ZORAN M. MANDIĆ - KVARENJE KRUGOVA by Zoran M. Mandić

ȻɂȻɅɂɈɌȿɄȺ „ȻȿɅɂɅɈ“ Ʉʃɢɝɚ 36

ЧЕТВРТ ВЕКА КАИРОСА

Зоран М. Мандић

Оснивач Каироса Рајко Косијер

КВАРЕЊЕ КРУГОВА

KAIROS СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

УМЕСТО УВОДА

OБРАЋАЊА 1. Песмо туго, ево поправљам ти тупи ритам, са лица ти умрљаног мастилом бубуљице цедим, и, гле, после толико година морам да те питам, зашто са мртвим речима у теби седим. Сада се смеју, знам, и Рембо и непоћудна ти, смех је узорни то, катанац на вратима вере, и маколико си у тој анализи – ти, знам да се кључеви тајне праве од метала мере. Као звечећи новац сјајни, бронзана рука старогрчког ковача, као византијски распукли Рим, Овидије од васкрслог Серјоже, као пут нашег оца и сина и крвавог мача, и сонет немоћни овај, хеј, да ли ме чујеш Боже? Важно је Песмо да глас ходи, креће се и стиже, даље и више него снови што мисле да могу, у речима, само у речима, човек је себи најближе, стање, теорија и пракса саткана од Бога у Богу. Теби је Песмо дато да имаш своју веру, ону просто онакву, или ову било коју, течеш, видим полако, као крв у сопственом смеру, онако како речи из моје улазе у главу твоју.

У мозак твој и ћуд твоју, у талични твој ритам, међу сенке без оца и брата и сина, где Рембо на скверу, пакла погледом скаче, мету Бодлера тражи, и види да скитам пространством твојим загледан у лица твога меру. 2 После толико дана и ноћи, праха личне историје, скоро као јуче шестдесета ми је. У цик зоре на врху белог сунца, зли физичар пева како век бунца. Године у песку, потонуле воде, одбегле безбојне зиме, сказаљке на сату са петлом из куле прозукле риме, рањени орао у лету, Ахил на вратима опточеног краја, у крађи ухваћена мисао, дим повраћања из уста змаја.

3. За леђима речи на почетку беше свет, на крају, ево, остаде, само аритмични сонет. Нешто слично драми бљутаво размазаног теста, глувонемо биће у слепилу духа разводњеног текста. На крају, Песмо да кажем, узалуд дани, узалуд ноћи, караван грехова непослушни неће, никада неће моћи, до метеора са опљачканих речи – натраг на Итаку проћи, отшелник јадан зна, из праха се поново не може нигде доћи. Празно......................................................избрисано. Празно......................................................избрисано.. Коментар..................................................избрисано...

Да, после толико после, у плесу прапочетка, време се неспретно оклизну о бедну тачку своју. све одједном, ружно и лепо, брзином запетог метка, претвори се сласно у Харонову мртвачку боју. Први и последњи падоше заједно са чулима у истом, геометри чистилишта застадоше као да су хтели, да бар они на том путу апотеозе од трња, чистотом, заобиђу бар оне који су себе већ појели.

ОСТАЛИ ЗВУЦИ

КАДА УМРЕМ Када умрем Смрт да ме не изда Црну торбу нек однесу Не, другачије Опасно је отворити Врата на почетку Да се различитости не би Разбежале На тајном месту нека ме Сахране Да не знају када Храним своје јадно Срце Мене живог има најмање Ниједан отворен пут Није у мени тражио Ушће Само пустиња бејах Унутра Само појило за животињу Само жедни радознали Бедници које нисам пуштао Унутра Иза великих закључаних Врата свака је моја Песма У библиотеци смрти Објављена 13

ЕВИНЕ МУКЕ СА НЕЗАДОВОЉСТВИМА У простору су силуета лелујају попут текстова са много граматичких и правописних грешака Увек прво лице једнине у речнику немирења почев од незадовољства са линијама телесне геометрије Пате за бољим повезом горњег са доњим делом тела у коме троугласти врт неподношљивих замки све више губи у игри значења Њихова халапљивост личи на бујице киселих киша Уморни ратници одавно заобилазе таква места Маштовити Адами смишљају невероватне изговоре како би бежећи сачували дух својих аутономија За разлику од њих песници и даље претерују кладећи се на своје сумњиве победе у борби за награде на дну љубавног пехара прекривеног труњем и муљом лирских секрета Љубав није човеков завичај 14

говорио је стари тибетански песник јер да је тако како би се Адам избавио из Еденског вилајета Еве су одувек постојале само у плићацима Адамових глава На другим местима брутално су се претварале у горки говор незадовољства са оним што не знају да имају у еротици геометрије и парфема Светлост их са подсмехом заобилази на плажама Старог и Новог завета

МИРИС АПРИЛА У ПОЖАРЕВЦУ Почели смо са Џонијем Он реферисањем делова приче о менаџеру Свуда около Испод небеског осврта на Егзистенцијални видик Као у Фасбиндеровим филмовима о Маштању маште Окупација паланке у раскораку са Циљевима предизборне хистерије Покушај сећања на нека припадајућа Лична имена на Милоша, Миливоја, Васу Губила су се у ритму грешака Историјског памћења после Другог Џонија Конкретни свет је почео да личи На грешника који је своје тело Заборавио у хотелском ресторану Морава, Млава и Дунав у Браничевском округу Незаинтересовано се врте у лажном речном Кругу Муке са Џонијем горе су од седења у Забели у Надама једних и сумњама других да ће Успети у подучавању доктора историје и Вечитих апсолвената Један ветеринар ми је несебично на махове Отварао прозоре запуштене куће тренутка 16

Разумео сам његову навијачку помаму за Сликама самопрокламоване мисије на ТВ Били су то невешти нацрти антислика који су Родитељским рукама из њега гурали оно Што је хтео да каже Џони је пригушено варирао и ову песму о Граду Помоћни есеј о неподношљивом сукобу Лирских ентеријера са прозним екстеријерима песме Запис о граду чини хипертонични насртај на завесе из Потемкинових села Лас Вилајета Те ноћи Дунав ми је у сну шапутао тајне о својим љубавним Мукама са Моравом и Млавом У једном тренутку хистерично је узвикнуо Путниче Само незналицама Џони је најбољи кандидат за Градоначелника Будећи увлачио сам се у тело на путу до Локалне аутобуске станице Пожаревац је одавно буднији симбол од себе Муче га једино ожиљци тетоваже на чију Ужарену плотну у овој мојој нервозној песми је Сео са голим дупетом Али чему његова нервоза што ту исту Писану творевину посвећујем његовом најбољем менаџеру у оставци Записујем и овај коментар Да је град Сваки Пожаревац бољи Лоше написани романи о њему Продавали би се као хотелске папуче а 17

Пожари би морали у хитне преговоре са водом Са искуством стрпљења на које је Христос Обавезао Јуду и Тому Мирис априла у Пожаревцу подсећа на пола века Трагања за дизајном флаше у коју један литерарни Петровчанин са Млаве жели да успе све своје Непарне и парне неостварене снове Изневерити април у Пожаревцу је грех већи од Нероновог када је запалио Рим да би Зазидао себе у миту без сваке садашње и будуће прође Чак и на игралишту лутака Лепо је распитивати се у Пожаревцу о пречицама за Костолац, Мишљеновац и Велику Плану за Места у којима су кумови отварали изложбе заовама Један Пожаревац је у Србији Мањак њеног вишка разумевања себичних подела на Боје или како Платон опањкавајући Државу у Политици рече Себичних боја подела Кладим се да ће моји читаоци дуго живети од Продаје Књиге градова у којој Џони вокеровски ужива у Саграђеној брвнари са овчарником и млином за маглу Одлазиће они код њега на биковину и пастрмке Ако посте У тој истој кући Џони неталентоване песнике и секретаре Републичких изборних комисија служи баклавама У Пожаревцу, на Госпођином виру, априла 2012. год

ПУТОВАЊЕ Сањао сам како путујем Последњи поглед обасјавао је Сунце Довољно светла за пут кроз плаву таму рекох себи пре раскрснице између Раја и Пакла А тамо на том месту велика непровидна врата и никог на улазу Да ли скренути лево или десно питао сам се у себи пре него што сам закуцао Чему страх од грешке Врата су се без шкрипе отворила Ушао сам Срце је једини сведок да је све остало тајна Највећа тајна о ситницама због којих у животу неразумно верујемо да је опростив сваки грех И не праштамо их себи док не Онемоћамо

