Билтен храма Рождества Христовог у Пироту; Васкрс, 2015, број 41, година XVI
Тропар, глас 5.
Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, и онима који су у гробовима живот дарова!
Са благословом Његовог Преосвештенства епископа нишког Г. Г. Јована Објављује: “Млади Православац”, билтен храма Рождества Христовог у Пироту; Васкрс, 2015, број 41, година XVI. Уредници овог броја: јереј Миљан Панић, Бобан и Сања Ставрић. Фотографије: Дарко Бјелопавлић, Тањица Перовић. Штампа: Пи-прес, Пирот Коришћене иконе су преузете са разних православних сајтова. Овај број је објављен захваљујући прилозима верника Старе цркве и издавачке куће “Пи-прес” из Пирота. Срдачно им се захваљујемо и молимо Господа Христа да им стоструко узврати. http://staracrkvapirot.blogspot.com/ e-mail: mladipravoslavac@yandex.com Насловна страна: Силазак у Ад, икона, Грчка, XVI век, рад Маркоса Батаса Унутрашња корица: Силазак у Ад, Византија XI век Фотографија на последњој корици: Тањица Перовић
Епископ нишки др Јован (Пурић)
Васкрсење Христово Иконографија После Христовог страдања на Крсту, уследило је Васкрсење Христово као највећи историјски догађај цар свих празника, који се догодио у први дан у седмици - у недељу; то се догодило у раним јутарњим часовима - „на освитку" дана (Мт. 28,1). Тај седмични дан, који се у Православном предању назива и осмим даном и даном Господњим, Руси називају Воскресением, док га други хришћани, према старозаветном празнику Пасхе, од јеврејске речи pesach (значи прелазак), која је праслика хришћанског празника, називају Пасхом - што значи прелазак из смрти у живот. Реч је о дану који се код незнабожачких народа славио као дан сунца, као што се тако тај дан на немачком језику и назива. Хришћани такође тај дан сматрају даном сунца али из сасвим других разлога. Свети Амвросије Милански нас обавештава да је „дан Господњи достојанствен и свечан зато што је Спаситељ у овај дан, слично сунцу које излази, распршивши таму Ада засијао светлошћу Васкрсења; и зато се овај дан од синова света (века) зове дан сунца, јер га обасјава Христос, Сунце правде које се рађа". Дакле, свака недеља је у Православној Цркви слављење Васкрсења Христовог. Библијски извори говоре о истинитости Васкрсења и сведоче да је након васкрсења васкрсли Христос „показао себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијем" (Дап. 1, 3). Без Васкрсења би Његово спаситељско дело остало неиспуњено и неостварено: „Христос уставши из мртвих више не умире; смрт више не влада Њиме" (Рим. 6, 9). Св. Апостол Павле нам открива велику истину: „Јер што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи" (Рим. 6, 10). Дакле, Богочовек „васкрсењем из мртвих" (Рим. 1, 4) дарује огреховљеном човеку духовно пресаздање и „живот вечни" (Рим. 5, 21), а то значи да „по богатству благодати Његове" (Еф. 1, 7), и наду у истинско спасење, јер је Он, поставши Посредник „између Бога и људи" (1. Тим. 2, 5), заиста поново привео човека у нову заједницу са Богом Творцем. Другим речима, Васкрсење је уништење смрти, обнова човечанске природе, духовни препород људског рода и доживљај есхатолошке стварности.
Христос У средишту представе у златном или белом као снег „вечни и узвишени Син Божији, наш истинити Бог. Будући запечаћен нежном љубављу, дошао је у свет да пронађе изгубљену твар. Узео је телесни изглед од мајке коју је сам очистио и осветио и дошавши нама, носио је сопствено тело као запаљену лампу. Ватра и уље божанства служаху му да светлошћу испуни сав свет: јер лампа је начињена од огња и блата (земље). Тако да светлост лампе даје трачак (искру) пуну божанства, Христа који је живот и васкрсење.” 3
„Дођи, Адаме, дођи, Ево, дођите к Мени, без страха од кривице за коју сте одговорни, јер Ја сам све очистио, од Мене су Живот и Васкрсење.” У беседи која се приписује Епифанију Кипарском постоји импресиван дијалог Христа и Адама. Овај Свети епископ пише да је „Христос узео Адама за руку и продрмавши га, рекао му: Пробуди се ти који спаваш, и васкрсни из мртвих (...). Ја сам твој Бог и ради тебе постао сам твој син; за тебе и онима који од тебе воде порекло говорим и својом снагом заповедам онима који беху у тамници: Изиђите! Ви који бејасте у тами: просветлите се! И онима који беху мртви: Устаните ради живота! Теби заповедам: Устани ти који спаваш! Јер нисам те створио да останеш заробљеник пакла. Устани из мртвих! Ја сам живот мртвих. Устани за нови живот, дело руку мојих! Устани, слико моја, по образу моме начињена. Уздигни се, изађимо!”
Праведници Силазак у Ад, икона, 1615. г. На Христовим одеждама често преовлађује жуто-златна боја. Злато, пак, није атрибут неког ко за нешто моли или је осуђен на смрт, већ је боја која припада ономе који се усправио и победно наново родио из искушења: то је краљевска одора. Христове одоре могу бити беле као снег, што срећемо у представи Преображења. На иконама много пута видимо како се лепрша Христова хаљина. Тако се подвлачи чињеница Христовог силаска у Ад.
Ад Код ногу Христових препознајемо разваљена адска врата. Подземни свет се отвара код ногу тријумфалног Христа попут црне рупе, црне попут Витлејемске пећине на икони Рођења и као јорданске воде на Богојављењу. Ту и тамо јављају се бледе душе праведника који су у сенци. Али након сукоба следи свезани Ад и искупљење. Сатана и Ад чуче у празним гробовима. Обично се приказује Ад кога су свезали анђели или сам Христос.
Иза прародитеља помаљају се гомиле праведних. Неке од њих могуће је препознати по њиховим типичним особинама. Иза Адама су фигуре брадатог Давида и једног Соломоновог сина; обојица су обучени у царске одоре. У другом низу су Јован Крститељ и Пророк Данило са карактеристичним покривалом на глави. Иза Еве Мојсије држи таблице закона, следе Исаија и други пророци, који су пребивали у Аду заједно с другим мртвима. Они представљају изасланство народа, „оних који живљаху у сенци смрти”. „Њима је засијала светлост, сунце правде” (уп. Ис. 8, 23-9, 1; Мт. 4, 16).
Меница (грехова) Свитак у Христовој руци је меница (задужница) за грехе, символ кривице, она злочеста меница коју потписаше наши прародитељи Адам и Ева. Свитак, сем тога, представља и садржај проповеди радосне вести међу уснулима у Господу. На појединим иконама Христос показује развијен свитак који је на средини поцепан. Христос се не појављује као заробљен већ као победник, искупитељ оних који беху заробљени и Он испружа руку ка Адаму. „Јер Он је дошао ради Адама на земљу, и пошто га не нађе, сиђе у Ад да га потражи.”
Брда Врхови брда истичу дубину кланца и његове бездане. Оштре литице подсећају на оно што је катихумене учио Свети Кирило Јерусалимски: „Пророк Јона је био символ нашег Спаситеља. У утроби кита молио је: Завапих у невољи својој ка Господу, и услиши ме, из утробе гробне повиках... из дубине подземне (Јона 2,3). Одмах након тога Пророк Јона у име Христа мудро говори: Сиђох до крајева горских, преворнице земаљске су нада мном (Јона 2, 6-7). Око којих брда идеш? Знам, каже он, да сам слика оног који се полаже у један камени монумент. И иако је био у мору, Јона каже: сиђох у дубине земље, будући да је био символ Христа, који се спустио до утробе земље” (Јона 2, 7; Мт. 12, 40).
