Млади Православац бр. 40

Билтен храма Рождества Христовог у Пироту; Света Петка, 2014. број 40, година XVI

ије: ограф Ф от

ћ авли елоп ј Б о Дарк

Са благословом Његовог Преосвештенства епископа нишког Г. Г. Јована Објављује: “Млади Православац”, билтен храма Рождества Христовог у Пироту; Уредници овог броја: Бобан и Сања Ставрић. Коришћене иконе су преузете са разних православних сајтова. Штампа: Пи-прес, Пирот

Уводна реч (са отварања изложбе Ризница Старе цркве)

Православни храм је много више него што је дом за молитву. Он тежи да у себи сабере читав свет, али не онај греховни, пропадљиви, раздељен и подељен на делове, него свет који је сабран у једно, благодаћу Духа Светога, преображен у Тело Христово. Правослани храм и Света Литургија која се служи у њему уводи нас у атмосферу неког другог света - света који је изван греха и у коме не царује смрт. Иконе у православном храму показују нам како ће изгледати овај наш свет када буде ослобођен од смрти, када постане Тело Христово, када засија божанском светлошћу. Изложба у којој обележавамо 180 година од изградње нашег православног храма Рождества Христовог у Пироту доноси нам дух прошлости и прошлих времена. Али та прошлост кроз иконе, крстове, стара јеванђеља и “јерусалиме” бива преображена у будућност, носи у себи радост Царства Божијег. Ми данашњи Пироћанци заиста можемо да се поносимо дубоком и богатом побожношћу коју смо добили у наслеђе од наших верних предака. Храм Рождества Христовог у Пироту сведочи да је Христос давно ушао у срца Пироћанаца и опстао у њима и поред свих недаћа. Он је својеврсни архив, ризница, али и залог будућности. Нека нама Пироћанцима ова изложба буде подстицај да истрајемо на Христовом путу, да будемо достојни наследници наших верних предака.

Старешина храма Рождества Христовог јереј Миљан Панић

3

Преподобна мати Параскева Име свете Параскеве или Петке долази од грчке речи Παρασκευή што значи Петак, отуда Петка. Ова славна светитељка рођена је у X веку, у граду Епивату који се налази између Силинаврије и Цариграда. Родитељи су јој били српског порекла, имућни и честити хришћани који су тако васпитали и своје двоје деце, сина Јевтимија и кћер Петку. Јевтимије је био старији и по благослову родитеља рано се замонашио, а касније постао епископ Малитски. Петка је од најранијег детињства била веома побожна. Живот јој је био испуњен радом и молитвом. Чувши речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк.

8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте, придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у Свету земљу , како би се поклонила свим местима освећеним Спаситељевим животом и настанила се у Јорданској пустињи. Тамо је до дубоке старости живела равноангелским животом. Подвизавајући се, она упираше очи само к Јединоме Богу који једини може исказати сав труд, патњу, муку и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година, све њене уздахе и сузе које је пролила. Једино би свевидећи Бог могао описати њене свакодневне борбе које је водила са телом, са помислима, док их није потпуно победила. Никада није бринула о таштим стварима овога света већ једино о очишћењу своје душе, о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. Две године пред смрт, док је стајала на молитви, јавио јој се анђео и рекао да треба да се врати у свој родни град, где ће земљи предати тело, а душу ће Господ примити. Кад се вратила у Епиват, нико је није препознао, јер је отишла пре више деценија, а родбине није имала. Дани су јој пролазили у раду, посту и молитви, а Господу се представи у XI веку. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. После много година, на том месту је сахрањен неки утопљеник. Кад су копали гроб, радници су нашли потпуно сачувано тело, али нису томе придавали никакав значај. У току ноћи, један од радника, Георгије, имао је овакво сновиђење: видео је царицу како седи на престолу, обасјана светлошћу. Један од светлих војника, који су је окруживали, узео је Георгија за руку и рекао му да су се огрешили о светитељку, а онда је царица сишла са престола, рекла му ко је она и наредила да изваде њене мошти и положе их на часном месту. Георгије је испричао укућанима сновиђење, па су сви пошли до гроба, а тамо су затекли много људи, јер је и једна жена, Јефимија, имала исто такво сновиђење. Тако су откривене нетакнуте миомирисне мошти Свете девојке и положене у храм Светог Петра и Павла у Епивату.Од тада дивним чудима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, а верни народ им хрли као највећој светињи.

4

Мошти свете Петке Почетком XIII века крсташи са Запада заузели су и опљачкали Цариград и све што је било свето и драгоцено хришћанима почели су да преносе у папске земље. Бугарски цар Јован Други Асен, понудио је откуп Латинима па су 1238. мошти Свете Петке донете у престоно Трново и положене у Саборну цркву. Али 1393. године Турци су освојили Трново и протерали пат5

ријарха Јефтимија, иначе првог писца житија Свете Петке, опљачкали су цркву, а свете мошти избацили из кивота украшеног златом и драгим камењем и свукли са њих златоткану одору. Залагањем видинског господара кнеза Страшимира, мошти су пренете у Видин, где су остале две године јер су Турци и ту стигли, погубили христољубивог кнеза, а благо из видинских ризКивот са моштима Свете Петке ница нашло се у Серу као лични ратни плен султана Бајазита. Године 1396. светињу су од султана Бајазита измолиле три знамените Српкиње – кнегиња Милица, деспотица Јефимија и Миличина кћер Оливера, која је за спас свог народа и Цркве пристала да оде у Бајазитов харем. Када је чуо шта му кнегиња тражи Бајазит се насмејао: „Зашто од других многе и велике цене достојних имања не молите, већ само сухе кости!”, питао је. Наша благоверна кнегиња смерно је истрпела ту увреду и још му је понудила сва своја земна блага и имања у замену за свете мошти. Тако је Света Петка стигла у Крушевац, у славну Лазарицу. Када је кнегињин син деспот Стефан Лазаревић преселио престоницу из Крушевца у Београд понео је и светитељкине мошти. Похранио их је најпре у Успењску цркву Митрополије Црква Ружица, Београд београдске, а потом у нову цркву Свете Петке, саграђену крај чудотворног извора под Београдском тврђавом. Сто двадесет година касније, 1521. године,Турци су заузели и Београд. Многи Срби су силом пресељени у Турску, а из опљачканог града однете су светиње међу којима су и мошти Свете Петке које је султан Сулејман II поставио у својој палати. И ту су се догађала многобројна чуда од светих моштију па се Света Петка славила не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Ово узнемири муслимане, и они бојећи се да се и међу њима не прошири вера у чудотворну силу светих моштију, предадоше их цариградским хришћанима, и ови их положише у Патријаршијској цркви Светога Георгија на Фанару. Тако се светитељка, после скоро три века поново вратила у свој земаљски завичај, али Цариград је већ постао престоница Отоманског царства. У XVII веку Цариградска патријаршија пала је у велике дугове због тешких дажбина које јој је наметнула турска власт. Тада је војвода Васи6