ИЗ УСПОМЕНА БЕЗ ПРАЗНИХ МЕСТА Сени песника Слободана Стојадиновића Чудеа Из успомена у којима нема празних места Често се посебна сећања буде Некада страх некада дрхтања честа Она која човеку и човек њима се чуде Час слика препуна боја час глас Храпавији од лоше нађене риме Час јаук над понором за спас Оних који немају да се бране чиме Сећања лебде корачају пузе С једног на други крај разноликог света Тамо где туга седи за столом сузе Рађа се и нестаје судбином залутале комете Песник то рађање носи у крви Навикнут на муку са нестрпљењем речи Он је тај који увек може први Да у сећању буде последњи и први У дому песме његови су саркофаг и хан Дах кроз чије тело струје срце и ум Путујући крилима поезије као неугасиви сан Он је ноћ и дан у времену слободан шум У овој посвети отшелник лирик се враћа Хоризонт дуге да помилује руком За такав повратак песма несебично плаћа Сеобе кроз речи и њиховом муком Ову успомену разумеће Чуде И неће му бити тешко да прочита осећања лакоћу Само да временик пронађе кад крену да га буде Узјахавши на Пегазу своју самоћу 20

РАЗВОЈНА ПЕСМА ИЛИ СКИЦА ЗА ЊЕНУ ОРГАНСКУ ВЕРЗИЈУ Песми не требају органи Када дише у њеној души се Сустижу мали светови Налики цвркутима Испалим из кљунова нејаких Птица Негде на врху неба Трибина на којој Бог чита жалбе себичних Неверника Изгубљених у гужви линија Уз помоћ којих геометри Премеравају двориште Са чијих мансарди тече Мисао песника усредсређеног на писање Плана потраге за птицама Које одбијају да лете Варају се архитекте и физичари Који пребрзо старе у тражењу Грешака распеваних облика над Патњом Дунава за женским Облинама Ој Мораво Пева Ибар у мрежи пољубаца Саве на њеном путу за Београд Срби не тугују за Европом Они добро знају да 21

Револуције немају шта да Траже у поезији Поезија од њих доживљава Мождане ударе због којих увек Умире млађа У Апатину на водостају Дунава од 746 цм, уторак, 11. јуна 2013. г.

ЗАВЕТНИ САВЕТ НЕВЕРНИЦИМА (У дијалогу са аутобиографијом) Не везивати се ни за кога Да би могао изаћи из своје коже и Вратити се себи Усред јутра на писту Са које ћеш полетети у мизеран Остатак веровања о постојању Непостојања У књизи о принципима сумње Затворено је поглавље Језика у коме се укрштају последњи Путеви уобручене прилике за Бекство из опере осврта на Мистерију цвркута За то мишљење увек је потребно Сазнање о улози Бога о Веровању да свет не може да се Не мења да је испод темеља Сваког здања неимар са Десет прстију Десет божијих Заповести зато Не излази лаковерно из себе да би Гледао како неверници сулудо броје Кораке јадног плеса са незнањем

СЛАТКА ТАЈНА Увод Тајне су као жене њихова загонетност личи на уроту господара изгледа Тешко га је срести на улици међу обичнима Избегава и оне на највишим престолима света Није му жао што га не познају нити што су узнемирени због самих ствари него због несхватања истих људи да са немирима представама и (не)знањима седе на својим задњицама чак и на највишем врху сензација како је то лепо приметио Епиктет

Развој облака Ево ме у дворишту Слатке тајне Столови су изгубили важност одласком оних од пре Прате ме њихове сенке само до уласка у обесмишљени простор Немог говрника Али пре тог одласка свака његова реч изазивала је сумњу љигаве порције 24

Живота Говорио је из уста севова плавих очију Није праштао глупост онима који су је потцењивали и одрицали од јединог свог знака Облаци сада прате његове сенке Један од њих пише историју Дигестије тајне

Унутра Ушли смо унутра као у зверињак доушника Тишине Он са купања на базенима локалне Бање Дозирано узнемирен због еротике немира Концерта из Вијене на тако скромном простору са коленицама и рестованом јагњећом џигерицом У дубоко тамном црвеном сосу А ја Ја сам као сметена придошлица пожурио у слаткој тајни са причом о Кафкиној фонтани О испадању средњег слова без ког песник на дну пладња неосунчаног стиха постаје ружни кастрат Јели смо у друштву два кула и исто толико резигнираних јелена на двадесет изнад нуле 25

Напољу Напољу је милио свет Међу њима у жучној расправи Монтењ са Епиктетом и Конфучијeм Лебдећа Душанова сенка није скидала поглед са Б. С. Да ли због црне кошуље са кратким рукавима или због дужине паузе након које би коленице заузеле Простор у центру за мучнину На Б.С. је налетала женица која је певушећи понављала рефрен Има нека тајна веза За то време зурио сам у кутију Стрит Бонда на којој је писало Пушење убија Дувански дим штети људима у Вашој околини Поглед је прекинуло обраћање Б.С. Тражио је да се донесе чиста пепељара Боже колико трке за чистотом у овом згужваном прљавом свету у насељу белих кућа које се врте око Лирске куће Б.С. у којој Меркур Венера и Марс голим оком дирају у срж и одузимају мир сабирају сећања на тужне дане када се једва чекала зора да се види које ће се лечити ране Тешко је без Б.С. овом свету рећи ДА чак у његовој кући НЕ 26

Напољу су птице са облацима и сенкама почеле одбројавање до тренутка појаве Концерта из Вијене Његове премијере на овододишњем Сајму књига у Београду У Апатину, 14. августа 2012. год.

НИШТА СЕ НЕ ЗНА

НА ИВИЦИ

Ништа се не зна док се Не пристигне Док рука не дотакне кваку која Једнако отвара спољна и унутрашња Врата Егзит На домак сензације што израња из Подсвести Просањаног у пролазу Између поседа лицемерних верзија Знања у ничему Дораслог аутономији незнања Скривеног у благовести Резервисаног за оно што се не зна Што се никад не зна Ништа се не зна док се Не пристигне са Дипломом Смрти Краљицом свих узимања Субјектом међу лакомисленим објектима Кисеоника Међу којима есејисти руже тачку и Удварају се ружно другим знацима Интерпункције

Невидљиви човек преко пута погледа у немом дворишту распитује се Можда га је неко покрао видљиво помисли себична Врана пролетевши кроз зачараност распитујуће невидљивости У собичцима замрачених прозора узневерене наказе машатале су о укусном месу Жртве Невидљивац је наставио да се о предикатма њихове маште распитује на другом крају света чудио се сиромаштву врана и наказа видљивости На самој ивици кретања је застао покупивши сенку спалу са свог Умора

Ово није озбиљна песма Драги мој Петру Крду етеричан дух њене кантилене долази из твог еона у коме си сусретао и испраћао Емила Сиорана Наравно сада после овог 30. априла похрлиће лешинари - твоји такозвани пријатељи да тумаче опоруку коју си највероватније понео са собом Али, гле разочарења када у њој открију да се не налазе у списку кандидата за Европску награду када прочитају Твојом руком написану напомену Не спомињи ђавола Колико јуче у невидљивом предговору твог ненајављеног одласка кроз магични звук мобилног телефона поручио си ми да у Апатину желиш да представиш нова издања КОВ-а Време жена, Северце Мирослава Мирка Лукића, Тадеуша Ружевича, есеје Николе Бертолина Остало је на томе да се договоримо Да, рекао си да о чињеницама нема преговора, односно да је непристојно преговарати о филозофији аргумената Сада се питам – да ли сам те разумео у предговору твог априлског одласка

