04kulture rana bronza

Драгослав Срејовић: Културе бакарног и раног бронзаног доба на тлу Србије У последњим столећима 4. миленија пре нове ере клима се у целој Европи осетно изменила. Због пада температуре и смањења влажности ваздуха, шуме су се проредиле, док су се површи обрасле травом, шибљем или трском знатно прошириле. Промена опште климе снажно је деловала и на основне изворе сировина и хране. Дрво, посебно храст и брест, постаје на неким подручјима реткост, многе животињске врсте мењају место боравка, а раније плодно земљиште претвара се на многим местима у пустаре. Упоредо с крупним променама у природи, из основе су се измениле и традиционалне културе у свим деловима Европе. Ритам, као и смер тих промена није, међутим, био једнобразан. Брзо и успешно изменила се култура само оних подручја чије се привређивање није заснивало на земљорадњи а друштво на родовском уређењу, јер је преображај природне средине изискивао од људских заједница већу покретљивост, те је због тога погодовао једино развоју сточарства, занатства и трговине, тј. номадском или градском животу.[1] Све заједнице које су остале привржене предачкој земљи и традиционалним друштвеним односима нашле су се брзо на маргинама културно-историјских збивања. Њихову судбину делиле су и заједнице на територији Србије током целог бакарног доба. Више од једног миленија, приближно од 3200. до 2000. године пре н. е., заједнице у континенталним деловима Балканског полуострва налазиле су се у процепу између два новонастала света, подједнако снажна али потпуно различита, између агресивних номада из јужноруских степа и динамичне, већ урбане културе егејског подручја. Полуномади- и одгајивачи коња, који су живели између Кавказа и доње Волге, научили су у последњим столећима 4. миленија пре нове ере од становника Грузије и Азербејџана да бакру додају арсен и да од ове легуре, сличне бронзи, производе убојито оружје. Захваљујући овој вештини, они су се са својим стадима и коњима убрзо проширили до Дњепра, а већ после неколико генерација пробили су се Дњестром и Прутом до североисточних делова Панонске низије, а Дунавом - до Гвоздених врата.[2 ]Становништво ових области, још претежно одано седелачком начину живота и земљорадњи, није могло да пружи дошљацима озбиљнији отпор; оно се мањим делом повукло даље уз Дунав, а већим делом остало на својој земљи, прихватило културу завојевача и временом постало и само покретљиво и агресивно. Северни делови Србије већ од 3000. године пре н. е. постају њихов плен, док југоисточни делови падају у сенку егејске, посебно тројанске културе (Троја I - II ). Популациони продори са североистока (степска и из ње изведене културе), као и културни утицаји са југоистока (тројанска и ранохеладска култура), били су тако чести и снажни да домородачке заједнице на тлу Србије током целог 3. миленија пре нове ере нису могле да се осамостале и остваре културу особених обележја. Носиоци степске, такозване јамне културе појављују се на територији Србије најпре у Банату и Шумадији, где стижу око 3000. године пре н. е., и то или из доњег Подунавља или из горњег Потисја. Дошли су у мањим групацијама, а за собом су оставили ретке, али јасно видљиве трагове: велике хумке које су насули над гробовима својих поглавара. Увек у покрету и жељни даљих освајања, они су се задовољавали само оним што им није ограничавало слободу кретања, што се могло на брзину направити и натоварити на коња или у кола. У таквим условима живота није постојала потреба за солиднијим стаништима, за уметношћу, производњом квалитетног посуђа или за умножавањем алатки, већ једино за оружјем, скупоценим накитом и добрим коњима. Стога појавом ових степских дошљака култура на територији Србије и у околним областима нагло опада, али друштвено-привредни односи постају сложенији и динамичнији. Више се ни на једном месту не живи генерацијама, свуда се граде привремена станишта у виду полу укопаних колиба, а посуђе, једноставних облика и 1

