Паметник
стр. 8
БРОЈ 5-6.
Узбудљива и скоро савим непозната повест о диверзији српских војника на врху Соколу, ноћ уочи пробоја Солунског фронта
Деда Јаков - Соко са Сокола
Само нам брзина може спасти главу
ујутру кренемо на јуриш? Однесе нам до сад најбоље људе”
Већ је пао мрак. Изљубисмо се са другарима, поздрависмо и изађосмо из логора. Испратили су нас муклом тишином. За све наше ми смо били већ покојни. Исекосмо нашу жицу и пузећи по земљи дођосмо без проблема до бугарске жице. Чујемо, тамо, са бугарске стране, лупа мањерка. Време за вечеру. Исекосмо и бугарску жицу и увукосмо се тихо у њихов логор. Нешто ниже, испод нас, бугарска објавница. Да би је избегли, идемо још ниже. Нађосмо неки путељак и пођосмо њим. Пут нас одведе право у бугарски ров. Гледамо се међусобно и договарамо очима. Само да нас нико ништа не пита. Познаће по говору да нисмо њихови. Око нас гомила бугарских војника са порцијама. Видимо, кувари донели казан и деле вечеру. Прођосмо поред веће групе Бугара и настависмо даље кроз логор. Не знамо којим ћемо путем до врха Сокола. Знали смо, по информацији добијеној од нашег официра, да према врху Сокола воде само две проходне стазе сакривене између степенасто поређаних стена. Остали део је, кажу непроходан. Одједном, видимо испред себе тројицу Бугара избачених на мртву стражу. Иако је у нама све треперило од узбуђења, трудили смо се
Задатак је извршен, а нама шта Бог да. Важно да смо многе другаре сачували од сигурне смрти. Соколац није више тако опасан. Почупани су му очњаци и канџе. Дођосмо и до бугарских ровова. Шта ћемо сад? Вечера је одавно прошла. Ако нас зауставе? Слегох раменима. Шта се може. Морамо ту. Другог пута нема. Уђосмо у бугарски ров. Бугари стоје један поред другог и гледају доле, према нашим рововима. Ставили пушке на браник и осматрају. Што смо могли хладнокрвније закорачисмо. Били смо као мишеви у мишоловци. Бугари окренуше главу. Један бугарски официр пита: „Кој иде?“ „Наши“ – одговара бугарски војник. „Нашата патрола.“ Шта ако нас сад нешто питају. Ноге ми се укочише од напетости. Даде им Бог памети. Не питаше нас ништа. Изађосмо из рова, дођосмо до њихове објавнице и мртве страже и заобиђосмо их у благом луку. Ево нас опет пред бугарском жицом. Узосмо кљешта да пресечемо жицу, кад оном Призренцу испадоше кљешта и ударише о камен. Јесте да је висока трава, али овај ударац одјекну кроз ноћну тишину као детонација. Бугари припуцаше. Ми брзо легосмо на земљу. Ћутимо. Чује се фијукање метака. После пет минута прекинуше Бугари паљбу и све се ућута.
momcilovac.blogspot.com
ГЛАСИЛО СЛОБОДНИХ ГРАЂАНА ПИРОТА
ГОДИНА 2. ИЗЛАЗИ ПО ПОТРЕБИ РАСТУРА СЕ БЕСПЛАТНО
momcilovac@gmail.com
“Момчиловац” је новина коју су покренули и уређивали угледни пиротски интелектуалци почетком 20. века, побуђени искреном љубављу ка свом народу и свом граду. Њихову љубав и ми данас у срцима носимо, те зато и назив њиховог гласила подижемо из заборава као писани споменик њима, а у аманет поколењу. Први број “Момчиловца” објављен је 16. децембра 1908.године а први број “Новог Момчиловца” 14. септембра 2013. године на иницијативу чланова покрета Двери Српски из Пирота као независно гласило слободних грађана Пирота.
