8 Од Болдвина до Атлија Тријумф конзервативаца 1924. године представљао је победу прагматичног конзервативизма, који ће у тој партији преовлађивати током наредних четрдесет година. Тај конзервативизам није био „десничарски” или „реакционаран”, па чак ни идеолошки, осим што је у негативном значењу био антисоцијалистички. Болдвин је успео у тежњи да његова партија постане отпор социјализму, а либерале је у том процесу довео до ивице истребљења. Схватио је да је добио гласове многих који су претходно гласали за либерале и није хтео да изгуби њихову подршку. Био је убеђен да већину у Доњем дому дугује својој партији и томе што је она „широм земље стварала утисак да се залажемо за стабилну владу и за мир у земљи између свих класа у друштву”. Стенли Болдвин је био представник конзервативизма заснованог на класном помирењу, а не на сукобу. Био је веома далеко од улоге класног ратника, што су неки историчари од њега покушали да направе на основу његове изјаве о синдикатима и удружењима послодаваца: „Ове две организације могу довести до јединог напретка који је у овој земљи могуће остварити … да науче да се разумеју и да се не боре једни против других”. То уверење је било више инстинктивно, а мање интелектуално, јер премијер није био дубокоуман. Он је инстинктивно осећао на који начин размишља просечан бирач који гласа за конзервативце. Тај увид је користио у наступима на радију и у појављивањима у филмским журналима, који су се приказивали у биоскопима. Вешто коришћење нових медија учинило га је првим британским политичарем чији су лице и глас били познати широј јавности. Док је самоуверено пушио своју лулу, потклобучених џепова, из којих су вириле конзерве дувана, Болдвин је деловао као човек здравога разума, охрабрујуће и, изнад свега, његова појава је стварала слику „безбедност пре свега”. Он није хтео да диже буру. Генерални штрајк, најозбиљнији сукоб столећа у области индустрије, када је Болдвинова влада стала на страну послодаваца,
143
наспрам организованих радника, није у складу с том сликом. Међутим, разумети штрајк као битку у класном рату, где влада стоји на страни владајуће класе окренуте против радника, значи погрешно тумачити преовлађујуће расположење двадесетих година XX века. Суштина је у посебном месту које је индустрија угља имала како у привреди тако и у радничком покрету. Та индустрија је још увек запошљавала 1 000 000 радника, петину радне снаге која је 1926. била организована у синдикате. Пре 1914. године индустрија угља је извозила између 20% и 25% онога што је производила. Године 1920. извозила је само 10,8%. Главни разлог пада извоза била је лоша продуктивност британских угљенокопа у поређењу са страним конкурентима. Када су 1921. године рудници враћени својим претходним власницима, они су били одлучни да унапреде своју конкурентску позицију смањењем плата рудара. Рударска федерација Велике Британије позвала је на штрајк због такве политике, у нади да ће имати подршку својих савезника из Националне уније железничара и Националних транспортних радника. Међу тим, 15. априла 1921. године Тројни савез није успео да спроведе обуставу рада, а тај дан је постао познат као „црни петак” и у радничком покрету оставио наслеђе кривице. Конзервативна влада се 1925. године вратила златновалутном стандарду, који је напуштен 1919. године, и поново успоставила курс од 4,86 америчких долара за фунту. Та кључна одлука у великој мери је била диктирана захтевима града Лондона, под вођством Енглеске банке. Утицај Банке је био такав да би било која влада, конзервативна, лабуристичка, либерална или коалициона, прихватила савет гувернера да је дошло време за поновно увођење златновалутног стандарда. Истина је да га је Џон Мејнард Кејнс критиковао и тврдио да је на тај начин стерлинг прецењен, али ће он касније променити устаљени начин гледања на те ствари. Свакако, када су дошли на власт 1929. године, лабуристи нису мењали ту политику, а Британија је остала везана за златни стандард све до 1931. године, када је укинут због последица европске банкарске кризе. Иако су том одлуком сви у Ситију били одушевљени, произвођачи су били пренеражени и сматрали је још једним ударцем који је нанет њиховој способности да на извозним тржиштима буду конкурентни. Многи су настојали да неу тралишу последице те мере смањивањем плата, што је управо била политика коју су у јуну усвојили власници рудника угља. Рударска федерација је одлучила да се
144
Кратка историја Британије
супротстави одлуци о смањењу плата и апеловала је на Федерацију британских синдиката да позове своје чланове на штрајк солидарности и подржи њихов отпор. Влада је интервенисала и понудила да субвенционише плате рудара у периоду од девет месеци и тако надокнади разлику између тренутног износа и смањења од 10% које су предлагали власници. У међувремену је именована краљевска комисија која је требало да спроведе истрагу у индустрији угља. Рудари су то прихватили као приверемно решење и штрајкови су били опозвани 31. јула. Тај дан је постао познат као „црвени петак” и спрао љагу нанесену 15. априла 1921. Када је, међу тим, марта 1926. године краљевска комисија поднела извештај, могла је само да препоручи да се смање трошкови, укључујући и плате, и да као дугорочно решење предложи реорганизацију индустрије. Власници су прихватили извештај, али су предложили да смање плате, или да задрже исте плате, а да продуже радно време, што је комисија одбила. И рудари су то одбили уз слоган да неће дати „ни пени од плате, ни минут од дана”. Они су тражили да се прво спроведе реорганизација, а да се у међувремену настави субвенционисање. Имајући у виду да је требало да субвенције истекну 30. априла, власници су издали обавештење о својим намерама да од 1. маја исплаћују умањене плате. Тог дана је Федерација британских синдиката на ванредном састанку прихватила одговорност да преговара с владом о продужетку субвенција како би се купило време за постизање каквог-таквог компромиса. Договор је био да се, уколико влада одбије њихов предлог, рад обустави на националном нивоу. Преговори, којима, иначе, нико није био задовољан, трајали су до 3. маја, када их је кабинет нагло прекинуо зато што су словослагачи „Дејли мејла” одбили да пусте у погон машине и одштампају уводник који је на негативан начин писао о претњи штрајком. Претпоставка да се ради о смишљеној поруци уредника „Дејли мејла” може се одбацити, али ју је влада искористила да прекине дуге и непродуктивне преговоре. Већ су били сачињени планови за поступање у ванредној ситуацији како би се обезбедиле основне залихе за случај да дође до генералног штрајка. Штрајк је отпочео 3. маја у минут до поноћи. Није толико имао карактер генералног колико националног штрајка, јер Федерација синдиката није позвала све синдикате да одмах обуставе рад. Најпре је позвала раднике с „прве линије фронта”, запослене у
Од Болдвина до Атлија
145
