01kulture starijeg kamenog doba

Драгослав Срејовић: Културе старијег и средњег каменог доба на тлу Србије Главни извори за упознавање ране историје подручја на коме ће се развити српска средњовековна држава – археолошки налази – већим делом леже под земљом, а и они који су познати, махом су фрагментарни и недовољно речити. Расположива археолошка грађа документује само трагове које су многобројне људске заједнице оставиле на тлу Србије у далекој прошлости, а не и њихове целовите историје. Ти трагови су или дубоки и повезани или нејасни и проређени; мада је њихово »читање« тешко, посматрани у простору и времену, они ипак омогућују да се у основним потезима назначе главна популациона и културна кретања у овом делу Европе током праисторије а, у извесним случајевима, и да се остваре потпуније историјске реконструкције. Територија Србије настањена је пре четрдесетак хиљада година, али људске заједнице које су на њој живеле остају безимене све до I миленија пре нове ере, до времена када се укључују у догађаје за које је био заинтересован антички свет. Пошто је лишена писаних докумената, историја тих људских заједница може се проучавати првенствено као културна историја. Прикупљена археолошка грађа и примена нових метода истраживања омогућују да се праисторијске културе на тлу Србије опишу и разграниче просторно и временски, али се безбројна и сложена збивања која су на њих судбоносно деловала могу само наслутити. Из тих разлога је реконструкција праисторије Србије у многим појединостима хипотетична, подложна непрестаним допунама и бројним исправкама. Она се, као и праисторија целог старог света, ради прегледности може поделити на четири дуготрајна раздобља: старије камено доба (палеолит), средње камено доба (мезолит), млађе камено доба (неолит) и доба употребе метала (бакарно, бронзано и гвоздено доба). Док су области западне и средње Европе насељене већ у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), територија Србије и остала подручја Балканског полуострва постају део екумене тек у раздобљу последње глацијације (алпска глацијација Wьrm). Кад је човек ступио на ову територију, клима је била хладна, граница вечног леда спуштала се и до 1.500 m надморске висине, тле су покривале степе и ретке шуме борова, смреке. и брезе, а долине великих река ветрови су засипали ситним песком и стварали лес по равницама. Суочени са оваквом природном средином, први становници Србије избегавали су пусте, отворене пределе и за своја станишта бирали пећине на обронцима нижих брда који затварају мање речне долине. Присуство људских заједница старијег каменог доба посведочено је у кречњачком ободу Тимочког басена (Злотска пећина), на западним падинама Сврљишких планина (Преконошка пећина), на северним обронцима Маљена (пећина Петница и Висока пећина) и на огранцима Црног врха (пећина под Јерининим брдом, у селу Градац) и Венчаца (пећина Рисовача). Само две од ових пећина – пећина под Јерининим брдом и Рисовача – систематски су истражене; на основу археолошких докумената који су у њима откривени, може се реконструисати прво поглавље историје људских заједница на територији Србије.[1] Пећина под Јерининим брдом и Рисовача насељаване су у неколико махова. Археолошки налази из старијих слојева ових пећина показују да се у њима живело почетком првог раздобља отопљења вирмске глацијације (интерстадијал Wьrm 1/2), у време кад су по степама и шумама живели крупни биљоједи – џиновски јелен, дивљи коњ и говече. У обе пећине боравиле су људске заједнице које су се састојале од највише петнаестак чланова, од једне до три биолошке породице, чије се привређивање сводило на индивидуални лов и сакупљање плодова. Уз обиље костију уловљених животиња, у пећини под Јерининим брдом нађена су, покрај једног ватришта, и кремена оруђа (троугаони шиљци, дискоидни стругачи), и то тако архаичних облика да 1