Фото: Игор Ђорђевић
Сачекасмо још мало, исекосмо брзо жицу, пређосмо брисани простор, исекосмо и нашу жицу и дођосмо у наш логор. Командир нас чека. „Шта је било?“ – пита узбуђен. „Уништили смо батерију на Соколцу“ – кажем. „Напад може да почне.“ Одједном сам био уморан. „Јунаци“ – рече командант, „идите у шатор, попијте нешто и одморите се. Хвала вам у име свих нас.“ А ту поред шатора, била је једна барака од дасака и у њој телефон. Командант уђе у бараку, а ми седосмо на клупу испред бараке. Чујемо како командант виче: „Хало, хало! Молим вас Степу Степановића. Сокол је пао! Нема више батерије на Соколу које смо се бојали. Топове су уништили тројица добровољаца из Америке. Сада имамо чист терен када ујутру кренемо на јуриш.“ Ми стојимо на вратима бараке и слушамо. Чује Деда Јаков Велекинац са Карађорђевом звездом се јасно како војвода Степа са на реверу од које се никада није одвајао друге стране виче: “Одлично! Коначно је и та батерија уништена. А како се зову ти јунаци? Ко је рукаву има санитетску ознаку. Неко из први Американац који се добровољно њихове амбуланте. Приђе до мене. Ја појавио?“ А ја сам се јавио први. Командант лако померих главу. „А мамка ти српска“ пука одговара :“Први је Велекинац Јаков - чујем га. Само то рече. Саже се и истрже из Средске, општина Средска код При- ми из руку француску пушку коју сам зрена. Други је Манцасевић Ђорђе из држао загрљену на грудима. Погледа је и Призрена и трећи Тихомир Недељковић баци је далеко од мене. Е, рекох у себи, из Средске.“ Овај што се први јавио - каже збогом Јакове. Сад си готов. Овај ће да те војвода Степа - нека добије Карађорђеву убије. И тебе и друге рањенике. Одједном, звезду, а она двојица „Милоша Обилића“. приђе још један Бугарин. Погледа ме, „Разумем!“ - салутира наш командант окрену се и чујем како виче некоме: поред телефона. Затим изађе из бараке, “Јелате да ови рањени туримо у амбузагрли нас још једном и рече :“Идите у ланту. Дај носила да их однесемо.“ Ја ров и одморите се. Кад се раздани, ћутим и чекам. Донесоше носила. Потокрећемо у напад!“ Од одмора не би варише три-четири наша рањеника и одништа. Тек што се раздани, поче фран- несоше их. Полако се усправих на ноге. цуска артиљерија да грува. Отвори паљбу Онај Бугарин ме премери и рече: “Овај на бугарске положаје. Боже, Боже, Боже... може да иде. Не требају му носила и Када поче напад да бије осамдесет топова помоћ“. Њих двојица ме узеше испод руке са нашег положаја. Паљба не престаје, а и одведоше ме доле у његову јединицу. Саса бугарске стране нико не одговара. А ис- купи се око мене гомила Бугара. Дође и пред нас, тако, како да објасним, једна њихов командир. Поче да ме испитује. планинчина, па јаруга, па иза ње друга Пита ме која сам јединица. Ја покушавам планина. Они су иза те јаруге направили да му објасним, али не могу да говорим. јаке бункере и сакрили се. Командир на- Из уста излазу само неартикулисано мумреди: “Сви бомбе у руке и јуриш! Бацајте лање. „У бре“, рече њихов официр, „па што више бомбе!“ Ми засипасмо бугарске овај је рањен у уста, не може да говори! ровове бомбама. Унезверени Бугари дижу Оставите га ту“. /.../ Овај њихов високи официр, видим, руке и предају се. Било је око десет сати не обраћа пажњу на мене. Још увек гоујутру када смо освојили прву линију бувори окупљеној војсци: “Слушајте ме гарских ровова. Одједном, пристиже њивојници! Напустићемо положај полако, хова резерва, а Немци митраљезима тако да Немци не примете да бежимо, отворише јаку ватру. Претрчасмо прве буиначе, Немци ће нас пострељати. Бежите гарске ровове, сјурисмо се у јаругу пред нама и избисмо на чистину. Немци опа- и не одговарајте на српску ватру. Или се лише други рафал. И ми припуцасмо. Ра- предајте или бежите ако имате где“. Слунише поред мене једног нашег и он паде. шам ја како их официр учи бежанији и мислим: нека ти братко имаш још сто За њим паде други, трећи, четврти... Немци не прекидају ватру. Бугарска звездица, ти си нула према нашем редову. резерва све више долази и опкољава нас. Преплашени Бугари почеше у гомилама Свуда само Бугари. Иза нас, испред нас, да напуштају положаје. На мене више око нас... Чујем нашег команданта како нико не обраћа пажњу. Разбацано оружје, виче: “Опколише нас Бугари!“ Одједном, хаос... Одједном, један Бугарин се врати у магновељу осетих страшан бол од кога до мене и погледа ме као да се извињава ми се замрачи свест и падох на земљу. и тихо рече: “Слушај Србин, ми ће бегамо, Притрча један из моје јединице и покуша да те водимо у амбуланта – немамо да ме подигне. Узалуд! Не може са мном време. Моји другари бегају и ја ћу с њи. да напредује и да ме носи уз планинску Збогом и не бој се, твоји ће сад наиђу и ће косу. Погледа ме само и спусти ме на те нађу“. Ја закркљах колко сам могао земљу. Махну ми руком још једном и оде разговетније. Хоћу да га питам има ли воде да ми да. Жедан сам. Разумео ме је. за војском. “Не“, каже, „не смејеш воду, Ја имам воду, али нећу ти дам. Ако пијеш, ће умреш. Бугарин му спасио живот Немој да пијеш воду, рањен си“. Слушам Лежим сам на разбојишту. Око мене га како ме другарски учи и схватам копрепуно мртвих и рањених. Свестан сам лико је рат страшан, ужасан, нечовечан... свега. Знам шта се десило. Дум-дум метак До малопре смо били заклети неме је погодио у уста, улетео у грло и екс- пријатељи, а сада ми он помаже и саветује плодирао. Поразбијани су ми сви зуби, ме. Да смо се срели у некој другој приобе вилице... Лежим на земљи и ћутим. лици, у другим околностима, можда би Још увек осећам несвестицу. Одједном, били и пријатељи. Е, и то је судбина! Има видим пред собом бугарског војника! На свакаквих и непријатеља и пријатеља. И добрих и лоших.