Вероватно зато што си сањајући преводе Станескуа, Бландијане, Виславе Шимборске, Чарлса Симића и Петра Крдуа – све то заводио у рубрику Аргументи У тој рубрци ево дописујем и име ненадмашног сликара Милорада Бате Михаиловића српског Леонарда, Платона и мислиоца Драги Петру, судбина је мост (цитирам Бату Михаиловића) који се гради у вери, у непосртању што се мање верује Да, то је питање из предбиблијских књига, из темпларских поглавља О петљању у судбину страсти, поезије, новца и тајне светих починитеља и расчинитеља О завиривању У Мале (по)гледе рецимо о Бизарној математици У њену магичну учионицу у којој је Душан М. Мандић предавао Стратегију ослобађања страха од математике и описа лажних поседа Не волим математику, рекао би његов брат – Зашто? Зато што ми одоше моји Михаиловићи, Мандићи, Зечевићи, Стојадиновићи... што се преселише у еон каритаса А, не стигосмо, Ти и ја, мој Петре да Оквир спроведемо у дело Ево, зову ме Северци на гробљу у Заветнима оставили су дрвени крст и на њему урезали

КАНТИЛЕНА Петру Крду

ПК 1952-2011 прави епитафи рекао би Борхес припадају реткима као оном Србину на чијем је каменом споменику, негде у Америци, само уклесан усхит Ој, Мораво без расипања осећања, речи и вере чак и међу злобним лешинарима, које си несмотрено навикао на своје књижевно милосрђе

ЛОМАЧА На ломачи смо и када не знамо где смо да ли на пољани на којој је тешко рањен Пушкин или на оном језеру на чијем се воденом огледалу заледи и најтоплији поглед Глупо је јурити међу узорима за сопственим алтер егом а још страшније не чути звук мисли усред окупације у кланцу визуелног тренутка Мученички его песника никако да се ослободи муке са тетовираном драмом слободе на његовој ломачи Ствари удружене са детаљима бесмислица ликују над језиком њене ватре Једино принципијелне таме ако је то нека утеха не воле ватру Оне никада нису за њу дале свој глас на изборима за први глас сујете Тама не бежи од својих снова нити их оптерећује причама из историје погледа њена еротика није у коалицији са 33

људским глупостима за разлику од њих подсећа их на Христосов есеј о казни тишине невидљивог са којoм је на све упозоравао невернике навикле на моћ бахате силе на крила гаврана када ударцима попут снажног цимбала лупају изнад земље како би то рекао Антонен Арто На ломачи је патио и Николај Гумиљов и није горео у тами

БОЛНИЦА (За Мирољуба Милановића и Пола века ћутања) Међу светим местима Болница се надмеће сама собом Не пријају јој олака поређења Болећиве метафоре п(р)озване надом недораслих песника који не мисле да мисле о пирамидама саграђеним у стиховима пре речи пре изласка светлости У болници принуђени свет почиње многа одрицања Како се то правдају оболели они који су у гомилама непотребних именица започели свађу са болом о чему постоје записи међу уништеним рукописима претеча сваког завета У овој песми обраћам се тумачу сазнања који је сам себе уплашио могућношћу губитка тела од чије се омразе душа заштитила ваздушним зидом безличног покајања Болница је свето место за загледање у сиромаштво и јад безвредних препорука здравих За које се то здравље троши толики новац упитаће само онај сићушник који не чита своје болести који се детиње радује добром млазу из бешике а да при том не размишља о муци млаза међу његовим неоствареним сновима 35

Пријатеља у болници најбоље је оставити њему самом са рачунаљкама и љуљашкама међу липама стрпљивијим од јоргована и тврдоглавих дивљих јабука из Днопоља Болница није мртвачница нити школа у чијим се вишим разредима изучава диктатура страха Леонардо је у једној од њих отворио свој најважнији Атеље у коме је затворен од сваког погледа сликао поглед жене разастрт међу убојитим ратним справама за цеђење најскровитијих унутрашњих телесних сокова Можда је баш због тога Ван Гог са подсмехом сликао душу док је себи одсецао уво Отуда код њега леви и десни пејсаж заједно на једној слици савршенијој од сваке скице за одлагање мањка сопственог бола Болница није пазариште У њој се лепо сања док се на главној божијој раскрсници уплашени отшелници мимоилазе са остацима смешних нада нађоша дођоша и прођоша Зато у болницама станују скромности и вечности најбољих мириса пролазности искреније од живота који нас не чува од нас самих сувише здравих и превише живих Сомбор, 2012. год.

РАЗГОЛИTЕЉ Разголитељска мисија датира од пре Нове ере Усредоточене на рубовима света са Мукама о томе Како сведочити у акционим плановима Паганских богомишљеника Краљева и молера Свих у којима су се гасиле Разглављене мождане ватре Упаљене изнад пупка нагог Прометеја Посматрачко око скривеног Бога Скенирало је разлике сенки Разбацаних између различитих Растојања времена у односу на Угажени простор настањен Силуетама првих форми Посматрачко око скривеног Бога Скенирало је разлике сенки Разбацаних између различитих Знакова распознавања и све тако док се Није појавио Разголитељ Земља се тада озбиљније завртела Снагом коју све теже трпи њена гравитација Од тог времена садашњост је на коленима У молитви за будућност док се Бог одмара у прошлости

ЦИНЦАР/ПРИЛОГ ЗА БИОГРАФИЈУ (НЕ)УПОРЕДИВОГ ПЕСНИКA (За Николу Цинцара Попоског) Он је хтео да додирне Честицу суштине Умом и душом Оком и дахом Језиком је уобличавао портрет Светске књиге живота и смрти Вере По којој је живот само опора Предпоставка Слаба оцена из рачунања Предпоставке смрти Уписане помешаним Малим и великим словима На лексичким страницама свитака и Томова прекратко ошишане Библиотеке Постмодернистичке наиве о Теоријским поделама неподељивог Он пева из страсти Од пре и од после Рубљова, Јустина Поповића Пушкина Поетокрадице лутају кроз мрежу Логаритама његових Неукрадивих песничких поседа У самоодбрани се служи маштом 38

Доброћудног ритма алергије Напиње насипе пликова на Сопственој кожи Убрзава рад срца Још боље и још драстичније од Ван Гога Док је на блинд рамовима Разапињао сликарство Гогена и Његове бесмислице о Сликању украденим бојама Он чудесно боји тонове и одразе Гласних жица Поезије на свим језицима Старогрчком, руском Тибетанском, кинеском, Српском и Цинцарском Његов потпис је великодушан Суви печат на све Нестварности неразумљиве стварности Са свецима у глас пева својим гласом од Мрвица и капљица Злата, мрамора, теракоте и Апсолута њихових метаболизама у Ономе што је ово у Овоме што је оно Numen um mena Пројекат видивида васкрслог слова Не крије да ће свет изумрети у Смрти поезије и поуке да часно Умиру само Најбољи познаваоци смрти Он уме да позајмљује али само од Себе живећи на граници 39

Другог света Света целине У болничком павиљону на Бежанијској коси у Београду 25. маја 2014. год.

ЦРВЕНЕ МУКЕ СА ПОРТРЕТОМ ЦРНОГ МАЧКА Његов портрет нашао сам на белом зиду Одједном је моја соба постала много светлија Цртеж је зрачио непознатим сећањем у коме сам прво препознао себе како трагам за малом сликарком Девојчица је с црвеним кармином насликала свог црног љубимца Црни мачак у црвеном мундиру са млеком усутим у стаклену посуду испред њега Све је било на свом месту Линије цртежа пратиле су мелодију визије имагинарне девојчице којој је несташни црни мачак правио друштво док је њена мајка у једном регионалном дневном листу уређивала ревијално издање о дијалогу са духовима појава Али откуд то мало сликарство на зидовима моје собе Да ли је почела да цури интима заведена пукотинама страха кроз које је самоћи моје собе требало додати мало новог живота

Питање је у коме сам се спријатељио са црним мачком Он се напрасно уселио у моју собу и сместио на топлом тепиху крај термо пећи Играо се мојим папучама и радовао пажњи с којом сам му свакодневно спремао разноврсне оброке Куповао сам му и витамине како би ојачало његово чуло за разликовање боја Хтео сам да га уведем у душу црвене због које су многе цивилизације водиле ратове до истребљења Девојчицино сликарство на зидовима моје собе годинама је одолевало есејморфним промишљањима најстрожијих ликовних критичара Нико није могао да их убеди у његову малолетност Међутим Како је време протицало црни мачак је био све млађи У једном тренутку спала је црна боја са његовог тела Тог тренутка на вратима моје собе појавила се млада сликарка када је ушла низ лице су јој кренуле сузе Дочекао је црвени мачак док је на зиду стајао његов црни портрет Тада сам први пут отворио флашу шампањца у знак славља због завршетка ове моје прве ликовне песме 42

