Стари век
је најду жа епоха у историји људског друштва која траје од времена првих цивилизација и прве писмености (од че твртог и трећег миленијума пре нове ере) до пропасти Западног римског царства (476. године нове ере). Овој епохи припада култу ра древних цивилизација Средњег ис тока, Средоземног мора и ју жне и ис точне Азије (египатска, сумерско-вавилонска, индијска, јеврејска, грчка и римска) и културе Далеког ис тока (кинеска и јапанска). Књижевност ових цивилизација постоји најпре у усменом облику, а пресудан трену так је пронала зак писма које омогућава бележење и чување књижевног наслеђа.
Египатска култу ра развија се у трећем миленијуму пре нове ере у долини Нила, где је средином овог миленијума настало једно од најстаријих писа ма – хијероглифи. Најстарији записи уре зани на зидовима фараонских гробница сведоче о постојању развијене књижевности. Као и друге књижевности најстаријих времена, ни египатска прво битно нема искљу чиво књижевну функцију, већ је мотивисана религијском и обредном сврхом. Најзначајнији списи, ве зани су за култ покојника и на мењени бризи о његовом загроб-
АНТИЧКЕ ЛИРСКЕ ВРСТЕ
Химна
Дитирамб
Свечана похвална песма упућена богу или хероју; касније песма превасход-
но патриотске тематике
Песма свечаног, узвишеног тона посвећена
митским личностима и
значајним људима; може
опевати неку узвишену
идеју или врлину.
Обредна хорска песма
у славу бога Диониса, а потом и осталих богова; данас песма у којој се слави радост живота и уживање у њему.
Елегија
Првобитно песма различите тематике, писана елегијским дистихом, касније песма тужног тона у којој се жали за нечим што је неповратно прошло или изгубљено.
Песма која слави радостан и миран живот у окриљу природе. Идила
Идила
Епиграм
најчешће опева сеоски амбијент, живот пастира
и пастирица и топле слике из породичног живота.
Кратка, духовита (шаљива или сатирична) песма
у којој се у језгровитом
облику исмева негативна особина појединца
и друштва. Духовитост
епиграма долази из поенте (завршне ефектне мисли) песме.
Надгробни натпис у ко-
јем се говори о покојнику.
Епитаф
Епистола
ном животу. Међу њима има химни боговима и њиховим моћима, новом животу, као и молитвених, обредних и магијских формула. Обредног је карак тера и највећи део египатске лирике у којој се ис тичу химне боговима и фараонима и ту жбалице. Ипак, најва жнији део све товне пое зије чини љу бавна лирика. Ове се песме, због сло бодног и често сензуалног доживљаја љу бави у крилу природе, сматрају узором библијске Пе сме над пе смама Сумер ско-вавилонска култу ра развила се у долини река Тигра и Еуфрата, зато ће ову цивилизацију Грци на звати Месопота мија (Међу речје). На том простору живеле су две етничке и је зичке заједнице сродних култу ра – Сумери и Акађани (Асиро-Вавилонци), чија књижевност не пока зу је веће разлике осим је зичких. Сумери су развили ра зноврсну и богату књижевну култу ру и предали је Асирцима и Вавилонцима заједно са писмом.
Најстарији књижевни текстови, записани на глиненим плочица ма или у ка мену клинастим писмом на сумерском је зику, потичу из средине трећег миленијума пре нове ере. У асирској престоници Ниниви, у најстаријој откривеној библиотеци на све ту, која се по свом оснивачу, владару Асур банипалу, на зива Асур банипалова библиотека, сачуван је велики део писане заоставштине древне Месопота мије.
Посебно место у сумерско-вавилонској књижевности припада епским делима. Мит о потопу најзначајнија је епизода ове књижевности, позната у више преписа, од којих је једна варијанта део Епа о Гилгамешу – највећег дела ове књижевности, о којем ће бити ре чи. Јеврејска култу ра развила се у области Ханан (простор данашњег Израела и Либана) коју су у старом веку насељавала бројна племена и народи. Ту су се у XX веку пре Христа доселила племена која касније постају народ Израела. На овом тлу створена је јединствена и ра зноврсна култу ра чији је највиши домет јеврејска Библија, највеће дело старог века.
Садржај епитафа може да варира од озбиљног до шаљивог; такође, представља кратак поетски текст с рефлексијом о смрти.
Песничко писмо упућено пријатељу или познатој јавној личности у којем се разматра нека филозофска, морална, сентиментална или књижевна тема.
Индијска култу ра развила се на подручју ју жне Азије и за собом је оставила огромну књижевну баштину. На почетку затичемо обимне текстове Ве да (ве да – дословно значи знање). Ве де су сакралне, божанске књиге у стиху или ритмичкој прози, преношене са великом прецизношћу усменим пу тем више од три хиљаде година. Међу епским делима не зао била зни су епови Ма хабхарата и Рамајанa. Из огромног књижевног наслеђа ове култу ре помињемо и дело Панчатантра, збирку прича и басана, као и богату будистичку књижевност.
Антика. – Хеленска и римска књижевност заједно чине античку књижевност. На почецима европске културе налази се стара грчка (хеленска) књижевност која започиње са Хомером. Иако су Илијада и
114 | Читанка за I разред средње школе
Ода
Одисеја најстарија сачувана епска дела старогрчке културе, њихово савршенство сведочи да представљају врхунац дуге и богате епске традиције.
Хеленска књижевност познаје сва три књижевна рода. Након древних
дела народне поезије, јављају се ауторска лирика и епика које се ослањају
на богато усмено наслеђе. Настанак и процват уметничке лирике везујe
се за VII и VI век пре нове ере, када су писали најпознатији лиричари: Алкеј, Сапфа, Анакреонт, Пиндар. У античкој Грчкој лирика је веома
популарна и у то време до бија нови облик и форму. Тада су настале многе лирске врсте које су се пренеле у римску књижевност, а потом и у остале књижевности европског круга. Неке од ових врста и данас су ак туелне. Погледајте табелу најзначајнијих античких лирских врста. На врхунцу развоја лирике и епике појављује се и трећи књижевни род као аутентичан домет хеленске културе. Драма (комедија
и трагедија) заузима главно место у књижевном животу старих
Грка током V века пре Христа. Грчка књижевност оставила нам је у наслеђе изванредна дела у сва три књижевна рода и основе књижевних теорија које су у темељима европске литературе. Сама подела на родове и класификација
књижевних врста грчког су порекла. Античка драма у потпуности је хеленска творевина.
Римска култура суштински је повезана са историјом Рима и настаје у III веку пре нове ере. Иако под пресудним хеленским утицајем, ова култура је остварила изузетне домете и, заједно са грчком, постала је темељ целокупне европске културе, па и књижевности. Римска књижевност је изнедрила велике уметнике – у поезији најзначајнији су лирски песници Тибул, Катул и Проперције, затим чувени елегичар и митолошки песник Овидије (Метаморфозе) и епски пеник Вергилије, творац Енеиде, најзначајнијег римског епа, као и Хорације, чувени писац ода и сатира. Комедиографи, међу којима се истичу Плаут и Теренције, такође стварају по грчким узорима.
Највећи утицај на европску књижевност наредних епоха имале су античка (пре свега хеленска) и јудео-хришћанска књижевност (Библија), које су пренеле утицаје других древних цивилизација са којима су биле у додиру (сумерске, вавилонске, египатске, феничанске итд.).
антика (лат. antiquus – стари, древни) – назив за период европске историје и културе у
којем је водећа улога припадала старој Грчкој и Риму
У тринаест векова дугој историји ове књижевности стварали су на грчком језику бројни уметници, мада многи од њих нису били Грци. Разликујемо два главна раздобља: класично и хеленистичко. У класичном
периоду живели су и стварали највећи духови хеленске културе (Платон и Аристотел, Херодот и Тукидид…), а пети век пре нове ере назван је „златним веком“ (Периклово доба). Њему припадају и три највећа хеленска трагичара: Есхил, Софокле и Еурипид, као и комедиограф Аристофан. Захваљујући освајањима Александра Македонског који је покорио Персију и наставио поход према Индији настојећи да стигне до краја познатог света, хеленска култура се проширила далеко изван граница Хеладе. То доба, од III века пре нове ере до II века нове ере, назива се хеленизмом. У том периоду средишта књижевног рада били су градови Антиохија, Пергам и, пре свих, Александрија, главни град египатске монархије. Александријска библиотека, највећа на свету с више од пола милиона свитака, изгорела је у ратном сукобу Цезара и Птоломеја средином I века п. н. е.
ПРО ВЕ РИ ТЕ ЗНА ЊЕ
1. Наведите древне културе старог века и одредите историјске границе епохе. Којим писмима и материјалима за писање су се служиле?
2. Која је значајна легенда, позната у много преписа, обележила књижевност Месопотамије?
3. Шта означава термин антика? Шта је хеленизам и када наступа?
4. Која велика дела означавају почетак хеленске културе? Наведите најзначајније античке књижевне врсте
Књижевност старог века | 115
ЗАНИМЉИВОСТ
ЕП О ГИЛ ГА МЕ ШУ (одломак)
ЗАНИМЉИВОСТ
Проналазак и дешифровање епа –Еп о Гилгамешу, један од најзначајнијих књижевних домета људског духа, доспео је до нас захваљујући Асурбанипалу, мудром асирском владару (VII век п. н. е.) и љубитељу књиге. Он је упослио велики број учених људи да преписују старе сумерске, акадске и старовавилонске текстове из књижевности, али и из математике, религије, астрономије, медицине итд. Они су истраживали архиве, преписивали и преводили на савремани семитски језик све што је било вредно. У заглављу свих тих преписа морало је стајати: „Преписано и сравњено с изворником и сабрано у двору Асурбанипала, владара Света, краља Асирије.“ Тако је настала библиотека с више од двадесет хиљада таблица.
Међу тим преписима нашао се и Еп о Гилгамешу, преписан вероватно из библиотеке храма у Уруку.
Средином XIX века енглески археолог Хенри Лејард открио је Асурбанипалову библиотеку у Ниниви. Сам еп пронашао је Хормузд Расам 1853. године, после чега је сав материјал из библиотеке пребачен у Британски музеј, где га је 1872. године дешифровао асиролог Џорџ Смит.
ПРИ СТУП КЊИ ЖЕВ НОМ ДЕ ЛУ
ајстарије велико књижевно дело човечанства говори о Гилгамешу, владару Урука, који је, према Сумерској листи краљева, живео између 2750. и 2650. године пре нове ере као пети владар прве династије после потопа. Убрзо после Гилгамешове смрти настале су прве легенде, а потом и записи писани клинастим писмом на различитим језицима Међуречја. Легендарни сумерски владар постао је омиљени јунак народа Блиског истока, који су сачували различите верзије појединачних прича и песама о њему. О времену постања епа у науци постоје различита мишљења. Најстарији пронађени фрагменти епа писани су на акадском језику и потичу из XVIII века пре нове ере, мада поједини проучаваоци, по архаичности језика и слици богова у епу, закључују да је еп морао бити формиран знатно раније. По питању места постања епа, већина научника се слаже да је настао у Уруку.
Еп о Гилгамешу састоји се од дванаест делимично сачуваних глинених плоча, од којих свака одговара једном певању. Одабрани одломак из осмог певања – јунаково оплакивање пријатеља – један је од најснажнијих момената епа.
Осма плоча Гилгамеш оплакује Енки уову смрт
Чим засја први ју тарњи зрак, диже се Гилга меш
и приступи пријатељеву лежају.
Мирно је лежао Енкиду.
Тихо су се дизале груди и опет спуштале.
Тихо је ис тицао из уста дах његове душе.
А Гилга меш је плакао и говорио: „Енкиду, млади пријатељу,
| Читанка за I разред средње школе
Н
116
где ми је остала снага, где ми је остао глас?
Где је мој Енкиду?
Јак си био као лав и дивљи бик, брз си био као га зела.
Као брата сам те волео, те бе, те бе!
Великим сам учинио међу свим кне зовима
те бе, те бе!
Све лепе жене Урука волеле су те бе, те бе!
Хумбаба – господар Кедрове шуме којом се стиже до Брега богова
Иштар – богиња љубави и плодности, али и
рата, живота и смрти
небески бик – бик натприродне снаге послат од бога неба да убије Гилгамеша; симбол уништавајућих сунчевих зрака и непогода
чупање косе – знак жалости у разним културама
У
Кедрову шуму ишао сам с то бом, дању и ноћу био си са мном.
Са мном си донео главу Хумбабе
у утврђени Урук,
а узнемиравани становници брегова
осло бођени од немани
непрестано су нас благосиљали.