лије Лупул, господар Молдавије, понудио да огромним прилогом покрије дугове Патријаршије, а да за узврат за свој народ добије нетрулежне мошти Свете Петке. Године 1641. свете мошти доспеле су у Јаши и положене у раскошни храм Света три јерарха. Једне ноћи, 1888. године, храм је захватио велики пожар. Запалио се свећњак крај светитељкиног одра и од њега се Саборна црква, Јаши раширила ватра. Све је изгорело – покрови, балдахин, драперије. Спољашњи део кивота, начињен од сребра и злата, сасвим се истопио. Али унутрашњи, дрвени део кивота тек је мало нагорео и то споља. А испод дрвеног поклопца лежале су мошти недодирнуте ватром. Нису се истопили чак ни печати од воска на њеној ризи. После тога мошти су пренете у Саборну цркву посвећену Сретењу Господњем, где се и данас налазе. То је катедрална црква Митрополије Молдавије и Буковине и седиште митрополита. Подигнута је у XIX веку на темељу старе цркве из XV века. Има четири торња и види се из сваког дела града. Целивање светитељкиних моштију Ово је место коме хрле стотине хиљада верника. Има ходочасника из целог света а после Румуна најбројнији су Срби. У току дана врши се седам служби. Крај кивота увек дежурају по један јеромонах, један ђакон и појац. Они помазују верне светим уљем, исповедају, читају молитве за болесне и невољне, Акатисте и Молебни канон. Светитељкине мошти и данас као и у прошлости творе велика чудеса. Поред кивота се налази кутија у коју људи убацују своја писма у којима говоре о чудесним јављањима, исцељењима и помоћи коју су добили од Свете Петке. Приредила Сања Ставрић Коришћени извори: Архимандрит Јустин Поповић, Житија Светих; Љиљана Хабјановић Ђуровић, Политика 7

Света Петка је заштитница целог света Уочи празника Свете Петке ове кишовите 2014. године, отишли смо у Темачки манастир и замолили игуманију Ефросинију да се присети свог одласка у Јаши на поклоњење моштима Свете Петке. Рекла нам је да је дуго чекала прилику да оде у Румунију и посети вољену светитељку и да јој је на крају Милостиви Господ ипак испунио велику жељу:

Игуманија са иконом Св. Петке из Јашија

„Отац Љубодраг Петровић из Београда је 1997. године организовао поклоничку групу а тада је позвао и нас, монахиње из манастира Темске. С њим смо се знале још од раније, од педесетих година прошлог века. Покојна мати Јелена је била жива и нас две смо отишле са њим и његовом групом. То је било једно дивно ходочашће. Много смо лепо тада прошли. У Румунију смо боравили недељу дана и обишли разне манастире. Тамо је земља јако сиромашна али су им светиње богате. То су дивни манастири са по двеста, триста, петсто монахиња - права лепота и читава једна духовна војска. Све оне вредно раде ручне радове, ткају, хеклају, преду, плету...“

Ипак, мати је најлепше утиске доживела у граду Јашију на крајњем североистоку Румуније у чијем се Саборном храму налазе мошти наше Свете Петке. Поклоници из Србије су се тада више пута враћали са путовања по румунским светињама и притицали српској светитељки која, просто, као да их је привлачила неодољивом благодаћу Божјом: „Верујте ми да сам се изненадила када сам увидела колико је то велика светиња и колико много побожног народа тамо долази. Тада ми је дошла на памет помисао да је Света Петка уствари сама желела да оде у Румунију јер је знала да ће народ тамо много да је поштује. Мени је жао што је она отишла из Србије али је тамошњи народ заиста веома побожан. Људи који иду на посао прво дођу да се поклоне њеним све8

тим моштима, а тако и ђаци у школу полазе неки минут раније да би ушли у храм да целивају свете мошти. Црква је нон-стоп пуна. Памтим и када је читан акатист пред моштима Свете Петке. Верујте, тада су сви присутни клечали и сви се молили. Жене су биле завијене у мараме а и сво женско особље је било у марамама. То ми се много свидело.“ Наша игуманија благодари Богу што је удостојио да оде и да се поклони Светој Петки. Она наглашава да своје утиске из Јашија тешко може да искаже и да њих човек може само да доживи у својој души. Зато и упућује позив свим људима добре воље да што чешће одлазе на поклоњење светим моштима било ком Свецу, јер су сваке мошти велико благо које нам је Господ оставио ради нашег здравља и на- Мати Ефросинија код светих моштију претка. „Замолила бих све наше хришћане и добре људе да одвајају по неки динар и да оду у Јаши да се поклоне великој светињи и затраже од Свете Петке здравље, љубав, слогу и у кући и у породу, и на послу и свуда. Велике светиње треба обилазити и треба се пред њима усрдно молити да бисмо добили оно што желимо и оно за шта смо се уствари и родили, а то је Царство небеско. Верујте ми, није то много скупо, цигаре су много скупље као и све остале лагодности. Опростите ми молим вас, али знам да нико није толико бедан, а то поготово важи за пушаче. Кад би они одвајали све оно што дају за цигаре, скупили би не само за Свету Петку, већ и за Јерусалим... Ми смо дужни и да се жртвујемо: да прекинемо дуван, да прекинемо кафане, кафиће, да прекинемо све те неважне ствари које су погубне и смртоносне за душу и да се окренемо Цркви и узимамо благослове од светитеља како би нас они пратили кроз живот. А кад нас прати светитељ, верујте ми, не може да нам се деси ни удес ни било каква друга несрећа. Једино кад ми паднемо у грех онда ђаво има силу над нама и онда он с нама рукује и намести нам где ћемо да страдамо и каква ћемо да имамо искушења...“ Причамо о бројним случајевима у којима је Света Петка чудесно помагала и избављала невољне и несретне. Мати Ефросинија се присећа занимљивог сведочанства о коме је читала а које је на њу оставило нарочити утисак: 9