се формално могу везати за оруђа средњег палеолита, из позне мустијерске културе. Исте одлике карактеришу и поједина кремена оруђа из Рисоваче, али су ту откривена и специјализована ловачка копља од кремена - листоликог облика и мајсторски обрађена – чија појава обележава освит културе млађег палеолита у целој Европи. Уз кремена оруђа, израђиване су и алатке од кости. Коштане алатке дају оригиналан печат култури првих становника Србије, који су, судећи по једном људском кутњаку из пећине под Јерининим брдом, већ имали антрополошке одлике савременог човека (Homo sapiens).[2] Поседовање специјализованог ловачког оружја и овладавање производњом коштаних алатки дуго су задовољавали потребе малобројних заједница које су настањивале пећине у Србији. Из тих разлога је и њихова култура, у почетку прогресивна и стваралачка, временом постала конзервативна. Чак и много касније, у периодима знатно хладније арктичке и предарктичке климе (Wьrm, интерстадијал Wьrm 2/3), кад је природа суочила човека с новим животним проблемима, култура на тлу Србије није се битније изменила. Између оруђа из старијих и млађих слојева пећине под Јерининим брдом и Рисоваче једва се уочава разлика, иако су њима ловљене сасвим различите животињске врсте. Током старије фазе, лов се ограничавао на крупне биљоједе, али се касније, у време хладне предарктичке климе, проширио на нове врсте (мамут, рунасти носорог, пећински лав, пећинска хијена). Измењени животни услови изискивали су битне промене у традиционалном начину лова. а самим тим и целокупне културе; на централнобалканском подручју култура се, међутим, није изменила, већ се неко време само прилагођавала новонасталој ситуацији да би се негде око 25 000. године пре н. е. коначно и угасила. Пећинска станишта напуштена су пред почетак последњег великог захлађења вирмске глацијације (Wьrm 3). Тиме се завршава прво поглавље историје људских заједница на територији Србије. На основу археолошких налаза из пећина у Србији може се закључити да се на централнобалканском подручју развила особена култура старијег каменог доба у којој су обједињени облици традиционалне средњоевропске културе (мустијерска култура) и облици нове културе, настали у јужноруским степама (источноевропски орињасиен). Та култура, названа селетијен, остварена је, чини се, у средишту Европе. Око 35 000. године пре нове ере, она се проширила на запад до Рајне, на север до Тирингије, а на југ - до језгра Балканског полуострва. Под утицајем локалних фактора, на овој пространој територији селетијенска култура знатно се изменила, а на њеним основама настао је низ регионалних култура са особеним обележјима. Једна од таквих је и најстарија култура на тлу Србије. Још увек је тешко установити из ког правца је Србија насељена. Шира постојбина њених првих житеља свакако је обод Карпатског басена, јер су у појасу од Словачког рудогорја до Баната истражена многа пећинска станишта у којима су откривена кремена оруђа слична онима из пећина Србије. То значи да је у раздобљу од 35 000. до 25 000. године пре н. е. централнобалканско подручје културно, а вероватно и популационо, присно повезано с Банатом и Трансилванијом. Друго поглавље историје ловаца старијег каменог доба на територији Србије може се реконструисати само на основу малобројних и још недовољно проучених археолошких налаза са лесних, равничарских терена Војводине.[3 ]Напуштање пећина, односно стално пребивање под ведрим небом проузроковано је, чини се, пре привредно-друштвеним него климатским факторима. Предели равничарских подручја Србије у раздобљу између 20 000. и 12 000. године пре н. е. били су привлачни само за џиновске биљоједе, на првом месту за мамуте, а не и за човека. Лесна подручја покривало је у то време степско растиње и само по који бор или смрека. Клима је била оштра, а у појединим временским одсецима, предели су добијали изглед тундре и тајге. Повезане лесне зоне од Волге до средње Европе постале су, међутим, широк пут којим су се брзо кретале животиње, а за њима и људске заједнице. Нове животињске врсте нису се могле ловити на стари начин; традиционални индивидуални лов, везан за 2

ограничено подручје, замењен је групним, хајкачким ловом, који подразумева праћење плена на даљину и често логоровање. Трагови ловачких логора откривени су на неколико места међу лесним наслагама у северној Бачкој и Банату, код Лудоша у близини Суботице, у Пачиру, околини Вршца, Козлуку и Ватину. Кремена и коштана оруђа са поменутих налазишта типолошки се углавном везују за оруђа једне изразито динамичне и експанзивне културе млађег палеолита (тзв. источни граветијен). Ова култура, настала у лесним степама око Дона, проширила се око 20 000. године пре н. е. на исток до средње Волге, а на запад до Алпа. Њени носиоци, специјализовани за групни лов на мамуте, нису имали такмаца у Европи. Из тих разлога, облике њихове културе прихватиле су брзо и популације западне Европе и ширег медитеранског подручја. Временом, вероватно око 15 000. године пре н. е., разбијено је јединство граветијенске културе. Током позног глацијала (14-9. милениј пре нове ере), сва подручја која су била захваћена културом источног граветијена осамостаљују се и на њима се образује низ локалних култура. Све области јужно од линије Сава-Дунав ушле су у сферу тзв. медитеранског граветијена (тардеграветијен), западни делови Панонске низије прикључују се средњоевропском граветијену, који је под јаким утицајем магдаленијенске културе западне Европе, а само североисточни део Карпатског басена остаје везан за источноевропски граветијен. Око 10 000. године пре н. е., медитерански граветијен шири се даље на север, преко Саве и Дунава, тако да је током последње климатске осцилације леденог доба (Dryas III – око 8800-8200. године пре н. е.) цела територија данашње Србије укључена у медитеранску културну сферу. У том раздобљу, међутим, на тлу Србије није остварена култура са особеним карактеристикама јер су већ око 8500. године пре н. е. настале крупне промене у природи (крај леденог доба, почетак нове геолошке епохе-холоцена), које су приморале људске заједнице у целој Европи да траже нова пребивалишта или да из основе измене традиционални начин живота. Следеће раздобље од приближно једног миленија (око 8000-7000. године пре н. е.) означава се као »мрачно доба« европске праисторије. То је период сложених и нејасних збивања која су проузроковала распадање култура старијег каменог доба и кристализацију култура нове епохе – средњег каменог доба. У освит нове геолошке епохе (холоцен), из основе су се изменили природа и живот људи у свим областима Европе. Прва столећа новог доба су столећа велике кризе која је дуго савладавана, и то на разне начине и с различитим исходима. Учестала колебања климе у периоду између 8200. и 5500. године пре н. е. (рани холоцен) брзо су мењала слику света и присиљавала људске заједнице да се прилагођавају новонасталим животним условима. Иако је клима раног холоцена у основи била знатно повољнија од климе леденог доба, она је целу природу – земљиште, речне токове, вегетацију и фауну – из основа преобразила. Традиционалне, већ високо специјализоване ловачке културе старијег каменог доба тешко су могле да се прилагоде новим оквирима живота; оне су се у већини случајева распале у исто време кад се расточио и свет леденог доба, а само оне културе које су раније биле подређене и мање специјализоване изашле су из опште кризе као прогресивне и водеће. Током раног холоцена најосетније су се изменили животни услови у равничарским областима Србије: крупни биљоједи напустили су лесне степе, једноличне шуме брезе и бора мозаички су се смењивале са затрављеним површинама, а реке су често мењале свој ток и с колебљивим подземним водама стварале безбројне ерозије, баре, мочваре и огољена земљишта без вегетације. Досад није откривен ниједан археолошки налаз који би документовао присуство људских заједница у равничарским подручјима током хладног и сувог пребореалног периода (између 8200. и 6700. године пре н. е.). Чини се да су равнице поново насељене између 6700. и 5500. године пре нове ере, у време повољније бореалне климе, и то онда кад су се на њима образовала плодна земљишта (чернозем, црница) и кад су реке усталиле своје токове.[4] 3

Колебања опште климе раног холоцена, и за њих везане промене у природи, била су мање осетна у брдовитим пределима централнобалканског подручја и по врлетима дуж источног обода Панонске низије. У тим областима, посебно у заклоњеним жупама и клисурама, образовале су се многобројне микроеколошке зоне са специфичном, блажом климом, у којима се и током раног холоцена очувала сва разноврсност живог света. Истраживања Ђердапа показала су да се у заклоњеним брдским пределима сачувала и обогатила не само природа већ и традиционална култура. Док је у суседним областима Панонске и Влашке низије замирао живот, у ђердапском подручју се током раног холоцена развила једна од најсложенијих култура праисторије, која је, према једном великом дунавском виру, названа култура Лепенског Вира. Ствараоци ових култура припадају старом европском становништву, популацији млађег палеолита (антрополошки тип Брно-Пшедмост и оберкаселска варијанта кромањонског типа), које одликују мезокефална глава, широко лице, висок раст и веома робусна грађа тела. Временом, услед микроеволуционих промена током 100-120 генерација, дошло је до њихове грацилизације, али је у основи, због изолованости, и касније очуван стари антрополошки изглед. И култура коју су они остварили заснива се на традицијама млађег палеолита (медитерански тардиграветијен), а то наслеђе је приметно и у каснијим етапама њеног развоја.[5] Ђердап је једино подручје у југоисточној Европи које је адекватно истражено и са археолошког и са биолошког аспекта. Систематски је испитано 14 локалитета које су људске заједнице насељавале током позног глацијала и раног холоцена. Многобројни археолошки и антрополошки остаци са ових налазишта документују културни и популациони континуитет у овој области почев од 11. до 5. миленија пре нове ере. С друге стране, анализе остатака флоре и фауне омогућују да се прате све промене које су се током овог дугог раздобља збивале у природи.[6] Континуирана култура Ђердапа једино је током бореала, у време настанка и развоја културе Лепенског Вира (од 6700. до 5500. године пре н. е.), обележена маркантним цртама. Култура старијих раздобља, из позног глацијала и пребореала, нема особених карактеристика; она представља интермецо, у коме облици традиционалне културе старијег каменог доба делимично нестају, а делимично се преображавају у форме културе Лепенског Вира. Два фактора - промена климе и изолација - били су одлучујући за овај културни преображај. Ђердап, највећа клисура у Европи, представља свет за себе; овде се велика река непосредно везује за разиграни планински рељеф, због чега се на малим раздаљинама нагло мења надморска висина терена, а на скученим територијама сучељава и по неколико еколошких зона. Због ових одлика, Ђердап је почетком холоцена постао џиновски збег за сав живи свет. Већ у пребореалу повећава се број људских заједница у Ђердапу, али се оне и даље састоје од малог броја чланова, па се из тих разлога и традиционална култура битније не мења. До преображаја културе долази тек почетком бореала. Последња столећа осмог и прва столећа седмог миленија пре нове ере означавају преломно раздобље у педогенези и историји вегетације целог Подунавља, а особито Ђердапа. Многобројна насеља која су почетком бореала никла на ниским дунавским терасама и острвцима – Лепенски Вир, Власац, Падина, Хајдучка воденица, Икоана, Кладовска скела и друга -јасно показују да су у то време створени сви услови за живот под ведрим небом, као и за формирање већих људских заједница. Од тренутка оснивања насеља у слободном простору, почиње преображај градиционалне културе ђердапског подручја. Тај процес се до детаља може пратити проучавањем разноврсне археолошке грађе из поменутих насеља. Промена климе омогућила је живот под ведрим небом, али је фактор изолације тај живот учинио веома сложеним. Сва насеља културе Лепенског Вира леже на ниским терасама, које су редовно мале и изоловане, јер их по дужини пресеца Дунав, док их по ширини затварају стрме падине околних брда. Често су два, три или четири насеља 4

груписана на територији чији радијус није већи од десетак километара. Повољне комуникације постоје само између насеља једне групе, јер је обала Дунава у Ђердапу на многим местима непроходна. Из тих разлога је територија коју у току године економски користи једно насеље не само мала већ и строго ограничена. Свака од територија поседује обиље воде, огрева, дивљачи и јестивих плодова. Међутим, с обзиром на њихове величине и изолованост, сва та богатства не би била довољна да обезбеде вековни живот у једном насељу. Људске заједнице ђердапског подручја нису могле да осигурају егзистенцију стихијским, неконтролисаним преузимањем природних добара, већ само успостављањем особеног привредног и социо-културног система. Нови систем формиран је поступно. На његово коначно уобличавање, осим фактора изолације, пресудно је деловао фактор прираштаја становништва, односно увећање обима људских заједница. То јасно показују структуре свих насеља културе Лепенског Вира. На основу броја станишта и гробова у најстаријим насељима која су подигнута на терасама Власац и Лепенски вир (насеља Власац Ia, Прото-Лепенски Вир), може се поуздано закључити да су се заједнице које су у њима живеле састојале од две до четири биолошке породице, тј. највише од двадесетак чланова. Овај број је усаглашен како с величином настањеног простора и приступачног терена тако и с традиционалним начином живота. Та усклађеност проузрокује, међутим, привредно-друштвени имобилизам, због чега се у најстаријој фази културе Лепенског Вира још не запажају појаве које би битније разликовале ову културу од осталих ранохолоценских култура јужног Подунавља. Малобројност заједнице, ограниченост комуникација и свођење економски експлоатисане територије на непосредну околину насеља нужно успостављају привредно-друштвене односе који се заснивају на учешћу свих одраслих чланова заједнице у раду и коришћењу добара, једнаким обавезама и истим правима, на механичкој солидарности која је непријатељски расположена према сваком ауторитету и индивидуалним тежњама. Због тога је структура свих насеља из ове фазе још неартикулисана, покојници се сахрањују без одређеног реда, а све сировине се добијају из најближе околине. Сасвим другачију слику привредно-друштвеног живота пружају насеља из наредне фазе, на пример, насеља Власац Ib и насеља Лепенски Вир Ia . Оба насеља састојала су се од двадесетак стамбених објеката и имала су најмање стотинак житеља. Овај број више не одговара величини терена на коме се живи и знатно премаша број чланова у традиционалним ловачко-скупљачким заједницама. У равничарским подручјима Србије и целе југоисточне Европе, где постоји безброј терена погодних за живот, прираштај становништва није фактор који мења постојеће животне навике. У беспућима Ђердапа, међутим, овај фактор снажно делује на традиционалне заједнице и њихову културу у целини. Кад су примарне заједнице Власца, Лепенског Вира и осталих насеља у Ђердапу постале многољудније, нашле су се пред озбиљним проблемима. Пошто им геоморфолошке одлике терена нису дозвољавале да регулишу своју бројност расељавањем, морале су да траже друга решења. Из напора да се нађе излаз из тешке ситуације, настало је сасвим особено привредно, друштвено и идеолошко устројство културе Лепенског Вира. Увећавање обима примарних заједница пропраћено је низом нових појава. Станишта се више не граде произвољно, већ по утврђеном обрасцу. Њихове основе, прекривене чврстим подовима од издробљеног кречњака, прецизно су размераване и увек имају облик зарубљеног кружног исечка. У средишту свих насеља налазе се пространи трг и велика кућа, а станишта око њих распоређена су у редове. Покојници се од овог времена сахрањују ван насеља. Само појединци, најчешће мушкарци и жене који су доживели дубоку старост, сахрањују се на тргу или у оквирима станишта. Сваки покојник сахрањен је на посебан начин - у опруженом или седећем положају, 5

подигнутих, скрштених или опуштених руку, а често и парцијално. Лобање појединаца каткад су полагане покрај огњишта. Неки покојници посипани су окером, а неки графитом или рибљим зубима. Ови необични погребни ритуали, као и сложена структура насеља, свакако су мотивисани изузетно замршеним привредно-друштвеним односима. За правилну реконструкцију тих односа, најзначајнија су три податка: - уз стална насеља, у Ђердапу се у то време подиже и велик број сезонских логора; - у свим насељима појављују се нове врсте сировина и почиње израда специјализованог ловачког оружја (харпуни, коштани пројектили, тешки камени батови) и алатки (мотике, будаци и садилице од јеленског рога); - остаци фауне и флоре који су откривени у насељима документују сезонски лов, као и све интензивнију селекцију појединих животиња, односно култивацију одређених врста биљака. Анализе остатака флоре и фауне из насеља Власац Љ, Лепенски Вир Ia и Икоана I показују да се подручје економског захвата насеља проширује и да се на њему сучељава неколико еколошких зона. Свака од ових зона користи се, међутим, само извесно време, и то у мери која не исцрпљује њене природне потенцијале. Да би се извори хране и сировина искористили у довољној мери и у право време, подижу се сезонски логори. Тако се већ у току старије етапе културе Лепенског Вира успоставља комбинована седелачко-мобилна економика. Подизањем сезонских логора, популационо увећане заједнице ђердапског подручја обезбедиле су већу економску добит, а истовремено су се растеретиле вишка својих чланова. С друге стране, седелачко-мобилна економика нужно доводи до поделе рада и специјализације. Одређени број чланова сваке заједнице чинио је мобилну групу (вероватно, одрасли мушкарци), али се и она делила на подгрупе специјализоване за лов на одређене врсте дивљачи, за изналажење појединих сировина или за сакупљање плодова. Међу члановима имобилног дела заједнице (вероватно, жене и деца), такође се деле задужења, односно образују се групе за хватање корњача и водених птица, за вађење кртоластих биљака или за прераду појединих сировина. Оваква подела рада у оквирима непроизвођачке економике не доводи до стицања приватног власништва, већ до све веће специјализације и истицања способности појединаца. Сложеност погребних ритуала показује да се пред крај старије етапе културе Лепенског Вира формира друштво у коме неки појединци или групе појединаца уживају посебне повластице за живота и трајно поштовање после смрти. Та хијерархија могла је да се заснива само на поседовању оних знања и способности који имају витални значај за заједницу. Посебан смисао за одређене врсте послова, посвећеност у тајне природе или способност да се пронађу нови извори хране и сировина вероватно су утврђивали ауторитет појединаца и обезбеђивали им повлашћен положај у друштву. Чињеница што су зрели или остарели мушкарци сахрањивани на сасвим изузетан начин може се узети као доказ да су они и управљали главним пословима и верским обредима. Пошто налази из неких гробова документују и посебно поштовање старијих жена, то се чини да се искуство које се стиче годинама посебно уважавало, односно да је већ током старије етапе културе Лепенског Вира успостављена нека врста геронтократије. С друге стране, пошто су у оквирима насеља сахрањивани у приближно једнаком броју и мушкарци и жене, и како је у економици удео жене (риболов) равноправан уделу мушкарца (лов), мало је вероватно да се у култури Лепенског Вира развио било матријархални, било патријархални режим.[7] Подела насеља на два дела, која се уочава у структури свих насеља културе Лепенског Вира, такође је значајна за проучавање економике и друштва. На основу 6

многих етнолошких паралела може се претпоставити да та дихотомија верно одражава родовску структуру, с дуалном поделом у основи.[8] Структура појединих насеља јасно показује да су ове половине биле равноправне, а, вероватно, и егзогамне. Дуална организација обично подразумева и даље поделе (деобу егзогамних половина на егзогамне брачне класе) и дихотомије (мушкарци и жене, профано и сакрално, целибат и брак), али се о њима не може ништа одређено рећи на основу археолошких налаза. Једино се трг, који постоји у свим насељима културе Лепенског Вира, може тумачити као место на коме су обављани разни ритуали који су обједињавали све делове заједнице у целину. Оваква сложеност односа у оквиру једне мање родовске заједнице, компликована, уз то, и односима са заједницама које настањују и економски контролишу територије у суседству, подразумева успостављање многобројних табуа који се члановима заједнице намећу обредним церемонијама или образлажу одговарајућим митовима. Стога у култури Лепенског Вира особени начин привређивања прате и сасвим особена религијско-магијска пракса и за њу везана уметност. Да би сви делови друштва солидарно функционисали, неопходно је да сваки појединац и сваки део заједнице обављају своје дужности у одређено време и на очекивани начин. То је могуће постићи једино рестриктивним мерама, односно неким ауторитетом. На основу археолошких докумената може се закључити да је у култури Лепенског Вира тај ауторитет била религија.[9] У свим насељима културе Лепенског Вира откривена су култна места и многобројни сакрални предмети. Док се на појединим местима подижу сезонски логори, нека насеља прерастају у велике културне и религијске центре. Тако се на почетку млађе етапе културе Лепенског Вира на Власцу подиже сезонски логор, а оближњи Лепенски Вир постаје метропола и нека врста »свештеничког града«. Док се на Власцу или у Икоани производи све већи број специјализованих алатки, дотле се на Лепенском Виру или Хајдучкој воденици граде светилишта и моделују скулптуре од џиновских облутака. Корелација између ових појава је очигледна. Јасно је да заједница која насељава Власац или Икоану усредсређује сву своју енергију на оно што изискује свакодневни живот, а да заједница на Лепенском Виру или у Хајдучкој воденици највећи део својих снага троши на стварање других вредности које су на изглед далеко од практичних. Само усмеравањем људских способности ка различитим циљевима омогућени су, с једне стране, настанак великог мита и најстарије монументалне уметности југоисточне Европе, а с друге, осетни преображај начина привређивања. Монументалне камене скулптуре које су откривене у многим кућним светилиштима свакако су иконографска илустрација једног сложеног мита. Постављане из генерације у генерацију уз кућна огњишта, ове скулптуре-облуци, на којима су најчешће моделоване риболике људске главе, риба, јелен или загонетне арабеске, биле су за све чланове заједнице највећа светиња, која им је откривала велике истине о свету и одређивала понашање у свакодневном животу. Преко облутака који »настају« и »живе« у великој реци крај насеља, сви чланови заједнице повезују се, за живота и после смрти, с основним и вечитим елементима своје животне средине – с водом и каменом. Постављањем облутака уз огњишта, овим елементима је придружена и ватра, а преко ње – и топлота и светлост Сунца. Главни мотиви који се приказују на облуцима свакако су и основни садржаји постојећег мита. Вероватно се мислило да се из облутака, као из великог праисконског јајета, рађа све што живи, на првом месту, риболика бића (прародитељи људског рода) и животиње које се најчешће лове (риба, јелен). Главни елементи мита су истовремено и симболи за основне елементе непроизвођачке економике (вода, камен, ватра, риба, дивљач). Тако су ове скулптуре и овај мит трајно осигуравали безбедност свим добрима заједнице, како друштвеним тако и економским, и спречавали да се она нарушавају или произвољно користе.

