Овај број Младог Православца je oбјављен захваљујући прилозима верника Старе цркве, Општине Пирот и издавачке куће “Пи-прес” из Пирота. Срдачно им се захваљујемо и молимо Господа Христа да им стоструко узврати.
Билтен храма Рождества Христовог у Пироту; Велики пост, 2014. број 38, година XV
Одабране поуке владике нишког Јована
Да живимо у загрљају Божјем Предавање на тему "Тајна спасења" владике нишког Јована у Пироту почело је прецизним теолошким образлагањем, а затим је прерасло у сверадосни загрљај пастира и пастве у коме је владика изнео мноштво поучних примера, анегдота, опитних душекорисних сазнања. Свечана сала пиротске Гимназије била је премала да прими све Пироћанце жедне „воде живе” која је несебично истицала из срца и устију владике нишког Јована. Од свег срца захваљујемо нашем архијереју на доласку и надамо се што скоријем сусрету у Пироту - Малом Јерусалиму. Цело предавање можете послушати на блогу нашег храма (staracrkvapirot.blogspot.com) а у наставку преносимо само део поука нашег архијереја.
Једина корисна револуција Благодат изазива реакцију. Као што се Мојсеј попео на гору Синај и нису могли да му гледају у очи од светлости, тако и неки исихаста, неки подвижник дође из пустиње и сиђе у град и одмах се изазива револуција, одмах „пада власт“. А када човек живи у граду истим духом, он не може да изазове револуцију осим неке крваве, попут Октобарске, комунистиче, Француске и других. Не може, јер није променио себе. Револуција подразумева промену себе. Дакле, и спасење и откривење подразумевају промену себе. Са благословом Његовог Преосвештенства епископа нишког Г.Г. Јована Објављује: “Млади Православац”, билтен храма Рождества Христовог у Пироту; Уредници овог броја: Бобан и Сања Ставрић. Коришћене иконе су преузете са разних православних сајтова. Велики пост, 2014. број 38, година XV
Пророк Мојсије на Синајској гори 4
Одозго долази спасење Одозго, одозго долази спасење! Не одоздо, не од човек, не од природе! Зато је откровење битно и хришћанство је богооткривена вера или религија, за разлику од природних религија које полазе од човек, као што је рецимо у прелести био Мухамед па му се привидело... Нагласимо, спасење је дар Божји који долази са Неба, а наше јесте уздање. ... На спасење се гледа као на ослобођење од греха, демонских сила, смрти и учествовање човека у врлинском животу, циљ је бити духовно пресаздан и постати дете Божје. Не остати дете, него постати дете, то је разлика, а то значи бити незлобив.
је Свети Сава у Жичи обавезао владике, али и оне који владају народом, почео је са „Оче наш“ и тумачењем Символа вере који сада Срби не знају у великом броју. Можда деца у школи уче, али питање је колико одраслих Срба зна напамет Символ вере. А у Символу вере је тајна спасења. Символ вере није само текст да се вергла као доктрина, као нека формула и образац, него је то заиста тајанствени текст, од Бога нам дат са Неба.
Европа се одрекла Оног Ко јој је дао да прогледа Просвећена Европа се одрекла Христа. Она избацује хришћанство које јој је дало да проглед, да буде Европа. Сами знате, христијанизацијом, ми смо постали просвећени народи - Христовом светлошћу, крштењем и проповедом јеванђеља. Оног тренутка када су Словени превели реч „От искони бје Слово, и Слово бје Бог“ (Јн.1,1), тада смо ми ушли у културну породицу свих просвећених народа. И ми смо Европа пре Европе. Не мислим на ову Европу као Унију, то је економски појам, говорим о цивилизацији. Наравно и то је потребно, али није довољно, јер цивилизација није економија... Нити може цивилизацију заменити култура, нити, култура, драги моји, може заменити духовност и спасење. Ту су велике подвале. Чак, мислим да ће се сад, с новим трендом наметнути нови предмет, уместо Веронауке можда и Културу, Историју културе, можда и Историју религије, али хришћанство није религија, тачније, није само религија. Хришћанство је Вера Светих, хришћанство је Црква. Зато је потребна нова христијанизација. Човек се налази у врло тешком, оболелом стању, зар не? И он потребује спасење. Погледајте како вапије народ и како је жедан спасења, али лута и не пије са извора живота, него са замућених вода, односно бара, како ја кажем, и умива се замућеном водом, уместо чистом, бистром, јеванђелском, светосавском, којом су се преци умивали... Мирослављево јеванђеље
Државност са „Оче наш“ и Символ вере
Свети Симеон Мироточиви
Глобализам Немањића Немањићи су имали византијски поглед на свет а он није био националан, није био узак, националистички, како ми то мислимо, чак и у државотворном смислу речи. Њихов поглед је био већи и глобалистичкији него, рецимо, ове Европске уније и ових империја које претендују на последњу реч, када је у питању глобализам. Спасење је заиста спасење када говоримо у правом, глобалистичком смислу те речи, а то је спасење света, спасење човека, спасење целокупне творевине.
Борбено и спокојно Ушли смо у последња времена и она су веома напредна. Живимо у драми. Кад ме пита неко: „Како си?“, ја му одговорим: „Борбено!“. Ако кажете „борбено, а спокојно“, то значио: не мирити са злом и борити се са собом. И док се борите са собом и у себи, аман, немате времена да другога оговарате. Толико имате посла на себи да заиста немате потребе да знате да ли је други човек сагрешио.
Лењост је најопаснији грех Лењост, статичност је најопаснији грех и он је изазвао ово очајање и летаргију код народа. Видим код свештеника у Нишу, за ове три године колико сам ту, да је главни проблем лењост, нерад, досада. „Досада је пакао!“, рекао је Достојевски. Чим се човек досађује, он тражи да се релаксира кроз забаву и онда га забаљају са хлебом и играма. А с мало хлеба и мало игара се влада масама.
Кад је у питању свети Симеон Мироточиви и државност, ту сада само говоре о 1804. години и времену Доситеја Обрадовића. А шта ћемо са Светим Савом? Са Светим Кирилом и Методијем? Наши преци су тајну спасења невероватно уклопили чак и у државни програм. Каже владика Николај да је „Оче наш“ био програм Немањића. Зато је Законоправило, зборник на који
Господ обећава: „И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи“ (Јн. 12,32). Како лепа реч! „Кад будем подигнут.“ Нико није сишао са Неба сем Њега. Подигао је нас, целу природу, па се на Крсту разапео и са Крста
5
6
Без Крста нема Васкрсења
загрлио цео свет и био Цар славе и Спаситељ. Већ у том тренутку Он је Победитељ. И на Студеничком распећу видите да је он Цар славе. Пасхална радост. Зато, кад се отпева Погребење и кад се статија заврши, ми већ говоримо васкрсни прокимен. За разлику од Римокатолика који само наглашавају Крст и остају на Крсту и ту су застранили. Него се са Крстом спаја Његов улазак у гроб, тридневно погребење, Његово васкрсење и Његово вазнесење. Има оних теолога који наглашавању пасхални догађај из Христовог живота. И заиста, ако није било Васкрсења, онда „узалуд је наша вера“ (1 Koр 15,17) и нема ни спасења, међутим, увек морамо Студеничко распеће бити пажљиви и чувати једну равнотежу и меру коју су постигли Свети Оци у искуству и живљењу и у њиховом односу према божанском.
