Драгослав Срејовић: Балкан и Анадолија у средње и млађе камено доба Теза о тесним етничким и културним везама између Европе и оријента уграђена је у саме темеље археологије. Иако првобитно заснована само на предрасудама науке XIX века, на приме на уверењима да је Азија колевка човечанства или да је Месопотамија исходиште цивилизација, та теза је већ почетком XX века прерасла у аксиом Ex Oriente lux. Како је готово истовремено прихваћена и дифузионистичка теорија о настанку култура, то је прва половина XX века протекла у напорима археолога да утврде путеве и време ширења људских заједница и културних добара из предње Азије према Европи. Све је то дошло до изражаја и у расправама о пореклу неолитских култура Европе. Водећи археолози – М. М. Васић, Г. Чајлд, В. Милојчић и Ф. Шахермајер – заложили су се за тезу о пресудном утицају Оријента на формирање и развој неолитских култура југозападне Европе било путем миграција становништва, било путем колонизације или путем дифузије културних добара и идеја. Тај модел, који на једноставан начин разрешава један од круцијалних проблема европске праисторије, одмах је широко прихваћен. Зависно од расположивих археолошких налаза, у том моделу само су мењане локације исходишта неолитске културе и трасе путева којима се она ширила од предње Азије према Егеји и Балкану. Тако је неолитска култура Тесалије (Сескло култура) најпре повезивана са централноазијским налазиштем Анау, да би касније Шахермајер, упоређујући керамику Сескла са керамиком Тел Халафа и Самаре, закључио да све керамичке форме, декоративни мотиви и остала културна добра у Тесалији имају своје узоре у предњој Азији. Само неколико година касније, после открића првих неолитских насеља у Анадолији, исти аутор је на основу поређења тесалијске неолитске керамике са керамиком Чатал Хијика и Хаџилара смело закључио: "Више не може бити сумње да у Грчкој имамо посла с једном граничном провинцијом која припада далекој неолитској и халколитској култури Анадолије".[1] Вајнберг, Теокарес, Милојчић, Гарашанин, Титов и Меларт поставили су сличне тезе. Чак и опрезни Чајлд гледао је на Анадолију као на испружену руку Азије према Европи и да би то поткрепио присећао се "краљевског пута" којим је персијска војска марширала према Тракији и Грчкој. Тако се временом у дискусијама о пореклу неолитских култура југоисточне Европе из старог аксиома Ex Oriente lux искристалисао нови аксиом Ex Anatolia lux. Уважавање тог аксиома и данас је велико. Археолошки налази махом се тумаче сасвим једнострано: уочавају се само сличности између неолитских култура Балкана и неолитских култура Анадолије, а предвиђају се велике и бројне разлике. Међутим, баш те сличности и разлике показују да су етнички и културни односи између Балкана и Анадолије у прошлости били и веома сложени и веома променљиви, као и да дуг Европе Азији није већи од оног који Азија дугује Европи. Јер, треба се присетити да није само персијска војска марширала преко Анадолије према Европи, већ и да су трупе Александра Великог прошириле хеленску културу до Месопотамије и Индије. Тешко је изложити укратко све сличности и разлике између мезолитских и неолитских култура Балкана и Анадолије. Претходно треба истаћи неке чињенице које се морају узети у обзир приликом оцене настанка и развоја неолитских култура у југоисточној Европи, а посебно у континенталном делу Балканског полуострва који се иначе геоморфолошки и географски јасно одељује од Егеје и Анадолије и широко отвара према Панонији, Трансилванији и Влашкој низији. Најпре треба истаћи да су већ са географског и геоморфолошког становишта Балкан и Анадолија посебне, јасно одељене области и да је свака од њих раздељена на велики број географских целина. Евроазијски карактер Балканског полуострва произилази само из конфигурација обала Егејског мора и егејских острва, тј. само из рељефа његових периферних делова. Континентални блок и Балканског полуострва и 1