Ми смо убили чудесног бика који је дах тао.
Можда те је погодио његов отровни дах?
Можда велики богови ипак нису одо брили
што смо усплам тели срџбом на Иштару
и убили бика који је послан с не ба?“
Ћу тећи је седео уз пријатељев лежај,
а поглед му је лу тао у даљину.
Гилга меш опет погледа Енкидуа. Мирно је лежао Енкиду и спавао. „Енкиду, пријатељу младих година!
Ту лежи сада пантер степе који је све учинио да се успнемо на Брег богова, да оборимо и убијемо не беског бика, да савлада мо Хумбабу, који је становао у Кедровој шуми.
Какав те је то ду боки сан сада ухватио?
Тако си мрачан и не чу јеш ме више!“
Али овај не подиже својих очију.
Гилга меш дотакне његово срце, али оно више није куцало.
Тада он покри пријатеља као невесту.
Сличан лаву, подиже он свој ту жни глас.
Сличан лавици, погођеној копљем, заурла он.
Чупао је своју косу и разбацивао.
Подерао је своју одећу и обукао прашну, жалобну.
Књижевност старог века | 117
17
– узана, усечена долина, просек, клисура
Чим је засјао први ју тарњи зрак, подиже Гилга меш нову ту жаљку.
Шест је дана и шест ноћи оплакивао Енкидуа, пријатеља.
Све док није седмог дана освануло ју тарње руменило, оставио га је непокопаног.
Седмог дана сахрању је Гилга меш пријатеља
и напушта град Урук.
Он жу ри напоље у степу.
Та мо га сусреће ловац
који копа ја ме за лавове.
Ловац проговори краљу
и овако ре че Гилга мешу: „Узвишени владару, ти си убио страшног чувара Кедрове шуме, ти си савладао са мога Хумбабу, господара Кедровог брега, својом си руком убијао лавове у бреговима, ти си убио силнога бика
кога је послао бог не ба.
Зашто су ти обра зи тако бледи и упали, а твоје лице тако погру жено?
Зашто ти је душа ојађена,
а стас погр бљен?
Зашто је јадиковка у твом срцу тако гласна?
Зашто личиш на путника далеких пу тева?
Зашто ти је лице опаљено од ве тра, пљуска
и подневног сунца?
Зашто тако немирно жу риш преко поља?“
Гилга меш отвори уста, говори и ре че му: „Мога пријатеља, који ми је био привржен као верни коњ, пантера степе, Енкидуа, мога пријатеља, који је све учинио
118 | Читанка за I разред средњe школe
се
да ухватимо и убијемо чаробног бика, да савлада мо Хумбабу на Брегу кедрова и да у гуду ра ма убија мо лавове, гудура
да
успнемо на брег богова,
мога пријатеља, који је са мном делио све опасности –
њега је стигла људска судбина.
Шест сам га дана и шест ноћи оплакивао,
све до седмог дана
оставио сам га непокопаног.
Судбина пријатеља тако тешко лежи на мени,
зато жу рим преко поља
и тра жим даљине.
Како са мо могу то да прећу тим, како да се изјадам?
Пријатељ кога волим
постао је земља.
Енкиду, мој пријатељ,
постао је као блато земље!
Зар нећу и ја морати да се смирим као он
и да не устанем довека?“
Превео Станислав Препрек
Извор: Еп о Гилгамешу, Завод за уџбенике, Београд, 2009.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА (одломка)
Именујте тему и основни мотив ове песме из Епа о Гилгамешу Како на Гилгамеша утиче смрт пријатеља? Зашто не може да се помири са чињеницом да је Енкиду мртав и не сахрањује га шест дана?
Пратите фазе његовог суочавања са смрћу. Како све у својој тужбалици назива Енкидуа и са чиме га пореди? Запазите поступак контраста између слике живог Енкидуа и тела које лежи на одру.
У борби против небеског бика и другим пустоловинама Гилгамеш показује изузетну храброст. Зашто се сада боји смрти којој је заједно са пријатељем толико пута гледао у очи? Када човек заиста постаје свестан да смрт постоји?
Пре појаве Енкидуа Гилгамеш је сам, али није усамљен. Међутим, када
изгуби пријатеља, његова усамљеност је велика. Упоредите та два стања. Када код Гилгамеша осећање велике туге прераста у страх од смрти?
Нађите стихове у којима јунак формулише свој највећи страх. Анализирајте ловчев говор. Каквим похвалама велича свог краља и
чему се чуди? Запазите понављање речи на почетку стихова – шта ловац
истиче гомилањем најпре заменице ти, а потом питања зашто? Оживите у машти лик Гилгамеша приликом сусрета са ловцем. Зашто га пореди
са путником далеких путева?
Књижевност старог века | 119
Иако ова песма говори о смрти, запазите да певач нигде не користи реч смрт, већ је замењује бројним еуфемизмима и перифразама, као што су: истицао је из уста дах његове душе, дубоки сан, стигла га је људска судбина, постао је земља, постао је као блато земље, да се смирим као он и да не устанем довека. Зашто избегава кључну реч? Упоредите стилске ефекте ове замене.
Које форме приповедања користи древни песник у овом одломку? Који облик говора доминира? Уочите изразито лирску природу ове целине унутар епског дела.
Гилгамеш је најдревнији јунак светске књижевности, па ипак нама необично близак. Изведите закључке – шта је заједничко људима свих култура и времена? Шта Еп о Гилгамешу чини трајним добром човечанства и спомеником човечности?
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА (епа)
Прочитали сте цео Еп о Гилгамешу. Упоредите Гилга меша и Енкидуа и уочите сличности и разлике међу њима. Шта их спаја?
У каквој су ве зи Енкидуов први грех са блудницом Шам хат, гу бљење снаге и стицање мудрости? Зашто животиње међу којима је живео беже од њега? Који интернационални мотив препознаје те?
Којом на мером су вођени Гилга меш и Енкиду када крећу у Кедрову шуму?
Који моменат у радњи представља врхунац који дели еп на два дела? У ком правцу је усмерена радња пре кулминације, а у ком после?
Упоредите тиранина са почетка спева са јунаком који се враћа у Урук после не успешног трагања за бесмртношћу. Ако се књижевни ликови могу сврстати у статичне (не мењају се током дела) и ликове у развоју, какав је Гилга меш? Шта га мења?
За Гилга меша мајка ка же да има не мирно срце. Жеља за делањем и сазнањем и немирење са неминовношћу опредељу ју Гилга мешов живот. Да ли му је то донело ишта осим патње? Зашто је Гилга меш на зван човеком бола и радости? Јесу ли његови напори узалудни?
Гилга меш је моћан владар, две трећине бог, а само једна трећина човек. Ипак, он плени управо људским делом своје природе. Када нам је Гилга меш најближи? Када га најбоље разумемо и саосећа мо са њим?
У претходном периоду усвојили сте основна са знања о епском роду и епу као књижевној врсти. Пронађите у Епу о Гилгамешу најва жније одлике епа. Обратите па жњу на тему, јунаке, време о ком се приповеда, улогу приповедача. Какав је значај Епа о Гилгамешу у култу ри народа Међу речја?
Који елемент струк ту ре дела је пресудан у организовању грађе? Чијом судбином је вођен ау тор епа?
120 | Читанка за I разред средњe школe
Опишите како се развија радња Епа користећи раније усвојене књижевнотеоријске појмове – да ли иде равно ка циљу, или се успорава и зауставља, да ли је искључиво хронолошка или се повремено враћа у прошлост?
Еп о Гилгамешу сачињен је од више епских песама које су имале засебан живот. Препознајте их уну тар дела и одредите главне мотиве ових епизода.
Нау чили сте шта је мотив и какви мотиви постоје. Еп о Гилгамешу је права ризница мотива. Издвојте најважније, а затим их сврстајте у статичке, дина мичке и интернационалне.
Eп или епопеја (гр. epos, epopoiía) – највећа епскa форма писана у стиху; једна од најстаријих епских врста.
Еп даје широку слику живота, приказује значајне историјске догађаје, легенде, обичаје, веровања једног колектива. Радња класичног епа смештена је у прошлост
и обухвата велики број догађаја и ликова, зато су саставно обележје епске технике ретардације, дигресије, уметнуте епизоде и епска опширност. У центру збивања обично имамо јунака (најчешће владар, ратник, пустолов и сл.). Приповедач епа је по правилу објективан и свезнајући. Као велика епска форма, еп може обухватити неке мање књижевне врсте (лирске песме, целовите епске епизоде, чак и елементе драме).
Eуфемизам (гр. euphemismos – ублажавање) – фигура којом се неки израз замењује другим, али у блажем облику. Проис текло је из древног веровања да именовање зла значи призивање (непомјаник – ђаво). Користи се и из прак тичних, религиозних и других разлога (загрејани гости – пијани; заобилазити истину – лагати).
Перифраза (гр. periphrasis – описивање) – проширивање исказа, описивање појма, предмета, особине и сл. помоћу више речи, слична је метафори, доприноси патетичности и реторичности стила, нпр: дански краљевић – Хамлет; Ромула вечни град – Рим; краљ животиња – лав; земља хиљаду језера – Финска.
УТВРЂУЈЕМО ПОЗНАТО И УСВА ЈАМО НОВО ГРА ДИВО
Мотиви епа. – У Епу о Гилгамешу опажамо слабо повезане митолошке мотиве: стварање првог човека, његова невиност и први грех, борба с чудовиштем, мотив славе, љубави, пријатељства, мотив трагања за вечним животом... Међутим, иако је основа митолошка, дело се не завршава по логици митолошке бајке: Гилгамеш губи биљку живота и враћа се у Урук празних руку, да умре као и сви људи. Читава концепција дела, са акцентом на лику Гилгамеша, указује на то да је еп обликован са јасним књижевним и филозофским планом. Иако обрађује митолошку грађу и мотиве, они нису сами себи сврха, већ су компоновани и подређени општој књижевној мисли епа – човековој индивидуалној и трагичној судбини. Лик Гилгамеша, краља Урука. – Главни јунак епа, „човек бола и радости”, један је од најсложенијих ликова светске књижевности. Он је владар Урука „бедема тврдих”, а треба знати да су у прво време народи Међуречја своје владаре често већ за живота сматрали боговима и да су још живи постајали део легенде. Тако и о Гилгамешу у првом певању сазнајемо: „Велики је он, већи од свих људи... две трећине бог, а само једном човек је он.“ Но, оно чиме Гилгамеш плени нису снага, нити божанско порекло, већ
Књижевност старог века | 121
ЗАНИМЉИВОСТ
Велика је срећа за културу света што су народи Међуречја писали тако што су утискивали знакове свога писма сличне клиновима у меке глинене плоче, које су затим пекли у пећима на високим температурама. Тако су настале изузетно трајне „књиге“ од печене глине које су сачувале њихову културу до савременог доба.
дубока хуманост која, како еп одмиче, потискује суровост и тиранију у његовој природи. Радња Епа о Гилгамешу може се поделити на две целине. Док је у првој целини (од првог до седмог певања) Гилгамеш окренут ка спољном свету, у другом делу (од осмог до дванаестог) окреће се унутрашњем животу, размишљањима о пријатељству, пролазности, те главни мотиви постају тежња за вечним животом и страх од смрти. Ова промена у јунаку изазвана је Енкидуовом смрћу, после које следи кулминација у Гилгамешовом оплакивању пријатеља. Древни аутор изражава дубоку мисао – патња мења човека, губитак причињава велики бол, али је и извор мудрости.
Мучен страхом од смрти Гилгамеш креће у трагање за бесмртношћу, али када коначно задобије биљку живота с дна мора, не жели да је задржи само за себе:
Хоћу да је однесем
у мој, зидом утврђени Урук, даћу свим јунацима да једу од ње, хоћу да је поделим многима.
Сумерско-акадска религија била је политеистичка, што значи да су веровали у мноштво богова. Својим боговима приписивали су људске особине сматрајући да су слични људима (антропоморфни), да поседују исте врлине и мане као и људи. Да бисте разумели важну улогу божанстава и њихово деловање на јунаке епа, упознајте се с основама сумерско-акадске религије. Од помоћи вам може бити литература о Гилгамешу наведена на крају уџбеника.
То је тренутак у којем је Гилгамешово сазревање довршено и када показује највиши ниво човечности. Тиме је трагичнија његова судбина. Када доживи и спозна што нико пре њега није и дâ свој људски максимум, јунак умире, без обзира на божанско порекло и несравњиву снагу. Читаоцу је, међутим, најближи и најдражи управо тада.