Ми не знамо када се човек каје
Да вером и делима личимо на Христа Постоји једна опасност законског менталитета, да се заслугом може добити спасење. Трудом и сарадњом са Божјом благодаћу да, али спасење није заслуга, него дар. Зато свештеници пазите како се изражавате у беседама. ... Има људи за које каже свети Симеон Нови Богослов да по закону чине врлина, а неће се спасити. То је страшна реч. Јер сте ви схватили шта сам рекао? Да чак и они који чине закон, многи се неће спасити, зато што су они који су у Старом Завету служили закону разапели Христа, нису уопште препознали у Њему Исуса Христа и Спаситеља. Понтије Пилат пере руке у име римскога права. Јеврејске старешине учествују у распињању самога Исуса Христа. Ту је пало на испиту и право и закон, и семитски и римски начин поимања, јер нису у Њему препознали Богочовека Исуса Христа а (покајани) грешници, блудници и разбојници улазе у Царство небеско. ... Свети Сава је рекао да нам вера без дела, као и дела без вере, ништа не помажу. ... Треба да се постигне равнотежа између вере и добрих дела. ... Темељ спасења јесте вера, али вера није психолошка ствар, то је онтолошка и она долази од Бога. Понеки чине дела, а нису чак ни слични Христу. Шта је сад ту проблем? Нисмо постали слични Христу, у смислу саосећајности, милостивости, милосрдности... Фарисеји
„Откуп грехова“
Ми треба да видимо не шта је човек био у почетку и да ли је сада сагрешио и у каквом је он тренутном стању, него увек треба да гледамо на човека какав ће он бити у будућности. Зато се човечност и доброта код људи мери по томе да ли је неко тренутно окарактерисао ближњег да је он готов, сагрешио и крај. ... Једини грех који Христос разобличава јесте лицемерје, фарисејство. Кад је ухваћена она грешница и кад су кренули да је каменују, да баце камен на грешницу, Он је писао по прашини (Јн. 8, 2-11). „Шта је писао?“, каже владика Николај у лепој беседи. Писао је грехове њихове, као Богочовек и Свезнајући. Сви су сагнули главу и убрзо ни једног око себе Он није видео, а њој каза: „Иди и не греши више“. Препуно је јеванђеље тих односа и тих места. Дакле, враћамо се на оно суштинско: човека не можемо окарактерисати у каквом је он стању, да га статично сагледамо, јер ми не знамо када се он каје. Можда је ту ноћ, када си га ти осудио, клеко пред иконом и завапио и заплакао пред Мајком Божјом! И шта си онда урадио, јадан не био!? Ти му већ пресудио! Ти њему већ постао судија, место да видиш себе, јер обично људи кад говоре о другима они пројектују свој свет, како кажу психијатри и психолози. Види свој свет у другоме.
Има људи који чине добра дела али хоће одмах плакате, награде и новце за то. Имате католике који су градили катедрале наплаћујући „опроштај грехова“, то су биле индулгенције. Значи, они теби индулгенцију, а ти њима дај паре и онда си се спасао. Може код православних бити искушење да стављањем пара на икону мисле да ће откупити своје грехе. Имамо мангупа и богаташа, то је сад популарна тема корупције, који су рецимо, узели од сиротиње и онда, да би умирили савест, дају неку помоћ. Имате такве људе. Једном, дошао код мене богаташ у Острог и каже: „Владико, хоћу код Вас пријем... сто хиљада евра, одмах, у кешу!“. „Знате шта“, рекох, „ја то не могу да примим, зато што прво морам да идем до Светог Василија да њега питам шта ће он рећи. А друго, оставите ви то Светом Василију, а ја ћу се помолити Богу па ћу видети где ћу то уложити“. И он стварно оде и остави горе. Ја кажем братији: „Знате шта, ја сумњам да је овај новац узет од сиротиње и не смем ово уложити у Острог. Него хајде ми да купимо некретнине, неко имање, шуме, да се бранимо од ових нових богаташа Руса, да се оградимо, да не би они градили хотеле и мотеле близу манастира и ту оргијали, а наменићемо то за спасење његове душе“.
7
8
рујте ми, тачно као неки омотач око главе, када кренеш да паднеш у провалију, нечија те рука заустави. Сигурно је то анђео чувар који чува човека, али су сигурно и њихове молитве. Кажу да је молитва проливање крви, али истинска молитва, а не ова коју ми често пута вршимо, брљамо формалистички, тртљамо да што пре прође ујутру и увече у цркви.
Смелост Светог Јована Милостивог Једног дана, овде, у Епархији нишкој, један свештеник каже: „Владико, имам једног богаташа, хоће да гради храм“. Рекох: „Оче, јеси ли се ти распитао ко је тај човек? Како је дошао до богатства?“. „Па“, каже, „он је у рату био тамо и то зарадио“. „Аман, човече, цркву гради народ цео, а не један човек!“. А он каже: „Тако може да се искупи његов грех“. „Ја“, рекох, „нисам светитељ, нисам Јован Милостиви, Александријски. Он је богаташима ишао директно и говорио: ти ћеш се спаси али, хајде да то богатство уложиш у сиротињу, а оном другом: ајде ти си то и то урадио, ја ћу се пред Богом заузети за тебе, уложи у то и то. Он је имао ту смелост“.
Неговати личну молитву Неговање личне молитве је веомо битно да би се припремили за заједничку. Има оних који често пута говоре: „Ма довољно је да дођем у цркву, да сам се умио, пробудио“ Можда се и пробуди, некад, на крају Литургије. Знате ли да људи преспавају Литургију? Чак и свештеници. Треба отворити духовне очи и умети се дивити.
На смирењу градити и храмове и своју душу Ако хоћете да неко своје добро дело обоготворите, онда је то идолатрија! Видите у историји који је храм издржао, а који је изгорео и који је морао наново да се гради. Зашто? Зато што је потребно на смирењу градити, а не да те види људи. Изграђујући храм, изграђује се душа, то је саборни чин, то није ствар индивидуална.
Тек у миру Божјем човек се највише креће
Потребно је расуђивање. Ви знате, браћо и сестре, да је дар расуђивања највећи дар који човек има у духовном животу и да је то једна од најважнијих врлина по Светом Јовану Лествичнику. Добро треба расудити и имати дух расуђивања између добра и зла. То је у духовној борби потребно, да не би човек био у прелести, да не би био гуру. Гуруизам је данас велико искушење код одређених људи, чак и калуђера, владика, свештеника. Везују људе за себе. Не можете људе везивати за себе! То није спасење! Везујте људе за Бога! За Христа! Прави духовник, прави родитељ је онај који не везује дете за себе! Поготову ви мајке, вама говорим за синове: спремајте их за живот, ту су проблеми: психолошки, духовни, назовите их како год хоћете...