Анадолије јасно се разграничава од приморског појаса. Из тих разлога обе те области претежу географске особине изоловања и одвајања над географским особинама спајања и прожимања. Већ те географске чињенице доводе у питање могућност великих, честих и брзих миграција а истовремено објашњавају регионални партикуларизам изражен у културама поменутих области како у праисторијским тако и у историјским епохама. Културни партикуларизам јасно се уочава и на Балкану и у Анадолији већ у позном глацијалу и раном холоцену, између 12. и 6. миленијума пре нове ере. У то време у Анадолији се може пратити развој само једне културе, територијално ограничене на област Анталија. На Балкану се, међутим, развија неколико култура које се групишу у шест зона: 1. Трансданубија са деловима Словачке, Моравске, Аустрије, Хрватске и Словеније; 2. Карпатска зона са Трансилванијом, Банатом, Олтенијом и Србијом; 3. Молдавско-украјинска зона, 4. Понтска зона, тачније област североисточне Бугарске; 5. Јадранско-јонска зона и 6. Егејска зона. Иако култура сваке од тих зона има посебне карактеристике, ипак се јасно уочава д се све оне заснивају на познопалеолитској култури медитеранској тардегравијетена. У време раног холоцена у југозападним крајевима Балканског полуострва под утицајем појачаних културних струјања са Апенина развија се један посебни културни фацијес (јадранско-јонски), а почетком атлантика раздваја се од егејског фацијеса. Истовремено у северном делу Балканског полуострва тачније у подручју Ђердапа и на јужним обронцима Карпата, потпомогнут изванредним еколошким условима, почиње нагли успон локалне културе (култура Лепенског Вира). За то време у југоисточним деловима, у далеко неповољнијим животним условима, сродни егејски фацијес развијао се знатно спорије. Археолошки налази којима данас располажемо показују да је у позном глацијалу и раном холоцену Балкан био далеко гушће насељен од Анадолије и да између ове две велике области није било ближих етничких и културних контаката. Неколико налаза из области Анталија ипак указују на извесно заједништво Анадолије и Балкана које не треба предвидети. Камени и коштани предмети украшени гравурама из неких пећина у области Анталија веома наликују на предмете који су откривени у најстаријим насељима културе Лепенског Вира (Прото-Лепенски Вир, Власац I, Икоана), али и на сличне предмете који су нађени на југу Апенинског полуострва и у северном Ираку (Зави Шеми). Ти уметнички предмети указују на заједништво у уметности једног дела Европе и предње Азије у току деветог и осмог миленијума пре нове ере. То заједништво вероватно не произилази из етничких или културних прожимања током поменутог раздобља већ пре из истог наслеђа, из млађепалеолитске културе медитеранског граветијена. У раздобљу које следи, током седмог миленијума, кад се и у Анадолији и на Балкану одиграва тзв. неолитска револуција, претпостављале су веома тесне везе између предње Азије и југоисточне Европе. Ту претпоставку је, међутим, тешко доказати. У Анадолији иницијална фаза култивације житарица и доместификација животиња документована је само на пет налазишта (Чајени, Ашикли Хијик, Џан Хасан III, Суберде, Хаџилир) која су лоцирана од изворишта Тигра до југозападне Анадолије, дуж линије дуге преко 600 км. Налазишта која репрезентују културу прекерамичког неолита Анадолије нити су истовремена нити су једнообразна. Заједница која је насељавала Суберде бавила се искључиво ловом, а она у Џан Хасану није гајила ниједну домаћу животињу. У Ашикли Хијику агрикултура није посведочена, а налази из Чајенија указују на ретардирану доместификацију. То значи да је култура прекерамичког неолита Анадолије веома партикуларизована и да нема једно извориште. како веза са локалном мезолитском културом нигде није посведочена, остаје сасвим нејасно порекло неолитске културе Анадолије. На Балкану је ситуација из основа другачија. Сви археолошки налази из почетне фазе култивације и доместификације потичу са подручја која су била насељена у средње камено доба. Културни континуитет посведочен је на неколико налазишта у 2
