Ђорђе Јанковић: Етнички простор Срба на Балкану у средњем веку у светлу археолошких и писаних извора Сплет историјских околности условио је да Срби живе заједно тек од стварања Југославије 1918. године. Ни тада, међутим, јединство Срба није постигнуто у потпуности. Историја и археологија нису сагледавале целовито етнички простор Срба, осим ретких изузетака. (Узрок је био у недостатку стручњака и у усмерености на југословенство. Због тога једва да је било рада на истраживању старије српске прошлости.) У Другом светском рату су Немачка и Италија поделиле и раздвојиле Србе. Последице цепања државе нису избрисане ни после победе савезника. Српски народ, подељен у новоствореним републикама, није имао могућности да се јединствено стара о својој баштини и култури, па ни о својим археолошким споменицима. У бившој Југославији постојале су разне националне археологије, али не и српска. Ипак, део археолошких споменика видљив је на површини тла, па се може користити за изучавање. И археолошки налази испод површине земље постепено излазе на светло дана. Сада доступни археолошки подаци о српском етничком простору потпуно потврђују или објашњавају оскудне писане историјске изворе. Картирање археолошких споменика кроз време показује сталност и постепено ширење српског етничког простора, почев од раног средњег века. *** Једини писани извор у коме је сачувано предање о досељењу Срба јесте Спис о народима цара Константина VII Порфирогенита.[1] Настао је средином X столећа. У Спису о народима описане су српска историја и територије. Према предању из тог списа, у Бојки, где су Срби некада живели, народ се поделио између два наследника престола. Кнез једног дела народа пребегао је, заједно са народом, византијском цару Ираклију (610-641), који им је за насељавање дао град у области Солуна, назван касније по Србима Сервија (Σερβλια). Затим се одселе на Дунав, али се предомисле и преко заповедника Београда добију дозволу цара Ираклија да се населе у Далмацији. Установљена је археолошка веза у VII столећу између Дунава у околини Брзе Паланке и области Пљевља.[2] То може значити да су Срби из данашње североисточне Србије прешли у области ондашње провинције Далмације. То даље указује да би податак о преласку Срба из околине Солуна на Дунав могао бити тачан. Међутим, нема других вести о Србима у околини Солуна, па се податак о Србима, Солуну и Сервији може другачије тумачити. Наиме, Солун (Θεσσαλουικη) сличан је називом античком Солину код Сплита (Σαλυνα, Salona). Сервија, која се налази око 135 км далеко од Солуна, суштински је истог назива као и Срб код Книна, удаљен око 150 км од Солина. Дакле, могло би се помислити да се предање односи на Срб и Солин, да су Срби најпре дошли у западну Далмацију, а не у Сервију и Солун. Ова домишљања показују да се проблем тачности податка о насељавању Срба не може решити без археолошких ископавања. За пореклом и значењем српског имена одавно се трага, али до данас нема опште прихваћеног тумачења. Преовлађују мишљења да је име Срба иранског, чак индоиранског порекла.[3] Прихватање ове или неке друге претпоставке о пореклу српског имена спречава непознавање најстарије српске прошлости, односно одређивање времена када је одређена скупина Словена понела то име. Или, обратно, када су носиоци српског имена постали Словени. Као народ који се вероватно сам тако назвао, Срби се убрајају у најстарије словенске народе. У Предању о прошлим временима, почетном руском летопису, Срби су међу првих пет поименце набројаних словенских народа.[4] У летопису се помињу у склопу догађаја који се вероватно односе на први 1
миленијум пре нове ере. Међутим, наука не узима у обзир овај извор, јер се за сада не може археолошки проверити. Старост српског имена једноставно се доказује великом распрострањеношћу у раном средњем веку. Мало је таквих примера у Европи. Осим на Лаби и у римској Далмацији, Срби у то време живе у поменутом граду Сервији у области Солуна. Живе и у Гордосерби (Гορδοσερβα) код Никеје у Малој Азији, епископском граду који се више пута помиње почев од VII столећа.[5] Пошто се Срби јављају истовремено на тако широком простору, очигледно је да су били бројни и јаки, те да су своје име носили пре расељавања Словена у VI-VII столећу. Јединствен је и случај да Срби данас живе на два места, на Балкану и у савременој Немачкој. Државу Србију бележи тек цар Константин VII. Име Србије се од тада стално јавља. Од XII столећа, у западним (латинским) писаним изворима држава Срба у Подрињу и Поморављу назива се Рашком (Rassa, Rassia).[6]Последњи пут се назив Рашка користи за српску област у међуречју Саве и Драве и у данашњој Војводини, у XV-XVI столећу.[7] За државе и земље Срба на западној страни користе се обично обласни називи, као што су Босна, Рама, Херцеговина итд. У византијским писаним изворима Срби се често именују и именима античког доба, по областима у којима су живели (Далмати, Трибали, Дачани итд.). Србе најчешће називају Далматима, по земљи у којој станују, римској провинцији Далмацији. То је земља која почиње Косовом, са градовима Липљаном и Звечаном.[8] У Аналима Франачког краљевства, под 822. годином забележено је да Срби "држе велики део Далмације". Тај податак се односи на област Уне, како је то показала Н. Клаић.[9] Каснији латински извори наводе да Срби живе у Далмацији или Славонији (Sclavonia), зависно од тога да ли се мисли на антички или оновремени појам Далмације. Наиме, римска провинција Далмација простирала се од Истре до слива Мораве и од мора до долине Саве. На ту Далмацију мисле и франачки анали и византијске хронике. Али, пошто је оновремена византијска тема Далмација обухватала само узан приморски појас, латински извори некад Србију називају Славонијом, која се простире између Далмације (обухвата градове Трогир, Сплит, Дубровник и Бар) и Мађарске.[10] У последњим столећима Србе у Далмацији називају Власима, Морлацима, Моровласима.[11] Италијански извори и Србе из Београда називају Морлацима и Власима.[12] Словени су Власима називали Романе и сточаре Романе, а потом се тај израз пренео на све сточаре. Када је у Хрватској (Далмација) становништво било озбиљно проређено у монголској најезди 1242. године, отворен је простор за насељавање. После тога почињу да се помињу "Власи" у Цетини, Книну и Лици.[13] Име "Власи" изведено је за Србе због сточарског начина живота. У планинским областима Далмације, нарочито у крајиштима, Срби су се традиционално бавили сточарством. То им је омогућило лакши опстанак уз сталне ратове. Од најранијих времена Србе одликује претежно сточарска привреда, по којој се разликују од суседа. Природу српске привреде, која се одржала у неким видовима до наших дана, показују и археолошки и писани извори. Константин VII Порфирогенит је први оставио белешку о сточарењу Срба. Он пише да Срби Паганије станују на острвима Мљету, Корчули, Брачу и Хвару и да "поседују своја стада и од њих живе".[14] Јован Кинам, описујући освајање Галича близу Косовске Митровице 1149. године, бележи да су Византинци заробили мноштво варвара "који су делом били ратници а делом сточари"[15] Истовремени западни извори такође бележе сточарску привреду Срба. Вилхелм Тирски пише, средином друге половине XII столећа, да Срби живе у планинама и шумама, не познају земљорадњу, имају много стада, млека, сира, масла, меда и воска.[16] Такав сточарски, још увек сачуван народни живот данашњих Срба, најцеловитије је описао Јован Цвијић.[17] Сезонска кретања која је издвојио, са Динарске области у међуречје Саве и Драве, а донекле и у Приморје, верно одражавају 2
стари српски етнички простор. Насеља су смештена у брдско-планинским пределима, а преко зиме се испаша тражи у низинама. Тако је било и у средњем веку, када су Срби настањивали Динарску планинску област, са низом површи, те суседне жупске и равничарске пределе погодне за зимовалишта. У складу с таквим животом морао је бити положај насеља, гробаља, изглед домаћинстава, занати и нарав становништва. Несумњиво је да су се на данашњем српском тлу населили и други Словени у раном средњем веку. У оновременим писаним изворима обично се не помињу по имену, јер су то биле мале скупине. Из разних писаних података IX-X столећа види се да Србе на Балканском полуострву окружују нека племена која су и у суседству Срба на Лаби. Та племена су се стопила у јединствен српски народ. То је процес који је завршен у XIII столећу, мада је и даље настављено упијање нових словенских скупина. Тако за захумског кнеза Михаила Константин УП бележи да је од рода Литцика. У исто време, Лицикавики живе између доње Одре и доње Варте.[18] По Вилцима (Вуцима), који су живели на Лаби у области Мекленбурга,[19] као да је добио име данашњи Вуковар (некад Vlcou, Wolkov, Volkow). Потребно је обратити пажњу и на друге Словене познате на северу - Хавољане на реци Хавели, затим Љутиће, Глињане, Гломаче, Морачане, итд. Може се претпоставити да су у Далмацију стигли и припадници јужнословенских племена. *** Установљено је да се Словени, од средине V столећа, насељавају на територије које су држали Римљани. То је доба када је римска одбрана на Дунаву сломљена услед хунско-германске најезде. Тако се датује најстарије истраживано словенско насеље на Балкану, код Мушића на Дрини.[20 ]Писани и археолошки извори показују да су Јужни Словени посели балканске и западне панонске просторе током друге половине VI и почетком VII столећа.[21] У то рано време треба разликовати Јужне Словене од Срба. Култура Јужних Словена добро је позната из истраживања у Бугарској, Румунији и унеколико код нас.[22] Насеља су смештена у речним долинама на благим падинама, у близини воде. Полу укопане дрвене куће имају камене или земљане пећи у једном углу. Од таквих кућа се обично сачува четвороугаони укоп и пећ. Своје покојнике су, као и сви Словени, спаљивали а затим сахрањивали, са урном или без ње, у земљу. Таква насеља и гробља на простору бивше Југославије, позната су у Подунављу и Посавини.[23] Срби живе у брдско-планинским пределима. Насеља са надземним дрвеним кућама смештена су на падинама, у близини извора и локви. На поду куће, ближе зиду или у углу, налазило се огњиште. Од таквих кућа мало шта се могло сачувати, те их је тешко открити. Положај једног раног српског насеља познат је у Пештерском пољу.[24] Једино истраживано насеље налази се у Батковићима код Бијељине.[25] Ту су нађени плитки неправилни укопи - трагови надземних кућа. Ово насеље је коришћено током целог средњег века, почев од раног VII столећа. Срби су своје покојнике спаљивали, а остатке су излагали изнад тла. Ту је реч о особеном сахрањивању у ваздуху. Археолошки остаци тог обичаја се само условно могу назвати гробовима. Такав поступак са покојницима описан је у Предању о прошлим временима.[26] Археолошки су таква "гробља" истраживана на простору Лужичана.[27] Данас се виде као мале хумке, пречника око 3 и висине око 0,5 м. Конструкција хумки још није довољно истражена. По ободу или у унутрашњости хумке понекад се нађу уломци посуда преосталих од даће и задушница. Српска гробља из VII-VIII столећа су код нас археолошки испитивана у Љутићима код Пљеваља и на Језерској планини између Призрена и Штрпца.[28] Пошто су такве хумке лако уочљиве, познате су и на многим другим налазиштима - на Пештеру, код Шавника, Дрвара, Грахова, Срба, итд. Код Коњица је делимично 3
истражена једна хумка.[29] Она по релативном обиљу налаза грнчарије подсећа на хумке са Дунава, откривене на Великом Острову у Румунији.[30] Таква гробља се тешко могу одржати на тлу које се обрађује и где нема камена. На тлу Паноније или сличном могу се само случајно сачувати и уочити. Гробље на Великом Острову није уништено, јер су тамо биле утрине, а не оранице. Гробља са хумкама су обично близу извора, што указује на то да су у близини била и насеља. По правилу се и данас у близини тих гробаља налазе савремена насеља или бачије, али за сада у близини нису нађена оновремена насеља. Да су она постојала, показују посредна сведочанства о друштвеном животу који се одвијао у близини. Наиме, у Предању о прошлим временима описана су паганска "игришта" (игришча) између села.[31] На њима су се Словени пагани окупљали, играли и склапали бракове. У повељи цара Душана (1331-1355) Хиландару, у којој се описују међе код манастира Светог Петра Коришког, наводи се за један од врхова Језерске планине топоним Игриште (Игришче).[32] То нам указује да се на Језерској планини налазило не само српско гробље већ и паганско средиште друштвеног живота, што несумњиво показује да се ту живело у околним селима. Таквих топонима има и данас. На пример, у најужој Босни, источно од Какња, налази се врх Игришћа (1303 м), а на Јавору, јужно од Власенице - Игриште (1406 м). Значи, и гробља и насеља Срба смештена су у брдско-планинском пределу какав је управо и предео Динарске области. У таквим пределима се живи пре свега од сточарства. Распоред до сада познатих хумки оцртава простор који су Срби настањивали у VII-VIII столећу: од развођа Ситнице и Лепенца на југоистоку, до слива Уне на западу. О источним границама за сада нема података. Изван тако омеђеног простора откривени су археолошки трагови Јужних Словена и других народа. Гробља уобичајена за Јужне Словене са остацима спаљених покојника закопаним у земљу, откривена су на Дунаву (Челарево, Сланкамен) и у Посавини (Лакташи, Бијељина), а одређују тадашње северне границе Срба.[33] Такви гробови у приморју могу припадати Хрватима (Кашић, Бакар).[34] У границама средњовековне Хрватске у приморју, археолози су открили више скелетних гробаља, која несумњиво припадају Хрватима из времена усвајања хришћанства у VIII IX столећу.[35] Она одређују могуће југозападне границе Срба. Поред Словена, на нашем тлу је било становништва романског говора. О Романима или Византинцима у унутрашњости постоје археолошка сведочанства закључно са VII столећем[36] У приморју се Романи одржавају дуже - у градовима као што су Драч, Дубровник или Задар, познатим из писаних извора. Значајан је пример Свача, града удаљеног око 10 км од мора и Улциња. У њему су откривене гробнице са хришћански сахрањеним покојницима. Уз скелете је нађен византијски накит, посуђе и други предмети, познати у византијским областима од Крима, преко Сицилије, до Истре. У гробницама су нађени и чисто словенски производи, као што су лонци рађени на спором витлу, украшени чешљем. Слична гробља откривена су и у Драчу.[37] Ова византијска гробља су нарочито важна због одређивања порекла културе Коман - Крује, Образована је крајем VII столећа, а нестала у IX столећу. Њу албански научници покушавају да искористе за доказивање континуитета између старог романизованог становништва и савремених Албанаца.[38] Међутим, скелетна гробља ове културе одликују остаци особене ношње и прилози. Нађени су јединствени запони, затим окови познати код неких номада, секире као ратничка опрема и увозни византијски накит. Ти налази их битно разликују од Романа из Свача и Драча, где нема таквих предмета. По планинском положају гробаља културе Коман-Крује, реч је о сточарима. Захватали су простор од Румије до Охридског језера. Све указује на то да су носиоци културе Коман - Крује насељени крајем VII столећа.[39] Вероватно су ту насељени са задатком да бране пут Драч - Солун, а уништени су током ширења Бугара у залеђе Драча у IX столећу. 4
Археолошки налази племена Јужних Словена, Романа, Хрвата и Коман-Крује културе уоквирују етнички простор Срба. Потребно је нагласити да се сви археолошки подаци о Србима и њиховим суседима подударају. Историја Срба у IX-X столећу много је боље позната захваљујући делу цара Константина VII. Он је доста јасно одредио границе српских земаља у приморју. По њему, Срби живе у Дукљи, Травунији и Конавлима, Захумљу, Паганији и Србији. На југоистоку се прва простирала Дукља, у залеђу Драча, Љеша, Улциња, Бара и Котора. На северозападу је Паганија била последња српска земља на мору, која се на Цетини граничила са Хрватском. И Захумље се "према северу" граничи са Хрватском. Дукља, Травунија и Захумље граниче се са Србијом планинама у залеђу. Србија се на "северу граничи Хрватском и са југа Бугарском", односно, на северозападу допире до Хрвата на Сави а на југоистоку до Бугарске на Вардару. Приморска Хрватска је јасно омеђена, од реке Цетине до града Лабина у Истри, а "према Цетини и Ливну" граничи се са Србијом. Од осам градова које Константин VII помиње у кнежевини Србији, мало којем је тачно одређен положај. Ако се претпостави да су градови наведени одређеним редоследом, може им се приближно одредити положај, ослањајући се на оне за које се зна где су били мање-више поуздано. Први од набројаних градова Дестиник, сасвим је извесно, био је у Метохији.[40] Наредни градови Чернавуск и Међуречје вероватно су били негде западно од Метохије. Следећи Дреснеик би могао бити Дрежник град близу Уне. Између Дреснеика и града Салинеса (несумњиво данашња Тузла, некадашњи Соли), био је Лесник непознатог положаја. Два последња града, који се наводе у Босни а у кнежевини Србији, јесу Котор и Десник. Један од њих је био код Сарајева, на простору Рогачића или Илиџе, где су откривени остаци цркви из тог времена.[41] Други би могао бити код Десетника близу Какња. За одређивање западних граница Срба, важне су границе Хрватске[42] После смрти српског кнеза Часлава око 950. године, Хрватска се проширила на бановину Крбаву, Лику и Гацку.[43] Анали Франачког краљевства садрже податке који објашњавају појам те бановине, мада не познају Хрвате. У њима се помиње Борна (око 818-821), кнез Гудушчана, који су несумњиво живели на простору данашње Лике, односно између Хрватске у приморју и Хрватске на Сави.[44] Нешто после тога, описује се слом устанка кнеза Људевита против франачке власти. Људевит се 822 године склонио из Сиска код једног од српских жупана. Пошто је убио свог домаћина и пробао да задржи његову жупанију, Људевит је морао да побегне ка мору, где је убијен. Као што је поменуто, на основу пута којим се могао кретати кнез Људевит и података о жупи и граду Срб од XIV столећа, изгледа да се склонио у данашњи Срб код извора Уне Према томе, Србија се на крајњем западу у IX-X столећу ослањала на област Гудушчана у данашњој Лици, који су касније укључени у Хрватску. Није поуздано установљено где је била северна Хрватска у унутрашњости. Зато је теже одредити северну границу Срба. Опсег Загребачке бискупије, образоване пред крај XI столећа, показује где је могла бити северна граница Србије. Уобичајено је да се области бискупија у Мађарској поклапају са границама административно-управних области То значи да су границе нове епископије одражавале област старије кнежевине са седиштем у Загребу. Судећи по томе, јужна граница Загребачке бискупије, односно старије кнежевине на Сави, протезала се приближно на правцу Зринска Гора - Бела крајина.[45] Дакле, Србима је у IX-X столећу доступно међуречје Уне и Крке, са данашњом Банијом и Кордуном (докле су се простирала подручја погодна за сточарење). С обзиром на природу тла, Срби су се могли ширити планинама у правцу Огулина. У IX столећу Доњом Панонијом (Вуково, Срем, Мачва) управља кнез коцељ (861-876). Име данашње Коцељеве у Мачви потврђује да се Србија граничила Панонијом. Папа Јован VIII (872-882) пише српском кнезу Мутимиру (око 850-891/2) 5
да своју епископију потчини Панонској архиепископији Светог Методија.[46] То је још једна потврда да се на северу Србија непосредно ослањала на области кнеза Коцеља. У ретким подацима о мађарским походима на наше тло почетком X столећа, наводи се да су опљачкали Загреб, Пожегу и Вуково, при том без помена Срба или Хрвата. То указује да су ти градови били седишта посебних кнежевина, вероватно Хрвата, Вилка Вукова и неког трећег племена непознатог имена. У време кнеза Часлава (927/8 - око 950) граница Србије се могла померити до Драве и Дунава.[48] На североистоку и истоку граница се померала због сукоба са Бугарском. Средином X столећа, негде на простору Шумадије, Поморавља и Браничева налазила се кнежевина Морава.[49] Она северо-источну границу Србије одређује приближно на исти правац где је некада била граница римске Далмације - од планине Цера према Руднику. Даље се граница спуштала на југ негде између слива Западне и Јужне Мораве. За сада је тешко одредити где је тачно била граница на југу, али треба помишљати на развође Мораве и Вардара и развође Вардара и Дрима. Археолошки подаци о Србима у IX-X столећу сувише су ретки да би се г користили за одређивање етничког простора. Из поређења са суседним државама, познатих по бројним, понекад и раскошним налазима, може се стећи погрешна представа о оновременој Србији. На српском етничком простору нису истраживане престонице, градови, епископска седишта. Међутим, неки случајни примери показују да би то био погрешан закључак. Црква Светог Петра и Павла у Расу, једина је првобитна епископска црква међу Словенима, која и данас стоји у мање-више неизмењеном изгледу. То је редак пример очуване традиције и континуитета од најмање 1000 година.[50] Други речит пример је сачувани део грнчаревог записа глагољицом о запремини, на крчагу из Чечана на Косову.[51] То је сведочанство не само рано раширене писмености, већ и развијене државе са применом мерних јединица и устаљеним порезима. За сада можемо само нагађати какву је велику улогу некада Србија имала у словенском свету. Археологија не може боље осветлити ни доба XI-XII столећа. Мада су се спољнополитичке околности измениле, српска држава је остала снажна и мање-више у истом обиму као и пре. У време краља Михаила (око 1055-1082) и краља Константина Бодина (око 1082-1101), Србија је представљала озбиљног противника за суседне силе. Вреди поменути тежак пут крсташа под Рајмундом Тулуским у зиму 1096/7 године. Они су путовали скоро 40 дана кроз "Славонију" (Sclavonia), од западне границе до Скадра, где их је дочекао краљ Бодин.[52] С обзиром на дужину пута, вероватно су ушли у Србију негде на подручју Лике, на крајњем западу Србије. На југоистоку Срби живе на Косову, како пише Ана Комнина, а ниже на југу им је граница на Дриму око Дебра.[53] У суседству, негде у области Елбасана и Тиране, од средине XI столећа помињу се Арбани.[54] Раскол цркава и појава богумилства тешко се одражавају на Србе. Под притиском Мађара и Рима, у крсташким походима, од Србије су издвојени [55] северозападни делови. Из њих је касније настала Босна. Током многих столећа вршени су стални напори да се српско и друго словенско становништво покатоличи и уклопи у безимени словенски корпус мађарске државе. Међутим, стални помени "шизматика" у међуречју Саве и Драве и у Војводини показују да је словенска, односно православна служба опстала без прекида до појаве Турака.[55] Од XIV-XV столећа православни Словени у Мађарској не могу се разликовати од Срба, било зато што су Срби ту и раније живели било зато што су се претопили у Србе. Територијални однос између православне и католичке цркве на терену показује распоред епиграфских споменика. До XIII столећа ћирилични споменици су познати на запад до Брача и Цетине, а у унутрашњости обухватају првобитну Босну.[56] Касније, у XIV и XV столећу, епиграфски споменици су бројнији, а нарочито су чести на стећцима. Зато су забележени на западу до правца Мљет - Пељешац - Градачац 6
Пакрац.[57 ]Откривено је и више латинских епиграфских споменика, нарочито у приморју, али они само изузетно разликују словенско становништво. Од 1248. године, када је Рим одобрио поново употребу глагољице, појављују се многи глагољски записи.[58] Њихов распоред се надовезује на распрострањеност ћирилице у правцу запада. Незнатно преклапање показује да није било знатнијих померања Срба на запад. Тако је тачно омеђен српски етнички простор на западу у позном средњем веку. И поред поделе Срба чак на десетак државица од краја XIV столећа, првобитни етнички простор је задржао културну јединственост. То најбоље показују стећци. Стећци су масивни камени надгробни споменици, најчешће у виду различитих сандука. Има их украшених, било фигурама било неким симболичним представама или шарама. Њихова уметност је добро позната и одавно привлачи пажњу. Пропаганда је стећке дуго приказивала као вид богумилске уметности, што се показало као нетачно.[59]Записи на стећцима су без изузетака ћирилични. Гробља са стећцима смештена су на истом простору као и стара паганска гробља са хумкама. Значи да су и насеља у близини, те да постоји континуитет одржавања старог, сточарског начина живота. Са ширењем Срба сточара на запад (Власи) шири се и употреба стећака, па их има много у Далмацији и у Крајини, од Цетине до Лике и Пакраца. Гробља са стећцима налазе се поред цркава, срушених и оних које данас постоје и где се данас сахрањује.[60] По правилу, то су цркве окренуте ка истоку, православне, као и сами стећци. У ретким случајевима цркве су и савремена гробља уз стећке католички. Када се првобитни изглед сада католичке цркве може установити, види се да су то преправљане цркве. На пример, црква Светог Ђорђа у Цавтату, око које има ломљених стећака, данас на источној страни има раван зид. Међутим, изнутра у олтарском простору види се у поду сачувана полукружна апсида. У Мокром пољу, код Завођа близу Книна, на очуваном гробљу са стећцима, налазе се рушевине цркве полукружне апсиде. На њену апсиду дозидан је са истока прав зид као у Цавтату. То дозвољава претпоставку да су некада све цркве на гробљима са стећцима биле православне. Са распоредом стећака подудара се истовремена грнчарија, прикупљена на ископавањима. То је грнчарија особена за српски динарски простор, грубо рађена, најчешће на спором витлу. Заступљена је углавном лонцима за кување, дугог, разгрнутог обода, без украса шараних утиснутим валовницама, пругама и јамицама. На дну могу имати отисак печата с витла. Западно од Дрине налажени су у утврђеним градовима, а на простору Деспотовине - и у манастирима који су истраживани.[61] Датују се време турских похода - позно XIV и XV столеће. Такво грнчарство је одлика првобитног српског етничког простора, сачувана до најновијег времена. Распоред радионица са спорим витлом у XX столећу, подудара се потпуно са распоредом лонаца исте израде из XIV-XV столећа, па чак и изглед лонаца.[62] У XIII-XV столећу уобличио се српски етнички простор на истоку. После слома Византије 1204. године, Немањићи су померили границе Србије на исток и југ. У време цара Стефана Душана граница на истоку се простирала од Ђердапа до долине Струме, а на југу је излазила на Коринтски залив. Ови догађаји и границе добро су познати из писаних историјских података. Материјална култура Срба и других Словена у ослобођеним и прикљученим областима, била је унеколико различита, због византијског утицаја. Међутим, иако су сачуване многобројне цркве, археолошких података о сливу Вардара и Струме има врло мало. У време кнеза Лазара (1371-1389) обликовала се област која приближно одговара појму данашње уже Србије. Уз сталну опасност од турских напада, ту се развила материјална и духовна култура под снажним утицајем цариградских и солунских теолога, уметника и занатлија. Највећи привредни и културни успон достигнут је у време Деспотовине. У археолошком смислу, Српска Деспотовина је 7
препознатљива, уз особене цркве и градове, по накиту и нарочито по грнчарији. Глеђосане зделе, чиније, тањири, крчази, буклије, имају особен украс изведен у зграфито техници. Кухињски лонци су обично рађени на брзом витлу, са дугим разгрнутим ободом и украшени наизменично ребрима са јамицама и урезаним украсом. Грнчарија Српске Деспотовине позната је и у Кључу и Неготинској крајини.[63] После прикључења Видина Турској 1396. године, Кључ и Крајина су у саставу Србије, где су остале до коначног пада Деспотовине под турску власт 1459. године. О томе нема изричитих историјских података,[64]али то потврђује поменута грнчарија. Помоћу распореда налаза те особене грнчарије, археолошки најлакше пратимо померања Срба, изазвана најездом муслимана. У јужној Мађарској (данашња Војводина, међуречје Саве и Драве, Барања), међу грнчаријом средњеевропског типа, лако се распознаје грубља српска грнчарија XIV-XV столећа, као и она византијског стила.[65] *** Из излагања о сада приступачним археолошким сведочанствима види се несумњив континуитет на српском етничком простору. То је простор који се није битније мењао од седмог столећа. Извесна ширења српског народа су разумљива с обзиром на то да су Срби били и остали највећи словенски народ на Балканском полуострву. Напомене: 1. Constantine Porphyrogenitus, De administrado Imperio, ed. Gy. Moravcsik, English translation by R. J. H. Jenkins, Budapest 1949; обрада на српском језику Б. Ферјанчића у: Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959,9-74. 2. М. и Ђ. Јанковић, Словени у југословенском Подунављу, Београд 1990, 20,25,100,110111 (каталошки бројеви 70 и 101/7). 3. Г. А. Хабургаев, Этнонимия "Повести временных лет", Москва 1979, 210-212. 4. Повесть временных лет, Москва - Ленинград 1950,11,207. 5. H. Gelzer, Ungedruckte und ungenugend veroffentlichte Texte der Notitiae episcopatuum, Munchen 1901, 538, 545. 6. Ј. Калић, Назив "Рашка" у старијој српској историји (IX-XII век), Зборник Филозофског факултета XIV-1, Београд 1979,79-91. 7. Историја српског народа II, Београд 1982,376 и д. 8. Anne Comnene, Alexiade (Regne de l'Empereur Alexis I Comnene 1081-1118) II, 157, 316; 166, 25-169, и, према: Византијски извори за историју народа Југославије III, 1966,385-386, са коментаром Б. Крекића. 9. N. Кlаić, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1975,211; уп. и Р. Новаковић, Где се налазила Србија од VII до X века, Београд 1981, 31-35. 10. Raimundi de Aguilers canonici Podiensis Historia Francorum qui ceperunt Iherusalem, Recueil des historiens des croisades, Paris 1866, 237, према: Извори за бьлгарската история XII, София 1965,54-55, који помиње и Славонију и краља Славоније (regem Sclavorum); уп. и Н. Клаић, нд. 509-510. 11. Кога треба подразумевати под Морлацима, очигледно је из опширног описа у: А. Fortis, Put po Dalmaciji, Zagreb 1984, 31-62 (Viaggio in Dalmazia dell'abate Alberto Fortis, Venezia 1774). 12. Ж. Шкаламера, М. Поповић, Нови подаци са плана Београда из 1683, Годишњак града Београда XXIII, 1976,40-42, цитирају обележје за православну цркву: "Chiesa delli Seismattci, Morlachi, Valachi e Greci." 13. N. Кlaic, Povijest Hrvata u razvijenom srednjem vijeku, Zagreb 1976, 600, 607-610, не помишља да је реч о Србима.