махом без икакве декорације, израђује се од непречишћене и недовољно печене земље. Одгајивањем коња за јахање и вучу, као и коришћењем точка и кола, омогућено је, међутим, брзо кретање људи, идеја и добара, а тиме и ослобађање од стега традиционалног родовског уређења. Најстарији гробови номада из јужноруских степа, откривени под хумкама код Српског Крстура (Ђала), у југоисточном Банату (Ватин, Влајковац, Уљма), код Панчева (Војловица) и Крагујевца (Рогојевац), документују обичаје, веровања и друштвене односе који су потпуно страни идеологији и друштвеном устројству домородачких заједница на територији Србије.[3] Већина хумки има импресивне димензије (пречник 35-45 m, висина 3-8 m), а у њиховом средишту сахрањен је у каменом сандуку или јами, обложеној дрветом и асуром, најчешће само један покојник, и то мушкарац, са скупоценим накитом од сребра или злата. Покојник је полаган на леђа, с ногама згрченим у коленима, и посипан је окером. После затварања гроба приређивана је гозба, а затим је насипана џиновска хумка. Овакав погребни ритуал указује на раслојено друштво у коме мушкарац има водећу улогу, односно на патријархалне заједнице с поглаваром на челу. Огроман труд који је улаган при насипању хумки доказ је снажног ауторитета повлашћених појединаца и жеље потчињених да своје вође овековече. Само захваљујући таквој друштвеној организацији, номади из јужноруских степа успели су да се већ у првом налету пробију до средишта Европе и северних области Балканског полуострва. Иако су се кретали у маленим групацијама и скромно опремљени, они су на свом победоносном путу показали многим локалним популацијама да се уз строгу дисциплину и с добрим оружјем могу лако задобијати туђа добра и територије. Заједнице које су дошљаци из јужноруских степа затекли у Банату и Шумадији нису нашле снаге да се прилагоде новонасталој ситуацији, да се ослободе традиционалне непокретљивости и крену у офанзиву, јер су их већ крајем финалног неолита десетковали њихови северни суседи. Отуда, тек што је прохујао први налет номада из јужноруских степа, њихове територије постају плен суседних, успешно прилагођених етно-културних група, и то најпре једне доњоподунавске (култура Черна Вода III), а затим веома хомогене и експанзивне средњоевропске групе, такозване баденске кутлуре. Култура Черна Вода III, која је настала у доњем Подунављу као реакција локалних заједница на притиске номада из јужноруских степа, као и културне утицаје из анадолско-егејског подручја, пробила се већ у првом столећу 3. миленија пре нове ере кроз теснаце Карпата и захватила Банат од Вршачких брда до ушћа Тисе у Дунав. Са стадима и великим бројем коња, носиоци ове културе задржали су се неколико генерација у јужном Банату, што доказују њихова малена насеља и скромна станишта која су откривена у Вршцу и околини, код Ковина и Зрењанина.[4] Доласком ових странаца прекида се традиционална производња квалитетне керамике, односно започиње израда посуђа од земље измешане с песком, које се украшава налепљеним тракама, отисцима ноктију, чешљастим инструментом и цик-цак или спиралоидним урезима. Керамика с овим обележјима, откривена у Шумадији (Дивостин, код Крагујевца), Поморављу (Бубањ) и на Косову (Гладнице, код Грачанице), показује да се култура Черна Вода III у једном тренутку проширила далеко на југ, вероватно под притиском њој сродне али знатно експанзивније баденске културе. Баденска култура формирана је на северозападном ободу Панонске низије калемљењем степских елемената на још витално стабло традиционалне културе овог подручја (позна ленђелска култура, култура левкастих пехара). Не заборављајући предачка знања, а преузимајући од степских номада вештину одгајивања коња и запрежна кола, заједнице које су живеле северније од Блатног језера, између Татра и источних огранака Алпа, успеле су да остваре сасвим особену културу и да себи обезбеде водећу улогу у културно-историјским збивањима прве половине 3. миленија пре наше ере. Мада су им коњи и говеда представљали највеће благо, носиоци баденске 2

културе не само што нису занемаривали остале привредне делатности већ су неке и унапредили. Они су први у овом делу Европе користили животињску снагу за вучу, а знали су, чини се, и за плуг. Како околне заједнице нису располагале њиховим знањима и вештинама, баденска етно-културна група брзо је почела да се шири на све стране, посебно ка југу, према ушћу Саве у Дунав.[5] За разлику од силовитог и брзог продора степских номада, баденске заједнице су се споро кретале ка јужном ободу Панонске низије. На територији Србије најпре се појављују у југозападној Бачкој (око Дероња и Каравукова), и то у малим групацијама. Делимично из овог језгра, а делимично новим таласима колониста из матичне области, баденска популација је временом запосела многа подручја у Бачкој, Банату и Срему, тако да су се у сенци њихове културе нашле све домородачке заједнице северније од линије Сава-Дунав. На основу археолошке грађе није могуће тачно оценити какав је био однос између дошљака и домородаца. Једино је извесно да је у целој Панонској низији прихваћен начин живота баденске популације, као и њихови производи, на првом месту разноврсно посуђе, које је често ефектно украшено канелурама, зарезима и пунктирањем. За разлику од осталих баденских подручја, где су посведочена насеља са солидно грађеним кућама, некрополе с великим бројем гробова инхумираних или спаљених покојника и разноврсни керамички производи (антропоморфне урне, дводелне зделе), у Срему и јужном Банату откривена су само мала насеља, која су се састојала од већих полуукопаних колиба (Добановци, Гомолава, Перлез, Земун), појединачни гробови са инхумацијом (Богојево) и једнолично глинено посуђе (шоље у виду главице лука).[6] Очигледно је да су се баденске заједнице које су населиле јужни руб Панонске низије нашле далеко од матичног подручја, да су на плодном земљишту покрај Саве и Дунава прихватиле од домородаца нове животне навике и да су стога постале конзервативне и инертне. Само захваљујући овој околности, територије јужније од Саве и Дунава остале су поштеђене баденске инвазије. Док је баденска етно-културна група запоседала равничарске терене Панонске низије, заједнице јужније од Саве и Дунава постепено су мењале традиционалну културу и прихватале нове облике друштвено-привредног живота. У непосредном додиру с носиоцима културе Черна Вода 111, као и под посредним али снажним утицајем егејске културе раног бронзаног доба (Троја 1-11, ранохеладска култура 1-П), домородачке заједнице јужног Поморавља преобразиле су своју културу (култура Бубањ-Хум I), и то на тај начин што су одбациле све елементе везане за традиције финалног неолита (углачане камене секире, керамичке производе печене на високој температури и украшене графитом, пастозном бојом или позлатом), а даље развијале само оне елементе који су одговарали духу новог времена. Тако култура Бубањ -Хум I прераста у културу Бубањ-Хум II, коју претежно карактеришу облици преузети делимично из степске културе (бушени камени чекићи, посуђе од непречишћене и недовољно печене земље), а делимично из егејске културе (тањири и коничне зделе заравњеног обода са превлаком без сјаја, украшени урезивањем или инкрустацијом). Настала под туђинским утицајима, ова култура није могла да зрачи на већим пространствима нити да се самостално даље развија, већ се релативно брзо нашла у изолацији на простору између ушћа Нишаве и Софијског поља. Заједнице које су насељавале северније области, Шумадију и источну Србију, живеле су у сенци својих моћних суседа на левој обали Дунава баденске етно-културне групе – све док се из Олтеније није пробила једна свежа популација из оквира такозване Коцофени културе. Ови полуномади, који су најрадије боравили на местима погодним за напад или одбрану (узвишице, пећине, високе речне терасе, речна острвца), располагали су каменим бојним секирама и металним бодежима. Њихова снага није била само у оружју већ и у многим добрима која су преузели из култура степских подручја и егејско-анадолске области. Своје посуђе су украшавали, као и

