Драгослав Срејовић: Две касноантичке царске палате Навикли смо се на мисао да се налазимо сасвим по страни значајних културних и историјских догађаја и као да смо се помирили да је то наша судбина, па смо постали сумњиви и на прошлост земље у којој живимо, а и на њену будућност. Археологија нас, међутим, уверава у супротно, бар што се тиче прошлости. Данас располажемо са неколико археолошких налазишта, достојних да се по њима назову поједине епохе европске праисторије, а има и таквих места у нашој земљи где су некада пулсирали дамари светске историје. Дозволите ми да вас подсетим само на нека од њих - на Крапину, Лепенски Вир, Стоби, Сирмијум, Виминацијум, Наис и Царичин Град. Међу тим местима налазе се и две касноантичке царске палате - једна у Сплиту и једна у Гамзиграду - обе подигнуте у михољско лето Римског царства и обе подједнако значајне за разумевање епохе у којој су настале. Споменици римске дворске архитектуре сврстани су у две основне категорије: царске резиденције у престоници и ванпрестоничке виле и палате, намењене повременим боравцима императора.[1] Није уочено, међутим, да у историји римске дворске архитектуре постоји још једна категорија споменика, посебне намене и особених карактеристика, која је везана искључиво за Диоклецијанов политички програм, првенствено за његову реформу централне власти. Како је тај програм поштован само тридесетак година, од 293. до 324, то су и споменици ове категорије малобројни и сви изграђени за кратко време. Две касноантичке палате које се налазе на територији наше земље - палата у Сплиту и палата у Гамзиграду - омогућују да се поменута категорија споменика тачно дефинише и протумачи јер су то за сада једина царска здања чија је повезаност са Диоклецијановим политичким програмом верификована и историјским изворима и археолошким истраживањима. Диоклецијановом реформом централне власти установљена је тетрархија, посебан систем управљања римском државом, по коме је врховна власт подељена између четворице владара - два цара са титулом август и њихова два усвојеника са титулом цезар. За разумевање споменика дворске архитектуре о којима ће овде бити речи важна је суштина те реформе, изразито харизматски карактер новоуспостављене власти, који се испољава у чињеници да је владар проглашен и стварно сматран "господарем и богом", у увођењу сложеног дворског церемонијала, у стварању пригодних митова о августима и цезарима, а посебно у именовању наследника које обавља сам харизматски господар. Диоклецијанов политичко-идеолошки програм подржавао је легитимност те власти на тај начин што је предвиђао изградњу велелепних здања, честа путовања господара по Царству, дотле невиђен луксуз и смишљено величање владаревих изузетних способности и врлина, а све са циљем да се измени менталитет најширих маса, односно да се делатни, слободни грађани преобразе у покорне поданике. Да би новом систему управљања државом обезбедио дуговечност, Диоклецијан је божанску филијацију изједначио с династичком: себе је прогласио Јупитером, а свог савладара Максимилијана - Херкулом. Једино чином усиновљења, тј. укључивањем у ову Јупитерову породицу, стиче се право на римски престо. С друге стране, како би ново устројство власти заувек живело, Диоклецијан је у реформу управљања државом унео и одредбу којом је непосредно мотивисана изградња палата у Сплиту и Гамзиграду. Та одредба, у историјским изворима редовно произвољно тумачена, састојала се у следећем: кад августи прославе двадесетогодишњицу своје владавине (vicenallia), они ће се драговољно одрећи престола и своја места, права и титуле препустити цезарима. На мајске календе 305. године први и последњи пут поступљено је по овој наредби: августи - Диоклецијан и Максимилијан - одступили су од престола и своје титуле пренели на посинке Галерија и Константина Хлора, а они су усинили искусне војсковође Максимина Дају и Флавија Севера и прогласили их цезарима. Истог дана 1