Адам Са обе стране Христа у првом плану су Адам и Ева, која је обучена у црвено. Црвена боја осликава месо, човечанство: Ева је у суштини мајка живих. Њене руке су покривене, што је знак молитвеног поклона. Роман Мелод сведочи речи Господње: 4
Текст преузет из књиге „Празничне иконе” епископа нишког др Јована (Пурића) Приредила Сања Ставрић 5
Васкрсење Христово – победа Живота над смрћу Трчите и свету објавите да устаде Господ, који је уништио смрт, јер је Син Бога, који спасава род људски (Ипакој, глас 4.). Овим речима нас црквени песник позива да узмемо учешћа у прослави Васкрсења Христовог, Празником над празницима и Слављем над слављима, јер веровати у Васкрсење значи веровати у Бога. Као хришћани имамо бескрајну радост и утеху јер знамо да је Бог постао човек, да је умро за наше грехе и да је трећи дан васкрснуо јер гроб није могао да Га задржи. Шта нам је дао Господ Христос Својим васкрсењем? Дао нам је Живот, Бесмртни живот, Вечни живот, коме смрт не може да науди. Ми верујемо да ћемо са Христом васкрснути и са Христом ући у Вечни живот. Није то само вера у бесмртност душе, јер су и многи други народи и пре и после Христа веровали у бесмртност душе, него вера у васкрсење човека, у бесмртност целог човека, и душе и тела. Зато и доживљавамо смрт као трагедију, као несрећу, јер она уништава целовитост и јединство душе и тела. Али Христос је васкрсао у телу и тиме је показао да је Бог Спаситељ целокупног људског бића - и душе и тела. Христос се после свога васкрсења више пута јављао различитим људима и својим ученицима. У Јеванђељу по Луки (Лк. 24.13-35) говори се о чудесном јављању васкрслог Христа двојици ученика – Клеопи и другом, који није именован, на путу за Емаус. Ученици су разговарали о Христу и о догађајима који су се дешавали. У том тренутку, усред њиховог разговора, њима се приближава Исус. Како нам јеванђелиста преноси они Њега не препознају: „очи њихове беху задржане да га не познају.“ (Лк. 24.16). Христос започиње да разговара са њима и пита их зашто су тужни. Тада Клеопа зачуђено пита, да ли је могуће да је он једини странац који не зна шта се ових дана збивало у Јерусалиму. Тада обојица почињу да му говоре о Исусу, о том човеку, пророку, силном на речима и делима пред Богом и народом, иако су га првосвештеници осудили на смрт и разапели га, како трећег дана није нађено његово тело у гробу и како су неки причали да је жив, да је 6
васкрсао. Онда долази до кулминације догађаја и чудесног објављивања Христа и Његовог Васкрсења двојици ученика. Док седе за трпезом, Христос узима хлеб, благосиља и ломи га, даје ученицима и њима се тек тада отворише очи и они га препознаше и „он поста невидљив за њих“ (Лк. 24.31). Дакле, тек при ломљењу хлеба ученици су схватили и увидели да је са њима Христос, исти Онај који је разапет на крсту, који је умро и сахрањен. Значи Христос је заиста васкрсао, он је жив. Ова Јеванђељска прича нам показује како Црква живи у историји и указује нам на Свету Литургију, на Свето Причешће. Све што је Господ урадио са хлебом подсећа нас на догађај Тајне Вечере. Значи у ломљењу хлеба (= у Св. Причешћу) увек препознајемо Васкрслог Господа, баш као што су га препознали ученици у Емаусу. Васкрсење Христово нам даје огромну радост да је Бог јачи од смрти и сваког страдања, и Христос све нас позива да учествујемо у коначном Божијем плану спашавања творевине и човека од пролазности и греха. Како можемо и ми да будемо део радости Васкрсења, како можемо и ми да васкрснемо? Вером, љубављу, надом, вером у Живот Вечни, али у Живот Вечни који овде и сада започиње. Предокус тога Живота имамо у Св. Литургији. Учествовати у Св. Литургији и причешћивати се Телом и Крвљу Господа Исуса Христа значи сести за трпезом са Васкрслим Христом и већ сада и овде предокушати плодове будућег Царства Божијег где више нема смрти. У Св. Литургији доживљавамо и осећамо да наш живот има смисла, да је Господ васкрсао и да је јачи од смрти, да наша будућност има смисла који се не ограничава само на овај свет и век, већ се продужава у вечност. У име тог смисла и радости веселимо се Васкрсењу Христовом, утемељујемо своје животе у Цркви Христовој која је заједница Бога и човека. Радујте се јер је смрт, тај „последњи човеков непријатељ“ по речима Св. апостола Павла, побеђен и уништен, Васкрсењем Христовим је сваки грех опроштен. Васкрсну радост сведочите свима око нас, јер је радост Васкрсења нама вернима и дарована да би се од нас излила и на оне који не верују, и на оне који сумњају, и на свеколику творевину, зато сви радосно ускликнимо:
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Јереј Миљан Панић старешина храма Рождества Христовог у Пироту 7
Поклоничко путовање у Свету земљу Слава и хвала Господу Исусу Христу за љубав и дарове које ми у изобиљу даје. Пред душом се човековом у тренуцима животних страдања отварају две могућности: или да “падне '' у очајање, незадовољство и депресију или да завапи Господу тражећи једину истинску помоћ која доводи до праве радости. Та радост почиње радосном вешћу Архангела Гаврила Дјеви Марији о чудесном бесеменом зачећу. Завршава се још радоснијом вешћу истог Архангела мироносицама да је Господ васкрсао из мртвих. Управо се на овим радосним вестима темељи наша Православна Хришћанска вера. Убрзо након упокојења моје мајке Снежане, ''отворио'' ми се пут за поклоништво у Свету земљу. На дан празновања свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, на Цвети 2013. године, са братом у Христу Миомиром, крећемо на поклоничко путовање. Након молебана и благослова духовног вође пута, свештеника Александра, полећемо са аеродрома Николе Тесле за Израел и Тел Авив. У касним вечерњим часовима слећемо на аеродром Бен Гурион а затим настављамо пут ка Назарету.
Велики Понедељак, 29. 4. 2013.
Чудотворна икона Богородице Таворске
Северни округ државе Израел, град Назарет, место је одрастања и проповедања Исуса, такође и град рођења Дјеве Марије. У раним јутарњим часовима, готово без спавања крећемо на поклоњење светињама. Стижемо у насеље Афука (подножје брда Тавор). Одатле нас локални таксисти мини аутобусима, уским и кривудавим путем превозе до врха брда и цркве Преображења Христовог. У Цркви се налази чудотворна икона Богородице Таворске рађена врло аутентичним, мени до тада непознатим иконописом, као и део камена на коме је Господ стајао приликом Свог Преображења. По сведочењу туристичког водича Радована, за време трајања Свете Литургије на празник Преображења Христовог читава светиња бива прекривена густом маглом која се повлачи тек по завршетку богослужења. Настављамо путем ка Кани Галилејској и цркви посвећеној Светом Георгију 8
победоносцу, у којој су до данас очувани ћупови у којима је Господ на свадби Симона Зилота воду претворио у вино. Црква је под управом Грка и у њој се може купити вино које има символичан значај. Долазимо у цркву Благовести у којој је Архангел Гаврило објавио радосну вест Дјеви Марији о чудесном зачећу речима: "Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!" (Лк. 1, 28). "Не Део камена на коме је Господ стајао на свом Преображењу бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш, и родићеш сина, и наденућеш му име Исус." (Лк. 1, 30-31). Црква данашњег изгледа је из 1787. године. Подигнута је на месту куће праведног Јоакима, и место је рођења Богомајке. У цркви до данас постоји део степеница на којима је Дјева Марија стајала при сусрету са Архангелом Гаврилом а одмах у близини је и извор чудотворне воде, која помаже нероткињама.
Велики Уторак, 30. 4. 2013. Крећемо у раним јутарњим часовима ка Тиберијади, граду кога цар Ирод оснива у част Римског цара Тиберија двадесетих година нове ере. Град је средиште Галилејске регије и највећи је у долини Јордана. Налази се на самој обали Галилејског језера. Са краћим задржавањима пролазимо и Табху, Мензу Домини, Синагогу и Капернаум. Крстаримо Галилејским језером, настављамо даље путем ка Магдали, месту рођења Свете Марије Магдалине, где је и манастир њој посвећен. Ту почивају честице моштију светитељке. На овом месту је Господ Исус истерао 7 злих духова из своје будуће ученице Марије. У комплексу се налази и извор чудотворне воде која помаже код проблема и болести очију. Након ове светиње и краћег успутног задржавања у цркви Светог Николе, настављамо пут ка реци Јордан. Још издалека ме призор код места погружавања оставља без даха. Велики број верника, обучених у беле кошуље налик стихарима, стоји у редовима и чека на погружење. Убрзо Погружење - символично крштење у Јордану 9
им се придружујемо. Слава и хвала Богу, сви смо радосни након овог символичког обнављања крштења.
