УНИВЕРЗИТЕТ ,,УНИОН – НИКОЛА ТЕСЛА” БЕОГРАД ФАКУЛТЕТ ЗА ГРАДИТЕЉСКИ МЕНАЏМЕНТ - ДЕПАРТМАН АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ –
ПРЕЗЕНТАЦИЈА МАСТЕР РАДА
ПОСТУЛАТИ О ВЕЗИ ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИОНАЛНЕ СРПСКЕ КУЋЕ И „БЕОГРАДСКОГ СТАНА”
Ментор: Студент: проф. др Драгана Василски, диa индекс бр. 15/2014-MА
Ана Рајковић
Београд, септембар 2015. год.
ПРЕГЛЕД 1. Образложење појма куће 2. Облици куће у српској традицији 3. Анализа два основна типа куће карактеристична за српско поднебље 4. Историјски пут од куће до стана 5. „Београдски стан” између два светска рата – салонски стан 6. „Београдски стан” као продукт „београдске школе” 7. Актуелни примери станова у Београду 8. Видео презентација старог Београда
ПОЈАМ КУЋЕ •
За већину представља простор коме се враћају након напорног дана, са путовања, место где ће увече доћи ради обнове енергије а ујутру кренути у нове радне подухвате, или једноставно скровиште од временских услова.
•
Са архитектонског становишта, је грађевина изграђена за боравак људи, затворена зидовима и кровом.
•
Када архитекта каже да је нека кућа добра, тада може мислити на сојеницу, или на облакодер.
• •
•
•
Према традицији српског градитељства, простор за становање градио се као зборно место породице. Српско становништво је одувек под појмом „кућа” подразумевало главну зграду у дворишту, у којој се чланови породице окупљају и обедују. У истом дворишту, али као посебне грађевинске целине, постојали су мањи објекти, где су боравиле одвојене породице, а називале су се вајати. Зградама су се називале грађевине за домаћинство, као што су качаре (шумадијска остава), магазе (дућан, радња), мишане (сушара за воће) и слично. Облик куће развијао се у складу са локалним склоностима и карактеристичним материјалима.
ОБЛИЦИ •
•
КУЋЕ У СРПСКОЈ ТРАДИЦИЈИ
Најранији просторни облик куће карактеристичан за српско подручје била је једноделна просторија у којој су се одвијале све животних активности. Физичка подела простора није била организована, већ се намена одређивала положајем одређеног намештаја и карактеристичних предмета, тако што се око огњишта, целина даље организовала одређивањем положаја лежајева, постављањем полица, или намештаја за припрему и сервирање хране, и слично.
•
•
•
Првобитни, једноделни простор даље се делио на два дела или додавањем нове просторије постојећим. Намена нових просторија била је за спавање, док првобитан простор задржава намену огњишта као доминантног места око кога се окупљају сви чланови породице. Принцип се наставља даљим ширењем куће, односно огњиште дефинисало се као кућа, док су остале целине добијале посебне називе. На тај начин, у објекту са проширеним становањем, поред куће (огњишта) постојало је више целина са додељеним називима као што су вајат, соба, чардак и слично. Али кућа је увек била и остала простор или објекат са огњиштем.
Мапа музеја „Старо село” – Сирогојно (www.sirogojno.rs)
Једноделна и дводелна колиба 3
1
2 3 3
1- Главна кућа
2 - Вајат
3 – Пекара, млекар, амбар, кокошар
АНАЛИЗА ДВА ОСНОВНА ТИПА СРПСКЕ КУЋЕ •
• •
• • • •
Развој традиционалног српског простора за становање, произвео је у суштини два типа куће, који су настали на простору јужно од Саве и Дунава. „Динарска брвнара” и Моравски тип, који су настали као одраз начина рада, живљења и становања локалног становништва. Динарска брвнара или динарска кућа може се описати као дводелни објекат постављен најчешће својом дужом страном на изохипсе терена. Подрум као резултат градње на стрмини. Стан у горњем делу. Отворено огњиште, „кућа” је обично имала двојна улазна врата. Карактеристична је за брдовите пределе. Материјализација у зависности од локалних услова (дрво, камен).
Вукова кућа из 1933. г Дводелна динарска бравнара, са отвореним огњиштем
• • • • •
Моравска кућа се најчешће градила у долини Мораве, али је присутна и у целој источној Србији. Настала је под утицајем мигрираног становништва са Косова, Метохије и делом Македоније. То су углавном бондручаре, чија је просторна организација таква да има два оделења и подужни трем. Трем је оно што овакав тип куће чини уникатним и он постаје њено главно обележје. Развој овог типа куће, подразумевао је еволуирање трема. Од њега се добијају две целине, од којих је једна целина названа „ајат”она остаје при земљи, а друга целина јесте „доксат” – изнад тла и служи као мирнији и издвојени простор за седење и одмор.
Кућа у моравском стилу са луковима и доксатом Изграђена је 1879. године, подрум од камена, стамбени део од летава, блата и сламе, кров од ћерамиде
ИСТОРИЈСКИ ПУТ ОД КУЋЕ ДО СТАНА • •
•
•
Дуго су се у Београду градиле куће само скромнијег типа и куће за буржоазију. У скромнијим су живели становници који су прелазили из села у град. Ретко се градила кућа са спратом, а вишеспратне стамбене зграде за колективно становање нису постојале. Млада београдска буржоазија је била заслужна за помак у побољшању услова за становање. Тежила је развоју животног простора, и у неким случајевима њихови станови били су напреднији и боље опремљени у односу на општи комунални развитак саме вароши. Као најбољи показни пример типичних кућа које су градили имућнији људи је Ичкова кућа .