цареви су напустили своје престонице. Диоклецијан је из Никомедије отишао на источну обалу Јадранског мора да, како саопштавају историјски извори, у миру проведе преостале године живота, а Максимилијан се с истим циљем из Милана повукао на своја имања, негде на граници између Кампаније и Луканије. У римским историјским изворима наводе се разлози за Диоклецијаново и Максимилијаново одступање од престола, али се не именују места у која су се повукли нити се описују здања у којима су после повлачења са престола живели.[2] Тачан положај и изглед Максимилијановог боравишта остали су до данас непознати. Место у које се 305. године повукао Диоклецијан подробно је, међутим, описано, али тек у византијским и средњовековним изворима, а палата у том месту, у Сплиту, већ је два столећа предмет темељних историјско-уметничких и археолошких истраживања.[3] Разлоге Диоклецијанове абдикације, који се наводе у римским историјским изворима - притисци амбициозних цезара жељних власти, терет година или озбиљна болест - прихватили су без резерви каснији писци и истраживачи, па се и изградња палате у Сплиту, као и цео њен градитељски програм и намена, објашњава истим разлозима. Претпостављало се да је то скровито, тихо место на обали средње Далмације изабрано или због благе климе која је погодовала Диоклецијановом озбиљно пољуљаном здрављу или због његове жеље да последње дане живота проведе далеко од престоничке вреве, у потпуном миру и безбедности, окружен природним лепотама свог родног краја. Та вековима стварана идеализована слика великог цара војника који се разочаран, сит власти, стар и болестан враћа у завичај и до краја живота затвара у тамницу једног, у поређењу са престоничком резиденцијом, "презрења достојног здања", присутна је у већој или мањој мери у свим монографијама и студијама о Диоклецијану и његовој палати у Сплиту. У тој слици се не препознаје император који је током целе своје владавине био обузет демонском жудњом за трајном, највишом влашћу и стално окружен невиђеним луксузом. С друге стране, Диоклецијанова абдикација и све што је за њом уследило протумачени су и процењени мерилима средњег века и нашег доба: одступање од престола схваћено је као пад, у најбољем случају као чин опреза и мудрости, а живљење у забити маленог залива на далматинској обали - као драговољно тамновање, као заслужени одмор или као емоционални хир болесног и старог човека. Та погрешна објашњења једног важног догађаја из Диоклецијанове политичке и приватне биографије навеле су тумаче његове палате у Сплиту да крену странпутицом, да тај изузетни споменик римске дворске архитектуре посматрају само са становишта функције уместо и са становишта комуникације. Најзначајније питање - шта је Диоклецијан изградњом ове палате желео да саопшти и постигне, шта је њена порука није уопште ни постављено, већ је само тражен одговор на питања буквалне функције појединих делова палате - утврђења, перистила, храмова и осталих појединачних грађевина, а затим је сваком том делу изналажена аналогија и порекло било у војној било у градској или дворској архитектури, и то у архитектури различитих делова света и из различитих раздобља, почев од хеленистичког доба до раног средњег века. Тиме је сваки елемент палате самостално оживљен, сваки је проговорио сопственим језиком, али кад се органски повежу, добијен је немушти колос, споменик чији архитектонски језик нико не може да разуме. Из тих разлога су и двојица трезвених тумача Диоклецијанове палате у Сплиту - Фране Булић и Љубо Караман - пошто су критички размотрили мишљења свих својих претходника, могли једино да закључе: "Оно дакле, што зовемо Диоклецијановом палачом, у исто је доба и тврђава и заселак и град: тврђава у својом учвршћеном околном зидовљу, заселак у царевом дому и градић у распореду улица и грађевина."[4] Та дефиниција, која и не додирује суштинска значења сплитске палате, резултат је превелике вере у историјске изворе, односно убеђење да се једино помоћу историје може добити поуздан увид у прошла збивања и да се зато и споменици прошлости 2
њоме најисправније и најпотпуније објашњавају. Историја је тако силно закрилила сплитску палату да се она, уместо на пуној светлости, нашла у тамној, дубокој сенци. Ако се, међутим, становиште измени и нагласак премести на сам споменик, на остатке Диоклецијанове палате у Сплиту, онда палата добија јасније контуре и постаје речити сведок догађаја који су се око ње и у њој збивали. Малено полуострво између Солина и Стобреча, заклоњено Мосором и обрасло мирисним медитеранским растињем, морало је почетком IV века, пре него што га је такао прст историје, наликовати на нестварни, митски предео, а палата посред његове обале - на царског албатроса који лебди између плавети мора и неба. Ебрарова реконструкција те палате, мада конципирана у стилу art nouveau-a, делимично