грађевинској индустрији, у производњи гаса и електричне енергије, у штампарству и превозу. Остали су држани у резерви. Одзив је био изванредан. Учествовало је преко 2 000 000 синдикалаца. Сви су били запањени таквом солидарношћу, која се одржала упркос спекулацијама. Револуционарна левица је тада показала борбеност радничког покрета, која је могла да буде усмерена и против државе. Изневерили су их немар и издаја бирократских лидера синдиката. Но, да ли је то стварно било тако? Од радника се није тражило да сруше владу. Није се тражило чак ни да од својих шефова захтевају боље услове рада. Од њих се једноставно тражило да покажу солидарност према рударима. Њихова добра воља да то учине била је изванредна, а по речима А. Џ. П. Тејлора, она „заслужује више од пролазне похвале”. То је био великодушан гест подршке рударима, који су уживали велику наклоност радничког покрета. Ако је „црвени петак” повратио част, онда је генерални штрајк избрисао кривицу због „црног петка”. Можда су радници заслужили више од очигледно плашљивог вођства Федерације синдиката. Чињеница је, међу тим, да националном обуставом рада нису добили уступке од владе. Невил Чемберлен је рекао: „Не можемо да дозволимо да се поверење које у нас има јавност уруши тако што ће изгледати да бежимо.” Министри су правили разлику између штрајка рудара и одговора послодаваца на њега (то је за њих био индустријски спор) и генералног штрајка, за који су сматрали да представља уставно питање. Черчил је у „Британској газети” (British Gazette), која је током штрајка штитила владу, на осветољубив начин писао о теми „Ко влада?”. Федерација британских синдиката погрешила је када је позвала штампарске раднике да се придруже штрајку јер се испоставило да је било тешко водити кампању против владине пропаганде, нарочито зато што су власти користиле Би-Би-Си за осуду штрајка. У једној радио-емисији премијер је упу тио апел нацији и заклео се да неће дозволити „да се наруше безбедност и сигурност британског устава”. Министри су акцију Федерације синдиката назвали блефом. Генерални одбор је желео да помогне рударима, а не да сруши владу. Раднички покрет је свакако био подељен, јер су чланови Лабуристичке партије који су имали посланичке мандате у парламенту били већином против директне акције. Ремзи Макдоналд је рекао да је „генерални штрајк … био неспретан и неефикасан … а уколико се изузетно јединство попут оног у штрајку … покаже и у
146
Кратка историја Британије
политици, лабуристи би могли да реше рударске и сличне недаће помоћу гласачке ку тије”. Понуда председавајућег краљевске комисије да се изложе предлози за реорганизацију у индустрији угља пре него што плате буду смањене ослободила је Федерацију британских синдиката одговорности, иако није обавезивала владу. Федерација синдиката је 12. маја опозвала генерални штрајк. Испоставило се да је реч о краткорочној добити за већину. „Захваљујем Богу на вашој одлуци”, рекао је Болдвин представницима Федерације. У својој победи он није био осветољубив, као ни Черчил, који је преузео преговоре с представницима индустрије угља када је премијер отишао на одмор. Ипак, ни један ни други нису успели да постигну задовољавајући договор с рударима, који су на улици остали до новембра, када их је глад натерала да се врате послу. Иако је кабинет покушавао да буде помирљив, посланици из редова конзервативаца тражили су освету. Они су подржали усвајање Закона о трговинским споровима 1927. године, који је садржао две мере против синдиката. Једна је прогласила нелегалним штрајк с политичким, а не индустријским циљем. Друга је обавезала чланове синдиката да се писмено обавежу да ће плаћати чланарину Лабуристичкој партији. Те мере су, међу тим, биле контрапродуктивне. По наведеном закону, који је укинут 1945. године, није била поднета ниједна тужба. Иако су у почетку фондови Лабуристичке партије били тешко погођени, не чини се да је током следећих општих избора то био хендикеп јер је освојила 288 мандата и тако постала највећа партија у Доњем дому, што јој је омогућило да формира своју другу по реду мањинску владу. Општи избори 1929. године били су први на којима је учествовало целокупно бирачко тело након увођења општег права гласа годину дана раније, када је то право признато женама старијим од двадесет једне године. Када је реч о исходу избора, не може се закључити какав је утицај имала та промена. У то време се веровало да је она помогла лабуристима, али у светлу тренда да се на додатним изборима, док се општи избори приближавају, гласа против владе чинило се да је она ипак омогућила конзервативцима да постигну боље резултате. Они су добили највећи удео гласова, 38,2%, али само 260 мандата. Либерали су добили 23,4% гласа, али само 59 посланичких места. Чини се да је лабуристичким кандидатима помогао либерални изазов, који је био озбиљан у поређењу с
Од Болдвина до Атлија
147
безнадежним наступом на претходним изборима. Многи који су 1924. године гласали за конзервативце због недостатка кандидата из редова либерала поново су 1929. године показали припадност својој партији. Препород либерала је у великој мери био дело Лојда Џорџа, чији се стари супарник Асквит 1926. године повукао у Дом лордова. Две године касније, 1928, Асквит је преминуо. Коначно је партијски лидер могао слободно да троши средства из контроверзног фонда који је сакупио кроз продају титула у време док је био премијер. Имао је и изванредан манифест, највећим делом рад економисте Кејнса, под насловом Ми можемо победити незапосленост (We can conquer unemployment). Реч је о предлогу да држава потроши 250 000 000 фунти како би запослила 600 000 мушкараца на изградњи пу тева и кућа. Раскид с традиционалним финансијама у циљу стимулисања економске активности означио је велику промену у економској политици, насупрот досадним манифестима њихових противника. Манифест конзервативаца, Пре свега сигурност (Safety First), сматран је млаким будући да је ситуација била озбиљна – 1 216 000 људи било је незапослено. Када је реч о лабуристичком манифесту – Апел нацији (Appeal to the Nation) – главни предлог се односио на повећање бенефиција у случају незапослености. Друга лабуристичка влада није још у потпуности ступила на дужност када ју је задесио економски земљотрес који је шокирао свет. Претходне послератне владе су се суочавале с проблемима изазваним падом производње робе широке потрошње и с неопходношћу да се Сједињеним Америчким Државама отплате ратни дугови. Ипак, то су биле само мале, локалне потешкоће у поређењу с проблемом вишка производа примарне производње у подручјима која се данас називају земљама „трећег света”, који је изазвао стрмоглав пад цена и учинио их неспособним да плате индустријску робу из развијеног света. Резултат је била хиперпродукција, слом поверења, пад берзе и оштар пораст незапослености. Било која влада би била жестоко уздрмана великим размерама такве кризе. Мањинска влада, чији је опстанак зависио од гласова других партија, била је нарочито осетљива и пре склона опрезним него храбрим потезима приликом решавања кризе. Међу тим, бојажљивост и потпуна некомпетентност министара, који су пре свега били одговорни за излажење на крај с хаосом, нарочито министра финансија Филипа Сноудена, додатно су закомпликовале ствари.