„Да вам испричам истинити догађај који се догодио једном нашем официру за време Другог светског рата. Немци су га осудили на смрт, али је некако успео да побегне из затвора. Патрола са дресираним псима је јурила за њим, а он, када је стигао до капелице Свете Петке улетео је унутра. Гонитељи су га сустигли и осветлили унутрашњост црквице, међутим, нису успели да га уоче, а ви знате да је свака Мати Ефросинија са покојним о. Љубом и мати Јеленом капелица врло мала. Њега је Света Петка чудесно заштитила својим плаштом и зато га потера није приметила већ је продужила даље да га тражи. Света Петка је велика помоћница. Она је заштитница целог света.“ Наша игуманија каже да је велика корист веровати у Бога и славити Његове светитеље, славити своју Славу из дубине душе али наглашава и да је јако важно поштовати старије и држати се Христовог владања: „Прочитала сам негде да свети оци кажу: у оном дому, или манастиру, или храму у коме се слави Слава, тај светитељ тог дана клечи пред Господом и моли се за сав тај народ и за те слављенике. А знате шта значи да се за нас моли један светитељ? То је највећа благодат која може да нам се догоди, да се он моли за нас, да нас прати и да нас благосиља. Треба веровати у Бога, поштовати светитеље али треба слушати и родитеље. Ви знате како у петој заповести пише да ћете дуго и срећно да поживите ако слушате родитеље и своје старије, своју баку и деку, и од њих примате мудрост. То је наша наука. Нема већег васпитања од Христовог васпитања.“ Срдачно захваљујемо мати Ефросинији на разговору, поукама и утисцима које је поделила са нама и молимо нашу драгу Света Петку да све нас молитвама својим закрили и оснажи у љубави ка Богу и Светима и љубави ка свима људима и свакој твари. Амин. Приредили: Бобан и Сања Ставрић 10

Песма о Светој Петки Чисто срце Господ жели, Јеванђеље тако вели; Чиста дева ти остаде, Чисто срце Богу даде, О предивна светитељко, Наш узоре, Света Петко! Ум пречисти Господ тражи, Без маштања и без лажи; Ти Му даде ум пречисти К’о анђелски – такав исти. О предивна светитељко, Чуј нам молбе, света Петко! Душу чисту Господ иште К’о небеско светилиште, Такву душу ти одгаји Што на небу сад се сјаји, О предивна светитељко, Помози нам, света Петко! Помози нам молитвама У животним невољама; У облачној земној тузи Засветли нам слично дузи, О предивна чедна дево, Света мајко Параскево!

Свети владика Николај Велимировић

11

Умножитељка жита Летописи Свете Горе Атонске садрже много сведочанства о томе како је Пресвета Богородица показивала своју бригу о обитељима која су Јој посвећена, на чудесан начин снабдевајући монахе свиме што је потребно за живот. Једном је у Лаври Преподобног Атанасија Атонског избила глад и монаси су се разишли. Одлучио је да оде и Свети Атанасије али му се на путу јавила Мајка Божија и заповедила да се врати у обитељ, обећавајући му своју помоћ. Вративши се, затекао је у манастиру залихе велике количине хране. Многи слични догађаји повезани су са иконом Мајке Божије „Умножитељка жита“ са које се излива велика милост. Овај назив икони дао је велики руски подвижник Оптински старац Амвросије коме је 1890. године настојатељица Болховског манастира игуманија Иларија послала икону Мајке Божије насликану у новом стилу: како седи на облацима, рукама уздигнутим у покрету благосиљања. Испод Ње је пожњевено поље а на њему снопови жита. Назвавши икону „Умножитељка жита“, он је хтео да покаже да Мајка Божија помаже људима не само онда кад траже душевно спасење, већ и у њиховим земаљским потребама. Молимо се Мајци Божијој, да не остави својом милошћу нашу Отаџбину и нас грешне, да бисмо је увек прослављали похвалном песмом: „Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, дај и нама, недостојнима, росу благодати Твоје, и покажи милосрђе Своје“.

Молитва Пресветој Богородици О, Пресвета Дјево Богородице, Премилостива владичице, Царице неба и земље, сваког дома и породице хришћанске Благоустројитељко, благослове невољних, потребитима неисцрпно богатство, сиротих и удовица и свих људи Хранитељко! Хранитељко наша, која си родила Хранитеља васељене и Умножитељко жита нашег, Ти, Владичице, ниспошљи свој Мајчински благослов градовима, насељима и њивама нашим и свакоме ко се у Тебе нада. Стога Ти се молимо, побожно дрхтећи и скрушеног срца: буди и нама, грешним и недостојним слугама Твојим, мудра Домостројитељка, која животе наше добро управља. Сваку заједницу, сваки дом и породицу у побожности и Православљу, у јединомислију, послушању и изобиљу сачувај. Сироте и оскудне прехрани, старост подржи, младенце однегуј и свакога уразуми да призива Господа: "Хлеб наш насушни дај нам данас". Сачувај, Пречиста Мати, људе Твоје од сваке недаће, болести, глади, пропасти, града, огња, од сваке зле прилике и сваке неслоге. Обитељи нашој (селу, граду...), домовима и породицама и свакој души хришћанској и читавој нашој земљи измоли мир и велику милост. Да славимо Тебе, Премилостиву Хранитељку нашу, сада и увек и у векове векова. Амин.