Смисао епа. – Пратећи Гилгамешову судбину могли бисмо закључити да је крајња мисао епа песимистичка – какве год човек квалитете поседовао, ма какав труд уложио, пред смрћу је неминовно поражен. Овакве мисли о неизбежности људске патње и смрти која све изједначује обележиле су књижевност старог Истока. Упркос томе, Еп о Гилгамешу афирмише живот и достојанство људске природе управо у борби против неминовности и трагизма људског постојања. Гилгамеш је остварио велике подвиге: убио је чаробног бика и страшног Хумбабу, чувара Кедрове шуме, утврдио бедеме Урука, стигао до Врта богова и Вода смрти, задобио и изгубио биљку вечног живота, сишао у подземни свет. Ова Гилгамешова дела, племенитост и храброст постају трајни залог бесмртности и обезбеђују му вечно име.
СТВА РА ЛАЧ КА РА ДИ О НИ ЦА Потражите у епу најлепше мисли о животу и смрти, боговима и људима. Да ли је мисао древног песника која прожима еп оптимистична или песимистична? Нудимо вам неке од мисли за размишљање. Обрадите за домаћи задатак тему о пријатељству, на пример: (Меша Селимовић).
122 | Читанка за I разред средњe школe
АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ
БИБЛИЈА
Н ајзначајнија књига старе књижевности јеврејског, односно израиљског народа је Библија . Јудејска култура је током историје дуге више од три хиљаде година била у сталном додиру с осталим блискоисточним културама, а после прогонства и расељавања Јевреја из области Ханан извршила је значајан утицај на културе разних народа на чију територију су се Јевреји доселили.
Библија или Свето писмо назива се „Књига над књигама“.
У материјалном погледу реч је о зборнику књига које Јевреји и
хришћани, сваки на свој начин, сматрају светим, с тим што је
за Јевреје верска светиња само њен први део, тј. Стари завет .
Међутим, Библија је и споменик историје човечанства, једна од најстаријих књига на свету, а у својој вишеслојности свакако и књижевна творевина, па се стога проучава и као књижевна уметност.
Сама реч библија потиче из грчког језика: biblion значи књига, а biblia (множина) књиге. Библију сачињавају списи богонадахнутих аутора који су забележили истине и тајне које је Бог открио људима.
Састоји се од два дела: Старог завета и Новог завета Завет означава савез који је Бог склопио с изабраним народом, а који се обнављао више пута. Стари завет представља историју јеврејског народа у светлу тог савеза. У њему је описано стварање света и човека, први грех, а затим се кроз историју приказују Божија откровења, заповести, пророштва. Међу старозаветним текстовима, које су је вреј ски све ште ни ци са ку пља ли у раз до бљу од IV до I ве ка пре Хри ста, срећемо различите књижевне врсте: исто риј ске за пи се, ми то ве, ле ген де, про роч ке књиге, љу бав ну по е зи ју, псал ме, при че, по сло ви це, из ре ке и др. Нови завет Бог је склопио с новим народом – Црквом, а тај је проистекао из Старог и запечаћен је крвљу Христовом.
Збивања и пророчанства Старог завета добила су у њему разрешење и пуноћу. То је савез Богочовека Исуса Христа с људима. У Новом завету описано је рођење Исуса Христа, његова наука, чуда, смрт на крсту, васкрсење, вазнесење, силазак Св. Духа на апостоле, апостолски рад, визије последњих време-
Преводи Библије. – Најстарији превод – грчки, из III века пре Христа, познат је под именом туагинта или „превод седам десеторице“. Предање каже да су тада 72 јеврејска преводиоца из Александрије (по шесторица из дванаест јеврејских племена, дакле 72, а не 70) за 72 дана превели Библију по наруџбини египатског владара Птоломеја Филаделфа, великог љубитеља књиге.
та је постала Библија Јевреја у расејању (који нису добро познавали свој језик, а било их је пуно у Александрији), али и првих хришћана. Први латински преводи Библије потичу из I или II века после Христа. Да би се зауставило кварење текста које је узело маха, папа је у IV веку поверио Блаженом Јерониму, великом зналцу Библије, да сачини нови, исправљени и дорађени превод. Његов превод, познат као Вулгата (лат. општи, општеприхваћени), до данас је остао стандард у Римокатоличкој цркви.
Пре него што су се на позив кнеза Рас тислава упу тили у Моравску, света браћа Методије и Ћирило превели су с грчког на словенски језик део Библије који је био неопходан за богослужење. Остале књиге преведене су крајем IX века, док је , које није читано на службама, преведено тек у XII веку. Нови завет превео је Вук Караџић (1847) служећи се у највећој мери црквенословенским и руским преводом. Вуков Нови завет штампан је у 2.000 примерака, на вересију, у јерменском манастиру у Бечу. је на српски језик превео Ђуро Даничић (1866) и овај превод се до данас сматра изузетно успелим, и то како у језичком тако и у поетском погледу.
завет – савез који заснивају две стране; дакле, Бог позива, човек одговара
Књижевност старог века | 123
АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ
Петокњижје или грчки – у јудејству Тора (јев. закон, пропис; дело названо тако јер садржи законе као обавезујуће основе живота)
Пророчке књиге – дела пророка; пророци
су свети људи који су објављивали божју вољу Јеврејима и другим народима ; изобличавали су грех и проповедали врлину и покајање; најавили су и рођење Исуса Христа; најпознатија су четири велика пророка: Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило
Јеванђеље – благовест, добра, радосна вест; вест о Христовом зачећу и рођењу, као и радосна вест о његовом васкрсењу; осим четири канонска, постоји већи број апокрифних јеванђеља (Никодимово, Томино и др.) која нису ушла у хришћански кодекс Откровење Јованово (Апокалипса) – једина пророчка књига Новог завета; садржи мистичну визију последњих времена и страшног суда, Царства Божијег, „новог неба и нове земље“
на и страшног суда. Стари и Нови завет се прожимају („Нови завет у Старом се скрива, Стари завет Новим се открива.” – Блажени Августин). Нови завет , који садржи хришћанске списе, знатно је краћи од Старог . Настајао је у другој половини I до почетка II
века после Христа.
Библија се отвара Постањем, а завршава Откровењем и најавом другог доласка Христовог обухватајући тако раздобље од када су створени „небо и земља” до великог преображаја, када ће настати „ново небо и земља”.
Библија садржи 46 књига Старог завета и 27 књига Новог завета – укупно 73 књиге. Оне су настајале у распону од више од хиљаду година (вероватно чак од XIII века пре Христа до II века после Христа). С литерарног становишта, Библија је изузетно сложена, тематски и жанровски разноврсна, али је обједињена јединственим планом, духом и доследним религиозним системом. Већина књига Старог завета написана је на хебрејском, а нека поглавља на арамејском (древном семитском језику којим се говорило и писало у Сирији, Месопотамији и Палестини). Грчким језиком написан је Нови завет, мада се претпоставља да је апостол Матеј изворно писао на ара мејском. Иначе, Библија је до европских народа дошла преко грчких преписа.
СТАРИ ЗАВЕТ НОВИ ЗАВЕТ
Петокњижје (Пентате ух, Тора)
Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени закони Историјске књиге Књига Исуса Навина, Књига о судијама, Прва књига дневника и Друга књига дневника, Прва књига о царевима и Друга књига о царевима, Књига Је здрина, Књига Не мијина...
Поучне или моралне књиге Књига о Јову, Псал ми Давидови, Приче Соломонове и
Пре мудрости Соломонове, Књига проповедникова, Песма над песмама...
Пророчке књиге
Књиге пророка Исаије, Јере мије, Је зекиља, Данила, Осије, Јоила, За харије...
Јеванђеља
од Матеја, Марка, Луке и Јована
Дела апо столска
По сланице апо стола (писма)
14 посланица апостола Павла
7 саборних посланица
Откровење Јованово (Апокалипса)
Апо столи и јеванђелисти – У време када је Исус почео да проповеда веру, окупио је дванаест непосредних ученика који се називају апостоли (гр. apostolos – изасланик, посланик). Они су били први ученици Христове вере и њихов задатак је био да примљену веру објаве све ту, што су као очевици и учинили после Христовог страдања и васкрсења. Сви су они
124 | Читанка за I разред средњe школe
проповедници јеванђеља, али јеванђелисти писци међу непосредним Христовим ученицима са мо
су Матеј и Јован, док су Марко и Лука били ученици апостола –Марко ученик апостола Пе тра, а Лука пратилац и помоћник апостола Павла.
Библијски канон. – Тре ба знати да, изу зев књига које су ушле у
састав Библије, постоје и оне које нису прихваћене јер су одсту пале
од црквене догме. Канон је збирка текстова које је црква прихватила
као богонадахну те и слу жбене књиге, при чему постојe старозавет-
ни и новозаветни канон. Сматра се да је током III и IV века утврђен
новозаветни канон, а јеванђеља су међу првима стекла несумњиви
ау торитет код хришћана. Ва жан моменат у животу хришћанске за-
једнице свакако је 313. година, када су цареви Константин Велики
и Лициније донели Милански едикт, којим је проглашена вер ска
толеранција и престао је вишевековни прогон хришћана. Њиме је хришћанима дозвољено јавно исповедање вере, али је тек око 380. године, под царем Теодосијем Великим, хришћанство постало државна религија Римског царства.
Да ли је неки текст канонски, одређивало се на основу више критеријума. Главни је било учење цркве сачувано у црквеном предању, које је у темељима новозаветних списа. Водило се рачуна и о томе да ау тори дела буду сами апостоли или њихови непосредни ученици, чиме се обезбеђивала ау тентичност. Још један од критеријума била је усклађеност текста с учењем апостола. Меродавно је било да ли иза дела стоји апостолски ау торитет и да ли је спис постао део богослужења. Током векова било је различитих покушаја да се у канон уврсте дела лажно приписивана апостолима, због чега је црква постала веома опрезна и постојана у захтеву утврђивања оригиналности и ау тентичности.
Библија је најзначајнија и највише превођена књига целог човечанства. За хришћане она је света књига. За целокупно човечанство Библија је књижевно дело трајне и несумњиве уметничке снаге.
Дванаест Христових апостола, икона, XIV век
Канон (гр. kanon – правило, пропис) – 1. званично признати списи једне религије; 2. списак узорних писаца и дела која се проглашавају за узор и лектиру.
Апокриф (гр. apokryphos – скривен, тајни, лажни) – неканонска књига
библијске тематике, забрањена од црквених власти. Апокрифи се деле на старозаветне (Књига Енохова, Књига Варухова и Књига Аврамова) и
новозаветне ( разна јеванђеља, откровења и виђења).
догма – темељни принцип једне вере или филозофије; веровање или учење које се не доводи у питање; хришћанска догма означава установљено учење, тј. веровање цркве
Књижевност старог века | 125
Књижевност
старог века | 125
Стари завет
Стари завјет Прва књига Мојсијева – По стање
Мојсије (XIV–XIII век пре Христа)
Био је јеврејски вођа, законодавац и пророк коме се традиционално приписује . По легенди, мајка га је у котарици пустила низ реку да би га спас ла од наредбе фараона да се сва јеврејска мушка деца побију. Пронашла га је египатска принцеза, која му је дала име Мојсије („спасен из воде“) и одгајила га је као сина. Он је извео јеврејски народ из ропства, пред њим се отворило Црвено море, Бог му се јавио у „несагоривој купини“, а на гори Синај добио је од Бога десет заповести. После четрдесет година лу тања преминуо је надомак обећане земље. Савремена наука оспорава његово ау торство над
остање доно си библијске приче о настанку све та и човека, о првородном греху и човековом паду из раја, садржи историју прародитеља, од Ада ма, до пресељења Израиљаца и Јо сифове смрти у Египту. Књига говори о Богу као творцу целог све та, али доно си и историју јеврејског народа и објашњава однос Бога и човека.
У Постању се нала зи и мит о потопу. Чињеница да је постојала ра зорна поплава важна је тачка блискоисточне књижевности која се среће у предањима многих народа (Библија, Еп о Гилгамешу, хеленска митологија). Библијски потоп Бог шаље на земљу као ка зну за умножене људске грехе. Ноје, једини праведан, изабран је да преживи потоп и да са породицом проду жи људски род на земљи.
6. Неваљалство људи. Ноје. Објављење потопа. Грађење ковчега.
1. А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише.
2. Видећи синови Божји кћери човје чије како су лијепе узимаше их за жене које хтјеше.
Ноје – последњи, десети препотопски патријарх јеврејског народа, унук Метузалемов и девети потомак Адама; његово име значи утехa и одмор. прети – расправљати, препирати
3. А Господ ре че: неће се дух мој до вијека пре ти с људима, јер су тијело; нека им још сто и двадесет година.
