Историја 6 - уџбеник са одабраним историјским изворима за шести разред основне школе - 16315 by Zavod za udžbenike

Катарина Митровић Горан Васин

СТОРИЈА уџбеник са оабраним исоријским изворима за шеси разре основне школе

Др Катарина Митровић Др Горан Васин

СТОРИЈA

уџбеник са одабраним историјским изворима за шести разред основне школе

Завод за уџбенике – Београд

Рецензенти Проф. др Ђура Харди, редовни професор на Одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду Др Ненад Нинковић, доцент на Одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду Ана Васиљевић, професор у основној школи „Димитрије Туцовић”, Чајетина Зоран Павловић, професор у основној школи „Деспот Стефан Лазаревић”, у Београду Уредник др Небојша Јовановић Одговорни уредник Слободанка Ружичић Главни уредник др Милорад Марјановић За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора

Министар просвете, науке и технолошког развоја републике Србије, решењем број 650-02-00609/2019-07 од 06.02.2020. године одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу у другом разреду средње школе.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:94(075.2) МИТРОВИЋ, Катарина, 1973Историја 6 : уџбеник са одабраним историјским изворима : за шести разред основне школе / Катарина Митровић, Горан Васин. - Београд : Завод за уџбенике, 2020 (Београд : Birograf comp). - 191 стр. : илустр. ; 27 cm Тираж 2.000. - Библиографија: стр. 190-191. ISBN 978-86-17-20358-8 1. Васин, Горан, 1981- [аутор] COBISS.SR-ID 17722121

САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР АУТОРА

I. ОСНОВИ ПРОУЧАВАЊА ПРОШЛОСТИ

1. Основне одлике периода средњег века и новог века 2. Историјски извори за историју средњег века и раног новог века

6 11

II. ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

1. Велика сеоба народа и стварање нових држава у Европи 2. Најзначајније државе раног средњег века 3. Религија у раном средњем веку 4. Феудално друштво 5. Српске земље и Балканско полуострво 6. Истакнуте личности раног средњег века

17 25 35 44 50 59

III. ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

1. Државно уређење 2. Сусрети и прожимања цивилизација и народа 3. Српске земље и суседи 4. Свакодневни живот у Европи и српским земљама 5. Опште одлике средњовековне културе 6. Истакнуте личности позног средњег века

72 79 84 101 108 117

IV. ЕВРОПА И СВЕТ РАНОМ НОВОМ ВЕКУ

133

1. Прединдустријско доба 2. Велика географска открића 3. Култура раног новог века 4. Реформација и противреформација 5. Апсолутистичке монархије 6. Врхунац моћи Османског царства 7. Живот Срба под османском, хабзбуршком и млетачком влашћу

134 140 146 154 160 168

ЛИТЕРАТУРА

190

173

ПРЕДГОВОР АУТОРА Драги ученици, Пред вама се налази Уџбеник за VI разред основне школе, који обухвата раздобље средњег века и раног модерног доба. Реч је о 13 векова у историји Европе и Срба, током којих су се рушила и удизала царства, настајале и нестајале државе многих народа, укључујући и Србе. Хришћанство, ислам и јудаизам захватали су цео познати свет, развијали су се градови, јачале привреда, наука, књижевност и уметност, постепено заузимајући заслужено место у животу појединца и друштва. Пред крај средњег века и у освит новог доба, европски човек упознаје се са земљама и народима који се налазе с друге стране великих мора и океана, што је проширило његове видике и унело промене у његов свакодневни живот. Српски народ у то доба живео је под влашћу Османлија, Хабзбурговаца и Млечана. Неми сведоци средњег века и раног модерног доба постоје и данас. Они су видљиви на сваком кораку. То су остаци тврђава, градских палата и квартова, цркава, манастира, џамија, мостова и других објеката. У музејима се чувају предмети свакодневне употребе и уметничка дела из раздобља од V до XVIII века. У библиотекама и архивима чувају се стари списи, књиге и документи. Многи јунаци које познајете из историјских романа, епске поезије, стрипова, филмова и видеоигрица, попут краља Артура, витезова Округлог стола, Хогара Страшног, Викинга, Краљевића Марка, Алије Ђерзелеза, Рада Неимара створени су у машти народа, писаца и уметника на основу стварних или легендарних личности које су живеле и деловале у средњем и раном новом веку. Универзитети, парламенти, скупштине и друге установе које и данас постоје створене су у раздобљима о којима се говори у овом уџбенику. Излагање смо поделили у три целине, које обухватају период раног средњег века, позног средњег века и прединдустријско доба. На самом почетку, драги ученици, упознаћете се са основним одликама сваког доба и главним изворима информација о тим временима – историјским изворима. Прича о три велика раздобља подељена је у лекције, у оквиру којих ћете имати прилике да се упознате са сродним темама. Желели смо да вам учење учинимо занимљивим и лаким, стога лекције садрже ленте времена и хронолошке таблице, које ће вам олакшати памћење година и важнијих датума. Историјско-географске карте помоћи ће вам да разумете простор на коме се историја одигравала, а илустрације преузете из древних књига, са фресака и слика, као и савремене фотографије приближиће вам места и објекте на којима су се збили важни догађаји. Свака лекција обогаћена је одломцима из старих списа – историјских извора који су означени лупом. Њиховим пажљивим читањем и тумачењем у друштву наставника и другова из разреда бићете у прилици да осетите дух људи који су живели у средњем веку и у прединдустријско доба, да се упознате с њиховим размишљањима, ставовима, осећањима и погледом на свет. Желимо вам пуно среће на путу стицања нових знања о средњем веку и прединдустријском добу. Аутори

TEMA

OСНОВИ ПРОУЧАВАЊА ПРОШЛОСТИ

ОСНОВИ ПРОУЧАВАЊА ПРОШЛОСТИ

1. ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ ПЕРИОДА СРЕДЊЕГ ВЕКА И НОВОГ ВЕКА Када савладаш ову лекцију, моћи ћеш да разумеш и објасниш: • основне одлике средњег века, • временске и просторне оквире у којима су се одвијали процеси и догађаји које везујемо за средњи век, • основне одлике раног новог века, • периодизацију новог века и • временске и просторне оквире у којима су се одвијали процеси и догађаји у раном новом веку. Пре него што започнемо упознавање са средњим веком потребно је да се присетиш шта си научио о старом веку/антици у петом разреду. • Како се време рачунало у старом веку? Шта је то стара ера? • Где су се налазиле најзначајније античке државе? • Како је Римско царство изгледало на врхунцу моћи? • Шта се догодило са Римским царством у III веку нове ере? • Шта су цареви Диоклецијан и Константин Велики постигли својим реформама?

Шта је то средњи век? Термин „средњи век” први су употребили италијански интелектуалци у време ренесансе како би означили раздобље између новог века, који је започињао с њима, и старог века, у коме су живели грчи и римски писци и уметници, њихови узори. Ренесансни ствараоци сматрали су средњи век мрачним добом у коме су замрле тековине античке цивилизације. Данас се на средњи век више не гледа као на доба мрака и назадовања. То је раздобље у историји Европе које се јасно разликује од античког света, али управо га његова различитост чини вредним и достојним поштовања. У чему се та различитост огледа? Вера је у животу средњовековних људи играла значајну улогу. Хришћанство је култури подарило главни печат. Стога су се културна средишта развијала у манастирима и при великим црквама у градовима. На западу су управо у манастирским библиотекама преписивана дела античких писаца и тако сачувана од заборава и уништења. На Истоку је хиљаду година постојало Источно римско царство, које историчари данас називају Византија. Оно се развијало на тековинама хеленистичке културе и римског правног система упркос свом хришћанском карактеру. У предњој Азији и северној Африци, где живе Арапи и други муслимани, ислам је одиграо исту улогу. Средњовековни писци су створили дела изузетне вредности. У европској уметности настало је неколико стилова. Цркве, градске палате, тврђаве и друге грађевине непролазне лепоте саграђене у средњем веку, али и данас красе многе од европских градова. Туристи их радо посећују. За средњи век карактеристичан је поредак који се назива феудализам. Држање земљишних поседа играло је важну улогу у друштвеним

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

односима. Земљопоседник је имао моћ над онима који нису поседовали сопствену земљу. Он је био господар око кога се окупљају поданици. Власник је део земљишта уступао вазалу (поданику), који је заузврат вршио неку службу, углавном војну, у његовом интересу. Земљу се обрађивали кметови, зависни сељаци, али су они уживали већу слободу од робова у старом веку. Градска култура, привреда и начин живота, такође, представљају једну од одлика средњег века. Оживели су многи антички и створени бројни нови градови. Данас постоје установе као што су универзитети и парламенти. Њихови корени сежу дубоко у средњи век и о томе ћеш учити у овој књизи. Модерна европска цивилизација у великој мери ослања се на достигнућа чији су темељи постављени у средњем веку.

Временски оквири

VII VIII

XII

XIII XIV

Историчари нису сагласни око датума који означава почетак средњег века. Време од III до VI века обележило је неколико значајних процеса и догађаја, као што су велика криза Римског царства, Сеоба народа која започиње продором Хуна кроз Врата народа, 375. г., стварање германских краљевина на територији Римског царства у V и VI веку, укидање Западног римског царства, 476. г., и јачање Источног римског царства с престоницом у Константинопољу. У VII и VIII веку, Арабљани стварају велику државу ширећи ислам, нову религију. Пошто је све побројано у великој мери утицало на историјске токове, обично се сматра да средњи век почиње око 500. г. Почетак нове историјске епохе не значи и потпуни раскид с претходним раздобљем, тако да средњи век у себи носи део наслеђа старог света. Средњи век је трајао око хиљаду година. У другој половини XV века догодило се неколико важних догађаја: 1453. г. Турци су освојили Цариград и срушили Византију, Колумбо је открио нови континент Америку, Гутенберг је изумео штампу. Средњовековни свет лагано узмиче пред појавама које наговештавају рађање нових времена. Стога кажемо да се средњи век завршава око 1500. г. Унутар средњег века постоји подела на: • рани средњи век 500–1100. г., • развијени или позни средњи век 1100–1500. г.

Просторни оквири Историја старог века везана је углавном за Медитеран. Римско царство се у највећем обиму простирало на три континента обухватајући све медитеранске обале. У Европи, оно је досезало до Рајне и Ду-

ОСНОВИ ПРОУЧАВАЊА ПРОШЛОСТИ

нава. Северно од тих река живели су германски и словенски народи. У средњем веку историјска позорница се шири. У западној, северној и источној Европи настају неке од најмоћнијих држава – Енглеска, Француска, Немачка, Русија. Историја средњег века у основи је историја Европе и медитеранског света.

Шта је то нови век? Од половине XV века у Европи су се дешавале неке веома значајне промене и појаве које су означиле крај средњег и почетак новог века. Те промене се огледају и у друштвеном и у политичком аспекту. Једна од њих је Гутенбергов изум штампарије око 1450. г., који је условио све већи развој писмености и образовања. На тај начин знање се ширило брже што је узроковало велике промене у друштву, посебно у науци и култури. Посебан печат том периоду дали су хуманизам и ренесанса који су изнедрили нови поглед на свет стављајући човека и његов живот у први план. Управо су интелектуалци овог периода увели термин нови век или модерно доба да би нагласили разлику њиховог доба у о односу на пређашњи средњи век за који су сматрали да се завришио. Још један важан догађај збио се 1453. године, када је падом Цариграда престало да постоји хиљадугодишње Византијско царство. Тиме је, такође, означен почетак доминације Османског царства, које ће током наредних векова имати врло значајну улогу у историји Европе. Низ великих географских открића, а посебно откриће Америке 1492. г., такође су одлика ове епохе. Та открића су ишла руку подруку с разним открићима и достигнућима у науци и техници, те су заједно довела до великог развоја Европе на политичком, економском и културном пољу. Такав развој довео је до пораста броја становника, промене у начину производње, развоју градова и грађанства. Дошло је до политичког освешћивања грађанског слоја који је почео да тежи учешћу у власти, али и до учвршћивања апсолутистичке монархије као облика владавине у већини европских држава. Тај период је обележио и покрет за реформу цркве који је имао далекосежне последице.

Временски оквири

XVI

XVII XVIII XIX

Као што историчари нису сагласни око године почетка средњег века, тако нису сагласни ни око његовог завршетка, тј. почетка новог века. Прелазак из једне у другу епоху не може се одредити једним конкретним догађајем или датумом. Он представља низ промена у друштву. За опште прилике у Европи то су били проналазак штампе око 1450. г., пад Цариграда 1453. г., откриће Америке 1492. г., па и почетак реформације 1517. г. Такође, свако појединачно друшво или држава у Европи има

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

неке важне унутрашње промене које су наговестиле почетак новог доба. То је, на пример, у Шпанији завршетак реконкисте падом Гранаде, 1492. г., а поклапа се с годином открића Америке. У Енглеској је то крај Рата ружа и долазак на власт династије Тјудор, у Русији долазак на власт династије Романов. Код Срба се за крај средњег и почетак новог века најчешће узима пад Смедерева, 1459. г., када је престала да постоји српска средњовековна држава и почела епоха ропства под Турцима. Због свега тога можемо да кажемо да нови век почиње око 1500. године, мада се најчешће узима 1492, тј. година открића Америке. Нови век траје и данас, а дели се на: • рани нови век или рано модерно доба које траје од почетка новог века, па све до Француске буржоаске револуције (око 1500–1789); • модерно доба које траје од Француске буржоаске револуције до краја Првог светског рата (1789–1918) и • савремено доба које траје од краја Првог светског рата до данас (1918. – данас).

Просторни оквири Историја средњег века углавном је везана за Европу и Медитеран, али се у модерном добу открићем Новог света шири просторни оквир. И даље су присутне најзначајније државе на поменутом поднебљу – Шпанија, Француска, италијанске државе–градови, Енглеска, Свето римско царство, Русија, Османско царство. Великим географским открићима открива се нови свет и стварају се нераскидиве везе које ће у наредном периоду имати далекосежне последице. Тековине европске културе и начина живота шире се на делове света који до тада нису били познати Европљанима и увлаче их у ток своје историје. То су на првом месту нови континенти – Северна и Јужна Америка и Аустралија. Успостављене су и чвршће везе са већ познатим земљама, о којима су, међутим, постојала врло замагљена сазнања (као што су Индија и Кина); за њих ће европски утицаји такође бити од великог значаја, али и обрнуто. Тако са модерним добом долази и до ширења историјске позорнице са Европе на цео свет.

ОСНОВИ ПРОУЧАВАЊА ПРОШЛОСТИ

2. ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ ЗА ИСТОРИЈУ СРЕДЊЕГ ВЕКА И РАНОГ НОВОГ ВЕКА Када савладаш ову лекцију, моћи ћеш да разумеш, објасниш и наведеш: • шта су то историјски извори, • основне поделе историјских извора, • главне историјске изворе за средњи век, • главне историјске изворе за нови век, • основне разлике између врста извора у оквиру једне епохе, • разлике између извора за средњи и нови век.

Историчари се са догађајима, појавама и личностима из прошлости упознају преко историјских извора, који се деле на писане и материјалне. Писани историјски извори деле се на наративне и документарне. Наративни или приповедачки извори настали су свесном намером аутора да оставе сведочанство о свом времену или о некој ранијој епоси. Они пружају повезану слику збивања. У наративне изворе спадају хронике, летописи, родослови, житија, биографије, аутобиографије, дневници, мемоари и др. Документарни извори настали су као продукт рада администрације, судства и привреде. То су повеље, акта, законици, уговори, пописи и сл. Уочи разлику између наративних и документарних извора: Марко је купио стан од Милоша. Они су у присуству адвоката потписали купопродајни уговор, којим Милош потврђује да је од Марка примио договорену суму новца и да више није власник дотичног стана. Марко је сада нови власник стана. Његово власништво гарантује купопродајни уговор. Исте вечери, Марко је у свој дневник убележио догађаје тога дана. Описао је састанак с Милошем код адвоката и каснији одлазак на ручак како би прославили успешно извршену куповину/ продају. Купопродајни уговор спада у _________________ изворе, док дневник спада у _______________ изворе. Објасни разлику!

Материјални извори су различити остаци прошлости сачувани у тврдим материјалима као што су камен, дрво, метал, стакло, текстил и др. У материјалне изворе убрајају се грађевине (тврђаве, дворови, куће, цркве, палате), предмети који су у свакодневној употреби (посуђе, намештај, одећа, обућа, накит), оружје, алати који се користе у привредним делатностима (пољопривреди, рудницима, фабрикама), разне машине и др. Материјални остаци пружају изолована сведочанства о прошлости и стога је добро анализирати их заједно с подацима из писаних извора. Понекад су материјални остаци једина сведочанства о неком месту или

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

објекту и потребно их је пажљиво анализирати. Тим послом баве се археолози и историчари уметности.

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ ЗА СРЕДЊИ ВЕК Историчари који проучавају средњи век суочавају се с недостатком писаних извора. Што се иде дубље у прошлост, количина писаних сведочанстава све је мања. Томе су допринеле бројне неповољне околности као што су ратови, природне катастрофе, пропадљивост материјала на коме се писало и небрига људи. У наративне изворе карактеристичне за средњи век спадају: – хронике у којима излагање о догађајима тече непрекинуто. Описи су обично детаљни, али без навођења прецизних датума и година. Већина средњовековних хроника почиње од стварања света и завршава се временом у коме живи писац хроничар; – летописи се састоје од низа кратких забелешки распоређених по годинама. Догађаји се у летописе уносе оним редоследом како су се збивали у стварности. Пажњу састављача привлачили су значајни догађаји као што је крунисање владара, рођење престолонаследника, удаја краљеве кћери, посета владара неком манастиру или граду, упади непријатељске војске, појава глади и заразних болести или неких карактеристичних атмосферских појава (помрачење Сунца или Месеца). Српски летописац је уз 1386. годину записао: „Исходи цар Мурат на Плочник и прими (заузе) Ниш”; – родослови приказују породична стабла истакнутих владарских и племићких породица. У средњем веку се веома држало до сродства с неком знаменитом личношћу јер су на основу родбинских веза истицана права на престо, посед или службу. Тако су у родословима често заступљени лажни подаци, јер они треба да допринесу величању појединца и породице. Тако српски родослови говоре о Стефану Немањи као о потомку римског цара Лицинија, који је био савладар Константина Великог; – житија приказују животе људи које је Црква након смрти прогласила за светитеље. Задатак житија је да верницима пруже поуку примерима из живота светих људи. Житија садрже цитате из Светог писма и општа места, делове који се често понављају независно од тога о ком светитељу је реч. У средњем веку је велики број људи проглашен за светитеље. Међу њима је било владара и других моћних личности. Њихова житија стога садрже врло конкретне податке о њиховим поступцима, размишљању, одлукама које су доносили и сл. У документарне изворе карактеристичне за средњи век спадају: – повеље којима се писмено потврђује извршени правни чин. Када владар неком манастиру поклања земљопосед, он том приликом издаје повељу у којој су тачно наведене међе поседа, приходи, људи који на тој земљи живе и обрађују је и многе друге појединости. Повеље се пишу по одређеном обрасцу, а њихов аутор оверава их потписом и печатом. Повеље су могли издавати само владари, чланови њихових породица и крупни властелини.

ОСНОВИ ПРОУЧАВАЊА ПРОШЛОСТИ

У средњовековним градовима постојали су нотари задужени за бележење послова од значаја за свакодневни живот. Када би хтели да нешто продају, купе, издају у закуп, намире дуг, изврше поправку на кући и слично, људи су одлазили код нотара који им је издавао нотарску исправу о извршеној радњи. На основу тог документа грађани су, у случају спора, своја права могли да докажу на суду. Нотари су присуствовали заседањима градских већа и судова и водили записнике.

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ ЗА НОВИ ВЕК Између средњовековне и модерне историје постоји стварна промена у природи извора доступних историчарима. Историчар за средњи век ретко има довољно извора за проучавање чак и великих тема, док их историчар који се бави модерним добом има превише те је принуђен да прави одабир. То пак не значи да он, у покушају да нађе одговоре на сва питања која поставља, увек има довољно оних извора које би волео да има. Ту разлику условио је проналазак штампе која је омогућила повећање броја књига и најразличитијих издања извора. Друга важна чињеница јесте да се много више писало него у претходном периоду. Опстало је више докумената из XVI него из XIV века, као што је било више оних из XVII него из XVI века. Опстанку материјала је допринео и све већи развој свести о потреби чувања документације. Докле год није постојала уврежена свест о тој потреби, документа су се губила, пропадала или због неадекватног чувања или због тога што одређена документа више нису имала важност и значај у одређеном периоду. Растурању извора су додатно допринели и ратови, али и опште схватање да су службена акта приватно власништво министара и секретара који су их писали или примили. Повећању количине изворне грађе доприносиле су и друге чињенице. У XVI веку, полако се развијала пракса чувања званичних докумената у посебним сефовима. Увођењем сталних амбасадора уместо привремених дипломатских посланстава створена је потпуно нова врста извора – редовна, недељна или чак дневна, дипломатска преписка из свих европских престоница. Ту спадају преписке дипломатских представника и преписке владара. Важно је поменути и записнике са седница парламента и скупштина. Уз повећање количине извора током XVI века мења се и њихова природа. Сада нису само владе и владајући кругови остављали иза себе писане трагове већ су и појединци писали више. То је резултат пораста писмености и образовања. Тако је приватна преписка постала драгоцен извор, посебно за друштвену и економску историју. Аутобиографије и мемоари, који у XV веку нису били непознати али су били сразмерно ретки, у XVI веку, а посебно у његовој другој половини, постају уобичајени. Важна тековина тог периода јесте и прерастање хроника у права историјска дела, поготово уколико су их писали учени и образовани људи. Важно је напоменути и да су дела хуманиста, поред њихове уметничке вредности, и те како важни извори за историју друштва и идеја. Седамнаести век је донео даљи развој свести о важности чувања

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

државне документације. Државна архива је копирана, разврставана и чувана. Почеле су да се отварају званичне ризнице државних докумената, за које се сматрало да су вредна да буду сачувана. Вођени су записници на представничким скупштинама који су се брижљиво сортирали и чували. Почело је и са штампањем неких делова одлука које је доносила влада. Појединци су писали о догађајима које су видели и у којима су учествовали. Писци говора, проповедници на богослужењима, чак и жртве суђења почели су да схватају значај чувања сопствених говора у штампаном облику. У XVII веку први пут су се појавиле и новине иако у скромном обиму. С обзиром на то да је XVII век био век ширења правничке делатности, и она је оставила многа сведочења о прошлим временима, као што су тестаменти, уговори, инвентари, споразуми, сведочења у разним споровима. Треба свакако споменути и регистре школа и универзитета. У XVIII веку, све делатности из ранијих периода које пружају историјске изворе додатно су унапређене. Осамнаести век је био век штампе. Сада су новине и часописи постали опширнији и садржајнији и чешће су излазили, а нагло се повећава и њихов број. Исто тако, уметничка књижевност постајала је све изражајнија и важан је део историје. Од друге половине XVIII века, у неким деловима Европе продавнице књига постале су свакодневна појава. Збирке историјских извора почињу масовније да се издају у XIX веку, што је умногоме олакшало њихову доступност истраживачима. Ипак, и поред тих бројних издања, много тога може се пронаћи и прочитати једино у архивима. То могу бити национални, државни, обласни, црквени, градски архиви. Многи градови у Европи имају значајне архиве.

TEMA

II ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ V

VII VIII

Рани средњи век 500–1100. година

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

1. ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА И СТВАРАЊЕ НОВИХ ДРЖАВА У ЕВРОПИ Када савладаш ову лекцију, моћи ћеш да разумеш, објасниш и покажеш на карти: • где су се налазиле прапостојбине словенских и германских народа, • разлоге који су довели до Сеоба народа, • улогу Хуна, Авара, Бугара и Мађара у историји раног средњег века, • разлике између германских и словенских народа, на једној, и азијатских народа Хуна, Авара, прабугара и Мађара, на другој страни, • околности у којима је дошло до нестанка Западног римског царства, • германска краљевства, • ко су били Нормани и зашто су значајни за историју Европе.

Германска племена Северно од граница Римског царства, у данашњој северној и централној Европи, живела су германска племена. Римски писци њихову прапостојбину називају Германија. То је била земља са хладном климом, пуно шума и мочвара и мало обрадивог земљишта. Стари Германи били су добри ратници, а бавили су се земљорадњом, сточарством и занатима. Тешке животне прилике с временом су их натерале да потраже боље услове за живот. Западни Германи кренули су према реци Рајни, док су се Источни Германи долинама река спуштали према обалама Црног мора. Међу Источним Германима издвојио се народ Готи. То померање германских племена одвијало се постепено и трајало је неколико векова. У II и III веку германски ратници упадали су на територију Римског царства изазивајући панику међу становницима пограничних области. Како би умирили и придобили неугодне суседе, римски цареви позивали су их у своју службу. Број Германа у римској војсци с временом је нарастао, а неки од њих постали су угледне војсковође. Сеобе германских племена

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Први суседи Германа били су Словени. Словенска племена живела су на простору од Балтичког мора, на северу, до планинског венца Карпата, на југу. Њихова прапостојбина одликовала се равничарским пределима дуж токова великих река, густим шумама и хладном климом. Словени су се бавили земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом. С временом је број Словена у прапостојбини нарастао, више није било довољно обрадивих површина, ни простора за оснивање нових насеља. Германи и Хуни повремено су упадали међу Словене, реметећи њихов свакодневни живот. Неповољни услови покренули су талас сеоба словенских племена према истоку, западу и југу у периоду од II до VII века. Тако су се стари Словени раздвојили на три скупине из чијег језгра су се с временом развили модерни словенски народи. Западни Словени су преци данашњих Пољака, Чеха, Словака, Полапских Словена и Лужичких Срба. Од Источних Словена настали су модерни Руси, Украјинци и Белоруси. Јужни Словени су се населили на Балканско полуострво. Од њих су постали Срби, Хрвати, Словенци и Бугари. У XX веку статус нације стекли су Македонци, Црногорци и Бошњаци (муслимани).

ЈУЖНИ СЛОВЕНИ

ИСТОЧНИ СЛОВЕНИ

ЗАПАДНИ СЛОВЕНИ

Срби

Руси

Пољаци

Хрвати

Белоруси

Чеси

Бугари

Украјинци

Словаци

Словенци

Полапски Словени Лужички Срби

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Пажљиво погледај карте које приказују прапостојбине германских и словенских народа и протумачи их уз помоћ наставника. • Где се налазила Германија, а где земља Словена? • Како су живели Германи, а како Словени? Да ли уочаваш разлике и сличности међу њима? • Наведи разлоге који су Германе и Словене подстакли да напусте своје старе домове.

Прапостојбина – област из које потиче скупина племена и народа који говоре истим језиком и имају исте обичаје и начин живота.



Словенска племена

Прапостојбина Словена

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Продор Хуна и почетак Сеобе народа

Асимилација – процес стапања малобројнијег народа с већинским народом на одређеном простору. Народ који је подвргнут асимилацији губи свој идентитет и прихвата језик, обичаје и културу народа у који се постепено утапа. Реч је о дуготрајном процесу који се одвија деценијама.

Германска и словенска племена, која су се већ неколико векова лагано померала према граници Римског царства, додатно су била покренута продором Хуна. Хуни су монголски народ, који је из Азије прошао кроз Врата народа у Европу, 375. г. Врата народа су раван простор између планине Урала и Каспијског језера. Пошто су поразили и потиснули германске народе Остроготе и Визиготе, Хуни су се настанили у Панонији одакле су вршили продоре у правцу Галије (данашња Француска) и северне Италије. Под њиховом влашћу живело је доста германских и словенских племена. Најмоћнији хунски владар био је Атила, прозван Бич Божији (434–453). Први велики пораз Хуни су доживели у бици на Каталаунским пољима између градова Шалона и Троа, 451. г. Потукли су их здружени римски и германски одреди. После тог пораза Хуни су се повукли у Панонију. Атила је умро већ 453. г. Хунски племенски савез убрзо се распао, док су се Хуни стопили с другим народима.

У свом делу Историја, римски историчар Амијан Марцелин оставио је сликовит опис Хуна. „Њихова свирепост све превазилази: помоћу гвожђа они дубоким ранама браздају образе новорођенчади да би уништили сваку клицу маља; зато старе ћосави и без љупкости, слични евнусима. Тело им је здепасто, удови снажни, потиљак задригао; страшни су због свог стаса. Рекло би се двоножне животиње или они рђаво стесани ликови, у облику дебла, који ивиче ограде мостова [...] Хуни не кувају нити соле оно што једу; хране се само дивљим корењем или сировим месом било које животиње, које неко време загревају на леђима својих коња, међу бутинама. Немају склоништа. Куће код њих нису у употреби као ни гробнице [...] Покривају се платном или кожом шумских пацова изушиваних заједно; немају одеће за дом и одело за излазак; кад једном обуку своју тунику избледеле боје, они је не скидају док се не распадне од старости [...] Рекло би се да су приковани за своје коње [...] Не силазе на земљу нити да једу нити да пију, спавају наслоњени на мршави врат својих коња на којима сањају до миле воље...” J. Le Goff, Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Jugoslavija, Beograd 1974, стр. 35. Покушај да представиш једног Хуна. Како је изгледао? Чиме се хранио? Какве је животне навике имао? Писац ових редова био је високи римски официр задужен да брани Царство од напада варвара, а Хуни су били велики непријатељи Римљана. Шта мислиш, има ли у овом опису претеривања? Да ли је писац Хуне случајно упоредио са животињама? Какве мисли и осећања је желео да пробуди код читалаца своје Историје?

Анонимни писац у Псеудо-Маврикијевом Стратегикону, делу посвећеном војној вештини, говори о народима против којих су Византинци ратовали последњих година VI и на почетку VII века. Између осталог, он помиње Словене и Анте настањене на левој обали доњег Дунава, у данашњој Влашкој (Румунија).

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

„Племена Словена и Анта живе на исти начин, имају исте обичаје и слободна су, не допуштајући никако да буду поробљена или да се њима влада, нарочито у својој земљи. Моногољудна су и издржљива, лако подносећи и жегу и студен и кишу и голотињу тела и оскудицу хране [...] Станују у шумама и око река, по мочварама, и при језерима којима се тешко прилази, и праве више излаза из места пребивања због опкољавања која их често задешавају. Своје потребне ствари закопавају на скровита места, и ништа сувишно на јави не држе, и живећи разбојничким животом своје непријатеље радо нападају на шумовитим, уским и стрмим местима. Вешто се служе заседама и изненађењима и крађама, ноћу и дању, изводећи их на много начина.” Византијски извори за историју народа Југославије I, Византолошки институт, Београд 2007², стр. 130–133. Како су живели Словени и Анти у доњем Подунављу? Шта је за њих значила слобода? Упореди Словене и Хуне на основу описа двојице римских официра који су ратовали против њих. Да су били у прилици да оставе записе о себи, Словени и Хуни би свој народ и његове обичаје сигурно другачије приказали. Уз помоћ наставника и другова из разреда, покушај да Словене и Хуне представиш из улоге њиховог саплеменика и савременика.

Германска краљевства

остроготског краља Теодориха  Маузолеј († 526) у Равени

Германски народи настојали су да се пред налетима сурових хунских коњаника склоне на територију Царства. Римске власти су им допустиле да се населе у пограничним провинцијама као савезници, са задатком да бране границу од упада других варвара. Заузврат су од римске државе добијали годишња следовања у житу и новцу и трећину земљишта за насељавање. Германски народи су убрзо постали стварни господари области у које су се доселили као савезници. Тако су током V века Германи створили властите краљевине на територији Западног римског Царства. Остроготи (Источни Готи) владали су Италијом, Визиготи (Западни Готи) Хиспанијом (данашња Шпанија), Вандали северном Африком, Англосаксонци Британијом, Лангобарди најпре западном Панонијом, а од 568. г. Италијом. На челу сваке германске краљевине налазио се краљ. Германи су чинили мањину у односу на затечене Романе. Међутим, будући да су једини имали право да носе оружје, успевали су да већинско становништво држе у покорности. Романи су живели према одредбама римског права, док су Германи имали своје обичајно право. Германске краљевине биле су кратког века.

 Круна визиготског краља Рецесвинта

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 Најстарије државе Германа

Варвари – Стари Грци су варварима називали народе који нису говорили грчки језик. Римљани су од њих прихватили овај израз и њиме су означавали све оне који нису били поклоници римске културе. У данашње време изрази варварин и варваризам користе се за појединце и групе који се понашају насилно и бахато, уништавају природу и споменике културе, у разговору користе ружне и увредљиве речи и сл. Романи – становници римских провинција. Могли су да буду различитог етничког порекла, али су током процеса романизације прихватили латински језик и тековине римске културе у свакодневном животу.

ГЕРМАНСКИ НАРОДИ

ЊИХОВЕ КРАЉЕВИНЕ

Остроготи

Апенинско полустрво (данашња Италија)

Визиготи

Пиринејско полуострво (данашња Шпанија)

Англи, Саксонци

Британска острва

Вандали

Северна Африка

Франци

Римска провинција Галија (данашња Француска)

Лангобарди

Западна Панонија, од 568. г. Италија

Нестанак Западног римског царства Римски цареви на Западу били су под великим утицајем својих способних војсковођа, углавном Германа. Последњи западни цар био је Ромул Августул. Њега је са власти збацио Одоакар (476. г.), врховни војни заповедник Западног царства, под изговором да није потребно да постоје два цара, већ је довољан један цар у Константинопољу. Германин Одоакар је узео титулу краља истичући да Италијом управља у име источноримског цара Зенона.

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Ко су били Хуни? • Због чега је њихова појава тако важна у историји Европе? • Наброј германске народе који су на територији Западног римског царства створили своје краљевине. • Ко су варвари, а ко Романи? • У германским краљевинама староседеоци су били бројнији од досељеника. Како је Германима пошло за руком да Романе држе у покорности? • Шта се догодило са Царством на Западу?

Авари У време досељавања Словена на Балканско полуострво, у Панонији су живели Авари, народ сличан Хунима. Посебно су постали моћни под каганом Бајаном, када су заузели Сирмијум 582. г. Предузимали су честе нападе на северну Италију и друге земље на западу, као и на Источно римско царство. У савезу са Словенима извели су неуспешну опсаду Цариграда, 626. г. С временом је њихова снага ослабила. Аварски каганат је уништио Карло Велики крајем VIII века. Авари су се стопили с народима које су до тог времена држали у покорности.

Бугари Прабугари, народ сродан Аварима, ослободио се аварске врховне власти после неуспеле опсаде Цариграда, 626. г. Они су 680. г. прешли доњи Дунав и заузели подручје до планине Балкан покоривши осам словенских племена која су ту живела. Упркос почетном неслагању, између Прабугара и њихових далеко бројнијих поданика Словена, временом је дошло до прожимања. Тако је створен бугарски народ. Прабугари су примили словенски језик, али су и народ и држава названи по њима. Бугарска је почев од друге половине VIII века непрестано јачала, а највећи успон достигла је под влашћу Симеона (893–927) и Самуила (976–1014), који су се прогласили за цареве. Бугари су тада владали знатним деловима Балканског полуострва и јужном Панонијом, што је веома утицало на суседне Србе.

Мађари Мађари су номадски народ угро-финског порекла, који је из централне Азије дошао у Европу. Под вођством Арпада населили су простор Панонске низије, 896. г. Мађарски коњички одреди залетали су се у северну Италију, Немачку и Француску, стижући до Пиринеја и обала

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 Германски коњаник

 Хунски коњаник

 Аварски коњаник

 Мађарски коњаник

Погледај пажљиво коњанике на сликама. Да ли уочаваш разлике и сличности међу њима? Шта можеш да кажеш о народима из којих су они потицали?

Атланског океана. Запаљивим стрелама гађали су дрвене замкове и сеоске куће и тако изазивали велике пожаре. Пљачкали су све вредне ствари, мушкарце су убијали, док су жене и децу одводили у ропство. Напади Мађара трајали су око пола века, све док их немачки владар Отон I није тешко поразио 955. г. После тог пораза Мађари су се повукли у Панонију и отпочели изградњу сопствене државе. Њихов владар Стефан I (997– 1038) добио је од римског папе краљевску круну, 1000. г. У време његове владавине Мађари прихватају хришћанство.

Нормани

викиншка дрвена колица,  Резбарена IX век

У IX и X веку, Европа се суочила с новим таласом сеоба које су покренули Нормани („људи са севера”), звани још и Викинзи („гусари”). Реч је о скупини германских народа који су насељавали Скандинавију. Нормани су били вешти трговци. На обалама Балтичког и Северног мора трговали су кожама, крзном, смолом и ћилибаром. Стварање првих краљевина у Данској, Норвешкој и Шведској, пораст броја становника, климатске промене, сукоби између истакнутих родова и крвна освета нагнали су Нормане да потраже нове просторе за насељавање. Као вешти морепловци на дракарима, лаким бродовима, крстарили су морима. Речним токовима су продирали дубоко у унутрашњост нападнутих области. Пред крај VIII века почињу да нападају Британију и Ирску, а недуго потом и Западну Франачку. Почев од средине IX века, Нормани теже да се трајно настане на подручјима која су до тог тренутка само пљачкали у летњим месецима. Норвежани су населили велики део Ирске, Исланд, Гренланд и острва у

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

северном Атлантику, а око 1000. г. стигли су и до обала северне Америке. Пред крај IX века, Данци су загосподарили великим делом Енглеске. У Западној Франачкој, 911. г. створили су војводство по њима названо Нормандија. Током XI века, Нормани су стигли и на Средоземље. Учврстили су се у јужној Италији и на Сицилији и ту створили Норманску краљевину. Швеђани, који се често називају и Варјази, продирали су према истоку, користећи речне токове да би се спустили до обала Црног мора. На том путу, они су се учврстили у Новгороду и Кијеву, који постају важни трговачки центри. Варјази су успели да успоставе власт над већинским словенским становништвом. На тај начин дали су допринос настанку најстарије државе Источних Словена – Кијевске Русије.

Каноник Адам је живео у немачком граду Бремену, недалеко од обала Северног мора. Као угледна црквена личност, боравио је на двору данског краља Свена Естридстона 1067/68. г. Ту је сакупио много корисних података о скандинавским народима. Своја знања и запажања саопштио је у делу посвећеном историји локалне цркве. „Сви северњачки народи познати су по својој гостољубивости, али Швеђани у томе предњаче. Они сматрају да је срамота не пружити путнику храну и смештај и жестоко се међу собом надмећу за част да угосте неког странца кога обасипају сваковрсном љубазношћу. Док борави код њих, гост одлази у посету код свих пријатеља свога домаћина. Ово им је заједничка особина.” J. Brøndsted, I Vichinghi, Einaudi, Torino 2001, 224. (превод К. Митровић) Ево шта о гостопримству Словена и Анта вели анонимни писац Псеудо-Маврикијевог Стратегикона: „Пријазни су према онима који им долазе као странци, и пријатељски их проводе од места до места, кудгод затраже, тако да, ако се небрижљивошћу домаћина догоди да странац настрада, против њега (домаћина) покреће рат онај који му га је поверио, јер освету странца сматра светом [...]” Византијски извори за историју народа Југославије I, Византолошки институт, Београд 2007², 130–133. Упореди описе гостопримства скандинавских и словенских народа. Шта по твом мишљењу однос према гостима и странцима казује о особинама ових народа? Да ли су се они плашили других људи и другачијих обичаја?

глава, викиншка уметност  Животињска IX века

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Хронолошка табела II–III век упади германских племена на територију Римског царства II–VII век сеобе словенских племена 375. Хуни из Азије продиру у Европу кроз Врата народа 434–453. владавина Атиле званог Бич Божији, највећег владара Хуна 451. пораз Хуна у бици на Каталаунским пољима код данашњег Париза V век формирање германских краљевина 476. нестанак Западног римског царства Средина VI века досељавање Авара у Панонију 568. Лангобарди започињу освајање Италије 582. Авари освајају Сирмијум 626. словенско-аварска опсада Цариграда 680. долазак Прабугара на Балканско полуострво 896. долазак Мађара у Панонију 955. Отон I побеђује Мађаре 1000. мађарски владар Стефан I добија краљевску круну од римског папе Крај VIII–XI век напади Нормана на Британију, Ирску, Западну и Источну Франачку, Средоземље и њихово насељавање у тим земљама 911. створено војводство Нормандија у Западној Франачкој 1000. Викинзи стижу до обала северне Америке

ЗА РАДОЗНАЛЕ Западноримски цар Валентинијан III убијен је за време једне војне демонстрације недалеко од Рима, 12. марта 455. г. После тога дошло је до борби око престола. Желећи да освети мужевљеву смрт, царица Евдоксија повезала се с вандалским краљем Гизериком. Вандали су у то доба имали своју краљевину у северној Африци. Вандалско бродовље прешло је преко Средоземног мора и упловило у реку Тибар. Рим није био припремљен за одбрану када га је Гизерик напао 2. јуна 455. г. Гизерикови Вандали пљачкали су Рим пуних 14 дана. Вандалска флота је средином јуна кренула пут престонице Картагине натоварена благом, робовима и уметничким предметима. Посебну вредност имале су статуе украдене из храма бога Јупитера Капитолског, које је краљ Гизерик задржао за себе. Неки бродови, који су преносили уметничке предмете, успут су потонули. Гизерик је у Картагину повео царицу Евдоксију и њене кћери. Евдокију је удао за свог старијег сина Онорика, док је њену мајку и сестру послао у Константинопољ на захтев источноримског цара Маркијана. Вандали нису били гори од Хуна, других Германа или Авара, али је њихова пљачка Рима, посебно уметничких дела из јавних здања, храмова и кућа богатих римских сенатора, остала упамћена као пример нечувеног дивљаштва. Тако је настао појам вандализам. За кога би ти данас рекао да је вандал? Шта за тебе данас значи вандализам?

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

2. НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ ДРЖАВЕ РАНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА Када савладаш ову лекцију, моћи ћеш да разумеш, објасниш и покажеш на карти: • на којим темељима је изграђено Источно римско царство, • како су поданици Источног римског царства себе називали, а како их данас називају историчари, • значај реформи царева Јустинијана I и Ираклија, • усвојиш појмове: хеленизација, василевс, теме, стратег, стратиот, тематско уређење, • ко су били Арабљани, где су живели и када су ступили на историјску позорницу, • како је настала Франачка под Хлодовехом и ко су били Меровинзи, • значај реформи Карла Мартела, • под којим околностима су Каролинзи ступили на власт (Пипин Мали), • како је дошло до обнове царства на Западу (Карло Велики). Такође, научићеш нове појмове: баштина, бенефицијум, грофовија, гроф, марка, маркгроф, мајордом.

Византијско царство Римско царство се у III веку суочило с великом кризом. Да би правилно разумео причу о Источном римском царству, потребно је да се подсетиш оног што си учио у петом разреду. Шта је довело до опште кризе Римског царства? На које начине су цареви покушавали да превладају тешкоће и обнове стару моћ Царства? Наведи најзначајније цареве реформаторе.

Источно римско царство темељило се на римском државном уређењу, хеленистичкој култури и хришћанској вери. Оно је опстало још хиљаду година након нестанка Западног римског царства 476. г. Поданици Источног римског царства себе су називали Ромеји (Римљани). Стога говоримо о Ромејском царству. У данашње време користи се и назив Византија, који није постојао у средњем веку. Израз Византијско царство углавном је заступљен у уџбеницима историје и радовима историчара. Велики успон догодио се под царем Јустинијаном I (527–565). Он је желео да обнови Римско царство у старим границама, па је водио ратове на Западу. Премда су његове војсковође освојиле велике територије у југоисточној Шпанији, Италији и северној Африци, точак историје се није могао вратити уназад. Дуготрајна ратовања довела су до губитка људских живота, разарања градских и сеоских насеља и исцрпљивања материјалних средстава, те се већ пред крај Јустинијановог живота Царство суочило с бројним проблемима. На његовим северним границама појавили су се Словени и Авари, који су преко Саве и Дунава упадали на Балканско полуострво, док су источне провинције угрожавали Персијанци.

Теме – војни окрузи са земљишним поседима намењеним војницима у царевој служби. Стратег – царев намесник у теми са задатком да командује војним јединицама и обавља административне послове. Стратиот – војник који је добијао земљишни посед да се на њему настани са својом породицом. Од прихода са имања морао је да набави комплетну ратну опрему и једног коња. На позив цара или стратега био је дужан да крене у рат као коњаник. Стратиоти су за војничку службу примали и плате. Хеленизација – процес прихватања грчког језика и тековина хеленске културе у свакодневном животу.

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Византијско царство у доба  Карта: цара Јустинијана I, средина VI века

зидине са кулама,  Цариградске двоструким грудобраном и шанцем

Цар Ираклије (610–641) спровео је корените реформе како би оснажио Царство. Он је створио теме – војне округе. На челу сваке теме налазио се стратег, који је у царево име вршио војну и цивилну власт. У темама су живели војници стратиоти. Они су добијали земљишне поседе, а заузврат су морали да обављају војну службу. Стратиот је био дужан да се на војни позив одазове под пуном ратном опремом и на коњу. Живео је од плате и прихода са свог земљопоседа. Најстарије теме основане су у Малој Азији, а касније су организоване и у другим деловима Царства. Тематско уређење представља темељ средњовековне Византије. До Ираклијевог времена званични језик администрације и војске био је латински, иако је већина поданика говорила грчки. Под Ираклијем започиње процес хеленизације. У званичну употребу уводи се грчки, језик цркве и већинског становништва, док латински полако пада у заборав. Ираклије је стари латински назив за цара – император – заменио грчким изразом василевс, што постаје званична титула византијских владара. Захваљујући реформама, Царство је успело да се супротстави истовременим нападима персијских и аварско-словенских војски на Цариград 626. г. Од тог времена упади Авара јењавају, док се Словени све више осамостаљују. Велики успеси постигнути су и у борби против Персијанаца. Јерменија, део Месопотамије, Сирија, Палестина и Египат поново су постали византијске провинције.

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Цар Јустинијан I био је надахнут идејом о обнови некадашњег Римског царства. На које начине је покушавао да оствари своје планове? • Како се његова политика одразила на прилике у Источном римском царству? • Када је владао цар Ираклије? • Због чега су његове реформе значајне?

Твој задатак је да истражиш ко је и када подигао Нови или Други Рим. О ком савременом граду је реч? Како се тај град још називао у прошлости? Шта можеш да кажеш о његовој историјској судбини имајући у виду стратешки положај на коме је подигнут?

Епископ Лиутпранд Кремонски био је дипломата у служби неколико италијанских и немачких владара. Средином X века у више наврата је путовао у Цариград. Оставио је занимљива сведочанства о животу и приликама на двору византијских царева. У следећем одломку Лиутпранд даје опис царске трпезе на Божић. „Близу хиподрома, са северне стране, налази се једна кућа изванредне висине и лепоте [...] У њој се, једна према другој, налази 19 трпеза припремљених у дане рођења Спаситеља нашега Господа Исуса Христа. Тамо се цар и званице не госте седећи за трпезом као осталих дана, већ лежећи. У овим приликама им се, затим, не служи у сребрним, већ у златним пехарима. После јела нуди се воће у трима златним посудама, а ове посуде су толико тешке да се и не носе на рукама, већ на колицима застртим пурпуром. Две посуде су на сто постављене на следећи начин: преко неких рупа у плафону пролазе три ужета обложена позлаћеном кожом, са златним прстеновима који се закаче за ручке на посудама. Уз помоћ четворице или више људи, оне се, онда, подигну на сто једном дизалицом која је смештена изнад плафона“. М. Рицл, Р. Михаљчић, Историјска читанка за I разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за издавање уџбеника, Београд – Нови Сад 1992, стр. 115. Твој задатак је да нацрташ божићну трпезу византијских царева. На које детаље ћеш посебно обратити пажњу? Због чега?

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Арабљани

Калифа – владар калифата, арабљанске државе, наследник пророка Мухамеда с политичким и верским овлашћењима

На Арабљанском полуострву живела су бедуинска (номадска) племена, која су између себе често ратовала. Они су веровали у више богова. Њихова светиња била је Каба (Ћаба) у граду Меки, црни метеорит коме су се посебно клањали. На прелазу из VI у VII век, у Арабији је деловао Мухамед. Он је створио ислам, религију која с временом стиче велики број верника. Под Мухамедовим наследницима нова религија ислам ујединила је арабљанска племена. У периоду од 634. до 639. г. Арабљани су освојили Сирију, Палестину, Јерменију и Египат. Створили су снажну флоту, тако да су запосели и велика острва у Медитерану (Кипар, Крит, Родос). Огромном државом управљали су калифи из династије Омејада. Њихов престони град био је Дамаск, у Сирији. До краја VII века Арабљани су освојили северну Африку и прешли Гибралтар. У само једној бици, 711. г., уништили су Визиготску краљевину, после чега су загосподарили готово целим Пиринејским полуострвом. Хришћани су се повукли у тешко проходне планинске области на северу земље. На Пиринејском полуострву створен је Кордовски калифат, тако назван по престоници Кордоби. Абу Абас је погубио последњег калифа из династије Омејада 750. г. Он је основао династију Абасида, која је средином VIII века завладала исламским светом. Њихова престоница налазила се у Багдаду. ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Где су живела арабљанска племена? • Ко је био Мухамед? Шта је он створио? • Које земље су освојили Арабљани?

Караван арабљанских трговаца

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Арабљани и ширење  Карта: ислама у VII и VIII веку

О ратничкој вештини Арабљана говори се у делу Тактике византијског цара Лава VI Мудрог (886–912). „Сарацени су арабљанско племе које је некад настањивало Срећну Арабију (римска провинција на Арабљанском полуострву). Током времена раширили су се према Сирији и Палестини, у почетку ради промене места, а касније, пошто је Мухамед постао утемељивач њиховог сујеверја, освојили су речене провинције снагом оружја, а затим још и Месопотамију и Египат и остале земље. Борбе између Византије и Персијанаца дале су им прилику за то [...]. Уместо кола, запрежних животиња, магараца и мазги, они употребљавају камиле. Употребљавају даље цимбале и добоше у бици, а на њих навикавају своје коње. Од тих звукова и буке уплаше се коњи непријатеља и дају се у бег. Ненавикнуте коње уплаши такође и призор камила, застрашује их и не да им да иду напред. Камиле и коње користе и зато да би створили утисак великог мноштва. Распоређују их поред војника и постављају на њих много застава да изгледа као да се њихов одред састоји од великог броја војника. Своје пешаке преносе на сопственим коњима или јашући на коњу иза коњаника, ако је поход у близини њихове земље. И њихови коњаници имају наоружање: лукове, мачеве, копља, штитове и бојне секире. Носе и пуну опрему, као на пример панцире, оклопе за руке и ноге и друго по узору на Византинце. Појасеве, тоболце и мачеве украшавају сребром. И кад прогоне и кад бивају прогоњени, не напуштају борбену линију, а ако се деси да се линија прекине, растура се сам од себе бојни ред и више не теже да га успоставе, већ само да се спасу [...].

 Арапски коњаник

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Баштина – приватни посед с правом наслеђивања којим власник слободно располаже, може га продати, дати у закуп, поклонити, завештати цркви и сл. Бенефицијум – земљишни посед који владар додељује појединцу ради вршења војне службе. Бенефицијум је условно добро које се додељује само док траје служба. Ако уживалац бенефицијума не извршава преузете обавезе, владар може да му одузме додељени посед. Грофовија – округ у Франачкој краљевини. Гроф – управник грофовије, који командује војском у краљево име, води административне послове и судске спорове и сакупља порезе. Мајордом – управник двора меровиншких краљева са врло широким овлашћењима, тако да може замењивати самог владара у вођењу државних послова. Марка – погранична провинција. Марке су биле важније од грофовија, јер је њихов задатак био да чувају државне границе и да служе као база за ратове против суседних држава. Маркгроф – управник марке у краљево име.

Ово племе јако пати од хладноће, бура и пљускова кише. Боље је због тога да се против њих предузимају походи по таквом, него по лепом времену. Тада су и њихови лукови без напона због влаге, а и читаво тело им због хладноће постаје тромо [...]“. М. Рицл, Р. Михаљчић, Историјска читанка за I разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за издавање уџбеника, Београд – Нови Сад 1992, стр. 121. Према писцу Тактикона, које су врлине, а које мане арабљанског начина ратовања? Арабија је пустиња. Како Арабљани доживљавају кишу? Какав значај у њиховом свакодневном животу имају камиле? На који начин Арабљани плаше своје непријатеље?

Франачка држава Франци су германски народ који је освојио римску провинцију Галију. Велики успон доживели су под краљем Хлодовехом (481–511). Он је родоначелник династије Меровинга. Хлодовех је примио хришћанство из Рима. Франачка краљевина је у време Меровинга подељена на грофовије на челу са грофовима, који су у краљево име вршили власт. Пошто је краљевска власт била слаба, грофови су у својим грофовијама често иступали самостално. Меровиншки краљеви су имали мајордоме (управнике дворова) с врло широким овлашћењима. Током VII века, мајордоми су владали уместо краљева, слабих и незаинтересованих за вођење државних послова. Један од мајордома био је Карло Мартел (714–741). У његово време Франачка се суочавала с нападима Саксонаца и Арабљана. Да би могао да се супротстави тим нападима, Карло Мартел спровео је војну реформу. Ратницима је делио земљишне поседе бенефицијуме. Заузврат, они су у рат долазили као коњаници у оклопу са штитом, мачем и копљем. Ратник је бенефицијум добијао као условно добро, што значи да га је уживао само док му је трајала војна служба. С том војском Карло Мартел је победио Арабљане код Поатјеа, 732. г., чиме су заустављени њихови продори у Франачку. Карла Мартела је на положају мајордома наследио син Пипин Мали (741–768). Он је обновио јединство Франачке државе и успешно ратовао против Саксонаца. Убрзо му је од римског папе стигао позив да га заштити од Лангобарда. Папа се веома плашио да би Лангобарди могли напасти Рим. Пипин Мали је искористио прилику која му се указала. Његови посланици су питали папу да ли краљевску титулу треба да носи личност која заиста влада државом, на шта је папа одговорио потврдно. После тога је последњи меровиншки краљ збачен с престола, ошишан и послат у манастир, а Пипин Мали крунисан је за франачког краља. На престо се уздигла нова династија – Каролинзи. Пипинов син Карло Велики (768–814) успешно је ратовао против Саксонаца, Бавараца и Лангобарда у северној Италији, Арабљана на Пиринејском полуострву и Аварског каганата у Панонији. Држава Кар-

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

ла Великог простирала се од Пиринејског полуострва до Паноније и од Северног мора до Средоземља. Будући да је владао великим деловима Западног римског царства, Карло Велики је сматрао да је наступио тренутак обнове Царства на Западу. На Божић, 25. децембра 800. г., папа га је у Цркви Светог Петра у Риму крунисао за цара. Према оновременим схватањима постојало је само једно универзално Царство, чији се центар налазио у Цариграду, те је Карлов поступак огорчио Византинце. Убрзо

 Карло Велики

Карла Великог за цара у Риму  Крунисање на Божић 800. г.

Европа у доба Карла  Карта: Великог

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

је дошло до рата који је окончан миром у Ахену (812). Тим уговором је постигнут компромис – Византинци су Карла прихватили као цара Франака, али не и као западноримског цара. Огромном државом било је тешко управљати из једног центра. Сам Карло Велики није имао престоницу, већ је често мењао боравишта. Државна територија је и даље била подељена на грофовије. Велики значај имале су пограничне области марке на челу са маркгрофовима. Владар је упућивао посебне службенике да надзиру рад грофова, али они често нису имали великог утицаја на локалне моћнике. Карла Великог је наследио син Лудвиг Побожни, који је био образованији од свога оца, али није имао његову одлучност и владарске способности. Још за Лудвиговог живота, четворица његових синова отимали су се око царске титуле и државних територија. Коначна подела Франачког царства на Западну и Источну Франачку и Лотарингију извршена је у Вердену, 843. г. Западна Франачка с временом је постала Француска. Од Источне Франачке настала је Немачка. Средишња област Лотарингија, названа тако по Лотару, унуку Карла Великог, пружала се од ушћа Рајне у Северно море до Рима на југу. Због свог положаја вековима је представљала камен спотицања у односима између Немачке и Француске. ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Ко су били Франци? • Како се звао њихов први велики краљ? • Објасни разлику између баштине и бенефицијума. • Шта се догодило са династијом Меровинга средином VIII века? • Територија Франачке краљевине била је подељена на грофовије и марке. Шта су биле грофовије, а шта марке? Ко се налазио на њиховом челу? У чије име је вршио власт? • Како су се звали управници двора меровиншких краљева? Каква су била њихова овлашћења? • Када је дошло до обнове царства на Западу?

Франци су веровали да Меровинзи потичу од извесног Меровеја, рођеног од жене и морског чудовишта божанског порекла. Краљеви из те лозе носили су дуге косе и браде у знак сећања на свог полубожанског претка. Пипин Мали се уздигао на престо тако што је последњег меровиншког краља Хилдериха лишио власти и послао у манастир. У очима Франака и суседних народа требало је оправдати тај насилни и незаконити чин који је Каролинге довео на власт. Због тога је дворски историчар Ајнхард у делу Живот Карла Великог намерно донео причу о слабоумним владарима Меровинзима. Нетачан утисак о лењим меровиншким краљевима опстао је вековима, много после пропасти Франачког царства. „Сматра се да је род Меровинга, из кога су Франци бирали своје краљеве, трајао до Хилдериха, који је по заповести папе Стефана свргнут, постри-

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

жен и затворен у манастир. Иако може изгледати да се завршио са Хилдерихом, тај род већ одавно није имао никакве животне снаге и није се истицао ничим значајним, осим испразним краљевским насловом. Наиме, богатство и моћ држали су управници двора који су се називали мајордомима, а на њих је прешла и врховна власт. Краљу није преостало ништа друго него да, задовољавајући се краљевским именом, распуштене косе и дуге браде седи на престолу и глуми владара, да прима посланике који су долазили са разних страна и одговара им тобоже по властитој вољи, а заправо онако како му је било речено или чак наређено. Осим бескорисне титуле краља и несталних средстава за живот, која му је давао управник двора, није поседовао ништа осим једног јединог имања које је доносило скромне приходе; на њему је имао кућу и малобројну послугу која га је послуживала у најнужнијим стварима. Где год је требало да иде, ишао је на колима са два котача која су вукли упрегнути волови, а њих је терао волар на сељачки начин. Тако је краљ ишао у двор, тако је ишао на општу скупштину свога народа која се одржавала једном годишње на добробит краљевства, и тако се враћао кући. О управљању краљевством и о свему што је како у миру тако и у рату требало обезбедити бринуо се управник двора.” М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе, Утопија, Београд 2007, стр. 208–209. Како је према Ајнхардовом опису изгледао свакодневни живот једног меровиншког краља? Да ли је краљ заиста владао својом државом? Због чега је Ајнхарду, блиском пријатељу и сараднику Карла Великог, било важно да говори о лењим и неспособним краљевима који су заслужили да буду збачени с престола? Да ли се писцу историје који је наклоњен само једној страни може потпуно веровати?

Венеција Пред упадима Хуна и Лангобарда становништво северне Италије повлачило се према морској обали. На оближњим лагунама (пешчаним острвима и спрудовима), заштићеним од напада с копна, ницала су насеља морепловаца, бродоградитеља, рибара и произвођача соли. Становници лагуна бирали су своје трибуне, војне заповеднике, а од краја VII века њима је владао дужд. Признавали су врховну власт византијских царева. С временом су развили поморску трговину, пловећи целим Медитераном, што им је донело углед и богатство. Венеција бележи велики успон око 1000. г., у време дужда Петра II Орсеола.

ЗА РАДОЗНАЛЕ Образовани римски аристократа Касиодор Сенатор дао је 537. г. сликовит опис најстаријих насеља на пешчаним спрудовима дуж североисточних обала Јадранског мора. Та насеља су основале избеглице из градова и села на копну, потраживши ту спас у време напада Хуна и

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Лангобарда. Из скромних насеобина рибара и помораца с временом је израсла Венеција. „Ти хвале вредни житељи венетског краја, некад богатог људима племенитог рода, доспевају на југу до Равене и Поа; на истоку уживају у благодетима приморја; тамо плима својим колебањима у редовним размацима преплављује равно тле; растући, она прекрива сав предео, а опадајући ослобађа га. Овде је ваш дом начињен попут гнезда птица мочварица, јер оно што је сада копно, понекад се показује као острво [...] Због те велике сличности, насеобине које су производ природе, али које су утемељене настојањем људи, показују се као разбацане по тој воденој површини, распростирући се на прилично великом пространству: земљиште се учвршћује сплетовима савитљиве трске и не зазире се од тога да се тако крхка одбрана супротстави навали мора [...] Становништво стога располаже само једним средством за живот, а то је риба које има у изобиљу; сиромаси ту живе на равној нози с богатима; сви се крепе једном једином храном, сви налазе уточиште у једној јединој врсти настамбе; дом у којему живи њихов сусед не изазива код њих суревњивост, те живећи тако умереним животом избегавају добро познати порок којему је изложен свет. Све своје снаге улажу у искоришћавање солана...” K. Bek, Istorija Venecije, Plato, Beograd 1998, стр. 8–9. Како изгледа свакодневни живот становника лагуне? Које су то особине, према мишљењу Касиодора Сенатора, које их посебно издвајају? Због чега се они разликују од људи на копну?

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

3. РЕЛИГИЈА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ Када савладаш ову лекцију, моћи ћеш да разумеш, објасниш и уочиш: • шта су цареви Константин Велики и Теодосије I учинили за добробит хришћана у Римском царству, • значај васељенских сабора за формирање хришћанског учења, • како је црква била организована, • какву је улогу религија имала у свакодневном животу средњовековних људи, • ко су монаси, • шта представља Велики раскол из 1054. године, • основне одлике ислама, • сличности и разлике између хришћанства и ислама. Такође, научићеш нове појмове: догма, јерес, христијанизација, црквени сабори, канонско право, парохија, епископија, митрополија, целибат, типик.

Рано хришћанство (доба царева Константина Великог и Теодосија I) У петом разреду учио си о прогонима хришћана. Многи хришћани, мушкарци и жене, јавно су мучени и убијани на градским трговима. Хришћански списи су јавно спаљивани и уништавани. Ко је организовао прогоне хришћана? Шта се тиме желело постићи? Када прогони коначно престају? Који цар је за то заслужан? Шта је он обајвио 313. године?

У време објављивања Миланског едикта, међу хришћанима се ширило учење Арија из Александрије, који је истицао да је Христос син Божји, али да сам није Бог. Аријанци су Христу признавали само људску природу. Под покровитељством цара Константина сазван је Први васељенски (општехришћански) сабор у Никеји, 325. г. Цар Константин је присуствовао седницама сабора и учествовао у теолошким расправама. Сабор је прогласио догму о јединосушности Оца и Сина, према којој су у Христу равноправно заступљене људска и божанска природа. Та догма допуњена је на Другом васељенском сабору у Цариграду (381) и она чини Символ вере хришћанске цркве. Аријанство је у Никеји осуђено као јерес. Одржано је укупно седам васељенских сабора, на којима је уобличено хришћанско учење. Цар Теодосије I (379–395) прогласио је хришћанство за државну религију, док су све друге вероисповести забрањене. Хришћани су повремено организовали прогоне неистомишљеника. Тада су страдали многи споменици античке културе, укључујући и Александријску библиотеку. Хришћани су се с презиром односили према паганским храмовима и статуама божанстава. Покровитељство царева Константина и Теодосија омогућило је хришћанској цркви да стекне велику покретну и непокретну имовину, која је непрекидно увећавана даровима и завештањима верника. Уживајући подршку царске власти, хришћански поглавари приступи-

 Константин Велики (324–337)

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

ли су сређивању црквених закона. Тако настаје канонско право. У V веку постојало је пет главних црквених центара – Јерусалим, Рим, Константинопољ, Антиохија и Александрија, чији су поглавари носили титулу патријарха. Њима је припадало првенство у хришћанској васељени.

Покрштавање германских народа Средином IV века, међу Готима настањеним на доњем Дунаву деловао је Вулфила, мисионар готског порекла. Он је био аријанац. Створио је готски алфабет и превео Библију на готски језик. Због његовог мисионарског деловања готово сви германски народи постали су аријанци. Разлика у вери између владајућих Германа и већинских Романа, углавном правоверних хришћана, изазивала је нестабилност у германским краљевинама. Германи аријанци су тек накнадно прихватали правоверно хришћанство.

 Цар Теодосије I (379–395)

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Који римски цар је прогласио хришћанство за државну религију? • Како су се хришћани односили према паганима и споменицима античке културе? Какав је био њихов став према статуама божанстава? Због чега? • Ко је био Арије? Шта је он проповедао? • Ко је заслужан за покрштавање Гота на доњем Дунаву? Какве је то последице имало за германске народе и њихове државе?

Догма – званично учење хришћанске цркве утемељено на Новом Завету и усвојено на васељенским саборима. Јерес – учење које одступа од званичне догме хришћанске цркве. Христијанизација – дуготрајан процес примања хришћанства. Започиње крштењем појединца или заједнице (породица, род, племе), а наставља се постепеним мењањем веровања и начина живота у складу с учењем и правилима хришћанске вере. Црквени сабори – значајне одлуке које се тичу учења и деловања хришћанске цркве доносе се на саборима. У раду сабора учествују угледне црквене личности (папа, патријарси, архиепископи, епископи, свештеници, монаси) и лаици (владари и истакнути великаши). Сабори могу да буду помесни (локални) и васељенски (општехришћански). На локалним саборима доносе се одлуке које се спроводе у помесним црквама (архиепископијама, епископијама). Васељенски сабори одлучују о питањима од значаја за хришћанску цркву у целини. Канонско право – црквено право. Зборник закона и прописа који регулишу живот хришћанске цркве.

Франачки краљ Хлодовех је заједно с припадницима своје дружине и најугледнијим франачким првацима одлучио да прими правоверно хришћанство. Његово крштење свечано је обављено у Ремсу, око 500. г. Тако су франачки владари стекли наклоност Цркве и учврстили снагу своје државе. Епископ Гргур Турски, писац из VI века, у делу Црквена ис торија Франака оставио је сликовит опис крштења краља Хлодовеха. „Тада је краљица тајно замолила светог Ремигија, епископа Ремса, да краља надахне речима спасења. Епископ је у тајности позвао краља и почео да га убеђује да поверује у једног истинитог Бога, творца неба и земље, да престане да се клања идолима који не могу помоћи ни себи а камоли другима. На то краљ рече: Са радошћу слушам твоје речи, свети оче, али ту постоји један проблем: мој народ неће хтети да се одрекне својих богова. Ипак, отићи ћу код њих и верно ћу им пренети твоје речи. Када се сусрео са својим поданицима, пре него што је и успео да проговори, сила Божја га је предухитрила, а народ углас завапи: Честити краљу, одричемо се својих смртних богова и спремни смо да следимо бесмртног Бога кога проповеда Ре мигије. Епископ је веома радосно примио вести о овом догађају и наредио да се припреме крстионице. Улице су наткривене шареним драперијама, цркве украшене белим платнима, крстионице припремљене, проливала се

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

мирисна уља, трепериле су свеће које су шириле мирис. Цео храм одисао је божанским дахом и присутнима је Бог дао такву милост да су мислили да су ови мириси рајски. Краљ је тражио од епископа да прво њега крсти. „Нови” Константин приступио је крстионици желећи да избрише ожиљке давно прележане лепре и обрише прљаве мрље новом водом. Кад је дошао до крстионице, свети човек проговори Божјим речима: Полако савиј врат, Сикамбре, обожавај оно што си палио, пали оно што си обожавао. Свети Ремигије је био веома мудар, вичан реторској вештини и толико посвећен да га пореде са светим Силвестром по моћима. Постоји и његово житије у коме се каже да је васкрсао мртвог човека. Тако је краљ почео да исповеда веру у свемогућег Бога и Свету Тројицу; крштен је у име Оца и Сина и Светога Духа и миропомазан Христовим крсним знаком. Крштено је више од три хиљаде његових војника.” М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе, Утопија, Београд 2007, стр. 203–204. Гргур Турски назива Хлодовеха Нови Константин, док епископа Ремигија пореди с папом Силвестром I, који је цара Константина Великог крстио на самртном одру, 337. године. Тиме је писац желео да нагласи да Хлодовех за Франке представља исто што и Константин за хришћане у Римском царству; 313. г. дозволио им је да своју веру слободно исповедају, без страха од нових прогона. Лепра је тешка заразна болест од које је у средњем веку боловало пуно људи. Они који би преживели, били су трајно обележени ожиљцима на телу. Хлодовех је био један од таквих људи. Веровао је да ће чином крштења постати нови човек, те да ће тако и његови ожиљци нестати, јер они припадају старом човеку, незнабошцу, који је палио и пљачкао хришћанске светиње. Болест се у средњем веку често доживљавала као божја казна за учињене грехове. Каква је улога краљице, Хлодовехове супруге, у доношењу одлуке да Франци на челу са својим краљем приме правоверно хришћанство? Чега се Холодовех бојао? Како је то саопштио епископу Ремигију? Сматра се да је крштење франачког краља и његових ратника свечани чин. Град Ремс је том приликом био посебно украшен. Како су изгледале улице и црква у којој је обављено крштење? Нацртај Ремс у тренутку Хлодовеховог крштења.

крштава франачког  Св.краљаРемигије Хлодовеха

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Црква на Западу (V–XI век)

 Папа Гргур I Велики (590–604)

Целибат – завет неженства. Свештеници на Западу, као и монаси, не ступају у брак. На Истоку је свештенички брак дозвољен. Целибат практикују само монаси. Опат – настојатељ бенедиктинског манастира. Игуман – настојатељ православног манастира. Типик – правило за живот монаха у манастиру.

Хришћанска црква се угледала на административну поделу Римског царства. Епископије представљају основне црквене области. У оквиру једне епископије постоји више парохија. Парохију чине верници који се окупљају на богослужењима у локалној цркви. Неколико епископија чини црквену провинцију – митрополију (архиепископију), на челу с митрополитом. Епископи су боравили у градовима, али се њихова управна и духовна власт простирала и над околним сеоским подручјем, које се звало пагус. Хришћанство се брже ширило међу градским становништвом, док су житељи пагуса спорије прихватали нову веру. Тако је израз паганин, који је првобитно означавао сељака становника пагуса, постао ознака за незнабожца, човека који не исповеда хришћанску веру. На Западу је богослужбени језик био латински. Епископи на Западу признавали су духовно првенство римског епископа (папе). Важне одлуке доношене су на локалним саборима, који су често организовани под покровитељством краља. Папски ауторитет се изграђивао постепено, пре свега истицањем чињенице да је први римски епископ био Св. апостол Петар, те да је и Св. Павле погубљен у Риму. Цар Константин Велики је у Риму над гробовима тих апостола подигао две велелепне базилике – базилику Светог Петра у Ватикану и Светог Павла изван зидина. Папа Гргур I (590–604), пореклом из угледне римске сенаторске породице, знатно је допринео јачању ауторитета римског епископа. Средином VIII века створена је Папска држава у средњој Италији. Вера је играла значајну улогу у животу средњовековног човека. У сеоској парохијској цркви обично је служио један свештеник. Он није био посебно учен, али је био близак људима с којима је делио изазове свакодневног живота. Верници су недељом и о великим празницима присуствовали литургији. Сви важни догађаји у животу појединца и породице, као што су склапање брака, рођење детета и смрт, праћени су црквеним обредима. Мала деца су крштавана, млади парови су венчавани, служена су опела за преминуле. Тим обредима присуствовали су рођаци, суседи и други значајни припадници заједнице. У већини средњовековних градова постојало је по неколико цркава. Главна црква назива се катедрала или саборни храм и у њој се налази седиште епископа. При катедралним црквама постојале су школе. Њих су похађали младићи који су се спремали за свештенички позив, али и лаици, углавном синови племића. Карло Велики (768–814) подстицао је увођење црквене дисциплине. Он је од епископа, настојатеља манастира и свештеника захтевао да поштују завет неженства, да редовно обављају богослужење, држе проповеди, унапређују знање латинског језика и да се примерно владају. Црквеним лицима је било забрањено да носе оружје и учествују у лову и рату.

Монаштво Прве монашке заједнице настале су у IV веку, у долини реке Нила (Египат). Поједини мушкарци и жене одрицали су се породичног живота, материјалног благостања и положаја у друштву како би се у потпуности посветили вери. Следили су Христов пример. Живели су у пус-

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

тињама далеко од људи. Убрзо су неки од њих одлучили да се организују у заједнице јер је усамљенички живот био пун опасности. Монаштво се из Египта ширило према Сирији и Палестини. Око 370. године, епископ Василије Велики саставио је монашко правило које је општеприхваћено на Истоку. Православни монаси га и данас поштују. Бенедикт из Нурсије основао је манастир Монтекасино у јужној Италији, 529. г. Написао је Правило за живот у манастиру. Бенедиктинци, тако названи по Св. Бенедикту, оснивачу монашког реда, време су проводили у молитвама, физичком раду и читању побожних текстова. Живот у манастирима на Западу углавном је био уређен према одредбама Правила Св. Бенедикта. Приликом ступања у манастир, од сваког монаха захтевало се да положи три завета: 1. завет неженства (целибат); 2. завет послушности (према опату, сабраћи, епископу); 3. завет сиромаштва (одрицање од имовине у личном власништву). ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Објасни шта су то парохије, епископије и митрополије. • На кога су се хришћани угледали приликом организовања своје цркве? • Ко је папа? • Шта је Карло Велики захтевао од свештенства? • Шта је то типик? Која два најзначајнија монашка правила познајеш? • Наведи монашке завете.

Црквене прилике у Византији Цариградска патријаршија је била главна црквена организација у Византијском царству. На њеном челу налазио се цариградски патријарх. Током V и VI века, на Истоку се граде раскошне цркве, које су у великој мери промениле изглед градова. Света Софија у Цариграду, задужбина цара Јустинијана, представљала је центар хришћанског света. Сеоско становништво је углавном било христијанизовано, али су многи интелектуалци и даље били поклоници старе религије. Цар Јустинијан I је паганима у државној служби наредио да се покрсте у року од три месеца. Професорима на атинској Академији, који нису били хришћани, забранио је да држе предавања. Византијски цареви су штитили Цркву и активно су се укључивали у теолошке расправе. Више од сто година (730–843) Византију је потресала иконоборачка криза, коју су изазвали заступници схватања да је поштовање икона у супротности са хришћанском вером и да подсећа на паганско идолопоклонство. Друштво се поделило на поштоваоце икона (иконофили) и противнике икона (иконоборци). Иконоборачки цареви су захтевали уништавање икона у црквама, јавним здањима и приватним домовима. Византијско монаштво им се снажно супротстављало. Иконофилска струја је победила 843. г.

Бенедикт дарује Правило  Св.монасима у Монтекасину

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Света Софија у Цариграду

Велики раскол 1054. године Средином IX века, три источне патријаршије (Јерусалимска, Антиохијска и Александријска) налазиле су се под влашћу Арабљана, тако да се између Рима и Цариграда повела борба око првенства у хришћанском свету. Иконоборачка криза је неповољно утицала на односе Рима и Цариграда, јер су папе биле иконофилски расположене. Постојале су разлике у обичајима: свештеници на Истоку носили су браде и били су ожењени, док су свештеници на Западу били голобради и живели су у целибату. Разлог за сукобе представљало је важно догматско питање – происхођење Светог Духа. У Риму се сматрало да Свети Дух происходи и од Оца и од Сина, док су у Цариграду држали да Свети Дух происходи само од Оца. Сукоби су достигли врхунац у јулу 1054. г. када су папа и цариградски патријарх један на другог бацили анатему (црквено проклетство). Савременици нису одмах уочили значај овог догађаја и нису сматрали да је том приликом дошло до цепања јединствене хришћанске цркве. Од 1054. г. говоримо о Римокатоличкој и Православној цркви. ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Шта су противници икона замерали онима који су се пред њима молили у црквама и својим домовима? • Како су римске папе гледале на иконе? • Када је дошло до великог раскола у хришћанској цркви? Наведи разлоге који су довели до поделе, чије се последице и данас осећају.

Ислам Арабљани су били многобошци, веровали су у богове као што су Сунце, Месец и Венера, клањали су се светом камењу и дрвећу. Њихова главна светиња Каба (Ћаба), црни метеорит, налази се у граду Меки. На

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

 Мухамед проповеда у Медини

(Ћаба) у Меки, најсветије место за муслимане. Реч је о каменој грађевини у облику коцке, у коју је  Каба уграђен црни метеорит коме су се арабљанска племена клањала од давнина

прелазу из VI у VII век међу Арабљанима је деловао Мухамед, трговац родом из Меке. Мухамед је себе сматрао доносиоцем последње Алахове (Божије) објаве. Као последњи Божији пророк, поштовао је све старозаветне пророке и Исуса. Савременици су записивали његове изреке, које чине основ свете књиге Куран. Племе Курејш, које је владало Меком, односило се непријатељски према Мухамеду, оптужујући га да је изневерио стару религију и вредности које је она истицала. Стога је Мухамед морао

 Џамија Ал Најаф у Ираку 41

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

да из Меке пређе у Медину 622. г. Та година означава почетак ере хиџре по којој муслимански свет рачуна време. Од тог тренутка нова религија ислам добија све више присталица. Исламске богомоље се називају џамије. Према учењу ислама, Бог може да буде представљен само кроз своју реч – свету књигу Куран. Стога у исламској верској уметности нема приказа људи и животиња, већ се за украшавање џамија и књига употребљавају арабеске, геометријске шаре јарких боја. Исламски верници обавезни су да се моле пет пута у току дана, док се главна молитва обавља петком. Сваки муслиман дужан је да пости, даје милостињу и барем једном у току живота посети Меку (хаџилук). Мухамед је од верника тражио да се заштитнички односе према сирочићима, удовицама, болеснима и сиромашнима и да им помажу у складу са својим могућностима. ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Каква је била стара религија Арабљана? Где се налазила њихова највећа светиња? • Ко је био Мухамед? Шта је он створио? • Како се зове света књига муслимана?

Курана исписана текстом и  Страница украшена арабескама

Поред Курана, муслимани поштују зборник хадиса, који садржи упутства верницима како да се владају у свакодневном животу, шта је добро да чине, а шта би ваљало да избегавају, како треба да се опходе према члановима породице, суседима, другим муслиманима, хришћанима, Јеврејима и неверницима (онима који истрајавају у многобоштву) и сл. Зборник хадиса чине Мухамедове поуке верницима, као и изреке његових првих следбеника. У наставку ћемо навести неке од поука из хадиса. v Три су својства по којима се распознаје лицемер: кад говори – лаже; кад обећа – не испуни и кад му се нешто повери – изневери. v Алаху је најдраже оно дело на којем се устраје, макар било и малено. v Најјачи је међу вама онај, који себе у срџби може савладати; а најблажи је међу вама онај, који прашта онда када би могао казнити. v Када одлучиш да откријеш нечије срамоте – присети се својих недостатака. v Највише добра и највише зла човеку долази од језика. Како пророк Мухамед гледа на лицемере? Због чега је то једна од најгорих човекових особина? Шта је у Божијим очима посебна човекова врлина? Како Бог и његов посланик Мухамед гледају на срџбу, а како на праштање? Како се вреднују непромишљен говор, осуђивање и оговарање других људи?

У хадису се велика пажња поклања знању: v Тражење науке је најбољи ибадет (молитва Богу). v Тражите науку макар и у Кини, јер тражити науку обавеза је сваког муслимана (у VII веку Арапи су Кину доживљавали као земљу на крају света, за њих је она представљала појам удаљености). v Поштујте оног од кога сте научили, као и онога кога ви подучавате.

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

v Тешко ономе ко не зна, а тешко и ономе који има знање, али га не примењује. М. Рицл, Р. Михаљчић, Историјска читанка за I разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за издавање уџбеника, Београд – Нови Сад 1992, стр. 122–123. Због чега се, по твом мишљењу, знање проглашава за врлину којој треба током живота непрестано тежити? Шта је горе, немати знање или не примењивати оно што је научено? Како се треба односити према учитељима? Како учитељи треба да се односе према својим ученицима? Шта мислиш о овој препоруци?

ЗА РАДОЗНАЛЕ Покрштавање Келта, Германа и Словена представљало је дуготрајан процес, будући да је постати хришћанин значило одрећи се старих веровања и многих животних навика. Патријархални морал келтских, германских и словенских народа жилаво се опирао овим променама. Сећање на покрштавање Ираца сачувало се у неколико легенди о Светом Патрику, највећем ирском светитељу, и Фенијама, прослављеним ратницима ирске митологије. Њихов вођа звао се Фин. Финов син Ојсин већ припада поколењу које је Свети Патрик покрстио. Међутим, према Патриковим речима, Фин и Феније одлазе у пакао јер су веровали у старе богове. Ојсин то доживљава као велику неправду према његовим прецима, који су у време Патриковог деловања већ били мртви, тако да се нису ни могли упознати с хришћанством. „Ојсин је упитао: Шта је Фин икада учинио против Бога осим што је храбрио своје песнике, предводио своје војске и делио злато током великог дела свог живота и у тренуцима одмора, и што је искушавао своје псе трагаче? Имао је срце неспособно да осети мржњу или завист; оно би постајало тврдо само у жељи за победом. Неправда је што се Бог противи да призна вредност храни и богатству. Фин никада ништа није одбио ни јакима ни слабима, а ипак је пакао сада његово пребивалиште. Разљућен, Патрик је одговорио: Ћути, о старче, и остави по страни своју лудост. Радије мисли на патње које те очекују; Феније више не постоје, суђено им је да остану у паклу, а убрзо ћеш и ти да им се придружиш. На ове речи из Ојсина је провалио крик беса и немоћи: Ја да идем да би ти могао да ме надживиш, о Патриче срца неосетљивога! Колико туге сам осетио приликом примања крштења. Из њега сам извукао мало користи, будући да сам сада лишен јела и пића и да време проводим у посту и молитви.” Е. Петоја, Митови и легенде средњег века, Утопија, Београд 2005, стр. 29–30. • Шта је старо ирско друштво сматрало за врлине? • Како је Свети Патрик, ирски национални светац, приказан у легендама о Фину и Фенијама? Због чега? • Да ли је, по твоме мишљењу, праведно осудити човека који није у могућности да се упозна с неким учењем, законом или обичајем? Да ли је у реду судити онима који нису у прилици да се бране?

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

4. ФЕУДАЛНО ДРУШТВО Када савладаш ову лекцију, моћи ћеш да разумеш и објасниш: • када и како настаје феудални систем, • шта је то феудална пирамида, • односе између сениора и вазала, • шта је то инвеститура, • како је изгледао феудални земљопосед, • ко су били кметови и које обавезе су имали према земљопоседницима. Такође, научићеш нове појмове: бенефицијум, феуд, баштина, алод, условно добро, приватна својина.

Упади Нормана, Мађара и Арабљана веома су плашили становнике западне и централне Европе. Села, градове и манастире могла је да брани само добро увежбана и наоружана коњица. Почев од IX века изграђује се феудални систем по узору на војне реформе Карла Мартела. • Подсети се онога што си већ научио о Норманима, Мађарима и Арабљанима. • Објасни како је Карло Мартел успео да за кратко време створи снажну војску која је у једној бици савладала веште арабљанске коњанике.

Феудална пирамида На врху феудалне пирамиде налазио се краљ. Он је као сениор (старији) имао своје вазале (слуге) – грофове, маркгрофове, дворске службенике и богате земљопоседнике. Они су били велможе (крупно племство). Сваки од краљевих вазала велможа био је такође сениор и имао је своје вазале из редова ситног племства коме су припадали витезови или ритери. Витез је у рат полазио на коњу, заштићен оклопом, шлемом и штитом и наоружан мачем, копљем и бојном секиром. Издржавање коња и набавка ратне опреме били су скупи. Стога је витез од сениора добијао бенефицијум или феуд, земљишни посед који су обрађивали зависни сељаци. Бенефицијум или феуд био је условно добро, тј. витез га је држао само док је трајала његова војна служба, после чега је био дужан да га врати сениору. Феуд се разликује од приватног поседа алода или баштине. Вазал је свој алод могао да прода, дâ у закуп или као мираз кћери; такође, могао је да га поклони некоме или да га завешта цркви, док са феудом то није могао да чини. Поред витезова феуде су добијали и службеници на двору владара.

Инвеститура

 Средњовековни витез

Церемонија ступања у вазални однос назива се инвеститура. Вазал би ненаоружан клекнуо пред сениора и спустио своје руке у његове изјављујући да је његов човек. Сениор би га потом подигао, разменили

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

би ритуални пољубац, после чега се вазал, положивши руку на Библију, заклињао да ће сениору верно служити. Сениор је затим вазалу додељивао феуд. Вазал је био дужан да ратује за свога господара и брани његове поседе и утврђења, да заједно са осталим вазалима долази на саветовања која је сениор организовао на његовом двору, да у своме дому пружа гостопримство сениору и његовој пратњи, као и да извршава редовну новчану обавезу. Кршење заклетве дате сениору (вероломство) сматрало се тешким моралним преступом који је оштро кажњаван. обред инвеституре:  Симболични вазал постаје сениоров човек

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Ко су били витезови? Коме су они као вазали служили? • Шта значи израз инвеститура? Како је витез постајао вазал свога сениора?

Феудални земљопосед Велможе и витезови живели су у замковима. Пре X века било је мало камених замкова. По Европи су се могла видети дрвена утврђења саграђена на узвишењима, окружена дубоким и широким шанцем и опасана палисадама (оградом од прућа и блата). Унутар ограђеног простора налазили су се дрвена кула у којој се становало и двориште са шталама, оставама и радионицама. Тек од половине X века немачки владари почињу да граде камене замкове, преко потребне у борби против Мађара.

цртежима је дат приказ развоја утврђења од дрвене куле на брду опасане шанцем и палисадама  Надо каменог замка са палатом, снажним бедемима, унутрашњим двориштем, цистерном за воду, помоћним просторијама и арсеналом (спремиштем за оружје)

Феудалац је своје поседе (феуд и алод) делио на два дела: мањи део је непосредно обрађивао, док је већи део давао сељацима који су на тај начин постајали лично зависни од њега. Зависни сељаци су се звали кметови. Кмет је добијао парцелу земљишта коју је обрађивао и кућу у којој је становао с породицом. Заузврат је био дужан да феудалцу даје натуралну ренту – део од својих производа (житарица, живине, меса, воћа и поврћа). Кмет је имао и радну обавезу (работу): одређен број дана у години обрађивао је феудалчев посед, учествовао у изградњи и поправци његовог замка и превожењу робе за његове потребе. Касније је уведена и новчана рента као стална дажбина. Постојале су и бројне друге дажбине:

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

таксе за коришћење млина, прелаз преко моста (мостарина) и лов рибе у реци или језеру на феудалчевом поседу. Кметови нису смели да својевољно напуштају земљу на којој су живели. Све чиме су располагали (земља, кућа, пољопривредне алатке) припадало је феудалцу. Феудалац је кмета могао телесно да кажњава и повећава му дажбине по свом нахођењу. Феудалац није имао право да убије кмета. Ако би починио такав злочин, извођен је пред краљевски суд.

Сеоско друштво

 Феудални посед

Римски градови на Западу веома су страдали у Сеоби народа. Германи и Словени нису желели да се насељавају унутар градских бедема. Романи, који су наставили да живе по градовима, били су упућени на околно сеоско подручје, будући да су типично градска занимања – трговина и занатство – били у опадању. Раносредњовековно друштво је рурално (сеоско), везано за пољопривредну производњу. Начин обраде земљишта био је примитиван. Сетва се обављала тако што је семе бацано по пољима. Јата птица би га позобала пре него што би проклијало. Земљиште није довољно ђубрено. Земља је орана помоћу плуга с дрвеним ралом који је вукла волујска запрега. Тако заоране бразде биле су плитке. Приноси су били ниски. Глад је била део свакодневнице средњовековних људи. У X веку дошло је до унапређења пољопривредне производње. Уведен је плуг с металним раоником и точковима којим се орало брже и дубље, док су пољопривредне алатке прављене са више гвоздених делова. Приступало се крчењу шума и исушивању мочвара и њиховом претварању у обрадиво земљиште. Више хране и бољи животни услови довели су до пораста броја становника.

улице у једном граду на Западу у раном средњем веку. У позадини се виде остаци римских  Изглед грађевина, док су у првом плану дрвене куће подигнуте на обали реке

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

са две воловске запреге. Земљиште је често било тешко за обрађивање, па су сељаци морали да  Плуг истовремено користе више воловских запрега

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Какво је било друштво у раном средњем веку? • Шта се дешавало са старим римским градовима на Западу? Погледај пажљиво приказ градске улице на слици. Опиши шта видиш. • Ко су били кметови? • Какве су биле њихове обавезе према феудалцу?

Адалберон, епископ Лаона, написао је око 1020. г. спис који је посветио француском краљу Роберту Побожном. У том делу аутор је, између осталог, представио идеалну слику средњовековног друштва. „Над племићима и кметовима, одиста, не влада исти закон [...] Први су ратници, заштитници цркава, они су бранитељи народа, великих као и малих, свих најзад, и истовремено обезбеђују своју сопствену безбедност. Друга класа је класа кметова: тај несрећни сој нешто поседује тек по цени свог труда. Ко би могао, с рачунаљком у руци, да наброји бриге које заокупљају кметове, њихово дуго ходање, њихове тешке радове? Новац, одећу, храну, дају кметови целом свету; ниједан слободан човек не би могао опстати без кметова. Има ли какав рад да се обави? Треба ли уложити много труда? Видимо како се краљеви и црквени великодостојници праве слуге својих слугу; кмет храни господара, који пак тврди да он њега храни. А кмет не види краја својим сузама и својим уздасима. Божја кућа, за коју мислимо да је једна, подељена је дакле на три: једни се моле, други се боре, трећи најзад раде.” J. Le Goff, Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Jugoslavija, Beograd 1974, стр. 301–302. Како је епископ Лаона, припадник крупног племства, видео положај кметова? Због чега писац, према твом мишљењу, хвали свет у коме се тачно зна ко се моли (свештеници), ко се бори (племство) и ко ради (кметови)?

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Краљ

земља

Служба – помоћ и савет владару Оданост краљу

Високо племство

земља

Служба – ратовање у служби племства или краља Оданост – обавезе вазалитета

Витезови

земља

Служба – рад на земљи за витеза или високог племића, радна рента, робна рента, новчана рента

Сељаци

 Феудална пирамида Погледај пажљиво приказ феудалне пирамиде. Ко стоји на њеном врху? А ко на дну?

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

ЗА РАДОЗНАЛЕ Феудално друштво се темељило на заклетви верности сениору. Кршење заклетве представљало је тежак морални преступ са озбиљним последицама. Карло Ћелави и Лудвиг Немачки, синови цара Лудвига Побожног, састали су се праћени својим војскама у Стразбуру, 14. фебруара 842. г., како би склопили савез у борби против најстаријег брата цара Лотара. Савезништво је утврђено заклетвом коју је Карло Ћелави изговорио на старонемачком језику како би га разумели војници његовог брата Лудвига, док је Лудвиг Немачки заклетву изговорио на старофранцуском да би га разумела Карлова војска која је потицала из западних делова некадашње државе Карла Великог. Пред тобом се налази текст Стразбур шке заклетве. „За љубав Бога и заједнички спас хришћанског народа и нас, од данашњег дана па убудуће, све док ми Бог буде давао мудрости и моћи, односићу се према овом мом брату као што доликује праведно се односити према брату, под условом да и он чини то исто. Са Лотаром нећу пристати ни на какав споразум који би могао нанети штету овом мом брату.” М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе, Утопија, Београд 2007, стр. 107. Какав утисак на тебе остављају речи Стразбуршке заклетве? Покушај да замислиш две војске на бојном пољу, једну насупрот другој, и њихове команданте, рођену браћу, који пред својим војницима изговарају речи заклетве о савезништву упереном против трећег брата. Опиши тај призор.

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

5. СРПСКЕ ЗЕМЉЕ И БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО Када савладаш ову лекцију, моћи ћеш да разумеш, објасниш и покажеш на карти: • какви су били обичаји Словена, • када су Словени дошли на Балканско полуострво, • каква је улога Авара у односима Словена и Византијског царства, • када су се доселили Срби и Хрвати, • које су најстарије српске земље, • како су се Срби и други Јужни Словени односили према староседеоцима које су затекли на Балкану, • када су Срби и Јужни Словени примили хришћанство, • који су најстарији културни центри Јужних Словена.

Обичаји Словена Словени су живели у родовском друштву. Свако племе је имало свог поглавара. Често је долазило до сукоба између племена. Одлуке важне за живот племена доношене су на скупштинама којима су присуствовали сви одрасли мушкарци под оружјем. Словени су у рату чинили пешадију. Избегавали су директне сукобе с добро увежбаном византијском војском. Радије су прибегавали изненадним препадима на непријатеља у планинским кланцима и густим шумама, јер су тако имали могућност да се брзо повуку. Захваљујући животу на обалама великих река и у мочварним пределима, Словени су били вични пловидби и ратовању

 Стари Словен

 Словени у заседи 50

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Реконструкција словенске куће: спољни изглед на води. Њихова главна пловила били су моноксили – чамци начињени од издубљеног дебла. Словенски ратници су употребљавали дисаљке од трске, које су им омогућавале да се крију под водом. Били су наоружани копљем и стрелама, а за самоодбрану су користили искључиво штитове.

Долазак Словена на Балканско полуострво Почетком VI века словенска племена живела су северно од доњег Дунава. Византијски писци помињу Словене и Анте, наглашавајући да они говоре истим језиком и да имају сличне обичаје. Њихови први напади на византијску територију догодили су се под царем Јустином I (518– 527), а настављени су у доба Јустинијана I (527–565). Ратови на Истоку и Западу спречили су Јустинијана I да се озбиљније посвети заштити од словенских упада. Словени су прелазили преко Дунава и Саве стижући до залеђа Драча, Солуна и Цариграда. У то доба, они још увек нису имали намеру да се населе на византијској територији, већ су се с пленом и заробљеницима, за које су узимали богат откуп, враћали у своја насеља преко Дунава. Поједини Словени су као најамници ратовали за цара Јустинијана I у Италији и Персији. Прилике су се промениле доласком Авара у Панонију, средином VI века. Словени су прихватили подређену улогу у Аварском каганату. Почетком VII века, Словени показују намеру да се трајно настане на територији Царства, док се Авари после пљачкашких похода враћају у Панонију. У нападима Авара и Словена страдали су многи стари римски градови попут Наисуса (Ниш), Сердике (Софија), Салоне (Солин) и Епидаура (Цавтат). Словени су поседовали опсадне справе петроболе, бацаче камена. Каменице које су падале по градовима изазивале су панику међу опкољеним становницима.

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Како је старо словенско друштво било уређено? Ко је учествовао у доношењу одлука важних за живот племена? • Погледај пажљиво слику словенског ратника. Упореди га са хунским, аварским и мађарским ратницима. Шта закључујеш на основу њиховог изгледа? • Ком роду војске су словенски ратници припадали? Каквим триковима су се користили у борби против непријатеља? • Како су се према балканским областима односили Авари, а како Словени? Када Словени показују спремност да се трајно настане на Балкану?

Досељавање Срба и Хрвата Долазак способног цара Ираклија (610–641) на власт представља нову фазу у односима Словена и Византије. Аварско-словенски напад на

Карта: Насељавање Словена на Балканско полуострво

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Цариград, у лето 626. г., завршио се потпуним поразом, што је довело до ослобађања словенских племена од аварске превласти. Авари се повлаче у Панонију. Они више не представљају претњу за Византију. Словени се од тог доба трајно насељавају на Балканском полуострву. У време цара Ираклија око 630. г. словенски народи Срби и Хрвати, који су до тада живели у Закарпатју, доселили су се на територију Царства. Хрвати су населили северозападне делове Балкана, док су се Срби сместили источно од њих. Срби, Хрвати и друга јужнословенска племена створили су склавиније – кнежевине. На њиховом челу налазили су се кнезови које византијски писци зову архонти. Визнатијски цареви су сматрали да врховна власт над склавинијама припада њима.

Склавиније – најстарије словенске кнежевине на Балканском полуострву. На територији склавиније живело је једно или више словенских племена, која су између себе била у добрим односима. Архонти – кнежеви који су управљали склавинијама.

Најстарије српске земље Срби су се населили у приморским и континенталним областима западног Балкана. Најзападнија српска земља била је Паганија или Неретљанска област, приморски појас између Цетине и Неретве с острвима Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Јужно од Неретве, према Дубровнику, простирало се Захумље, док су Травунија и Конавли обухватали подручје између Дубровника и Котора. Дукља се протезала од Котора према Бару, Улцињу и Љешу. Име те области потиче од античког града Doclea, чије се рушевине налазе недалеко од данашње Подгорице. У свакој од

Карта: Српске земље у IX и X веку

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

наведених приморских области постојало је по неколико градова и жупа. Захумље, Травунија и Дукља одвојени су високим планинама од Србије, која се на истоку граничила с Бугарском. Источна граница Србије пружала се долинама река Ибра и Колубаре. У састав Србије улазила је и Босна, област између Дрине и Врбаса. Упркос постојању неколико кнежевина и употреби локалних назива као што су Захумљани, Неретљани или Травуњани, византијски писци средином X века говоре о Србима као о једном народу који настањује знатне делове западног Балкана.

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Када су се Срби и Хрвати доселили на Балканско полуострво? • Како се називају најстарије словенске кнежевине? • Наведи српске приморске земље. Где су се оне простирале у IX и X веку? • Постојале су још две српске земље. Како су се оне звале? Где су се налазиле?

Словени и староседеоци Када су дошли на Балканско полуострво, Словени су ту затекли староседелачко становништво: увелико романизоване потомке Илира, Трачана, Келта и других народа. Они су говорили искварени латински језик (романски) и живели у складу са обичајима Римљана. Романи су Словенима пренели имена река као што су Дунав, Сава, Дрина, Ибар. По граду Sirmiumu (данашња Сремска Митровица) читава област названа је Срем. Антички градови су махом порушени и напуштени. Словени су живели покрај њихових рушевина, али нису покушавали да их обнове јер градски начин живота није био у складу с њиховим навикама. Градови су се сачували једино на обали Јадранског мора и на острвима. Велики број избеглица из унутрашњости нашао је спас у њима. Најзначајнији градови на приморју били су Задар, Сплит, Дубровник, Котор, Бар и Улцињ. Словени су постепено продирали у залеђе ових градова прихватајући културне утицаје који су из њих долазили. Пред налетима Словена, који су се насељавали у речним долинама и равничарским крајевима, Романи су се склањали у планинске пределе где су се бавили сточарством. У историјским изворима њихови потомци јављају се под називима Власи и Аромуни. У развијеном средњем веку, реч влах служила је да означи припадника народа, али и човека који се бавио сточарством независно од његовог порекла. На крајњем југу Балканског полуострва живели су Грци. Тамо где су Словени чинили већинско становништво староседеоци су се постепено стопили с њима, али је било и супротних примера – словенске заједнице стапале су се с другим народима.

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Како су се Словени односили према затеченим Романима на Балканском полуострву? • Ког порекла су били балкански Романи? • Шта израз влах означава у српској средини у средњем веку? • Наброј остале суседе Срба у раном средњем веку. Ко су данас суседи српског народа?

Почеци покрштавања Словени су нарочито поштовали бога Перуна, творца муње, кога су сматрали господарем света приносећи му на жртву говеда и друге животиње. Њихови омиљени богови били су још Вид, бог светлости, и Весна, богиња пролећа. Срби су имали своје врховно божанство Дабога или Дажбога, кога су замишљали као црног и хромог господара доњег света. Словени су веровали да човеков животни простор – изворе, реке, дрвеће, шуме, планине – настањују духови. Пошто су духови утицали на живот људи, требало их је одобровољити приношењем жртава. Такође је било распрострањено веровање у натприродна бића, попут вила и вукодлака. Култ преминулих предака имао је за Словене велики значај. У време насељавања на Балканско полуострво, Словени нису имали зиданих храмова, ни свештеника задужених искључиво за служење верских обреда.

Мисионари – свештеници задужени за ширење хришћанства међу незнабожцима

Нацртај свет словенских божанстава и натприродних сила. Шта се од старих веровања и данас сачувало у народу? Мисионари објашњавају хришћанску веру Словенима

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 Свети Климент

Покрштавање јужнословенских племена започело је убрзо по њиховом досељавању на Балканско полуострво. Мисионари су долазили из Цариграда и Рима. Примање хришћанства представљало је дуготрајан процес који је подразумевао повремене прекиде и повратак паганским култовима. Први талас покрштавања Срба и Хрвата извели су свештеници пристигли из Рима још за владе цара Ираклија. Хришћанство су у већој мери прихватили само Словени који су живели у близини византијских градова у унутрашњости и на обалама Јадранског мора. Међу Хрватима су деловали франачки свештеници, који су средином IX века основали епископију у Нину, малом граду недалеко од Задра. Пошто примање хришћанства представља ствар политичке одлуке, услови за масовније покрштавање створени су тек средином IX века, када су образоване прве државе Срба и Хрвата. Та два народа коначно су покрштена у време цара Василија I Македонца (867–886). У то доба, синови српских владара добијају хришћанска имена – Петар, Стефан, Захарија. Хришћанство су најпре прихватали чланови владарске породице и других угледних родова, па тек онда обичан народ.

Почеци писмености и књижевности Средином IX века, Константин (Ћирило) превео је богослужбене књиге на језик којим су говорили Словени из околине Солуна. Тако је настао први словенски књижевни језик – старословенски, из ког су се с временом развили књижевни језици словенских народа. Од XII века у српским земљама писало се српскословенским језиком. Константин је створио писмо глагољицу, док је ћирилица настала у бугарској престоници Преславу за време владавине цара Симеона (893–927). Током X и XI века, у употреби су била оба писма. Почетком XII века, православни Словени на Балкану прихватили су ћирилицу, док

 Црква Светог Наума на Охридском језеру 56

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

 Јеванђеље писано глагољицом

јеванђеље писано  Мирослављево ћирилицом

у српским земљама средњег века:  Писма 1. обла глагољица; 2. угласта глагољица; 3. ћирилица; 4. латиница

су глагољицу одбацили. Маријино јеванђеље с краја X и почетка XI века, писано глагољицом, најстарији је сачувани српскословенски текст. Мисионарски центри у Преславу и на обалама Охридског језера на челу с Константином Преславским, Климентом Охридским и Наумом представљају најстарија културна жаришта међу Јужним Словенима. Ту су са грчког на старословенски превођене богослужбене књиге, житија и остала дела потребна у мисионарском раду. Најстарији сачувани споменик српске књижевности јесте Мирослављево јеванђеље, написано око 1185. г. за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Дело су писала двојица писара. Лепота његових слова сведочи о дугој употреби ћирилице у српској средини пре друге половине XII века. Летопис попа Дукљанина или Барски родослов је дело написано у другој половини XII века, у римокатоличкој средини. Његов писац је барски свештеник који је писао на латинском језику користећи се старим хроникама, летописима, житијима и другим текстовима. То је најстарији домаћи извор за историју Срба и других јужнословенских народа, али будући да обилује легендама, његовим се исказима често не може у потпуности веровати.

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Када је започела христијанизација Срба и Хрвата? • Када су ти народи коначно покрштени? • Где су се налазили најстарији културни центри у јужнословенским земљама? • Који је најстарији српски књижевни споменик?

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Дела византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита, писана средином X века, представљају важан извор за најстарију историју Срба, Хрвата и других јужнословенских народа. У следећем одломку говори се о покрштавању јужнословенских народа за време владавине пишчевог деде цара Василија I Македонца (867–886). „За Василија, христољубивог цара, пошаљу посланике тражећи и молећи да некрштене међу њима покрсти и да буду, као од почетка, потчињени царству Ромеја. Овај блажени и светле успомене цар, саслушавши их, посла царског претставника са свештеницима и покрсти све оне који се код напред речених племена затекоше некрштени, и после њиховог покрштавања постави им тада архонте, које су они хтели и изабрали, од рода од кога су они желели и волели. И отада до данас су архонти код њих из истих родова и не из неког другог.” Византијски извори за историју народа Југославије II, Византолошки институт, Београд 2007², стр. 16–17. Како је покрштавање утицало на стварање најстаријих јужнословенских држава? Шта је цар Василије I желео да постигне? Како су му, по твом мишљењу, мисионари помагали да успостави контролу над јужнословенским народима?

ЗА РАДОЗНАЛЕ У Великим аналима Франачког краљевства забележен је под 822. г. податак о Србима у вези са устанком који је Људевит Посавски подигао у Доњој Панонији против франачке власти. То је први помен балканских Срба у западноевропским изворима. Под географским појмом Далмација писац подразумева стару римску провинцију тога имена, у чији су састав некад улазили велики делови западног Балкана. „Војска (франачка) је из Италије послата у Панонију да би се водио рат против Људевита. Пре него што је војска пристигла, Људевит је напустио град Сисцију (дан. Сисак) и побегао код Срба за које се каже да држе велики део Далмације. Тамо је стигао бежећи, али је на превару убио једног од њихових кнежева који га је примио, а његову државу потчинио себи.” М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе, Утопија, Београд 2007, 109, стр. 211.

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

6. ИСТАКНУТЕ ЛИЧНОСТИ РАНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА У овој лекцији упознаћеш се са неколико истакнутих личности раног средњег века: • кроз појединости из њиховог живота и владавине разумећеш много тога о политичким, друштвеним и културним приликама тога доба; • упознаћеш се с најстаријим династијама које су владале српским земљама – Властимировићима и Војислављевићима.

Јустинијан I (527–565) Рођен је у једном селу недалеко од Наисуса (данашњи Ниш). Премда ниског порекла, Јустинијан је постао један од најславнијих византијских царева. Желео је да обнови Римско царство у пуном сјају и величини. Војсковође Велизар и Нарзес успешно су ратовали против Вандала у северној Африци, Острогота у Италији и Визигота у Шпанији. Ратови на западу испразнили су царску благајну и ангажовали велики број војника, што је довело до слабљења северних и источних граница Царства. Словени су све чешће прелазили Саву и Дунав пљачкајући балканске области и стижући све до обала Јадранског и Егејског мора, док су провинције на истоку угрожавали Персијанци. Цар је подстицао развој трговине, посебно допремање луксузних предмета из Кине и Индије. Трговци су истраживали морске и копнене путеве како би што брже стизали на далека одредишта. Учени правници су обликовали законодавство по узору на старо римско право. Тако је настао зборник закона и правних прописа. Јустинијан је имао пуно противника. Године 532. они су се у Цариграду побунили против његове власти. Велизар и Нарзес су побуњенике на превару домамили на хиподром, где су над њима извршили страховит покољ. Ретко ко је успео да извуче живу главу. Отпор према царевој политици спласнуо је после тог догађаја. Јустинијан је био велики присталица правоверног хришћанства, тако да је гонио све пагане и јеретике. У државној служби могли су да раде само правоверни хришћани. Јустинијан је идеје о обнови Римског царства поистовећивао с мисијом ширења хришћанства. Остао је упамћен и као велики градитељ, посебно црквених здања. Његове славне задужбине јесу црква Свете Софије у Цариграду и Сан Витале у Равени.

Карло Велики (768–814) Карло Велики је успешно ратовао против Саксонаца, Бавараца, Авара, Лангобарда и Арабљана. Створио је државу која се простирала од Пиринејског полуострва до Паноније и од Северног мора до Средоземља. Осим што је био успешан владар и храбар ратник, Карло Велики покренуо је културни препород познат под називом каролиншка ренесанса. Он се залагао за оснивање манастирских и катедралних школа, подсти-

I с пратњом. Мозаик у цркви  Јустинијан Сан Витале у Равени

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

у Ахену има осмоугаону основу.  Капела Грађена је по узору на Јустинијанову

цао је књижевни рад и уметничко стваралаштво. Помагали су му учени људи пореклом из Енглеске, Шпаније и Италије. Карло је основао Дворску школу. У тој школи су синови франачких племића учили да читају, пишу и говоре граматички правилним латинским језиком. Професори и ученици су заједнички расправљали о теолошким и филозофским питањима и писали стихове по узору на старе римске песнике. Карло Велики никада није научио да пише, иако је под јастуком држао повоштене таблице, на којима се у то доба учило писање. Понекад је ноћу устајао и вежбао писање слова. Иако неписмен, Карло је имао талента за језике. Поред матерњег, франачког, добро је говорио латински и разумевао грчки језик. Био је веома речит, понекад чак претерано говорљив. Добро је савладао рачун и основне математичке операције. Помно је пратио кретање звезда. Изражавао је дубоко поштовање према наставницима у Дворској школи, али и према учитељима и васпитачима уопште. Предузимао је замашне градитељске подухвате. Карло је у Ахену, изнад остатака римских терми, саградио владарску резиденцију и Богородичину цркву октогоналног облика. Желео је да франачки владари у Ахену живе по узору на старе римске цареве.

цркву Сан Витале у Равени

Кнез Властимир Манастирске школе су деловале при манастирима у Франачкој и другим европским земљама. Професори су били углавном монаси бенедиктинци. Похађали су их ђаци који су се спремали да постану монаси и свештеници, али и синови племића који су се након заврштека школовања враћали породичном животу и свакодневним обавезама. Катедралне школе су осниване при саборним црквама у градовима. Њихово оснивање подстицали су локални епископи, а предавачи су били свештеници који су службу обављали у градским црквама. Из катедралних школа су се с временом развили најстарији европски универзитети. Катедрала / саборна црква – обично градска црква у којој се налази седиште епископа. Није свака велелепна црква катедрала, већ само она у којој столује епископ.

Српски архонти били су потомци вође који је Србе из Закарпатја довео на Балкан у време цара Ираклија, око 630. г. Његово име није записано, као ни имена његових синова и унука. Први по имену познати српски кнез био је Вишеслав. Више података сачувано је о кнезу Властимиру, који је владао у другој четвртини IX века. До његовог времена Срби су живели у миру с првим суседима Бугарима и у покорности према Византији. Прилике су се промениле у Властимирово време. Бугарски кан Пресијам напао је Србе и против њих ратовао три године, али су се они храбро борили. Властимир је своју кћер удао за Крајину, сина травунијског жупана, те је тако Травунију прикључио Србији. Од средине IX века чланови владарске династије називају се Властимировићи, по кнезу Властимиру. Властимира су наследила тројица синова: Мутимир, Стројимир и Гојник. Најстарији Мутимир је имао првенство у односу на млађу браћу. Мутимира је напао бугарски кан Борис, после 852. г. Срби су пружили отпор, па су Борисов син Владимир и дванаесторица бољара били заробљени. Убрзо је између Срба и Бугара дошло до измирења. Недалеко од Раса састали су се представници зараћених страна да размене заробљенике и поклоне. Кад је опасност минула, Мутимир је одлучио да самостално преузме власт, те је браћу Стројимира и Гојника ухватио и предао кану Борису. Наредних година често је долазило до несугласица између припадника владарског рода Властимировића. Неки од принчева бежали су код Византинаца, Бугара или Хрвата. Тако су постајали оруђе у рукама Византије и Бугарске које су желеле да покоре Србију.

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Цар Симеон (893–927) Бугарски цар Симеон био је млађи син кана Бориса. Младост је провео у Цариграду. Био је васпитан у византијском духу и добро образован. Када се његов старији брат Владимир, некадашњи српски заробљеник, повукао с престола, Симеон је преузео власт 893. г. Објавио је рат Византији, који је с мањим прекидима трајао годинама. Како би се заштитио од Бугара, цар Лав VI, позвао је у помоћ Мађаре. Тај поступак византијског цара трајно је утицао на историју Европе. Предвођени Арпадом, Мађари су 896. г. стигли у Панонију где су створили моћну државу. Симеон је у самој Бугарској неумољиво сузбијао самовољу бољара. Успеси у борби против бољара и Византије надахнули су Симеона идејом да би могао основати ново словенско царство; оно би заменило Византију за коју је веровао да се налази на издисају. Симеон је успео да царску титулу добије из самог Цариграда, док је бугарску архиепископију уздигао на ранг патријаршије. Ипак, Симеону није пошло за руком да освоји Цариград, што је био његов највећи сан. Бугарска је под царем Симеоном обухватала данашњу Бугарску, Влашку, Македонију, северну Албанију, Србију, делове Босне и Срем. После Симеонове смрти, 927. г., Бугарска почиње да опада. Симеон је Србима био неугодан сусед. Један од Властимировића, кнез Петар Гојниковић, владао је Србијом две деценије признајући врховну власт византијског цара. У то доба Србији је прикључена Неретљанска област између Неретве и Цетине. Михаило Вишевић, кнез Захумљана, страховао је да би Србија могла да се прошири и на његову земљу, па је обавестио Симеона да се Петар Гојниковић у области Неретљана састао са стратегом Драча. Симеон је то протумачио као чин издаје, те је предузео неколико похода на Србију. Петар Гојниковић је збачен с престола, а на власт су довођени Властимирови потомци који су живели у Бугарској. Пошто би неко време провели у Србији, они су окретали леђа Симеону и признавали врховну власт византијског цара. Симеон је стога одлучио да одметнике казни, те је 924. г. извео жесток

су покрштени у време кана Бориса 864. године. У рукопису из XIV  Бугари века оживљена је успомена на тај важан чин у историји бугарског народа

Бољари – представници крупног племства у Бугарској и Русији. Царство – патријаршија: у царству је црква имала највиши ранг патријаршије. Само је патријарх могао да крунише цара. Византијско царство и Цариградска патријаршија били су неодвојиви. Када би се неки словенски владар прогласио за цара, он је обавезно и цркву на територији своје државе проглашавао за патријаршију.

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

напад на Србију. Србија је сасвим запустела и у њој је остало свега педесетак људи, који су живели од лова. Неретљанска област и Травунија су се осамосталиле. После Симеонове смрти притисак на Србију је ослабио. На власт се уздигао Часлав Клонимировић, који је до тог времена живео у Бугарској. Он је признао врховну власт византијског цара. У земљу се вратило становништво избегло у Бугарску и Хрватску. Часлав је око 950. г. изгубио живот у борби с Мађарима. Он је последњи познати владар из најстарије српске династије Властимировића.

 Карта: Симеонова Бугарска 62

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Јован Владимир (крај X века – 1016) Јован Владимир је био дукљански кнез. Бугарски цар Самуило је 998. г. напао Дукљу. Владимир се с војском повукао на планину Облик (данас Тарабош) код града Скадра. Увидевши да је слабији, одлучио је да народ и земљу поштеди даље патње, те се предао Самуилу који га је као заробљеника одвео на свој двор у Преспу. Време у тамници проводио је у посту и молитви. После неког времена у тамницу је у пратњи слушкиња сишла Косара, Самуилова кћер, која је желела да сужње умије и опере им ноге. Владимир јој је одмах запао за око због своје лепоте, отменог држања и велике мудрости. Цар Самуило је већ неко време размишљао да кћер уда. С радошћу је прихватио њен избор, јер је Владимира веома ценио. Владимир и Косара су се ускоро венчали и преузели власт у Дукљи. Св. Јован Владимир је први српски светитељ, а његово житије је најстарије у српској књижевности. Сачувано је на латинском језику у оквиру Летописа попа Дукљанина.

Цар Василије II (976–1025) Василије II је последњи цар из Македонске династије. Био је веома способан владар. Посебно се истакао у борбама против бугарског владара Самуила. Самуило је господарио Македонијом, старим бугарским и српским земљама, Епиром, Тесалијом и северном Албанијом са Драчом. Прогласио се за цара. Бугарска црква је поново уздигнута на ранг патријаршије са седиштем у Охриду. Цар Василије II је скоро 20 година ратовао против Самуила. Његови успеси крунисани су победом на Беласици, у јулу 1014. године. Самуило је избегао покољ тако што се склонио у град Прилеп. Цар Василије је наредио да заробљени Самуилови војници буду ослепљени, а да тек сваком стотом буде остављено по једно око. Сабласна колона слепаца стигла је у Прилеп. Када је видео застрашујући призор, Самуило је доживео кап од које је умро после неколико дана. Главна личност постао је Јован Владислав, Самуилов братанац. Он је на превару убио Самуиловог сина и дукљанског кнеза Јована Владимира, али је ускоро и сам поражен 1018. г. Након слома Самуилових наследника, Василије II успоставио је византијску власт све до Саве и Дунава. У балканским провинцијама порез се плаћао у натури уместо у новцу, што је одговарало словенским поданицима. Василијевим освајањима српски народ је трајно укључен у византијски културни круг, што је било од пресудног значаја за његову даљу судбину. Василије II је био човек преке нарави, повучен, живот је проводио усамљенички. Није се никада женио и за собом није оставио наследнике. Није марио за ученост, није неговао речитост. Презирао је моћно племство, али и обичне људе. Задовољство је проналазио у ратовању. Одликовао се војничком дисциплином. Због енергичног слома Самуилове државе, прозван је цар Бугароубица.

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 Василије II побеђује Самуила ПИТАЊА И ЗАДАЦИ • Како су се византијски цареви Јустинијан I и Василије II опходили према словенским народима настањеним на Балканском полуострву? • Како су бугарски цареви Симеон и Самуило утицали на судбину српског народа у раном средњем веку?

Краљ Михаило и успон Дукље

 Дукљански краљ Михаило

После смрти цара Василија II, византијски чиновници опходили су се осионо према словенским поданицима у балканским провинцијама. Посебно тешко падало им је плаћање пореза у новцу. Опште незадовољство искористио је дукљански кнез Стефан Војислав. Он је подигао устанак у планинским пределима своје области. У бици код Бара, 1042. или 1043. г., тешко је поразио драчког стратега Михаила. Дукља је тада постала независна држава око које су се окупљале остале српске земље. Војислава је наследио син Михаило. Он је искористио слабост Византије, њене поразе у борби против Турака Селџука на истоку и Нормана у јужној Италији да се приближи папи Григорију VII, од кога је могао

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

 Карта: Дукља у другој половини XI века добити краљевску круну. Године 1072. у Скопљу је избио устанак Словена под вођством Ђорђа Војтеха. На чело устанка дошао је Бодин, Михаилов син, кога су устаници у Призрену прогласили за цара. Побуњеници су у почетку постигли велики успех, али Византинци су у бици код Пауна на Косову поразили и заробили Бодина. Он је као сужањ провео неколико година у Византији. Ослобођен је захваљујући заузимању оца Михаила. Михаило је носио титулу краља и одржавао преписку с моћним папом Григоријем VII. На фресци у Цркви Светог арханђела Михаила у Стону приказан је с краљевском круном на глави. Краљ Михаило је осим Дукљом владао још Травунијом и Захумљем. Умро је 1081. г., а на власт је дошао Бодин. Он је био ожењен Јаквинтом из јужне Италије, што га је приближило Норманима и удаљило од Византије. Искористивши повољне прилике, Бодин је на власт у Рашкој довео жупане Вукана и Марка, док је у Босни поставио кнеза Стефана. Тако су се све српске земље, с изузетком Неретљанске области, нашле под влашћу дукљанског краља. После Бодинове смрти (1101), дошло је до жестоких сукоба око наслеђа престола. Период нестабилности потрајао је неколико деценија. За то време Рашка и Босна су се осамосталиле, док је Дукља средином XII века признала врховну власт Византије.

Ћирило и Методије Великоморавски кнез Растислав желео је да смањи утицај франачког свештенства које је покрштавало Моравце и друге Западне Сло-

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 Ћирило и Методије клече пред Христом вене. Великоморавска кнежевина се налазила на подручју данашње Чешке. Растислав је упутио посланике византијском цару и цариградском патријарху с молбом да пошаљу мисионаре који би обављали богослужење на словенском језику. Важан задатак поверен је браћи Константину и Методију. Они су били родом из Солуна и добро су познавали језик Словена настањених у залеђу тога града. Обојица су били веома образовани, с великим искуством у црквеним мисијама. Константин је најпре створио писмо глагољицу, које је одговарало потребама словенског језика. Потом је на словенски језик превео богослужбене књиге неопходне за мисионарски рад. Константин и Методије су се запутили у Великоморавску кнежевину, 863. г. Њихова мисија је у почетку имала успеха, али су морали да се суоче са отпором франачког свештенства. У хришћанској цркви се тада сматрало да постоје само три света језика на којима се врши богослужење – грчки, латински и хебрејски. Франачки свештеници су у Риму истицали да служба на словенском језику представља јерес. Због тога је папа, 868. г., позвао солунску браћу у Рим како би му изложили основе

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

свога учења. Када је схватио да они нису јеретици, папа је одобрио њихов рад. Константин, који се у међувремену замонашио узевши име Ћирило, умро је у једном грчком манастиру у Риму. Методије се сам вратио у Великоморавску кнежевину. Недуго потом, кнез Растислав збачен је с власти, а у његовој држави преовладао је франачки утицај. Методије се са својим ученицима склонио у Панонију, где је добио чин архиепископа. После Методијеве смрти, 885. г., његови ученици морали су да напусте Панонску архиепископију. Мисија Ћирила и Методија није дала трајне резултате међу Моравцима и панонским Словенима, али су Јужни Словени захваљујући Клименту и Науму, Методијевим ученицима, добили најстарије центре писмености у бугарској престоници Преславу и на обалама Охридског језера. Њихов мисионарски рад олакшавало је богослужење на словенском језику. Поједини Методијеви ученици отишли су у западне области Балканског полуострва настањене Србима и Хрватима. Они су користили књиге на словенском језику исписане глагољицом, због чега су радо прихватани међу тамошњим становништвом. То је сметало латинском свештенству, које се борило против глагољаша – попова који су служили на народном језику.

ЗА РАДОЗНАЛЕ Прокопије из Цезареје један је од највећих писаца ране Византије. У својим делима описао је Јустинијанове ратове и градитељске подухвате из улоге дворског историчара који слави достигнућа свога владара. Међутим, Прокопије је написао и дело Тајна историја, у коме иступа као немилосрдни критичар Јустинијанове личности и политике. Ево једног упечатљивог одломка из Тајне историје. „Мислим да је у реду ако опишем и како је овај човек изгледао. Телом није био ни висок ни претерано малог раста, него средње висине, не мршав него доста чврсто набијен. Имао је округло лице, али није био ружан. Кад би постио два дана, његово лице је остајало румено [...] Такав је, дакле, био Јустинијан, али његов карактер не бих могао јасно приказати. Јер овај човек је био злочинац, наиме, лако га је било навести на злочине. Таквог човека зову и превртљивац. Он никада није говорио истину онима које би срео, него је све радио и говорио с лукавим намерама [...] У њему се појавила нека необична мешавина глупости и злобе [...] Овај цар је био дволичан и препреден, способан да створи мишљење које је хтео да подржава, могао је лако пустити сузе, али не од радости или од муке, него како му је било у датом тренутку потребно [...] Био је несигуран пријатељ, непомирљив непријатељ, ватрен љубитељ убистава и новца, свађалица и велики новотар. Лако је давао да га заводе на странпутицу, али никакав савет није могао утицати на њега да буде правичан; увек је био спреман да смисли и оствари одвратна дела; сматрао је да је чак и слушање о добрим стварима одвратно и неукусно.” Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Dereta, Beograd 2012, стр. 48–49.

ЕВРОПА И СРЕДОЗЕМЉЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Ајнхард је написао Живот Карла Великог. Детаљно је представио личност, навике, поступке и подвиге свог јунака. Ајнхард наступа из улоге дворског историчара и оданог присталице Каролинга, због чега није увек објективан. „Био је крупан и снажан, високог стаса који ипак није прелазио праву меру – зна се, наиме, да је његова висина износила седам пута дужину његових стопала. Чело му је било заобљено, очи врло велике и живахне, нос мало већи од просечног, коса седа и лепа, лице ведро и пријатно. Зато је, било да је стајао или седео, деловао врло ауторитативно и достојанствено. Иако му је врат био дебео и нешто краћи, а трбух можда мало избоченији, то је прикривала складност осталих удова. Ход му је био чврст, читаво држање тела мужевно. Имао је јасан глас који, међутим, није баш одговарао његовој снажној појави. Био је доброг здравља, осим што га је, пре него што је умро, током четири године често нападала грозница, а пред крај живота је и шепао на једну ногу. Па и тада је поступао више по свом нахођењу него по савету лекара које је готово замрзео јер су му саветовали да се у исхрани одрекне печења на које је био научио и да се привикне на кувано месо. Неуморно је вежбао јашући и ловећи; то му је било у крви, јер би се на свету једва могао наћи народ који је у тој вештини раван Францима.” В. Јелић, Р. Радић, Живети у средњем веку, Evoluta, Београд 2015, 50. Упореди како су дворски историчари Прокопије из Цезареје и Ајнхард описали цареве у чијој су се служби налазили. Како је представљен Јустинијан, а како Карло Велики? Да ли су, по твом мишљењу, ликови ових владара објективно приказани?

Свети Јован Владимир је први српски светитељ, а његово житије је најстарије у српској књижевности. Сачувано је на латинском језику у оквиру Летописа попа Дукљанина. Следи одломак који говори о познанству Косаре и Владимира. „И тако је једног дана царева кћер по имену Косара, потакнута од Светог Духа, пришла оцу (Самуилу) и затражила да јој допусти да сиђе са својим слушкињама и опере главу и ноге окованим затвореницима, што јој је отац дозволио. Тако је сишла и почела је да обавља богоугодно дело. Тада је угледала Владимира и видевши да је лепог изгледа, смеран и скроман, и да је пун мудрости и богопоштовања, застала је да поразговара с њим, а његове речи су јој се учиниле слађе од меда и саћа. И зато, не из пожуде, већ зато што се сажалила над његовом младошћу и лепотом, и пошто је чула да је он краљ и да је родом из краљевске лозе, заљубила се у њега и, након што га је поздравила, отишла је. Желећи потом да га ослободи затвореништва дошла је до цара и бацивши му се пред ноге овако му је говорила: ’Оче мој и господару, знам да ћеш ми дати мужа који ми доликује. Сад пак молим твоје величанство, или ћеш мени дати за мужа краља Владимира кога држиш у оковима, или знај да ћу пре умрети него што ћу прихватити другог мужа.’ Цар, чувши ово, будући да је веома волео своју кћер и знајући да је Владимир краљевског рода, обрадовао се и пристао је на њену молбу. Одмах је послао по Владимира и наредио је да га [...] обученог у краљевско одело доведу пред њега и благо га посматрајући и пољубивши га пред

ИСТОРИЈА ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

свим великашима свога краљевства предао му је своју кћерку за жену. И пошто је прославио кћеркину свадбу по краљевском обреду, цар је Владимира прогласио за краља и дао му је земљу и краљевство његових отаца и целу Улцињску земљу.” Gesta regum Sclavorum I, прир. Драгана Кунчер, Извори за српску историју књ. 7, Латински извори књ. 1, Историјски институт – Манастир Острог, Београд 2009, стр. 129, 131.

Црноризац Храбар, књижевник X века, ученик Ћирила и Методија, саставио је спис О словима, у коме даје кратак преглед настанка словенске писмености. Овај монах је устао у одбрану словенског као богослужбеног и књижевног језика полемишући са византијским теолозима и писцима који су, попут франачког свештенства, истицали да словенске књиге нису од Бога. „Пређе Словени не имађаху књига, него по цртама и резама читаху и гатаху, будући пагани. Крстивши се, римским и грчким писменима мучаху се писати словенску реч без правила. Али како се може писати добро грчким писменима? Потом човекољубац Бог, који управља свим и не оставља човечјега рода без разума, него све приводи разуму и спасењу, помилова род словенски, посла им светога Константина филозофа, названа Ћирила, мужа праведна и истинита. И створи им писмена тридесет и осам, нека по облику грчких писмена а нека по словенској речи [...] Јер ако упиташ књижевнике грчке, говорећи: ’Ко вам је писмена учинио, или књиге превео, или у које време?’ – то ретки од њих знају. Ако ли упиташ словенске писмене људе, говорећи: ’Ко вам је писмена учинио или књиге превео?’ – то сви знају, и, одговоривши, рећи ће: ’Свети Константин филозоф, названи Ћирил, тај нам писмена начини и књиге преведе, и Методије, брат његов.’ Јер има још живих који су их видели.” М. Рицл, Р. Михаљчић, Историјска читанка за I разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за издавање уџбеника, Београд – Нови Сад 1992, стр. 166.

К.Б. 16315