Сила истинске молитве
Св. пророк Исаија - мозаик у острошкој стени 9
Кажу Свети Оци: „Човек сам пада, а никако сам да устане“. Сетите се своје мајке и родитеља. Деца то треба да знају. Ја сам тога био свестан, хвала Богу, да се мој духовник за мене молио, да се моји мајка и отац моле за мене. Замало да забрљам колико пута у животу! Поготово у Београду, у току студија. Много пута сам се запитао: шта ме је то штитило? И ве-
Гора Синај
Гуруизам је данас велико искушење
Синоћ сам био у храму Светог Саве у Београду на промоцији једне књиге о покрету. Покрет као савремени лек. Физијатар, мој пријатељ који је доводио јавне личности у Острог, где су се сви они исповедали: музичари, политичари, ови, они... био је њихов физиотерапеут и има огромно искуство, а добар је и теоретичар. Ја му кажем;: „Човече, па ти си изразио најдубљу истину Светог Писма и Светих Отаца. Па Бог је све ставио у покрет! Да се све креће!“ То кретање се неће зауставити јер то није ствар само земље. Није рај као што то схватају муслимани. Нису то баште, јела и уживања, легнеш и то ти је рај. Није то хришћански рај. Рај је покрет, стално напредовање, из славе у славу. Човек има потребу да заспи, као да је у мајчиној употреби. Јер ви знате то? Има човек потребе да заспи у загрљају Божјем... Тако антрополози и историчари религија објашњавају рајско стање. Оно је покрет, кретање, двиг. Отуда аскеза, подвижништво као покрет и кретање. Свети Максим Исповедник каже да је то мировно кретање. Замислите реч? Парадокс! Употреба речи: мировно кретање! Ви ћете речи: како то, мировно кретање? А тек у миру Божјем човек се највише креће. Питали једног калуђера у Синајској пустињи: „Човече, како ти ту проводиш време, на једном месту? Нигде ниси изаштао из те келије.“ А он каже: „Ја се крећем у свемиру Божјем! Галаксијама! Када сам у молитви, потпуно се крећем и немогуће је да мене неко обухвати једним местом, једним градом, једном нацијом“. 10
мало човек користи. Сећам се, мој професор Душан Дачић, био је изузетан педагог, он је то нама, деци, откривао, да улазимо у себе и да проналазимо снаге. Невероватно колико човек има датога у себи а да није ни свестан.
Хоће да владају другима а не собом Политичари претендују на цео свети и хоће да дају нека решења. Аман човече, није ни себе излечио, а хоће другог да лечи! Често пута се догађа да болесни људи имају потребу да владају другима, а не собом. Јер сте ви то приметили? Феноменално управљају, ево двадесет година. Ово није навијање ни за какву странку, него да знате, они дају на тацни све: спасење, решења.. а нико да се сети Бога и помоћи Божје. Ретко ко. Кад су у кризи на власти, е онда се сете да се рекламију, да се сликају у манастиру или некој цркви. Значи, човек има потребу за спасењем. Погледајте Србе како се везују за човека! Хоће лидера, стално хоће лидера. Знате ли зашто? Зато што је у традицији србског народа била монархија и била је глава, али је та глава била помазана... Некада су се цареви и краљеви помазивали па је била благословена земља, није било проклетства у градовима.
Нови теолози долазе... Човек је крсто-васкрсно биће и оно је позвано да иде путем Богочовека Исуса Христа. Али неће. Хоће човек само Пасху. Ови моји студенти ми кажу: „Немојте, владико, да нам причате о невољама и мукама, хоћемо одмах рај! Пасха! Пасха! Пасха! Немојте пост, молитву, није то модерно!“ Нови теолози долазе, нови трендови... Рекох: „Можете ви лично имати слабости, али ми то не можемо да прихватимо као трезвено и уравнотежено само Пасха, и само радост“. ... Колико самоубистава је порасло, колико развода бракова. Неће људи да трпе! Неће Крст! Хоће одмах уживање! Све! Па не може се из фотеље добити Царство небеско! Не може!
Дремамо! Светост нас обавезује на одговорност. Не можемо се играти. Нама је живот дат једном и за свагда. Пазите, он је врло кратак, брзо пролази. Где си био и шта си радио? Дремамо! Дође тренутак, куцне анђео и каже: „Ајде душо, одвајај се од тела, треба дати одговор на Суду Божјем“. Велики број успаваних хришћана мисли да је овде све. Човек се ту нешто врти, као крпељ се затвори, уместо да види да га је Бог створио за вечност, за бескрајност! Кажу да човек има толике енергије у себи, неискоришене енергије које треба да користи. То научници кажу. Што се тиче мозга, једну трећину, врло 11
Ако хоћете да чујете мудру реч Ако хоћете да чујете од човека мудру реч, отиђите код људи који раде, који копају и који се моле Богу. Чућете врло мудру, трезвену реч. Јер питање спасења није ствар читања књига и теолошке приче. То је животно питање.
Свештеник доноси благослов у кућу Ту у Нишу, шетам ја на кеју и сретне ме једна особа: „Јао, оче, лупају неке зле силе по просторији“, каже, „напале ме зле силе ноћас“. Кажем: „Јел си се прекрстила? Јел си прочитала молитву пре спавања? Јеси ли ставила крст под јастук? Јел ти је освештан тај простор?“. Каже: „Не! Ови попови узимају пуно пара!“. „Па жено Божја, какве паре?! Важније ти је да уђе благослов у кућу, а не сад, причаш ми о парама“. Кад она отвори причу: „Сви су зли! Јер сте ви то владика?“. „Па јесам“, рекох. „Ама ове Нишлије су зли, они не воле добре људе“. И ја видим да жена, сирота, има проблема. Рекох, „Ајде да ти дам једну иконицу Светог Василија“, а она благодарна. Сретнем је ја после меседа дана поново и каже: „Знате, послушала сам вас, ставила сам ону икону Светог Василија“. „Ма“, рекох, „немој ти само то магијски, него дођи ти у цркву па мало види где је простор освештања“. ... Видите на икони. Демончићи гамижу у оној води, Христос улази, а они сви беже. Крст кад уђе у воду, и свештеник кад уђе у дом, благодаћу коју му је Бог дао, не по својим заслугама, него по дару и благослову коју је добио, он је позван да истерује зле духове, да стаје на шкорпије, змије, да удара по демонској сили и нема тих пара којима ћете ви купити благодат свештеничку. Зато свештеници требају да имају достојанство и да чувају ту благодат и благослов који су добили од Бога. Богојављење у Старој цркви
О светом Крштењу и пастирској љубави Ако свештеник не уме да објасни у том тренутку и збрза свету Тајну Крштења, он ће сносити одговорност пред Богом, ако изгуби овце и стадо Божје успут. Замисли, крене да пасе на њиви и лепо, једну по једну овчицу 12
успут губи. И дође на Суд, а Господ Исус Христос му каже: „Је ли, оче, фино си ти крстио ону душу, али ти она никад више није дошла у Цркву!“ Ако не постоје дела крштења, а то су покајање, исповест, пост, молитва, испуњавање заповести Божјих, џаба ти је. Ти си онда само дао Тајну као дар, а она је и задата, она је задатак. ... Човек који не жели другом спасење, он никакав није човек. Отац који не жели спасење својој деци, он није отац. Код телесних родитеља је тако, а замислите како је у духовном свету. Сваки пастир, сваки епископ, сваки свештеник, сваки хришћанин, сваки монах жели да се сви спасу. Један свети отац је рекао: „Нећу да идем у рај док не уђу моја деца, нећу Боже!.. Нек ме прогута морска авет, само да се спасе мој народ!“. Тако су вапили пророци у Старом завету, тако је плакао пророк Јеремија.