СТВОРИТЕЉЕВА КОНФЕДЕРАЦИЈА Створитељ се у времену креће Напред и назад Чини то и у песми коју оверава Час као коцку леда Час као државицу која припада Конфедерацији његовог вечног царства У којој свако говори Чита и пише на матерњем језику Његове опомене су махови за Наде на земаљска права и Жеља за очишћењем од грехова и Неразумних потреба за злочине над другима Не трпи вербално насиље Мирисе крви и барута Превелику је заједницу створио да би Јеретици разумели релативну правду у животу Једнаку правичности у смрти Не наговара и не приговара чак ни људима Оболелим од похоте Порока и самосебља Управља здрављем и болестима света Рукује пописима својеглавих насилника Крвника тела над душом Записује сваку глупост непослушних Претвара их у непокретне фигуре на Киши и сунцу У регистратури свог незавршеног романа Хода путем од поглавља до поглавља Напред и назад 43

О тој књижевности све пише у молитвама Кроз које надзире доушнике Раја и пакла Посебно оне непоправљиве Не воли досијеа Живи без огледала Са анђелима игра шах у Ризници закључаних тајни Час светлост Час звук Час птица Увек једини пастир и вероучитељ За све људе и њихово стадо Алхемичаре самопрокламованих елита Фарисеја и политичара претвара у Безглаве пацове Скакавце и луталице у лавиринтима и Амбисима пакла Не прашта дезертерима и емигрантима из Његових нацрта

БУДИ СЕ Откачен у функи звуку са Вивладијевом музиком страсти Остави себе увек на Другом месту Сети се Исуса и када Немаш шта да му повериш Буди, буди Буди се Исцепај мајци дрва Док те саветује причај са Ватром коју је запалила Зашто се покушаваш уклопити Ако ти је Бог дао да се истичеш Не брини о оном што пишеш Поезија чека твоје лудости Плеше с тобом у дивљини док Уплашени првак романтичних заблуда Шапуће Другачије, само другачије Ходај бос мокром ивицом хладне Плаже Када си усамљен говори да си срећан

А ДАНАС КАДА ТЕ НЕМА Браниславу Брани Петровићу Када је данас са друге стране градишта усред двехиљадедесетог јула, помешаног са све жешћом побуном кише, зазвонио телефон, помислих да је неко умро, да преостали иза њега траже некролог, да се поново муче са избором писца најсличнијег мучеништву антологичара када се звер при помињању твог имена трновим штапом утерује у тор јагањаца. Сетих се Браниславе напасти, губе, Бога и Тебе све самљег како Борхесовим фоноскопом, на измаку из себе, трагом праха говора, римама болним прегледаш умоболна плућа ритма. Како им отресито говориш – Идите љигавице, умрле песме од песме, иди – поезијо из поезије, пресвуци кошуљу, обуј се међу губавцима што данас председавају конференцији угледа ироније. И не могох вратити у жалосно сећање, напрегнути сјај нервозе заборава у коме си говорио – иди, умири звер пре него што украду њен мир. Онако како се некрштени песници ките лажним спокојом и ордењем похараним. 46

Поезија је Бог – рекао си једном, дописујући легенду о чаробном Архангелу Тесли. Зато, ево ти песма ова Брано, Браниславе. Посвети коју мори напаст риме глупих месечара, повод је антологија у којој се, некада лепо, највише ружно слави једно ко ни једно предосећање будућности, која кукавички бежи у прошлост и о, да видиш чуда Не да се да не миче на онемоћалом разбоју светлости уморног Теслиног сунца. А данас када те нема колико и има Можда у Гетеовим неједначинама и Ахиловим магнетима пролазности, не морам твоје песме из сећања да вадим, вучем по плочнику паланке, горње и доње. Али зато, чујем хор губаваца, како те певају док у поткровљу напастне сенке византијске на јаничарске бродове товариш сандуке јабука, без адресе на коју требају стићи некада негде, са тобом и без тебе. Можда баш тамо где смо се случајно срели у Гаџином Хану, Онако како си суморним рукописом записао у дневник на небесима где на колац заплањски набијају песника, чар срамотну из речи да ослободе. Онако као што се чуде кад Чуде поређа пристанак наш неважни на лудост посвете оном непосвећеном другима што увек нису. Ево мог пристанка, Браниславе Петровићу. Дан после међу последњим данима овим кишним. Са резом од моћи крезубог говора 47

на вратима тора јагањаца у који трновим штапом утераше звер језика светлости из Теслиних откривења.Трагом праха твог. И јуче и сутра и... А данас када те нема. У Апатину, у ноћи између 4.и 5. јула 2011. год.

БРАНКОВА ПОРУКА Данас на узбудљивој раскрсници између јуче и сутра Бранко са Радичевићима, Ћопићима, Миљковићима... У Колу несаломивог српског језика Позива призива чар страсти небеске плаветнило бесциљног тока времена у простору међу јамама ископаним у земљи од пепела, успомена и запета Уз музику Платонових сфера певају Христосови врапци неталентовани песници наричу над страхом преварених џелата Риме се повлаче на периферије бесмисла оних што језик сурово кваре Бог није кум незналица Гледа и листа купопродајне уговоре Непозваних градитеља пијаца бувљака на светом месту Непосрнули Бранко лебди небесима фантазије плавог у плавом обзиру наде у једини свет језика уједињен изнутра где реч пламен чар страсти небеске чува Вечност не продаје кумство Музике и Поезије 49

Не квари сензације митова њихових Окидача Певај као што осећаш Потпиши се осећањем Бог је увек ту да ти поверује из Дома језика поручује Бранко

НИСАМ УСПЕО Чак ни позив из Штокхолма није стигао А птице гласници одлетеше Некада некуда Можда су привремено слетеле на Гроб Алфреда Нобела Можда су заборавиле и да лете Остадох тако сам без вести и сазнања Као маринац у Зеленој вијетнамки пред Постројбама многих који тражише да говорим О сликарству као занату слепца Који не слика оно што види оно што Сам себи каже шта је видео и о Другим мислима Пикаса уроњеног у Задоцнеле одговоре љубави и то све Пред вратима амбара опалог лишћа Узвик - Нисам успео Личи на изјаву с којом сам Започео последње писмо упокојеној мајци Не знам да ли су јој га уручили Анђели чувари и хранитељи Тамо одакле допиру њени дозиви препуни Љутње за Штокхолм и његове књижевне и Друге пијане Деда Мразове Љута је и на мене што сам се препуштао Испуњавањима жеља амбициозних скоројевића Незналица, лаика, аутсајдера, аматера и других лупежа 51

А тражили су подршке и за своје љубавнице за Којекаква њихова признања Из дана вртића и омладинских домова Љута је с правом мајка на моја ћутања и Нереаговања на недела Свих оних који су света места и разна друга Невладина удружења претворили у своја предузећа Што све од свих као предводници Својатају, отимају, пљачкају, просе и камче Отварају нове школе и институте за бројање речи За преваре и преварантства Нисам успео да напишем књигу о неком новом Хари Потеру рецимо како је из Београда Отерао Вондера из Берлина и Исмејао иследника Воликића из Малог Белића Нисам успео да се запослим у Најновијим велеградским информативним новинама А ни постао члан управе неког БСК-а Ваљда свестан обавезе одржавања угледа Усамљеног Маринца који не иде на славу код Бећовића и Негрошића из Новог Места И не клања се у црквама Матице језичке која добре читаоце све више закида Бројем карактера у салатарама својих анала Нисам успео да постанем члан ниједне савремене Комунистичке партије из које је непроветрени Реконструктивни издајнички дух Прешао у редове новокомпонованих страначких Фотокопија на копну и на води Нисам успео Иако је успех, како је то неко лепо рекао Састављен од низа неуспеха