12

Икона Мајке Божије “Умножитељка жита” празнује се 28/15. октобра а призива се у помоћ у временима када настаје глад, суша... Извор: Акатисти Пресветој Богородици - Библиотека Образ Светачки 13

Свети Петар Цетињски 18./31. октобар Свети Петар Цетињски рођен је 1. априла 1749. године у селу Његушу. Замонашио се у својој дванаестој години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар је постао митрополит и господар Црне Горе. Сав свој свети и витешки живот, посветио је своме народу. Посебно се залагао да спречи крвне освете међу српским племенима у Црној Гори. а исто тако и да земљу одбрани од непријатеља. Прославио се нарочито победом над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Богомудри Светитељ Цетињски био је даровит писац. Његове посланице су по духу најближе посланицама св. Апостола Павла, као што је и живот њих двојице био сличан. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у Цетињском манастиру. Господ га је прославио на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

Поучење у стиховима светог Петра Цетињског (одломак) У народу што је од потребе: Поштовати старије од себе, Мудре људе праве савјетнике И војнике, храбре начелнике, Ако хоћеш бити многољетан. А на овај свијет пуно - срећан: А ти поштуј драге родитеље И духовне оце, учитеље, Да благослов од Бога получиш, А и вјечно блаженство добијеш, Да нам Бог да свијем православним, Ја из свега мога срца желим...

Цетињски манастир

извор: www.njegos.org 14

Свети апостол и јеванђелист Лука 18./31. октобар Свети апостол и јеванђелист Лука био је Грк, родом из Антиохије, од незнабожачких родитеља. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где виде Спаситеља, чу Његову спасоносну науку и би сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Свети Лука сматра се оснивачем и покровитељем хришћанског иконописа. Први је живописао три иконе Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом Христом на њеним рукама, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама. Исто тако живописао је на даскама и иконе светих апостола Петра и Павла. Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Свети Лука написао је Јеванђеље и Дела Апостолска, и посветио их Теофилу, кнезу Ахаје. Пратио је апостола Павла на мисионарском путовању, од Филипа до Рима. После смрти апостола Павла, наставио је да проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим земљама.Био је лекар па се сматра заштитником лекара. Према предању, апостол Лука је имао 84. године кад су га ухватили идолопоклоници и убили обесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској. Чудотворне мошти овог светитеља пренешене су у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог. Честа је слава српских православних породица, верници га славе као исцелитеља али и заштитника појединих заната. Као свог заштитника, славе га и образовне установе, међу којима је и Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију.

Приредила Сања Ставрић 15

Псалми Давидови 16. Чувај ме, Боже; јер се у те уздам. Рекох Господу: ти си Господ мој, немам добра осим тебе. У светима који су на земљи и у великима сва је утјеха моја. Нека други умножавају идоле своје, нека трче к туђима; ја им нећу љевати крвавих наљева, нити ћу метнути имена њиховијех у уста своја. Господ је мој дио нашљедства и чаше; ти подижеш достојање моје. Уже ми је захватило прекрасна мјеста, и дио ми је мој мио. Благосиљам Господа, који ме уразумљује; тому ме и ноћу учи што је у мени. Свагда видим пред собом Господа: он ми је с десне стране да не посрнем. Тога ради радује се срце моје, и весели се језик мој, још ће се и тијело моје смирити у уздању. Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трухлост. Показаћеш ми пут животни; обиље је радости пред лицем твојим, утјеха у десници твојој довијека.

42. К

ао што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему? Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? Душа се моја прољева кад се опомињем како сам ходио сред многога људства, ступао у дом 16

Божји, а људство празнујући пјеваше и подвикиваше. Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу га још славити, спаситеља мојега и Бога мојега. Клонула је у мени душа зато што те помињем у земљи Јорданској, на Ермону, на гори малој. Бездана бездану дозивље гласом слапова твојих; све воде твоје и вали твоји на мене навалише. Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу му је пјесма у мене, молитва Богу живота мојега. Рећи ћу Богу, граду својему: зашто си ме заборавио? Зашто идем сјетан од пакости непријатељеве? Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: гдје ти је Бог? Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу га још славити, спаситеља мојега и Бога мојега. превод Ђура Даничић

Прича о сејачу и семену Изиђе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и удави га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује нека чује! А ученици Његови питаху Га говорећи: Шта значи прича ова?А Он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијег; а осталима у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумеју. А прича ова значи: Семе је реч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховог, да не верују и да се не спасу. А које је на камену то су они који кад чују с радости примају реч; и ови корена немају, за неко време верују, а кад дође време кушања отпадну. А које у трње паде, то су они који слушају, и отишавши, од бриге и богатства и сласти овог живота загуше се, и род не сазри. А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује нека чује! (Лк.8,5-15). Господ Исус Христос се ради поуке људима често служио причама. Узимао је за пример обичне ствари и догађаје, да би показао како се дубоки садржај скрива у њима. Изађе Спаситељ наш као Син Божји из вечног крила Оца Свога у тело човечје да као човек послужи људима. Сејаше речи своје божанске науке по њивама душа људских настојећи да врати свакој души првосаздану лепоту. Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута и чиста од камења и трња. Зрневље пало на пут означава речи Божје које су пале у закоровљена срца. То зрневље као да је овде пало случајно. Јер, ту се ради о људима који случајно, с времена на време, посећују цркву - приликом крштења, венчања или сахране, и ту чују нешто од науке Божје. Међутим, њихове уши и њихова срца су затворена за Бога. Они су неспособни да доживе свештено треперење душе. Егоизам, људска злоба, сластољубље и грешне навике отупили су осећање за добро и узвишено, убили полет према Божанственом. Код так17