Велика Среда, 1. 5. 2013. Напуштамо Назарет и настављамо пут ка Јерихону, Палестинској регији на западној обали Јордана. Данас је то град од 20 000 становника и сматра се најстаријим утврђеним насељем. Ово је град који се налази Гора кушања на 258 м испод нивоа мора што га чини најнижим на свету. У подножју Горе кушања чекамо гондолу, која треба да нас подигне на око 400 м висине и одведе у манастир и цркву Свете Четрдесетнице. Они су попут манастира Острог "уклесани'' у саму планину и остављају човека без даха и само једном мишљу - Божије чудо. У самој цркви је сачуван део камена на коме је Исус стајао за време кушања као и пећина у којој је први пут искушаван. Након поклоњења светињи, напуштамо Гору кушања и кроз Јерихонску долину, једину оазу у пустињи, настављамо даље. Кратко се задржавамо у манастиру Светог пророка Јелисеја, манастиру Светог Герасима јорданског, који је изграђен на месту где је, по предању, Света породица преноћила на свом путу за Египат. Нажалост, манастир Георгија Хозевита и пећина Светог Илије били су закључани за време нашег боравка. Стижемо у Витанију. Низ веома стрме степенице, спуштамо се до дна просторије. До самог Лазаревог гроба треба се провући, боље речено одпузити. Након поклоњења, долазимо до некадашње Лазареве куће која је данас сиротиште, манастир Марије и Марте. У комплексу се налази камен на коме је Господ стајао при сусрету са Маријом и Мартом и са кога је кренуо да васкрсне четири дана упокојеног Лазара. Чудотворна икона Мајке Божије „Достојно јест“ се овде налази. Након поклоњења светињама и разговора са смиреним и смерним монахињама и женама на послушању, међу којима има и Српкиња, настављамо пут ка Јерусалиму.
Велики Четвртак, 2. 4. 2013. Јерусалим, главни град Израела у историјској регији Палестине, налази се међу брдима Јудеје, између Средоземног и Мртвог мора, Блиског Истока и Северне Африке. Прво приКамен на коме је Господ стајао при сусрету суство људи у њему датира из 5000 година пре са Маријом и Мартом
10
Христа, а прва насељавања настају око 1800 година пре наше ере, те спада у најстарије градове на свету. Од 1948. године, проглашењем Израелске државе, до данас трају непрестани сукоби и ратови са суседним Арапским државама. Свети град има велики значај за 3 светске религије: Хришћанство, Јудаизам и Ислам. Центар религијског дела је Стари град. Опасан је зидинама које га одвајају од новијег Обред прања ногу дела града. На ободу Старог града, од времена крсташких ратова постоје порте (врата), чији се број током историје повећавао. Данас их има 11 од којих 4 нису у функцији. Унутрашњост Старог града подељена је на четири дела (Хришћански, Муслимански, Јеврејски и Јерменски). У Старом граду сам, улазим у цркву Светог Јакова где Свету Литургију служи Патријарх Јерусалимски Теофил III. Црква је рађена у истом стилу као и наша црква Рождества Христовог - у самaковском. Велики је број верника. Слава и хвала Богу некако сам успео да уђем и присуствујем Литургији, коју нисам баш најбоље разумео јер је служена на грчком језику. Након Причешћа, у порти храма Христа Спаситеља Јерусалимски Патријарх врши обред прања ногу дванаесторици црквених великодостојника. Са целокупном групом одлазимо у Патријаршију, где добијамо Грамату Jерусалимске Патријаршије - писану потврда о поклоњењу светињама у Светој земљи, која потврђује звање хаџије. Након уручења Грамате и благослова Патријарха, одлазимо у храм Христа Спаситеља, који се налази у близини. Колоне верника који у редовима стоје и у молитвеној тишини чекају да се поклоне најсветијем месту Хришћанства, Светом Гробу Христовом. На зачељу сам. У порти, пред вратима Храма, са моје леве стране је стуб са великом уздужном пукотином. Она је по предању настала у 16. веку, када Јермени нису дозволили улазак Јерусалимском Патријарху у цркву Христовог гроба, не би ли се код њих упалио Благодатни огањ. И десило се чудо када је ватрена муња, спустивши се кроз стуб, упалила свеће управо Патријарху Јерусалимском, начинивши велику пукотину. Храм Христа Спаситеља је велики архитектонски комплекс. У централном делу се налази Гроб Христов, у чијој близини је плоча (камен) миропомазања. Недалеко од ње је узвишење, Голгота, а паралелно са њом је црква Христовог Васкрсења. Овде је и седиште ПаПоред стуба испред Храма тијарха Теофила III. Постоје и многе друге каВаскрсења Христовог 11
пеле, просторије, галерије и крипте, подељене између Православне Хришћанске (припада јој највећи део), Католичке, Јерменске, Коптске и других Хришћанских заједница. Јерусалимски Патријарх води братство Светог Гроба, које чува света места по традицији успостављеној 326. године. Пре самог поклоњења осетио сам велику трему, осећај недостојности, дрхтао сам... Мислим да не постоје праве речи којима би се описала та осећања и читава атмосфера на Светом Гробу. Поклоњење се мора обавити веома брзо, јер стражари не дозвољавају задржавање због огромног броја верника, којих има из читавог света. Успео сам некако да изађем из Храма и даље наставим са сестром Драганом, која пар година уназад долази у Свету земљу и доста тога добро познаје. Долазимо до Преторије, у којој су и данас тамнице Христа и Вараве. Излазимо из Старог града и идемо Кувуклија у којој се налази Исусов гроб у цркву Архиђакона Стефана, а након тога у цркву Богородичиног гроба која је одмах прекопута. Поред Богородичиног ту су гробови Јоакима, Ане и Јосифа. На простору смо Гетсиманијског врта у коме и данас постоји неколико стабала из времена последње проведене ноћи Господа Исуса са својим ученицима, као и место на коме се Господ молио. Такође смо посетили и Бању Витезду, у којој су се дешавала чудотворна исцељења. У манастиру смо Свете Марије Магдалине, на Литургији Дванаест Апостола. Манастир је грађен у препознатљивом руском стилу, са златним куполама, које су уочљиве још из даљине. Унутрашњост је осветљена само свећама, што заједно са појањем руских монахиња оставља утисак великог смирења и благодати. На самом улазу су мурали са сликама из живота Свете Марије Магдалине, које је радио познати руски уметник Сергеј Иванов. Са десне стране иконостаса у дрвеном дуборезу налази се икона Богородице Одигитрије.
Велики Петак, 3. 5. 2013. Гетсиманијски врт (стабла стара преко 2000 год.)