3

степски номади, отисцима врпце или су га обликовали по узору на егејско- -анадолске керамичке форме и глачали до металног сјаја.[8] Заједнице Коцофени културе биле су прве које су облике анадолско- -егејске културе раног бронзаног доба пренеле у средње Подунавље. На територији Србије, оне се најпре појављују у близини Гвоздених врата (Доње Буторке, код Кладова) и у Тимочкој крајини (Вељково, Штубик, Злотска пећина), а затим се крећу даље уз Дунав и Тимок, где се стапају с локалним заједницама и заједно с њима остварују, најкасније око 2500. године пре н. е., сасвим особену, такозвану костолачку културу. При овој културној синтези, предност је дата анадолско-егејској компоненти, док су елементи степске културе занемарени. У ужем појасу дуж Дунава, веома брзо ничу многобројна насеља костолачке културе, с пространим и солидно грађеним надземним кућама правоугаоних основа, али са апсидом у зачељу. Ове куће су готово идентичне са кућама какве су у исто време грађене у Егеји, посебно у оквирима ранохеладске културе. Подражавање облика из ризнице егејско- -анадолске културе раног бронзаног доба огледа се и у обликовању и декорисању керамичких производа. Посебно су омиљени конични пехари с великим тракастим дршкама који имитирају металне вазе, а за тореутику се повезује и особена техника украшавања костолачке керамике (пунктирање, браздасти зарези, гравирање, инкрустација), као и орнаментални мотиви (шаховска поља, троуглови и цик-цак линије у фризовима или метопским пољима). Да су се припадници костолачких заједница и сами бавили металургијом, показују трагови рударства на Шупљој стени испод Авале, где су откривени стрм ходник и тераса подупрта гредама, као и остаци мањег рударског насеља. Житељи насеља крај Дунава и његових притока бавили су се уз сточарство и земљорадњом, што потврђују налази једноредне и дворедне пшенице у кућама костолачке културе на Гомолави.[9] Како су костолачке заједнице развиле разноврсне привредне делатности и како су се састојале од припадника различитих етничких групација, то су и на теренима ван ужег појаса Подунавља лако налазиле могућности за опстанак, као и многобројне сроднике. Стога су се ове заједнице веома брзо прошириле, и то на запад - до средишта Славоније и североисточне Босне, на север – до Словачке, и на југ – све до Метохије. Састав костолачких заједница постао је на овим пространствима још сложенији, док је њихова култура постепено губила стара и добијала нова обележја. У Шумадији дошљаци подижу привремена насеља на заравњеним брежуљцима (Комарице и Корићани, код Крагујевца) и производе керамику с поједностављеном декорацијом, док се у јужном Поморављу прожимају с носиоцима културе Бубањ-Хум II, услед чега се на овом подручју формира посебна варијанта костолачке културе. Даље на југу, у Метохији, мада подижу велика насеља и граде простране куће (Хисар, код Суве реке), костолачке заједнице не успевају да обогате своје стваралаштво. На кризу костолачке културе у периферним областима њеног распростирања указује и појава некропола с гробовима спаљених покојника у североисточној Босни (Дворови, код Бијељине) и источној Србији (Падина, у Ђердапу).[10] Док су живеле у матичном подручју, у сређеним животним околностима, костолачке заједнице су своје мртве полагале у гроб у згрченом положају и тиме их трајно везивале за завичајну земљу. У време великих покрета, кад су се расуле по туђим крајевима и нашле пред низом проблема, оне су, међутим, почеле да спаљују покојнике, тј. определиле су се за погребни ритуал, који је, иако улива осећање веће слободе и космополитизма, увек мотивисан великим страхом од живота. Даљи развој костолачке културе прекинут је око 2300. године пре н. е. новим таласом степских номада који је запљуснуо огромну територију и проузроковао не само кризу у локалним културама југоисточне Европе већ и пропаст великих средишта културе бронзаног доба Егеје (разарање Троје IIg). Сад већ обогаћене многим културним добрима, степске заједнице пробиле су се овог пута далеко на запад, до Алпа и северне Италије, а на југ - до приморја Црне Горе и острва у Јонском мору.