СВЕТ ЈЕ ЈЕДАН Свет је један једна запета једна тачка непрекројив ни од најсилнијих добро наоружаних множина мишљењем и лепотом израза текстом који може да не срља у безазленост приче о постању инфициране измишљотинама инфериорних једнина Свет је један у свему у вери и језику међу онима што прислушкују и одају међу прислушкиваним и одатим на саставима и гибњевима на рубовима међу женама суновраћеним у именице вештица и подајница хоћки које се брзо задовоље Свет је један и само један шлиц је на њему да може кад мора да мора кад може кроз вртове и пустиње Сибир и Сабир кроз мишићав број Појма акробатски разгоропађеног на феноменолошким справама за мучење Ноумена 53

Свет је један и кад није кад нема себе сенка је његова ту да опомене и казни невернике

БАЈКА Бајка је прича сакривена дубоко Унутра испод покривача душе Недодирљива попут срца и када затаји Када се заустави усред дана или у сну На чијим полицама се чувају уредно Сложени паралелни дневници Само би песник рекао – бајке На вратима улаза у ту малу љупку библиотеку Истакнута су правила за учлањење Није лако постати неко ко ниси Нити се уздати у милост рима које ће Показати тајни пролаз Једно од правила гласи Улази полако Међу шапатима има провокатора зато Пази да те не одведу на другу страну и Запамти да су на улици све жене лепе али Када зађеш у њихове тајне Пожелећеш да живиш у басни Бајка је сурова замена за заблуду Увек срачуната на борбу против Измишљенх противника У њеним недовршеним грађевинама Нема никога осим влаге Као последњим остатком разочаране воде Праве воде су увек на путу откривања Нове Америке Тамо где су липе и кестени градоначелници Басни које се не граниче бајкама нити

Примају мигранте из раја У Христосовим метафорама може се Прочитати и све остало из правила Истакнутих на вратима улаза у Малу љупку библиотеку из Непревазиђених лепота мајке Русије

НЕСТВАРНОСТ Ја поуздано знам да Нестварност постоји у границама Стварности Њена хипотетика наликује Дисању јеретика наспрам Христоса Који је изрекама прописно намучио Своје џелате и њихове хушкаче Нестварност подсећа на песму Опкољену римама стварности Да ли је реч о близнакињама или се пак Ембрион располутио на два себична дела Нестварност има своју аутономну лирику Као Бог Афродиту Одисеј Пенелопу Јесењин Исидору Дaнкан А сви они као клишеи поредбених парова Стварности дишу на сламку Усред нестварности из чијег крвотока Кисеоник се извози у замену за непрскано Поврће стварности Ја поуздано знам да је песма клише А песници заговорници теорије по којој je Поезија само респективни технички Простор у коме песник као службеник Министарства цвркута слуша једино свој глас и не плаћа порез У недостатку олако злоупотребљеног Кисеоника У магли, 7. децембра 2015. год.

ПРЕЦЕЊЕНА ВОЈВОДИНА На тренутак са М. Коњовићем Сликара не воле сваки пут када са Ружне слике прети лепотом Позајмљеном из другог времена Из околности измишљених под притиском Самоодбране од самог себе Откуда Коњовић у твом песмовном тексту Питао ме је извесни читалац Дина Буцатија Затичући ме у њему са архитектом Антонијем Доригом Када је имаo четрдесет и девет година У коме је можда тражио госпођу Ермелини Док је премеравао земљиште за градњу Песничке слике једне љубави Овај текст нисам намеравао да објавим Јер нисам сигуран да сам га написао Једноставно набасао сам на његово тело Док ми је један сомборски песник Причао о могућности да један други сомборски Песник намерава да окупи „песме“ инспирисане Животом и делом дуговечног сомборског сликара Милана Коњовића У први мах ми је то личило на ону врсту немоћи Коју осећају песници-антологичари када им Понестане кондиција за писање и Немају одговор на питање да ли је Велики час сликања јединствено сличан са „Великим Часом Живота“ Дина Буцатија и ко то неће да 58

Подигне поглед да би га видео док „Град спава“ Онако како је Милан Коњовић дремао на трошним креветима У паузама између његових разнобојних фаза Сумњиве лепоте колорита Црвене, Плаве, Сиве Неки људи, Лазар Трифуновић, критичари и просјаци, знају да Много примитивних зидова одваја сликара од њега самог Од дубине у чијој тами је скривао прекројену историју Породице свог сликарства Неретко јој додавајући и одузимајући одређене Апокрифне детаље Сликари лажу говорио ми је велики филозоф Милорад Бата Михаиловић Несвесни колико им је у недостатку истине Потребна брутална лаж као дрога као Пас спреман да нападне жртву Неспремну да му се супростави Милан Коњовић није знао да наслика агресивног пса Сликао је питоме пејсаже у којима је наступао као Глумац без улоге Волео бих да му овај текст неко дотури Неко од оних који су му се непотребно удварали Волео бих чујем његов глас док чита текстове Окупљене око стожине насађене насред обезбојеног Празног пејсажа прецењене Војводине На Истеру, 15. септембра 2015. год.

СРЧАНИ УДАР (Есеј о обнови пропалог времена) Он долази изненадно и Неповратно Треба ухватити тај звук Који се са чулима магле Обрушава у невид У стање када рецимо не знаш Зашто те цепајуће боле руке и Када кроз крвне судове Утрнулог тела не провлаче жице наде Нема ту поделе на главне и Споредне чињенице живота На главне и споредне кардио-хирурге На распуштену интерпункцију прозе У причи о фаталној револуцији Запањујући отпуштеног ритма из редова Мелодије синапси домалог укоченог прста На шаци леве руке Треба ухватити тај звук испод вида Изнад воде која не уме са распамећеним Налетима таласа изнутра Из неопеване средине која је Напустила ребром оковани затвор Грудног коша Хан само за једно срце доле на Југу Србије Где се реалне удварају песничким Сликама у црним официрским чизмама Оца и сина који још увек преврће по 60

Његовој архиви Лепо је сетити се тренутка вожње у Колицима спаса Лепше него се упустити у расправу о лепоти Или сликати фрушкогорски пејсаж Усред кога је саграђена Болница Лепо је у ружном писати одбрану лепоте А затим пред ружноћом потписати Уговор са самим собом за селидбу у Хан само за једно срце доле на Југу Србије Усред огорченог супарништва прозе и Есеја у поезији која личи на рат ветрова На пролаз кроз реп комете у коме се Рачвају запушени крвни судови Угруване цивилизације под инекцијама Кортизона Шта радиш овде питао ме је Бог док су ме Разапињали на столу кардиохирургије у Сремској Каменици Скроз је све у реду одговорио сам срећан Што зна где сам и што ме неко тамо чека као Последња обнова пропалог времена На Васкрс, 2015.

ДВА ВАН ГОГА И ЈЕДАН ГАВРАН (Ненаписана историја пута за сабирни центар) Негде између два обрушена дока времена у кући маторог гаврана стари Ван Гог ужурбано пакује нацрте последњих слика данима гладан исцрпљен и жут у рововима успомена неуморно трага за водом Копа бунар Његов ашов снагом келтског копља пробија слојеве снова У земљи прикљученој на вештачко дисање крај чијег постројења Млади Ван Гог храни тек излеглог гаврана Ова слика је сведок патње за разликом у времену без које песма личи на угажену поњаву из напуштених кућа сазиданих у близини обрушених докова времена Негледани простор се претворио у роба копача бунара са Ван Гогом у мислима За штафелајем Време без тла окачено на обрушене докове прљавог ваздуха пориче везу са водом, гавраном и келтским копљем У порицању ни речи о старом и младом Ван Гогу Ни речи о судбини котрљања песме од трпезе за 62

гаврана до Ван Гоговог бунара у копању Жедни експресионисти насрнуће на преостале Темпларе на егзибиционисте запослене у фирмама простора Тамо где је свет утамничен у ћелијама нестанка Спашене слике нема ко да постави у неспашеној галерији слепог лавиринта Смрт у свему штити свој рачун пропалим околностима нуди краћи пут до сабирног центра Коначно могу да предњаче само гладни исцрпљени и жути копачи бунара Два у једном Ван Гога траже вечни пут до воде Од глади умиру песници и лопови хране за Гавране Читаоци више не постоје Животи речи су нестали у потопима писма Неколико запета је испливало на тачку простора али гладни гавран их је појео са мрвама и мравима из неископаног Ван Гоговог бунара Песма је коначно одјавила свој боравак у речима Са ивице призора Стрелци смрти нишане једним метком у ван гогове и гаврана Заједно Речима је много раније пресуђено Али Шта са временом у које нико не пуца До када са преварантима шекспирових представа у резерви Зар о томе Хомер није дивљао у својим опоменама Неко рече потчини се а Христос Одлучи се 63