ипак дочарава њен првобитни изглед. То је сјајна, скупоцена шкриња, пуна тајанства, која блиста у величанственој усамљености. Њени спољашњи оквири - моћни бедеми са истуреним кулама - ту су зато не да би штитили, већ да би истакли непроцењиве вредности које се налазе у њеној унутрашњости. Раскош фасаде северне капије чини сићушним и баца у проскинезу сваког ко јој прилази, а стубови повезани луковима у перистилу величанствен су декор који припрема посетиоца за приступ ономе што је најсјајније и најнеприступачније, за суочавање са самим власником палате, са "господарем и богом". Тај декор, начињен од скупоценог камена - црвеног и ружичастог гранита, ретких мермера и порфирита - допремљен са Синаја, из Египта, Мале Азије и Грчке, има за прочеље царев стан, а на бочним странама приступе ка храмовима у којима се цар слави, односно ка царском маузолеју. Све што је ту, и положај палате, и врсте грађевинског материјала, и архитектонски украси, и скулптуре, и распоред грађевина - стављено је у службу тетрархијске идеологије, тј. палата у Сплиту спроводи до крајњих консеквенци идеју о богоданом господару, о неприкосновености и трајности харизматске власти. На основу тих њених одлика могу се на нов начин проценити догађаји који су мотивисали њену изградњу, пре свега оно што се догодило на дан 1. маја 305. године. Диоклецијанова абдикација 1. маја 305. године само је један од митова тетрархије, док је палата у Сплиту илустрација тог мита. Цар који драговољно уступа престо свом посинку и одређује му савладаре, а затим одлази у завичај где га чека најраскошније могуће здање, јесте онај исти Диоклецијан који је двадесет година деспотски владао окружен покорним поданицима и невиђеним луксузом, а за чије су задовољство и таштину на све стране подизани баснословно скупи споменици и палате. Та абдикација не означава пад, није поступак немоћног старца, ситог уживања и власти, већ је то даље уздизање свемоћног харизматског господара, почетак његове апотеозе. Диоклецијан је 305. године само отклонио од себе све што је људско и пролазно да би досегао непомућену славу и закорачио у вечност. Он дели судбину богова које је посебно штовао - Херкула и Ескулапа, чија је мајка такође била смртница, а отац врховни бог; као и они, Диоклецијан извршава подвиге, уништава зло и отклања невоље, уводи ред на земљи и усрећује људе, а затим се повлачи на највеће висине, у тешко приступачно и блиставо место, одакле ће мотрити на збивања у свету и бдети над својим великим делом. Место његовог последњег и вечитог боравка - палата у Сплиту - јесте зато духовно средиште Царства, одраз тетрархијске државе и симбол трајног реда, обиља и мира. Од кад је у њу ступио, Диоклецијан је постао живи споменик, мит и легенда. То што је палата подигнута у Диоклецијановом завичају и што је за кратко време била можда намењена његовој мајци Диоклеји такође се идеално повезује са тетрархијском митологијом, чији је циљ да прикрије ниско порекло тетрархијских владара, да избрише свако сећање на њихове недостојне очеве и да узвиси њихове мајке, односно она места где су рођени нови спасиоци света, нови Јупитер, Херкул и Ромул. Диоклецијанова палата у Сплиту први је споменик у историји римске дворске архитектуре подигнут с циљем да буде место апотеозе једног свемоћног владара који се 3
драговољно одриче престола због коначног испуњења своје велике историјске мисије. Да би овај основни захтев био потпуно задовољен, морало се брижно водити рачуна о Диоклецијановој приватној и политичкој биографији, о његовим интимним жељама и емоцијама, али много више о његовим идеолошким ставовима израженим током двадесетогодишње владавине. Први пут је пред архитекте постављен задатак да пројектују палату за цара војника, истовремено и господара и бога, а да то не буде ни логор, ни град, ни летњиковац и да ту створе све што доликује римском императору, а да се то ипак разликује од официјелне палате у престоници. Свему томе требало је придодати и храм у коме ће се цар славити за живота и после смрти, тј. који ће у једном тренутку примити његове земне остатке, преобразити се у храм - маузолеј и омогућити да цео тај градитељски подухват постане трајан споменик у част оснивача новог система владавине светом - тетрархије. Тај меморијални карактер Диоклецијанове палате у Сплиту није до сада јасно уочен нити довољно истакнут. Палата у Сплиту подигнута је искључиво за Диоклецијана, једино у славу његове личности и његовог дела. Њена намена је двојака: да великом владару омогући непомућен живот у највећем сјају, а после смрти - вечни спомен. Да за кратко време буде раскошни дворац, а да затим постане место ходочашћа, сакрални и меморијални споменик, нека врста Диоклецијановог политичког и идеолошког завештања свим поданицима Римске Империје. У римској историји само је неколико владара следило Диоклецијанов програм, па зато и у историји римске архитектуре постоје још само два или три споменика, суштински истоветна палати у Сплиту. Извесно је да је здање слично палати у Сплиту изградио Диоклецијанов савладар Максимилијан Херкулије. Из писаних извора зна се да је Максимилијан 305. године у свему поступио према Диоклецијановим жељама, тј. д се драговољно одрекао престола, напустио своју престоницу и повукао у Луканију или Кампанију, где га је чекало већ изграђено пребивалиште.[5] Та Максимилијанова палата није, међутим, до сада пронађена. Још су једино Констанције Хлор и Галерије, који су 305. године постали прваци у римској држави и који су свим својим поступцима потврдили оданост Диоклецијану, могли да планирају и саграде здања у која ће се повући кад прославе двадесетогодишњицу своје владавине. Већ њихови легитимни наследници - Север, Максимин, Константин и Лициније - то нису могли да учине јер се од 306. године нижу догађаји који доводе до коначног распада Диоклецијановог система управљања државом. Констанције Хлор, после преузимања титуле августа, вероватно је планирао изградњу двораца у који ће се повући пошто прослави виценалије. Како је, међутим, већ наредне, 306. године, умро у Британији, мало је вероватно да је изградња овог дворца икада и отпочета. Другојачије је с Галеријем, који је могао и да сазида палату маузолеј јер је имао разлога да верује како ће, као Диоклецијан, последње године живота провести слављен попут бога, далеко од градске вреве, у питомим пределима свог родног краја. Сва историјска сведочанства о збивањима у раздобљу смрти Констанција Хлора (306) до уздизања његовог сина Константина на положај јединог господара Римске Империје (324) недвосмислено показују да је у овој дугој и мучној агонији система тетрархије једино Галерије био вољан да се придржава Диоклецијанових одредби, да их свим расположивим снагама штити и личним примером потврди. Чак и ако се сасвим необјективна, злонамерна сведочанства о Галеријевој личности и владавини пажљиво размотре, на пример Лактанцијев спис О смрти прогонилаца, може се стећи уверење о Галеријевом свестраном залагању око очувања система тетрархије, као и о његовој чврстој намери да драговољно напусти престо чим прослави виценалије. Описујући ситуацију у Царству 306. године, Лактанције изриком каже да је Галерије већ тада одлучио да од 313. године, пошто прослави виценалије, Римском Империјом владају 4
четири личности које изабере (Лициније, Север, Максимин, Кандидијан), а да ће он сам да проведе преостале године живота у заклону неосвојивих бедема[6]. Да од ове намере Галерије није никада одустао, сведочи такође Лактанције, који тешке економске прилике у Царству 310. године непосредно повезује са почетком припрема за светковину виценалија. Пошто је описивао сва злостављања која су пратила прикупљање пореза за ту светковину, овај огорчени Галеријев непријатељ узвикује: "Ко је тај који није лишен свих добара да би се сви извори који су још постојали у Царству разграбили због светковине коју није требало никад славити."[7] Ова свечаност није никада прослављена јер је током те исте, 310. године, Галерије тешко оболео и већ почетком маја 311. преминуо у Сердици, не одвећ далеко од завичаја. Галеријева намера да 1. марта 312. године прослави виценалије и да се повуче међу "неосвојиве бедеме" свакако подразумева изградњу здања сличног Диоклецијановој палати у Сплиту, тј. дворца - маузолеја. Извесно је да је изградња тог здања морала отпочети знатно пре 312. године, али је питање на коме месту. За убикацију Галеријевог дворца маузолеја свакако је најважнији податак да Галерије није сахрањен у својој престоници, у Солуну, већ у свом родном крају, у Приобалској Дакији, и то у месту у коме се родио, а које је по имену своје мајке Ромуле назвао Ромулијана.[8] Овај податак показује да је Галерије у свему поступио као Диоклецијан, да је и палату у којој ће за живота и после смрти бити трајно слављен саградио далеко од престонице, у свом завичају. Пошто у историјским изворима нема подробнијих података о Ромулијани, неизвесно је где се то место налазило и како је изгледало. Забуну је посебно унео Прокопије, који у свом делу De aedificiis, међу многим утврђењима која је у Приобалској Дакији, на територији града Аква, обновио Јустинијан, помиње и Ромулијану.[9] ко и у случају Диоклецијанове палате у Сплиту, и овог пута је историјским подацима поклоњена већа пажња него археолошким, па је Ромулијана утврђена у кастеле и лоцирана на десну обалу Дунава, код села Јасена, у Бугарској.[10] У Приобалској Дакији, у Галеријевој постојбини, Гамзиград је, међутим, једино место где је откривена и делимично археолошки истражена велелепна палата, која у свему доликује једном свемоћном господару и богу и достојна да буде вечити спомен на његову личност и дело.[11] Положај Гамзиграда, као и све што је ту изграђено или из удаљених делова Царства донесено - моћни бедеми са монументалним полигоналним кулама, храмови са олтарима и криптама, палате са величанственим џиновским дворанама, на чијим подовима блеште разнобојни мозаици, хладовити перистили у којима жуборе фонтане као и фигурални мозаици, архитектонски украси и скулптуре од ретког, скупоценог камена - све се то идеално усклађује и са идеологијом тетрархије и са Галеријевом приватном и политичком биографијом. Мишљења стручњака о функцији и датирању ових споменика нису, међутим, била усаглашена. Већ пре петнаестак година утврђено је да то није ни кастел ни каструм, али се колико до јуче нагађало о административном рударском центру, утврђеном велепоседу, луксузној бањи, царском летњиковцу или палати, па чак и о насељу или црквеном средишту.[12] Поновљене су грешке истраживача Диоклецијанове палате у Сплиту, јер је и архитектура Гамзиграда посматрана искључиво са становишта функције појединих њених делова. Тако је положај Гамзиграда објашњен близином лековитих извора или рудника, моћни бедеми са џиновским кулама - појачаним страхом од варварских упада, а највећа зграда у унутрашњости - као велепоседничка вила или царски летњиковац. С друге стране, предложена су датовања од средине III до средине VI века, а за власника Гамзиграда проглашавани су Аурелијан, Галерије, Константин, Теодосије, Анастазије и Јустинијан. Тек у јуну ове године коначно је решена загонетка Гамзиграда. У југозападном делу палате, у једној грађевини са мозаичким подовима и зидовима осликаним фрескама, пронађен је велики камени блок - теме архиволте - на коме је 5
уклесан натпис FELIX ROMULIANA. Тај налаз коначно сврстава Гамзиград у споменике римске дворске архитектуре, и то у ону исту категорију споменика којој припада и Диоклецијанова палата у Сплиту. С друге стране, поменути натпис омогућује међусобно усклађивање и допуњавање историје и археологије, јер у случају Ромулијане археолошки налази управо речито говоре о ономе о чему историјски извори ћуте. Само у два историјска извора непосредно и сасвим кратко поменута је Ромулијана. Непознати писац, око 360. године, саопштава да је Ромулијана место у коме је рођен и сахрањен римски император Галерије,[13] а Прокопије, у делу насталом око 555. године, помиње Ромулијану међу кастелима које је обновио Јустинијан.[14] Археолошка ископавања, која су вршена последњих тридесет година у Гамзиграду, омогућују да се ти оскудни историјски подаци осетно допуне и правилно схвате. Резултати тих истраживања недвосмислено показују да Ромулијана није ни село, ни вила, ни градић, нити кастел, већ велелепна царска палата која величином и луксузом премаша Диоклецијанову палату у Сплиту. Галеријева палата у Гамзиграду разликује се формално од Диоклецијанове палате у Сплиту, али је у суштини њој истоветна. Својим положајем, архитектуром и декорацијом она илуструје, али још наглашеније, онај исти тетрархијални мит о харизматском владару, који, рођен у забити Царства, од незнаног оца и хвале достојне мајке, остварује највеће подвиге и задобија вечити живот, тј. бива увршћен међу богове. Гамзиград понавља готово до детаља целу нападну нарацију и апологетику сплитске архитектуре: тешко доступан, зачаран предео, самодовољну изолованост, монументалност спољашњих оквира и декоративност главних приступа, пренаглашени луксуз доведен до неукуса, храмове у којима се слави господар државе, приказе богова хероја - Херкула, Ескулапа