Паметник
стр. 8
БРОЈ 5-6.
Узбудљива и скоро савим непозната повест о диверзији српских војника на врху Соколу, ноћ уочи пробоја Солунског фронта
Деда Јаков - Соко са Сокола
Само нам брзина може спасти главу
ујутру кренемо на јуриш? Однесе нам до сад најбоље људе”
Већ је пао мрак. Изљубисмо се са другарима, поздрависмо и изађосмо из логора. Испратили су нас муклом тишином. За све наше ми смо били већ покојни. Исекосмо нашу жицу и пузећи по земљи дођосмо без проблема до бугарске жице. Чујемо, тамо, са бугарске стране, лупа мањерка. Време за вечеру. Исекосмо и бугарску жицу и увукосмо се тихо у њихов логор. Нешто ниже, испод нас, бугарска објавница. Да би је избегли, идемо још ниже. Нађосмо неки путељак и пођосмо њим. Пут нас одведе право у бугарски ров. Гледамо се међусобно и договарамо очима. Само да нас нико ништа не пита. Познаће по говору да нисмо њихови. Око нас гомила бугарских војника са порцијама. Видимо, кувари донели казан и деле вечеру. Прођосмо поред веће групе Бугара и настависмо даље кроз логор. Не знамо којим ћемо путем до врха Сокола. Знали смо, по информацији добијеној од нашег официра, да према врху Сокола воде само две проходне стазе сакривене између степенасто поређаних стена. Остали део је, кажу непроходан. Одједном, видимо испред себе тројицу Бугара избачених на мртву стражу. Иако је у нама све треперило од узбуђења, трудили смо се
Задатак је извршен, а нама шта Бог да. Важно да смо многе другаре сачували од сигурне смрти. Соколац није више тако опасан. Почупани су му очњаци и канџе. Дођосмо и до бугарских ровова. Шта ћемо сад? Вечера је одавно прошла. Ако нас зауставе? Слегох раменима. Шта се може. Морамо ту. Другог пута нема. Уђосмо у бугарски ров. Бугари стоје један поред другог и гледају доле, према нашим рововима. Ставили пушке на браник и осматрају. Што смо могли хладнокрвније закорачисмо. Били смо као мишеви у мишоловци. Бугари окренуше главу. Један бугарски официр пита: „Кој иде?“ „Наши“ – одговара бугарски војник. „Нашата патрола.“ Шта ако нас сад нешто питају. Ноге ми се укочише од напетости. Даде им Бог памети. Не питаше нас ништа. Изађосмо из рова, дођосмо до њихове објавнице и мртве страже и заобиђосмо их у благом луку. Ево нас опет пред бугарском жицом. Узосмо кљешта да пресечемо жицу, кад оном Призренцу испадоше кљешта и ударише о камен. Јесте да је висока трава, али овај ударац одјекну кроз ноћну тишину као детонација. Бугари припуцаше. Ми брзо легосмо на земљу. Ћутимо. Чује се фијукање метака. После пет минута прекинуше Бугари паљбу и све се ућута.
momcilovac.blogspot.com
ГЛАСИЛО СЛОБОДНИХ ГРАЂАНА ПИРОТА
ГОДИНА 2. ИЗЛАЗИ ПО ПОТРЕБИ РАСТУРА СЕ БЕСПЛАТНО
momcilovac@gmail.com
“Момчиловац” је новина коју су покренули и уређивали угледни пиротски интелектуалци почетком 20. века, побуђени искреном љубављу ка свом народу и свом граду. Њихову љубав и ми данас у срцима носимо, те зато и назив њиховог гласила подижемо из заборава као писани споменик њима, а у аманет поколењу. Први број “Момчиловца” објављен је 16. децембра 1908.године а први број “Новог Момчиловца” 14. септембра 2013. године на иницијативу чланова покрета Двери Српски из Пирота као независно гласило слободних грађана Пирота.
Фото: Игор Ђорђевић
Сачекасмо још мало, исекосмо брзо жицу, пређосмо брисани простор, исекосмо и нашу жицу и дођосмо у наш логор. Командир нас чека. „Шта је било?“ – пита узбуђен. „Уништили смо батерију на Соколцу“ – кажем. „Напад може да почне.“ Одједном сам био уморан. „Јунаци“ – рече командант, „идите у шатор, попијте нешто и одморите се. Хвала вам у име свих нас.“ А ту поред шатора, била је једна барака од дасака и у њој телефон. Командант уђе у бараку, а ми седосмо на клупу испред бараке. Чујемо како командант виче: „Хало, хало! Молим вас Степу Степановића. Сокол је пао! Нема више батерије на Соколу које смо се бојали. Топове су уништили тројица добровољаца из Америке. Сада имамо чист терен када ујутру кренемо на јуриш.“ Ми стојимо на вратима бараке и слушамо. Чује Деда Јаков Велекинац са Карађорђевом звездом се јасно како војвода Степа са на реверу од које се никада није одвајао друге стране виче: “Одлично! Коначно је и та батерија уништена. А како се зову ти јунаци? Ко је рукаву има санитетску ознаку. Неко из први Американац који се добровољно њихове амбуланте. Приђе до мене. Ја појавио?“ А ја сам се јавио први. Командант лако померих главу. „А мамка ти српска“ пука одговара :“Први је Велекинац Јаков - чујем га. Само то рече. Саже се и истрже из Средске, општина Средска код При- ми из руку француску пушку коју сам зрена. Други је Манцасевић Ђорђе из држао загрљену на грудима. Погледа је и Призрена и трећи Тихомир Недељковић баци је далеко од мене. Е, рекох у себи, из Средске.“ Овај што се први јавио - каже збогом Јакове. Сад си готов. Овај ће да те војвода Степа - нека добије Карађорђеву убије. И тебе и друге рањенике. Одједном, звезду, а она двојица „Милоша Обилића“. приђе још један Бугарин. Погледа ме, „Разумем!“ - салутира наш командант окрену се и чујем како виче некоме: поред телефона. Затим изађе из бараке, “Јелате да ови рањени туримо у амбузагрли нас још једном и рече :“Идите у ланту. Дај носила да их однесемо.“ Ја ров и одморите се. Кад се раздани, ћутим и чекам. Донесоше носила. Потокрећемо у напад!“ Од одмора не би варише три-четири наша рањеника и одништа. Тек што се раздани, поче фран- несоше их. Полако се усправих на ноге. цуска артиљерија да грува. Отвори паљбу Онај Бугарин ме премери и рече: “Овај на бугарске положаје. Боже, Боже, Боже... може да иде. Не требају му носила и Када поче напад да бије осамдесет топова помоћ“. Њих двојица ме узеше испод руке са нашег положаја. Паљба не престаје, а и одведоше ме доле у његову јединицу. Саса бугарске стране нико не одговара. А ис- купи се око мене гомила Бугара. Дође и пред нас, тако, како да објасним, једна њихов командир. Поче да ме испитује. планинчина, па јаруга, па иза ње друга Пита ме која сам јединица. Ја покушавам планина. Они су иза те јаруге направили да му објасним, али не могу да говорим. јаке бункере и сакрили се. Командир на- Из уста излазу само неартикулисано мумреди: “Сви бомбе у руке и јуриш! Бацајте лање. „У бре“, рече њихов официр, „па што више бомбе!“ Ми засипасмо бугарске овај је рањен у уста, не може да говори! ровове бомбама. Унезверени Бугари дижу Оставите га ту“. /.../ Овај њихов високи официр, видим, руке и предају се. Било је око десет сати не обраћа пажњу на мене. Још увек гоујутру када смо освојили прву линију бувори окупљеној војсци: “Слушајте ме гарских ровова. Одједном, пристиже њивојници! Напустићемо положај полако, хова резерва, а Немци митраљезима тако да Немци не примете да бежимо, отворише јаку ватру. Претрчасмо прве буиначе, Немци ће нас пострељати. Бежите гарске ровове, сјурисмо се у јаругу пред нама и избисмо на чистину. Немци опа- и не одговарајте на српску ватру. Или се лише други рафал. И ми припуцасмо. Ра- предајте или бежите ако имате где“. Слунише поред мене једног нашег и он паде. шам ја како их официр учи бежанији и мислим: нека ти братко имаш још сто За њим паде други, трећи, четврти... Немци не прекидају ватру. Бугарска звездица, ти си нула према нашем редову. резерва све више долази и опкољава нас. Преплашени Бугари почеше у гомилама Свуда само Бугари. Иза нас, испред нас, да напуштају положаје. На мене више око нас... Чујем нашег команданта како нико не обраћа пажњу. Разбацано оружје, виче: “Опколише нас Бугари!“ Одједном, хаос... Одједном, један Бугарин се врати у магновељу осетих страшан бол од кога до мене и погледа ме као да се извињава ми се замрачи свест и падох на земљу. и тихо рече: “Слушај Србин, ми ће бегамо, Притрча један из моје јединице и покуша да те водимо у амбуланта – немамо да ме подигне. Узалуд! Не може са мном време. Моји другари бегају и ја ћу с њи. да напредује и да ме носи уз планинску Збогом и не бој се, твоји ће сад наиђу и ће косу. Погледа ме само и спусти ме на те нађу“. Ја закркљах колко сам могао земљу. Махну ми руком још једном и оде разговетније. Хоћу да га питам има ли воде да ми да. Жедан сам. Разумео ме је. за војском. “Не“, каже, „не смејеш воду, Ја имам воду, али нећу ти дам. Ако пијеш, ће умреш. Бугарин му спасио живот Немој да пијеш воду, рањен си“. Слушам Лежим сам на разбојишту. Око мене га како ме другарски учи и схватам копрепуно мртвих и рањених. Свестан сам лико је рат страшан, ужасан, нечовечан... свега. Знам шта се десило. Дум-дум метак До малопре смо били заклети неме је погодио у уста, улетео у грло и екс- пријатељи, а сада ми он помаже и саветује плодирао. Поразбијани су ми сви зуби, ме. Да смо се срели у некој другој приобе вилице... Лежим на земљи и ћутим. лици, у другим околностима, можда би Још увек осећам несвестицу. Одједном, били и пријатељи. Е, и то је судбина! Има видим пред собом бугарског војника! На свакаквих и непријатеља и пријатеља. И добрих и лоших.
i v o N MOM^ILOVAC м и л о в о т ш За ? т о р и П А Н К Е ТА :
Анкету приредио: Ж. П.
