Петар Влаховић: Словенско становништво у Албанији у светлу етнолошке науке Dr Petar Vlahović
LA POPULATION SLAVE EN ALBANIE DU POINT DE VUE DE LA SCIENCE ETHNOLOGIQUE Depuis le VII ème jusqu' au XX ème siècle les régions de l' Albanie contemporaine ont été couverts par un grand nombre de localités slaves. Les localités slaves de la plus grande densité étaient celles de la région de Skadar, régions centrales et celles du sud, ainsi que dans les vallées de Devola et Vojuša. Du XI ème au XV ème siècle, jusqu'à l'arrivée des Turques, ces régions faisaient partie de l'état médieval Serbe. On a gardé les noms (Popović, Sekulić, Martinović, Đurašković etc...) et les toponymes slaves (Visočica, Gorica, Morava, Drenovo etc...). Le processus de l'albanisation par l'islamisation a été très long. Mais, malgré tout, les groupes slaves ont subsisté en Albanie jusqu'à nos jours. II у a une importante influence slave dans la langue albanaise, dans les coutumes, croyances et littйrature orale (chants populaires, contes). En 1948. les écoles serbes étaient supprimées en Albanie. Les noms et les prénoms slaves étaient albanisés. Mais, malgré tout, en Albanie les groupes slaves ont subsisté jusqu'à présent, dont la preuve est la littérature contemporaine mentionée dans ce texte. 1. О словенском становништву у Албанији данас постоји релативно обимна литература. Међу бројним ауторима чија дела заслужују пажњу у овој прилици се могу издвојити расправе Константина Јиречека, Афанасија Матвеевича Селишчева, Спиридона Гопчевића, Ивана Степановича Јастребова, Јована Хаџи Васиљевића, Ловра Михачевића, Бранислава Нушића, Густава Вајганда, Милана Шуфлаја, Нопче и бројних других[1] који су својевремено походили ову земљу и сусретали се са њеним житељима. У предњем кругу истраживача посебно место припада Јовану Цвијићу,[2] особито његовој студији: Распоред балканских народа (1913) која представља полазиште не само Цвијићевим савременицима (Андрији Јовановићу,[3] на пример) него и бројним сарадницима и следбеницима, међу којима су: Миленко Филиповић, [4 ]Јован Вукмановић[5] и Јован Трифуноски,[6] који су такође с дужном научничком пажњом изучавали етничку слику и проматрали етничке процесе у данашњој Албанији и шире. Обимна литература, која је напред уопштено поменута, као и дела чији аутори овде нису поменути, омогућава да се, из епохе у епоху, прати присуство словенског становништва и његово, нажалост, углавном геноцидно ишчезавање, које je, рекло би се, достигло врхунац, како би песник рекао "у крвавом XX вијеку", у једном тоталитарном режиму, у ери такозваног "реалсоцијализма", чије ће се последице вероватно још дуго осећати у свим областима живљења. Циљ овог саопштења je да скрене пажњу на неке од појава које чине саставни део етничке историје данашњих албанских простора. 2. Предео који je познат под именом Албанија крајем старе и почетком нове ере улазио je у сферу римске и грчке културе. Северно од реке Мати био је јачи утицај римске културе, a на југу од Драча до Шкумбе (Скампа) претежни значај припадао je грчком елементу.[7] У доба велике сеобе народа дошли су и у данашњу Албанију досељеници са севера, па и неке групе подунавских Романа.[8] Од VII века у басен Бистрице, Војуше, 1