У Старом граду смо, испред Преторије, чека се долазак Патријархов, који ће 12
одавде предводити велики број верника из читавог света, Путем крсног страдања (Виа долоросом), до Голготе и садашњег храма Христа Спаситеља. Људи иду погнутих глава, огромна туга и жалост осећају се на сваком кораку. Креће Часна литија, али се због великог броја људи прави закрчење у веома тесној улици. Људи су прибијени једни уз друге, чује се запомагање. Човек нема могућност да контролише своје кретање. Био сам поред сестре Драгане, која је све ово доживела више пута. Она успева да Пут Крсног страдања - Виа Долороса ухвати правац ка средини улице, упркос томе што носи велики дрвени крст. То је крст који са благословом блаженопочившег Патријарха Павла већ неколико година уназад креће из Београдске Патријаршије за Свету земљу, намењен онима који су у великим страдањима попут Владике Јована, који се налази у затвору у Македонији. Обичај је да они који учествују у ношењу крста исти и донесу у своје место. Крст је био око три недеље у нашој цркви Рождества Христовог у Пироту. Крећемо се даље, боље рећи милимо, приљубљени једни уз друге. Нема довољно ваздуха, велика је врућина. Можда на пола пута сестра Драгана више не може да носи крст. Узимам га одлучно у руке. Не могу описати колико сам снаге и жеље осетио да тај крст донесем до саме Голготе. Није мали број полицијских пунктова који на путу до Голготе заустављају, враћају, преусмеравају колоне верника, не дозвољавајући да се стигне до Циља. Уз Божију помоћ успевам. На Голготи монаси непрестано поју „Господе помилуј“ и на грчком „Кирије елејсон“. Господ је на олтару приказан разапет а поред њега су Богомајка и Свети Јован Богослов у природној величини. Опет не постоје речи којима би се описао осећај када сте на овом Светом месту, али једно је сигурно: да га нећу и не могу икада заборавити. Скоро сваки верник врши метаније испред олтара на чијем се дну и данас налази сребром оковано удубљење. Испод њега је и део камена који је држао стуб на коме је Господ на Крсту разапет. Невероватна је снага коју сваки поклоник добија да настави даље са обиласцима. Одлазимо у Малу Галилеју, првом месту јављања Господа Апостолима, затим на место „Оче наш“, где је истоимена молитва написана на готово свим језицима света. Ту се налази и место „Верујем“, поГолгота 13
свећено Символу вере. Настављамо даље ка Еин Карему у предграђу Јерусалима, месту рођења Светог Јована Претече, као и руској цркви и поклоњење месту где је израсло троједино дрво од кога је направљен Часни Крст Господњи. Последња светиња за овај дан била је црква Св. Симеона Богопримца, који је доживео својих 300 година јер је чекао рођење Спаситеља.
Велика Субота, 4. 5. 2013. Већ од раног јутра могу се видети колоне верника који журе ка Старом Граду. Сви су вођени жељом да буду у храму Христа Спаситеља и присуствују силаску Благодатног огња. Улазим у једну од многобројних уских и кривудавих уличица Старог града. Литија коју Благодатни Огањ предводи Патријарх јерусалимски Теофил III је кренула. Све је већи број верника, гурање, гажење... Као и сви имао сам жељу да будем у Храму. Слава и хвала Богу, опет сам успео да прођем пар полицијских пунктова који су заустављали људе и онемогућавали даље кретање ка Храму. Напослетку сам стигао на Голготу. У Храму је око 10 000 људи и влада невероватна тишина, сви су у молитви, полумрак је... и одједном, кроз куполу Храма спушта се пар плавичасто белих муња право у Кувуклију у којој је Гроб Христов. Убрзо након тога излази Патријарх јерусалимски са запаљеним свежњем од 33 свећа. Веома брзо, Благодатни огањ се шири по Храму и пале се свежњеви у рукама верника. Чудо Божије огледа се у том Огњу, јер нема уобичајену топлоту ватре када се приближи кожи. Неки од присутних су имали браде али се оне нису упалиле. Такав је у првих десетак минута, након чега постаје као свака друга ватра.
Васкрс, 5. 5. 2013. Најрадоснији Празник дочекао сам, као и већина људи из групе, у храму Свете Марије Магдалине. Након Свете Литургије и Причешћа идемо ка Сиону и посећујемо собу Тајне Вечере у кући Светог Јована Богослова. Настављамо даље дугом вожњом ка Јудејској пустињи. Манастир Светог Саве Освећеног велика је Православна
Соба тајне вечере - Сион 14
Хришћанска светиња. Најзначајнији је манастир у Јудејској пустињи. Лавра се налази на Кедрону (поток) у Јосафатовој долини са јединим извором воде у пустињи. У манастир смеју да улазе само мушкарци. Монашки подвиг у манастиру је веома строг, живи се по Византијском рачунању времена тако да Богослужења почињу сат или два после поноћи и трају 6 -7 сати, док у великом посту и до 10 сати. Једе се једном дневно, сем суботе и недеље и великим празницима када се трпеза поставља два пута у току дана. Према животном предању Светог Саве Освећеног, његов жезал требало је предати истоименом архијереју царског рода. Завештање је испуњено 1299. године и то првом посетом Светог Саве Српског па се жезал данас налази у Светогорској келији Патерици. Свети Сава је тада добио чудоКелија Светог Саве Освећеног творну икону Богородице Тројеручице, која је у Хиландару, као и чудотворну икону Млекопитатељнице, у испосници Светог Саве у Кареји. За време нашег поклоњења моштима Светог Саве, које почивају у целости и налазе се у стакленом кивоту, нисмо видели монахе манастира јер су били у својим келијама. Мир и молитвена тишина који се осећају у манастиру буде осећаје страхопоштовања и недостојности пред светитељем. Овде расте палма од чијих се осушених листова прави чај, који уз пост и молитву помаже паровима у добијању порода. Пут настављамо ка Витлејему и пећини рођења Христовог. Након поклоњења светињи стижемо у манастир Светог Георгија, у коме се чувају окови овог светитеља. Настављамо даље до Лиде палестинске и цркве Светог Георгија где се поклањамо мироточивим моштима његовим. Александар Нешић
Лектура и редакција: Тањица Перовић Фото: Миомир Митић и Александар Нешић
Мироточив гроб Светог Ђорђа 15
Васкршња размишљања Светог владике Николаја Није лако схватити неизмерну дубину и висину значаја Васкрсења Христова. Оно је потресло и небо и земљу и дубине пакла. Бљештећа светлост тога историјског догађаја задивљује људе несравњено више него бескрајна величина звезданог пространства коју откривају астрономи нашег времена. За човека који умире све је једно, да ли је тај свет мали само толико колико га његове очи обухватају или већи да га ни телескопи не могу сагледати. Њему је свеједно да ли ће се његов гроб простирати на два аршина земље или преко целе васељене која обухвата милионе светлосних година. Али ни један човек није равнодушан према Христовом Васкрсењу. Многи сумњају у факт Христовог Васкрсења не зато што не верују, него зато што желе да ојачају и утврде своју веру. Као син који је чуо да му је отац погинуо у далекој земљи, а потом му један честит човек каже да то није истина, него да је он жив и да ће ускоро доћи. Он верује томе поштеном човеку сведоку, али се и даље распитује код осталих људи не би ли му и они потврдили ту радосну вест. Не треба свештеник да осуђује такве. И сам Господ није осудио Светог Тому, него га само кротко укорио рекавши: „Благо онима који не видеше, а вероваше”. Христово Васкрсење пре свега означава победу над тим страшилом кога се људи од створења света боје више него ичега - смрти. Христос „смрћу смрт уништи”. Сав измучен, рањен и крвав, на Крст распет и погребен на Велики Петак, Христос је трећи дан устао из гроба жив и здрав, млад и леп какав је и пре тога био и јавио се стотинама људи, а касније, у току протеклих деветнаест векова и хиљадама. Познавајући добро да је камено срце човечје склоно да брже поверује у зло него у добро, Бог се постарао да факт Христовог васкрсења из мртвих буде свестрано доказан и свима убедљив. Докази Христовог Васкрсења су, према томе, толико јасни и убедљиви да сви људи могу да верују- сви могу, али неки неће. Неће не по логици, него по злоби свога срца, злоби која помрачује логику. Још Христово Васкрсење значи, да су сви проблеми живота и битисања који су мучили човека решени, све материјалистичке и натуралистичке теорије и философије одбачене, и све мистерије разрешене, све тајне објављене и сва племенита осећања и жеље срца човекова испуњени (1 Кор. 2, 9). Свети Серафим Саровски, најновија слава и похвала руског народа, поздрављао је сваког човека и сваки дан у години са „Христос воскресе”! Он је заиста схватио висину и дубину Христова Васкрсења. Православни хришћани на Балкану и Истоку поздрављају се међу собом 40 дана, од Пасхе до Вазнесења, из дана у дан само речима: „Христос воскресе!” и „Ваистину воскресе!” Причају да поједини факири у Индији, после дугих вежби, могу да се направе „мртви” и да леже под земљом, дан-два без дисања а потом устану и живе. Тиме непријатељи хришћанства желе да потцене и објасне историјску чињеницу Христовог 16