КИНА Писац мојих прозних песама Није волео путописе Ужасавао се помисли да би на Некаквом путовању могао бити заробљен и Проглашен за шпијуна А у великим милијардерским земљама Шпијуни су леви и десни Осуђивани на најтеже казне Које су се јавно извршавале Овим уводом Бог среће је помогао писцу Мојих прозних песама да започне на Други начин да Гледа другачије да пева другачије да Другачије одлази и враћа се у рецимо Текст о Кини о Земљи стешњеној између симбола и Застава многих поређења из којих је Увек успевала да измигољи Било као метафора било као Велик зид изграђен на самој граници њене Тврђаве чула посвећених знању и Вери у препород поретка идеја Кина је живо биће маште које хода коме Миленијумима полази за разумом да Обесмисли сваки покушај растајнавања Историје напредовања у кључним Тренуцима опстанка Са Конфучијем или без њега Са Комунистичком партијом која је коначно 64

Престала да смета цртачима критике успевања на Литицама и трапезима Великог Кинеског Сна Зато верујем да ћу некада завршити ову Непутописну песму или ће она то сама Учинити уместо свог писца увереног Колико би ружно обојени свет претњи и уцена Без Кине био неважан у својим Унијама савезима и колонијама

ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ

ЗАПОЧИЊАЊЕ ПЕСМЕ (Потрага за бригом о нежности)

Говори само за себе и када ћутиш Други имају сумњиве доказе Разигране звезде не кампују у рекету само једне идеје Безгрешне је немогуће прислушкивати Приче из прошлости су њихове вербалне слабости Зато их немају Не желе да открију крађе у књижарама древних верских криптограма Мрзе их када схвате да не могу бити бољи од њих Они друге употпуњују

Започињем песму Која се пише у тридесетој И знам да је нећу завршити Али осећам да незавршена песма Сведочи дубље, оданије и узбудљивије Од свих књижевних завршености И, ево, Она тече кроз мене У мом срцу скрива зелену Графитну оловку са којом сам је започео Са којом сам писао бајку о њој Са којом сам јој из главе прецртавао Наше Девојчице Њих чаробне две Две као два сунца и три месеца Две судбине преливене у једну У један избор који зрачи Лепотом извора на који је Христ одлазио да се напије воде На коме није скривао сузе за све оне Којима није могао да помогне Да ли је ово љубавна песма Питајте музику док Моје тело трепери у њој Док се сви Поводи топе и удружују у лик срца У невидљиви образац његове Вечне мелодије у коју ће нас умотати Када нас буду испраћали 67

Да би нас дочекали у кружном току Сјаја нових започетости Да би се макар у мислима предавали Доживљају лепоте незамисливог

ГЛАС НЕУРЕДНЕ ПЕСМЕ Писање све дубље тоне У понору расправа о језику Оних који су стали у развоју и Личе на неуредне песме Сачињене од рециклираних речи Од смешних пристанака на компромис Са излизаним тематским кућиштима О љубави О патриотизму О фантастичном изгледу У све тмурнијем излогу природе У трагичној лепоти црног Посивелог од убуђалости белог Белог као неугашен креч који неће да Разговара са зидовима На које га стављају иако ништа Не зна о коренима таквих трансфера и то Када просци судбине Јаковљев камен Скривају у неуредној песми и њеним Правописним глупостима

ПЕСМА ПОСЛЕ СА ШЕСТ ТАЧАКА

МИЛА ДУШО МОЈА

Прво цртеж: Шест тачака Одвојених у парове Свуда: Сводови, апсиде, ходници Графички прикази Мноштво фигура Велики број знакова Јаме Песма има своје разлоге Када се развија и Када срља Она није сподоба на Улицама језика Нежна је од: Васпитања, образовања, учења Не ступа у брак с господарима Туђих слобода и права Она је ода цвркуту Високо усред небеса Она је Олтар у планини Недељка Богдановића Она је увек Она За себе

Мила Душо моја сада си само ти уз мене као ономад мајка када први пут помисли да би ме могла свету показати Не тужим се ја нити за сукњу елегије хватам нити за сламку да додишем тугу што непозвана се уплиће у приватно у сасвим приватно опажање света око мене Мила Душо моја на реку си ми налика што ме на свом најбољем таласу као на крилу носи некуд да заборавим оно што другима следује да памте да негде успут на неком сплаву истоварим све речи све што је с речима у сродству осим оне једне једине неме молитве коју ми ти позајмљиваше у сам освит зоре да ми ојача мождана кора и зенице буду чвршће Мила Душо моја ово што сам овај неважни и много трошни телесни завежљај никада не заборављаше оно твоје

мало малецко обраћање души

што међу речима стоји као сугестија као мали малецки шапат који певуши у мени и не да ме ником осим Теби Мила Душо моја како је леп свет очишћен од себе и оних злочинстава детаља које никада у њему не разлучисмо од њихових дословних описа

У СЛАВУ ЉУБАВИ Ако је славни Џон Ф. К. Могао да каже Ако не ми, ко? Ако не сада, када? Онда и љубав може да се Слави Као једнакост без покушаја Да се однос претвори у Игру на један гол Љубав је демаркациона линија У метежу страха од могућности Да за живота нећемо научити да Волимо, јер Све док живимо сви смо у Опасности па чак и онда када се Ваљамо у врлини Када жмурећи гледамо кроз прсте Дугу у коју је неко пуцао из мржње Према лепоти, нежности и невиности Зато никада не треба потценити Стимулацију ексцентричности Оних који не знају да воле За које је све данас сведено на Декорацију и брзину У једној бајци о две девојчице Прочитао сам да је Љубав једнако лепа када извире и Увире, као понорница на Десанкином Брдовитом Балкану 73

Зато Ако не ми, ко? Ако не сада, када? Када ћемо научити да је боље све Укључивати, него искључивати из Срца, па и оног Битно уздрманог ударом Разуздане војске стресова Мали неопходни коментар Свака песма увек је у опасности од сукоба са интерпункцијом, са вишком или недостатком ритма, који нарочито квари нелогизам употребе примеса „туђица“. Зато, и овај загонетни „мали неопходни коментар“, јер „Ако није написан сада, када?“. Када ће се песме хвалити читалачким разумевањем оних, који се ваљају у врлинама памети дигиталне епохе, иако никада неће научити да воле, па чак и онда када престану да шенлуче и пуцају у лепоту, нежност и невиност дуге.

КВАРЕЊЕ КРУГОВА Рођен сам можда сувише рано а касно сасвим касно да променим датум рођења и постанем острво које не припада ниједној групи других острва заточених испод океана који су створитељу у свом животу и смрти оспоравали право да се изрази Неко је ипак кварио моје кругове док сам растао у читању док сам се чудећи смањивао из дана у дан онако како јасност препознавања нестаје заувек претвaрајући се у тамни неозначени зид иза кога умиру неурони без имена и надгробних плоча и све то док улицама миле људи којима све мање доликује да се надају Људи са изгубљеним лицима замењени маскама ствари од дрвета стакла премазаног бојама себичног колорита Људи ненавикли на срџбу кише под којом се спирају изнутра усред несреће што у свету маски нико не зна за њих нити се залаже за њихова права да макар тако неважни, непознати и неозначени припадају себи Зато сам склон веровању по коме човек 75

који душу и линије свог лица замењује маскама ствари нема никакве предности над људима са сопственим лицима рођеним пре или после шока од кога је страдало неокупирано време њихових потопљних острва