Грчкој, а мезолитска култура у карпатско-трансилванијској зони добија нове садржаје који јој дају карактер једне протонеолитске културе. Тако насеље из млађе фазе културе Лепенског Вира по својој структури, стамбеним објектима и каменим скулптурама веома наликује на Ејнан, прекерамички Јерихон Б и прекерамички Хаџилир. С друге стране, насеља прекерамичког неолита у Тесалији више су него сиромашна, а све што је у њима нађено – станишта и амулети – потпуно се разликује из прекерамичких насеља Анадолије. Очигледно је да прекерамичке културе Анадолије нису зачеле културу прекерамичког неолита Грчке нити путем миграције нити путем непосредне колонизације. Како су, међутим, у прекерамичким насељима Грчке откривени остаци житарица и животиња за које се сматра да су могле бити доместификоване једино у предњој Азији, то се мора закључити да су та добра доспела у Егеју или из неког културног центра изван Анадолије или путем размене добара између несродних заједница или, пак, тек после окончања предњоазијских прекерамичких култура, односно у време кад се неолитска култура Анадолије налазила на свом врхунцу (крај седмог и почетак шестог миленијума пре нове ере). Поређење неолитских култура Анадолије са неолитским културама Балкана с циљем да се утврде међусобне везе скопчано је и данас са највећим ризицима. Излишно је наводити све странпутице компаративне методе, али је потребно напоменути да се смеју поредити само подједнако адекватно истражени феномени, да сличност не подразумева обавезно и истородност и да су разлике битније од сличности. Неолит Балкана и неолит Анадолије нису подједнако адекватно проучени. Док је на Балкану истражено неколико културних целина, у Анадолији је истражено свега тридесетак неолитских насеља. Старијенеолитска насеља у Анадолији откривена су само у две области, у равници Коња (Чатал Хијик) и у киликијској равници (Мерсин). Како се културе Чатал Хијика и Мерсина међусобно разликују и како се ни територијално ни културно не повезују ни са једном прекерамичком културом Анадолије, то и њихово порекло остаје потпуно загонетно. Сасвим је другојачија ситуација на Балкану и у јужном Подунављу. Ту се старијенеолитска насеља групишу у оних чест зона које су уочене у позном мезолиту, а у Грчкој слојеви раног керамичког неолита леже непосредно на слојевима прекерамичког неолита. Тако се у првој зони налазе примарни центри културе линеарне керамике, у другој зони центри протостарчевачке културе, у трећој зони центри бугодњестровске културе, у четвртој зони центри културе Пљаница-Овчарево, у петој зони центри импресо-кардијум културе и у честој зони центри ранокерамичког неолита Грчке. Још неочекиванија чињеница да све те неолитске културе међусобно указују на исте афинитете који су већ уочени код одговарајућих мезолитских култура. Само култура Караново I која лежи у области без икаквог мезолитског налаза, побуђује утисак једне стране, секундарно оформљене културе. Све остале неолитске културе су територијално и вероватно генетски повезане с културама раног постглацијала. Да ли су оне и на који начин повезане са старијенеолитским културама Анадолије тешко је поуздано установити. Једино заједништво између култура Чатал Хијик и Мерсин и култура Протосескло и Протостарчево испољава се делимично у керамици и неким предметима за свакодневну употребу (на пример коштане појасне копче, глинени печати). Керамика Чатал Хијика припада категорији монохромне керамике као и најстарија керамика Балкана (Протосескло, Протостарчево, Пољаница). Из тих разлога је као доказ о зависности старијенеолитских култура Балкана од етничких и културних кретања у Анадолији истицана импресо керамика, везана за неолитску културу у Киликији и у области око Мраморног мора (Фикер Тепе), а још чешће сликана керамика из ранохалколитских слојева Хаџилира.