да што мирније прођемо поред њих. Они нас само погледаше. Не видимо оружје на њима, а и наше се не види. Не обратише они пажњу на нас. Мисле да смо њихови. Прођосмо их и одлучисмо да пратимо пут поред рова, јер нам је, некако, било разумно да он мора да води према врху. Идемо ми, тако, и избијемо на козју стазу која вијугаво иде иза громадног стења и жбуња, само шуме и стење. Тешко, планинско место. Уз велики напор дођосмо до врха Соколца. Испред нас пуче видик. Зелени плато и шест топова великог калибра. На чистини испред топова постављен на трави сточић и поред њега тројица Шваба. Једу нешто и пију. Никога више око њих. Видимо да имамо луду срећу. Сви су на вечери. Њих тројица вечерају овде и чувају топове. Чучнусмо иза жбуња. Ја шапнух другарима :“ Оставите „Те вечери, уочи нашег главног про- пиштоље да нас не ода неки пуцањ, узмите боја, пуковник Дунавске дивизије Драго- каме, па сваки по једног. Ја ћу овог првог. мир Милојевић, построји нас и пита: „Је Пазите само. Брзо ударац, и право у срце. ли мајка родила јунака да се јави добро- Ако погрешимо, одоше нам главе.“ вољно да уништи ону батерију на Соколцу, Извучемо ми каме из камашне. Чврсто јер ће нас она сасвим осакатити кад ујутру обухватих дршку каме и завукох сечиво у кренемо на јуриш. Однесе нам досад рукав да се не види. „Сачекајте да дођемо најбоље људе“. Ја одмах икорачим из баш до њих“ - рекох. Устадосмо иза жбуња строја и кажем: „Ја ћу. Ја се јављам да и пођосмо према Немцима. Дигоше они уништим артиљерију на Соколцу“. За поглед са хране, али не реагују. Мисле да мном се јави један мој сељак из Средске смо Бугари. Приђосмо као да хоћемо да их који је са мном дошао из Америке. А на поздравимо и да им се придружимо у неколико дана пре тога заробисмо шест вечери. Видимо да ништа не сумњају. Бугара. Скинемо ми са њих бугарску уни- Извукосмо муњевито каме из рукава и форму и обучемо је. Ставимо бугарске ударисмо. Тап! Тап! Тап! Падоше без речи. капе, утегнемо се ко прави бугарски На месту мртви. Морали смо да журимо војници. Наш командант нас погледа: да нас неко не затекне овде. Одвукосмо ле“Водите рачуна о себи. Идете у осиње шеве у жбуње, разшрафисмо затвараче са гнездо, а нико од нас не може да вам по- свих топова и вратнице. Све то однесосмо могне. Од сад па на даље препуштени сте у шуму далеко од топова и закопасмо у Богу и својој сналажљивости. Нека вам је земљу. Одозго набацасмо камење, грање. са срећом!“ И Коста Пећанац је био ту са Нисам осећао страх. Никада, па ни на Собомбашким одељењем, па колу. Знао сам само да приђе и он да се поздрави са нам брзина може спасти „Је ли мајка нама: “Послушајте ме вас главе. тројица – рече. Ево вам по родила јунака један пиштољ, две бомбе и по Као мишеви једна кама да вам се нађе.“ да се јави доброу мишоловци Узмемо ми оно оружје од вољно да уништи њега и сакријемо га по његоПођосмо назад. Другог вом савету испод одела да се ону батерију на пута нема, или га ми не не види, а каме стависмо у знамо. Морамо опет кроз Соколцу, јер ће камашну. Свако од нас доби и бугарски логор. Опрезно по једна кљешта да исечемо нас она сасвим скачемо са камена на бодљикаву жицу испред камен придржавајући се осакатити кад наших и бугарских ровова. рукама за стабла и жбуње.
Поштовани читаоци, имамо велику част да вам у овом броју Новог Момчиловца, представимо делове из необјављене књиге “Соко са Сокола” пиротске књижевнице Мирјане Јонић Игић. У овом делу она бележи животну причу заборављеног хероја Јакова Велекинца, човека који је ноћ уочи пробоја Солунског фронта уништио непријатељску артиљерију на врху Соколу. Храбри Јаков је рођен у селу Средска код Призрена а последњих двадесет година свог живота провео је код своје ћерке у Пироту, где је наша многопоштована сарадница обавила разговоре с њим, у два наврата 1986. и 1987. године. Од срца јој се захваљујемо и желимо да ово драгоцено дело буде што скорије објављено. (Поднаслови су редакцијски.)
ПИРОТ, Никољдан 2014.
"Тешко је изразити љубав према граду. Према месту рођења. Пирот, као место мог рођења представља само први корак моје љубави. Пирот волим због дивних људи који су живели у њему, које сам упознала и који су својим животом и делима израбошили пиротску калдрму, остављајући траг о себи и времену у коме су живели. Волим га због дубоке духовности, чеса, части и поштења његових житеља. Због дивног пиротског говора који је преживео векове Немањићке Србије до данас и коме по синонимичности нема равна. Волим га због свега што је био и јесте. Пирот је на мене ставио печат трајног власништва и ја не желим да ту било шта променим." Мирјана Јонић Игић књижевница “Људи су блиски међу собом, препуно је хумора и забаве. Храна нам је најбоља, вино нам је најбоље, девојке су нам најлепше. Има где да се купа, пеца, скија, лови.. Град је фино организован, све је близу, има паркинга, улице су широке... Ниш и Софија су нам на сат времена. Још једна фабрика попут Тигра и мало културе и град ће бити најбољи у Србији.” Немања Ћировић предузетник “Волим Пирот првенствено због људи који живе у њему који су срдачни и прави домаћини, жељни увек да помогну. Сви који бар једном дођу у наш град одмах се увере да она прича о наводној шкртости није тачна и да смо сви љубазни и госта дочекамо. Волим Пирот и због његове богате историје и традиције. Поносан сам на све што овај град има и на брендове који су пронели славу града и изван граница земље. Да ли треба посебно помињати пиротски ћилим, па качкаваљ, пеглану кобасицу, грнчарију... Имамо чиме да се похвалимо само све те вредности треба сачувати за оне који долазе, за младе јер је Пирот град младих.” Зоран Панић новинар
"Волим Пирот јер је пре свега миран град у којем бих волео да гледам своју децу и унуке како одрастају. С друге стране, Пирот је неоткривено благо, али још увек влада: ,,Учи, сине, да не радиш''. Алекса Живковић Курирска служба “Потрчко” “У Пироту сам се родио и одрастао, у Пироту расту моја деца. Пирот је град у којем желим да остану наша деца, да у њему живе, раде и заснивају породице, јер су у том граду живели и мој отац и његов отац... Све нас спаја историја и традиција оличене у дивним вековним споменицима – Момчилов град, Нишава, кеј, Сарлах, цркве и манастири у окружењу; успомене из даље и ближе прошлости на херојства и достојанство нашег народа. То нас чини нашима, Пироћанцима. Убеђен сам да сваки Пироћанац воли свој град и жели да све оно најлепше остави својој деци. Зато Пирот треба да постане лепше место за живот, управо због наше деце, деце наших пријатеља, комшија, рођака. Али свако од нас мора дати лични допринос да тако и буде. Ако не желимо да нам се дешавају лоше ствари немојмо их ни чинити; ако желимо више способних, вредних и поштених људи око себе, будимо и сами такви.“ Димитрије Видановић начелник Пиротског управног округа “Волим га зато што ми пружа предивна авантуристичка места на Старој планини, где проводим све више слободног времена са својим фото апаратом и пријатељима. То ме одржава да не помислим да напустим град и започнем живот у неком боље развијеном граду или држави.” Игор Ђорђевић фотограф
Нејаку Европу и пре кобне 1914. године, захватиле су тешке муке, међутим баш у то доба нескривено су иступиле велике, али рушилачке силе газећи и последњу наду у сигурност човечанства. Носећи ратни пламен, рашириле су ледени страх над читавим светом. Дотадашњи рад на индустријализацији и подизању нових градова, убрзано се претварао у стравична рушења. Овако несрећно стање није наступило случајно, већ као последица лажног хуманизма - наматања потребе да се овлада светом по сваку цену. А наша Србија, која је већ окусила горчину ратова, дочекала је овај тренутак необично мирно. Да, и заиста може бити чудно да неко у опасно невреме, стоји поносно на бранику отаџбине. Али народ се тада водио задивљујућом упорношћу која је допринела великим победама
П Р Е Ћ У ТА Н Е В Е С Т И Ова рубрика је намењена важним вестима које су прећутане или скоро неприметно објављене у мас-медијима. Ради се о новостима из друге половине 2014. године.
Тотална распродаја! Агенција за приватизацију јавља а медији (Танјуг-Бета-Б92) преносе да Србија продаје Дом синдиката у Београду и чак 14 бања и специјалних болница. Толико о привредним реформама садашњих власти!