148
Кратка историја Британије
Освалд Мозли, канцелар војводства Ланкастер, једини је указивао на могући излаз из кризе и предложио дефицитарно финансирање јавних радова како би се победила незапосленост. Фрустриран јер су два владина комитета одбила да прихвате његов предлог, поднео је оставку и до краја каријере остао у политичком запећку. Било је сугестија да је Макдоналд требало да смени Сноудена, али таква опција једноставно у то време није била разматрана. Лабуристички посланици, фрустрирани због опреза премијера и његових министара, једнако су били равнодушни према Мозлију, кога су сматрали разметљивим и површним. Осим тога, финансијска ортодоксија захтевала је од владе да прилагоди свој буџет, а не да га пробија трошећи новац на јавне радове. Због исплата бенефиција за више од 2 000 000 људи са списка незапослених, дефицит је већ до почетка 1931. године био толики да се предвиђало да ће до 1932. достићи 120 000 000 фунти. Комитет који је основан како би дао препоруке о томе како да се таква судбина избегне, саветовао је рез од 96 500 000 фунти, од којих је 67 000 000 фунти могло да се уштеди укидањем бенефиција за незаспослене. То је била горка пилула за владу, која је тврдила да представља радничку класу. Било како било, владин економски комитет био је спреман да препоручи смањење буџета у износу од 78 500 000 фунти, од којих је 43 000 000 требало да се уштеди на бенефицијама за незапослене, а остатак од плата људи на платном списку владе, као што су били полицајци и учитељи. Цео кабинет је устукнуо пред тим мерама штедње и смањио укупан износ реза на 56 000 000 фунти, што је за Федерацију британских синдиката био превисок износ, а за парламентарну опозицију пренизак. Инострано неповерење у адекватност мера и, нарочито, у компетентност министара, довело је до пада фунте. Енглеска банка је морала да предузме хитне и оштрије мере како би спречила девалвацију. Кабинет је расправљао о смањењу пакета за додатних 20 000 000 и бенефиције за незапослене свео на 10%. Министри су били подељени. Једанаесторица су подржавала тај предлог, док су осморица била против. Макдоналд је одложио састанак за дан касније. Када се кабинет поново састао, 24. августа, Макдоналд је обавестио своје колеге да се састао с краљем и да је пристао да буде на челу владе националног јединства која би укључила конзервативце и либерале. Три министра су пристала да с њим остану у таквој влади. Остали су били запањени. У том тренутку између Макдоналда и Лабуристичке партије створен је раздор, који
Од Болдвина до Атлија
149
је постао трајан од септембра, када су чланови који су подржавали националну владу били искључени из партије. Неколико чланова који су наставили да подржавају премијера постали су познати као национални лабуристи, а касније су били проклињани као издајници партије, којој јесу помогли да се изгради, али којој су такође дуговали своје политичке каријере до 1931. године. Влада националног јединства била је изворно, у великој мери, идеја самог краља. Џорџ V је убедио Макдоналда да остане на месту премијера, а да под његовим вођством службују Болдвин, лидер Торијевске партије (Лојд Џорџ је, на срећу, у то време био спречен), и Херберт Самјуел, вођа Либералне партије. Иронично је што та влада није успела да постигне циљ ради којег је наизглед била формирана – одржавање паритета фунте. Почетно поверење у нову владу нестало је када су се морнари стационирани у Инвергордону побунили због смањења својих плата. Због накнадног пада фунте златновалутни стандард је 21. септембра напуштен. О питању шта треба учинити следеће како би се решили економски проблеми нације у влади су се расправљали протекционисти и они који су се залагали за слободну трговину. На крају је донета одлука да се одрже општи избори и да се затражи „лекарски мандат”, то јест да се учини шта год се буде сматрало неопходним за оздрављење привреде. Када се посматрају у светлу добитака и губитака за владу и опозицију, општи избори одржани 1931. године донели су највећу победу у британској изборној историји. По завршетку гласања влада националног јединства освојила је 554 мандата, од којих су 473 имали конзервативци, што је био највећи број посланика које је од 1832. године имала једна партија. Опозиција је бројала 61 мандат, од чега су 52 припадала лабуристима. Ипак, треба узети у обзир необичне околности под којима се кампања одвијала, као и деформишуће ефекте изборног система, јер они донекле објашњавају утисак који је оставила владина већина са 493 мандата. Само је једна велика партија изашла на изборе уједињена: конзервативци. Они су од 1929. године били подељени поводом слободне трговине у Британској империји, што је био циљ који су изложили барони Бивербрук и Родермир, иначе власници појединих штампаних гласила, који су се чак кандидовали против званичних конзервативаца на допунским изборима. У једном тренутку је изгледало као да је распад партије могао да доведе до смене Болдвина с места лидера.