4. А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад се синови Божји састајаху са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи, од старине на гласу.
5. И Го спод видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда са мо зле.
6. Покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу.
126 | Читанка за I разред средњe школe
ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕ ЛУ П
Мит о потопу
7. И рече Господ: хоћу да ис трије бим са земље људе, које сам створио, од човјека до стоке и до ситне животиње и до птица не беских; јер се кајем што сам их створио.
8. Али Ноје нађе милост пред Господом.
9. Ово су догађаји Нојеви: Ноје бјеше човјек праведан и бе за злен својега вијека; по вољи Божјој свагда живљаше Ноје.
10. И роди Ноје три сина: Сима, Ха ма и Јафе та.
11. А земља се поквари пред Богом, и напуни се земља бе закоња.
12. И погледа Бог на земљу, а она бјеше покварена; јер свако тијело поквари пут свој на земљи.
13. И рече Бог Ноју: крај свакоме тијелу дође преда ме, јер напунише земљу бе закоња; и ево хоћу да их затрем са земљом.
14. Начини се би не бески ковчег од дрве та гофера, и начини прегратке у ковчегу; и затопи га смолом изну тра и споља.
15. И начини га овако: у ду жину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, и у висину тридесет лаката.
16. Пусти доста свје тлости у ковчег; и кров му сведи озго од лак та; и удари врата ковчегу са стране; и начини га на три боја: доњи, други и трећи.
17. Јер ево пустићу потоп на земљу, да ис трије бим свако тијело, у којем има жива душа под не бом; што је год на земљи све ће изгину ти.
18. Али ћу с то бом учинити завјет свој: и ући ћеш у ковчег ти и синови твоји и жена твоја и жене синова твојих с то бом.
19. И од свега жива, од свакога тијела, узећеш у ковчег по двоје, да сачуваш у животу са со бом, а мушко и женско нека буде.
20. Од птица по врста ма њиховијем, од стоке по врста ма ње зинијем, и од свега што се миче на земљи по врста ма његовијем, од свега по двоје нека уђе с то бом, да их сачуваш у животу.
21. И узми са со бом свега што се једе, и чувај код се бе, да буде хране те би и њима.
22. И Ноје учини, како му заповједи Бог, све онако учини.
7. Настаје потоп
1. И ре че Господ Ноју: уђи у ковчег ти и сав дом твој; јер те нађох праведна пред со бом овога вијека.
2. Узми са со бом од свијех животиња чистих по седморо, све му жјаке и женку његову; а од животиња не чистих по двоје, мужјака и женку његову.
3. Такођер и од птица не беских по седам, мужјака и женку његову, да им се сачува сјеме на земљи.
ковчег (барка) – у новозаветном тумачењу симбол цркве Христове која избавља из узбурканог мора живота; чест мотив хришћанске уметности
гофер – кипарис или кедар, веома чврсто, смоласто дрво
лакат – стара мера за дужину (растојање између лакта и врха испруженог средњег прста седам – симболика броја: представља савршенство и пуноћу (седам дана стварања света, седам дана у недељи, седме године се њива није обрађивала)
Књижевност старог века | 127
четрдесет – симболика броја: представља дуг временски период (киша пада 40 дана, Христос је кушан у пустињи 40 дана, 40 дана по смрти душа се упокојава)
чисте и нечисте животиње – чисте животиње су за јело дозвољене и одређене за жртву у старозаветном богослужбеном култу: говеда, овце, козе, срне, голуб, грлица и сл.; нечисте
су: камила, свиња, зец, врана, сова, сврака, оне
које „пужу по земљи“, јеж, гуштер, пуж, кртица, итд.; животиње приношене на жртву морале су
да буду без икакве мане устава – препрека, брана Сим – најстарији Нојев син; по родоначелник групе народа којима припадају и Јевреји (Семити)
Хам – средњи Нојев син; његово потомство населило је Вавилонију, Етиопију, део Арабије, Египта, Палестине и Сирије Јафет – најмлађи Нојев син; његови потомци, по извештају из , насељавају Европу и северозападну Азију узбити – обуздати, сузбити, потисну ти
4. Јере ћу до седам дана пустити дажд на земљу за че трдесет дана и че трдесет ноћи, и ис трије бићу са земље свако тијело живо, које сам створио.
5. И Ноје учини све што му заповједи Господ.
6. И бијаше Ноју шест стотина година кад дође потоп на земљу.
7. И уђе Ноје у ковчег и синови његови и жена његова и жене синова његовијех с њим ради потопа.
8. Од животиња чистих и од животиња не чистих и од птица и од свега што се миче по земљи.
9. Уђе к Ноју у ковчег по двоје, мушко и женско, као што бјеше Бог заповједио Ноју.
10. А у седми дан дође потоп на земљу.
11. Кад је било Ноју шест стотина година, те године другога мјесеца, седамнаести дан тога мјесеца, тај дан развалише се сви извори великога бездана, и отворише се уставе не беске.
12. И удари дажд на земљу за че трдесет дана и че трдесет ноћи.
13. Тај дан уђе у ковчег Ноје и Сим и Хам и Јафет, синови Нојеви, и жена Нојева и три жене синова његовијех с њима.
14. Они, и свакојаке звијери по врста ма својим, и свакојака стока по врста ма својим, и што се год миче по земљи по врста ма својим, и птице све по врста ма својим, и што год ле ти и има крила.
15. Дође к Ноју у ковчег по двоје од свакога тијела, у којем има жива душа.
16. Мушко и женско од свакога тијела уђоше, као што бјеше Бог заповједио Ноју; па Господ затвори за њим.
17. И би потоп на земљи за че трдесет дана; и вода дође и узе ковчег, и подиже га од земље.
18. И навали вода, и уста јако по земљи, и ковчег стаде пловити водом.
19. И наваљиваше вода све већма по земљи, и покри сва највиша брда што су под цијелијем не бом.
20. Петнаест лаката дође вода изнад брда, пошто их покри.
21. Тада изгибе свако тијело што се мицаше на земљи, птице и стока, и звијери и све што гмиже по земљи, и сви људи.
22. Све што имаше душу живу у носу, све што бијаше на суху, помрије.
23. И ис трије би се свако тијело живо на земљи, и људи и стока што год га миже и птице не беске, све, велим, ис трије би се са земље; са мо Ноје оста и што с њим бјеше у ковчегу.
24. И стајаше вода поврх земље сто и педесет дана.
8. Крај потопа. Нојеве жртве из захвалности. Обрицање Господње.
1. А Бог се опомену Ноја
128 | Читанка за I разред средњe школe
и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вје тар на земљу да узбије воду.
2. И затворише се извори бездану и уставе не беске, и дажд с неба престаде.
3. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто педесет дана;
4. Те се устави ковчег седмога мјесеца дана седамнаестога на планини Арарату.
5. И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјесеца показаше се врхови од брда.
6. А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;
7. И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
8. Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.
9. А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег; јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к се би у ковчег.
10. И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
11. И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
12. Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
13. Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.
14. А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.
15. Тада рече Бог Ноју говорећи:
16. Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
17. Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се ра зиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
18. И изиде Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.
19. Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.
20. И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице.
21. И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних. 22. Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.
Арарат – планина у Турској, у библијској легенди схваћено као највиша тачка света
гавран – једна од нечистих животиња; у Новом
завету помиње се као пример Божјег промисла
голубица (голуб) – симбол невиности и чистоте; знак завршетка Божје казне (у Новом завету симбол Светог Духа)
Књижевност старог века | 129
9. Закони за нови свијет. Завјет и дуга.
1. И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: рађајте се и множите се, и напуните земљу.
2. И све звјери земаљске и све птице не беске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се боје и страше; све је предано у ваше руке.
3. Што год се миче и живи, нека вам буде за јело, све вам дадох као зелену траву.
4. Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв.
5. Јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати; од сваке ћу је звијери искати; из руке самога човјека, из руке свакога брата његова искаћу душу човјечију.
6. Ко пролије крв човјечију, његову ће крв пролити човјек; јер је Бог по својему обличју створио човјека.
7. Рађајте се дакле и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој.
8. И рече Бог Ноју и синовима његовијем с њим, говорећи:
9. А ја ево постављам завјет свој с вама и с вашим сјеменом након вас.
10. И са свијем животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свега звијерја земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из ковчега, и са свијем звијерјем земаљским.
11. Постављам завјет свој с вама, те отселе неће ниједно тијело погину ти од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу.
12. И рече Бог: ево знак завјета који постављам између се бе и вас и сваке живе твари, која је с вама до вијека:
13. Метнуо сам дугу своју у облаке, да буде знак завјета између мене и земље.
14. Па кад облаке навучем на земљу, видјеће се дуга у облацима.
15. И опоменућу се завјета својега који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком тијелу, и неће више бити од воде потопа да затре свако тијело.
16. Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати, и опоменућу се вјечнога завјета између Бога и сваке душе живе у сваком тијелу које је на земљи.
17. И рече Бог Ноју: то је знак завјета који сам учинио између се бе и свакога тијела на земљи.
18. А бијаху синови Нојеви: Сим, Хам и Јафет; а Хам је отац Хананцима.
19. То су три сина Нојева, и од њих се насели земља.
Превео Ђуро Даничић Извор: Свето писмо, СПЦ, Београд, 2012.
130 | Читанка за I разред средњe школe
Мит (гр. – mythos) – означава причу, историју, предање, поуку, превасходно о боговима и херојима, тј. о праисторијској прошлости човечанства. Мит се од бајке разликује по томе што се у истинитост мита верује, а у бајци и онај ко прича и коме се прича имају свест о томе да је реч о измишљеној причи. Митологија, национална и општа, стална је ризница мотива и идеја за уметнике. Мит се бави општечовечанским темама, његове поруке су универзалне.
„Мит није досетка ни фантастична измишљотина или алегорија, већ сам живот, само постојање и реалност, тј. истинита историја, али изражена речима и симболима. Мит је и чудо, и тиме се он разликује од уобичајеног историјског приповедања заснованог на рационалној анализи чињеница. Језик мита постаје језик
симбола: постајући мит стварна историја се одева у речи и слике симболичког значења. Свака митологија чува одређени део истине... У том смислу библијско казивање представља реалну историју, а не алегорију или измишљену причу. Али, као и свака друга древна прича, она је написана језиком симбола и свака реч, сваки приказ у њој изискује тумачење.“ (А. Лосев, Дијалектика мита).
Легенда – прича у чију веродостојност се верује (за разлику од бајке са чудесним и религиозним елементима), блиска предању. Легенда је део историјског
предања неког народа, заједнице, има локални значај и поруку.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
Који интернационални мотив се налази у основи ове библијске приче? У ком делу сте се већ сусрели са њим?
Зашто Бог шаље потоп на људе? Потоп у Епу о Гилгамешу је суровост хировитих богова. Како је у Библији мотивисан? Чиме је Ноје заслужио Божју милост? С каквом намером Бог спасава животињске парове?
Проучите пажљиво слику потопа. У чему је снага ове визије? Колико траје потоп? Какво симболично значење има голубица са маслиновим листом у кљуну?
Један од старозаветних савеза Бога са људима склапа се на крају Мита о потопу. Шта је знамење тог савеза? Протумачите симболику дуге – зашто је баш она одабрана и каква је природа ове појаве? Истовремено, ово место представља библијско предање о настанку дуге као Божијег дела.
Са ког становишта се приповеда у Миту о потопу? Уочите хроничарски моменат и прецизност у одређивању времена. Доведите у ве зу нараторско све знање и поу зданост са тим да се Библија сматра Божјим
откровењем људима.
Пронађите место у седмој глави које опису је настанак потопа: тај дан развалише се сви извори ве ликога бездана, и отворише се све уста-
ве не беске. И удари дажд на зе мљу... Запазите величанственост и снагу
ове визије. Како замишљате ве лики бездан и уставе не беске? У јеврејском
је зику реч бездан означава водене ду бине, али и недосежност судова и
Књижевност старог века | 131
промисли Божјих. Ко и зашто чува свет од елементарних сила хаоса које пре те да га угрозе? Зашто допушта да се отворе уставе не беске?
Каква је морална поука библијске легенде? Какав тре ба да је човек? У
кога тре ба да веру је и чије зна мење да пошту је? Да ли је овај савез, завет Бога и човека, заснован на узајамној сагласности?
Анализирајте заповест дату после потопа свему живом: Рађајте се и множите се, и напуните земљу. Са каквом надом је Бог сачувао и обновио живот на земљи? Зашто му је било важно да праотац новог човечанства буде Ноје? Чијом заслугом страда животињски свет, без кривице?