Фатаморгана уместо развоја Двери откривају јавности да је постојао план да водеће банке из Русије, у сарадњи са домаћим привредним субјектима, субвенционишу што већи број домаћих фирми, али и индивидуалних произвођача. Сада од тога неће бити ништа и то све зарад фатаморгане која се зове ЕУ! Поставља се логично питање: како Вучић планира да повећа производњу и подстакне привредну активност о којој непрестано говори, ако не планира да повећа субвенције за извоз на најперспективније тржиште? Како планира да смањи незапосленост (која сада износи невероватних 30%) ако пушта низ воду овакве колосалне могућности за повећање запослености? Како планира да повећа извоз, ако са државног нивоа неће помоћи у старту да се тај пројекат реализује? Европски закон брани деци да се крсте и иду у цркву
Уклоњена биста мале Милице Ракић да не би вређала представнике НАТО-а! “Безимени службеник НАТО парламента уклонио је бисту Милице Ракић са споменика страдалој деци у НАТО бомбардовању 1999. године из Ташмајданског парка”, објављује сајт покрета Двери. “Незванично образложење за склањање бисте са споменика јесте да се не би увредили представници НАТО када долазе у Београд! О како је то лицемерно и одвратно објашњење!”. Да подсетимо 17. априла 1999. године трогодишња Милица Ракић је седела на ноши. Обично, она је молила маму да буде поред ње, али тог пута је решила да буде самостална. Мама је изашла и за неколико тренутака гелери НАТО бомбе су улетели у купатило. Немогуће је поверовати колико је гелера погодило њу, колико је крви изгубила, сећају се родитељи. Медицина је била немоћна... Очигледно да је “окупациони апарат у Србији изграђен на лажима и ситним `комбинацијама` према народу са једне стране и чврстим обавезама према господарима споља са друге”.
Глоба до 5000 лева прети родитељима који воде децу у цркву. То предвиђа пројект Закона о детету, који је подигао на ноге Свети Синод бугарске православне Цркве, преноси сајт “Борба за веру”. Владике су узнемирене и зато што закон поставља родитеље у потчињени положај у односу на државу у вези односа према деци. “Држава не може да буде бољи родитељ детету од правих његових родитеља”, сматрају они и подвлаче да због изолираних примера родитеља, који се не брину добро о својој деци, не треба да се лише родитељских права остали.
Трилатерала у Београду Почетком новембра ове године Србија је била домаћин трилатералне комисије. Госте је у Београду поздравио премијер Вучић. О овој "светској влади у сенци" проф. др Смиља Аврамов каже: „Између САД, Ватикана и Немачке склопљен је 1976. године тајни споразум у 11 тачака. Једна од централних теза овог споразума била је идеја о федерализацији света... Једна од тачака која је мене посебно погодила, кад сам читала тај споразум, била је – то-
тално уништење Православља. Православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије, и глобализација уз Православље тешко да ће успети. Отуда уништење Православља, али и продор у Православну Цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци Православља и да би се на тај начин уништила срж теологије православне. Јер оно што су констатовали, а што нама правосла вцима, који верујемо у Православље, што је врло значајно, и што је констатовано на једном од њихових састанака, да је једина теолошка мисао - православна, која се може везивати са цивилним схватањем друштва и са оним што они зову глобализација, уз онај минимум социјалног момента.“
У радњама власника ланца Идеа скупљају се потписи против ћирилице У продавницама хрватског тајкуна Ивице Тодорића сакупљају се потписи за укидање ћирилице у Вуковару. Наиме, новинари портала Х-алтер снимили су њихов штанд у склопу продавнице на Чрномерцу где се сакупљају потписи за расписивање референдума којим би се ограничила права гарантована Уставним законом о правима националних мањина. Јесу ли штандови постављени илегално или уз благослов челних људи компаније није познато.
БИВШИ ОТПОРАШИ – терористи! НА списку терористичких организација, који су објавили Уједињени Арапски Емирати, поред муслиманских организација из Скандинавије, Белгије, Немачке, Француске, Велике Британије и Италије, нашла се и једна из Београда - Центар за примењене ненасилне акције и страте-
овог прекрасног сјаја, утолико ћемо се пре вратити некадашњем, старом, простодушном и народном мудрошћу испуњеном човеку. Јер, и у време, расипања, убијања, силовања како тела и душа, Србија је одисала величином која је спајала немоћне и нејаке у силне и неустрашиве. И као што надахнути песник (М. Ракић, На Гази Местану), кроз стихове: „Косовски јунаци заслуга је ваша што последњи бесте. У крвавој страви,..“ препознаје нит заветне чврстине, тако се она подједнако, и практично испољавала на свим бојиштима. И поред небројених погибељи, родитеља, синова, браће и очева, откривала се благодарна свежина народа, саткана у лику Лазара Косовског који је страдањем распламсао и још јачом утврдио веру читавом народу. Јер, како је Лазар страдањем постајао слика живога Христа, тако је и многострадални народ постајао слика живога Христа у току Великог рата. Да није било овог духовног блага, не би било ни свега осталог што се на том темељу иградило. У супротном не би било ни Срба, ни Србије, а још мање наслеђа отачког. Постали смо победни само захваљујући Светосавско Јеванђелској Истини, која се настанила у душама људским. Зато и не чуди покушај рушења овог јединог и сигурног темеља за опстанак Србије. Али ко ће угасити незагасити сјај сунца које нас љубављу толико векова греје? И док год у срцима пламти искрена жеља за животом пуним топлине, имаћемо и Лепоту, и Доброту, а надасве и Љубав према ближњима, без мржње с прам других, али са чврстом вољом да у целости сачувамо ову Христолику Тајну. Стога нека је вечна слава и помен пострадалим у Великом рату, и свим потоњим жртвама, на бранику отачаства! ненаоружаног Мајкла је ослобођен сваке кривице.
Нови ултиматум Руски медији су сагласни у закључку да је Европска комисија, након посете Јоханеса Хана Србији, поставила ултиматум нашој држави да уведе санкције Русији.
гије КАНВАС чији је извршни директор Срђа Поповић, некадашњи оснивач „Отпора“, пишу Вечерње новости. Ова организација преноси искуства рушења Слободана Милошевића другим земљама у борби против, како кажу, ауторитарних режима.
Вода није више људско право Портал “Наводи” преноси вест по којој је Брисел донео директиву по којој вода више није људско право, већ концесија, попут грађевинског земљишта.
Кад држава отима децу “Факти” преносе да је држава Норвешка сасвим законито киднаповала дете једне руске породице. Разлог томе је било вађење млечног зуба у породичном дому. Дете се похвалило друговима у школи, а ови рекли учитељици, а она пренела "органима реда". У тексту пише и да су по тамошњем закону чак и деца туриста "власништво државе" и да она има право, ако процени, да их "ослобађа" од природних и традиционалних родитеља и уступа другима.
Сатанизам као школски предмет У државним америчким школама су уведене књиге за децу које проучавају сатанизам као религију. "Симпатичне" цртеже и бојаке из ових уџбеника можете погледати на Ју-тјуб каналу, видео прилог носи назив: “Satanic books handed to US kids after religious freedom ruling”
Масонска обележја на нишкој болници Малтешки крст, сат у облику свевидећег ока, малтешки витезови и темплари, симболи су који се могу видети како на спољашњости, тако и у унутрашњости новоизграђене Клинике за кардиохирургију у Нишу. Чак је и интернет мрежа названа по њима – „Илуминати“, само обрнуто написано. Управа клинике тврди да је повезивање ових симбола са масонеријом злонамерно и да тај „стилизовани крст“ нема никакво значење, осим као лого клинике.
Снага народ а
Ко те хвали, тај те и квари, каже наш народ, зато је боље о добрим делима и добротворима мудро ћутати. Међутим, у времену у коме нарко-дилери и порно-диве постају младима највећи и једини идоли, просто смо у обавези да укажемо на оно супротно. Пред Вама су најплеменитији подвизи који су, по нашем мишљењу, обележили друго полугодиште 2014. године у нашем граду.
ПОДВИг
Безобзирно сечење струје
П И Р О ТА !
Ових дана у нашу редакцију је пристигло писмо које нас опомиње на случајеве све учесталије безобзирности државе према социјално угроженим категоријама, када је у питању дуг за струју. Од садржаја издвајамо следеће:
ху м ан е Де ли је Новоформирано удружење навијача Црвене Звезде “Неосвојива тврђава” из Пирота огранизовала је крајем октобра добротворно давање крви у својим просторијама преко пута Економске школе. Прикупљено је 20 јединица крви а хумане Делије најављују да ће ова акција постати традиционална.
Д о м ку лт ур е и ко нц ер ти или незаборавни концерт Прво су нам 15-тог августа приред који је присутну публику московског театра “Мајка Русија” певањем руских и српских разгалио савршено хармоничним , а онда су нам 27. октобра родољубивих и побожних песама испунио велику салу Дома довели Слободана Тркуљу који је у и разиграношћу. Када уз ова Војске својом бескрајном радошћ ународни фестивал фолкдва културна догађаја додамо и Међ а Дома културе, онда ће бити лора, Легенде, Бајагу, концерт хор али радници ове установе јасно зашто су Мишко Ћирић и ост двиг Пирота”. по други пут заредом у рубрици “По
З а в о д и б а з и ли к а
оћанци са Заводом за заштиту Питаће се неко, шта то имају Пир храбру Пироћанку Елену споменика културе у Нишу? Имају уције као “глас вапијућег у пуВасић Петровић на челу ове инстит туре. Наиме, Завод се показао стињи” савремене српске (не)кул атака базилике из 5. века која као неуморни борац за очување ост изградњи ауто-пута на локалије откривена приликом радова на е. Ову базилику, “једну од тету Кладенчиште код Беле Паланк јским смислу икада откривених најзначајнијих у културно-истори итиканти и штеточине би да на нашим просторима" разни пол . Нови Момчиловац упућује наспу шодером и врате у заборав број борби и жели им пуно све честитке Елени и Заводу на хра историјског бисера Србије. успеха на очувању овог културно-
Уџбеници сексуалног образовања у служби хомосексуализма и промискуитета
На слици: “Путине доведи војску”, један од транспарената са протеста у Америци
САД гори у пламену! После убиства ненаоружаног 18-то годишњег младића, тамнопутог Мајкла Брауна, у Америци се немири не стишавају, захватају све већи број градова и прошили су се чак до Лондона. Да подсетимо, полицајац који је усмртио
ВАША П И СМА
Покрајински секретеријат за спорт и омладину у Војводини донео је одлуку да уведе „сексуално васпитање“, са разним скарадним садржајима у уџбенику овог предмета, у скоро 80% школа, мимо одобрења Министарства просвете, Националног просветног савета, школских управа, савета родитеља, јавних расправа.