i v o N MOM^ILOVAC м и л о в о т ш За ? т о р и П А Н К Е ТА :
Анкету приредио: Ж. П.
да што мирније прођемо поред њих. Они нас само погледаше. Не видимо оружје на њима, а и наше се не види. Не обратише они пажњу на нас. Мисле да смо њихови. Прођосмо их и одлучисмо да пратимо пут поред рова, јер нам је, некако, било разумно да он мора да води према врху. Идемо ми, тако, и избијемо на козју стазу која вијугаво иде иза громадног стења и жбуња, само шуме и стење. Тешко, планинско место. Уз велики напор дођосмо до врха Соколца. Испред нас пуче видик. Зелени плато и шест топова великог калибра. На чистини испред топова постављен на трави сточић и поред њега тројица Шваба. Једу нешто и пију. Никога више око њих. Видимо да имамо луду срећу. Сви су на вечери. Њих тројица вечерају овде и чувају топове. Чучнусмо иза жбуња. Ја шапнух другарима :“ Оставите „Те вечери, уочи нашег главног про- пиштоље да нас не ода неки пуцањ, узмите боја, пуковник Дунавске дивизије Драго- каме, па сваки по једног. Ја ћу овог првог. мир Милојевић, построји нас и пита: „Је Пазите само. Брзо ударац, и право у срце. ли мајка родила јунака да се јави добро- Ако погрешимо, одоше нам главе.“ вољно да уништи ону батерију на Соколцу, Извучемо ми каме из камашне. Чврсто јер ће нас она сасвим осакатити кад ујутру обухватих дршку каме и завукох сечиво у кренемо на јуриш. Однесе нам досад рукав да се не види. „Сачекајте да дођемо најбоље људе“. Ја одмах икорачим из баш до њих“ - рекох. Устадосмо иза жбуња строја и кажем: „Ја ћу. Ја се јављам да и пођосмо према Немцима. Дигоше они уништим артиљерију на Соколцу“. За поглед са хране, али не реагују. Мисле да мном се јави један мој сељак из Средске смо Бугари. Приђосмо као да хоћемо да их који је са мном дошао из Америке. А на поздравимо и да им се придружимо у неколико дана пре тога заробисмо шест вечери. Видимо да ништа не сумњају. Бугара. Скинемо ми са њих бугарску уни- Извукосмо муњевито каме из рукава и форму и обучемо је. Ставимо бугарске ударисмо. Тап! Тап! Тап! Падоше без речи. капе, утегнемо се ко прави бугарски На месту мртви. Морали смо да журимо војници. Наш командант нас погледа: да нас неко не затекне овде. Одвукосмо ле“Водите рачуна о себи. Идете у осиње шеве у жбуње, разшрафисмо затвараче са гнездо, а нико од нас не може да вам по- свих топова и вратнице. Све то однесосмо могне. Од сад па на даље препуштени сте у шуму далеко од топова и закопасмо у Богу и својој сналажљивости. Нека вам је земљу. Одозго набацасмо камење, грање. са срећом!“ И Коста Пећанац је био ту са Нисам осећао страх. Никада, па ни на Собомбашким одељењем, па колу. Знао сам само да приђе и он да се поздрави са нам брзина може спасти „Је ли мајка нама: “Послушајте ме вас главе. тројица – рече. Ево вам по родила јунака један пиштољ, две бомбе и по Као мишеви једна кама да вам се нађе.“ да се јави доброу мишоловци Узмемо ми оно оружје од вољно да уништи њега и сакријемо га по његоПођосмо назад. Другог вом савету испод одела да се ону батерију на пута нема, или га ми не не види, а каме стависмо у знамо. Морамо опет кроз Соколцу, јер ће камашну. Свако од нас доби и бугарски логор. Опрезно по једна кљешта да исечемо нас она сасвим скачемо са камена на бодљикаву жицу испред камен придржавајући се осакатити кад наших и бугарских ровова. рукама за стабла и жбуње.