Иконописао Бојан Васић

вих људи семе пада на срце, али не и у срце, па бива брзо погажено овоземаљским обавезама и грешним навикама. Зрневље пало на каменито тло означава реч Божју која додирне срце људско и ствара у њему осећање радости, па се такви људи лако одушевљавају слушајући реч Божју и брзо је примају. За њих је реч Божја нешто заиста добро, привлачно и пријатно за слушање. Али, само то. Такви људи не могу и не желе да у речи Божјој виде откривење плана Божјег домостроја о људском спасењу, о Царству Божјем, у које се улази кроз тесна врата страдања и искушења, кроз подвиг и напоре (Мт.11,12; Мк.10,23). Њихова вера нема дубоке корене. Они, по речима Господа, верују само док не наиђу искушења, а онда се повлаче (Лк.8,13). Зрневље пало у трње означава речи Божје које су пале на душу 18

оних људи који примљену реч Божју угушују животним бригама, богатствима, сујетом и светским насладама. Недостаје им оно одушевљење приликом пријема речи Божје какво постоји код оних на “каменитој земљи”. Овде се реч Божја озбиљно прима, са пуним сазнањем о њеном спасоносном значају, присутна је и спремност на подвиге, смирење и покајање, али трње грешних склоности, приврженост богатству и земаљским насладама загушују добра стремљења. На последњем месту у причи наводи се зрневље које пада на добру земљу. Са вањске стране гледајући, највише семена ипак падне на добру земљу и о њему се највише мисли и у њега највише нада. Но, када погледамо од језгре према површини - онако како је Христос гледао - онда ћемо увидети стваран значај свега реченог. У нашем свету заиста је најмање оних који у срцу своме држе реч Божју и живе по њој. Стога добра земља означава добре душе, душе у којима реч Божја обитава и не гаси се, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Господ је завршио причу речима: “Ко има уши да чује нека чује”! Ове речи су и савет и опомена. Јер, постоје два начина слушања. Постоји слушање без учешћа и интересовања, слушање које пролази кроз уши, али не стиже до срца. Није довољно да само отворимо уши, него и срце. Молимо се Господу да се смилује на нас и да нам пошаље дар разумевања речи његових, да разумемо поруке које нам преко своје Свете Цркве шаље, да живимо њима и хранимо душе непролазном храном небеском. Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашему Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим вавек. Амин. извор: www.svetinikolaj.rs

19

МЕСТА ГДЕ СУ ИСЦЕЉЕЊА УОБИЧАЈЕНА ПОЈАВА

Свети Нектарије

„Свети Нектарије, сиђи духом својим да видиш бол народа свог. Волимо те, молимо ти се да будеш са нама, да нас узмеш у свој загрљај.“ Ово су речи којима је архимандрит Нектарије Виталис из Лавриона у Камаризи почео да призива Светитеља приликом наше заједничке молитве. Ретке Господ удостоји, али има оних који у оваквим тренуцима имају и виђења Светог Нектарија. То се управо десило једној болесној жени која је отишла по помоћ у ситуацији када је медицина била немоћна. Уплашена да се не ради о прелести, објаснила је како је видела да монах иде међу људе и кроз старца Нектарија улази у олтар (1). Старац је рекао да је то био Свети Нектарије. Ово је било само једно у низу чуда која се дешавају и која је немогуће објаснити. Али вера и није нешто што треба да се објашњава или схвата здравим разумом. Петак, 29. август 2014. године. Група поклоника је стигла у манастир у Раковици, одакле је после молитве на гробу блаженопочившег патријарха Павла кренула на поклоничко путовање Светом Нектарију у сретање и Светима православне Грчке, по благослову Његовог Преосвештенства епископа ваљевског Г. Милутина. А моја прича је управо почела овде. Октобра 2013. године сам осетила потребу да одем на гроб нашег патријарха Павла. Отишла сам и управо на том месту први пут чула необичну животну причу о архимандриту Нектарију Виталису, због кога сам и пожелела да посетим ове светиње. Бог ме је убрзо удостојио познанства са тим дивним Старцем, коме је и Порфирије Кавсокаливит писао да ће га надживети и исцељивати људе. И био је у праву. (Прим. прир. - Ово виђење је Бог допустио само да би на сликовит и приступачан начин верном народу дочарао снажну везу и једномислије између ова два Његова угодника. Личност Светог Нектарија Егинског и личност старца Нектарија Ви-

Старац Нектарије Виталис

талиса не треба мешати и поистовећивати.)

20

Када су ме питали да ли бих могла да напишем путопис и опишем сусрет са њим, мој први одговор је био негативан. Таква искуства је немогуће препричавати, а дочарати. Јер натприродна сила може само да се осети. Одмах затим је уследила потпуно супротна реакција. С обзиром на то да ме је Господ удостојио одласка на Егину и сусрета са архимандритом Нектаријем Виталисом у Камаризи два пута за само неколико месеци и да имам његов благослов, а истовремено се сетивши речи нашег водича протојереја ставрофора Ненада Андрића, који ми је, поклонивши књигу o Светитељу, рекао да треба да се шири истина о људском разуму необјашњивим догађајима на Егини и у Камаризи, недалеко од Атине, осетила сам и потребу и обавезу да, колико је то могуће, испричам бар неколико чудесних истина о местима на којима нема неисцељивих душевних и телесних болести. Једна ствар је читати и слушати о људима за чије животе медицина није имала позитивне прогнозе, а који су се излечили на натприродан и необјашњив