150
Кратка историја Британије
Међу тим, пукотина је била залечена када је на допунским изборима у марту 1931. године конзервативац поразио кандидата опције за слободну трговину у Империји. До тренутка одржавања општих избора конзервативци су већ збили своје редове. У међувремену су се лабуристи поделили на крњи део, који је подржавао владу националног јединства, и остатак, који јој се противио. Либерали су били још више подељени – између националних либерала, који су се слагали с конзервативцима у погледу протекционизма, затим присталица Самјуела, који је заступао слободну трговину иако је подржавао владу, и шачице оних који су се удружили с Лојдом Џорџом, који је повратио своју уобичајену енергичност и који се оштро противио влади. Конзервативци, национални лабуристи и национални либерали скоро да уопште нису истицали кандидате једни против других. Међу тим, од 118 Самјуелових либерала 81 је морао да се надмеће с кандидатима из редова конзервативаца. Подељени либерали су такође били деморалисани и истакли су само 159 кандидата, тврдећи да би се на редовним изборима борили за 300 мандата. Чак и то је било признање да нису били у позицији да понуде своје вођство на власти. То је значило да су се 1929. године за 447 мандата борила по три кандидата, а 1931. је било само 99 мандата с тројним надметањем. Бирачи који су две године раније гласали за либерале масовно су се определили за конзервативце, док мањи део њих или није гласао или је гласао за лабуристе. Коначно, либерални кандидати су добили само 10,7% гласова иако су, што је занимљиво, добили 72 мандата, 20 више него што је Лабуристичка партија добила упркос томе што је освојила 30,6% гласова. Лабуристи на тим изборима заправо и нису прошли толико катастрофално као што сугеришу њихова педесет два освојена мандата. Партија је истакла 516 кандидата, а национални лабуристи 20. Добили су 6 649 630 гласова, 1 739 882 гласа мање од укупног броја гласова које су лабуристи освојили 1929. године. Међу тим, 1931. гласало је око милион људи мање него на претходним изборима. Већина оних који нису гласали 1931. била је на претходним изборима за либерале и лабуристе. Свакако, неки од бирача који су претходно гласали за лабуристе одлучили су се 1931. године за конзервативце, чији укупан резултат од 11 978 745 гласова није могао да настане само захваљујући њиховим традиционалним присталицама и онима који су напустили либерале. Влада је чак могла да тврди да је истински „национална”
Од Болдвина до Атлија
151
зато што је почивала на изборној подршци средње и радничке класе, које су претходно подржавале либералне и лабуристичке кандидате. За либерале се готово није ни гласало, а лабуристе су овога пу та подржали гласачи из уну трашњости, из заосталих области, попут Јужног Велса. Влада националног јединства одражавала је истински консензус. Један од показатеља тога да је широка већина још увек прихватала дијалог између великих партија као легитиман контекст политике био је веома лош резултат комуниста и Нове партије Освалда Мозлија на изборима. Комунистичка партија истакла је двадесет шест кандидата, а Нова партија двадесет четири. Прва је добила 74 824 гласа, а друга 36 377 гласова. Слаб успех Нове партије био је још катастрофалнији него што се види из бројки јер су два њихова кандидата била стални чланови који су 1929. године напустили Либералну односно Лабуристичку партију и у својим изборним јединицама добили само 3% односно 4% гласова. Пошто су огромну подршку влади националног јединства пружили конзервативци, не изненађује то што је за болесну економију „доктор” преписао протекционизам. Закон о увозу донет 1932. године наметнуо је општу тарифу за већину увозне робе, с изузетком сировина, основних животних намирница и производа из остатка Империје. Наредне године идеја о преференцијалном третману производа из Империје развијена је детаљније на конференцији у Отави, али је доминиони нису прихватили с одушевљењем, па су склопљени само неки мање значајни споразуми. Чак и то је било довољно да Самјуелови либерали напусте владу, иако нису прешли у опозицију до 1933. године, остављајући за собом националне либерале, који су се утопили у конзервативце пре општих избора 1935. године. До тада је идеја да је влада била национална, а не конзервативна, била нешто више од легенде, пошто је Ремзија Макдоналда, када се повукао с места премијера, заменио Стенли Болдвин. Та легенда је, међу тим, ипак одговарала Болдвину, који је одувек желео да конзервативце одведе више лево од центра и који је знао да би огромна већина коју партија има у Доњем дому десници дала више моћи у политичком одлучивању уколико би идеја о коалицији могла да буде стављена у страну. Избори су 1935. године одржани у контексту међународне кризе коју је изазвала италијанска инвазија на Абисинију. Лига народа је позвала чланице да Италији уведу економске санкције, што је био
152
Кратка историја Британије
позив на који је национална влада одговорила. Тако је колективна безбедност постала главно питање новембарских избора. Влада се надала да ће имати користи од тога што је подржала Лигу народа, пошто су лабуристи на допунским изборима у Ист Фуламу одржаним у октобру 1933. почели да се поистовећују с пацифизмом. Они су тада освојили мандат који је раније припадао конзервативцима, у кампањи која је наводно била добијена супротстављањем поновном наоружавању. У међувремену је, 1934. године, одржан неформални референдум познат као „гласање за мир”, који је показао да постоји суштинска подршка за увођење санкција агресору. Иако су у манифесту владе Лига народа и одбрана заузимали врх списка питања и проблема, у кампањи су оне постале неважне. Лабуристи су могли да истакну да су и сами подржавали санкције. Наиме, док су њихови редови на партијској конференцији одржаној те године били подељени око питања поновног наоружавања, пацифистички лидер Џорџ Ленсбери био је свргнут после агресивног говора Ернеста Бевина, а на његово место постављен је Клемент Атли, који је искористио то што је био официр у Првом светском рату. Партијски лидери су