Девола, Шкумбе и Скадарског језера пристижу словенски таласи чије je потомство, све до најновијег времена, имало значајну улогу у етничкој структури данашње Албаније.[9] Словени су подручје данашње Албаније населили из неколико праваца. Један правац словенског насељавања ишао је у горњи ток реке Шкумбе, који je био у средњем веку густо насељен словенским становништвом, све до Черменике на северу која je чинила природну препреку за продор с југа на север и обратно.[10] Један правац словенског насељавања данашње Албаније ишао je из поречја Црног Дрима у басен Мате. Бројна словенска насеља налазила су се с обе стране реке Дрима, а даље одатле на запад продирале су мање словенске групе. Словени су продирали у Албанију и из доњег тока реке Белог Дрима, пре свега у басен средњег тока Дрима, односно у сливове његових притока, река Валбоне и Лешнице. Мање групе, како истичу истраживачи, прелазиле су и на леву обалу Дрима, према западу.[11] Уочљива je такође словенска усељеничка струја која je у данашњу Албанију приспела у раном средњем веку из горњих токова река Таре, Лима и Мораче и захватила доњи ток Дрима, слив реке Кири и шири простор око Скадарског језера (с. 52). У басену Скадарског језера налазила су се најбројнија словенска насеља која су образовали насељеници не само из горњих токова Лима, Таре и Мораче, са севера, него и они који су приспевали са североистока из поречја Белог Дрима, као и усељеничке групе које су се дуж Јадранског приморја пробијале према скадарском подручју из средње и јужне Албаније.[12] Словени који су населили јужну и средњу Албанију, басен Војуше, ДеволаСемени, горњи ток Шкумбе и пределе у сливу Црног Дрима, чинили су, изгледа, јединствену етничку целину, чији се потомци, у време Анжуја, од XII до XIV века јављају и у јужној Италији.[13] За разлику од ове словенске групе, у басену Скадра и поречју Дрима, западно од ушћа Црног Дрима, јавља се већ у средњем веку веома бројна српска група што потврђује топонимија а и каснија српска управа у северозападним деловима данашње Албаније.[14] Присуство српског становништва у северозападној Албанији потврђују, поред топонимије, и презимена на ић која су 1416. године забележена у Скадарском земљишнику. Словени су у данашњој Албанији насељавали речне долине и прибрежне стране речних корита. О томе сведочи и словенска топонимија која се креће до 600 метара надморске висине. Ово je разумљиво уколико се има у виду да су се Словени претежно бавили земљорадњом, а Арбанаси сточарством са којим су запоседали планинске просторе. Међу топонимима словенског порекла јављају се називи: Весочишта, Горица (Корча), Морава, Дунавец, Дреново, Бобоштица и други.[15] Података о топонимима словенског порекла у Албанији има код Вајганда, Хана, Пача, Лоуиса, Екрем Беи Флора и других.[16] Из овога се види да je словенских насеља било и у планинама, али само тамо где je било и услова за земљорадњу, посебно у средњој и јужној Албанији. Реч je углавном о искрченим теренима па су се према томе формирали и називи насеља, као: Копач, Трбичко, Требицка, Требиње, Требовача, Крчова и друга.[17] У другој половини XI и током XII века учвршћује се у просторима данашње Албаније и српска власт. Зна се да је Бодин (1081 -1100 ) имао резиденцију у Скадру. После 1180. године Скадар, Антивари, Далцино и нека друга насеља заузео je Немања. У састав српске средњовековне државе ушла je и област Палатум-Пилот, планински део који се простире између Скадра и Призрена.[18] Срби су господарили северозападним деловима данашње Албаније и у време Анжуја, а за време Душанове владавине (13311355), Македонија, Албанија, Епир и Тесалија чинили су саставни део Србије. Северозападни делови данашњег арбанашког простора припадали су Балшићима, после 1360. године, а у XV веку и деспот Стефан Лазаревић поседује данашњи северноарбанашки део.[19]
2