Против ове промискуитетне хајдучије устао је Покрет Двери и успео да извојује једну важну битку. Наиме, из спорног уџбеника су избачени многи неприхватљиви садржаји а међу њима и ови цитати: - Планирање породице у ужем смислу је: Право људи да имају жељени број деце (не више од 4) - Обрезањем гланс пениса постаје мање осетљив, па ово често доводи до продужавања сексуалне узбуђености“ - Хомосексуалност је романтична и позитивна варијација људске сексуалности“ - Не постоје препоруке ни границе када се може најраније почети са сексуалним односом. У данашње време разне земље имају различите норме. Најнижа је у Холандији, и износи 12 година“ Редакција Новог Момчиловца позива све родитеље на опрез
“Неосвојива тврђава” Фото: Фејсбук страница удружења
Пише: Душан Ранчић дипл. философ
војске, почевши од Цера и Колубаре, па све до пробијања Солунског фронта и коначног ослобођења. Све пак голготе у Великом рату претрпљене су захваљујући чврстом моралном васпитању стеченог кроз породицу. И овога пута светосавски дух учврстио је снагу нашем народу, узносећи га славом Косовских заветника. И док је у униформи натопљеној сопственом крвљу, и док жање натопљен знојем, сваки частан Србин је овај Завет носио у срцу. Ако је то заиста тако, један од разлога лежи у тада јасној потреби да очува сопствену веру. Бојимо се да у нашем времену има спремних да се одрекну ове предачке достојности, макар и за мало угодности. Међутим, одрекну ли се ње, окренуће се и од Христовог спаситељског идеала који су они марљиво чували. Да је у тешким временима народ изгубио наум о себи, био би попут изгубљене овце која никада не би успела да постигне толики подвиг. Међутим, ово знамење се трошило, прогањало се у Комунистичкој Југославији, а брисало у демократској Србији. Зато питамо: јесу ли нове генерације које са толико опијености теже европском безумљу спремне да одбаце Истину захваљујући којој данас постоје? Ми ипак верујемо да нису, већ само подјармљена „елита“ изгубљена у потпуном марку. Довољан је и мали помен некадашњег херојства, па да нас и овако ослабљене одржи. Јер, напојен лучама Божанске светлости „во оно времја“, човек је морао корачати тихо, кротко, али толико неустрашиво да га је непријатељ гледао са поштовањем. Стога су народ и војска постајали једно и живо целосно тело које се напајало извором чисте вере. И ако се тада пронела Слава, онда је то због величанствене чежње за истинским животом. А уколико пре схватимо важност
3. стр.
павлић Руси у Пироту. Фото: Дарко Бјело
МА ЛО СЛОВО О В Е Л И КО М РАТ У
стр. 2
. Фото: Завод за з. с.к. Базилика са пратећим објектима
И сти нољ убљ е
ПРАВ ОС ЛА ВН О УД РУ Ж ЕЊ Е за м ал ог М ат еј у
Крајем новембра православно удружење “Владика Василије Костић” из Пирота организовало је хуманитарну продају књига у Тијабари код Гушевице. Пироћанци су прилазили, куповали, и остављали своје новчане прилоге имен пле да и азал док још једном тост и човекољубље старог Пирота - Малог Јерусалима, још увек опламти. Сав приход је уручен пор г ено мал ење леч за вић дици Лазаре имо Жел еје. Мат ог лел и тешко обо оцу Марку и члановима овог удружења много успеха у даљем раду.
„Већ дуже времена живим сам, са тешком борбом да преживим. Корисник сам социјалне помоћи, и уместо да добијам месечно око 7000 динара колико ми наводно припада, ја добијем нешто мало преко 3000, а остатак ми се одбија, не знам из којих разлога. Свако нека промисли може ли се прехранити само од тог новца, па не мора даље ни да чита садржај. Ипак ситуација је суровија, јер сваке године, почетком хладнијих дана, стрепео сам да ми не исеку струју, што се напокон ове године и десило. Да ствар буде и гора немам довољно дрва за огрев те сам принуђен да се шетам улицама, о сналажењу за храну да и не говорим. И док седим у мрачној и хладној соби покушавајући да заспим, питам се шта један човек треба да уради а да на овом свету преживи. Свестан сам проблема које имају и други људи, али никако не могу да разумем када неко без промишљања о условим живота и могућностима одмах исече струју неостављајући опцију отплате дуга у више рата. Где је ту хуманост, људскост? Јер, док је било струје у критичним и најхладнијим данима могао сам се барем мало огрејати, а сада за ову прилику чувам метар кубни дрва. Ово писмо пишем како би преко своје муке указао на сличне неприлике које сутра могу задесити и друге људе. А онај који сече не пита се како ће неко преживити и са каквим мукама. Боли ме безосећајност! Још горе када о овоме нико не жели ни речи да напише, као да је све сјајно, и беспрекорно. Молим оне који су у прилици да чују и размотре мој глас и сличних мени, да схвате како не одлажемо плаћање наших дугова зато што нећемо да платимо, већ зато што немамо, нити можемо зарадити. Молим редакцију да објави овај кратак садржај писма и тиме подржи нас који смо се много пута обраћали за помоћ, али смо до сада наилазили на јако мало разумевања. А знам да нисам у томе усамљен“ Фото: elektrovojvodina.rs
Г.Т.
ПИШИТЕ!
m omci l ovac@ gmai l . com
како би се убудуће избегле сличне подметачине у дечијим уџбеницима а покрету Двери честита на важној победи и наставку кампање против промоције идеологије хомосексуализма и промискуитета у школама: “Ми, породични људи из Покрета Двери, нећемо седети скршетних руку и чекати да ова Влада дозволи склапање хомосексуалних бракова, усвајање деце од стране хомосексуалаца и промовисање идеологије хомосексуализма малолетним лицима, већ
ћемо се борити све док породична Србија не победи.”
Украјински фашисти запалили две православне цркве у граду Николаево “Правда” пише: У граду Николаеву, запаљене су две православне цркве у ноћи 15. на 16. август, пишу украјински медији. У питању су Свето-Сергијевски храм и Храм Свето-Симеоновског Сабора. Полиција врши истрагу, а сматра се да је реч о делу радикалних украјинских фашистичких група. Приредио: М.К. Фотографије и вести преузете са разних интернет портала
ПОКРЕНИМО БЕРЗУ ОРгАНСКЕ х РА Н Е И СЕМЕНА! ПОВЕЖИМО СЕ, УДРУЖИМО СЕ, СПАСИМО САМИ СЕБЕ ОД НЕЗДРАВЕ И ЗАТРОВАНЕ хРАНЕ КОЈОМ СМО ОКРУЖЕНИ! СВОЈЕ ПРЕДЛОгЕ И ПОНУДЕ ША љИТЕ НААДРЕСУ: momcilovac@gmail.com
Т ем а број а
стр. 4
5. стр.