Васкрсења. Можда се и неки православци саблажњавају тим причама, посебно они који се баве окултизмом. Међутим треба знати да су и факири који су били „умрли” па „оживели” ипак на крају сасвим помрли, тако да је смрт ипак била неизбежни крај њиховог живота. Код Христа је обратно: крај Његове смрти био је живот живот вечни, живот који не умире. И још нешто. Ако су факири заиста тако „умирали” и „оживљавали”, они су то чинили из гордости, ради себе. А Христос је умро и васкрсао „ради нас људи и ради нашег спасења”, тј. из чисте љубави према човеку. Ово је разлика као између неба и ада. Иако у нашем „Вјерују” није речено да је Христос васкрсао „нас ради”, него само да је Он пострадао „за нас”, јасно се види да је и Његово васкрсење било „за нас” и „нас ради”, као и сви остали догађаји у Његовом животу. Пре Његовог Васкрсења Он је васкрсавао друге, и четвородневног Лазара, да би тиме показао да се Он брине о људима, а не о себи, и да Он може васкрснути тела свих хришћана помрлих у Његово време као што је једном речју васкрсао Лазара и друге. Он је рекао: - Ја не желим своју славу! - Чију славу желиш, о Господе? - Тражим славу Оца мога и славу понижених људи. Ево смирења и скромности који превазилазе наш разум, и ево „љубави Христове која све надмашује” (Еф. 3, 18). Клањам се, Господе, до земље Твоме смирењу и до ада Твоме човекољубљу. Амин. Осећа ли се и данас дејство Христовог Васкрсења? Осећа се силно, по целом свету. Гледајући духом у васкрслог Господа немоћни јачају, жалосни се теше, тужни се радују, грешни се кају, порочни се исправљају, нечисти се чисте, гоњени се храбре, потиштени се надају, страдалници се моле, самртници се не плаше смрти. Васкрсли Христос и Мироносице, фреска, манастир Дечани, XIV век
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ! 17
Источни петак
Мудри (IX-X век) поново обнaвљају овај храм и извор, који је даривао мноштво исцељења, укључујући и грчку аристократију, чему синаксар посвећује посебну пажњу. У њему се описују многа исцељења, па чак и васкрсење једног мртваца. Ту су се исцељивали од водене болести, сушице, беснила, рака, грознице и температуре, неплодности, скорбута, тумора, душевних болести, болести очију и још многих других. Историјат ове светиње и повест данашњег празника записао је Никифор Калист у XIV веку. На икони празника се слика Мајка Божија са Богомладенцем, изнад извора, којем прилазе слепи, богаљи, цареви и свештеници. Код Грка, од 16. века и код Руса, извори (источник) при манастирима или близу њих, посвећивани су овом празнику. Свети Серафим Саровски се често молио пред овом Богородичном иконом. Сваке године Руски Патријарх на Источни петак служи у Сергијевом Посаду крај Москве, после Литургије и молебана Богородици, обави мало освећење воде.
Источниче Живоносни Источниче Живоносни, Маријо славна ми смо Тобом сви поносни, Маријо славна. Тебе славе ангели, и ми грешни на земљи, Света Мајко, Бога Христа, Дјево Пречиста. Богодана, Богозвана, Маријо славна, заштита си поуздана, Маријо славна. Тебе славе ангели, и ми грешни на земљи, Света Мајко, Бога Христа, Дјево Пречиста. Помоћ Твоју не ускрати, Маријо славна, лицем Твојим Ти нас прати, Маријо славна. Тебе славе ангели, и ми грешни на земљи, Света Мајко, Бога Христа, Дјево Пречиста.
http://www.pravoslavlje.net/
Светла недеља, (Васкрсна недеља, Пасхална недеља), је седмица након Васкрса а петак ове седмице посвећен је Пресветој Богородици, тј. празнику Живопријемном источнику - Источни петак. Источни петак, (Светли петак), се још зове и Извор излечења јер тога дана верни одлазе на оближњи извор и умивају се ради излечења од многих болести. Тај дан је посвећен прослављању Пресвете Богородице која се у богослужењу назива Живоносни источник.
Ти притеци у невољи, Маријо Славна Не дај злу да нам одоли, Маријо Славна Тебе славе ангели, и ми грешни на земљи, Света Мајко, Бога Христа, Дјево Пречиста.
Историјат Успостављање овог празника десило се у храму поред једног извора недалеко од Цариграда, који се звао "Живоносни источник". Тај храм је подигао цар Лав Велики (V век). По предању, једном приликом, још док није постао цар Византије, у шуми је наишао на слепог човека, одвео га до извора где га је напојио и умио, након чега је слепац прогледао. Када је постао цар, на месту где се то чудо десило, подигао је храм, у знак захвалности Пресветој Богородици. Народ је почео да пристиже са свих страна, тражећи и налазећи лека за многе болести. Међу њима је био и потоњи цар Јустинијан (VI век), који, излечивши се и сам на том извору, обнавља и проширује храм, који се после земљотреса срушио. Цар Василије I Македонац (IX век) и његов син Лав VI 18
Слава Теби, Богомати, Маријо славна, јер си пуна благодати, Маријо славна. Тебе славе ангели, и ми грешни на земљи, Света Мајко, Бога Христа, Дјево Пречиста. 19
Васкршња прича
Фото: Тањица Перовић
У непосредној близини наше баште становала је једна самохрана старица. По причању мојих старијих рано је изгубила јединца сина, који јој је био једина радост и нада у животу. Често би јој моја мајка када би се среле, говорила: „Тако је била воља Божја“, па се притом и сама заплакала, видевши како сузе теку низ смежуране образе старичине. Ти образи се нису смежурали толико од старости, колико од туге за својим јединцем. У родитеља нас је било седморо деце. Када смо спазили Нану (како смо звали ову старицу) да кроз башту долази нама, сви смо притрчавали озарена и радосна лица, с нестрпљењем очекујући да уђе у кућу, радујући се унапред њеном лепом причању. Чим би ушла и поздравила се са старијима и ми с њом, поседали би одмах око ње, ишчекујући да почне с причањем. Увек, пре него што би почела да прича озбиљно би рекла: „Само упамтите, децо, да је све што ћу вам причати, и што сам вам причала, права правцата истина!“ Од свих тих њених многобројних прича највише сам волела када нам је причала о нашем Спаситељу. Када је Господ Спаситељ био дечачић, засадио је башту. Препуна је била шароликог цвећа а понајвише белих кринова, белих ружа и љубичица. Најрадије је одлазио у врт после кише и подизао цветиће љубичица, који би услед јаке кише клонули. Па, када би нашао коју пчелицу поквашених крила, ставио би је на длан своје дечје руке, и све дотле је држао на длану док јој се нису осушила крилца и тада би она одлетела весело. Сам је заливао цвеће. Лепе коврџице косе често су му попадале по челу, које би подизао лаким покретом своје ручице. Сви смо гледали нетремице у њу, сузе радоснице би нам потекле, а она дубоко уздахну и рече: „Да, децо моја, никада није било и никада неће бити лепшег детета од њега!“ Морала сам да одем од куће, да завршим стручну школу. За то време је умрла Нана. О васкршњем распусту нисам могла да одем кући, оболела сам и неколико дана била под високом температуром. Али једино ме је тешило то, што није далеко био ни годишњи распуст. Велика је субота. Обузе ме неодољива жеља да одем у цркву на јутрење Васкрсења. Све су моје мисли биле тамо – у нашој цркви. Препуна побожног народа црква се блиста од сјаја запаљених свећа. Свештеник у златотканој одежди, која се сва пресијава; чини ми се као да је сишао с неба и изашао из раја. Мислим и плачем и купам се у сузама. Одједном, врата се отварају и полако улази Нана. По њеној хаљини попадало пуно белих листића, као снежне пахуљице. Приђе ми и рече: „Где си ти, чедо моје, једва сам те пронашла? 20