7

У раздобљу кад религија и уметност долазе до највишег успона, на плану привређивања остварена су два подвига - припитомљене су или селекционисане одређене врсте животиња и култивисане су неке врсте дивљих житарица. То су две главне тековине велике економске револуције (тзв. »неолитска револуција«) која је пресудно утицала на развој култура у Подунављу. У култури Лепенског Вира до тих тековина није се дошло ни случајно ни тренутно, тј. оне су резултат истрајног посматрања природе, систематизованих знања, брижљивог одабирања и дуготрајног неговања одређених врста биљног и животињског света. У насељима културе Лепенског Вира нађени су бројни предмети на којима су угравиране загонетне представе и знаци, слични координатном систему, скицама предела, словима и бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да су то забелешке о одређеним запажањима. Једнообразност која одликује сва светилишта и камене скулптуре показује да су у млађој етапи културе Лепенског Вира сва предачка знања обједињена у целовит систем. Из тих разлога, светилишта културе Лепенског Вира не треба посматрати само као места у којима су поникле једна од најсложенијих религија праисторије и најстарија монументална скулптура Европе већ и као неку врсту научних лабораторија у којима су антиципирана знања и вештине наредне, неолитске епохе. Први успеси у припитомљавању животиња и култивисању биљака везани су за идеативно мишљење. Пас је на Власцу и Лепенском Виру ритуална, жртвена животиња, а култна је, без сумње, била и прва култивисана житарица. Звер која се покорава предводнику ритуала или зрело класје у његовим рукама морали су дубоко да утичу на учеснике обреда и да у њима буде жељу за понављањем »светог призора«. Тако ритуал добија вредност трајне обуке; преко њега се случајност и непоуздане акције учвршћују и претварају у навику и обичај. То је једини пут да се оно што је као вредност постигнуто не занемари, већ да се развије и искористи у свакодневном животу. Поленови дијаграми из Власца и Икоане, као и остаци фауне из ових и других насеља, показују да за првим успесима у култивисању житарица и припитомљавању животиња нису одмах уследили земљорадња и сточарство. На основу целокупне грађе може се поуздано утврдити да је протекло неколико столећа пре него што су ови »проналасци« сврховито искоришћени. Становници насеља из млађе етапе културе Лепенског Вира остварили су основне тековине »неолитске револуције«, али никада нису постали ни земљорадници ни сточари. Ситуација која је раније успостављена у друштвеним односима, начину привређивања и религијској пракси столећима се битније није мењала. Ово окамењивање културе управо је последица увођења све већег броја рестриктивних норми, наметања строге дисциплине и ритуалне обуке којима су циљ успостављање новог психолошког става и утврђивање аскетског, самодисциплинованог односа према појединим врстама биљака и животиња. То је нужан предуслов за земљорадњу и сточарство, тј. за произвођачку економику на којој ће се темељити културе наредне епохе – млађег каменог доба.[10] Који су све фактори утицали да се ситуација измени, да се све енергије усредсреде на економику и ослободе контроле, још увек је недовољно јасно. Чини се да је до стварне економске револуције у Подунављу дошло тек у тренутку кад су највећа добра носилаца културе Лепенског Вира, на првом месту њихова »открића« на плану култивације биљака и доместикације животиња, дошла у посед околних ловачкоскупљачких заједница, у руке људи којима она нису представљала светињу и који су отуда били заинтересовани само за њихову сврсисходност. На жалост, о тим заједницама, као и о њиховим контактима с носиоцима културе Лепенског Вира, мало се зна. Археолошки налази са Корбовског острва, из Кладовске Скеле и околине Бачке Паланке показују да се култура Лепенског Вира, у својој завршној фази, проширила и ван Ђердапа, да је захватила већи део српског Подунавља, а, можда, и део Трансилваније. У то време, око 5500. године пре н. е., западне и североисточне области Панонске низије насељавале су заједнице чија је култура (тзв. средњоевропски 8

тарденоазијен) окарактерисана архаичним, још сасвим неразвијеним привреднодруштвеним односима. Њихов додир са заједницама културе Лепенског Вира, односно опречност између два сасвим различита привредно-друштвена устројства, могао је бити фактор који је омогућио да методом култивације биљака и припитомљавања животиња овладају све ловачко-скупљачке заједнице у том делу Подунавља и да је сврховито примене. Без обзира на то како ће овај проблем бити решен у будућности, једно је јасно: прве земљорадничко-сточарске заједнице на територији Србије формирају се у време кад већ раније остварени успеси у припитомљавању животиња и култивисању биљака излазе из ритуалног контекста; у тренутку кад они постају општа, свима приступачна добра, укидају се, међутим, традиционални друштвени односи, нестаје монументална уметност, руши се стари мит, а с њим и култура Лепенског Вира. Напомене: 1