„Има много пара“ Скоро сам био у једном београдском храму, врло ледено сам се осећао... Ја питам свештенике: „Оци, што је овако хладно на Литургији код вас“. А један каже: „Ма има много пара“. Искрено! Зато је топло у Пироту и кад је хладно напољу. Зато што топлина Божја не долази од пара и уживања. Погледајте ове богаташе, од њих само може да вас боли глава.
О пиротској побожности Овде у Пироту, људи имају невероватан мистериолошки и тајноводствени унутрашњи осећај за свет. Први пут кад сам дошао приметио сам да овде народ има изнутра невероватну потребу за додиром, за благословом. То је одлика источњачких народа, дубоких народа. Када сам био у Грузији, тек сам видео шта значи бити православан и постидео Духовска молитва у нашем храму сам на Литургији. Знате ли која је то снага и кохезија у тој Литургији? То је таква топлина да епископи свога патријарха доживљају као оца. Они су као деца, као синови за трпезом свога оца. То ме подсетило на Тајну вечеру. Када сам дошао код патријарха Павла, рекох: „Ваша Светости, ја се стидим, скинуо бих и ову панагију и све ово, никакав ја нисам хришћанин“.
Православље је шанса за данашњег уморног човека Владика као трафо-станица По слици једног теолога, епископ вам је као трафо-станица, пуна енергије Божје. Епископ само има благослов да рукополаже, све остало треба да раде свештеници. Знате ли ви то оци? Чак ни да проповеда толико, да служи, колико је значајно да рукополаже нове свештеника. Све остало треба свештеници да раде, од организације, до мисионарања. ... Иако сам владика, нисам непогрешив. Само је Бог непогрешив. Онај папа несрећни је мислио да је непогртешив, али се показало да није такав.
Гора безазлених Има једна гора у Атини: „Гора безазлених“. Ту су се подвизаНакон предавања у холу пиротске Гимназије вали велики Свети оци. Кад одете у Грчку немојте само отићи на Акропољ, пропитајте за то место и ту гору која говори да само безазлени могу ући у Царство небеско. Само они који су без лукавства, без препредености, без предумишљаја. 13
Православље, као најчистија вера, тај Лик Христов који је сачуван у Православљу, је шанса за савременог човека, чак и за западног човека, уморног од самог себе. Видите како се чове умори од самога себе? То сам исто у Африци видео, у Јоханезбургу. Недао Бог тај стандард и те стандарде! То је умирање личности и човека. Да имаш све, а немаш ништа! Уствари, имаш пакао. Затворене куће, ограђене, да не видиш ни једно двориште, ни једну кућу, нити икакве комуникације, нити икаквог заједништва. То је смрт! Имаш богатство, а мртав си! Они не виде своје ближње. Они раде толико да су им рад и долар - богови. То је страшна смрт. Човек је хтео да створи срећу, а постао је несрећан. „Сумрак америчког ума“ је невероватна књига. Читао сам је пре двадесет година. Амерички рај, а унутра пакао. Нема Бога, нема човека, нема личности. Можда нисмо ни свесни, колику је слободу Бог нама дао у Цркви и немојмо да се играмо са спасењем. Ова прича о спасењу има смисла, само ако постигнемо спасење. Она није самозадовољна, није професорска, владичанска само, него треба да буде позив и вапај и жеља, да човек, ако дубље не зажели спасења, онда је он гори од животиње, ако не зажели вечно спасење, спасење од ђавола, смрти и греха. Да жели вечно да живи у загрљају Божјем и са ближњима својим.
Нема мртвих у Господу - о динамичном ћутању Божје Наш однос ка упокојенима није култ мртвих, већ култ живих. Ми не верујемо у мртве. Вера хришћанска је жива вера. Често пута су они који су се упокојили, у нади на васкрсење, живљи него ови који ходају биолошки по 14
земљи. Ево да одете рецимо у манастир Темска, ви осећете мирис оних старица, монахиња Рускиња, које су се ту молиле дананоћно. У Сићеву имате утисак да шета Богородица, ту по дворишту. Тачно осећате да је то место освештано. И миомир, и мир, и тишина. Тачно као она песма „Царици тишине“. Човек стварно жели ту тишину. То је ћутање у миру Божјем. Како да назовемо ту стварност? Динамично ћутање Божје. Зато људи код Светог Василија Острошког проплачу, покају се и кажу своје највеће грехове. Зато што је ту Свети Василије, у колевци Божјој, у колевци пећине. Осећате такву топлину и шапат Божји: „Ајде, јеси погрешио, али немој више, опраштају ти се греси!“ Чује се глас! Пазите, глас Божји! Глас Божји над водама, глас Божји у природи. Старо гробље у Темачком манастиру
Остају нам само молитва и рад Погледајте човека како се удаљио од природе. На Старој планини - то је богатство. Извори чисти, лепота Божја. А јадан човек, гледам Ниш, гамиже, то је такав немир, немир... И да гледаш и кажеш себи: е, мој владико, направи ти горе келију негде изнад, у неком брду, седи и плачи за овај народ и моли се Богу. Све су приче испричане, све су књиге написане. И шта нам остаје? Молитва. Наравно и рад. И кроз рад - молитва.