Поседовање ових области, као што се види, условили су историјски догађаји с једне али je томе доприносила и етничка структура на другој страни. Историјска документа упућују на релативно густу мрежу словенских насеља у данашњим арбанашким просторима све до краја XVIII века, када се осетила већа експанзија арбанашких сточара који су, под знамењем ислама, постали повлашћени грађани Отоманске империје који су све чешће то право користили и примењивали према словенском живљу као носиоцу хришћанства. Турски продори у Албанију изазвали су многа етничка померања. Албански и словенски живаљ исељавао се у то време и у Италију. Турци су, на пример, зна се, 1467. године довели из Скопља већи број Словена и населили их у Елбасан. Већ овим чином отпочињао je процес словенског раслојавања који у новој средини није имао већег ослонца. Због тога се морао умногоме повиновати средини коју je захватала исламизација достижући кулминацију крајем XVIII и почетком XIX века. [20]Зна се, такође, да je у време Али паше (1770-1822) албаноисламизација захватила на југоистоку данашње Албаније многа насеља међу којима je било доста и оних са словенским становништвом.[21] Ситуација слична претходној у погледу албаноисламизације била je и у другим крајевима данашње Албаније. Из појединих описа скадарског краја, види се, на пример да су већ у XV веку многа села била мешовита - српско-арбанашка, а нека арбанашка носила су словенске називе.[22] Из Скадарског Земљишника, који наводи Селишчев, види се да je 1416. године у околини Скадра било 114 села, од чега 38 северно а 76 јужно од Скадра. Словенских домова било je укупно, на овом простору, 387 а од тога 246 северно од Скадра. Словени су тада тамо чинили више од половине целокупног становништва а, у насељима јужно од Скадра словенски живаљ је чинио једну петину становништва. Већ у ово време у неким селима становници су имали албанско йме а словенско презиме. Вероватно су то били албанизирани Словени, па тако, касније, словенски елеменат у скадарском крају постепено уступа место албанизованом становништву. Али, упркос свему, поједине словенске групе су се одржале све до средине XX века. Почетком XX века словенских породица je било у Скадру (184), у Враки (132), у Каменици (13), у Диригњату на Бојани (око 1 0). Уосталом ово потврђује и аустроугарски попис (1916-1918) по коме je у Скадру било 1049 Србо-Хрвата, 5 Бугара, а северно од града у селима Љубица, Штрбица, Камица, Коплик, према истом попису, било je 80 Србо-Хрвата. Но међу овим становништвом било je и досељеника који су припадали новијем исељеничком слоју из Црне Горе.[23] Почетком XX века живело je око Драча 540 становника словенског порекла. Од тога у општини Драч 196 а у општини Шјаку 369 словенских становника. Наводе се још 23 Србо-Хрвата и један Бугарин у Тирани. Ово су углавном били Срби, односно муслимани досељеници из Црне Горе, Херцеговине и Босне који су овамо доспели између седамдесетих и осамдесетих година XIX века.[24] Када je реч о словенском живљу у данашњој Албанији мора се подсетити и на чињеницу да je отоманска власт седамдесетих година XIX века предлагала да се известан број породица досели из Црне Горе у околину Драча где су услови за живот били много повољнији. Овај предлог прихватио je само мањи број црногорских породица, о чему je 27. августа 1873. године оставио обавештења H. Иларионов, ондашњи руски конзул у Скадру.[25] Помиње се, на пример, породица Ђурашковић која je настојала да се овамо преселе и друге породице из Црне Горе jep су услови за пресељавање били веома повољни. Власти су за пет година пресељенике ослобађале разних дажбина. Пружана им je и одређена материјална помоћ док се не окупе и не заимају. Али, уместо досељеника из Црне Горе приспело je овамо око педесет породица "мухаџерских", односно муслиманских из Херцеговине и Босне.[26] Одређена обавештења о словенском становништву у северној Албанији пружио je у новије време проф. др Јован Вукмановић. Реч je o његовом раду: Остаци и трагови 3