8
14. То је забележено у поглављу 30, "Излагање о провинцији Далмацији", за коју се сматра да је накнадно убачена у другој половини X столећа - уп. коментар Б. Ферјанчића у Византијски извори П, 26. 15. Ioannis Cinnami epitome rerum ab Ioanne et Alexio Comnenis, gestarum rec. A. Meineke, Bonnae 1836, 102,18-103,19; Византијски извори IV, 1971,25. 16. Willermi Tyrensis archiepiscopi, Historia rerum in partibus transmarinis gestarum rec. A. Meineke, Recueil des historiens des croisades I, Paris 1884, XX, 4, 946-947, према: Извори за бьлгарската история XII, София 1965,195. 17. Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922, 279-286. 18. Према коментару Г. Э. Санчука у: Видукинд Корвейский, Деяния Саксов, Москва 1975,257. 19. За Вилке и друга словенска племена у области Лабе, в. Die Slawen in Deutschland, Berlin 1985. 20. И. Чремошник, Истраживања у Мушићима и Жабљаку и први налаз најстаријих словенских насеља код нас, Гласник Земаљског музеја XXV, Сарајево 1970,45-111. 21. Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1959, 99-121. 22. За јужнословенску археологију основне су две књиге Ж. Вьжарове: Славянски и славянобьлгарски селища в Бьлгарските земи от края на VI-XI век, София 1965; Славяни и Прабьлгари по данни на некрополите от VI-XI век, София. 23. М. и Ђ. Јанковић, н. д., са прегледом налазишта и литературе. 24. М. и Ђ. Јанковић, Рекогносцирање средњовековних налазишта у западној Србији и на Пештеру, Археолошки преглед 20, Београд 1978, 25. И. Чремошник, Ранословенско насеље Јазбине у Батковићу код Бијељине, Годишњак АНУБИХ XV, 1977,227-305. 26. Повесть временных лет, 15, 211. 27. Die Slawen in Deutschland, 30-31, сл. 10. 28. Необјављено; уп. М. и Ђ. Јанковић, Словени, 20,25. 29. П. Анђелић, Два средњевековна налаза из Султића код Коњица, Гласник Земаљског музеја XIV, 1959,205-209, сл. 3. 30. V. Boroneant, I. Stinga, Cercetarile privind secolul al VII-lea de la Ostrovul Mare, Drobeta, Turnu Severin 1978, 87-107. 31. Поветь временных лет, 15,211. 32. А. В. Соловјев, Два прилога проучавању Душанове државе, Повеље цара Душана о метохији св. Петра Коришког, Гласник скопског научног друштва II, Скопље 1927,26,30. 33. М. и Ђ. Јанковић, н. д., 90,104-105, 117; 3. Жеравица, Ранословенска некропола Багруша у Петошевцима код Лакташа, Гласник Земаљског музеја (А) 40-41,19851986,153-154. 34. Ј. Beloљević, Materijalna kultura Hrvata od VII do IX stoljeća, Zagreb 1980, 46-48; Z. Vinski, Gibt es fruhslawische Keramik aus der Zeit der sudslawischen Laudnahme? Archaeologia Iugoslavica I Beograd 1954,71-73. 35. Ј. Белошевић, н. д., 67-72. 36. М. и Ђ. Јанковић, н. д., 19-20. 37. Е. Зечевић, Резултати истраживања средњовековног Свача, Гласник Српског археолошког друштва 5, Београд 1989, 112-114; F. Tartari Nje varreze e mesjetes se hershme ne Durres, Iliria 1, Tirana 1984, 227-244. 38. Потпун преглед албанске литературе даје В. Поповић, Албанија у касној антици, Илири и Албанци, Београд 1988,201-250, који сматра да су аутохтони становници носиоци културе Коман - Крује. 39. Носиоци Коман - Кроје културе нису са Балканског полуострва, што показује налаз из Врапа номадског порекла, о коме је последњи писао Ј. Werner, Neue Aspekte zum Awarischen Shatzfund von Vrap, Iliria 1 1983,191-201. 9
40. Р. Новаковић, н. д., 61-63. 41. И. Чремошник, Извештај о искапањима у Рогачићима код Блажуја, Гласник Земаљског музеја VIII, 1953,302-315; Т. Главаш, Ископавање прероманичке цркве у Врутцима код Врела Босне, Гласник Земаљског музеја 37 (А), 1982,93-122. 42. Приликом разматрања западних граница Србије, уобичајено се област између Врбаса и Уне изузима из Србије; уп. Историја српског народа I Београд 1981,160-162. 43. Константин VII Порфирогенит ову бановину не помиње, већ се налази у накнадно убаченој глави 30; уп. Византијски извори II, 33-34. 44. Борна је dux Guduscanorum; N. Klaić, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, 206208, Борну назива хрватским кнезом, који уједињује Хрватску са Гачанима. 45. По N. Кlaić, исто, 497-507. 46. Уп. Љ. Максимовић, O времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију, Зборник Филозофског факултета 14-1,1979,73. 47. Chronicon Anonymi regis notarii, Gesta Hungarorum, Scriptores rerum Hungaricum I, Budapestini 1937, 87-88; према: Грађа за историју Београда у средњем веку I, 1951. 