свакако били склони претеривању када је реч о утицају међународних питања на бираче. Чак су и допунским изборима у Ист Фуламу више доминирала питања становања и незапослености него одбране, што је важило и за опште изборе. Победа лабуриста на допунским изборима била је једна од многих које су они добили у залету за изборе 1935, а која је поред општинских победа, укључујући и освајање Лондонског кантри савета 1934. године, партији дала наду да ће се опоравити од катастрофе из 1931. Они се јесу донекле опоравили, али не довољно да поврате тло под ногама изгубљено још 1929. године. У оним изборним јединицама у којима су се три пу та догодила директна надметања између конзервативаца и лабуристичких кандидата отклон од лабуриста ка конзервативцима био је у просеку 15,1% између 1929. и 1931. године, док је постотак гласова враћених лабуристима износио само 9,9%. Насупрот томе, либерали су наставили да слабе. Њихов удео у изборним јединицама у којима су се надметала по три кандидата на трима изборима пали су са 35,8% гласова 1929. године, на 29,5% 1931, а затим на 26,6% 1935. године. Резултат је био још једна изборна потврда за владу националног јединства с Болдивном на челу. Његове колеге конзервативци добили су 388 мандата, национални либерали 35, а национални лабуристи 8 – укупно 431 мандат за
Од Болдвина до Атлија
153
владу. Пошто је разликовање „партија” које су тада чиниле „националну” коалицију било потпуно академско, неки коментатори не праве ту разлику, већ владу сматрају потпуно конзервативном. Лабуристи су добили 154 мандата, Лојд Џорџ и Самјуелови либерали 19, Независна лабуристичка партија, која се 1932. године одвојила од Лабуристичке партије и на изборе изашла сама, добила је четири мандата, а остали, укључујући комунисте, освојили су седам места у парламенту. Тако је национална влада имала већину од укупно 247 мандата. Унедоглед се расправљало о парадоксу у вези са Конзервативном партијом, иако је она била део владе националног јединства, и њеној победи на двама изборима, јединим одржаним током тридесетих година – „ђавоље деценије” незапослености. Предмет различитих тумачења је нарочито био лош резултат Лабуристичке партије. У то време су непријатељско расположење штампе, осим „Дејли хералда” (Daily Herald), као и партијска конференција на којој је дошло до нових подела и на којој је непосредно пред изборе изабран нови нехаризматични лидер сматрани елементима од огромног значаја. Болдвин је такође боље прошао у објективнијим медијима, попут филмских журнала и радио-емисија. Сматрало се да је разлог за то било континуирано слабљење Лабуристичке партије. На тим изборима либерали су успели да истакну само 159 кандидата, а бивши либерали су после дебакла 1931. године, изгледа, пришли конзервативцима, пре него лабуристима. Осим тога, Болдвин је уживао истинску популарност у радничкој класи и чини се да је то био главни разлог успешности његове владе. Наклоност радника, чији се животни стандард током те деценије поправио, сада је била потврђена, а 1935. година била је већ четврта заредом у којој је незапосленост опадала – било је тек нешто више од 2 000 000 незапослених. Међу тим, Болдвин је, изгледа, уживао и наклоност незапослених радника, јер је окретање његовој влади било изузетно уједначено у целој земљи, око 9,4%, и није било знакова значајних варијација у областима које су биле жестоко погођене кризом. Можда је та веза између поновног наоружавања и смањења незапослености у најкризнијим областима, коју је Невил Чемберлен учинио очигледном у свом предизборном говору у Глазгову, погодила праву жицу. Спровођење наређења адмиралитета да се изгради девет ратних бродова у областима највеће незапослености било је изузетно ефикасно. Шта год да је био разлог,
154
Кратка историја Британије
Болдвинов тип конзервативизма био је заснован на широком консензусу како 1931. тако и 1935. године. Још јача од подршке Болдвину била је подршка краљевској породици и монархији, која се огледала у готово свеопштем ласкању. То се показало приликом абдикације Едварда VIII. Џорџ V, чија је популарност у време његовог сребрног јубилеја у мају 1935. године вероватно помогла влади националног јединства током изборне године, умро је у јануару следеће године. Између старог краља и његових министара и монарха који је ступио на престо постојао је раскорак од више од једне генерације – постојало је огромно разилажење и у погледу вредности. Џорџ се на свом двору држао викторијанских вредности. Етикеција је била строго поштована на краљевским приредбама. Одевање је било свечано и формално. Разведени мушкарци и жене нису били позивани да присуствују таквим догађајима. Четрдесетогодишњи принц од Велса представљао је претњу тим вредностима. Његов стил одевања био је предмет критике у меморандуму који је сачинио Невил Чемберлен, додуше, премијер је заташкао тај документ. Још озбиљније је било то што је принц желео да се ожени Американком која не само да је била једном разведена него је требало да добије развод и од другог мужа, господина Симпсона, пре него што је могла да буде слободна да постане Едвардова супруга. Болдвин је такорећи успео да разведе монарха од монархије. Едвард VIII био је збачен с престола, али је круна и даље била веома важна за нацију. Тај Болдвинов подвиг је делимично био могућ због неспособности краљевих пријатеља да за њега придобију више подршке. На свим друштвеним нивоима, од конзервативних посланика до незапослених радника, било је оних који су саосећали с краљевом ситуацијом. Убрзо након ступања на престо, краљ је посетио Јужни Велс и изразио забрину тост због тамошњих социјалних услова, а Чемберлен га је у свом меморандуму прекорио због таквих изјава у јавности. Међу тим, краљеве главне присталице – Винстон Черчил и власници штампаних медија Бивербрук и Родермир нису ништа постигли својом кампањом која је имала за циљ да се искористе симпатије народа. Изневерио их је и Едвард – одбио је да се обрати јавности у једној радио-емисији јер се Болдвин с тим није сложио. Бивербрук се пожалио Черчилу: „Наш петао неће да се бори”.