Палеолитске налазе са територије Србије први помиње Ј. Цвијић, и то из Преконошке пећине у којој је, уз дилувијалну фауну, откривена једна кремена алатка (Ј. Цвијић, Првконошка пећина, Геолошка слика Балканског полуострва III, 1891). Остаци дилувијалне фауне, који указују на присуство палеолитских заједница, нађени су и у неколико поткапина на периферији Београда, на Бановом брду ((H. Breuil, Notes de voyage paléolithique en Europe centrale, L'Antropologie 33 (1923) 333). Недавно је утврђено присуство дилувијалног човека у неколико пећина у околини Ваљева (П.Влаховић – Н. Милошевић, Петничка пећина код Ваљeва и њен антрополошкоетнолошки значај, Гласник Етнографског института САНУ 19-20 (1973) 61-72). О палеолитској култури и дилувијалној фауни у пећини Рисовача и пећини под Јерининим брдом вид. Б. Гавела, О палеолитику Србије, Arheološki vestnik 13-14 (196263) 85-99; hcth, Szeletien-ски facies u paleolitu Srbije, Старинар 19 (1969) 13-25; J. Rakovec, Pleistocenska fauna iz Risovače pri Aranđelovcu, Razprave – Dissertationes VIII, Ljubljana 1965, 227-297. Целовитији приказ проблематике палеолита Србије дају: S.Brodar, Historičen in kritičen pregled domnevnih paleolitskih najdišč na jugu Jugoslavije, Razprave II SAZU (razr. IV), Ljubljana 1954, 395-124, Ј. Марковић -Марјановић, Прилог познавању пећина и окапина Србије као станишта палеолитског човека, Цвијићев зборник, Београд 1968, 169-185, и М. Гарашанин, Праисторија 1-11, 9-11.

2 На подручју Београда нађена је лобања која је приписана старијој људској врсти – homo primigenius-y: Ђ. Јовановић, Прилози за палеонтологију српских земаља, Старинар 9 (1892) 30-34. Како је овај антрополошки налаз нестао током Првог светског рата, немогуће је проверити тврдњу Ђ. Јовановића.

3 О палеолитским налазиштима на подручју Војводине вид. опширније: S. Brodar, Paleolitik v Vršcu in njegovi okolici, Arheološki vestnik 6 (1955) 181-203; Ј. МарковићМарјановић, Палеолит на обали Лудошког језера код Суботице, Гласник САН 4-1 (1952) 168-169; исти, Нова палеолитска налазишта северне Бачке, Гласник САН 4-1 (1952) 169-17O; исти, Први пренеолитски трагови у лесу под ведрим небом на територији Србије, Старинар 7-8 (1956-1957) 227-228; исти, Први трагови палеолита под ведрим небом на територији Србије, Гласник САН 7-1 (1956) 91-92; Б. Брукнер, у Praistoriji Vojvodine 17-19.

4 O промени опште климе и њеном утицају на вегетацију и земљиште вид. R. Tringham, Hunters, Fishers and Farmers of Eastern Europe, London 1971, 25 h flađ,e; 68 n flaJbe; D.Srejović, Kulturen des frühen Postglaziale im südlichen Donauraum, Balcanica 3 (1972) 12-17.

5 O антрополошким карактеристикама носилаца културе Лепенског Вира вид. J. Nemeskeri, Die Bewohner von Lepenski Vir, u knjizi: D. Srejović, Lepenski Vir, Eine vorgeschichtliche Geburtsstätte europäischer Kultur, Bergisch Gladbach 1973, 249-272; S. Živanović, Mesolithic Population in Đerdap Region, Balcanica 6 (1975) 1-8.

9

6

D. Srejović, Lepenski Vir, passim; Д. Срејовић – З. Летица, Епипалеолитска насеља на Власцу, Старинар 22 (1971) 23 и даље; V. Boroneant, Resherches archйologique sur la culture Schela Cladovei de la zone des Portes de Fer, Dacia 17 (1973) 5 и даље; B. Jovanović, Chronological Frames o{ the Iron Gate group of the Early Neolithic Period, Archaeologia Iugoslavica 10 (1971) 23-38.

7 Опширније о сахрањивању у култури Лепенског Вира вид. D. Srejović, Lepenski Vir 141-15O; Z.Letica, Ensevelissement et les rites funeraires dans la Culture de Lepenski Vir, y Valcamonica Symposium 1972 (Les religions de la préhistoire), 95 и даље.

8 За етнолошке паралеле вид. Љ. Kuliљić, Etnološka razmatranja o Lepenskom Viru, Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja 7 (1972) 161-176.

9 Опширније о религији културе Лепенског Вира, вид. D. Srcjović, La religion de la Culture de Lepenski Vir, Valcamonica Symposium 1972, 87 и даље.

10 О процесу неолитизације месолитских заједница у Подунављу вид. опширније D. Srejović, Néolithisation de la région des Portes de Fer, Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja 16 (1978) 21-29.

10