словенског становништва у Сјеверној Албанији (Библиографски вјесник, год. XIII, бр. 1, Цетиње 1984, 139-145). J. Вукмановић наглашава да je све до 1948. године у Северној Албанији, односно Малесији, било доста православног живља који je међу малисорским племенима говорио српскохрватским језиком, носио словенска презимена (Поповићи, Секулићи, Мартиновићи, на пример) и имао доста сабраће у Црној Гори и Србији. Познат је предео и село Врана северно од Скадра, који је до 1941. године имао преко 1.000 становника црногорског порекла.[27] Црногораца има у Суљки на обали Бојане, али већ исламизираних. Али, за разлику од њих боље су се одржали становници у насељима око Скадра, у: Деригњату, Младом и Старом Боричу, Љубици, Голешу, Добрачу, Омари, Рашу и Кули, као и у самом Скадру. Бианцини je тврдио да je средином XIX века у Скадарском вилајету било оно 70.000 а Л. Нидерле чак око 100.000 житеља црногорског порекла. Скадар je био црногорско-српска исто колико и арбанашка варош. До 1907. у Скадру je постојао (у Турској) Црногорски конзулат, a још око 1860. размишљало се и о отварању Богословије. Основне школе на српском језику постојале су у Враки, Каменици, Боричу и другим селима, а у Скадру црногорску основну школу похађала су 1921. године 234 ученика. Већ je краљ Зогу својевремено истерао око 640 породица, а данас je преорано и гробље палих ратника из 1912. са Тарабоша и Скадра, док je у Враки, на пример, где je било оно 3.000 душа данас све арбанизирано. Према истраживањима Тоша Поповског[28] (Македонско национално малцинство во Булгарија, Грција и Албанија, Македонска књига, Скопје 1981) у Албанији живи око 45.000 Македонаца у Голом Брду, Корчанском крају, Малој Преспи и неким другим пределима данашње Албаније. У Голом Брду, по подацима М. Филиповића и П. Ивића, на левој обали Дрима, како je забележио и француски конзул Лежан око средине XIX века, боравило je словенско становништво, које je упркос исламизацији, одржало језик, обичаје и презимена.[29] У феудалном раздобљу, многи Словени који су живели у Албанији, лагано су се прикључивали силом албанској средини, а многи од њих исељавали су се у друге крајеве. Овакви исељеници настањивали су се по Полошком, Дебарском, Битољском и Преспанском крају одржавајући и даље везе са сродницима који су остали и албанизирали се.[30] Испитивања су показала да je у селу Расоке у Дебарском крају било 49 породица потомака од досељеника из Албаније. У селу Тресонче било je 7 породица досељених из Албаније, у Лазаропољу 42, а у Требеништу 16. На југу Горњег Полога, у селу Никифорову, живе потомци словенских породица које су досељене из Лура и Мата, који се презивају Матошевци, Мацановци, Радичовци, Вељановци. Сви ови досељеници су били земљорадници и чували су свој словенски језик као средство споразумевања. Иначе словенски говор у просторима данашње Албаније имао je релативно велику традицију. Зна се, на пример да je био равноправан са арбанашким чак и у канцеларији Кастриота који су се у службене сврхе користили и словенским језиком.[31] Међутим, временом je све више потискивана ова пракса до те мере да je чак и забрањиван словенски говор на јавном месту тако да je временом замењен арбанашким. По другом светском рату Република Македонија je, за разлику од других југословенских јединица, обратила пажњу на свој живаљ у Албанији. Уосталом, то потврђује и један докуменат из Архива Централног комитета Савеза комуниста Југославије који je на светло дана изнедрио, и љубазно ми га уступио, др Никола Гаћеша, професор Универзитета из Новог Сада (Сигнатура: АЦК CKJ. IX, 1 -I-160). Реч je о извештају у коме се говори о положају македонских села у Албанији 4. фебруара 1948. године. Из документа се види да je у то време десет села у Кочанском срезу било насељено македонским становништвом. У Врбнику, близу грчке границе било je 67 домова са 381 становником. Село Церје у истом крају имало je 19 кућа у којима je обитавало 1 74 становника. Остала села налазе се око Преспанског језера, почев од југословенске границе па до 28 километара у дубину албанске територије. Село 4