Т ем а број а
ПИРОЋАНАцИ И ПРВИ С ВЕТСКИ РАТ Почетком октобра 2014. године у нашем граду је почело са радом „Удружење историчара Пирота“. Основано је у циљу заштите и презентовања културно-историјског наслеђа пиротског краја као и ради удруженог деловања у области образовања. Председник Давор Лазаревић каже да Удружење за сада окупља људе из струке тј. пиротске историчаре али и да је његов рад базиран на принципима слободног учлањивања тако да чланови могу бити сви они који сматрају да могу да допринесу остваривању циљева Удружења без обзира које су струке и нивоа образовања. Тема броја „Пироћанци и Први светски рат“ била је права прилика да им се обратимо за помоћ и уједно их представимо читаоцима „Новог Момчиловца“. „Нови Момчиловац“: За почетак, реците нам какав је био одзив пиротских бораца у Првом светском рату и с каквим идеалима су они тада одлазили у бој? Историчар Миљан Манић: Као одговор на ваше питање послужиће и оно што сам написао у предговору књиге „Бесмртници – Споменица изгинулим у ратовима 1912-1918. трећег пешадијског пука“ а која је изашла у издању Историјског архива Пирот, поводом обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата: „Мало је народа и држава у свету у својој историји имало тренутака какве су преживели српски народ и српска држава у периоду балканских и Првог светског рата 1912-1918. године. С једне стране тај период је био тако блистав и херојски, а с друге тако трагичан, пун патњи и страдања. У размаку од неколико година српски народ и држава нашли су се пред самим уништењем и пропашћу, али су се уз огроман напор, херојством и борбом изборили за опстанак и даље постојање. Жеља за слободом, вера у своју снагу и нада да правда ипак постоји омогућили су да се и након толиких страдања и патњи ипак обнови и ојача држава. Допринели су да овај тренутак српске историје посматрамо као једну
велику победу. Наравно остаје питање, да ли је то морало да се деси, да ли смо то могли избећи, да ли смо много тога могли урадити другачије. Једно је сигурно, држали смо се часно, јуначки и подносили све што нам је бреме историје наметнуло и доделило. Највеће напоре поднели су подједнако држава, њена војска и народ. Свако је дао свој допринос. Држава, која је ионако одвећ била слаба и сиромашна и тек изашла из претходних балканских ратова. Народ који је све патње и страдања које доносе рат и окупација земље издржао, остао и опстао. И, наравно српска војска која је, иако мала и слабо опремљена, својом изузетном храброшћу и високим моралом успевала да увек и наново излази из сваке битке као победник. Народ пиротског, лужничког и белопаланачког краја дао је велики допринос и поднео огромне жртве како би се ово вишегодишње војевање претворило у једну сјајну и велику победу и на крају у ослобођење отаџбине. На први позив своје државе сви су се одазвали још 1912. године када се кренуло у ослобађање Старе и Јужне Србије, као и 1913. кад су извојевали велику победу над својим дојучерашњим савезницима Бугарима. Наставило се 1914. када је Србију напало велико Аустроугарско царство, и 1915. када су се Аустроугарима придружили и Немци. И тада када су их поново напали Бугари с леђа и онемогућили одступницу српској војсци. Нико није веровао да ће се српска војска и држава опоравити од оваквог ударца”. „Нови Момчиловац“: Да ли постоје неки нарочити подаци о томе како су Пироћанци преживели албанску Голготу и колико их је касније учествовало на Солунском фронту? Историчар Предраг Видановић: Страдање Пироћанаца у Албанској голготи не разликује се од осталих српских војника и цивила. Ратни дневник Светозара Николића Гаричке нам сведочи о тешкоћама кроз које је прошао српски војник. Он на једном месту описује борбу са Арнаутима „Ар-
Икона спасила Пироћанце! Богородичина икона “Утешитељка” је стигла у Стари пиротски храм на Благовести 1922. године као поклон пиротског обућара Сотира Љубеновића који је у овој цркви био тутор, а вршио је и улогу појца. Занимљиво је да је Пресвета Богородица преко “Утешитељке” објавила своју милост ка Пироћанцима два пута пре даривања иконе храму. Она је пратила пиротске борце у чувеном окршају на Тумби 1913. године када је српска војска победила знатно бројније Бугаре. У борбама се нарочито истакао пиротски Трећи пешадијски пук, а честитке су стигле и од Степе Степановића, чувеног војводе који је, по једном сведочењу владике Василија Костића, говорио да су његови стари дошли из околине Пирота.... На полеђини иконе о овом славном боју стоји забележено: „За сво време ратовања носио је Сотир Љубеновић, обућар из Пирота, војник 3. позива. Мати Божија, благодаримо ти што си нас спасла. Не остави нас до конца живота нашега. Амин.“ и „били смо у 3. батаљон 1. чете, командир нам био Ставра Тошић”. Пресвета Богородица “Утешитељка” је две године касније, у Првом светском рату, опет сачувала Пироћанце који су из борбе сви до једног изашли живи и неповређени. И о томе постоји запис богољубивог Сотира: „Ратовали смо са иконом и 1915. на Лесковац са Бугарима и пола изгину, а нас Пироћанци до једног сачува Мати Божја. Нека по нас наша деца памте и славе Матер Божју.“ Преузето из књиге “180 година Старе цркве у Пироту” Сотир Љубеновић (фото: Музеја Понишавље)
наути су посели своје куће, које као и што је познато, свака има пушкарнице. Овако изненеђени као и са страшним губицима које је имао добровољачки батаљон, полега цео батаљон по рупама поред пута. Страшна борба која се створила тог момента неописива је. Наш батаљон се повукао назад мало у једну шуму и ту се задржао. Добровољци су отпочели напад и почели су палити арнаутске куће, сцену тог тренутка нису могле човечје очи посматрати, за освету добровољци су све редом палили.“ Поред тога, велика је тешкоћа била у недостатку хране, па под 20. новембром 1915. године он пише: „Ујутру батаљон беше постројен. То је било у 6 часова пре подне, по свршеној молитви, батаљон се креће путем за Скадар. Одавде Арнаути почеше већ да продају хлеб мало јевтиније али само за сребро, српску банку није хтео нико узети за ништа. Војници који немаху ситног новца или немаху никаквог, јер имало је војника који су пошли у рату без пет пара, и шта су могли они друго радити, хлеба нема да добије, од државе новца нема, ништа му друго не остаје већ да мре. Зато је сада отпочела трговина, старовремски (замењивање). Водници су скидали свој прљав вашљив веш и даваху га арнаутима за хлеб, што ови то стварно радо примаху. И тако је то ишло. Нама је ово било сасвим обично, јер добро разумевамо ове дивље Арнауте те им ништа не замерасмо, као што то чинисмо браћи Црногорцима.“ Према подацима из „Поменика ратника Округа Пиротског“, 1.869 Пироћанаца је учествовало на Солунском фронту. Многи од њих су изгубили животе на Кајмакчелану, Црној реци, коти 1050 и другим ратиштима. „Нови Момчиловац“: За време трогодишњих ратних окршаја Пирот је био под непрестаном окупацијом бугарске војске. Реците нам нешто о страдању пиротских интелектуалаца и свештеника, као и уништавању културне баштине нашег краја у овом периоду? Историчар Давор Лазаревић: За разлику од остатка Србије становништво пиротског краја је свој непосредни сусрет са ратом доживело нешто касније, односно, на јесен 1915, године када су бугарске окупационе власти ушле у Пирот. Како је главни циљ окупације заправо био жестока бугаризација простора и становниства, већ почетком новембра исте године су уследиле драстичне мере у чијем епицентру удара ће бити интелектуална и духовна елита пиротске вароши. Цунами бугаризације најпре је запљуснуо школски систем и цркву као главне расаднике ондашњег елитизма што је подразумевало апсолутну контролу образовне, духовне и уопште културне продукције и њено ангажовање у служби окупатора. У том контексту избор за непосредне актере поменутих процеса је био сведен на две могућности, сарадња са окупатором по цену одрицања од сопственог националног бића или одбијање исте по цену главе на раменима. Колико је ова друга опција могла бити стравична говори и монструозно погубљење 21-ог свештеника из ових крајева који су крајем 1915. године стрељани, а потом спаљени у близини Беле Паланке. Пуким случајем овај зверски сценарио преживео је пиротски парох Милија Јончић али са толиком дозом страха у себи да је цео рат провео скривајући се у подруму своје куће. Ништа мање трауматична нису била ни искуства пиротских ђака који су у школама морали учити бугарски језик уз крајње насилне наставне методе које су подразумевале
Застава Трећег пешадијског пука Првог позива Пироћанаца. Одликована за изузетне заслуге и храброст у ратовима 1912-1918. године. Одликована је 1912. године Златном медаљом за храброст, 1913. године такође Златном медаљом за храброст. Застава је конзервацијом доведена у релативно добро стање и чува се у Војном музеју у Београду.
вређање, батињање и отворен захтев да се сви ученици изјашњавају као Бугари. Уз све то бугарске окупационе власти су у циљу брисања колективног сећања и српске културне баштине у више наврата организовале јавно спаљивање књига и списа написаних на српском језику. То је требало да буде јасна и гласна порука становништву да почиње нови период њихове историје који захтева хитну ампутацију српског и калемљење бугарског националног идентитета. Ако би смо унутар једне мисли покушали да опишемо стање интелектуалне и културне сцене пиротског краја у току Великог рата не бисмо претерали ако би рекли да је свака активност на том пољу била потпуно заглушена громогласним урликом бугаризације. Клиничка смрт коју су тек стасале образовне и културне институције у Пироту у току рата доживеле била је толико дубока да је захтевала дугу и неизвесну реанимацију током послератних година. Духовни простор пиротске вароши био је изоран дубоким браздама ратних страдања у којима је поново бачено семе мржње на релацији српско-бугарских односа што је значајно утицало на даљу комуникацију између два сродна и комшијска народа током двадесетог века. „Нови Момчиловац“: Шта бисте могли да нам кажете о знаменитим пиротским војсковођама који су се истакли у Првом светском рату? Историчар Предраг Видановић: Међу списковима носилаца највиших ратних одликовања налазе се имена Симе Мијалковића, Милана Митића, Александра Петровића, Ћире Даскаловића, Љубомира Крстића, Стојана Трнокоповића и других. Пироћанци који су после завршетка рата 1918. године добили чин генерала: Генерал Стојан Трнокоповић који је на челу победоносне српске војске ушао почетком новембра 1918. године у Сплит. У знак захвалности, овенчан је ловоровим венцем на којем је писало „Сплитске Југословенке својим ослободиоцима“. За успомену на овог великог Југословена, Пироћанца, у Сплиту је до 1941. године један од гатова носио назив Гат генерала Стојана Трнкоповића. После Другог рата то је Гат пролетерских бригада, а како се данас на-
зива није ми познато. Генерал Ћира Даскаловић, командант 10. пука чувене Шумадијске дивизије која је прва, под његовом командом, пошла у ослобођење поробљене отаџбине септембра 1918. године. Први је развио заставу 3. пешадијског пука Пироћанаца у ослобођеној Приштини 10. октобра 1912. године на Муратовом тулбету. Генерал Љубомир Крстић, завршио је први у рангу Војну академију у Београду. Био професор на генералштабној школи, начелник Генералштаба, бригадни генерал, први ађутант краља Александра. Учествовао је у изради ратних планова о пробоју солунског фронта у Штабу Војводе Степе Степановића. Између осталих, који нису у чину генерала, а чија заслуга није мања, можда да издвојимо Светозара Николића-Гаричку потпуковника из ратова 1912-1918. Светозар је завршио официрску школу тако да је у рат 1912. године отишао као поднаредник. У току ратовања од 1912. до 1918. године напредовао је до мајора. За храброст и војничке заслуге одликован је низом одликовања. Носилац је 3 бела орла са мачевима, 3 златне медаље за храброст Милоша Обилића, Француског крста легије части, Енглеског крста за храброст, Ордена медаље – споменице Првог балканског рата, Златне медаље за храброст и других високих ратних одличја. Учесник је Облаковске битке, битке на Брегалници, Кајмакчелану, на Церу, пробоју Солунског фронта. Три пута је био рањаван. Јован Ђ. Поповић, резервни пешадијски потпуковник чија прса красе више од десет ратних одличја. Учитељ по образовању, изузетне војне способности. Велику храброст испољава у борбама приликом заузимања Кајмакчелана и Битоља па га генерал Бојовић предлаже за високо одликовање. Успомену на историјски дан 12. новембар 1918. године војвођански град Ковин слави, јер је тога дана ушао први српски војник. Тај војник је био капетан прве класе Јован Поповић. Учитељ Јован Поповић је Пироћанац са највише одликовања: Златни орден Обилића, Освећено Косово, Орден Светог Саве (једини у Пироту), два Бела орла са мачевима, Албанску споменицу, Споменицу за балканске ратове, Златни крст 1912. године, Орден краљеве круне итд. Поред Трећег пешадијског пука Првог позива Пироћанаца веома је значајна и застава тога пука која је, такође одликована за изузетне заслуге и храброст у ратовима 1912-1918.године. Одликована је 1912.године Златном медаљом за храброст, 1913.године такође Златном медаљом за храброст. Застава је конзервацијом доведена у релативно добро стање и чува се у Војном музеју у Београду. „Нови Момчиловац“: Да ли је могуће утврдити колико је Први светски рат однео људских живота из Пирота и околине? Историчар Миљан Манић: Према расположивим подацима до којих сам дошао, из целог пиротског округа укупно је мобилисано између 14.000 и 20.000 људи. Војници и официри славног Трећег пешадијског пука дали су огроман допринос у многим борбама и биткама које је водила српска војска. У многим ситуацијама и тренуцима исказали су огромно јунаштво, херојство и висок степен моралних вредности које су углавном красиле српског војника. Као и у осталим јединицама српске војске највећи број војника Трећег пешадијског пука били су људи са села јер Србија је била сељачка земља.