Од Болдвина до Атлија
155
Реакције су биле веома снажне. Став који је заузео Болдвин добио је подршку свих делова британског друштва, нарочито енглеског. Премијера су поздрављали с истим ентузијазмом као и новог краља Џорџа VI на крунисању маја 1937. године. Један кореспондент му је после званичне абдикације у децембру 1936. године честитао речима: „Одржали сте јединство наше Империје, а учинивши јасном идеју да је за наш народ морално достојанство неодвојиво од престола, издигли сте трон у очима света више него икада”. Један други Болдвинов присталица у време кризе надао се да ће он „још дуго бити са нама да води државни брод између хриди фашизма и комунизма”. Болдвин је, међу тим, поднео оставку убрзо након крунисања, а на месту премијера наследио га је Невил Чемберлен. Било како било, државни брод јесте избегао екстреме фашизма и комунизма. Британска унија фашиста, коју је сер Освалд Мозли основао по повратку из Италије 1932. године, никада се у потпуности није опоравила од насиља којем су прибегли његови црнокошуљаши на митингу Олимпија у Лондону 1934. године. „Угледне” личности међу његовим присталицама ускратиле су подршку, а Унија фашиста се све више доводила у везу са антисемитским демонстрацијама у лондонском Ист Енду, Лидсу и другим градовима у којима је живела бројна јеврејска популација. То што Британска унија фашиста 1935. године није успела да изађе на изборе био је знак да је имала тек незнатну подршку. Насиље је 1936. године довело до усвајања Закона о јавном реду и миру, по којем су забрањене политичке униформе и ограничени провокативни маршеви. Међу тим, иако је влада показала спремност да се супротстави фашистима у земљи, став који је заузела против оних у иностранству био је мање упечатљив. Осим вербалног отпора Британије, Мусолини скоро да се није суочио с другим последицама због анектирања Абисиније. Хитлер је 1936. године без тешкоћа окупирао Рајнску област, а када је избио Шпански грађански рат, британска влада је објавила да се одлучила за политику немешања, упркос томе што је то ишло наруку домаћим фашистима, који су добијали помоћ из Немачке, Италије и од десничарског португалског диктатора др Салазара. Ипак, такав алармантан развој ситуације довео је до промена у јавном мњењу када је реч о поновном наоружавању. И док је влада до 1935. године трпела критике зато што је превише трошила на одбрану, после 1937. критикована је зато што
156
Кратка историја Британије
није трошила довољно. Чак је и Лабуристичка партија престала да износи примедбе на трошковник за одбрану те године, док је министар спољних послова у сенци храбро изјавио да „наша земља мора бити моћно наоружана”. Из редова конзервативних посланика стизале су још отвореније критике, које је најгласније артикулисао Черчил. Он је извршио притисак на Болдвина да повећа бројност ратног вазду хопловства како би оно било у стању да се суочи с немачким изазовом, и мада у почетку није био против Чемберленове одбрамбене политике, постао је њен љу ти критичар 1938. године, након што је министар спољних послова Ентони Идн поднео оставку. Сумња у „смиривање” нацистичке Немачке у погледу Чехословачке и, нарочито, Чемберленов лет у Минхен 1938. године Черчилу су донели прекор сопствене партије, коме је био изложен све док се 1939. године није догодила инвазија на Праг, што га је ослободило оптужби и ућуткало његове критичаре. Анектирање Чехословачке променило је преко ноћи владину политику према Немачкој. Пољској су дате гаранције да ће било каква повреда њеног територијалног интегритета довести до одговора Британије и Француске. Када су Немци крајем августа напали Пољску, издат је ултиматум – Британија ће им објавити рат уколико се не буду повукли. У тренуцима истека времена ултиматума, 3. септембра 1939. године Чемберлен је у радио-емисији обавестио нацију да је од тог часа у рату с Немачком. Није било дивљег узбуђења које је постојало 1914. године, већ је наступила општа резигнација и одлучност да се Хитлеру пружи отпор. Пошто је предвидео да се Немци неће обазирати на ултиматум, Чемберлен је формирао ратни кабинет и поставио Винстона Черчила на место првог лорда адмиралитета. Черчил је дуго чекао на такву потврду својих ставова према питању приправности за рат. Већи део тридесетих година потрошио је у писању биографије свог великог претходника војводе од Марлбороа. Током писања четири тома биографије, све више се идентификовао с војводом и његовим временом. Овако је писао о „хероју освајачу” битке код Бленима: „Тежња за владањем, уз способност и жељу да оно буде достојно, међу најплеменитијим је људским занимањима. Власт је, међу тим, богиња која у својој љубави не пристаје на супарнице.” Последњи том своје књиге је представио истакавши да „он открива и објашњава тужно дезертерство Енглеске из вођства Велике алијансе, или Лиге народа, које су победоносно сломиле војну силу Луја XIV. Он
Од Болдвина до Атлија
157
показује како Победа освојена уз немерљиве ризике може бити компромитована охолошћу победничке стране и интригама пацифистичке реакције.” Сада је био у позицији да обе те грешке исправи. Да су општи избори били одржани 1939. или 1940. године, по свој прилици би поново победили конзервативци. У јануару 1940. Галупово истраживање јавног мњења још увек је показивало да је већина била за Чемберлена на месту премијера. Када је јавно мњење испитивано у априлу поводом Чемберленовог наследника, 28% се изјаснило за Ентонија Идна, а 25% за Черчила, док је за Атлија било само 6% испитаника. Ипак, када је наредног месеца Чемберлен био принуђен да се повуче, после парламентарне расправе на којој је био критикован начин на који се његова влада бавила једном експедицијом у Норвешкој, Винстон Черчил је формирао коалициону владу. Његов петочлани ратни кабинет укључио је и лабуристичког лидера на месту заменика премијера. Лабуристички политичари су за време рата имали велику улогу у коалицији. Ернест Бевин, који је од 1919. до 1940. године био генерални секретар Синдиката транспортних и општих радника, постао је министар рада. Херберт Морисон је 1940. године постао министар снабдевања, а затим министар уну трашњих послова. Хју Далтон је од 1940. до 1942. био министар ратне привреде и председник одбора за трговину од 1942. до 1945. године. Њихови успеси у улогама министара који су углавном били одговорни за домаћа питања оповргли су претпоставке којима су противници обасипали њихове претходнике – да лабуристи „нису били способни за управљање”, што су, како се чинило, резултати друге лабуристичке владе потврдили. Јавно мњење се током рата такође померило улево. Широко прихваћен Бевериџов извештај, објављен 1942. године, показао је да би враћање на високу незапосленост било политички неприхватљиво по успостављању мира. Извештај је препоручио и бесплатне здравствене услуге и породичне додатке. Лабуристички и либерални посланици су, за разлику од конзервативаца, с приметним ентузијазмом прихватили спровођење препорука из извештаја. Међу тим, министар образовања конзервативац Р. А. Батлер био је у великој мери заслужан за Закон о образовању из 1944. године, по којем су се послератне владе обавезивале да ће образовање за сву децу узраста до петнаест година бити бесплатно. Лабуристи су и поред тога имали користи од планова за послератну обнову, на шта је укази-