Гроб Старца Пајсија

начин. Потпуно је друга ствар путовати са таквим људима и упознати живе примере исцељења. Мошти Светог Нектарија Егинског, Светог Димитрија, Светог Апостола Андреја, Свете Петке Трнове, Светог Григорија Калидиса, Свете Анисије, Свете Теоне... јесу од изузетног значаја и изазивају код свакога посебну врсту енергије. Није од мањег значаја ни манастир Светог Јована Богослова у Суротију, где се поред моштију Светог Арсенија, налази и гроб блаженопочившег старца Пајсија. Уобичајена је појава да се приликом поклоњења узима и једе песак са гроба овог дивног старца. Неописива енергија, баш као и миомирис који се осећа из гроба. Мени лично је ово свакако један од најзначајнијих тренутака на путовању. Манастир Свете Анастасије, у близини Солуна, је у пролеће 2014. године имао окачене црне заставе у знак жалости због украдених моштију ове велике Светитељке. Тада су рекли да ће оне висити док се мошти не пронађу. Овог пута застава није било, али о моштима нико није проговорио. То ипак није умањило доживљај. Импресивна енергија! У овом манастиру, који је светогорска задужбина, јединствена је прилика где жене могу да осете дух Свете Горе.

Манастир Свете Анастасије 21

старцу донео и један од путника, који је само неколико месеци раније боловао од рака и који је имао потребу да га посети опет и дарује му је, јер је осећао да се исцелио његовим посредовањем. Преко нашег водича, протојереја ставрофора Ненада Андрића је, у знак захвалности, било послато и кандило породице Тешић из Ваљева, који су после вишегодишње бездетности, добили сина Огњена неколико дана уочи нашег поласка. Више стотина страница би можда било довољно да се напишу чудни догађаји који су обележили живот Нектарија Виталиса. Ни сама не бих могла да кажем који је најнеобичнији. Да ли је то крст који се формирао на води приликом његовог крштења? Или можда ископавање иконе Светог Цара Константина

Камен на коме се молио Свети Нектарије

Боравак и ноћење у манастиру Пресвете Тројице на Егини, који је саградио Свети Нектарије и где се и данас чувају, поред моштију, и личне ствари овог Светитеља, јесте нешто што мења човека. Баш као и сусрет са архимандритом Нектаријем Виталисом у Камаризи. Пре нашег доласка, умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић је преко прослављеног кошаркаша Дејана Томашевића, који је и лични пријатељ овог дивног старца, послао икону Светог Василија Острошког, као и личну одежду овог нашег великог Светитеља. Икону Светог Василија Острошког је

Старац Нектарије, Камариза

и Царице Јелене по жељи самог Цара Константина који му се јавио у сну и објаснио где да ископа икону која је данас један од украса у храму у којем старац служи? Или је можда начин на који је сам храм настао по личној жељи Светог Нектарија, који се овом старцу такође јавио у сну? Или је највеће чудо исцељење од рака плућа 1980. године, у

Гроб Светог Нектарија 22

данима када је све било спремно за његов погреб? Архимандрит Нектарије Виталис се помиње у четвртом кондаку у акатисту и у другој молитви Светом Нектарију. Он није неко о коме треба написати неколико реченица у једном обичном путопису. Заслужује много више. Не само због многих необичних догађаја који су обележили његов живот, већ и због многих исцељења која се дешавају његовим посредовањем и молитвама. Реке људи непрестано долазе, храм красе стотине кандила за која више и нема места, а која су људи даривали после решавања својих проблема. Баш као и на Егини. Енергија која се осећа у његовој близини је свакако нешто што не желим да објашњавам, јер би сваки труд и покушај био безуспешан. То се само осећа! Тешко је раздвојити Светог Нектарија и старца Нектарија. Није неуобичајено да се доживљавају као иста особа иако је старац рођен девет година после смрти Светитеља. И Његово Преосвештенство епископ ваљевски Г. Милутин је рекао: “Нека опрости Свети Нектарије, неће се љутити јер је он његово чедо, осећате као да је он Свети Нектарије. Таква Благодат од њега се осећа и тако човек доживи сусрет са њим.“ И сам Свети Нектарије је у једном од многих јављања у сновима рекао: "Жарко желим да помогнем људима јер видим Христа. Он је још увек распет... Присутан сам у свету својим моштима. Нека свештеник који ме познаје, благослови све који долазе тражећи олакшање, очишћење или опроштај... Моје мошти су мој епитрахиљ."

Нови храм, Егина

Храм у Камаризи

Ивана Вељковић 23

Ти му квариш помисли, а он долази до бољих Једанпут ми је у келију дошао неки дечко, ученик другог разреда гимназије. Покуцао је на врата звекиром. Требало је да прочитам брдо писама, али рекох - да изађем да видим шта хоће. "Шта је, момче?", упитах га. "Да ли је ово келија оца Пајсија? Треба ми отац Пајсије", на то ће он. "Ово је његова келија, али он није овде. Отишао је да купи цигаре", рекох му. "Сигурно је отишао да би некоме учинио услугу", опет ће он уз добру помисао. "Ма, за себе је отишао да их купи. Све је попушио, па је постао као луд за цигарама. Мене је овде самог оставио, и уопште не знам када ће да се врати. Видим ли да касни, покупићу се и отићи." Очи су му засузиле, па ми опет уз добру помисао рече: "Умарамо Старца." "А шта ти хоћеш од њега?", упитах га. "Хоћу да узмем благослов", одговори он. "Море, какав благослов да узмеш? Па, он је у прелести, нема благодати; знам га ја добро. Не чекај га узалуд, јер и када се врати биће нервозан, а можда и пијан; јер поред свега, још и пије." Али он је и даље имао добре помисли. "Уосталом, ја ћу га сачекати још мало; шта хоћеш да му кажем?" "Имам једно писмо да му предам, али ћу га сачекати да бих узео благослов", на то ће он. Видите? Шта год да сам рекао, он је то примао са добром помишљу. Рекао сам му: "Постао је као луд за цигарама", а сироти дечко почео је да уздише; очи су му се напуниле сузама. Мислио је: "Ко зна, хтео је некоме да учини услугу." Неки људи толико читају па опет - ништа не вреди, а једно дете, ученик другог разреда гимназије, има тако добре помисли! Ти му квариш помисли, а он долази до бољих, и изналази све боље и боље закључке. Задивио сам се! Први пут сам тако нешто видео! Текст: "Духовна борба" Илустрација: Жељко Перовић 24