Поштовани читаоци, имамо велику част да вам у овом броју Новог Момчиловца, представимо делове из необјављене књиге “Соко са Сокола” пиротске књижевнице Мирјане Јонић Игић. У овом делу она бележи животну причу заборављеног хероја Јакова Велекинца, човека који је ноћ уочи пробоја Солунског фронта уништио непријатељску артиљерију на врху Соколу. Храбри Јаков је рођен у селу Средска код Призрена а последњих двадесет година свог живота провео је код своје ћерке у Пироту, где је наша многопоштована сарадница обавила разговоре с њим, у два наврата 1986. и 1987. године. Од срца јој се захваљујемо и желимо да ово драгоцено дело буде што скорије објављено. (Поднаслови су редакцијски.)
ПИРОТ, Никољдан 2014.
"Тешко је изразити љубав према граду. Према месту рођења. Пирот, као место мог рођења представља само први корак моје љубави. Пирот волим због дивних људи који су живели у њему, које сам упознала и који су својим животом и делима израбошили пиротску калдрму, остављајући траг о себи и времену у коме су живели. Волим га због дубоке духовности, чеса, части и поштења његових житеља. Због дивног пиротског говора који је преживео векове Немањићке Србије до данас и коме по синонимичности нема равна. Волим га због свега што је био и јесте. Пирот је на мене ставио печат трајног власништва и ја не желим да ту било шта променим." Мирјана Јонић Игић књижевница “Људи су блиски међу собом, препуно је хумора и забаве. Храна нам је најбоља, вино нам је најбоље, девојке су нам најлепше. Има где да се купа, пеца, скија, лови.. Град је фино организован, све је близу, има паркинга, улице су широке... Ниш и Софија су нам на сат времена. Још једна фабрика попут Тигра и мало културе и град ће бити најбољи у Србији.” Немања Ћировић предузетник “Волим Пирот првенствено због људи који живе у њему који су срдачни и прави домаћини, жељни увек да помогну. Сви који бар једном дођу у наш град одмах се увере да она прича о наводној шкртости није тачна и да смо сви љубазни и госта дочекамо. Волим Пирот и због његове богате историје и традиције. Поносан сам на све што овај град има и на брендове који су пронели славу града и изван граница земље. Да ли треба посебно помињати пиротски ћилим, па качкаваљ, пеглану кобасицу, грнчарију... Имамо чиме да се похвалимо само све те вредности треба сачувати за оне који долазе, за младе јер је Пирот град младих.” Зоран Панић новинар
"Волим Пирот јер је пре свега миран град у којем бих волео да гледам своју децу и унуке како одрастају. С друге стране, Пирот је неоткривено благо, али још увек влада: ,,Учи, сине, да не радиш''. Алекса Живковић Курирска служба “Потрчко” “У Пироту сам се родио и одрастао, у Пироту расту моја деца. Пирот је град у којем желим да остану наша деца, да у њему живе, раде и заснивају породице, јер су у том граду живели и мој отац и његов отац... Све нас спаја историја и традиција оличене у дивним вековним споменицима – Момчилов град, Нишава, кеј, Сарлах, цркве и манастири у окружењу; успомене из даље и ближе прошлости на херојства и достојанство нашег народа. То нас чини нашима, Пироћанцима. Убеђен сам да сваки Пироћанац воли свој град и жели да све оно најлепше остави својој деци. Зато Пирот треба да постане лепше место за живот, управо због наше деце, деце наших пријатеља, комшија, рођака. Али свако од нас мора дати лични допринос да тако и буде. Ако не желимо да нам се дешавају лоше ствари немојмо их ни чинити; ако желимо више способних, вредних и поштених људи око себе, будимо и сами такви.“ Димитрије Видановић начелник Пиротског управног округа “Волим га зато што ми пружа предивна авантуристичка места на Старој планини, где проводим све више слободног времена са својим фото апаратом и пријатељима. То ме одржава да не помислим да напустим град и започнем живот у неком боље развијеном граду или држави.” Игор Ђорђевић фотограф