158
Кратка историја Британије
вала све већа предност забележена у Галуповим истраживањима у залету пред изборе 1945. године. Истраживања јавног мњења нису толико указивала на подршку лабуристима колико на антипатију према конзервативцима, што скоро извесно није било због неуспеха те партије у решавању предратних економских проблема, већ због тога што је сматрано да је она умањивала значај претње ратом и да није успела да нацију припреми за рат. Памфлет жестоке садржине под називом Кривци (Guilty Men), који је током рата доживео бројна издања и који је приказивао туробну слику неприлике у којој се Британски експедициони корпус нашао 1940. године код Денкерка, окривио је за тај догађај министре конзервативце који су били у влади током тридесетих година. Повлачење у луку Ченел (Channel) и импровизована флотила бродова која је вратила људство у Енлеску могла се у легендама називати „ду хом Денкерка”, али је у стварности то био страшан пораз британских оружаних снага, после којег се кренуло у потрагу за жртвеним јарчевима. За њих су проглашени Болдвин, Чемберлен и други који су током тридесетих година наводно претњу приказивали мање озбиљном него што је стварно била. Увид у утицај такве пропаганде помаже да се објасни зашто је партија коју је водио Черчил, за кога је већина његових сународника сматрала да је човек који је добио рат, изгубила изборе. Иако су конзервативци покушали да искористе његову репу тацију на изборима – партијски манифест је носио наслов Политички проглас господина Черчила бирачима (Mr Churchill’s Declaration of Policy to the Electors) – он сâм је био највећи критичар предратног става помирљивости. Људи који су се борили у северној Африци, Италији, и после искрцавања које се збило на „Дан D” 1944. године у Француској, Белгији, Холандији, Луксембургу и Немачкој, били су очигледно под великим утицајем такве пропаганде. Процењено је да су војнички гласови, на којима се заснивала процена изборних резултата, сада били више наклоњени лабуристима него што је то био случај у општем изборном телу. Међу тим, постоји мит да је то преломило изборе у корист лабуриста. Заиста, дошло је до великог заокрета, који је Лабуристичкој партији донео 393 мандата, конзервативцима 213, либералима 12, а осталима 22, што је била проста већина са још 146 гласова преко. Чак ни тада лабуристи нису добили већину гласова, већ 47,8%, док су 39,8% гласова добили конзервативци.
Од Болдвина до Атлија
159
Таква подела бирачког тела упућује на претпоставку да је у то време постојала широка подршка лабуристичкој политици. Према неким историчарима Лабуристичка партија имала је користи од општег прихватања државне контроле у индустрији за време рата и од послератног преузимања обавеза социјалне реформе, што су, иначе, све три највеће партије истицале, али су бирачи веровали да је Лабуристичка партија то учинила с највише ентузијазма. Савременици су, међу тим, сматрали да је раскорак између партија био велики. Черчил, који је водио привремену владу када се коалиција разишла након успостављања мира у Европи, непромишљено је током изборне кампање предвиђао да ће, уколико победе лабуристи, у Британији бити основан „гестапо”, што се тешко може назвати језиком умерености. Други конзервативац је касније изјавио да се током година владавине лабуриста осећао као да живи у окупираној земљи. Иако је око 2 000 000 бирача из средње класе највероватније гласало за лабуристе, док је осам министара из владе завршило јавне школе, укључујући и самог Атлија, преовлађујући утисак је био да је управљање земљом преузела радничка класа, а изнад свега синдикални покрет, који су у кабинету били представљени изузетним личностима, попут Ернеста Бевина, Херберта Морисона и Анојрина Бевана. „Хвала Богу за државне службенике”, биле су наводно краљеве речи када је чуо за исход избора. Чињеница је да је Беван прошао кроз страшну борбу с Британском лекарском асоцијацијом како би њене представнике убедио да прихвате Националну здравствену службу, и да је морао да чини и уступке, попут обезбеђивања приватних болничких кревета на јавним одељењима. Иако је национализација угља, гаса, електричне енергије, железница, Енглеске банке, телеграфа и радија у парламенту била усвојена без много отпора, дошло је до борбе око друмског транспорта, гвожђа, челика и индустрије рафинисања шећера. Сами лабуристи били су подељени када је реч о учинку који би проширење национализације на производњу и услуге могло да има, док су конзервативци у томе нашли разлог да на митинзима траже подршку бирача. Отпор Горњег дома према национализацији гвожђа и челика довео је владу до тога да усвоји амандмане на Закон о Парламенту из 1911. године, по којима је Горњем дому са две на једну годину скраћено време које је имао на располагању да одлаже предлоге закона усвојених у Доњем дому. Рафинерије шећера „Тејт” и „Лајл” бориле су се против предложене национализације
160
Кратка историја Британије
свог бизниса врло ефектном рекламном кампањом – цртаним филмом чији је протагониста била коцкица шећера по имену „господин Коцкица” („Mr. Cube”). Будући да су лабу ристи после рата има ли широку подршку у јавном мњењу, конзервативци су схватили да ће, уколико не поправе своје шансе за изборни успех, бити осуђени на улогу вечне опозиције. Врло је необично то што у модерним временима, између 1945. и 1950. године, вла да није изгу била ниједне допунске изборе. Штавише, лабу ристи су остварили огроман успех на општинским изборима, а партији је у новембру 1945. године припа ло 1 000 мандата. Конзервативна партија је на та осу јећења одговорила ремонтом своје изборне машинерије. Њихова организација 1950. године у изборним јединицама била је боља него раније, а има ли су и 3 000 000 чланова, што је било више него икад раније. Такође, променили су имиџ и прихватили идеје о држави благостања и национа лизацији јавних служби, ма да не и производње и индустрије. Због за лагања за обе те идеје били су етике тирани као полусоција листи ка да је крајем седамдесе тих година XX века наступила