Кад човек завапи из петних жила Уморио се човек од себе. Јури и не за где јури. Да је ту неки философ, као у древна грчка времена, могао би да се смеје. За чиме чове јури? За златом? За сребром? А у гроб ћемо сви заједно, тамо где су и просјаци, и цареви и краљеви, и владари и сви... А човек мисли да је нешто радио... У тој немоћи, када се човек поломи сам са собом и када завапи истински, из петних жила: „Господе, помилуј!“ Е, у том „Господе, помилуј“ је тајна! Верујте, одмах се отвара Небо и одмах анђели силазе. Као што је онај Светитељ гледао грешника како улази у цркву сав црн, као угарак! А после службе изашао - светао човек! Они демончићи незадовољни, као паучина, беже доле, снуждили се и кажу: „Замисли, ушао у цркву и пролепшао се, постао леп, постао добар“. Тако, Црква је место сигурног освајања те слободе, тог спасења, које почиње овде и сада. Зато, не треба да дремамо и чекамо. Приредио: Жељко Перовић. Лектура и коректура: мст Валентина Јовановић. Фото: Дарко Бјелопавлић (прва унутрашња страница, стр. 1, 8, 10), Тањица Перовић (стр. 9, 11, 12), dreamstime.com (7). Иконе: “Икона Христа”, Епaрхија нишка (стр. 4), ruicon.com (стр. 1). Остале фотографије, иконе и илустрације: Википедија
15
Рекли су о п о с ту... Свети Теофан Затворник "Сироти пост! Колико само прекора, клевета и гоњења трпи! Но, по милости Божијој, ипак опстаје. Јер ослонац му је чврст! Господ је постио, Апостоли су постили и при томе не мало него, како о себи вели апостол Павле, у постовима многим; и сви свети Божији држали су пост, тако да, кад би нам било дато да видимо рајске обитељи, ми тамо не бисмо нашли никог коме би пост био стран. То је и природно. Нарушавањем поста изгубљен је рај строго држање поста треба да буде једно од средстава за повратак изгубљеног раја ... Погледајте около. Чим се неко прихвати бриге о души, одмах почне да пости; и што је брига силнија, то је пост строжи. Зашто то? Зато што се уз пост то дело успешније одвија и са душом се лакше излази на крај. Ко се пак одриче поста, њему спасење сигурно није значајно. Јер где законе пише стомак, тамо је стомак - бог. Коме је бог - стомак, тај је непријатељ Крста Христовог. Ко је непријатељ Крста Христовог, тај је непријатељ Христа, Спаситеља нашег и Бога."
Свети владика Николај "Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост `светло време поста`. Православни монаси - испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, Који је највећи видар и Који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?"
Преподобни Јустин Ћелијски "Људску природу нико боље не познаје од Светих Отаца. Они су је измерили од дна до врха, и својим светим, благодатним подвизима изучавали је у свима њеним димензијама и богомудро одредили колико и како да пости. ... Богочовечански пост је света етичка догма Православне Цркве, која се не може и не сме `реформисати`. Учини ли се то, она престаје бити спасоносна."
16
Смисао поста у Цркви Прави и истински пост у Цркви означава вежбу, подвиг, где се кроз уздржање и послушност Цркви ослобађамо своје себичности, да бисмо задобили и сачували љубав према Богу, људима, свету који нас окружује. Прву заповест уздржања (поста) Бог је предао људима у Едемском врту када им је заповедио да не једу са дрвета познања добра и зла (1. Мој. 2.17). По учењу светих отаца разлог пада првих људи био је у томе што је човек одлучио да црпи своје постојање из створеног света, хране, а не из Онога који живот даје - Бога. У Старом Завету Израиљци су постили у тешким приликама живота, у жалости због несреће, у очекивању Божије казне. Када је пост трајао само један дан постило се тако што се уопште није јело, код дужих постова уздржавало се од неких јела. У Јеванђељима Христос је и сâм постио (Лк. 4.2), постили су и Његови ученици - апостоли. Христос често осуђује лицемерну милостињу, молитву и пост: “А кад постите, не будите суморни као лицемери јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте...” (Мт. 6.16). Очигледно је да се тада више обраћала пажња на форму него на суштину милостиње, молитве и поста. У својим посланицама у Новом Завету апостол Павле такође углавном критикује лицемерје оних који се уздржавају од одређене врсте хране и притом осуђују друге што то не раде: “Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.” (Рим. 14.3). У ранохришћанским списима сведочанства о посту имамо у спису из 1. века под називом Дидахи: “А пре крштења нека претходно посте онај који крштава и крштавани. Наредићеш крштаваном да пости један или два дана раније. А постови ваши нека буду у среду и петак.” (Дид. 7.1. и 8.1.) Најстарије сведочанство о Васкршњем (Пасхалном) посту имамо код Св. Иринеја Лионског (+202) у његовом писму папи Виктору. Према његовим речима Пасхални пост, који је језгро данашњег Васкршњег поста, првобитно је за неке трајао један дан, за неке два или више дана, а неки су овај пост мерили са 40 часова (што би данас вероватно одговарало посту на Велики петак и Велику суботу). О васкршњем посту, каквог данас имамо, сведоче Апостолска правила која су настала у 2. и 3. веку. Ова правила нису написана од самих апостола али верно одражавају праксу у раној Цркви. Апо-
17
столско правило 69 каже: “Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, не буде постио у свету Четрдесетницу пред Пасхом, или у среду, или петак, нека буде свргнут; осим ако није спречен телесном немоћи; а ако је лаик (= световњак, верник), нека буде одлучен”. Јевсевије Кесаријски (+340), познати црквени историчар, пише о четрдесетодневном посту у његово време: “Ми празнујемо Пасху, узимајући на себе четрдесетодневни подвиг за спремање ка њој”. Садашњи облик и начин поста постоји у основним цртама од 8. века, а у појединостима у типицима од 13. века. Телесни пост, дакле, постоји такорећи од постанка човека. Али треба напоменути да пост у Цркви само прати настојање сваког хришћанина да буде бољи, праведнији, да постане спреман за праштање и задобијање љубави према Богу и ближњима. Пост без вере, милосрђа и жртвовања - дакле пост који је усмерен само на храну - промашује циљ и нема утемељења у правом духовном животу. Зато Свети Јован Златоусти пише и опомиње: “Не говори ми: толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си ти од гневнога постао тих, од жестокога добросклон. Ако си испуњен злобом, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду?” И црквене химне нас опомињу баш против “формалног”, фарисејског поимања поста. У среду Месопусне недеље пева се: “Узалуд се, душо, радујеш нејелу, уздржаваш се хране, а ниси се очистила од страсти. Ако немаш жељу да се поправиш, бићеш презрена као лаж пред очима Божјим, бићеш упоређена са злим дусима који никада не једу! Ако устрајеш у греху, пост ти је без користи.” Да закључимо на крају - телесни пост има смисла и благодатан је ако у нама разгори саосећање, спремност на жртву и помоћ другоме. Пост је један вид припреме, уз покајање (исповест), који нам служи да се кроз свету Тајну Причешћа сјединимо са Богом, Христом. Пост је наш дар са којим ми верни учествујемо у Трпези Господњој да бисмо се причестили Телом и Крвљу Господњом. Да је то тако сведочи нам Свето Писмо и читава историја Цркве до данашњега дана. Јереј Миљан Панић
18
Из тумачења Светог Јеванђеља по Јовану
Покајање је најинтимније дело душе “...и који долази к Мени нећу га истјерати напоље.” ( Јован, 6:37) “Ја, Син Божји и Бог на видику сам свима; по делима мојим сваки може видети ко сам; и буде ли добровољно дошао к Мени као таквом, нећу га истерати напоље. То важи за све. Спас прима свакога, који му долази, макар натоварен и претешким гресима. По делима мојим ви видите да сам Бог (`видесте и не верујете`, ст. 36); као Бог ја имам све силе помоћу којих бих вас приморао да идете за мном, да верујете у мене. Али, вера је дело слободе човечје а не насиље од стране Бога или ма кога. Вера је дело љубави према ономе што Ја као Богочовек доносим свету: Ко воли божанску Истину, божанску Мудрост, божанску Доброту, божанску Љубав, божански Живот, све што је Божје=Бога, тај се и одлучује на веру у Мене, као носиоца и раздаваоца свега тога. `Нећу га истерати напоље`: и заиста, није истерао покајаног разбојника, ни блудницу, ни Закхеја, ни цариника, нити икога од наведених грешника: ни Марију Египћанку, ни Мојсеја Мурина разбојника, ни безброј безаконика, блудника, лопова, среброљубаца, гордељиваца. Зашто? Зато што су добровољно приступили Њему. Како? Покајањем. Јер покајање и јесте дело, најинтимније дело вере, дело душе верујуће.”