Људи муве и људи пчеле Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца): - Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство? Старац је почео да нам прича: - Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.” Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину. Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.” Старац Пајсије (из књиге “Сузе за свет”) 25

Господ пред никог неје капију затворил Бањали ефендија се на раат изврну на миндерл’к и забрбоћа и усћипе вода у наргиле. Играје му усрце па не знаје кво че од милину. Д’н’с је завршил голему работу. Одавна га србу прсти за убаву башчу покре Туштину поди његов чивлик у Нову малу. Неје млого голема, али је убава. Отпушује бег Бањалија и преклапа си у памет. Ама, види се да му се памет двоји. Једна му памет орати: „ама за кво че ти је таја башча на Пану Бониног? Ти имаш целу Нову малу, а он само туја башчу. А без њу нема куде ошав да берне да жената поуготви и да си деца расквасе уста. А осам дечица има!“ А друга памет му ш’пче:” Море он је с туја башчу и без њу! Каурин! Каурин ти је како брашњава вреча. Колко год да ђу тресеш, из њу се па истриса и па има.” А истина, тува, поди Туштину, покре беговуту кулу, лежи башча на Пану Бониног. Пана, сиротиња убога. Сече уши, крпи опашку. Ама, бег врљил око на башчицуту, и, еве кадија досудил да је његова. Да је башчата дел оди беговити чивл’к. И док бег чека јутро да испрати радници да ограде башчуту уз чивл’кат, Пана ударил у једноглед, побелел у образје како испран пурћет који је тридни на сл’нце висел, а уснице му пот’внеле како попарено ореово лисје. Голема је мука. Таја башчица ђи је ранила и у гладне године одржала. А са? Узе ђу бег! Жена му Јевда ћути и не трепче. У јед’н час се прећину у њу нешто, па че рече: -Пане, једна памет је малко за оволкаву муку. Отиди до деда владику, па проорати с њега. Моли га. Че ни помогне. Ак’лан је човек. Пана поседе, поћута, па се мутавсћи диже и излезе. Испран месец, сплетен у продзукло и белужњаво небо једва се надзрта и осењује тув там прашњаву калдрму. Цур - бар низ сокаци, дојде Пана до Митрополију. Једва га пуштише у никакав заман до деда владику. Оприча му Пана муку, а он че рече: -Иди Пане дома, пушти ме да промислим, па че видимо јутре. По старо је јутро од вечер. А Господ још пред никог неје капију затворил. Ос’вну тијо јутро. Чивчије работе на бегов чивлик, коњушари тимаре коњи, једни поје стоку на Туштину, а бег седи на доксат и гледа. Одједнуш, учини му се да види нешто. Некој се мува по Панинуту башчицу. Слезе бег од кулу, кад, има какво да види. Деда владика нагриба земљу у џак.

-Какво работиш? – питује остро бег.

-Опрости ми ефенди беже, ама видо убава земља, црница, па реко да узнем малко у џакат да си турим у башчу. Дал ти Бог млого земљу честити беже.

26

Овоја што узимам, нема се примети. Одобри му бег, а кад владика нап’лни џакат, проба да га упрти на грбину, ама, не може. Голем терет!

- Молим ти се беже, помогни ми и дигни ми џакат на грбину да га однесем. Сецне бег џакат, ама, не иде. Земља је терет голем! Проба још једнуш, дваш... Не може!

- Деда владико, не бива! Џакат се одземи не одвавља. Овоја се не мож носи – че рече бегат.

- Е, честити беже – узд’не владика. Тешко ти је да подигнеш овија јед’н џак, што је само кашичка од овуја Панинуту башчу што си ђу без стра од Бога и на правде Бога отел. А како че носиш целуту земљу кад ти ђу Господ на Страшни суд тури на грбину? Разбере бег реч и врне на Пану башчуту. Бањали бег који је у Новој мали имао Бањалин чифлик, када је напуштао Пирот после ослобођења од Турака, није распродао своју земљу, већ је сво своје имање поклонио пиротској сиротињи. Илустрација Жељко Перовић

Мирјана Игић

Речник мање познатих речи ак’лан – паметан, уман бег – турска племићка титула да раскваси уста – да се освежи храном доксат - избачена покривена тераса за одмор ефендија – господин миндерл’к – лежај у старим турским и српским кућама млого – много мутавсћи – ћутке на раат - опуштено, спокојно наргиле – прибор за пушење код Турака не одвавља се – не одваја се отпушује – одбија димове ошав – воће и поврће са окућнице продзукло – бледо, нездраво, израсло без довољно светлости покре – поред, уз прећину се – искида се, прекиде се пурћет – порхет – врста меканог памучног платна Туштина – речица која је протицала кроз Нову малу. ударил у једноглед – гледа нетремице у једну тачку чивлик – спахијско пољско имање чивчије – радници на чифлику, читлуку 27