Зрновско се налази на обали Преспанског језера. Имало je у то време 22 дома у којима je живело 148 становника. Село Леска бројило je 10 кућа са 64 становника. Село Прутац имало je 75 домова са 183 становника. Село Сулин je имало 58 кућа, од којих je било остало 25 а становници осталих су се преселили у Југославију и настанили по Македонији и Војводини. Село Глобочани, распрострто на самој обали Преспанског језера бројало je 16 кућа са 84 становника. У ствари то je био остатак од ранијих 40 кућа које су биле попаљене у току другог светског рата. Село Туминец се такође налази на обали Преспанског језера. Бројало je 35 домова у којима je живело 210 становника. Село Горица смештено je у подножју планине Галичице. Пре другог светског рата бројало je 35 домова од којих je после спаљивања у време рата остало само 23 куће у којима je живело 128 становника. Сва ова насеља су веома сиромашна. У њима je живело македонско становништво углавном лишено било какве писмености и просвете, препуштено свом традиционалном сточарском и земљорадничком начину привређивања које je допуњавано риболовом тамо где je за то било услова. По другом светском рату прилике су се унеколико биле измениле. Свако од ових села добило je учитеља и основну школу на македонском језику коју су похађала деца из дотичног насеља. Школе су отваране по приватним кућама a учитеље je плаћала наша земља. Међутим, током 1948. године после резолуције информбироа вероватно прилике су се измениле углавном на штету наставе на македонском језику, отварања књижница и снабдевања њиховог публикованом македонском речју. Прекинуте су и овде све везе са матицом, као и у северној Албанији где je спречавање употребе српског језика отпочело већ у време другог светског рата и наставило се све до наших дана, а да се наша државна заједница никада и ничим није супротставила оваквој денационализацији словенског живља у Албанији. 3. Простори данашње Албаније, као што се види, били су од VII века наовамо прекривени густом мрежом словенских насеља. Најгушћа насеља су била у северозападном делу, у Скадарском крају, а затим у средњим и јужним областима у басену Девола и Војуше. Процес албанизирања Словена био je дуг и насилан. Словенске групе (села, делови села) одржавале су се, упркос свему, веома дуго. Таквих група je било на истоку ближе Македонији и на северозападу, ближе српским областима. У XVI веку предео Опара, на пример, био je словенски. У XVII веку југозападно од Охридског језера помињу се епископије Гора и Мокра а данас je све ово албанско-муслимански крај у коме je, као и у читавој Албанији словенска реч одавно занемела. Политичко друштвени чиниоци изазвали су ове промене. Али, још увек се може назрети наслеђе које су у културном и другом погледу Албанци примили од Словена о чему уосталом сведоче многе словенске речи које су се очувале и до данас у албанском језику. Све ово о чему je напред било речи je довољан разлог да се свестрано приступи проучавању етничких проблема, јер њих има много, пошто на малом простору живи бар седам до осам разних народа и народних заједница које су биле ушле и у Цвијићеве истраживачке подухвате[32] Проучавања морају обратити пажњу на етничку историју, језик, обичаје, веровања и усмено народно стваралаштво jep су то елементи који обележавају етнички идентитет и припадност одговарајућој етничкој заједници. Крајње je време да се и словенском становништву у дијаспори обезбеди онолико националне слободе и могућности за очување свог етничког бића, бар колико други имају у нашој земљи.
5
Напомене 1. Важнија литература о овој проблематици je: К. Јиречек, Историја Срба, књ. I-II, Београд 1952; А. М. Селишчев, Славянское население в Албании, София 1931; С. Гопчевић, Горња Албанија и њена лига. Нови Сад 1983; И. С. Јастребов, О православним српским старим и новим црквама у Скадарском округу, Гласник Српског ученог друштва XLVIII, Београд 1880, с. 358-389: И. С. Јастребов, Стара Србија и Арбанија. Споменик Српске академије наука, књ. XL1, Београд 1904 J. Хаџи Васиљевић, Кроз Албанију 1915, Браство XXIII, Београд 1929, с. 10-49 Ј. Хаџи Васиљевић. Наши под Арбанасима и Грцима, Браство XXV, Београд 1931, с. 60-78; J. Хаџи Васиљевић, Арнаути наше крви, Браство XXX, Београд 1939, с. 107-145: Л. Михачевић, По Албанији, Дојмови пута, Загреб 1911; Б. Нушић, Косово, опис земље и народа, св. I, Нови Сад 1902; св. II, H. Сад 1903; Gustav Weigand, Rumänen und Aromunen, Leipzig 1907, s. 104: M. Шуфлај, Повијест сјеверних Арбанаса, Београд 1924; М. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Београд 1925; F. Nopcsa. Beiträge zur Vorgeschichte und Ethnologie Nordalhanien, Sarajevo 1912: M. Филиповић, Дебарски Дримкол, Скопље 1939; M. Филиповић, Голо Брдо, Скопље 1940; Гл. Елезовић, Кратка историја Битољског вилајета, Браство XXVII, Београд 1933, с. 190-244; J. Томић; О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд 1913. 2. J. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Сабрана дела, књ. 2, Београд 1987; J. Цвијић, Говори и чланци, књ. I, Сабрана дела књ. 3, том I, Београд 1987; J. Цвијић, Антропогеографски и етнографски списи, Сабрана дела, књ. 4, том I, Београд 1987, посебно стр. 199 и даље. 3. A. Јовићевић, Малесија, Српски етнографски зборник, књ. XXVII, Београд 1923. 4. M. С. Филиповић, Наведени радови у напомени бр. 1 овог рада. 5. J. Вукмановић, Остаци и трагови словенског становништва у сјеверној Албанији, Библиографски вјесник, год. XIII, Цетиње 1984, бр. 1, с. 139-145. 6. J. Трифуноски, Цвијићево проучавање словенског становништва у Албанији, Лесковачки зборник. књ. XXVII, Лесковац 1987, с. 223-225. 7. А. М. Селишчев, Славянское население в Албанци, София 1931, с. 48. 8. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 50. 9. А. М. Селишчев, Наведени рад. с. 50. 10. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 51. 11. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 52. 12. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 52. 13. Упореди: А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 54. 14. J. Трифуноски, Скадар, Едиција "Земља и људи", св. XIX, Београд 1969, с. 150-161: А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 55. 15. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 55—56. 16. Упореди: А. М. Селишчев, Наведени рад. с. 56-57. 17. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 58. 18. А. М, Селишчев, Наведени рад, с. 64. 19. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 67. 20. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 69. 21. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 71. 22. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 85. 6
23. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 91; A. Јовићевић, Малесија, с. 76. 24. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 92. 25. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 92. 26. А. М. Селишчев, Наведени рад, с. 93. 27. П. Томић, Вракачани - Црногорци у околини Скадра, Радови XI савјетовања етнолога Југославије, Издање музеја града Зенице I, Зеница, 1970, с. 121-142. 28. Т. Поповски, Македонско национално малцинство во Булгарија, Греција и Албанија, Македонска књига, Скопје 1981. 29. M. Филиповић, Голо Брдо, Скопје 1940. 30. J. Трифуноски, Цвијићево проучавање словенског становништва у Албанији, Лесковачки зборник, XXVII, Лесковац 1987. 31. J. Вукмановић, Остаци и трагови словенског становништва у Сјеверној Албанији, Библиографски вјесник, XIII, Цетиње 1984, 32. J. Цвијић, Распад балканских народа, у Антропогеографски и етнографски списи, Сабрана дела, књ. 4, Том I, с. 199 и даље.
7