Преподобни Јустин Ћелијски
Великопосна молитва Господе и Владико живота мога, духа лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Духа целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави подај ми, слузи твоме. Да Господе царе, дај ми да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Након сваког стиха се прави велики (земни) поклон
Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај ти се приближава, и потребно је да се молиш, устани дакле, да те сачува Христос Бог, Који је увек овде, и све испуњава. Кондак, глас 6. Велики Канон Светог Андреја Критског
Прича о блудном сину
19
20
Свети Оци, источне и западне цркве, веома су ценили Псалтир и заповедили, да се чита и јавно и приватно. Нема човека, који читајући Псалме не осети, да се то говори баш о њему лично, решавају загонетке његовог живота, објављују његове тајне и страховања и трзаји и мучења и надања. У испосници св. Саве Псалтир се прочитава целином сваки Божји дан, ево већ 700 година. Тако је заповедио свети отац Сава да се чини за спасење народа, и тако се држи. Све до у другу половину 19. века учила су деца у посетним школама руским и српским читање Псалтира и Часослова. И било је мање зла у свету. Свети Николај Српски
Псалми Давидови - покајни се год у те уздају, неће се осрамотити; осрамотиће се они који се одмећу од тебе беспутно. Покажи ми, Господе, путове своје, научи ме ходити стазама твојим. Упути ме истини својој, и научи ме; јер си ти Бог спасења мојега, теби се надам сваки дан. Опомени се милосрђа својега, Господе, и милости своје; јер су откако је вијека. Гријехова младости моје, и мојих пријеступа не помињи; по милости својој помени мене, ради доброте своје, Господе! Добар је и праведан Господ; тога ради показује грјешницима пут. Упућује кротке истини, учи кротке ходити путем његовијем. Сви су путови Господњи милост и истина онима који држе завјет његов и откривење његово. Ради имена својега, Господе, опрости гријех мој, јер је велик. Који се човјек боји Господа? Он ће му показати који пут да избере. Душа ће његова у добру почивати, и сјеме ће његово владати земљом. Тајна је Господња у онијех који га се боје, и
6. Господе! немој ме покарати у јарости својој, нити ме у гњеву својем наказати. Смилуј се на ме, Господе, јер сам изнемогао; исцијели ме, јер су кости моје устрептале, и душа се моја врло уздрхтала. А ти, Господе, докле ћеш? Обрати се, Господе, избави душу моју, помози ми ради милости своје. Јер мртви не спомињу тебе; у гробу ко ће те славити? Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Усахну од жалости око моје, постара се од множине непријатеља мојих. Идите од мене сви који чините безакоње, јер Господ чу плач мој. Чу Господ молбу моју, Господ молитву моју прими. Нек се постиде и препадну сви непријатељи моји, нека се поврате и постиде одмах.
25. К
теби, Господе, подижем душу своју. Боже мој! у тебе се уздам; не дај да се осрамотим, да ми се не свете непријатељи моји. И који 21
завјет свој јавља им. Очи су ми свагда управљене ка Господу, јер он извлачи из замке ноге моје. Погледај ме и смилуј се на ме, јер сам инокосан и невољник. Нек се рашири стиснуто срце моје, из тјескобе моје изведи ме. Види јаде моје и муку моју, и опрости ми све гријехе моје. Погледај непријатеље моје како их је много и каквом ме пакосном ненавишћу ненавиде. Сачувај душу моју и избави ме; не дај да се осрамотим, јер се у тебе уздам. Безазленост и правда нека ме сачува, јер се у тебе уздам. Избави, Боже, Израиља од свијех невоља његовијех.
далачки нека ме поткријепи. Научићу безаконике путовима твојим, и грјешници к теби ће се обратити. Избави ме од крви, Боже, Боже, спаситељу мој, и језик ће мој гласити правду твоју. Господе! отвори уста моја, и она ће казати хвалу твоју. Јер жртве нећеш: ја бих је принио; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен, срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже. По доброти својој, Господе, чини добро Сиону, подигни зидове Јерусалимске. Онда ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; онда ће метати на жртвеник твој теоце.
51. Смилуј се на ме, Боже, по милости својој, и по великој доброти својој очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мојега, и од гријеха мојега очисти ме. Јер ја знам пријеступе своје, и гријех је мој једнако преда мном. Самоме теби згријеших, и на твоје очи зло учиних, а ти си праведан у ријечима својим и чист у суду својем. Гле, у безакоњу родих се, и у гријеху затрудње мати моја мном. Гле, истину љубиш у срцу, и изнутра јављаш ми мудрост. Покропи ме исопом, и очистићу се; умиј ме, и бићу бјељи од снијега. Дај ми да слушам радост и весеље, да се прену кости које си потро. Одврати лице своје од гријеха мојих, и сва безакоња моја очисти. Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав понови у мени. Немој ме одвргнути од лица својега, и светога духа својега немој узети од мене. Врати ми радост спасења својега, и дух вла-
130. Из дубине вичем к теби, Господе! Господе! чуј глас мој. Нека пазе уши твоје на глас мољења мојега. Ако ћеш на безакоње гледати, Господе: Господе, ко ће остати? Али је у тебе праштање, да би те се бојали. Чекам Господа; чека душа моја; уздам се у ријеч његову. Душа моја чека Господа већма него страже јутрње, које страже јутром. Нека чека Израиљ Господа; јер је у Господа милост, и велик је у њега откуп. И он ће откупити Израиља од свијех безакоња његовијех. превод Ђура Даничић 22
О исповести Исповедањем свештенику, човек уништава грех а сам корен греха истребљује се борбом са греховним помислима и поновним исповедањем када мисли почну одолевати. Никада не треба клонути духом. Ако си погрешио одмах се покај јер је боље изгладити грех покајањем него трпети због њега вечне муке. Они који желе да се исповеде морају пре свега да се помире са свим ближњима (Матеја 6:14-15). При исповедању грехова духовнику, исповедајући мора да се искрено каје, да признаје своју кривицу а не да се правда и сваљује кривицу на другога. Грехове на исповести не треба умањивати или им давати друго значење, све се мора говорити апсолутно истинито. Исповест треба да буде потпуно простосрдачна. Радовати се томе што духовник није упитао за некакве грехе могу само људи који немају никакву представу о исповести. Јер ако је грех утајен, није исказан у исповести, то значи да је он остао у нама. Када исповедите грехе и свештеник каже: “Праштам и разрешујем” - вама је већ и опроштено а оно што није разрешено на исповести треба да остане на савести кајућег.