реакција на консензус. То етике тирање је заправо више било последица доминације либералних идеја које су изложили Бевериџ и Кејнс. Наиме, Либерална партија, у опа дању, које је било персонификовано у неуспеху Бевериџа – 1945. године није успео да уђе у парламент, оставила је наслеђе социјалне реформе и економског управљања које су једнако прихватиле и Лабу ристичка и Конзервативна партија. У том, ироничном смислу обе су могле да кажу „данас смо сви ми либера ли”. И поред тих мера, конзервативцима није било лако да замене лабуристе на власти. Степен подршке влади био је запањујуће висок када се имају у виду економске потешкоће с којима се земља сусрела у послератном периоду. Пре рата Британија је била велика кредиторска земља, према којој су дуговања износила око 3 500 000 000 фунти. Већ 1945. године она је била велики дужник, с дугом од 2 500 000 000 фунти, од којег је највећи део било дуговање Сједињеним Државама. Када су Американци окончали споразуме о закупу земљишта месец дана после завршетка рата с Јапаном, британски финансијски систем био је напрегнут до крајњих граница. Кејнс је био послат у Вашингтон да преговара о зајму који би спасао земљу. Сједињене Државе су поставиле строге услове за тај зајам, укључујући споразум да се стерлинг учини конвертибилним у америч-
Од Болдвина до Атлија
161
ки долар. Већ 1947. године то је погоршало финансијску кризу, до које је делимично дошло и због веома хладне зиме забележене као најхладније у том веку. Те 1949. године Британци нису могли да одрже стерлинг на нивоу од 4,03 америчка долара за фунту, па су га девалвирали на 2,80 долара за фунту. Упркос тим и другим економским потешкоћама наслеђеним из времена рата, лабуристи су на општим изборима 1950. године победили. На тим изборима излазност је била 84%, највећа од увођења општег права гласа. Лабуристи су имали велике користи од укидања вишеструког гласања 1948. године, по ком су дипломци могли да гласају за кандидате и на дванаест универзитета и у својим изборним јединицама, а пословни људи и у изборној јединици где су радили и тамо где су живели. Међу тим, после прерасподеле мандата 1945. године, лабуристи су имали и губитке, јер је Окружном савету Лондона, на пример, било одузето деветнаест мандата. Ипак, они су добили 750 000 гласова више од конзервативаца, иако је већина коју су и даље имали била смањена на само пет мандата. Са тако танком већином Атлијева влада није могла себи да дозволи да буде препирки међу министрима – што би за њу био луксуз. Нажалост, војна умешаност Британије у Корејски рат, што је у лабуристичким круговима само по себи било спорно питање, довела је до финансијске кризе јер су трошкови одбране порасли и захтевали смањење буџета на другим ставкама. Први кандидат за штедњу било је здравство, чији су трошкови вртоглаво расли – 1949/1950. износили су 228 000 000 фунти, а за финансијску годину 1951/1952. планирано је да износе 387 000 000 фунти. Министар финансија сер Стафорд Крипс покушавао је да одржи трошак од 329 000 000 фунти увођењем плаћања за наочаре и стоматолошке услуге. Анојрин Беван, који је национални систем здравства с правом сматрао својом креацијом, жестоко се успротивио том предлогу и убедио Крипса да га повуче. Међу тим, Хју Гејтскел, који је наследио Крипса, поново је увео принцип наплаћивања, што је био разлог да Беван у априлу 1951. године поднесе оставку, заједно са Харолдом Вилсоном. Владу су током лета преплавиле друге потешкоће. У иностранству је национализација Англо-иранске нафтне компаније компликовала спољне односе и погоршала економске проблеме. У земљи је платни дефицит алармантно растао. Министар финансија Гејтскел отишао је у Сједињене Државе како би од Американаца затражио
162
Кратка историја Британије
помоћ. Затекао се у Вашингтону када је Атли неочекивано затражио од краља да распусти парламент. Та премијерова одлука била је чудна. Галупова истраживања су у октобру показала да конзервативци воде са 50,5% у односу на лабуристе, који су имали 43,5% подршке. Ипак, Лабуристичка партија је тада добила скоро 14 000 000 гласова, што је највећи успех који је било која британска политичка партија остварила. Конзервативци су им се приближили са 13 700 000 гласова. Оно што није било добро за владу јесте чињеница да су огроман укупан број гласова освојили углавном због великих већина које су се нагомилавале у сигурним мандатима, док су гласови њихових противника били уједначеније распоређени, дајући им већину од седамнаест мандата. Изгледа да су у маргиналним изборним јединицама многи гласачи који су претходно гласали за либерале сада подржали конзервативце. Број гласова за либерале је између 1950. и 1951. године опао са 2 600 000 на 730 000. То се догодило у великој мери захваљујући смањењу броја кандидата са 475 на 109. Черчил је свесно водио бригу о либералним гласовима, а лидеру Клементу Дејвису, једном од шест успешних кандидата, после избора је понудио министарско место. Дејвис је то одбио јер нови премијер није пристао да подржи пропорционално представљање, што је он поставио као услов за свој пристанак. Поступак либерала је разумљив, али је јасно и зашто Черчил није показао интересовање, ако се има у виду да се ни једни ни други не би нашли у позицији да формирају владу да је постојала директна веза између броја лабуристичких гласова и мандата. Лабуристи нису те изборе изгубили само због необичности изборног система и слома либерала. Многи гласачи из средње класе из предграђа, који су после рата били склони да пружају подршку лабуристичким кандидатима, вратили су се конзервативцима. Лабуристички слоган „правичан удео” дотакао је праву жицу и крајем четрдесетих година очувао дух сарадње какав је владао током рата. Међу тим, лабуристи су почињали све више да сметају. Задржавање неких облика контроле, нарочито рационирања, било је иритантно и учинило привлачним манифест конзервативаца који је носио наслов Ослободите народ (Set the people free). Неуспех лабуристичког програма становања, којим је била предвиђена изградња више од 200 000 нових кућа годишње, од чега су већина били социјални станови за изнајмљивање, такође је допринела да обећање конзервативаца да ће изградити 300 000 кућа годишње, углавном за продају,
Од Болдвина до Атлија
163
привуче средњу класу. Њој је тада очајнички било потребно решавање стамбеног питања јер су породице бивале све бројније будући да је после рата наступио беби-бум. Истовремено, постоје докази да је од државе благостања више користи имала средња класа него радничка. Тако је обећање конзервативаца да ће сачувати државу благостања било најважнији елемент у њиховом повратку на власт, коју ће вршити наредних четрнаест година.