4

Пошто су тежиле да се што пре домогну изласка на Јадранско море, оне су се на територији Србије задржале само да одају почасти онима које је смрт задесила на путу. У селу Барама, код Крагујевца, откривен је под великом хумком гроб неке истакнуте личности. Покојник је сахрањен с богатим накитом од злата какав се среће само у областима које су знатно удаљене од централнобалканског подручја, у Анадолији (Троја IIg) и Закавказју (Тепе Хисар). Готово истовремен кнежевски гроб под хумком у Тиватском пољу, у коме су нађени сребрна секира и златан бодеж, показује да су се из средишта Шумадије ове номадске групације брзо спустиле Дрином и Пивом до Јадранског мора." Нов продор степских номада имао је далекосежне последице: широко је отворио пут даљим етно-културним покретима, активирао је локалне заједнице западних области Балканског полуострва и изазвао дуготрајну кризу у култури раног бронзаног доба северне Егеје. Изласком на Јадран, степске групације успоставиле су најкраћу комуникацију између Подунавља и Медитерана. Тиме су омогућена жива етнокултурна струјања од Трансданубије до обала западне Грчке, из којих су настале динамичне културе такозваног вучедолског културног комплекса. С друге стране, после пропасти Троје II, коју је проузроковао продор номадских групација из Закавказја, почела је криза не само у култури раног бронзаног доба анадолско-егејског подручја већ и културама у југоисточним областима Балканског полуострва зависним од ње, на првом месту, у култури Езеро-Михалић у Маричкој долини. Заједнице на територији Србије, због слабљења својих југоисточних суседа, и саме су изгубиле контакт са егејско-анадолским подручјем и делимично потпале под утицај оснажених популација западнијих области Балканског полуострва, првенствено носилаца вучедолске културе. Вучедолска култура, са центрима на подручју Славоније, само је најкарактеристичнији представник општег културног препорода оствареног на простору између Трансданубије, Алпа и Јадрана, и то захваљујући комуникацијама које су успостављене између Подунавља и источног Медитерана. Локалне заједнице овог просторног подручја преузеле су од степских популација друштвено уређење и металуршка знања, а до осталих добара су дошле или оживљавањем традиције или под утицајем културе земаља које запљускује Јонско и Егејско море. Жива металуршка делатност, документована локалним ливницама, убрзала је процес друштвеног раслојавања, односно омогућила је да се издвоји слој вештих ратника који се одвојио од земљорадника и занатлија и добио привилегију да живи у пространим кућама на утврђеним ћувицима или стрмим лесним платоима. Вучедолске заједнице појавиле су се најпре у Срему (Гомолава, Шанчине код Белегиша, Пећине код Врдника), а временом су запоселе јужни Банат (Панчево, Вршац), као и већи део Шумадије (Јасик, Ђурђевачка главица). Док у Срему вучедолска култура задржава све одлике културе матичног, славонског подручја (керамички производи раскошно декорисани дуборезном техником и инкрустацијом), у Шумадији и западној Србији она се јавља у осиромашеним формама, што је сигуран знак да су на овим подручјима и домороци били укључени у заједнице дошљака. Гробови под хумкама у Батајници и Војки показују да су се носиоци вучедолске културе и у Срему осећали као странци. Док су вучедолске заједнице у матичном подручју сахрањивале своје старешине и чланове њихових породица у некој врсти подземних одаја, у Срему су мртве спаљивали и засипали великим хумкама. Исти погребни ритуал документован је и у Шумадији (хумка II у Барама, код Крагујевца), али су овде уз спаљеног покојника положене керамичке посуде на којима је једва приметан утицај из вучедолског круга.[12] Неизвесно је шта се у то време догађало у осталим областима Србије, посебно у брдским пределима Санџака, у јужном Поморављу и северном Банату. На основу културе наредног раздобља – раног бронзаног доба – може се претпоставити да су домородачке заједнице из ових подручја у последњим столећима 3. миленија пре нове