Српски сељак је изнео на својим плећима све победе своје војске. Како они који су остали под окупацијом, тако и они који су били далеко од своје куће и од своје отаџбине, на фронту. Подаци којима располажемо кажу да је са територије целог пиротског округа погинуло око 7500 војника. Наравно овај број није коначан и биће веома тешко утврдити тачан број погинулих. Такође и што се тиче цивилних жртава, а којих је без сваке сумње било. Интернација великог броја цивила, мушкараца, жена па и деце а чији је једини повод био то што су били Срби и то према подацима Међународне комисије обухватила је преко 100.000 лица са територије тадашње Србије, од којих се пуних 50.000 никада више није вратило, већ је или поубијано на путу, или умрло од мука, болештина и глади, или је страдало у самим бугарским логорима. Оваквих страдања је сигурно било и међу цивилним становништвом са територије пиротског округа. Такође треба напоменути да је велики број цивила пострадао и од епидемије тифуса који је захватио најпре српску војску у периоду 1914-1915. године а затим се проширио и на цивилно становништво. Нажалост, морамо констатовати да држава Србија ни до данашњих дана није утврдила коначан или пак приближан број страдалог цивилног становништва у овом периоду. То ће са проласком времена бити све теже и сматрам да је последњи тренутак да се овај посао уради, како бисмо се одужили свим онима који су пострадали, и наравно како бисмо и будуће генерације упознали са жртвом коју је њихов народ платио и за њихову слободу. „Нови Момчиловац“: Када говоримо о жртвама, неправедно би било да не поменемо и Пироћанке које су саме морале да носе терет читаве обитељи. Како су оне поднеле ту вишератну, другу деценију 20. века? Историчар Давор Лазаревић: Поред замрлог јавног живота Велики рат је становништву пиротског краја донео и суноврат приватног, односно породицног окружења. Мобилизација најпродуктивнијег дела мушког становништва врло брзо је довела до колапса патријархалног друштва, привредне катастрофе али и до ратне еманципације жена. Већина Пироћанки се у току рата нашла у једној крајње новој и страшно одговорној улози главе породице. До тада на маргини породичне хијерархије па и друштвеног живота генерално, жена је преко ноћи постала бедем на коме ће почивати породична и друштвена егзистенција током ратних година. Мушкарци су водили битку на фронту, а жене ништа мању битку за очување породице. Ратно бреме подједнако је ломило како плећа мушке тако и рамена женске популације. Слику ратне жртве Пироћанки и њихове деце, чини ми се, најбоље је обојила у својим успоменама швајцарска активисткиња Црвеног крста Клара Штурценегер која је боравећи у Пироту запазила једну жену са жутом марамом која по блатњавој улици тумара, вукући прозор, а поред ње иду деца од којих једно пажљиво носи лампу, а друго на ужету води свињу. Упркос свему жена је из рата изашла јача него што је икада до тада била. Ратом наментнута мушка улога, када је једном одиграна, није се више скидала са репертоарa. „Нови Момчиловац“: Срдачно вам се захваљујемо на одговорима и желимо вама и вашем Удружењу много успеха у даљем раду.
“Златен Пирот”
"Златен Пирот". Овај назив често чујемо и дан-данас на улицама Пирота од туриста који долазе из Бугарске и који сасвим сигурно не знају одакле он потиче и колико је невоља донео грађанима пиротског краја у току Првог светског рата. Ако они не знају, а оно бар ми да знамо и да памтимо и поштујемо своје претке и њихове судбине. И наравно, да праштамо и да никада злочине и злочинце не поистовећујемо са читавим народом. У наставку следи исечак из сећања проте Божидара Љубеновића: “Кад су Бугари ушли у Пирот понашали су се као према свом народу. Пирот су прозвали `Златен Пирот`, а нас који смо живели у њему, сматрали су Бугарима. У почетку никакве репресије. Наредили су да се све фирме преправе, да се брише `ић` а стави `ов` на крају презимена. Дефицитарну робу, коу нису имали ни у Софији, Пирот су опскрбљивали. Шећер, гас, пиринач и друго, за Пирот је морало да буде, само да би задобили народ за себе. Одмах су отворили основну школу и довели свој просветни кадар. Пропаганда бугарска се вршила на велико. Народ ћути и трпи, али се никако не бугарчи. Војнике нису мобилисали са окупираног терена, јер по међународном праву нису смели то да раде. Ишло се тако прву годину и по, па једног дана дође у Пирот неки бугарски министар. Заказује бугарски збор који ће се одржати у Национал кафани, највећој у Пироту. Сакупили се сви истакнути Пироћанци, нису ни знали о чему се ради, кад ће тај министар у свом говору да позове Пироћанце да сакупе међу собом добровољни прилог да купе `аероплан “Поморавље” да го испрате на бојното поле да тепа српските кучеки`. Кад су чули људи о чему се ради, ко на врата, ко кроз келнерај и прозоре, сви се разбегаше, остане само два-три реда који баш нису незапажено могли побегнути. Кад су видели Бугари какве `Бугаре` имају у Пироту, одмах сутра нареде да се покупе обвезници и пошаљу у Бугарску на рад. Од онда су настали црни и несносни дани. Тек тада смо осетили шта је окупација, нема више намирница, а терор какав се не може замислити. Сваке ноћи блокада појединих делова града, претреси по кућама, што се допадне војницима носе, интернације честе, нарочито се окомили на студенте и гимназијалце. Ту још недораслу децу одводили су у Бугарску и терали их на најгоре послове. Многи су тамо и помрли. Народ погнуо главу, излази у град само по потреби... Како су Бугари на фронту губили битке, били су све гори...” Редакција “Новог Момчиловца” Горе: Костурница од преко 500 грађана Пиротског округа које су бугарски војници поубијали у Барју 1917. године. (фото: Музеј Понишавље) Десно: Чувени поп Дзанга, свештеник Алекса Јовановић убијен је од Бугара 1915. године као 80-то годишњи старац. Поп Дзанга је за време свог службовања био старешина Старе цркве у Пироту. Постоји податак да је у њему 1895. године венчао Радоја Домановића и Наталију Ракетић. Био је родом из села Славиње. (Фото Ж.П.) Доле: Повратак пиротских жена, стараца и деце из бугарске интернације 16. октобра 1918. године (фото: Музеј Понишавље)
стр. 6
П рав ослав љ е
П И ТА Ј Т Е Д У хО В Н И К А Протосинђел Серафим Живковић Извод из беседе изговорене у Дивљанском манастиру 27. нед. по Духовима ... И сами знамо колико је живот кратак, неспокојан. Нити знамо када ћемо да се родимо, нити када ћемо умрети и шта ће у животу да нам се догоди. Када погледамо колико само страдања има свуда у свету: жртава у ратовима, у насиљима, у болестима, у саобраћајним несрећама, ми не умемо да се тргнемо и да кажемо себи да ће можда и нама сутра бити задњи дан живота, нити се тада упитамо како ћемо после своје смрти да дочекамо Христа. А ако смо хришћани, крштени у име Свете Тројице - Оца, Сина и Светога Духа, цео наш смисао живота треба да је припрема за одлазак из овог света. Овај свет је, као што многе песме кажу, једна школа. Као што нека деца уче и све добро схватају, труде се јер унапред виде своју награду и корист од рада, друга имају стални бунт ка школи и доживљавају је као тамницу. Тако је и у овој земаљској, животној школи на коју нас је Господ поставио, на разним местима, са различитим талентима и искушењима, да се спремамо за завршни испит - а то је исход наше душе. Ево сад ће Божић, то нам је као неки колоквијум или испит пре нашег страшног суда. И како сваке године будемо дочекивали Божић, Васкрс, какав однос имамо према светитељима, какав однос имамо према ближњима за које Бог од нас у другој заповести захтева: „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 22, 39), такви ћемо бити и после пресељења из овог живота. Зато и служи сваки пост да себе мало доведемо у неко нормалније стање од оног док смо се опуштали између постова. Мада, ми између постова можемо да се
Да се Богомладенац роди и у душама нашим опустимо телесно, у храни, у одмору, у многим другим стварима, али никако у Духу јер човек увек мора да буде онакав како то Бог од њега очекује и заповеда. Пост је појачани период припреме за Свето Причешће. Нека би Господ дао, молитвама Свих светих, да наша срца, и наше душе, и наш ум буду спремни за примање Богомладенца када дође, и да будемо радосни и весели. Али да то не буде само зато што се и други радују, да не схватамо само умом да је Божић и да је Христос рођен. Није се Христос родио само у витлејемској пећини, Он се свакодневно рађа у душама искрених верника, а поготову у празничне дане. Тако би и ми требало да то реално осетимо, не само шта се збило пре две и нешто хиљада година, него да се то збуде и у нашој души, како на Божић тако и на Васкрс и на друге празнике, а нарочито на светој Литургији, јер она је живот Христов - од рођења, преко проповеди, уласка у Јерусалим, па до Распећа и Васкрсења. Цела света Литургија је благодарење Богу, проповед и молитва али и узношење ума и срца до сједињења са Господом. И кад се моли и кад верује, срце може да живи и да проживи и да врати оно време јер је Бог исти и јуче и данас и сутра. Његово присуство је стално и непромењиво. Да вас подсетим и око тих нових година, старих година и разних тамо неких безбожних празника. Мотрите на ваше душе. Ко је свестан не би смео себи да дозволи да живи двојако, да седи на две столице: да слави Нову годину и да иде у цркву, да слави рођендане, да слави разне