СТВА РА ЛАЧ КА РА ДИ О НИ ЦА Упоредите причу о потопу из Библије са оном из Епа о Гилгамешу и пронађите заједничке мотиве. Испитајте узроке и последице потопа. Како се богови из Епа о Гилгамешу односе према потопу, а како Господ из библијске приче? Ко лико стихија траје? Протумачите симбо лику бројева 7 и 40. Пронађите најупечатљивије детаље слике водене стихије. Која је од њих уметнички успелија? Упоредите ликове Утнапиштима и Ноја.
Стари завјет Пје сма над пје смама (одломци)
Сви су списи свети, али је Песма над песмама најсветија.
Стара јеврејска мисао
Соломон (око 990 п. н. е.)
Јеврејски цар, син цара Давида, царевао између 970930. пре Христа. Приписује му се више од 3.000 прича и преко 1.000 песама ( и монове и др.). У библијској науци се узима да су нека од тих дела настала пре или после његовог живота. Соломон је подузео изградњу Јерусалимског храма, у који је пренесен јеврејски Ковчег завета (у њему су биле обе таблице са Заповестима, знак савеза Бога с изабраним народом). Период његовог царевања био је најблиставији тренутак у историји израиљског народа.
ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕ ЛУ
е сма над пе смама саставни је део поучних књига старозаве тних списа, а њен наслов ка зу је да је већ у древним временима сматрана драгуљем по езије и нај у звишенијом међу песма ма. Реч је о низу љубавних песа ма које се сматрају делом једног творца будући да дело има извесну целовитост и до следност у праћењу љу бавног осећања, исти је зик и стил, поновљене мотиве и стихове и јасну композицију. Постоји, такође, претпоставка да је реч о више народних сватовских песама. Највећи део Пе сме над пе смама је у форми дијалога између драге и драгог, што јој даје драмске осо бено сти. Песму над песмама традиција приписује цару Соломону као зачетнику мудросне, филозофске мисли, иако је научно утврђено да је настала више векова касније.
П
132 | Читанка за I разред средњe школe
2. Чежња пријатељице за пријатељем
1. Ја сам ру жа Саронска, љиљан у долу.
2. Што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу дјевојка ма.
3. Што је јабука међу дрве тима шумским, то је драги мој међу момцима; жељех хлада ње зина, и сједох, и род је ње зин сладак грлу мојему.
4. Уведе ме у кућу гдје је гозба а застава му је љу бав к мени.
5. Поткријепите ме жбановима, придржите ме јабука ма, јер сам болна од љу бави.
6. Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7. Заклињем вас, кћери Јерусалимске, срна ма и кошу та ма пољским, не будите љу бави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8. Глас драгога мојега; ево га, иде скачући преко гора, поскаку јући преко хумова.
9. Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашега зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10. Проговори драги мој и рече ми: устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
11. Јер гле, зима прође, минуше да жди, отидоше.
12. Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању, и глас грличин чу је се у нашој земљи.
13. Смоква је пустила за метке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, љепотице моја, и ходи.
14. Голу бице моја у расјелина ма ка менијем, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чу јем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15. Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16. Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17. Док захлади дан и сјенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по гора ма раздијељенијем.
4. Милине
пријатељичине
1. Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си, очи су ти као у голу бице између витица твојих; коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду;
2. Зу би су ти као стадо оваца једнаких, кад изла зе из купала, које се све близне а ниједне нема јалове.
3. Усне су ти као конац скерле та, а говор ти је љу бак; као кришка
ружа Саронска – вероватно није права ружа (општи израз ружа означавао је разнобојно
цвеће), већ цвет сличан лали загаситоцрвене
боје, који и данас изобилно расте по горама
Сарона почетком пролећа, после зимских киша
жбан – затворен дрвени суд за воду или уље
хум – брдашце
смоква – симбол мира, благостања, бујања и
плодности
лоза винова – знак Божјег благослова, симбол
плодности; уцвала винова лоза овде симболише пролећно бујање и слутњу опојности пића (вина) љубави
скерлет – јаркоцрвена боја; симбол богатства
и части, овде: румен усана
шипак – нар
Књижевност старог века | 133
шипка јагодице су твоје између витица твојих;
смирна – миришљава смола од дрвета мире, коришћена је за улепшавање и мирисање тамјан – миришљава биљна материја; користи се за кађење приликом богослужењу
4. Врат ти је као кула Давидова сазидана за оружје, гдје висе тисућама
штитови и свакојако оружје јуначко;
5. Двије су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима.
6. Док дан захлади и сјенке отиду, ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјанову.
7. Сва си лијепа драга моја, и нема недостатака на теби.
8. Вјерност вјечно сједињених
1. О да би ми брат био, да би сао сисе матере моје! Нашавши те на пољу пољубила бих те, и не бих била пријекорна.
2. Повела бих те и довела бих те у кућу матере своје; ти би ме учио, а ја бих те појила вином мирисавијем, соком од шипака.
3. Лијева је рука његова мени под главом а десном ме грли.
4. Заклињем вас, кћери Јерусалимске, не будите љубави моје, не будите је, докле јој не буде воља.
5. Ко је она што иде горе из пустиње наслањајући се на драгога свога? Под јабуком пробудих те, гдје те роди мати твоја, гдје те роди родитељка твоја.
6. Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен Божји.
7. Многа вода не може угасити љубави, нити је ријеке потопити. Да ко
даје све имање дома својега за ту љубав, осрамотио би се.
Превео Ђуро Даничић Извор: Свето писмо, СПЦ, Београд, 2012.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
Како је Песма над песмама утицала на ваш доживљај љу бави? На који начин љубав утиче да се опа зи јединственост вољене осо бе?
У какво окру жење и у које до ба године је смештена љу бав двоје младих? „Зима прође, минуше да жди... Цвијеће се види по земљи“, ка же библијски песник. У каквој је ве зи ово до ба бу јања и цве тања са буђењем љу бави?
Посматрајте че тврту песму као засебну целину. Шта је у њој описано? Како драги доживљава драгу?
Сликовитост језика Песме над песмама, остварена бројним паралелизмима, поређењима, метафорама и алегоријама, гради сложену и доследну симболику. Пронађите и анализирајте ова места у другој песми.
134 | Читанка за I разред средњe школe
Ис тра жите драмске моменте у Песми над песмама. Ко и коме упућу је
речи? Пратите наизменично смењивање лирских гласова.
Обратите пажњу на објашњења речи и појмова уз другу и четвр-
ту песму. Који појмови доминирају и зашто? Какво биље и дрвеће је
ау тор одабрао за поређење? Протумачите симболику биља.
Обратите пажњу на чулне слике у тексту. Старозаветни песник
о чулној љу бави проговара без ус те зања. Испитајте симболику боја – која боја преовладава и зашто? Размислите шта је то што ову древну песму чини савременом и ванвременом.
Повежите Песму над песмама са нашом народном лириком. Потрудите се да нађе те сличне примере у раније обрађеним песмама.
Пронађите у Песми над песмама стихове и слике који се понављају. На какве закључке о ау торству вас наводе ова рефренска места? Да
ли сматрате да је ау тор ових песама јединствен или је у питању скуп
сабраних свадбених песама више непознатих ау тора? У тексту који следи потражите научне податке о том питању и одредите свој став
према алегоријском и дословном тумачењу Песме.
Какво схватање љу бави је скривено у стиховима Песме над песмама? У чему је тајна љу бави мушкарца и жене? Зашто је још у древна времена ова песма на звана најсве тијим старозаветним списом и уврштена у канон?
Осма песма, која има епилошки карак тер, на зива се химном љубави. Она доноси не заборавне и ду боке мисли. Издвојте их и протумачите. Зашто песник каже да је жар љу бави пламен Божји? Ко и ради чега пали овај пламен? У каквој је ве зи ова мисао са заповешћу рађања, коју Бог више пу та у Старом завету даје људима (Адаму и Еви, Ноју): Рађајте се и множите се и напу ните зе мљу?
TРЕБА ЗНАТИ И ОВО
Песма над песмама састоји се од већег броја љубавних песама у којима траје дијалог између драге и драгог који делу даје извесно јединство.
Драгу, Суламку (названа тако вероватно по родном граду), пастирову невесту, цареви дворани одводе у Соломонову ложницу, где цар предузима
све да би задобио девојчину љубав. Она, међутим, остаје верна своме драгом, упркос обећањима раскошног живота и на царево завођење одговара
речима љубави према свом изабранику.
Тумачење Песме над песмама – Присуство љубавне Песме међу би-
блијским верским списима одувек је збуњивало тумаче, што је узроковало
појаву различитих интерпретација овог дела. Током векова издвојиле су
се две интерпретације Песме над песмама: алегоријска и дословна.
Алегоријско тумачење преовладало је у јудаизму и по њему Песма
описује љубав или завет између Бога и изабраног народа Израела, при
чему се Израел представља као божанска невеста. Алегоријску методу
Књижевност старог века | 135
прихватили су и хришћани, који су сматрали да Песма симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом, односно слику односа Христа и поједине душе. Међутим, Песма над песмама је ушла у јеврејски канон не зато што је сматрана алегоријом, него зато што је била веома цењена. Ништа у њој не одаје утисак да је намера аутора била да алегоријски говори о љубави, поготово када узмемо у обзир изразито чулне слике којима се описује однос драге и драгог. Зато је, и поред дуге традиције, алегоријско тумачење тешко одрживо.
Дословно тумачење посматра ово древно дело као љубавну песму, односно збирку љубавних песама. У прошлости се некада истицало да ова тема не би била достојна Светог писма, али овакво мишљење не увиђа право значење овог библијског текста. Бог је људе створио као мушко и женско и пробудио међу њима привлачност и љубав које долазе до врхунца у браку. Попут свих дарова Божјих, по својој намери и природи љубав је добра и део је творевине коју је сам Бог у Постању назвао добром. Песма над песмама ушла је у Библију као похвала љубави са лирским обележјима. Као таква, она не „поучава“ и не износи неку „науку“ него изражава стање духа и срца. Говори о љубави двоје младих који се спремају за брак, ако нису већ венчани. Језик ове књиге је језик љубави. Ако нашим западњачким ушима то изгледа претерано, сетимо се да се у Старом завету исти хебрејски глаголи и именице употребљавају за људску и божанску љубав. Овај је спис био реинтерпретиран у смислу љубави између Бога и Израиља тек пошто је књига примљена у канон. (Према: Вилфрид Харинг тон, Увод у Стари завјет)
СТВА РА ЛАЧ КА РА ДИ О НИ ЦА Упоредите опис девојачке лепоте из четврте песме са познатим формулативним описом девојачке лепоте из српске народне поезије камена / / Кад говори ка да голуб гуче / зу би су јој два низа бисера / кад се смије – ка’ да бисер сије). Уочите сродности и раз лике, изведите закључке. Одаберите једну од тема за обраду:
„Песми над песмама“
Нови завет
„Ja y свет дођох као светлост“ , рекао је о се би Господ. Та
светлост стајала је пред Јудејима обу чена у те ло; пред нама он стоји обу чен у јеванђе ље. Св. Игњатије Брјанчанинов
Јеванђеље – објава радо сне вести – Чак и у данашње време распрострањено је гледиште по ком су новозаветна јеванђеља заправо биографије Исуса Христа, писане по угледу на друге античке животописе зна менитих личности. Па ипак, ти документи, за разлику од класичних биографија или доцнијих средњовековних
житија све таца, не садрже неке ва жне де таље из живота Исуса Христа. Јеванђеља сву па жњу усмеравају на Исусове проповеди, чудеса, страдање, смрт, остављајући тако утисак непотпуних, недовршених
биографија, па се стога тешко могу сврстати у овај књижевни жанр.
У њима има елемената многих књижевних врста: биографије, беседе, приче, алегорије, параболе, песме у прози, итд.
Неки ау тори су још доста давно ука зали на могућност да се суштина јеванђељске књижевности ближе одреди уз помоћ централне, кулминативне тачке целокупне приповести о Исусу Христу –теме о његовом страдању и смрти. Због тога се каткад и јеванђеље дефинише као прича о страдању Исусовом (пасија) с мање или више проширеним уводом. Ту се свакако највише узима у обзир чињеница да сва новозаветна јеванђеља имају јасно препознатљиву основу у предању: она произла зе из најранијих проповеди Исусових ученика и следбеника о његовој смрти и васкрсењу. Значај предања о Христовом страдању, смрти и васкрсењу главна је осо беност хришћанства, оно што га јасно издваја од других светских религија. Па ипак, непосредан увид у садржинску ра зноврсност тих најстаријих хришћанских списа упућу је на то да је пре реч о некаквој засебној, оригиналној, дотад непознатој врсти религијске литерату ре. Тај жанр (који уосталом има и своје одговарајуће име – јеванђеље: гр. evangelion – благовест, до бра, радосна вест), осо бена је врста хришћанске литерату ре чији је циљ објава до бре вести да је Бог Спаситељ дошао међу људе.