Обрадовах се и рекох јој: Нано, какви су то бели листићи попадали по теби? „Са расцветалог дрвећа када сам ишла испод њих. Тражећи те, где све нисам прошла! Хајде, устани, да идемо на Васкрсење!” Пођосмо узаном стазом, а с једне и друге стране све дрвеће у цвету. Тек са понеке гране прне по која птица, а по нама попадају бели листићи. Светло је као по дану; чини се као да је неко осветљавао. Кад оно испред нас скакуће један бели зека, на својим задњим ножицама, а на њему крилца опточена златом, а у предњој десној шапици држи златну јабуку, а та јабука толико сјаји да нам осветљава пут. Нана ми рече: „Окрени се да видиш ко иде за нама.” А то је била бела маца са своја два мачета, с плавим машницама око врата. Газе на својим задњим ножицама. Стаза нас је одвела у један прекрасан врт препун дивног цвећа, какво нисам никада видела а камоли осетила њихове опојне мирисе. А небројено славуја, својом дивном песмом још више је доприносило чару овога врта. На средини врта: велелепан храм. Из храма изиђе врло лепа девојка, одевена као светитељке на иконама. Изнад главе има златан ореол, па како учини покрет главом, он се пресијава. Рекох: „Нано, ево Мајке Божје!” „А не, чедо моје, то је Марија Магдалина. Овај храм је посвећен њој.” Она нам се приближи. Нана јој рече показујући на мене: „Довела сам је на Васкрсење“. А она одговори благо: „У овај храм не може нико ући без венца“. Саже се, откиде неколико цветова, даде Нани и рече: „Хајде, набери још цветова и оплети јој венац!“ Нана ми оплете венац. Улази народ у храм. Свако носи црвено јаје и поздрављају се. На вратима храма, лево и десно, стоји по један ђакон са златотканим ораром. Обојица прекрасни, просто сјаје од лепоте и доброте. Уђосмо у храм. У храму бљешти, рекло би се да сија само сунце. Мирис тамјана и измирне, као балсам, благо се разлива по души и телу. Један ђакон приђе Нани и благим гласом јој рече: „Пожури да је вратиш док није почела литургија, јер се после не може вратити више“. Одједном се проломи: „Христос васкрсе!“ Ја се тргох, пробудих се здрава и весела, као да уопште нисам била болесна. Газдарица уђе у моју собу и рече: „Христос васкрсе!“ Ваистину васкрсе! – одвратих радосно и весело. Босиљка Пејчић Ауторка текста је позната пиротска хаџика Босиљка Пејчић (1894-1967), вођа Православне народне хришћанске заједнице у Пироту. Била је главни организатор богољубивих жена и готово свих побожних активности у граду након Другог светског рата. Пуних двадесет година, све до своје смрти, је била за певницом Старе цркве где је оформила хор од двадесетак жена. Овај текст је објављен 1964. године у “Православном Мисионару”, високотиражном часопису СПЦ чији је била сарадник и повереник за Пирот. 21
Из пиротске старине
Одређивање датума празновања Васкрса
Ката Владићина
Пасха Господња, Пасха, од смрти у живот и са земље на небо ХРИСТОС нас преведе! Овим стиховима пасхалне песме, почиње се Славље над слављима, певање над певањима о Догађају над догађајима – Васкрсењу Христовом. Ми, православни хришћани, Васкрс славимо као Празник над празницима и доживљавамо као најдубље искуство наше вере и живљења. То искуство су најпре доживеле свете жене мироносице и свети апостоли, а потом и ми који смо примили оно што нам они предадоше – веру која постаје сила и смисао живота и наша највећа нада. Значај Христовог васкрсења најбоље показује чињеница да су апостоли и њихови ученици као успомену на то дело почели да славе не само тај дан, него и сваки први дан у недељи, називајући га „даном Господњим“. Одређивање датума празновања Васкрса као покретног празника је била једна од важнијих тема Цркве Христове у ранијим вековима. Датум Васкрса није календарско питање као што је случај са Божићем, Митровданом, Ђурђевданом и осталим непокретним празницима. Од датума Васкрса зависе и остали празници који су повезани са њим (Цвети, Велики петак, Спасовдан, Духови) и које зовемо покретним празницима. Наиме, Христос је пострадао и васкрсао у дане јеврејске Пасхе (празник који јеврејски народ слави као сећање на прелазак кроз Црвено море да би се спасао од фараона – из ропства у слободу) и зато се у првим вековима Цркве Христове, датум Васкрса везивао за јеврејску Пасху. Међутим, због несугласица око рачунања датума Васкрса у то време (неки хришћани су почетак Васкрса славили истовремено са Пасхом док су други тражили померање Васкрса после Пасхе), на Првом васељенском сабору 325. године у Никеји је одлучено да се Васкрс слави у прву недељу после јеврејске Пасхе, пролећне равнодневнице и пуног месеца након ње. Овакво рачунање датума Васкрса и пасхалију држе Јерусалимска, Руска, Српска, Грузијска, Руска православна загранична Црква и Света Гора. Пасха – старозаветни термин за прелазак. Нова Пасха – Васкрс – прелазак из смрти у живот. Пасхалија – таблица или форма по којој се одређује датум Васкрса.
Ноч се растолила над град. Изб'лсани облаци налегли на чандија, тијо отоде к'мто Сарл'к. Танасија, балдисал од целоночно бденије, диже главу од астал. Од надвор се чује нечије доокување. Това турсћи каракол обикаља чаршију и пази на ред. - Ноч че мине, а ја, на нигде! – Простења Танасија и увати се за главу. Жена му Јевда ћути у ћоше. Прекрстила руће нагруди и гледа у икону. Целу ноч се моли. До њу квекла једина вој черка Катарина, Ката подбула од викање. Еве има две године како је Ката остала удовица. Млада ко капка роса, убава ко уписана. Затова њу у Пирот дадоше прекор – Ката Убавица. До са, Ката си је живела мирно и тијо с'детенце уз мајћу, башту и браћа. Истина, кад год појдеше из дом по некоју работу, неје било никога кој не излезнеше из авлију да ђу одгледа. Убавиња до Бога! - А бре, бре, бре – узд'неше баба Таска комшика кад год ђу видеше. Оволкава убавиња неје на добро! Тека и би! Пиротсћи кадија се додума с кајмакама (који се усуле и сам држаше засрце кад год ђу видеше) те овија дојави на пашу у Ниш за Кату Убавицу. Убавиња што ђу у свет нема! И, еј њекња, изока кајмакам башту вој Танасију и рече му да паша чини голем чес и на њега и на његов дом и на цел Пирот, јер оче да узне кату у харем. - За това те, ете, и зовем – че рече кајмакам. Черка че ти живи ко царица! Ко булбул пиле кад се напије росну биљур воду од лист'к трендавил па удари у песму. А, и на вас нема да буде лоше покре њу. Че имате с'в чес и поштовање од сви нас! А Ката је без мужа! И, немој да забораиш да добро промислиш - дидзаше прс у ваздух кајмакам. Свакоја работа може да излезне и на добро и на лоше. Како си ђу ми сами напраимо! Е, за това, сирома Танасија и цел му дом од тегај немају с'н. Како да си даде дете у харем? Да си попљује на веру, славу, дом! Да пред комшије, пријатељи и целу рисјанску чаршију стане потурчењак! - А помоч од нигде! – Ш'пче Танасија. Горе високо, доле тврдо! Надвор, још малко па че се развидељује. Чују се и први петлови. Танасија се рипну одједнуш и прош'пча: - Знајем, знајем... Молите Бога а ја отидо! Док да Јевда и Ката удзверене појду по њега, он штуче кроз зорњак маглу низ сокак. - Деда владика че знаје! Нема друђи по ак'лан – ш'пче си Тана у бркови
Бранкица Тасић 22
23
и варка у Митрополију. Деда Нектарије, владика, саслуша га, и сас једну руку турену зад грбину, а другуту умрсену у браду, одшета од зид до зид и рече: - Кајмакам је д'нс у Ниш. Ја ђу могу заштитим за двајесчетри сата овде у Митрополију. Турци нема овде да улезну. За тов' време да вој најдемо мужа и да ђи привенчамо. Кад има мужа, паша нема да смеје да ђу узне у харем! Трчи и доведи Кату овде, ама да ви никој не види. Тека и би! Јутрам, деда Нектарије прати телалина да мине низ рисјансће мале и сокаци и да на сви јави: „Свакој муж који је слободан, а оче да се ожени с Кату Убавицу.“ Тов јутро, на Духови 1838. годину, у Митрополију се сабрало све што је могло да оди. И мушко и женско. Једни да сеире, а друђи па, затова што се онаџују да се ожене с Кату. - Те до куде ђу докара пуста убавиња, ш'пче народ. А Ката не знаје какво че и куде че. Удзверила се, ударила у једноглед, раширила очи ко вилџани па збира душу. - Варкај дете, варкај! – Бута ђу у грбину деда Нектарије. Време мињује, отоди... Дидзај главу и бирај! Како Ката диже главу, а пред њу јерђенин ко горун. Снага ли је, убавиња ли је! -Видим, видим, тија че је – поусмину се под брк владика. И, додек су се незвани сватови бутали по митрополиску авлију и сокак да подобро виде и разберу какво се работи, та да пренесу на друђи који разђеле несу дошли, владика Нектарије привенча Кату и Алексу и испрати ђи дом. Док је Кајмакам дош'л из Ниш и док су Турци разбрали какво се десило, би му работа. - На Кату несу могли ништа, јер је са под „мушку руку“, а њени побегоше на једно време по височће појате. Како даде Бог те би поставен нов кајмакам, и они се врнуше у Пирот. - Е, испола и на Господа! – Ш'пчу Танасија и Јевда. Без Њег ни живење ни мрење. Ката и Алекса изродише уз Божји благослов осам дечица у сваку љубов, довлет и берићет. А Ката доби од Пирочанци нови прекор - Ката Владићина. - Уз њу Бог, па уз њу и деда владика - оратеоше Пирочанци. А прекор остаде.