атеистичке празнике, да одлази на весеља у време постова и на ко зна какве још све атеистичке и паганске глупости и лудости. Не треба да се то прихвата и да се због тога доживљавају касније разна искушења. Нема ко није имао искушења после таквих падова. Ко пости, исповеда се и причешћује, а живи двоструким животом, неће имати снаге и силе да се одупре атеистима, паганима и разним лудистима који свашта организују и праве. Ако смо раније и били такви па смо се преобразили јер се Христос дотакао наше душе и нашег срца, зар ћемо бити као онај пас који се враћа на бљувотину (II Пт. 2, 22), да се враћамо на пређашњи живот који значи пропаст, не само за нас и нашу децу него и за цео народ, за цело човечанство? Треба да будемо јачи а како ћемо бити јачи ако се не молимо Богу и ако не живимо како треба? Ви требате све око вас да охрабрите и подстакнете на благочестије а не да им подизалите и да се секирате ко ће шта да вам каже, да се траумирате шта ће о вама да мисли овај или онај. Боље мислите шта ће о вама да мисли Господ! Сваком хришћанину прво то треба да буде на уму: шта Господ мисли о мени и шта је у мени самом, а не шта о мени мисле мајка, отац, баба, директор или ко зна ко други, наравно, овде мислим само на оне који се противе Богу. Ко не воли Бога више од свега другог пролазног и смртног, тај је мртав. Можда је полумртав ако се још увек двоуми и бори, али ако нема борбе, човек касније пада и прелази на супротну страну, иако је можда и био благочестив и трудио се, ишао у цркву, постио. Знам
многе такве примере. Има људи који су ишли у цркву и постили и после 5,10, 15 година утопили се у околину зато што то нису радили из срца, нису тежили Небу него, ето, само по некој традицији, по некој навици, како су радили баба и деда, или како су негде чули да треба. То јесте можда у старту добро, али они који иду у цркву морају свакодневно да уче и да раде на себи како би били све јачи и јачи. Морају да дозволе Богу да се Он у њих усељава а не да се у њих усељавају страсти и разна нехришћанска учења и навике који убијају душе и тела, а убијају и поколења. Тако ће доћи крај овом србском роду. Ако вашу децу одвајате од Бога тако што их не учите како треба живети и ако она не постану со, ко ће онда да осоли следећу генерацију (уп. Мт. 5,13)? Онда је и са србством и са свима нама дошао крај. Бићемо последња генерација у духу предака, све након тога биће само генетика, а и она ће убрзо да се изроди и да постане ко зна шта у овој земљи у којој је Бог дао да се живи православно. „Христос се рађа славите, Христос – у сусрет му изиђите“.
Оброк посвећен Св. Сави у близини села Рудиње, Фото: свештеник Марко Дабић
Свети Сава и Пироћанци
Да ли је Свети Сава боравио у Пироту? Народно предање и поједини истаживачи сматрају да јесте. У оближњем селу Гњилан, код старога гробља, постојало је древно насеље (мештани овај крај и дан данас називају Селиште) у коме је, по предању, Свети Сава боравио или приликом неког од својих путовања ка Светој Земљи, или су му ту касније мошти коначиле на путу за Милешево. Етнолог Владимир Николић 1910. године пише да се на овом месту налазило крст који се звао „Свети Сава“. Њему су стари људи причали да је он ту од памтивека и да су га тек Бугари 1885. оборили а мештани касније усправили. Био је правилног облика, истесан од бигра са неким тада похабаним и нечитким натписом. Николић каже и да је у старим временима цело село славило Светог Саву и оку-
пљало код овог крста на саборе... О крсту се данас ништа не зна а Снежана Бранковић бележи да је изнад њега некад постојао заветни храст - миро, кога су комунисти, практични до безумља, посекли у зиму 1948. године ради огрева. Но, да ли је Свети Сава заиста походио пиротски крај и није толико важно јер је његово духовно присуство међу Пироћанаца много очигледније и драгоценије. Ево само неких од примера који указују на снажну приврженост Пироћанаца Светоме Сави и Светосављу - тој народној редакцији православне вере чији је он био генијални режисер. Светог Саву су у срцима носили многи средњевековни ктитори и зографи из нашега краја. Они су осликали Савине фреске на зидинама Темачког, Јовановског и многих других манастира и храмова, све тамо до Риле и Витоше. Његов светачки лик красио је и ону тужну црквицу из 16. века која још увек чека да буде монтирана на новој локацији изнад Завојског језера. Дух Светога Саве је храбрио Пироћанце када су одлазили да се не врате са Косова равна. И тешио их у потоњим тугама када су, у знак жалости, мењали црвене са црним гајтанима на својој одећи. И ликовао с њима када су 1912. опет стали на Газиместан, али овог пут победоносно, и када су сви од реда, без команде, пали на колена да целивају свету косовску земљу. Крсна Слава била је бастион пиротског Светосавља у свим приликама и неприликама. Узалуд су је забрањивали Турци. Узалуд су бугарски епископи Партеније и Евтимеије покушавали да је за-
мене именданом. Узалуд су и комунистичке уходе звирале кроз замрачене прозоре пиротских Свечара како би их одали Титу и партији. Славска свећа је остала упаљена у Пироту и гори до данашњега дана, а сви они који су је гасили отишли су из нашег града и историје у вечиту заборав. Светога Саву су као сеоске заветине нарочито славили Гњилан, Жељуша, Ореовац, Радосин... Славио га је и еснаф вештих занатлија - табаџија (кожара) и то нарочито дирљиво 1873. када су учитељи кришом довели ђаке у Стару цркву да отпевају Свецу „Ускликнимо“ и потерају сузе из очију старих Пироћана. Многи домови у Пироту, Камику и другим селима, прослављали су Светитеља као домаћу славу и своје поштовање ка њему изражавали тродневним постом уочи Савиндана. Свети Сава је донео бугарском народу црквену самосталност и просто је парадоксално да је, након Кримског рата, он постао персона нон-грата у пиротској просвети и култури које су тада биле под снажном контролом бугарских учитеља, а нешто касније, и владика егзархиста. Свети Сава је био протеран из наставе али не и из срца његових Пироћанаца који су одмах по ослобођењу, наденули градској гимназији име свога вољенога Свеца и прослављали га као школску славу торжествено - уз оркестар, песму ђачког хора и говоре надахнутих професора. Пиротска гимназија је са именом „Свети Сава“ прегрмела три бугарске окупације а ли не и јарам комунистичког безбожја под којим је она остала без свог првог и правог имена, на жалост, до да-
нашњега дана. Веза Пироћанаца и Савиног Хиландара је снажна и кроз векове постојана. Постоји запис да је „пиротски старец“ Исаија био је хиландарски калуђер у давном 16. веку. У Савином манастиру је примио свештенички чин Пироћанац Кирил, потоњи владика пакрачки који је касније објавио прво штампано житије Светог Саве у Бечу 1794. године. „Студеничанин“ Максим је 1809. године довео у Хиландар групу од 60 побожних Пироћана а идуће године од прилога Пироћанке Дафине обновио кивот Савиног оца Симеона у Студеници за здравље и спасење њено и њених синова Диме и Димитрија. Постоји и једна преписка пиротских чорбаџија са Хиландарцима. Пироћанци су много пута походили Хиландар и богато га даривали а нарочито драгоцен дар био је ћилим. Метох Савиног Хиландара у Пироту био је место тајних богослужења и духовних сабирања у време турске тиранје... Једна врба у Тијабири је 1809. била довољно велика да издржи скоро све пиротске свештенике-светосавце, које су о њу обесили Турци због сарадње са Карађорђевим устаницима. Светосавски пастири су страдали и 1812. и 1836. у време Пиротске буне. Пиротске свештенике су бугарски војници одвели у јесен 1915. у Јанкову падину код Беле Паланке, и тамо их, ни криве ни дужне, побили и запалили. Страдали су они тада само због Светосавља и горела су њихова тела у тој падини, као некада Савино на Неимару. Свети Сава је оставио траг и у пиротском стваралаштву. Њега је чудесна народна машта из миљоште често
7. стр.