БЕЛЕШКА О АУТОРУ ЗОРАН М. МАНДИЋ, је рођен 20. августа 1950. године у Владичином Хану. Објавио је следеће књиге песама: Кораци сумње, 1971, Путник и његова невоља, 1976, Опекотина, 1980, Упуство за опстанак, 1982, Каринска тројства, 1987, Читаоница, 1989, Нишан, 1990, Крај сезоне, 1991, Бизарна математика, 1991, Цитати, 1992, Радови на путу, 1993, Наспрам чуда, 1994, Крај сезоне и друге песме, 1995, Цитати и друге песме (изабране песме, приредио Саша Радојчић), 1996, Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем, 1997, Апатин и песме од пре, 1998, Усеклине, прозора, 2000, Нестварни штафелај, 2005. и Мали (п) огледи, 2006 и 2008, Бог у продавници огледала, 2010. Оквир 2011. год., Кафкина фонтана (избор из поезије, приредио Душан Стојковић), 2012. год. и Србија у дубоким водама, 2015. год, Објавио је књигу микро-есеја Мали наслови, 2003. г., а друго допуњено издање 2008. год. Објављени су му избори из поезије на италијанском, Господово писмо, у певоду Драгана Мравовића, 1994. и на македонском, Не бринем за наду, у преводу Ристе Василевског, 2004.год. . Заступљен је у великом броју антологија и прегледа Српске поезије у земљи и иностранству (на италијанском, македонском, немачком, пољском, мађарском, и др.). Био је члан жирија књижених награда: Госпођин вир, Бранкова, Печат вароши сремскокарловачке, 77

Павле Адамов, Душан Васиљев, Песничке стазе, Ервин Шинко, Круна деспота Стефана Лазаревића, Књига године Друштва књижевника Војводине, Ленкин прстен, Меша Селимовић, Повеља Карађорђе, Милан Ракић, Лаза Лазаревић, Миодраг Борисављевић и др. За књижевни рад добио је награде:Ервин Шинко, 1975, Печат вароши сремскокарловачке, 1976, Октобарска награда Апатин, 1998, Искра културе Војводине, 2000, Стеван Пешић, 2004, Књига године Друштва књижевника Војводине, 2006, Дрво живота Књижевног сазвежђа Заветине, 2010. Књижевна повеља Карађорђе за 2011, Повеља Академије Иво Андрић за 2011, Повеља Капетан Миша Атанасијевић за 2013. годину за стваралаштво и допринос српској култури, Награда листа Збиља за 2016. За књигу песама Србија у дубоким водама и Јован Скерлић за 2016. За књигу песама Србија у дубоким водама. Пише поезију, књижевну и ликовну критику, које је објављивао у: Политици, Вечерњим новостима, Пољима, НИН-у, Борби, Дневнику (Нови Сад), Ревији (Осијек), Златној греди, Летопису матице српске, Корацима, Градини, Књижевној речи, Књижевним новинама, Ковини, Монс ауреусу, Багдали, Бдењу, Свескама, Збиљи, ОКУ-у, Ликовном животу, Дометима, Данасу, Путевима, Одјеку, Животу, Књижевном листу, Стварању, Овдјету, Стремљењима, Улазници, Могћностима (Сплит), Видику (Сплит), Задарској ревији, Руковетима, Новој Зори, Српској вили, Београдском књижевном часопису, Књижевном магазину, Кварталу, Истеру (Апатин) и др. као и на ТВ Нови Сад у емисијама серијала У сазвежђу књига и на РТС Београд. Аутор је сценарија емисје

о Апатину у новом серијалу Варошарије Радио-телевизије Војводине. Приче је објављивао у: Политици, Политици-експрес, Вечерњим новостима, Златној греди, Нашем трагу, Пољима, Корацима, Багдали, Летопису матице српске, Дневнику (Нови Сад), Монс ауреусу, Студенту и др. О Мандићевој поезији и другим радовима писали су: Чедомир Мирковић, др Бошко Томашевић, мр Душан Стојковић, Васа Павковић, Стефан Грубач, Јовица Аћин, Фрања Петриновић, Владимир Копицл, Мирољуб Милановић, Саша Радојчић, Аца Видић, Мирослав Антић, др Томислав Цветковић, Тања Крагујевић, Драгиња Урошевић, Томислав Маријан Билоснић, Ристо Василевски, Мирољуб Милановић, Мирослав Лукић, Радивој Шајтинац, Александар Б. Лаковић, Драган Тодоровић, др Славко Гордић, Душан Радивојевић, др Драгољуб Стојадиновић, др Бојана Стојановић Пантовић, Зоран Богнар, Владимир Гвозден, Јован Зивлак, Радмила Поповић, Благоје Свркота, академик Миодраг Павловић, Богић Ракочевић, Жарко Димић, Владимир Павић, Зоран Ђерић, др Никола Страјнић, Милица Миленковић, Ненад Трајковић и др. Члан је Удружења књижевника Србије, а више мандата био је члан Управног одбора и председник Комисије за пријем нових чланова Друштва књижевника Војводине.Члан је Удружења новинара Србије и Међународне организације новинара. Живи и ради у Сомбору и Апатину.

ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ Зоран М. Мандић је и у ранијим својим књигама показао да је мајстор при избору њихових наслова. Изрека „Не дирајте моје кругове“ приписује се великом античком физичару, астроному и математичару Архимеду из Сиракузе. Једна од ранијих Мандићевих збирки била је насловљена Оквири. У оквиру оквира и о кругу је била реч. Сада, у Кварењу кругова, песник тражи да се из круга искобељамо, искочимо, и у неизвесно ако треба, пошто песничка слобода са оствареним никако као заувек цементираним и ограђеним да се измири не може. Ранији кругови кваре се већ, ванредном, антологијском, песмом „Обраћања“. За разлику од већине типичних Мандићевих песама, она је римована и то тако што се готово комбинују унакрсна и парна рима. Иако је њен наслов „Обраћања,“ не зна се ко је онај коме је песниково обраћање упућено. Или се, барем, то са стопроцентном сигурношћу не може рећи. Могу то бити други песници, и минулих времена и они који су песникови савременици, и наши и страни, али и читаоци, али и сам песник. Двапут се у збирци као сонет именује оно што нипошто сонет није. Када се спомену наш отац и син, нису то само они са којима смо родбински везани, већ и они који се над нама находе и чије нас будне очи непрестано и неуморно кроз живот, како би Дис рекао, и воде и гоне. Рим постаје византијски распукао. Уз надреалисту пре надреализма, 81

највећег и најпонорнијег, Рембоа, руку уз руку, је и највећи поетоархитекта Бодлер. Хармонија, склад се са визијама, поетским вртоглавицама укршта. Овидије се у Јесењина премеће, и, спора нема, vice versa. Поезија постаје – оно што једино права и велика поезија одувек јесте – свепоезија. Она која никакво наличје не поседује, већ се на једно једино, божански светло лице, своди. Онај ко поезију ствара, али о онај ко успева поезијом да се оплоди, онај кога она од реалног одваја и у неслућене висине ваздиже, човек-песма бива. Јер, у речима, само у речима, човек је себи најближи. Песма се отелотворује. Песма-крвоток постаје. Но, и песма туга, притом, остаје. Простор у коме се то збива има широки распон. Овај се надреално осликава, међи као међупростор између трена када У цик зоре на врху белог сунца, / Зли физичар пева како век бунца и оног када За леђима речи на почетку беше свет, / на крају, ево, остаде, само аритмични сонет. Од настанка света до творења сонета. Аритмија хармоније. Али, и сонет је, и када је квари-игра, свет. Типична Мандићева песма познаје офантастичење које се своди на мали помак: опева оно што истовремено и јесте и није, као да је сневано, али се притом о сну не пева тек пошто се он одснивао, већ усред њега, из саме његове сновне магме; пред нама је покожица сна, њено дрхтање и таласање... Онострано се преплиће с метафизичким. Нуди се веома често необиблијска поетска “прича”. У свакој се бар наслућује, ако није и стварно присутна, метафизичка аура. Готово да их одликује особена антисликовност. Мандићеве песничке слике су менталне, психолошке. Постоји “лепљење” слика испод слике, слика у слици, нешто колажно.