Речник мање познатих речи Куде че – где ће К'мто – према, ка Налегли – притисли Њекња – недавно Обикаља – обилази Подбула – отечена Подчушкују - подгуркују Прош'пча – прошапута Прекор – надимак Разђеле- случајно Разбрали - разумели Растолило – раширило, умножило Рипну – скочи Рисјанска - хришћанска Телалин – добошар који оглашава вести Трендавил – некалемљена мирисна ружа Убавиња – лепота, лепотица Уписана – насликана, нацртана Удзверене – зачуђене Чандија – кровови Ш'пче - шапуће
Аб'р – глас, порука Башта – отац Берићет – материјално благостање Биљур – кристал Бута – гура Варка – жури Вечемка – већ Врнуше - вратише Вилџани – шољице за кафу Горун – врста храста Грбина – леђа Да се суне – да прими руку Довлет – задовољство Изб'лсано – исхабано дуготрајном употребом Изока - позва Испратил – послао Јерђенин – момак Кадија – судија Кајмакам – окружни начелник Калабал'к – гужва, немир Каракол – стража, патрола Квекла – чучнула Кво че – шта ће
(И данас у Пироту живе потомци Кате Владићине (1812-1894). Њена најмлађа праунука, (моја бака по оцу) Љубица Влатковић - Јонић (1900-1985) носила је још увек овај давно наслеђени надимак– Љубица Владићина). Стара Црква у Пироту поред које се налазила зграда Митрополије
Мирјана Игић 24
25
Свети старац Пајсије Светогорац Старац Пајсије (Езнепидис) рођен је на празник Св. Ане (25. јула) 1924. године у селу Фараса у Кападокији. Живећи у благословеном окружењу, старчеви преци су се истицали посебном побожношћу. Његова баба, хаџиХристина, имала је у свом поседу Црквицу арханђела Михаила, далеко од села. С времена на време је боравила поред ње сама у тишини, у молитви и посту. Када би зими снегом била завејана, налазила би врућ хлеб на прозору цркве. И она би се помолила и појела га. Имала је кућу и у Аданама. У њој је угостила преподобног Арсенија, када је пешице ишао на поклоњење Светим Местима. Његов отац Продромос је био потомак властелинске породице из Фараса, која је имала старешинство у селу низ поколења. Стога је деценијама вршио дужност старешине, имајући дар управљања. Био је веран и благочастив. Посебно је поштовао преподобног Арсенија и у свему га слушао. Преподобни Арсеније Кападокијски је био у роду са супругом Продрома, Евлогијом. Евлогија и Продром изродише десеторо деце. Њихова имена, редом по годинама, беху: Зои, Марија, Рафаило, Амалиа, Харалампије, Арсеније (старац Пајсије), Христина и Лука. У години Старчевог рођења одиграо се велики погром немуслиманског становништва у Турској. Турски националисти предвођени Ататурком, у етничком чишћењу од немуслиманског становништва, само у области Избеглице из Мале Азије Понта побили су 353.238 Грка. У Грчку је пребегло 1,5 милиона хришћана. И старчева породица је заједно са другим Фарашанима и преподобним Арсенијем пошла путем горког избеглиштва. Након одслуженог војног рока 1949. Млади Арсеније одлази на Свету Гору. Најпре је ступио у општежитељни манастир Есфигмен где се замонашио 1954. добивши име Аверкије. Исте године прелази у тада идиоритмијски манастир Филотеј. Примивши схиму 1956. године добија ново име, Пајсије. У периоду од 1962. до 1964. Подвизавао се на планини Синају у келији Св. Галактиона. Одатле се поново враћа на Свету Гору, овога пута у ивиронски скит Св. Архангела. Једну годину проводи и у знаменитој Ипатијевој келији на Катунакији. Следеће 1968. упознаје старца Тихона Руса, који је живео у келији манастира Ставрониките. У жељи да постане његовим учеником одлази са Катунакије код старца. Године 1979. прелази у кут- Свети Арсеније и старац Пајсије 26
лумушки скит где се настањује у келију звану Панагуда. Крајем осамдесетих старац оболева од рака и све чешће проводи своје дане ван Свете Горе. Своје последње дане провео је у исихастириону Светог Јована Богослова у Суротију, где се и упокојио 12. јула 1994. Старчево тело је погребено у том истом манастиру на само неколико метара од храма Св. Арсенија Кападокијског у коме почивају његове мошти. Манастир Суроти код Солуна Свети Синод цариградске Патријаршије на свом заседању 13. јануара 2015. прихватио је предлог Комисије за канонизацију нових светитеља, да у Агиологион (диптих светих) Православне цркве приброји Преподобног Пајсија Светогорца. Тиме је придружен светитељском лику где су већ раније прибројани његови духовници Свети Арсеније и преподобни Тихон. Датум празновања Преподобног биће 15. октобар. Гроб Св. старца Пајсија
Молитвама Преподобног старца Пајсија Светогорца, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин.