(Према: Милан Вукомановић, Ре лигије света, Радомир Б. Ракић, Библијска енциклопедија)
Христос – ова реч на грчком значи исто што и Месија на јеврејском – Помазаник. Чин помазања уљем и мирисом био је уобичајен код Јевреја као знак поштовања, али је званично помазање обављано приликом увођења у службу пророка, свештеника и цара. Цареви су овим чином устоличавани као „помазаници Божји” у духовном смислу. У
Јеврејима је обећан избавитељ под именом Месија, док се у Новом завету као Месија истиче Исус Христос.
Исус – на хебрејском Спаситељ
Биографија (животопис) – документарна или књижевно-научна врста у којој се описује живот неке ис такну те личности; претпоставља истинитост и проверљивост описаних догађаја. Зачетник овог жанра је грчки историчар Плу тарх, који је написао биографије Александра Македонског, Цезара и др.
Књижевност старог века | 137
Матеј ( 74. после Христа)
Матеј је један од дванаесторице апостола и писац првог канонског јеванђеља. Живео је у Галилејском граду Капернауму, био је Јеврејин, по занимању цариник (сакупљач пореза) у служби Римљана. Када га је Исус Христос позвао да му буде ученик, оставио је све и пошао за њим. После Исусовог страдања проповедао је јеванђеље у Палестини, Персији, Сирији и данашњој Јерменији. Умро је у Палестини мученичком смрћу.
Нови завјет
Јеванђеље по Матеју Бе сје да на гори
Јер се Закон даде преко Мојсија, а благодат и истина
постаде кроз Исуса Христа.
Јован 1, 17
ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕ ЛУ Матеј се својим јеванђељем обраћа најпре јеврејском народу да покаже да је Христос, кога су они разапели, Месија кога су најавили старозаветни пророци, избавитељ обећан праоцима.
Беседа на гори из Јеванђе ља по Матеју (поглавља 5–7) прва је од пет беседа, колико садржи ово јеванђеље. Христос се обраћа својим ученицима и окупљеном народу, излажући суштину свог учења као пу т ка задо бијању царства не беског и изриче заповест о девет блаженстава – благих и радосних вести о новом животу. Ова проповед постала је позив на обновљење човекове природе, на одбацивање греха и суштински прео бражај.
5. Бесједа на гори: блаженства. До стојанство и ду жно сти ученика. Закон ће се цио извршити.
гора – овде означава и симболично успињање, приближавање Богу; многи пресудни тренуци Христовог живота дешавају се на горама блаженство – израз се користи да означи пре свега духовна, вечна блага (ређе земаљска добра); блаженом се назива Богородица, блаженство је обећано онима који се држе Божјих заповести
Закон – према , Исус је пророк „царства небеског“, али и Месија који долази на Земљу да испуни завет и успостави нови савез (завет) са Богом
Благо сиромашнима духом – односи се на
људе који теже Духу Божјем: „Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што нас вуче доле.“
царство небеско или царство Божије – средишњи појам Христове поруке; крајњи циљ стремљења у животу хришћанина
1. А кад он видје народ, попе се на гору, и сједе, и приступише му ученици његови.
2. И отворивши уста своја учаше их говорећи:
3. Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство не беско.
4. Благо онима који плачу, јер ће се утјешити.
5. Благо кроткима, јер ће наслиједити земљу.
6. Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити.
7. Благо милостивима, јер ће бити помиловани.
8. Благо онима који су чистога срца, јер ће Бога видје ти.
9. Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији на звати.
10. Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско.
11. Благо ва ма ако вас узасра моте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве рије чи ла жући, мене ради.
12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на не бесима, јер су тако прогонили пророке прије вас.
138 | Читанка за I разред средњe школe
13. Ви с те со земљи; ако се обљу тави, чим ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се проспе на поље и да је људи погазе.
14. Ви сте видјело свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји.
15. Нити се ужиже свијећа и меће под суд него на свијетњак, те свије тли свима који су у кући.
16. Тако да се свије тли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на не бесима.
17. Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним.
18. Јер вам заиста кажем: докле не бо и земља стоји, неће нестати ни најмањега словца или једне титле из закона док се све не изврши.
19. Ако ко поквари једну од овијех најмањијех заповијести, и нау чи тако људе, најмањи на зваће се у царству не бескоме; а ко изврши и нау чи, тај ће се велики на звати у царству не бескоме.
20. Јер вам ка жем да ако не буде већа правда ваша него књижевника и фарисеја, неће те ући у царство не беско.
21. Чули сте како је ка зано старима: не убиј; јер ко убије, биће крив суду.
22. А ја вам ка жем да ће сваки који се гњеви на брата својега ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату својему: рака! Биће крив скупштини; а ко ре че: будало! Биће крив паклу огњеном.
23. За то дакле ако принесеш дар свој к олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто на те.
24. Остави ондје дар свој пред олтаром, и иди прије те се помири с братом својијем, па онда дођи и принеси дар свој.
1 Ви сте со зе мљи... – ове речи, које је Христос упутио апостолима, али и свим хришћанима свих времена, означавају стање душе. Со је зачин којем је придаван верски значај, њена моћ заштите од труљења и распадања учинила ју је синонимом животодавне моћи; Христос ис тиче да апостоли својим животом и делима треба да штите свет од порока и искварености.
2 Ви сте видјело свијету... – Христос је „светлост света”, „Бог светлости” (Јн. 8, 12), и позива своје следбенике да и они буду „светлост свету“ која ће свет избављати од мрака греха и незнања.
књижевници – образовани чиновници у државној служби, „бранитељи Закона“; Исус је био у сталној полемици са књижевницима и фарисејима, као и са јеврејским првосвештеницима, чијом ће заслугом и бити осуђен фарисеји – старојеврејска секта позната по строгом поштовању Мојсијевог закона; у Христово време били су синоним за лажну побожност и лицемерје рака (јев.) – шупља главо!
Дућо ди Буонинсења, Преображење Христово на гори Тавор, 1308–1311.
година
АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ
Ако се упореди садржај јеванђеља,
може се приметити да поред задивљујуће сагласности, постоје и извесне
разлике (разлике су веће између и три остала јеванђеља). Јеванђеља по Матеју, Марку и Луки називају се синоптичка јеванјер следе синопсис – упоредно посматрање догађаја из живота Исуса Христа. Претпоставља се да су сва јеванђеља настала од 65. до 90. год. н. е. Најстарије од њих је Марково јеван, док су Матејево и Лукино из нешто доцнијег периода. Прва тројица јеванђелиста говоре више ο Христовим чудима, а Јован описује његову изванредну личност; први приповедају шта је он чинио, док Јован говори о његовој природи. И међу самим синоптичким јеванђељима постоје извесне разлике. Сва питања око сагласности и разлика између три синоптичка јеванђеља у теологији се посебно проучавају и називају се синоптичка питања.
25. Мири се са супарником својијем брзо, док си на пу ту с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слу зи и у тамницу да те не вргну.
26. Заиста ти ка жем: нећеш изићи оданде док не даш до пошљедњега динара.
27. Чули сте како је ка зано старима: не чини прељу бе.
28. А ја вам ка жем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељу бу у срцу својему.
29. А ако те око твоје десно сабла жњава, ископај га и баци од се бе: јер ти је боље да погине један од удова твојијех него ли све тијело твоје да буде бачено у пакао.
30. И ако те десна рука твоја сабла жњава, одсијеци је и баци од себе: јер ти је боље да погине један од удова твојијех него ли све тијело твоје да буде бачено у пакао.
31. Тако је ка зано: ако ко пусти жену своју, да јој дâ књигу распусну.
32. А ја вам ка жем да сваки који пусти жену своју, осим за прељубу, наводи је те чини прељу бу; и који пуштеницу узме прељу бу чини.
33. Још сте чули како је ка зано старима: не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео.
34. А ја вам ка жем: не куните се никако: ни не бом, јер је пријестол Божиј;
35. Ни земљом, јер је подножје нога ма његовијем; ни Јерусалимом, јер је град великога цара.
синоптички – од грчке речи synoptikos, која значи „виђен истим очима”
пуштеница – разведена жена Јерусалим – јеврејски град у којем је Христос страдао и васкрсао мрзи (јев.) – значи и не љуби; ниси дужан да волиш
36. Ни главом својом не куни се, јер не можеш ни длаке једне бијеле или црне учинити.
37. Дакле, нека буде ваша ријеч: да, да; не, не; а што је више од овога, ода зла је.
38. Чули сте да је ка зано: око за око, и зуб за зуб.
39. А ја вам ка жем да се не браните ода зла, него ако те ко удари по десноме твом обра зу, обрни му и други.
40. И који хоће да се суди с то бом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину.
41. И ако те потјера ко један сахат, иди с њиме два.
42. Који иште у тебе, подај му; и који хоће да му узајмиш, не одреци му.
43. Чули сте да је ка зано: љу би ближњега својега, и мрзи на непријатеља својега.
44. А ја вам ка жем: љу бите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну,
140 | Читанка за I разред средњe школe
на
и молите се Богу за оне
Да буде те синови оца својега који је на не бесима; јер он заповиједа своме сунцу, те обасјава и зле и до бре, и даје дажд праведнима и неправеднима. ´
чините до бро онима који
вас мрзе
који вас гоне; 45.
46. Јер ако љу бите оне који вас љу бе, какову плату имате? Не чине ли то и цариници?
47. И ако Бога на зивате са мо својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и не знабошци?
48. Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац ваш не бески. Превео Вук Стефановић Караџић Извор: Нови завјет, СПЦ, Београд, 1996.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
Централна тема Христове Беседе на гори јесте проглашење „царства небеског”. Каквим је људима, према Христовом учењу, обећано ово царство?
Прокоментаришите девет заповести о блаженствима са почетка беседе.
Одаберите делове беседе који су вам се највише допали. Именујте врлине које су дате кроз метафоре, алегоричне слике и симболе (бити со земљи, видело свету, град који на гори стоји; ископати око које саблажњава...).
Упоредите старозаветне заповести (нпр. Не чини прељубе) са новозаветним заповестима о блаженствима (Сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему). Прве говоре о борби са грехом, а друге о задобијању царства небеског, прве исправљају човеково делање, а друге улазе у његово срце и мисао, траже целог човека. Да ли је могуће, по вашем мишљењу, остварити савршенство које Христос тражи од човека? Како Христос доживљава човека и какву му улогу и значај придаје? На какву радикалну промену живота и мишљења позива људе?
Христос од људи тражи да се не бране од зла и да љубе непријатеље своје. Да ли брине за нас или за наше непријатеље? Како се осећа човек
који дуго пребива у мржњи и који на зло одговара злим (Око за око, зуб за зуб)?
Коме се Христос обраћа својом беседом? Из историје сте научили
ко је владао Јудејом у Христово време – повежите историјско-политичке
прилике са Христовим учењем. Како су потлачени и сиромашни могли да доживе његове речи?
Размислите о промени система вредности – оно што се уобичајено
сматра лошим и непожељним, постаје добро као залог будућег живота.
Разумете ли зашто се сада сиромаштво, патња и обесправљеност сматрају блаженством? Прокоментаришите ову нову хришћанску перспективу из које се гледа на људски живот.
Књижевност старог века | 141
Рекавши да је дошао да испуни закон и пророке, Исус оглашава своју месијанску улогу и успоставља везу између Старог и Новог завета. Јесу ли различити библијски текстови, настајали током више од хиљаду година, у сагласности?
Запазили сте да је ова беседа писана у једној посебној форми и да наликује песми у прози. Шта чини ритам и тон реченице? Испитајте језик и стил, нарочито инверзију као стилско средство, метафору, анафору, полисиндетон, апострофу и др. Уочите синтаксичке паралелизме на почетку Беседе на гори. У чему је лепота и снага Христове проповеди?
Беседа – 1. у антици: усмени говор намењен пу блици, вид говорничке вештине; вештином беседништва бави се реторика; 2. у средњовековној књижевности назив црквене проповеди на библијску тему.