3
У млађем неолиту и раном халколиту били су насељени и југозападни и северозападни делови Анадолије, а тиме су била знатно олакшана и кретања људских заједница према Егеји и Балкану. Анадолска импресо керамика доиста наликује на импресо керамику која је у великој количини заступљена дуж јадранско-јонске обале, у Подунављу (Старчево-Кереш-Криш култура) и једном делу Тесалије (Пресескло). На основу тих сличности Шахермајер је пребрзо извео смели закључак: "Киликијско украшавање отисцима ноктију вероватно је на Балкан и у северну Тесалију донето с једном групом исељеника".[2] Невоља је, међутим, што матично подручје тог украшавања керамике отисцима ноктију није ни Киликија нити област око Мраморног мора. Киликијска импресо керамика је зависна од керамике циркуммедитеранске импресо-кардијум културе, док појаву импресо керамике у насељима око Мраморног мора вероватно треба објаснити продорима заједница из континенталних области Балкана. Веома је тешко поуздано доказати и непосредне везе између ранохалколитске Хаџилар културе и неолитских култура Балкана. Фасцинантни налази из насеља Хаџилир VI и Хаџилир I тако су снажно импресионирали истраживаче да им се у једна мах учинило да целокупна неолитска култура Балкана происходи из Хаџилар културе. При томе се превидело упозорење Меларта да Хаџилар, као и Чатал Хијик, није типично насеље већ да је то боравиште елите, нека врста метрополе коју окружују знатно сиромашнија насеља. Територијални домет и млађенеолитске и ранохалколитске Хаџилар културе био је релативно мали. Елементи тих култура једва се препознају у насељима Фикир Тепе културе, а сликана керамика Хаџилар V-I није откривена ни на једном месту око Мраморног мора, тј. у областима које чине спону између Анадолије, Егеје и Балкана. Сликана керамика Хаџилара слична је само средњонеолитској сликаној керамици Тесалије (Сескло I-III) и централног Балкана (Старчево I-III), а потпуно се разликује од старије неолитске сликане керамике у тим истим областима (Протосескло, Протостарчево). С друге стране, у Хаџилару VI-I могу се наћи керамичке форме или типови статуета аналогни онима из млађенеолитских култура Балкана, на пример Веселиново, Арапи-Димини, Данило или Винча културе. Све то могу бити замке компаративног метода. Једине чињенице јесу да на Балкану није још откривен ниједан једини предмет импортова из Анадолије и да је тек у време Троје I-II остварено културно јединство између северозападног дела Мале Азије, северноегејских острва и једног дела Тракије и Егејске Македоније. Још само неколико напомена. Археолошки налази којима данас располажемо показују да етничке и културне везе између Балкана и Анадолије током средњег и млађег каменог доба нису биле ни особито интензивне нити нарочито учестане. Већ крајем мезолита на Балкану настају регионалне културе од којих свака има властиту физиономију. Сличан процес се вероватно одигравао и у Анадолији, јер на то указују разлике које се уочавају у култури прекерамичког неолита ове простране области. Те различитости проузроковале су прожимања култура. У тим интеракција, а културе нису губиле своју индивидуалност већ су се стабилизовале и обогатиле. Из тих разлога неолитске културе и на Балкану и у Анадолији остају везане за одређену територију и свака од њих, остварујући само њима својствене облике културе, изражава властити Weltanschaung. Јасно је да се настанак тако индивидуализоване културе не може објаснити миграционим моделом. С друге стране, земљишта је у Анадолији било превише у односу на број неолитских насеља, односно на бројност становништва. Анадолски земљорадници нису имали никаквих разлога да крену на тежак и далек пут према Егеји и Балкану. То, међутим, не значи да између земљорадника Балкана и Анадолије није било никаквих контаката. Напротив, радознали, истраживачки људски дух, увек спреман на авантуре и ризике, покретао је и на Балкану и Анадолији појединце или групе људи да крену у непознато. Ти путници су у новим срединама приказивали као егзотично и скупоцено оно што је у њиховим завичајима било 4
уобичајено, да би при повратку упознавали своје саплеменике са производима и идејама туђинаца код којих су боравили. Само су на тај начин локалне заједнице у Арголиди, Тесалији или негде у континенталним деловима Балкана могле да се упознају са вештином узгајања неких врста предњоазијских житарица (емер – двозрна пшеница) и животиња (коза, овца). За сва та добра Балкан свакако није остао дужан Анадолији. Питање је само времена кад ће и културна добра балканске провенијенције бити уочена у мезолитским и неолитским културама Анадолије. То ће бити могућно оног тренутка када у археологији буду коначно напуштени научни митови XIX века и када буде схваћено да је осим светлости која се са Оријента ширила према Европи постојала и светлост која се из Европе ширила према Оријенту. Напомене 1 Schachemeyr F., 1967 – Agais und Orient, Wien, стр. 15. 2 Schachemeyr F., стр. 17.
5