Поуке Светог старца Пајсија - Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица, пропашће све, и свештенство и монаштво. Када пропадне породица, пропашће и свет. - Живи - не тугуј, не осуђуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме. - Највећа и најважнија човекова дужност је да свом својом снагом љуби Бога, а затим свог ближњег, сваког свог ближњег, а највише свог непријатеља. То су најважније заповести. Ако волимо Бога, колико треба, држаћемо се и осталих Његових заповести. Али ми не волимо Бога колико треба, нити своје ближње. Ко се данас занима за другога? Нико. Све за себе, а ништа за другога и због тога ћемо одговарати. Зато што нам Бог, Који је сав љубав, неће опростити ту нашу равнодушност према ближњему. - Предобри Бог, као наш брижни Отац, штедро нас дарива Својим добрима како бисмо их делили са онима којима су потребна, али ми задржавамо све за себе. То нам Бог неће опростити: одговараћемо због своје безосећајности и окорелог срца. - Живите непрестано славословећи Бога и благодарећи Богу. Највећи је грех неблагодарност. - Да би човек духовно напредовао, за то треба да постоје предуслови. Мора да поседује смирење и љубав, а срце мора да му буде чисто. Када поседује смирење, поседује божански магнет, задобија благодат Божију. Видите, благодат је дата смиренима. То је по правилу тако. Приредила Сања Ставрић Извор: http://svetogorac.blogspot.com; “Житија и поуке савремених стараца” 27
Најстарија црква у Пиротском округу У околини Пирота, око 10 км на западу под планином Белавом, налази се стара црква Светог Николе. Подигнута је на уздигнутој заравни над обалом Нишаве, на прилазу селу Станичењу, недалеко од ушћа Темштице. Сада али и у столећима која претходе нашем времену, позната је као храм Свете Петке, чије су мошти некада почивале у бугарском граду Трнову, а потом у Београду и у Цариграду. А по причи и веровању када је царица Милица преносила мошти из Цариграда на путу за Крушевац, ноћиле су у овој цркви, и од тада мештани села Станичења славе Свету Петку Трнову као храмовну славу. Црква Светог Николе у Станичењу грађена је као властелинска задужбина и гробни храм. У познатом фреско-натпису над западним вратима сачувана су имена ктитора – Арсенија и Јефимије, тада у монашком чину, и Константина, њиховог сина или блиског сродника, затим владајућег цара, који је наведен као Јован Асен и обласни господар Белаур. Убележена је и година живописања – 1331/32. година. У току систематских археолошких ископавања истражени су гробови у храму Светог Николе и део некрополе на површини око цркве и откривено је 115 гробова који су били очувани у целини. У наосу цркве, постојала су четири гробна укопа из средњег века, тешко оштећена познијим прекопавањима. Нешто боље очуван остао је само један гроб. У храстовом ковчегу, од кога су остали уочљиви делови, била је сахрањена млада властелинка. Судећи према очуваним траговима, имала је златоткану одору на којој су се у тренутку ископавања још увек могли препознати орнаменти у виду двоглавих орлова. Године 1796, баш на Благовести, свештеници су служили Свету Литургију а било је много народа у цркви и у порти црквеној. Одједном ударе турске крџалије и нападну народ који се ту затекао и поче најужасније убијање и клање. Све је опљачкано и црква разрушена. И дан данас где год се нешто почне копати у црквеној порти наилази се на људске кости. Од тада црква у Станичењу није могла више служити све до 1829. године. Те године Станичењци добијају свештеника и моле спахију да им допусти да опет цркву поправе. Последњих 10 година црква је без домаћина – свештеника. Камен Панић Фото: Небојша Борић 28
Хроника Божић у нашем храму Веома свечано како и доликује најрадоснијем празнику уједно и храмовној слави прослављен је Божић у храму Рођења Христовог. Празничну Литургију служио је старешина храма отац Миљан Панић уз саслуживање осталог свештенства а одговарала је певница са децом Дружине "Емануил" али и сав народ присутан у цркви. Причешћен је велики број верних а након Литије око храма пререзан је колач. Овогодишњи колачар Ненад Ђорђевић у име Спортског центра предао је колачарство Мишку Ћирићу руководиоцу Дома културе Пирота. Другог дана Божића и на празник Сабора Пресвете Богомајке, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство епископ нишки Господин Јован уз саслуживање свештенства пиротског намесништва. Божићним поздравом "Христос се роди!" и надахнутом беседом владика Јован је окрепио верни народ који се окупио у великом броју упркос хладном времену. Након службе уприличена је трпеза љубави.
Богојављење На велики празник Богојављење, у храму Рождества Христовог је после Свете литургије и литије око храма вршено водоосвећење пред мноштвом верног народа. Након дељења освећене Богојављенске водице, кренула је Литија да би се на Пиротском кеју спојила са Литијом из Саборног храма и заједно упутиле према градском базену где се пливало за Часни крст. Иако је вода била ледено хладна, ове године се за крст надметало 52 такмичара међу којима су и две даме. Најбржи је био Милош Вучић, двадесетдвогишњак из Пирота. Отац Миљан Панић, старешина храма Рождества Христовог, поздравио је све присутне поздравом "Бог се јави!" и поделио пригодне поклоне. Присутнима се обратио и председник Општине Пирот, Владан Васић, и уручио победнику вредну икону Господа Исуса Христа. 29
Мали Светосавци славе своју Славу Уочи великог празника и школске славе Светог Саве, васпитачице из вртића Змај, Зорица Костић, Јасмина Стоиљковић и Јелена Ранчић, заједно са вероучитељицом Сањом Ставрић, довеле су групу од око седамдесеторо деце у наш храм где су након вечерње службе пресекли славски колач. Деца су затим рецитовала научене стихове о великом српском свецу да би заједно са својим васпитачицама запалили свеће у припрати храма. Овај мали молитвени догађај је приредила Предшколска установа "Чика Јова Змај" у сарадњи са Православним удружењем "Владика Василије Костић" из Пирота. На сам дан празника у храму Рождества Христовог, свету Литургију служили су наши свештеници уз присуство бројног народа и деце Основне школе "Вук Караџић". Након примања светих Тајни и надахнуте беседе оца Миљана Панића, пресечен је славски колач и деца четвртог разреда су са својим вероучитељицама Александром Мадић и Бранкицом Видојевић приредила веома леп рецитал свима присутнима. На крају је заједно са децом и сав верни народ певао химну Светом Сави што је увеличало овај молитвени скуп. Отац Миљан је малим и марљивим Светосавцима поделио пакетиће. Нека би дао Господ да попут ове деце чистога срца станемо сви пред Престо Творца и добар одговор пред Њим дамо. Амин!
Агнеца (Богомладенац Христос) на Часној трпези. Унутрашњост краси и иконостас од дрвета, осликан годину дана раније (2013. године). Унутрашњост храма је осликао Бојан Васић.
Цртани филм: Нерукотворени Лик Први домаћи православни цртани филм, у продукцији издавачке куће „Књига Знамење“ из Пирота, настао је на основу књижице „Повест о Нерукотвореном лику Господњем“ штампане 2013. године са благословом патријарха српског Иринеја. Овај пројекат је некомерцијалан и добротворан. Жеља аутора је да овим снимком отворе серијал православних цртаних филмова и понуде данашој деци добру алтернативу за многе рђаве садржаје којим су она обасипана са ТВ екрана. У плану су нови анимирани филмови о светом Димитрију, Светом Сави итд.
Предавање др Милијане Савић Храм Светог Саве у Великом Јовановцу 26.01.2015. године, у навечерје празника Светог равноапостолног Саве Српског, у храму подигнутом у његов спомен и молитвено заступање, у селу Велики Јовановац, родном месту владике Василија Костића, чијим је првобитним благословом и отпочета изградња овог храма, велику вечерњу службу са петохлебницом служио је архијерејски намесник пиротски, протосинђел Серафим (Мишић), уз саслужење јереја Петра (Крстића) и молитвено присуство више свештеника пиротског намесништва и верног народа, који се заједно са својим градоначелником Владаном Васићем окупио у овом новоизграђеном храму. После резања колача и пригодне беседе, сви присутни су били позвани на вечеру, коју су за ову прилику припремили мештани. Сутрадан, на сам дан славе, Свету Литургију је служио пиротски намесник који је све присутне поздравио топлим речима беседе и благодарности свима који су учествовали и помогли изградњу овог храма и најавио његово скоро освећење од стране нашег преосвећеног владике. Потребно је напоменути да је у току 2014. године почело живописање унутрашњости овог храма, његовог олтарског дела. У конхи апсиде урађена је Богородичина икона Ширшаја Небес (Шира од Небеса), док су у самом олтарском делу осликана четири Архијереја, велики богослови Православне цркве Свети Атанасије Велики, Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов, са приказом 30
У суботу 14. марта 2015. године у 19 часова у амфитеатру Високе школе струковних студија за образовање васпитача одржано је предавање др Милијане (Љиљане) Савић, на тему „Православна породица и здраво одгајање деце“. Др Милијана, по професији педијатар (специјалиста за дечију исхрану и гастроентерологију), по благослову блаженопочившег патријарха Павла води ресор Породица, брак и васпитање Верскодобротворног старатељства у Београду као и удружење Помоћ породици. У предавању које је одржала у Пироту на изузетан начин је спојила православну веру и духовност са медицинском науком, у циљу правилног васпитања и одгајања деце. О одличном пријему њених речи најбоље сведочи велики број питања присутних након предавања, на које је др Милијана одговарала са великом љубављу и знањем.
31
Драги наши читаоци, сарадници, добротвори, приложници, пријатељи, браћо и сестре честитамо вам Празник над празницима, животворну крсно-васкрсну Пасху уз сверадосни поздрав:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !