне школе деда уписује и завршава тада четири године ниже мешовите гимназије. Она се налазила у Бранковини, 6 километара од дедине куће. И ту раздаљину је деда такође прелазио пешака. Са завршеним одличним успехом уписује индустријску школу у Раковици. Био је смештен у интернату, где је владала војничка дисциплина. Нађа Срећковић, 3. место Дани дечије поезије и прозе Драгинац 2015/16. 36

БУДУЋНОСТ Будућност је права мистерија она може бити било шта да би сазнали шта је то треба вам летећи ауто Будућност може бити ванземаљац који може шити ауто који те може учити или летећа чаша из које можеш пити. Ивана Тришић 3. место Антини дани 2016/17.

У ПОСЕТИ МАЛОМ ПРИНЦУ Као још мали дечак волео сам да маштам. Маштао сам о разним и занимљивим стварима. Једне вечери мајка ми је причала бајку о Малом Принцу пред спавање. Убрзо сам заспао и почео сам да сањам један невероватни сан. Био сан на астероиду b-612, на планети Малог Принца. И убрзо сам схватио да говори истину. Заиста његова планета је била стварно мала. Када сам га нашао угледао сам дечака са плавом косом и плавим оделом који је био мањи од мене. Био је заузет бринући о Ружи и великим стаблима баобе па ме није приметио. Потапкао сам га по рамену, а он је од страха скочио и вриснуо. Убрзо смо се упознали и схватили да смо веома слични. Обојица смо волели да маштамо. Док сам обилазио планету упознао ме је са својом Ружом и Лисицом. Ружа је била најлепшти цвет који сам икада видео, али била је много дрска и размажена. Када сам се упознао са Лисицом схватио сам да он Малом Принцу дође као пас, који му често прави друштво. Почело је да свиће јутро и морао сам да кренем. Поздравио сам се са: Малим Принцом, Ружом и Лисицом. Пред полазак обећао сам им да ћемос е опет видети у земљи Снова. Михаило Михаиловић

МОЈА ШЕТЊА МРАВОГРАДОМ Одувек сам волео да гледам емисије о животињама и живот под морем. Скоро сам тако погледао о животу мрава и после тога се нашао у размишљању, начину живота... Замислио сам Мравоград. За мене мали простор, али за мраве огроман. У једном погледу сам могао видети на стотине мрављих глава и на хиљаду улица Мравограда. Највиши торањ је био висок, а на њему слика неког великана мрављег света. 39

Мрави су веома вредни и заузети послом. Мислим да немају времена да се посећују нарочито преко дана, али зато ноћу када месец обасја све оне путеве и путељке онда мислим да уживају и одмарају се после напорног дана. Мрави имају складан начин живота, зна се пуно раде, мало се одмарају и сваки дан им је испрограмиран. Улице су јако уредне и чисте, на њима доста Мраво грађана који мараљиво и одговорно чувају ред и мир. Учинило ми се да имају једну огромну фабрику. А то сам закључио тако што сма видео да сви улазе у једну велику рупу и после извесног времена изађу на други узлаз из те “Фабрике” без тог терета који су носили. Успут нешто причају, не застајкују чак ни да се одморе. Мој лични утисак и мишљене о мравима је јако позитиван, они су тако ситни, а тако велики у ономе што раде. Мислим да су одговорни и брижни и да њихов свет не треба дирати, нека уживају у њиховом царству склада и рада. Вукашин Несторовић

Природа је око нас 40

МОЈ ГРАД ИЗ СНОВА

Мој град из снова је град у којем живим. И њему свим срцем стварно ја се дивим.

Моја машта може свашта па у глави риму спремам. Да вам кажем о чему сневам. Град из снова тема је нова Париз је у срцу мом, Тамо је мој дом.

Он је по лозици Добио име. И ја се највише Поносим тиме.

Дизниленд нам журку спрема, Тамо ни једно дете не дрема. Торањ тамо знајте има, И свака на торњу своју фотку снима.

Људи мисле да је слабашан и мали А ја мислим да му ништа не фали.

Кад у метро ускочим, Срце ти поскочи. Париз стално лудује, Људима се радује.

Александра Андрић

Дариа Опачић

НАШЕ ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТАНЦЕ БИСЕРИ ГЛУМИМО, ПЕВАМО, ИМИТИРАМО

Биберче

Ивица и Марица

Свитац тражи пријатеља 42

ПРИЧА ДУГА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ РОДИТЕЉИ НАШИ ДРАГИ САРАДЊОМ ДО УСПЕШНОГ ДЕТЕТА РОДИТЕЉИ ЕДУКАТОРИ (ПРОФЕСИОНАЛНА ОРИЈЕНТАЦИЈА)

САВЕТИ СТАРИЈИХ СУ НАМ ДОБРО ДОШЛИ

ЗАДОВОЉСТВУ НЕМА КРАЈА КАДА НАМ НАШИ РОДИТЕЉИ ПОМАЖУ

ТИМСКИ РАД НАМ КОРИСТИ

БАКЕ У ПОСЕТИ НАШОЈ ШКОЛИ РАДИОНИЦА БАШ ЈЕ ЛЕПО БИТИ БАКИНО УНУЧЕ

НАША ХИМНА Ми смо IV1 разред много тога вредан. Овде су сви другари добри, ту се увек срећна песма ори!

Наше вредне мале руке реше све школске муке! Овде су сви другари добри, ту се увек срећна песма ори!

За нас ново учење, није никакво мучење. Свако ново знање, наше је радовање.

Учитељица наша добра, мила, често нас стави у њена крила. Храбри нас, бодри, а мало и кори, ми знамо да је то да будемо што бољи!

НАШЕ ОДЕЉЕЊЕ

НАЈЛЕПШИ СУ ШКОЛСКИ ДАНИ 2016/17.