Иконе старије од храма Ако се сетимо једне светоотачке мисли која каже да је Бог Истина из које, као сунчани зраци, извиру многе мање истине и озарују побожне, онда ми Пироћанци можемо да се радујемо и прославимо Господа Христа Који нас је удостојио једног маленог откривења, једног зрачка истине који се тихо спустио у наш град у току ових веома спарних августовских дана. Наиме, радници Старе пиротске цркве Снежана Панчић и Жељко Савић су приликом чишћења до непрепознатљивости поцрнелог иконостаса у женској цркви на галерији храма открили да су иконе на њему знатно старије од самог храма и да су тако, сасвим извесно, припадале древним градским богомољама о којима данас никаквих трагова немамо. Пре свих, ово откриће потврђује Божићна икона на којој јасно пише да је даривана 1794. године, тачно 40 лета пре изградње самога храма. Ту су и прелепа изображења Светог архангела Михаила, Светог цара Константина и царице Јелене, Светог оца Николаја, Светог Атанасија Великог... О стилском и временском пореклу ових представа је тешко прецизно говорити, каже дипломирани историчар уметности и магистар византологије Сања Матајс, пре свега зато јер су их израђивали уметници који нису образовани на академијама, већ у мајсторским радионицама, те су као такви били и веома подложни утицајима који су крајем 18. и почетком 19. века били веома разнолики од византијске традиције и оријента, па све до ренесансе и барока: „Грубо говорећи, иконе које су пред нама имају у већој или мањој мери, утицај Самоковске школе. Стилски се међусобно 28

прилично разликују и види се да их је израђивало више мајстора. Због те “различитости” тешко их је замислити унутар једног простора (цркве) или чак једне целине (нпр. иконостаса). Мени се “сличним” чине Деизис и Свети архангел Михаил. Рецимо да би се они могли наћи у оквиру једног иконостаса. Деизис се обично на иконостасима налази у линији изнад Царских двери. Архангел Михаил би у том случају могао да се нађе тамо где му је обично и место, а то је на бочним дверима. Дакле, ако су ове две иконе заиста комуницирале унутар једне целине, онда су биле намењене неком иконостасу који је имао бочне двери, а то опет значи да није био сажет и да није био малих димензија. Други пар “сличних” икона јесте Христос са светим апостолима и Богородица са светим пророцима. Оне би такође могле бити део иконостаса пошто су такве иконе уобичајене за места са леве и десне стране Царских двери. Међутим, довољно стилски одскачу од првог пара икона (Деизиса и Архангела), тако да мени не делује као да су биле део истог иконостаса. Оно што видимо на њима је византијска традиција сликања ликова са украсом који неодољиво кокетира са бароком.Божићна икона је тек засебна прича, сасвим другачија од свих осталих. На пример, она у украсима поседује оријенталне утицаје. Ако би претпоставили да је и она била део неке целине, онда настаје права забуна… Икона Светог цара Константина и царице Јелене је опет прича за себе, једино што је у њеном случају олакшавајућа околност је то што јој свакако није намењено место на иконостасу те као икона “са стране” и није морала обавезно да се “слаже” са осталим, тако да је у било ком времену могла бити придодата простору који је већ осликан, украшен и осмишљен.“Сања сматра да смо далеко од поузданих одговора и тврдњи, и да смо овом малом анализом само загребли по површини. Нама остаје да се радујемо овим иконама и богољубљу наших предака које их је изнедрило и да ходимо путем њихове искрене побожности како би нас Истинити Бог удостојио још неког зрачка истине, још неког маленог открића о тајанственој и пребогатој историји хришћанства у Пироту. Пише: Жељко Перовић Фото: Дарко Бјелопавлић 29

Хроника Ово издање садржи мноштво занимљивих података обједињених у следећим поглављима: - О Старој цркви у Пироту и ризници храма - О побожности старих Пироћанаца - Исечци из летописа - Споменар Старе цркве у сликама и речима из наших дана. Књига је шивена у меком повезу и богато илустрована на 160 колорних страница. Заинтересовани је могу купити у самом храму по веома приступачној цени од 250 динара.

Слава "Младог православца"

30. јула 2014. године, на дан Свете великомученице Марине, након јутарњег богослужења, обележена је слава билтена нашег храма уз резање славског колача, певање дечије дружине "Емануил" и малу закуску у дворишу. Часопис излази већ петнаесто лето а овога пута је било још више разлога за радост, јер је поводом 180 година наше цркве изашао и специјални број "Младог православца" на 150 страница: "Храм Рождества Христовог у Пироту - Стара црква, 1834 - 2014."

Московски ансамбл у Пироту Породични московски ансамбл “Живе старине” је 15. августа, у оквиру своје турнеје по Србији, наступио и у сали Дома војске у Пироту. Деветоро браће и сестара омогућили су присутнима да уживају у изванредном извођењу духовних и народних песама. Ови млади људи задивили су пиротску публику својим кристално чистим гласовима и древним руским музичким инструментима. Највеће овације изазвало је извођење српских песама: “Књигу пише турски цар”, “Ој, Косово, Косово”, ”Вера наша, вера славна”...

30

Успење Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију пред храмом Успенија Пресвете Богородице под ведрим небом због радова на обнови овог Саборног храма у Пироту.

Помен на грчко српском гробљу 20. септембра 2014. године, у организацији Владе Републике Србије, Града Пирота и Епархије нишке, Преосвећени Епископ нишки Господин др Јован служио је помен пострадалим војницима који су после пробоја Солунског фронта своје кости оставили у пиротском крају. Епископу су саслуживали свештенослужитељи нишке Епископије, као и свештеници изасланици Јеладске Православне Цркве. Венце почасти положили су представници Владе Републике Србије, амбасадори Република Грчке и Кипра, председник Општине Пирот као и остале високе делегације. Преосвећени Епископ нишки је након помена са гостима из сестринске Јеладске цркве обишао Стару цркву у Пироту. Братство храма припремило је трпезу љубави.

Након службе је по седми пут кренула и Литија из цркве према згради Општине, где је и обављено резање Славског колача.

Ризница Старе цркве Велико интересовање Пироћанаца изазвала је изложба “Ризница Старе цркве” у Галерији “Чедомир Крстић”, која је уприличена на иницијативу Православног удружења “Владика Василије Костић” поводом обележавања 180 година постојања Храма Рождества Христовог. Ову изложбу је 28. августа свечано отворио наш владика.

31

Овај број Младог Православца je oбјављен захваљујући прилозима верника Старе цркве, и издавачке куће “Пи-прес” из Пирота. Срдачно им се захваљујемо и молимо Господа Христа да им стоструко узврати.