5

ере само притајиле своје снаге, јер су културе раног бронзаног доба у Србији највећим делом њихово дело. Почетак 2. миленија пре нове ере обележен је етно-културном стабилизацијом у готово свим областима југоисточне Европе. На југу Балканског полуострва, одмах после насељавања најстаријег грчког етничког слоја, започиње, око 1900. године пре н. е., нов културни успон (средњохеладска култура), а у средњој Европи, из судара последњих већих миграционих покрета степских номада са истока и носилаца културе звонастог пехара са запада настаје снажна и стабилна уњетичка култура.[13] Заједнице које су живеле на територији Србије за дуго време, све до приближно 1250. године пре н. е., нису непосредно угрожавали њихови ближи и даљи суседи; ову срећну околност оне су најпре искористиле да се осамостале, а тек затим су прихватиле разна добра водећих култура - егејске и средњоевропске - и укључиле се у културно-историјска збивања развијеног бронзаног доба. Процес осамостаљења заједница на територији Србије текао је на приближно исти начин, али је дао различите резултате. У свим областима оживљује прастара традиционална култура финалног неолита, уз покушај да се она усагласи са животним навикама стеченим током бакарног доба. Како, међутим, култура финалног неолита није била јединствена и како су инвазионе културе бакарног доба на разне начине мењале привредно-друштвени живот локалних заједница, на територији Србије ни у освит новог раздобља није могла бити остварена јединствена култура. Криза минулих столећа преброђена је готово истовремено у свим деловима Србије. Најкасније око 1900. године пре н. е. образују се прва жаришта културе бронзаног доба, и то у северном Банату (моришка култура), Срему (винковачка култура), северозападној Србији (култура Белотић-Бела Црква) и јужном Поморављу (култура Бубањ-Хум Ш-Доња Слатина). Ове културе имају властита обележја, али како се развијају на територији која повезује средњу Европу са југом Балканског полуострва, све примају утицаје из културних средишта ових области – уњетичке и хеладске културе - због чега их одликује и низ заједничких карактеристика (исте врсте металних предмета, монохромна керамика без украса). Моришка култура, која је оформљена у мочварним пределима између Златице и Мориша, тешње се везује за давно ишчезли свет финалног неолита него за блиска збивања крајем бакарног доба.[14] Попут својих далеких претходника – носилаца Бодрогкерестур културе – моришке заједнице су сахрањивале покојнике у згрченом положају, а уз њих су стављале богате дарове: керамичко посуђе, оружје и разноврстан, често и златан накит. Бурни догађаји претходних столећа – продори баденске, костолачке и вучедолске културе – нису оставили готово никаквог трага у моришкој култури; њени ствараоци се опет чврсто везују за земљу, негују добре односе са суседима и гомилају богатства. Иако су запоседале релативно малу територију, моришке заједнице су током целог раног бронзаног доба успеле да сачувају етно културни интегритет. Историја моришке културе може се реконструисати првенствено на основу налаза са великих некропола које су откривене у међуречју Златица -Мориш-Саразек. Антрополошке анализе скелета са ових некропола показале су да је моришка популација била хетерогена, да су у њој у већем проценту заступљени долихокефали медитеранско-нордијског типа, а у мањем - брахикефали и кромањоиди. Истраживањем велике некрополе у Мокрину, код Кикинде, прикупљени су подаци који омогућују да се наслути структура моришких заједница. На овој некрополи откривено је 312 гробова у виду дубоких правоугаоних рака, које су укопане на приближно подједнакој удаљености једна од друге, и то тако да формирају паралелне редове правца север-југ. Покојници су полагани у гроб увек на бок, у згрченом положају, лица окренутог ка истоку, а при том се строго водило рачуна да мушкарци буду оријентисани главом ка северу, а жене ка југу. Покојници, посебно жене и деца, сахрањивани су с разноврсним 6