Извор: "Како се правилно припремати за причешће"- “Православац”, Шабац 23
“Пијте из ње сви!...” срца и чистом савешћу - испитујући себе као што апостол саветује, да вам примање Светог Причешћа не би било на осуду. И према томе колико се припремате биће вам дарована и благодат Причешћа. Дакле, две ствари треба да урадите: да се редовно причешћујете, и да то чините што достојније, не чинећи оно што Свети Канони забрањују. Кроз Свето Причешће ми одређујемо свој однос са Христом. По томе како се за Свето Причешће припремамо и колико често му приступамо, ми се разоткривамо као врући, млаки или хладни у својој љубави према Христу. Зато треба да постимо, да се уздржавамо у сваком погледу, и да примамо Свето Причешће ако желимо да будемо спасени.
Пошто причешћивање захтева одговарајући живот и узвишенија стремљења измишљани су различити, наизглед разложни изговори, да би се избегао непрекидни труд покајања и освећења и тиме хришћани зауставили у приступању Светој Чаши и примању Светог Причешћа “за отпуштење грехова и за живот вечни”. Пост (спољашњи и унутрашњи) је главни вид припреме. Наша браћа и сестре хришћани који желе тачно тумачење питања пошћења воле да питају: “Како да постимо да бисмо могли чешће да се причешћујемо? И колико често да се причешћујемо?...” Приступајте чешће Пречистим Тајнама и причешћујте се. Али се старајте да то буде са одговарајућом припремом: исповешћу, постом према могућностима, уздржањем, молитвом, пажњом на себе, скрушеношћу
Архимандрит Јефрем Филотејски Извор: svetosavlje.org
24
Парохија велика као цела Европа За време Божића смо имали част да у храму Рождества Христвог у Пироту саслужује и јереј Марко Обрадовић из Београда, који је на служби СПЦ у Сао Паулу. Прошлог Васкрса је служио прву Васркшњу Литургију на српском језику на тлу Бразила. Искористили Сао Паоло (flickr.com) смо прилику и замолили га да се представи и упозна нас са својим мисионарским радом у Јужној Америци. - На служби сам, по благослову митрополита Амфилохија и наше Цркве у Сау Паулу у Бразилу. Тамо сам једини српски свештеник, а у Јужној Америци нас има више. Има службе у Чилеу, Венецуели, у Аргентини највише. Раније се није осећала потреба за свештеником иако је било прилично наших људи. Наша прва емиграција из Херцеговине а нарочито из Црне Горе обрела се махом на простору Аргентине крајем 19. почетком 20. века. Некад је та територија припадала Источно-америчкој епархији са владиком Митрофаном, са једним или двојицом свештеника, и то само у Аргентини, а сада смо, хвала Богу, шесторица. М.П. На интернету смо сазнали да сте служили у храму Антиохијске Цркве јер у Бразилу још увек нема нашег храма. - Тако је. Иако је емиграција толико стара, морам рећи да међу њима није било некох слуха за цркву. Мада, истини за вољу, није ни било некога да их покрене. По благослову митрополита Антиохијске Цркве за Бразил Дамаскина, служимо у цркви Пресвете Богородице у центру Сан Паола. То је велики град са двадесет милиона становинка и четири центра града, а ми служимо у том најстаријем. То је црква је из 1904. године и заиста је помоћ Антиохијске Православне Цркве огромна. Да није било њих и митрополита Дамаскина, који сада гарантује за моју радну визу да могу да се вратим у Бразил, као и те братије из катедралног храма Благовештења у Сао Паулу, тешко да би наша мисија успела. Има и Руса и Грка али је Антиохијска Црква најогранизованија. Преко милион верника имају у Сао Паулу и то је једна заиста велика мисија. 25
М.П. Колико тамо има наших људи? - У целом Бразилу око две и по хиљаде, али морате да будете свесни да је Бразил површине скоро као цела Европа, то су огромна пространства. Да бих дошао до неког човека, морам да пређем три и по хиљаде километара, то је као одавде до Москве. М.П. Практично, ви сте задужени за целу територију Бразила? - Тако је. М.П. А колико има верника? - У Сао Паулу има око петсто наших људи, али верујућих, црквених људи, на жалост, не тако пуно, јер нису навикли, ја сам први свештеник. Сада је потребан тај рад да се првенствено ти људи скупе, да се организују, али тешко је наћи петсто људи у граду од двадесет милиона. М.П. Да ли постоји неко друштво, попут Кола српских сестара, где би се они сами организовали? - На жалост не. А било је. Емиграција после Другог светског рата је још увек жива. Имамо тамо господина Драгишу Павлићића који има деведесет осам година. Док је та генерација била у пуној снази, педесетих, шездесетих година, окупљали су се, постојао је чак и Српски клуб. Међутим, тај клуб је продат пре пет, шест година.. Сада опет имамо прилуке да се организујемо али треба времена а и новца да би све то заживело. М.П. Када планирате да се вратите тамо? - Ја сам већ два месеца овде, али се враћам чим ми одобре визу јер бразилска амбасада у току целе своје историје и постојања у Београду први пут издаје свештеничку визу. Раније није било потребе за тим и одатле административни проблеми. М.П. Како вам се чини овде код нас у Пироту? - Одлично. Ја сам, хвала Богу, други пут у Пироту, код мог кума свештеника Дејана. Ми сми и школски другари и кумови. Пирот је један диван и жив град, а колико видим и црквен град - доста људи долази у цркву. Видим доста младих људи и деце у цркви и хвала Богу да је тако. Пирот је стварно једно дивно место. М.П. Оче, хвала пуно, желимо вам пуно успеха у вашем мисионарском раду. - Хвала вама, Бог благословио. Raзговор водила: Тањица Перовић 26
Мали Јерусалим