Град ск е при ч е
СВЕТ КЊИгЕ
Мали Риста и његово време Христа Јовановић Мали Риста, у чијем конаку је данас смештен Музеј Понишавља, једна је од личности које су обележиле историју Пирота, а чији је живот остао неистражен. Преко усменог наслеђа су дуго година опстајале приче и легенде, које нису имале аргументовану потпору, додавало се добро и одузимало лоше. У издању Музеја Понишавља августа 2014. из штампе је изашла монографија „Мали Риста и његово време“, ауторки Сашке Велкове и Миле Панајотовић, у којој се уз обиље изворне грађе, приказује прошлост старог Пирота под турском влашћу током XIX века, друштвене прилике и живот једне личности, Христе Јовановића-Малог Ристе. Његов успон, од анонимног сељака, преко ситног бакалина до главног откупљивача данка за пиротски крај, довео је до тога да постане једна од доминантних трговачких фигура у софијском санџаку половином XIX века. Мали Риста је био цењен у пиротском друштву, подједнако и међу Турцима, који су га називали Христју-агом и поставили у свој идаремеџлис, и међу хришћанима, где је био незаобилазни члан црквено-општинског синода. Он је чорбаџија, који је скромно помагао цркву и подизање тијабарске школе, али, као члан турског савета давао је новац за куповину пушака намењених турској војсци. Каријера Христе Јовановића је тесно повезана са једним видом стварања приватног капитала. Ради се о откупу данка-илтизам, којим су трговци могли да откупе сабирање данка за одређено подручје и за одређено време. То је ризичан посао који је захтевао упућеност у локалне прилике, али и капитал за инвестирање, који му је био обезбеђен преко пословне везе са изузетно богатим банкаром Тпчилештовим, веома утицајним човеком на султановом двору. Преживљавао је веома спретно тешко доба, којег су турске власти биле итекако свесне: с једне стране Кнежевина Србија, која је с одобравањем гледала на сваки покушај побуне против турске власти, а с друге, Турци, који су их спречавали. Као трговац, велики извозник масла и стоке из пиротске нахије, путовао је слободно, уз султанову дозволу, по турској царевини, од Видина до Стамбола. Од половине шездесетих година XIX века, услед ризичних пословних подухвата, његова трговина била је у сталном опадању, претећи потпуном пропашћу, међутим, успео је да је делимично сачува, преневши је на свога зетa, Коту Пешића. Живот Христе Јовановића можемо пратити до 1874. године, док су постојали записи о његовом учествовању, како у црквеном и друштваном животу Пирота, тако и приватном преко трговања маслом, односно неком ко је дуговао новац. Последњи пут се његово име (Мали Риста) појављује у Молби 1874. године у којој се наводи да се он већ пет-шест година налази у Цариграду. Осим доступне домаће и стране литературе, коришћени су документи из Истамбулског архива (Ba bakanlik Osmanli Ar ivleri, Devlet Ar ivleri Genel Müdürlügü), Архива Националне библиотеке „Св.Кирило и Методије“ у Софији, Архива Србије и објављене и необјављене архивске грађе Музеја Понишавља, а која се односи на заоставштину породице Христић, без чијих проучавања није било могуће аргументовано представити један период живота Малог Ристе у потпуности, који је током протеклих година недостајао и био погрешно тумачен и пласиран у јавности. Сашка Велкова, Етнолог музејски саветник
помињала у причама и легендама по којима је он заустављао реке, ућуткивао вирове, отварао врела, благосиљао Сићево да има добро вино, а Висок добро „сирење“. По њима је и Свети Сава „првњо ткање нагодил“ па су тек онда Пироћанке почеле да ткају те чувене ћилиме. Вољеном Свецу народ је поклањао и топониме те су бројне Савине воде у нашем крају, а постоји и Савина пећина уз Градашничку реку... Гусле са његовим ликом израдио је Душан Илићи из Брлога и поклонио их 1933. године председнику министарског савета. Следеће године је овај савољубиви Височанин направио савршену макету светосавског храма од два комадића старопланинског јавора, и даривао је патријарху Варнави, потоњем мученику. Копија чудотворне иконе „Тројеручице“ коју је Свети Сава добио од палестинских калуђера стигла је у Пирот средином децембра 1997. године и изазвала невероватну пажњу. Медији су преносили тада да је икону целивало и даривало преко 30.000 мештана пиротског округа. Након посете хиландарске иконе, у Пироту је почела драгоцена духовна обнова која је напунила храмове богожедним народом. И дан данас Пироћанци о Светоме Сави певају, пишу и иконопишу његове фреске и иконе. Сваке године у Галерији „Чедомир Крстић“ о Савином дану буде изложба раздраганих дечијих радова, а у храмовима дечији рецетали посвећени драгоме Свецу. Недавно је у оближњем Великом Пиротски ћилим у Хиландару. Фото: Милорад Јанковић - Рота
Јовановцу подигнута црква, једна од ретких у Србији посвећена Светоме Сави. Ова богомоља и овај зидани споменик пиротског Светосавља, саграђен је по пројекту и завештању владике Василија Костића који је и поникао у овоме селу. Време у коме живимо је притајено. Иза еуфоричне забаве и лицемерног хуманизма, крију се све оне пошасти које су мучиле и искушавале наше претке. Ту је (некада османлијска а данас европска) развраћеност која кидише на породичне верности и вредности, ту је и медијска исламизација, ту је лична и национална дезорјентисаност као идеал Новога Доба, ту је и бугарски фашизам који се успео до тамошњег парламента. Све ово више је него довољан повод за нас Пироћанце да се привијемо уз Светога Саву, да се њему обратимо, да путем његовог племенитог пожртвовања и родољубља кренемо како би смо с њиме победили и опсали - баш као некада наши преци. Написао Жељко Перовић за здравље свога сина Саве
Male gradske pri~e Пише: Мирјана Јонић Игић
Кој знаје за какво је б`ш това добро! Убаво је кад знајеш да неси сам. Да си и ти млого важан белчуг и веза од онова што је прошло, до онова што че топрва дојде. Кад разбереш да ђи је имало млого преди тебе који су твојете болће, од које болујеш, одавна преживели и преболували. И кој знаје колко муће, оваквеја како твојете, одавна претрпели и премукували и без крај и без ред. И милување и радување твоје прерадовали и премилували, и како мелем на душу налагали убавињуту, да њим срце облагне ка ђи мука налегне. - Затова, не турај све насрце, ама и не врљај позади шију што требе да ти је пред очи, а и не сувај руку суде куде ти ђу жеља сецне. Тумарај се да поштено и ак’лно прекаламбуриш овија свет, додек не зажмиш и не стуриш и телото си како задњу кошуљу оди тебе и ослободиш душицуту оди земаљсћи терет - оратеше дедами Марко Чинче. На сви нема да можеш да угодиш, све и да очеш, ама је од тебе доста и тов да на никога лоше не напрајиш! А тегај се загледаше у чур оди цигару, негде нанатамо, куде си само он знајеше и белћим насрташе васељенску правду. И пол’к отресеше пепел оди цигаруту, па че си доп’лни мис’л: - Ама, млого мучно да че можеш све тека да минеш кроз живот. Млого соплитће има, млого нешто и некој че се закачи за тебе да се немож отребиш од бељу, како оди в’шљив кожув. Овија ти је свет башча голема, а цвеће шарено. Свакак’в народ има. Ама, ти гледај да си сас сви добар, те да добра реч по тебе остане. Ако те нешто лоше скок’лне - не мукуј. Кој знаје за какво је б’ш това добро! Ако ти па голема напредица појде, не подгордуј се и не дисај си млого перушиње, јербо, никој повише од народ не памти. А кад се од високо падне, млого повише боли и подалеко се чује. - Него, научи си срце на веселбу и радос. Широка душа и убава шала сваку муку раскарују. Понасмеј се ако не можеш другојаче, па си ћев карај. Јер, блага шољћа без б’цкоље зал’гује живот и преврљује ћиј’цат на кантарат од тешкуту на л’ку страну. Мож је б’ш затова наш човек оди малечко задојен сас шалу, па добро и на њега и на онија покре њега. Па кад је тека, де да се присетимо и за онија Пирочанци који су били шалџије, а и за онија и на чији се рачун кленса карала. Ама, без срдење! Доктор Каракаш је бил душеван човек. И ночу да прими болног човека и д’њу. Ако нема пару, че га причека. Мож је затова при њега била голема навалица. А куде има млого народ, млого се чује. И добро и лоше. Дојде једнуш Андра Бежа при њега да се ожали како му неје добро. - Где те боли? - питује га доктор Ка ракаш. Марко Чинче - Те, тетува докторе - преплита с језик Бежа арне пијан и показује с руку под груди. - Стисло ме тува нешто у чашкуту, па врти како бунар да копаш. Доктор Ка ракаш му опипа пулс, послуша га сас слушалице, погледа му уочи, испритиска му мешину и слабине од сваку страну, па че рече: - Андро, не могу да утврдим никакву болест од које болујеш. Можда је крив алкохол? - Ма, и при тебе ли је таја мука докторе - че уздне Бежа. Не сећирај се! Чим је текваја работа, ја че дојдем кад се истрезниш. Е, код теквог доброг доктора дојде једнуш и газда Антанас Гаротић да се пожали на нес’ницу. - Ама, веруј Бога, тешко да могу око да сведем - че рече он. - Па колко се пута будите у току ноћи? - че почне да га испитује доктор. - Ешто па ночу да се дисам? - усвери се газда Антанас. Па нес’м ја талас’н докторе. Ночу си убаво спим, како дете на сису. Од како се ст’вни, додек се не с’вне. - Па, шта те онда мучи? - че га пита Ка ракаш. - Ама, мука је д’њу, кад по руч’к легнем па да одспим. Тегај се сваћи час будим. А кад споменемо газда Антанаса, еве да видите како некада и на паметног газду чирак може да испадне ујћа. Имал је газда Антанас малко лењавог чирака Тиму, па кад је видел да од окање и карање слаба вајда има, он реши да га посаветује како газда и постар човек. - Гледај какво че ти речем! Газда се не стањује преко ноч. Млого задњицу требе да ознојиш и да си вредан како бробињак. Ја сам се одоцутра дигал зором и најдем на сокак пет банће. Беле паре бре! А да се нес’м дигал тека рано, друђи по вредан би ђи наш’л! - Ма разбирам те ја газдо - че рече чиракат. Ама каква вајда оди дисање, кад је тија што је изгубил пет банће морал да се дигне преди тебе. - Нема више вајда од д’н’шњи млади - че уздне Антанас додек се жали на кума си Марка Чинче. - Ама, кој си како умеје. Кога газда лебеди, живот че му се шегује. Него, да смо ми живи и здрави куме!