Алегорија (гр. allegorein – сликовито говорити) – проширена метафора; код алегорије се измењено значење засновано на сличности преноси на веће целине („Имао сам од злата јабуку.“ – ) или на читаво дело (нпр. басне; Долап, Ракић; Аска и вук, Андрић). У њој препознајемо дословно и пренесено значење Анафора (гр. anaphora – наношење, понављање) – у ужем смислу означава понављање истих речи на почетку узастопних стихова, строфа или прозних реченица у низу (Нити иде Кулин Капетане / Нити иде, нити ће ти доћи / Нит’ се надај нити га погледај). Супротно епифо-
Дучо ди Буонинсења, Мадона са анђелима и свецима, 1308–1311. година
ра – понављање на крају стихова, строфа или прозних реченица (Купи војске колико ти драго / На Сталаћа кад је теби драго / Удри Сталаћ како ти је драго / Ја ти добра не дам ниједнога). Заједно са симплохом и анадиплозом, ове фигуре чине тзв. лирске паралелизме Симплоха – стилска фигура која настаје спајањем анафоре и епифоре, при чему долази до понављања и на почетку и на крају узастопних стихова или реченица (Ти поведи хиљаду сватова / више ни једнога / мање ни једнога).
Анадиплоза или палилогија – стилска фигура у којој се једна реч или више речи с краја једног стиха или реченице понављају на почетку наредног стиха или реченице (Уранила Косовка дјевојка / Уранила рано у неде љу / прије јарка сунца).
ТРЕБА ЗНАТИ И ОВО
Бла женства
У Беседи на гори Христос открива апостолима и окупљеном народу девет заповести о блаженствима које на известан начин представљају и
новозаветни одговор на десет Божијих заповести датих Мојсију на гори
Синај. Бла женства су лествице којима се уздиже ка Богу. У ових девет врлина дата су човеку нова правила живота, мишљења, осећања и делања. Тај нови живот почиње сиромаштвом духом, тј. смирењем Христа ради, а завршава се страдањем за Христа и вечном радошћу и бла женством у рају.
(Владика Данило Крстић, Не ма лепше вере од хришћанске)
1. Блажени су сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. Сиромашни духом су они који се бе сматрају малим у поређењу с Богом и који
че зну да се обогате у Богу и у његовом царству. То значи виде ти да човек
нема ништа што није примио од Бога, бити лишен гордости и вере у снагу
сопственог духа. Бла жено сиромаштво је код Матеја на звано „духовним“,
јер је то став ума и срца, уверење душе.
2. Блажени су који плачу, јер ће се утешити. Бла жено плакање ради греха, жалосно покајање, суштинско је у духовном животу. Заврше так бла женог плача није очајање, или грижа савести, већ покајање и спасење. То је „плач који иза зива радост“.
3. Блажени су кротки, јер ће наследити земљу. Кротки су човекољу биви и дуготрпљиви. Због своје кротости Христос је на зван Јагње том Божјим.
Надувени и срдити су противност кроткима. Бити кротак значи бити благ
и мио, на зло не одговарати злим, већ превладавати до брим. Кротост је
имати чврсто уверење да је до бро моћније од зла, и да до бро на крају побеђу је.
4. Блажени су гладни и жедни правде јер ће се наситити. Гладни и жедни правде су људи који трпе неправде у све ту и којима ће свака неправда
бити на домештена. Човеков живот састоји се у тра жењу, у гла ди и жеђи за правдом. То је су штинска покре тачка си ла духовног живота и учење Све тог писма, за довољ ство непрекидног узрастања у Богу.
5. Блажени су мило стиви, јер ће бити помиловани. Бити милостив значи бити као Бог, јер Бог је милостив. „Они ће примити стоструко“, рекао је Господ милостивима. То не значи правдати неистину и грех, превидети неправду и поквареност, већ значи имати са милости за оне ухваћене у окове греха. Што је неко све тији, то је јаче његово осећање сопствене несавршености, то је милостивији према туђим слабостима.
6. Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видети. Бог тра жи човека чистог срца. Дугим трудом и благодаћу срце се може очистити од сваке зле мисли и жеље. Бити чист срцем значи бити осло бођен од свега што поро бљава и помрачу је душу. Кад је човеково срце чисто, оно природно сија божјом све тлошћу, пошто Бог обитава у његовој души. 7. Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати. Христос је на зван кне зом мира. Свако може дати оно што сам има, ако имамо
Књижевност старог века | 143
мир у својим душа ма, можемо га дати и другима. Миротворци су они који мире завађене и спајају раздвојено, који труд свој улажу против духа зла, свађе и раздора. Тај мир је сло бода од свих брига и страхова који постоји у људима чак и у најтежим ситуација ма, када се страда. 8. Бла жени су изгнани правде ра ди, јер је њи хово цар ство не бе ско. Бити гоњен ради правде значи бити сличан Христу и апо столима. У историји хришћанства огроман је број му ченика који су по страдали за правду и населили Христово не беско цар ство. Апо стол Пе тар пише: „Јер је боље, ако је воља Божја, да страдате до бро чинећи, него зло чинећи“ (I Пе тр. III, 17). Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени. 9. Блажени сте ако вас узасрамоте и успрогоне и реку против вас свакојаке рђаве речи, лажући мене ради. Овде Христос говори о страдању његових следбеника њега ради. Они ће бити вређани, клеве тани и му чени, али тре ба да све пре трпе с несаломивом вером и надом у њега, који ће доћи у своје време и заувек одвојити праведне од неправедних. Није, дакле, бла жен сваки који подноси сра моту, већ онај кога сра моте ради Христа, и то лажући. Изговарајући ове речи Христос је обећао да ће они који га следе бити као и он прогоњени. То је централно предска зање Јеванђеља.
Закљу чак: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. Радујте се у плачу, радујте се у страдању, радујте се у умирању, јер су и најбољи у људском роду прошли исти трновит пут и населили царство небеско. Хришћанска радост није земаљска срећа, задовољство или забава, то је „радост у вери“. Радост у Христу иде заједно са страдањем у Христу. Духовна радост хришћана, радост му ченика, више је од било чега другог, невидљиви сведок истинске вере и истинитости хришћанског живота.
(Према: Све ти Николај Велимировић, Вера светих и Томас Хопко, Духовност)
144 | Читанка за I разред средњe школe
Нови
завјет
Јеванђеље по Матеју
Страдање и васкр сење Христово
ПРИСТУП КЊИЖЕВНОМ ДЕ ЛУ
пророчким књига ма Старог завета најављу је се дола зак Богом обећаног Месије који ће избавити изабрани народ, предска зу је се рађање од Давидо-
ве цар ске лозе онога који ће и сам бити цар (али не овога све та), као и понижење
и страдање које ће подне ти. И док се Јевреји заустављају на овом пророчанству и
не прихватају Исуса Христа као Месију, за хришћане је читав Стари завет оче-
кивање Христа, Сина Божјег, рођеног од Дјеве Марије ради спасења све та. Нови
завет је нови савез између Бога и људи, запе чаћен Христовом крвљу („Ова чаша
је нови савез мојом крвљу која се пролива за вас“, говори Христос апостолима
уочи страдања). Одломак из Матејевог јеванђеља о страдању и васкр сењу Хри-
стовом кулминативно је место читавог Новог завета и залог хришћанске вере.
27. Исус пред Пилатом. Крај Јуде издајника, Исус и Варава. Исуса шибају, ру гају му се. Распеће и смрт. Исусов погреб.
1. А кад би у ју тру, учинише вијећу сви главари свештенички и старјешине народне за Исуса да га погу бе.
2. И све завши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату судији.
3. Тада видјевши Јуда издајник његов да га осудише раскаја се, и поврати тридесет сре брника главарима свештеничкијем и старјешина ма.
4. Говорећи: ја сагријеших што издадох крв праву. А они рекоше: што ми маримо за то? Ти ћеш видје ти.
5. И бацивши сре брнике у цркви изиђе, и отиде те се објеси.
6. А главари свештенички узевши сре брнике рекоше: не ваља их метну ти у црквену ха зну, јер је узе то за крв.
7. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гро бље костима.
8. Од тога се и прозва она њива крвна њива и до данас.
9. Тада се изврши што је ка зао пророк Јеремија говорећи: и узеше тридесет сре брника, цијену цијењенога кога су цијенили синови Израиљеви.
10. И дадоше их за њиву лончареву, као што ми ка за Господ.
Књижевност старог века | 145
Понтије Пилат – римски управитељ, судија
Исусов
Јуда Искариотски – Исусов ученик који га је
издао за 30 сребрника
хазна – благајна, ризница
У
Пасха – главни јеврејски празник којим се прославља излазак Јевреја из Египта; овај празник прославља и догађај када је анђео смрти, убијајући мисирску децу, поштедео јеврејске домове скерлетна кабаница – скерлет је тканина јаркоцрвене боје; знак части и богатства; скерлетну кабаницу носили су цареви; војници одевају Христа у скерлетни огртач да би му се наругали као самозваном цару
вијенац од трња – венац украшен златом и драгим камењем, знак је царског достојанства; будући да је Христос осуђен као „цар Јудејски”, трнов венац део је ругања римских војника њему
трска – уручена Христу ради исмевања, као владарско жезло, симбол власти и предвод-
ника народа
Голгота – брдо изван зидина Јерусалима где су Римљани вршили погубљења
11. А Исус стаде пред судијом, и запита га судија говорећи: ти ли си цар Јудејски? А Исус ре че му: ти ка жеш.
12. И кад га ту жаху главари свештенички и старјешине, ништа не одговори.
13. Тада ре че му Пилат: чу јеш ли шта на те бе свједоче.
14. И не одговори му ни на једну ријеч тако да се судија дивљаше врло.
15. А о сваком пра знику Пас хе бијаше обичај у судије да пусти народу по једнога су жња кога они хоће.
16. А тада имаху знатнога су жња по имену Вараву.
17. И када се сабраше, ре че им Пилат: кога хоће те да вам пустим? Вараву или Исуса прозванога Христа?
18. Јер знадијаше да су га из зависти предали.
19. А кад сјеђаше у суду, пору чи му жена његова говорећи: немој се ти ништа мијешати у суд тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради.
20. И главари свештенички и старјешине наговорише народ да ишту Вараву, а Исуса да погу бе.
21. А судија одговарајући ре че им: кога хоће те од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву.
22. Ре че им Пилат: а шта ћу учинити с Исусом прозванијем Христом? Рекоше му сви: да се ра запне.
23. Судија пак ре че: а како је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: да се ра запне.
24. А кад видје Пилат да ништа не пома же него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: ја нијесам крив у крви овога праведника: ви ће те видје ти.
25. И одговарајући сав народ ре че: крв његова и на нас и на дјецу нашу.
26. Тада пусти им Вараву, а Исуса шибавши предаде да се ра запне.
27. Тада војници судијни узеше Исуса у судницу и скупише на њ сву че ту војника.
28. И свукавши га обукоше му скерлетну кабаницу.
29. И опле тавши вијенац од трња метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим ругаху му се говорећи: здраво царе Јудејски!
30. И пљунувши на њ узеше трску и бише га по глави.
31. И кад му се наругаше, свукоше с њега кабаницу, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше га да га ра запну.
146 | Читанка за I разред средњe школe
Симона и натје-
32. И изла зећи нађоше човјека из Кирине по имену
раше га да му понесе крст.
дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест коштурница,
33. И
34. Дадоше му да пије оцат помијешан са жу чи, и окусивши не хтједе да пије.
35. А кад га ра запеше, раздијелише хаљине његове бацивши коцке.
36. И сјеђаху те га чуваху.
37. И метнуше му више главе кривицу његову написану: ово је Исус цар Јудејски.
38. Тада распеше с њим два хајдука, једнога с десне а једнога с лијеве стране.
39. А који прола жаху хуљаху на њ машући глава ма својима,
40. И говорећи: ти који цркву разваљу јеш и за три дана начињаш помози сам се би; ако си син Божиј, сиђи с крста.
41. А тако и главари свештенички с књижевницима и старјешина ма подсмијевајући се говораху:
42. Другима поможе, а се би не може помоћи. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста па ћемо га вјеровати.
43. Он се уздао у Бога: нека му поможе сад, ако му је по вољи, јер говораше: ја сам син Божиј.
44. Тако исто и хајдуци ра запе ти с њим ругаху му се.
45. А од шестога сахата би та ма по свој земљи до сахата деве тога.
46. А око деве тога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! Ла ма савах тани? То јест: Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?
47. А неки од онијех што стајаху ондје чувши то говораху: овај зове Илију.
48. И одмах отрча један од њих те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га појаше.
49. А остали говораху: стани да видимо хоће ли доћи Илија да му поможе.
50. А Исус опет повика иза гласа, и испусти душу.
51. И гле, завјес црквени раздрије се на двоје од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и ка мење се распаде.
52. И гро бови се отворише, и усташе многа тијела Све тијех који су помрли.
53. И изашавши из гро бова по васкрсенију његовом уђоше у Све ти град и пока заше се многима.
54. А капе тан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божиј.
55. И ондје бијаху и гледаху из далека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и слу жиле му.
56. Међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија мати Јаковљева и Јосијина и мати синова Зеведејевијех.
Књижевност старог века | 147
Рукописно јеванђеље по Матеју, XVI век
хајдуци – овде у значењу разбојници Илија Тесвићанин – старозаветни пророк
многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му – мироносице; назване су по
миру којим су хтеле да премажу тело Христово у гробу; ово име носе и зато што су биле прве благовеснице Христовог васкрсења и што су повратиле мир у народу и међу Христовим
ученицима када је Христос издахнуо на крсту
Галилеја – северна област у Палестини западно од Јордана; Исус је дошао из Галилеје, где је провео детињство и младост
Марија Магдалина – жена из које је Христос
ис терао седам демона, родом из Магдале; из захвалности пратила је Господа и служила му својим имањем
анђео Господњи – Божји весник, гласник; бестелесно духовно биће у служби Божјој
57. А кад би у вече, дође човјек богат из Ариматеје, по имену Јосиф, који је такођер био ученик Исусов.
58. Овај приступивши к Пилату за моли га за тијело Исусово. Тада Пилат заповједи да му даду тијело.
59. И узевши Јосиф тијело зави га у платно чисто.
60. И метну га у нови свој гроб што је био исјекао у ка мену; и наваливши велики ка мен на врата од гро ба отиде.
61. А ондје бијаше Марија Магдалина и друга Марија, и сјеђаху према гро бу.
62. Сју традан пак по петку сабраше се главари свештенички и фарисеји код Пилата,
63. И рекоше: господару! Ми се опоменусмо да овај ла жа ка за још за живота: послије три дана ус таћу.
64. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу и да га не украду и не ка жу народу: уста из мртвијех; и биће пошљедња пријевара гора од прве.
65. Ре че им Пилат: ево вам стра же, па идите те утврдите како знате. 66. А они отишавши са стражом утврдише гроб и запечатише камен.
28. Исусов васкрс. Васкр снули се јавља ученицима. Заповијест о крштавању свијех народа.
1. А по ве черу су ботном на освитак првога дана недјеље дође Марија Магдалина и друга Марија да огледају гроб.
2. И гле, земља се затресе врло; јер анђео Господњи сиђе с не ба, и приступивши одвали ка мен од врата гробнијех и сјеђаше на њему.
3. А лице његово бијаше као муња, и одијело његово као снијег.
4. И од страха његова уздрк таше се стра жари, и постадоше као мртви.
5. А анђео одговарајући ре че жена ма: не бојте се ви; јер знам да Исуса распе тога тра жите.
6. Није овдје: јер устаде као што је ка зао. Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ.
7. Па идите брже те ка жите ученицима његовијем да је устао из мртвијех. И гле, он ће пред ва ма отићи у Галилеју; та мо ће те га видје ти. Ето ја вам ка зах.
8. И изишавши брзо из гро ба са страхом и радости великом потекоше да јаве ученицима његовијем.
9. А кад иђаху да јаве ученицима његовијем, и гле, сре те их Исус говорећи: здраво! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се.
148 | Читанка за I разред средњe школe
10. Тада ре че им Исус: не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју; и та мо ће ме видје ти.
11. А кад иђаху, гле, неки од стра жара дођоше у град и јавише главарима свештеничкијем све што се догодило.
12. И они саставши се са старјешина ма учинише вијећу, и дадоше војницима довољно новаца
13. Говорећи: ка жите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га кад смо ми спавали.
14. И ако то чу је судија, ми ћемо њега умирити, и начинити да ва ма ништа не буде.
15. А они узевши новце учинише као што су нау чени били. И разгласи се ова ријеч по Јеврејима и до данас.
16. А једанаест ученика отидоше у Галилеју у гору куда им је ка зао Исус.
17. И кад га видјеше, поклонише му се; а једни посумњаше.
18. И приступивши Исус ре че им говорећи: даде ми се свака власт на не бу и на земљи.
19. Идите дакле и нау чите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Све тога Духа.
20. Учећи их да све држе што сам вам заповиједао; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека. Амин.
Превео Вук Стефановић Караџић Извор: Нови завјет, СПЦ, Београд, 1996.
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА
Јеванђеље се често одређује као прича о Христовом страдању. Какав значај и улогу има ова драматична и потресна епизода? Издвојте најважније мотиве и тачке сижеа у наведеном одломку.
Обратите пажњу на све фазе Христовог страдања. Шта треба да означе венац, трска и скерлетна кабаница? Која је „кривица“ исписана на крсту изнад његове главе?
Како се према Христу односи народ, како судије, а како његови следбеници и ученици? Откуд толика мржња првосвештеника, књижевника и фарисеја према Христу? Зашто су војници и окупљени народ тако окрутни и острашћени? Да ли се неко издваја? Изведите закључке о снази зла и
суровости људске природе.
Како реагују људи, а како природа на Христово страдање? Шта нам то
јеванђелиста говори о људима са разумом, а шта о несловесној природи?
Симон Киринејац и Јосиф из Ариматеје разлику ју се од сурове гомиле. Какав је њихов однос према Христовом страдању?
Књижевност старог века | 149 Исус Христос, Аја Софија, XIII век
Парабола (гр. parabole – упоређивање) – књижевна врста сродна басни и алегорији; прича са пренесеним значењем у којој се нека идеја (истина) преноси пу тем упоређивања са конкретним животним садржајем. Са басном је слична по томе што полази од измишљеног и иде ка поуци, али су овде јунаци људи а не животиње. Поента басне је очигледна, док парабола често зах тева додатно тумачење. За разлику од алегорије која развија паралелизам у свим појединостима приче, парабола тек целином остварује смисао. Најпознатије су Христове новозаветне параболе (о блудном сину, сејачу и семену, виноградарима и сл.).
Распеће, фреска, манастир Студеница, XIII век
Окарак теришите ликове издајника Јуде и судије Пилата. Ко је Јуда, зашто издаје Христа и шта га после свега наводи на са моу биство? Зашто Римљанин Пилат оклева да осуди Христа? Зашто му недостаје храброст да поступи по ономе што мисли и осећа? Шта значи „Јудин пољу бац”, а шта Пилатово (и пилатов ско) „прање руку”?
Како Исус подноси страдање? Чиме иза зива дивљење и поштовање? Протумачите молбу коју изговара у Лукином јеванђељу, док му се ругају и распињу га: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.” Како сте схватили Христове последње речи: „Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио?” У
чему је значај његове жртве за људе? Христос је Бог који је дошао међу људе – је ли страдао као Бог или као човек?
Ко су жене мироносице и зашто дола зе на Христов гроб? Зашто се Исус најпре њима јавља? Када се јави ученицима у Галилеји, поу чиће их шта да чине. Зашто је овај моменат ва жан за историју хришћанства?
Како на ритам и тон приповедања утиче понављање везника И и А, најчешће на почетку реченице? Која фигура је у питању? То је једна од одлика библијскогог наративног стила.
Да ли је Христос испунио заповести дате људима у Беседи на гори или је одступио од њих? На основу знања стечених током школовања, прокоментаришите у чему видите специфичност хришћанства у односу на друге религије.
АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ
У параболи о царинику и фарисеју из (18: 10–14) уочићете одлике Христових парабола и параболе као врсте: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.“ А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигну ти небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грјешноме!“
Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
СТВАРА ЛАЧКА РА ДИОНИЦА Примените стечена знања из књижевности у тумачењу дела ликовне уметности. Ова анализа послужиће вам и као одличан увод у књижевност средњег века. Многи библијски мотиви нашли су своју обраду у ликовној уметности средњег века. Повежите студеничко Распеће са сликом распећа из јеванђеља. Ко остаје поред распетог Христа? Шта вам казују њихова лица? На фресци видимо ликове које Матеј не помиње, али се јављају код других јеванђелиста. Свуда око Христа је звездано небо. Зашто је Христово распеће космички догађај вечног трајања? Лобања испод Христових ногу припада праоцу Адаму. Објасните симболичко значење овог детаља (помоћи ће вам текст Христос – Нови Адам са стр. 151.)
ТРЕБА ЗНАТИ И ОВО Издајство Јудино – Он је знао да пред собом има Бога. То сазнање је будно и пошто га је издао („ја сагреших што издадох крв невину“). Али у
томе је и страхота Јудиног богоиздајства, срж његове трагедије: он баца сребрнике у храму, „изиђе, и отиде те се обеси“. Све то доказује да није видео
излаза из свог греха, што га је навело да после првог греха – богоубиства, почини и други – самоубиство.
Мироносице – Две Марије су Богомајка и Магдалина. Њихова света
љубав и ревност награђена је оним чиме није нико од људских бића, нико
није тако очигледан сведок васкрсења Христовог као две Марије. Гроб је
симбол и место највећег страха и ужаса, царство смрти. Али у гробу Хри-
стовом све се мења: пакао постаје рај, ужас усхићење, смрт се повлачи у
небиће, и њено место заузима бесмртност. Две свете Марије удостојиле су
се највеће благовести...
(Све ти Јустин Поповић, Тумачење Јеванђе ља по Матеју) Пилат пере ру ке – Опту жба, по којој је Христос најзад осуђен, била
је наводно иза зивање политичког немира тиме што је тврдио да је „цар
јудејски“. И премда се ово самозвање никада није појавило у његовим го-
ворима, он је ипак често говорио о Царству Божјем као о сврси своје службе, и такав речник, нарочито у Галилеји, морао је иза зивати подозрење.
Понтије Пилат га и против своје савести, предаје на бичевање и распеће. Он
је на суду три пу та покушао да заштити Христову невиност, па је, штавише, хтео коначну пресуду да препусти јеврејској власти, будући да је осуђени био Галилејац. Пошто му то не полази за руком, бојећи се за свој положај, заповедио је да се Исус бичује и, оправши руке пред народом (симболично
порицање учешћа у злочину) и још једном изјавивши да је „невин у крви овога праведника“, предаје га разјареној гомили да га разапне. (Радомир Б. Ракић, Библијска енциклопедија) Христос – Нови Адам – Од првородног греха и изгнања прародитеља из раја, човечанство и читав створени свет вапе за поновним успостављањем нарушеног односа са Богом. Али све што није испунио први човек, за њега је испунио оваплоћени новозаветни Бог који је постао тело, Исус Христос. Он је пошао на пут ка човеку, и ако је то за човека био пут узла жења, за Бога је то био пут смиреног сила жења, осиромашења, унижења и страдања.
Све ти оци на звали су Христа другим Ада мом. Адам је био праслика Христа, али по контрасту: као што је овај за оне који су од њега настали, иако нису јели од дрве та, постао узрок смрти уведене кроз кушање, тако
је Христос постао пут спасења. Мали број људи примио је другог Ада ма (Христа) и поверовао у њега. Исус који се оваплотио, страдао и васкрсао
постао је „Јудејима сабла зан“ и „Јелинима (Грцима) лудост“. У очима правоверног Јудеја Исус је заиста скандалозна фигу ра, с обзиром на то да је објављивао се бе за Бога и градио се једнак Богу (Јн. 5, 18), што је било схватано као богохуљење. За Јелине, пак, хришћанство је било лудост због тога што је јелинска мисао за све тра жила логичко и рационално објашњење и није имала снаге да позна Бога који страда и умире. (Иларион Алфејев, Тајна вере)
Књижевност старог века | 151
АКО ЖЕЛИТЕ ВИШЕ
Пронађите у прочитаном одломку из јеванђеља опис анђела који мироносицама јавља радосну вест о васкрсењу. Зашто анђео седи на отвореном празном гробу? Шта благовести? Проучите његов лик на чувеној фресци из Милешеве. Шта ову фреску чини тако изузетном и сврстава је у највише домете европске уметности.
Анђео на Христовом гробу, Милешева, XIII век (део композиције Мироносице на Христовом гробу из цркве Вазнесења Христовог)
А лице његово бијаше као муња, и одијело његово бијело као снијег. (Мт. 28: 3)
Први сателитски пренос видео-сигнала 1962. између Европе и Америке одаслао је слику милешевског анђела као први поздрав Европљана Американцима. Нешто касније исти сигнал је послат у свемир према могућим ванземаљским облицима живота. Анђео на христовом гробу из Милешеве одабран је и за ову прилику јер је постао широм света познат као симбол свеколиког мира.
ЗАНИМЉИВОСТ