накитом од бакра, злата, каолина, кости, животињских зуба, шкољки и пужева, а крај главе им је стављано керамичко посуђе, најчешће лончићи и зделе. Само у неколико гробова откривено је оружје (бакарне секире, бодежи) и оруђе (длета, игле).[13] Погребни ритуал и распоред гробова на некрополи у Мокрину показују да су се чланови заједница које су током раног бронзаног доба насељавале северни Банат строго диференцирали према полу, тј. да су мушкарци и жене различито друштвено вредновани. Како су прилози у гробовима жена разноврснији и богатији од прилога у гробовима мушкараца, извесно је да су жене биле цењене, али је мало вероватно да су заузимале водећи положај у друштву. На основу чињенице што су на неколико некропола моришке културе откривени гробови мушкараца чије је груди красила велика и на посебан начин украшена златна плоча (Сунчев диск?) може се претпоставити да је на челу заједница стајао свештеник коме је поверавана сва сакрална и световна власт. На постојање једног снажног ауторитета указује и податак да су покојници, без обзира на имовинско стање, сахрањивани у правилним редовима и увек на исти начин. Једнообразна оријентација покојника (лице увек окренуто ка истоку, мушкарци главом ка северу, а жене - ка југу), проистиче сигурно из сасвим одређених представа о значењима кардиналних страна света. Можда се веровало да је исток, односно Сунце, свеопште исходиште, да мушкарцима припада север и све што се за њега идејно везује, на првом месту небо, а женама - југ и њему идејно припадна земља с вегетацијом. Да се у оквирима моришке културе успоставила једна виша, апстрактнија религиозност, заснована првенствено на симболима, показују и сакрални рогови (симбол уједињавања полова) и јелен (симбол вечне обнове живота), приказани на керамичким посудама које су откривене на некрополи у Мокрину. На овим новим религиозним схватањима, којима је страно све што је овоземаљско и чулно, заснива се религија готово свих култура бронзаног доба. Упркос преузимању многих добара од ближих и даљих суседа, моришке заједнице су током периода од приближно пет столећа сачувале особеност своје културе. За злато, које је добијано испирањем песка из златоносних карпатских река, прибављане су са југа скупоцене каолинске перле, а са севера, углавном из области уњетичке културе, разноврстан накит и оружје (украсне игле, торквеси, наочарасти привесци, троугаони бодежи и друго). Приливом ових добара временом је, ипак, заустављен развој моришке културе, тако да је она средином 2. миленија пре н. е. постала најконзервативнија култура у Панонском басену. Заједнице централнобалканског подручја још су брже одбациле терет који су им наметнули носиоци инвазионих култура бакарног доба. Већ почетком 2. миленија пре н. е. у јужном Поморављу и на Косову формира се култура Бубањ-Хум III која је толико слична знатно старијој локалној култури Бубањ-Хум II да делује као њен непосредни продужетак.[16] Иако се развијала у време кад се у средњој Европи и Егеји увелико користи бронза, окарактерисана је традиционалним оруђем и оружјем од камена, кости и јеленског рога. Заједнице културе Бубањ-Хум III дуго су живеле у миру, али и у изолацији; одсечене како од великих металуршких центара у алпско-карпатском простору тако и од културе развијеног бронзаног доба Егеје, оне нису могле да развију сложеније економско-друштвене односе, већ су се вратиле давно превазиђеном начину привређивања – обради земље и узгајању стоке. Присније културне везе успостављене су најпре с југозападнијим, а нешто касније и с југоисточнијим областима. Тако се у старијој фази. културе Бубањ-Хум III појављују двоухи керамички лончићи заобљеног дна, који су типичан производ заједница западних делова Егејске Македоније и Пелагоније (Арменохори култура), док млађу фазу, заступљену на локалитету у селу Слатини, код Лесковца, карактеришу шоље и зделе са чепастим украсима на дршкама, какве се у већем броју налазе у насељима бронзаног доба Маричке долине. Како се ови утицаји са југозапада и југоистока везују за културе које су, такође, изоловане и

7

конзервативне, то и култура заједница јужног Поморавља и Косова задржава све до средине 2. миленија пре н. е. архаична обележја. Знатно сложенији и за будућност значајнији процеси одвијали су се у западнијим областима, дуж комуникације коју су степски номади успоставили крајем бакарног доба између средње Европе и Јадранског мора. Заједнице брдских подручја у Полимљу и Подрињу, као и оне у равницама Срема и Бачке, остале су и у првим столећима 2. миленија пре н. е. везане за ову комуникацију, због чега се и њихова култура развијала како под средњоевропским тако и егејско-анадол&ким утицајем. Како су подстицаји из нових културних центара били, међутим, посредни, становништво ових области задуго није могло да измени друштвено-привредне односе које је прихватило од степских номада и носилаца вучедолске културе. Из тих разлога се и у култури раног бронзаног доба на подручју Полимља до Трансданубије уочавају опречне тенденције, стално колебање између старог и новог. У забитим, брдским пределима западне Србије, традиција се упорније одржава, док се у Срему, Бачкој и Трансданубији, захваљујући равничарским теренима и многим комуникацијама, брже прихватају разне новине. Културно јединство се из ових разлога брзо нарушава: у западној Србији се уобличава култура Белотић-Бела Црква, а у Срему, Бачкој, Славонији и Трансданубији – култура Винковци-Шомођвар. Носиоци културе Белотић-Бела Црква били су полуномади који су живели у малим колибама од трошног материјала и производили архаично, махом камено оруђе и оружје (кремени ножеви, камени чекићи), као и једноставно, неукрашено посуђе од недовољно пречишћене земље (крчази, двоухи пехари).[17] Неоптерећени поседом, они су са својим стадима често мењали испаше и места боравка. Најрадије су се кретали по пространим висоравнима Старог Влаха, где су на природно заштићеним теренима подизали насеља, а на истакнутим гребенима и косама сахрањивали своје мртве. Како су дубоко веровали у загробни живот, нису штедели ни време ни труд да сваком члану заједнице обезбеде трајан и надалеко видљив нагробни споменик у виду велике хумке. У ширем појасу Полимља и Подриња, на високим површима и косама, уочавају се, често на малом растојању, стотине и стотине некропола које се састоје од десетак хумки различитог пречника и висине. Хумке су у већини случајева породичне гробнице: у њиховом средишту сахрањен је мушкарац, а око њега жена и деца. На основу ових некропола може се закључити да су заједнице културе Белотић-Бела Црква биле релативно мале, односно да су се састојале од десетак патријархалних породица. Чини се да су те породице водиле самосталан живот, јер је и у оквирима једне исте некрополе свака хумка индивидуализована или посебним конструкцијама или особеним погребним ритуалима. Покојници су сахрањивани у згрченом положају или су спаљивани. Како су ове разлике у погребном ритуалу свакако мотивисане посебним идеолошко-религијским схватањима, то је извесно да је у култури Белотић-Бела Црква, већ од њених почетака, постојала одређена привредно-друштвена или етничка подвојеност. Слична подвојеност уочава се и у култури Винковци-Шомођвар.[18] На некрополама ове културе, на пример, на Грацу у Белегишу (источни Срем), откривене су, уз гробове покојника сахрањених у згрченом положају, и керамичке урне са остацима спаљених покојника. Чини се да су заједнице које су своје мртве сахрањивале у згрченом ставу биле и у култури Винковци-Шомођвар и у култури Белотић-Бела Црква заступници архаичних друштвено-привредних односа и традиционалне религије. Примећује се да ова конзервативна струја временом слаби, односно да њени представници или мењају старе животне навике или се повлаче преко Дрине и Лима на подручје између Јавора, Романије, Дурмитора и Сињајевине, где с локалним, такође конзервативним заједницама успостављају тзв. гласиначку културу. Тим догађајем завршава се старија фаза раног бронзаног доба. Током млађе фазе раног бронзаног доба, која отпочиње најкасније око 1600. године пре н. е., заједнице у западној Србији, 8