48. У исто време Хрватска се проширила на Посавину, те је сасвим природан одбрамбени савез Словена против Мађара. Ljetopis popa Dukljanina, Zagreb 1950,64-66, бележи да су кнеза Часлава ухватили Мађари у Срему и удавили га у Сави; уп. коментар В. Мошина. 49. Кнежевину Мораву спомиње једино Константин VII Порфирогенит у Спису о народима; уп. Византијски извори II, 78. 50. Р. Михаиловић, Црква Светог Петра код Новог Пазара, Новопазарски зборник 10, 1986, 67-100; Ј. Нешковић, Р. Николић, Петрова црква код Новог Пазара, Београд 1987. 51. Г. Томовић, Глагољски натпис са Чечана, Историјски часопис XXXVII, Београд 1990 (1991), 5-18. 52. В. напомену 10. 53. Anne Comnene, Alexiade, III 84,11-23; Византијски извори III, 394. 54. Б. Ферјанчић, Албанци у византијским изворима, Илири и Албанци, Београд 1988,285-302. Није разјашњена појава Албанаца, сточара - планинаца Ваца, с обзиром на бројне словенске топониме управо у планинама: А. М. Селищев, Славянское население в Албании, София 1931. 55. Д. Драгојловић, Шизматички попови фрањевачких Dubia и православна традиција у средњевековној Босни, Balcanica annuaire de l'instit des etudes Balkaniques, Belgrade 1985-1986,43-54. 56. R. Мihaljčić, Nementragende Steinischriften in Jugoslavien vom Ende des 7. bis zug Mathe des 13. Jahrhunderts, Glossar zur fruhmittelalterlichen Geschichte im Ostlichen Europa 2, Wiesbaden 1982. 57. Према Љ. Beљlagić, Stećci, tipološko-kataloški pregled, Sarajevo 1977, карта 11. 58. B. Fučić, Glagoljski natpisi, Zagreb 1982, сл. 2-4. 59. Š. Bešlagić, Stećci - kultura i umetnost, Sarajevo 1982,485-513. 60. Однос цркви и гробаља са стећцима најбоље се види из прегледа који даје Љ. Спаравало, Средњовјековна гробља, црквине и цркве на подру Шуме требињске, Tribunia 5, Требиње 1979,53-136. 61. По правилу, ова грнчарија се датује у позније XIV столеће и у прву половину XV столећа, а примерци из XIII-XIV столећа познати су Студенице и са Свача: Е. Пејовић, Каталог археолошких налаза, Благо манастира Студенице, САНУ, Београд, 73, сл. 32/2, 30/7, 46; Е. Зечевић Гласник САД 5,1985,114, Т. П 16; В. Кораћ, Студеница. Хвостанска, Београд 1976, 71, сл. 22/5-6; Д. Минић, Старинар XXX, 1979 (1980), 45, Т. I (Крушевац); М. Поповић, Balcanoslavica 7, Прилеп 1978, 107, сл. 3 (Смедерево); М. Вуксан, Гласник САД 5, 1986, 122, Т. II/16 (Ковин); Љ. Бјелајац, Годишњак града Београда XXV, 1978,133-137, Т. I (Београд); М. Јанковић Саопштења XVI, Београд 1984,149, сл. 6/5 (Троноша); И. Бојановски, Наше старине X, Сарајево 1965, 73, сл. 7; П. 10
Анђелић, Бобовац и Краљева Сутјеска, Сарајево 1973, 111-112,181-182; Т. Главаш, Balcanoslavica 7, 151, T. I. (Високо); Т. Анђелић, Tribunia IV, Требиње 1978, 18-19, Т. IIII (Врело Лиштице); И. Бојановски, Наше старине XIII, 1972, 51, Т. I-III (Сокол на Пливи); 3. Жеравица, Наше старине XVIII-XIX, 1989, 32, Т. I (Вилуси): И. Чремошник, Гласник Земаљског музеја X, 1955, 144-145, сл. 3 (Приједор Л. Жеравица, 3. Жеравица, Зборник Крајишких музеја VI, Бања Лука 1974 221, 225, Т. Ш (Горњи Подградци, Доња Долина). 62. Ц. Поповић, Техника примитивног лончарства у Југославији, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву XIV, 1959, 25-57, са картом допуњеном према: П. Томић, Грнчарство у Србији, Београд 1983,24-32. 63. М. Вуксан, Ковин, локалитет Град - сондажно истраживање 1986 године, Гласник Српског археолошког друштва 5, Београд 1989, 122, објављује лонце средњоевропске израде на Т. II/13-14 и српске - Т. II/15-16. 64. Д. Бојанић-Лукач, Крајина у време турске владавине, Гласник етнографског музеја 31-32, Београд 1968-1969,65-68. 65. М. М, Васић, Старинар I, 1906, 46-54, сл. 13-15, (Сталаћ); Д. Минић, Старинар XXX, 1974,45, Т. I/3 (Крушевац); М. Јоцић, Ђ. Јанковић, Лесковачки зборник XXVII, Лесковац 1987,62, сл. 15 (Скобаљић Град); М. Бајаловић - Хаџи-Пешић, Керамика у средњовековној Србији, Београд 1981, 43-44, сл. 33, 36 (Ниш, Лешје); М. Поповић, Balcanoslavica 7,1978, 107, сл. 3 (Смедерево); Д. Минић, Старинар XXXIII-XXXIV, 1982-1983, 261, Т.I/8 (Рибница); Д. Минић, Старинар XXXIII-XXXIV, 1982-1983, 294, Т. I/1-2 (Поречка река); М. и Ђ. Јанковић, Balcanoslavica 7, 1978, 157-159, сл. 4/1, 4/5, 5/9, 11 (Вишесав); Н. Станојевић, Ђердапске свеске 3, Београд 1986, 238-239, сл. 7/4-5; С. Ерцеговић-Павловић, Д. Минић, Ђердапске свеске 3,1986, 290-291, сл. 3/4, 6/3-4 (Велесница); Ђ. Јанковић, Balcanoslavica 3, Београд 1975,105-106, сл. 8/14,16-17 (Корбово, Буковче, Бадњево).
11