и Диониса, који треба да подсете на порекло, подвиге и апотеозу власника палате и, најзад храм-маузолеј који се налази у средишту палате и акцентује оно што је у њој најбитније. Сумње нема: Ромулијана је само палата маузолеј; то је у ствари Галеријева задужбина а и последњи споменик дворске архитектуре везан за Диоклецијанов систем управљања државом, јер већ 324. године Константин успоставља наследну монархију у којој нема места за здања попут Диоклецијанове палате у Сплиту и Галеријеве у Гамзиграду. Проучавање касноантичких царских палата у Сплиту и Гамзиграду са становишта комуникације омогућује не само да се боље одреди њихова функција већ и да се дефинише категорија споменика дворске архитектуре, зависна од Диоклецијановог политичког програма. Архитектура споменика те категорије јесте комуникациони чин у правом значењу те речи, а њена основна функција да образложи и трајно подржи идеологију тетрархије. Реторика те архитектуре рачуна да помоћу алузивних знакова, митова и симбола трајно васпитно делује, али је она одвећ гласна, одвећ наметљива и одвећ извештачена да би се дуго памтила и поштовала. То, уосталом, јасно показује каснија историја и сплитске и гамзиградске палате. Царске палате у Сплиту и Гамзиграду веома су кратко служиле првобитној сврси. Чињеница да су остале незавршене јасно истиче њихове зле судбине: сплитска палата била је споменик у славу свог власника и његове идеологије око двадесетак година, а гамзиградска - непуних четрнаест. Те две тетрархијалне остале су незавршене због верске и идеолошке нетрпељивости, због слома старог и успостављања новог политичког система. После коначног распада тетрархије, 324. године, обе палате су прикључене осталим царским добрима. Константину и његовим наследницима, који су успоставили систем власти "по божијој милости", мало су биле потребне тетрархијске задужбине у забити Далмације и Приобалске Дакије, али је млада хришћанска црква могла желети да споменике који славе њене највеће идеолошке непријатеље Диоклецијана, Ромулу и Галерија - преобрази у симболе своје велике победе. Из тих разлога су обе палате вероватно најкасније у време владавине Валенса препуштене цркви. Свакако није случајно да је прва грађевина која је нарушила структуру 6
Галеријеве палате у Гамзиграду била велика хришћанска базилика и што је средишни пункт у сплитској палати - Диоклецијанов маузолеј - преобликован, мада знатно касније, у катедралу. Од средине V века, после хунске најезде, отпочела је брза рурализација, односно секуларизација оба споменика: Галеријева палата постала је временом мало византијско насеље, а Диоклецијанова палата - средњовековни Сплит. Оваква судбина касноантичких царских палата у Сплиту и Гамзиграду може се схватити и као образац судбине сваке харизматске власти и сваке од ње зависне архитектуре. Та архитектура је, више од било које друге, подложна застаревању и смењивању значења; она најуверљивије показује како живот празни и испуњава архитектонске форме, како им беспоштедно узима стара и даје нова значења. Напомене 1 Уп. 2 Уп.:W. Seston, Diocletién et la tétrarchie, Paris 1946. 3 Fr. Bulić и Lj. Karaman, Palača cara Dioklecijana u Splitu, Zagreb 1927, са темељним приказом целокупне литературе на стр. 24-43. 4 Ibid., 119. 5 Eutr., IX, 27, 2; Zosim., II, 10, 2; Zonar., XII, 32; Lactant., XXVI, 7. 6 Lactant., XX, 4. 7 Lactant., XXXIV, 4. 8 Ps. Aur. Vic., Epit., XL, 16. 9 Procop., De aedif., IV, 4. 10 V. Beljevliev, Zur Deutung der Kastellnamen im Prokops Werk De aedificciis, Amsterdam 1970, 49, 113. 11 D. Srejović, The Late Roman Imperial Palace at Gamzigrad, Illustrated London News 1975, Arch. Sec. 2268; D. Srejović - A. Lalović - Đ. Janković, Two Late Roman Temples at Gamzigrad, Archaeologia Iugoslavica XIX, 1978, 54-63; Д. Срејовић - А. Лаловић - Ђ. Јанковић, Гамзиград, Старинар XXXI, 1980, 65-80 12 Đ. Mano-Zisi, Le castrum de Gamzigrad et ses mosaďques, Archaeologia Iugoslavica II, 1956, 67-84; A. Möesy, Aurelianus - Aquae - Gamzigrad, Studia balcanica I, 1970, 49-54; M. Čanak-Medić, Gamzigrad, une résidence fortifiée provenant du Bas-Empire, Зборник радова Византолошког института XIII, 1971, 256-261; N. Duval, Palais et forteresses de Уougoslavie, Bulletin de la Société nationale des antiquaries de France 1971, 115-119; М. Чанак-Медић, Гамзиград, Саопштења XI, Београд 1978. 13 Види нап. 8. 14 Види нап. 9.
7