Шумадији, Срему и већем делу Бачке и Баната, које су столећима, још од времена дезинтеграције винчанске културе биле разједињене и десетковане, опет су се удружиле и оствариле јединствену, тзв. ватинску културу.[19] Овај етно-културни препород почео је на простору од средишта Шумадије до јужне Бачке, а затим је брзо, за време две или -три генерације, захватио и суседна подручја – делове Славоније, западног Срема, Поморавља и готово цео Банат. Археолошка грађа, прикупљена истраживањем најстаријих ватинских насеља (Милића градина у селу Љуљацима, код Крагујевца; Попов Салаш и Феудвар, северно од Новог Сада), показује да је стабилизација нове културе обезбеђена на тај начин што су се заједнице Шумадије, источног Срема и јужне Бачке опет усредсредиле на своје тле и његова богатства. У поменутим насељима, подигнутим на доминантнијим узвишицама, живело се генерацијама, и то искључиво од приноса са околних њива и испаша. Метални предмети били су реткост, али је у пространим кућама четвороугаоних основа, с подовима од набоја и зидовима од плетера, произвођен велик број разноврсних алатки од локалних сировина: кремена, вулканских стена, рожине и кости. На Милића градини нађена је тако велика количина каменог оруђа и предмета везаних за ткачку радиност да је очигледно да су одређени производи били намењени размени.[20] С друге стране, налази житарица, жрвњева, као и велике количине костију дивљачи, указују на оживљавање дуго запостављених делатности - земљорадње и лова. Очигледно је да носиоци ватинске културе одустају од такмичења са оним својим суседима који су располагали сировинама потребним за металургију, односно да се ослањају на богатства сопствене земље. Због такве усмерености они су морали да се определе за седелачки живот и мирољубиве односе са суседима, да успоставе привредно-друштвене односе који у много чему подсећају на оне из времена финалног неолита. Усредсређивањем на локалне сировине, припадници ватинских заједница постали су изузетно спретни у обради камена, кости и рожине, а и ненадмашни мајстори у обликовању глиненог посуђа. Из тих разлога, керамика, а не предмети од метала, постаје главно обележје ватинске културе. Двоухи, оштро профилисани лончићи, пехари на коничној нози, амфорице с поклопцем и двојни судови из ватинских насеља и гробова имају разигране, барокне форме, а украшени су пластичним ребрима, широким канелурама и урезима. Нов керамички стил прихватиле су не само заједнице већег дела српског Подунавља већ и оне које су насељавале области јужније од Западне Мораве. Ватинске заједнице брзо су приступиле размени добара са околним групацијама. Од својих североисточних суседа, од носилаца тзв. Отомани културе, прихватиле су нове врсте бронзаног оружја и златног накита - секире с дугим цевастим усадником, раскошно декорисане бодеже, украсе за косу и аплике за одећу. Богату декорацију, која је красила прибављено бронзано оружје и златни накит, ватинске заједнице су пренеле на своје производе, на глинено посуђе и разноврсне предмете од кости. С друге стране, разменом добара са северозападним суседима, носиоцима тзв. Сексард културе, на подручју Бачке (Оџаци, Каравуково, Попов Салаш) и Срема (Гомолава, Белегиш) стиже посуђе сасвим нових облика (пехари, урне с левкастим вратом), украшено белом инкрустацијом. Локалне ватинске заједнице нису пасивно преузимале добра из суседних култура већ су их вешто интегрисале у сопствено стваралаштво. Тим плодоносним културним прожимањима обележен је почетак средњег бронзаног доба у српском Подунављу. Напомене: 1 О промени опште климе (атлантик – суббореал) крајем 4. и почетком 3. миленија пре н. е., као и културним приликама овог раздобља у југоисточној Европи, вид. R. Tringham, нав. дело 205.