Град у коме сам се родила, у коме и данас живим, назвали су црквени великодостојници „Мали Јерусалим“. …Понедељак је, први дан великог поста. Вративши се из цркве седох мало да се одморим и почех да размишљам како се у моме граду некада постило! Рекох некада, али то „некада“ није било тако давно. Било ми је 12 – 13 година, седимо после ручка за софром, када моја мати поче да пребраја: „Сада је блага недеља, па онда задушна, месне покладе, бела недеља па једноница“. Рекох: „Мајко, је ли то та недеља, када се сви опраштају и љубе?“ „Да, чедо моје…“ - „Треба у суботу ићи на пијацу, рече отац, да се купи масло и сир јер ће после сигурно бити скупље“. У току „беле недеље“ долазе нам гости и ми идемо њима, опраштамо се са суседима и сродницима, иако се ни с ким нисмо свађали, али ђаво нема другог посла; можда смо и рекли неку преку реч! Ето и саме свете недеље! Моји су отишли на свету литургију а мене мати оставила да надгледам што је она спремила, после подне ћу и ја на "праштално вечерње"... У граду имамо две цркве. На сирне покладе после подне обе су препуне света. И мало и велико и то не само из вароши, него и из оближњих села, препунили су цркву. Сељанке свечано обучене у "зубуне". Беле им се рукави и јачице од кошуље украшене уском чипком руком рађеном, а њихове беле шамије на главама међу оноликим светом изгледају, као да су сами анђели у цркви набацали беле кринове на верне... У цркви налоњи прекривени црним, а на лепом иконостасу на све иконе навучене су танке црне завесе. Свештеник служи обучен у црну одежду. Тишина, нико се не усуђује ни главу да подигне, само се отме по који уздах и склизне понека суза. Туга срце прожима. Сваки осећа да се не-
када десило нешто страшно... Мене ради Спаситељеве божанствене руке приковане су клиновима, многобројне убоде трпела је глава од трновог венца, грчило се на крсту божанствено тело у страшним и ужасним мукама... Када је вечерња завршена, свештеник узима крст и онда сви верни прилазе у реду један за другим, љубе крст и свештеника у руку. Свештеник благосиља да у здрављу и духовном расположењу пребродимо пост и дочекамо Христово васкрсење, а верни се затим опраштају између себе и љубе. Нико и не помишља да идуће седмице макар шта окуси (чак ни воде) пре заласка Сунца, а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка Сунца окусе мало хране... Пренух се из својих мисли и, бришући образе обливене сузама, сетих се као да је све то јуче било. Хвала милостивом Богу: у нашем "Малом Јерусалиму" и данас има оних који овако посте. Заслуга је ваљда тих честитих душа, што мој град носи овако дивно име… Босиљка Пејчић
Босиљка Пејчић стоји поред оца Љубе и придржава свећу испред Пазарске цркве
Овај текст је први пут објављен почетком шездесетих година прошлог века у популарном часопису “Православни мисионар”.
Поучни кутак
Неки праведник присуствовао смрти једног човека. Када човек умре, праведник се помоли Богу да му открије о стању душе покојникове. И отвори му Бог вид те он погледа и виде, а то она душа стоји пред теразијама. С једне стране ангели Божији ставили сва добра дела човекова на теразије, а са друге стране демони ставили сва његова зла дела. И тако теразије не могу да превагну ни тамо ни амо. Наједном ангел Божији стави једну сузу на страну добра и теразије превагнуше на десно, а душа оде у Рај. Кад се онај праведник чуђаше каква је то суза и откуд, објасни ангел Божији: На једној ћуприји стајао је снужден просјак. Маса људи пролазила је мимо њега, но нико на њега није погледао. А ова душа која је смотрила просјака, заустави се и удели му милостињу и охрабри га говорећи: не бој се, брате, Христос ће ти помоћи! Та милостиња и те речи гануше просјака до срца и он испусти једну сузу. Ето то је та суза која је сада решила судбу ове душе. Извор: katiheta.net 29
Носите бремена један другога, и тако ћете испунити закон Христов (Галатима, 6:2)
Једна суза
Хроника Бадње вече У молитвеном расположењу и у окићеној Пазарској цркви по којој је расута слама као у Витлејемској пећини, служено је празнично бденије уочи храмовне славе и великог празника - Рођења Христовог. Након богослужења и литије, паљен је бадњак и ломљена чесница са златником који је добила Драгица Петровић.
Божић Прослава Божића и храмовне славе почела је светом Литургијом у 8 часова. Свештенству Старе цркве прислуживао је јереј Марко Обрадовић из Бразила. Расуто сено било је нарочито инспиративно за најмлађе Православце. Након Свете Литургије почела је Божићна литија а онда је у храму пресечен славски колач. Овогодишњи колачар био је Владан Васић. Идуће године за колачарство су се јавили весели Ђорђевићи. На самом крају уследило је послужење и незаобилазни божићни гулаш. 30
“Флавијан”
Богојављење Након тридесет година проведених у тишини, Господ Христос је дошао на реку Јордан, крстио се од светог Јована, и осветио воду која чини највећи део створене природе. Како онда, тако и данас, о празнику Богојављења обична вода бива освећена силом Господа Христа и постаје трајно свежа, укусна и лековита. Побожни Пироћанци су то од вајкада знали те су пиротски храмови по правилу пуни за овaj празник. Тако се и ове године у Старој цркви окупило много људи на светој Литургији и литији око храма која је уследила. Онда је почело водоосвећење а око десет часова је кренула литија из Старе цркве ка Големом мосту где се сјединила са литијом из Саборног храма и заједно са њом, кренула нишавским кејом ка градском купалишту где је одржана трка за Часни крст у којој је учествовало седамдесетак пливача. Крст је освојио наш суграђанин, двадесетшестогодишњи Жељко Митић!
Савиндан Као и сваке године, на Савиндан, школску славу, наш храм је био пун деце. Након свете Литургије и резања колача, одржан је и пригодни рецитал ученика веронауке са вероучитељем, Бранкицом Видојевић. Отац Миљан, старешина храма, поделио је марљивим рецитаторима и мале поклоне. Колачари су се потрудили да послужење буде лепо и укусно, што је највише обрадовало децу. Нека би дао Бог да свагда прослављамо Светог Саву у радости и здрављу!
У читаоници Народне библиотеке одржана је 13. фебруара промоција на којој је игуман манастира Свете Тројице код Љубовије, јеромонах Серафим Петковић, представио Пироћанцима три дела чувене руске књиге "Флавијан" као и свој ЦД са духовним песмама. Након краће најаве нашег оца Марка Дабића, отац Серафим је прочитао пар одломака из ових душекорисних дела, отпевао неколико богољубивих песама монаха Симона, а затим је стрпљиво одговарао на питања присутних.
Рукоположење На дан празника Света три јерарха Епископ Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму чији су патрони Света три јерарха, а који се налази у приградском нишком насељу Брзи Брод. Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво из Ниша и околине. У току Литургије у свештенички чин рукоположен је ђакон Душко Видачић, пиротски вероучитељ. Коришћени извори (текст и фотографије): staracrkvapirot.blogspot.com и eparhijaniska.rs 31
32