Вишеслојност слика доводи до тога да у њима нема јасно одељених површине и дна: све је и дно и срце слике истовремено. Ту је у игри мандићевско онеобичавање. Свака Мандићева песма онеобичена је на њему својствен начин. Стога она и јесте само његова и нико, а да се сасвим песнички не угрува, не може ни да покуша да следи њен траг, иде њеним жлебим. Ретки су наши песници – он управо такав јесте – који немају, не могу да их имају, следбенике, имитаторе, било бледе, било песнички неухрањене. У Мандићеве песме улази се као у цртеже. Песник примењује специфичну поетско-сликарску технику. У овој збирци најликовнија је песма о црном мачку. Типична његова песма-слика спој је бошовске густине и пакленског визуелног пламтења и магритовске титрајуће телесности, окамењености у лебдењу. Оне су писане / сликане процедуром мишљења. Језик (писан великим почетним словом) ових песама суштински се разликује од уобичајеног. Изговорено садржи и неизговорено; и једно и друго у језгру су лирског тока свести, контролисаног бризгања поетских слика. Песник не означава и не тумачи, већ синтетички гради, али тако што показује и оно што лебди у сну, не стиже до изговорености, објаве. Песник посеже за (потенцијалним) неологизмима: богомишљеник; нађош; поетокрадица; прођош; самосебље. Реч временик је од Чудеа позајмљена да би овог песника на најбољи могући начин „покрила“. Најфреквентнија реч збирке је – овај пут узета из вокабулара Милића од Мачве – отшелник. Синестетичко-оксиморонски се пева о белом сунцу („Обраћања“), плавој тами („Путовање“), промуклој музици воде / на самрти („О (са)вршеном“).

Огромна већина Мандићевих песама је без риме. У њима је присутно, готово каскадно, “слагање стихова”. Чести су анжамбмани. Приметно је “ломљење” стихова. Притом, значајну улогу игра употреба или изостављање великог слова на почецима појединих стихова која песмама даје особену динамику. Једнако важи и за изненадно кидање стихова многобројним запетама по угледу, и са истим ефектима, као код великог Милоша Црњанског. Зреле песникове песме поседују специфичан опори, густи ритам. Његова поезија еминентно је есејистичка. Такве, и толико добре – мада поприличан број актуалних српских песника сасвим неуспешно покушава да се укрца на нашу поетско-есејистичку (б)арку – нисмо имали досад, и немамо сада. Она има – логично је то очекивати – нешто монтењевско у себи. Промишњање које је у њеном срцу могли бисмо условно одредити као мисао којим се опевано осећа. Једнако, и као осећања која су се у–мислила! Пред нама је читав имагинарни музеј уметности, философије, науке, препун имена оних са којима Мандићеве песме, на најразличитије могуће начине, кореспондирају. Уз Бодлера, Рембоа, Овидија, Јесењина, ту су и они умрли песници којима је Мандић посветио ванредне песме које високо сваку пригодност надгорњавају и врхунским песмама нашег савременог песништва постају: Бранислав Петровић, Никола Цинцар Попоски, Слободан Стојадиновић Чуде, Петру Крду. Посебно, Фјодор Достојевски и Франц Кафка (и његова и песникова фонтана). Нарочито, Исус. Највећма, Никола Тесла, онај који се коцкао са Достојевским / после сваког његовог нередигованог / Романа („О (са)вршеном“).

Требало би се позабавити песничким електрицитетом који избија из Мандићевих стихова. Као што бисмо песникове мини есеје могли (понекад се то и чини) третирати као песме у прози, другачијом графичком организацијом Мандићеве песме могли бисмо “преобући” у мини есеје. Имамо писца који, негирајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен међужанровски простор. И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухватљиво, незаробљено. Мандићевско. Препознатљиво од прве. Зоран М. Мандић још једном, и једнако успешно као и пре, и у овој збирци казује како га никакве границе које постоје између књижевних родова и жанрова ни на шта не обавезују. Не допушта им да га робе. У његовим песмама много је, поред еминентно лирског, наративног, драмског, есејистичког... И игриво-хуморног што илуструјемо цигло једним примером: Неналажљив је пут тек тако / преко интернета у интернатима / Метежа („О (са)вршеном“). Као да песник, очи у очи, за столом, са смрћу седи, из многих Мандићевих стихова и буквално веје меланхолија. Нипошто случајно, једна његова песма насловљена је „На ивици“. Са смрћу се разговара, али у овим стиховима и сама смрт проговара. У песми „Ломача“ се вели: Тама не бежи од својих снова. У оној чији је наслов „Ништа се не зна“: Ништа се не зна док се / Не пристигне са / Дипломом Смрти, а у „Када умрем“: Када умрем / Смрт да ме не изда / [...] / Иза великих закључаних / Врата свака је моја / Песма / у библиотеци смрти / Објављена. А Жорж Батај, онај коме је, могуће

и сасвим несвесно, по суштинској меланхоличности казаног / певаног, Зоран М. Мандић најближи, казује између осталог, „Силина грчевите радости дубоко потреса моје срце. Та силина истовремено је – с језом то кажем – срце смрти: оно се у мени отвара!“ А Морис Бланшо, други философ / писац с чијим ставовима Мандићево дело дубински кореспондира: „ ... кад говорим, смрт говори у мени“ и „Требало би да ми уобличујемо и да будемо песници наше смрти.“ Све што је Мандић створио има заједничко језгро и представља целину која се мора пажљиво ишчитавати пошто је свако читање на прву лопту нужно сиромаши и, вероватно, погрешно разумева. Вредност певаног, међусобно „дозивање“ самих песама, асоцијације које се гранају и лајтмотивски круже Мандићевим литерарним опусом, суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски поетски дискурс, метафоричност која се не бори него симбиотички сраста са метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност која није повлађивање и слеђење оствареног већ непрестани сукоб са наведеним које у новом контексту, не ретко измењено, оно од чега се „пошло“, ставља на главу, јесу основне саставнице његових песама. И ових најновијих. Његове последње песничке збирке показују нам како у њему имамо зрелог, требало би рећи и без икаквог устручавања, по много чему, већ и класичног песника који се – то је болест наше књижевне критике – још увек не чита довољно, поготову не онолико и онако како заслужује, и не ишчитава на прави начин, не антологизира довољно јер јесте један од најбољих песника које савремена српска поезија има. Душан Стојковић 86

САДРЖАЈ УМЕСТО УВОДА Oбраћања .............................................................................................7 ОСТАЛИ ЗВУЦИ Када умрем.........................................................................................13 Евине муке са незадовољствима .....................................................14 Мирис априла у Пожаревцу .............................................................16 Путовање ............................................................................................19 Из успомена без празних места .......................................................20 Развојна песма или скица за њену органску верзију .....................21 Заветни савет неверницима ..............................................................23 Слатка тајна .......................................................................................24 Ништа се не зна .................................................................................28 На ивици ............................................................................................29 Кантилена ..........................................................................................30 Ломача ................................................................................................33 Болница ..............................................................................................35 Разголиtељ..........................................................................................37 Цинцар/прилог за биографију (не)упоредивог песникa ................38 Црвене муке са портретом црног мачка ..........................................41 Створитељева конфедерација ..........................................................43 Буди се ................................................................................................45 А данас када те нема .........................................................................46 Бранкова порука ................................................................................49 Нисам успео .......................................................................................51 Свет је један .......................................................................................53 Бајка ....................................................................................................55 Нестварност .......................................................................................57 Прецењена Војводина .......................................................................58 Срчани удар ......................................................................................60 Два Ван Гога и један гавран ............................................................62 Кина ....................................................................................................64 Говори само за себе ...........................................................................66 Започињање песме ...........................................................................67 Глас неуредне песме .........................................................................69

Песма после са шест тачака .............................................................70 Мила душо моја.................................................................................71 У славу љубави ..................................................................................73 Кварење кругова ................................................................................75 БЕЛЕШКА О АУТОРУ......................................................................77 ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ ....................................81

Зоран М. Мандић КВАРЕЊЕ КРУГОВА За издавача Ђорђе Косијер Главни уредник Владислава Косијер Рецензент Душан Стојковић Ликовна опрема Драган Зубер Лектор и коректор Ненад Војводић ИП КАИРОС доо, Сремски Карловци Белило 29, www.kairos.rs Пласман Бранко Бабовић тел (021) 2982-202 и 2982-822 e-mail: kairos@eunet.rs КАИРОС КЊИЖАРА-ГАЛЕРИЈА Патријарха Рајачића 1 Сремски Карловци, тел (021) 883-687 КАИРОС КЊИЖАРА-ГАЛЕРИЈА Булевар Слободана Јовановића 15, локал 6 Нови Сад, тел (021) 494-640 Слог КАИРОС Штампа и повез

Бачки Петровац

Издавање ове књиге помогао је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама АП Војводине

CIP