9

2 Опширније о овим кретањима: M. Gimbutas, The Begining of the Bronze Age in Europe and the Indo-Europeans, The Journal of Indo-european Studies, 1-2 (1973) 157-179.

3 О хумкама степских одлика и осталим облицима степске културе на територији Србије опширније: М. Гарашанин, Праисторија I, 28O-285; D. Srejović, Humke stepskih odlika na teritoriji Srbije, Godišnjak XIII Centra za balkanološka ispitivanja, 1976, 117-13O; Б. Јовановић, Тумули степске културе гробова јама у Подунављу, Старинар 26 (1975) 922.

4 M. Medović, Die Černavoda III – Kultur im jugoslav/ischen Donaugebiet, Истраживања 5 (1976) 105-110. Опширније о култури Черна Вода: S. Morintz – P. Roman, Aspekte des Ausgangs Äneolithikums und Bronzezeit in Rumänien, Dacia 13 (1968) 61-71.

5 О генези и облицима баденске културе опширније: J.Neustupny, Zur Entstehung der Kultur mit kannelirter Keramik, Slovenska Archaeologia 7 (1959); J.Banner, Die Peceler Kultur, Archaeologia Hungarica 35 (1956).

6 О баденској култури на тлу Србије опширније: М. Гарашанин, Праисторија I, 226235; б. Јовановић у Praistorija Vojvodine 154-16O. 7 О култури Бубањ-Хум II опширније: М. Гарашанин, Праисторија I, 182-183, са цитираном целокупном стручном литературом.

8 О Коцофени култури опширније: P. Roman, Cultura Co÷ofeni, Bucureõti 1976.

9 О костолачкој култури опширније: Б. Јовановић у Praistorija Vojvodine 16O-169, ca целокупном старијом стручном литературом.

10 О некрополама костолачке културе: M. Kosorić, Praistorijska nekropola u selu Dvorovima kod Bijeljine, Članci i grada za kulturnu istoriju severoistočne Bosne 6 (1965) 83; Б. Јовановић, Obredi sahranjivanja u kostolačkoj kulturi, Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja 14 (1976) 131-142.

11 М. Паровић-Пешикан – В. Трбуховић, Ископавања тумула раног бронзаног доба у Тиватском пољу, Старинар 22 (1971) 128-141.

12 О вучедолској култури опширније: Н. Тасић, Баденски и вучедолски културни комплекс у Југославији, Dissertationes IV, Београд 1967; М. Гарашанин, Праисторија I, 235-24O; Б. Јовановић у Praistorija Vojvodine 169-175, ca цитираном целокупном литературом.

13 О почецима бронзаног доба у Европи вид. опширније: M. Gimbutas, Bronze Age 3247.

14 У старијој стручној литератури, моришка култура најчешће се назива перјамошка или мокринско-перјамошка култура. Опширније о овој култури: М. Гарашанин, Праисторија I, 240-246; Н. Тасић у Praistorija Vojvodine 196-207.

15 Резултате археолошких и антрополошких истраживања некрополе у Мокрину објавили су M. Girić, односно G. Farkas и P. Liptak у монографији Mokrin, Dissertationes XI, Београд 1971.

16 О култури Бубањ-Хум Ш-Доња Слатина опширније: М. Гарашанин, Праисторија I, 184; 293-298: О налазиштима ове културе на Косову вид. D. Srejović, Karagač and the Problem of the Ethnogenesis of the Dardanians, Balcanica 4 (1973) 41-43.

17 О култури Белотић-Бела Црква опширније: М. Гарашанин, Праисторија I, 253-266 (са цитираном старијом литературом).

18 О култури Винковци-Шомођвар опширније: Н. Тасић, Praistorija Vojvodine 189-196.

19 О историјату истраживања ватинске културе, као и сложеној проблематици која се за њу везује, вид. опширније: М. Гарашанин, Праисторија I, 319-336.

20 D. Srejović, Milića gradina u Ljuljacima, Arheološki pregled 7 (1965) 54-55. О налазима из Феудвара и Поповог салаша вид. Р. Рашајски – М. Шулман, Праисторијска градина Феудвар, Рад Војвођанских Музеја 2 (1953); M.Medović, Popov Salaš, Археолошки преглед 5 (1963) 25-26.

10