Ичкова кућа Изграђена је 1793. године
•
• • • •
Еволуција простора за живот почиње од момента када се кренуло са улагањем у инфаструктуру града – 1892. године водовод, и 1905. година инсталације канализације. Од тог периода, могли су се припојити тоалет и купатило. Кухиња је и раније била саставни део, али је сада унапређена увођењем инсталација водовода. Битна је и 1912. година, када почиње примена армираног бетона. Овакве новине омогућиле су груписање просторија у кући и грађење кућа са спратом.
•
•
•
• • •
•
Од 40-их година деветнаестог века, приметан је велики број страних архитеката који имају значајног утицаја на градску управу задужену за изградњу града. После 50-их година та ситуација се мења и повећава се број српских архитеката, али који су студирали у иностранству, претежно у Бечу, Пешти и Прагу. Спољашња архитектура поприма одлике западњачке архитектуре, а унутрашња организација станова и даље се пројектује у складу са српским наследством у градитељству. Настаје више типова станова грађених у Београду, од којих се истичу само два типа. Први тип свој препознатљив облик добија у периоду између два светска рата – салонски станови Крајем двадесетог века настаје други тип станова који су резултат детаљних истраживања о потребама становништва са српског подручја. Њих су пројектовали архитекти школовани на Аритектонском факултету у Београду. Стан потом почиње да се организује према групама простора одређене намене, тако што се одвајају просторије за боравак од просторија за домаћинство, односно групишу се у једном делу стана просторије за спавање а у другом просторије у којима се одвијају дневне активности.
„Б Е О Г Р АД С К И С Т А Н” И З М Е Ђ У Д В А СВЕТСКА РАТА - САЛОНАЦ • •
• • •
•
„Салонски стан” настао је под утицајем господских породичних кућа, чије је становништво било махом буржоаско. Они су захваљујући добрим идејама, добро образованим индивидуама и инвестирањима у развој личног простора, допринели квалитетнијем и бржем расту комфорних, добро осмишљених просторија. Почетком ХХ века изградња великих породичних кућа постаје ретка појава. Оне које су изграђене у овом периоду, пројектовали су архитекти који су прихватали централно решење основе. Станови у вишеспратним зградама грађени после Првог светског рата имали су централно решене основе са природно осветљеним просторијама, по узору на ове куће. Типичан представник је кућа саграђена 1913. године на Топличином венцу бр.16, архитекте Николе Несторовића.
Велика породична кућа,архитекта Никола Несторовић
1. Улаз 2. Предсобље осветљено одозго 3. Трпезарија 4. Салон 5. Радна соба 6. Дечија соба 7. Спаваћа соба 8. Купатило 9. Тераса 10. Кујна 11. WC 12. Остава
•
Први примери „салонског” стана у Београду настали су као резултат пројектовања српских архитеката који су студирали у иностранству, а који су желели да примене модеран стил становања и да при том задрже осећај традиције, хуманости, хигијене и удобности.
Типична организација „салонског” стана 1. Улаз 2. Предсобље/трпезарија 3. Салон 4. Соба 5. Дегажман 6. Купатило 7. Тоалет 8. Кухиња 9. „Девојачка соба” 10. Остава 11. Лођа 12. Балкон
•
Типичне карактеристике „салонског” стана су:
1) Предсобље је репрезентативно, и централно позиционирано у стану. Димензије и положај, дозвољавају да се користи као трпезарија за окупљања, свечаности и славе, 2) Салонски простор се директно надовезује на предсобље. Служи за пријем гостију и дружење, и по правилу налази се на уличној страни објекта, 3) Помоћне просторије (кухиња, остава, тоалет, купатило, соба за послугу) су груписане у дворишном краку зграде и директно или посредно осветљене путем светларника, 4) Девојачка соба је обично уз кухињу, служила је за одмор и смештај послуге, 5) Помоћни улаз за послугу, који се налазио непосредно поред главног улаза, користио се као посредна веза са кухињским делом и „девојачком собом”, преко простора терасе или лође, на дворишној страни објекта, 6) Чиста спратна висина простора износила је од 3m до 3,6m, како би се добило на репрезентативности простора, 7) Постојао је систем циркуланих комуникација, које су повезивале главне просторије стана у низ проточних простора, 8) Конструктивни систем је од масивних, носећих зидова од опеке и ситноребрасте таванице.
• •
•
„Буржоазија” и у овом периоду је иноватор. Они су веома брзо прихватили утицај Модерне. Највише због њених практичних карактеристика и због повољнијих захтева у економском смислу. У зависности од услова парцеле задатих урбанистичких параметара, створена су три основне врсте „салонског стана” у Београду:
1) 2) 3) 1. Са дворишним трактом уз суседну парцелу 2. Са дворишним трактом уз централно степениште 3. Вез дворишног тракта
•
• •
Што се тиче објеката, они који су грађени између 1930. и 1940. године имају бољу обраду, неретко улазна врата изгледају луксузно, а степенишни простори су пространи и углавном са природним осветљењем. Мермер је често употребљаван за завршну обраду степеништа. Рационална и економична организација стана, која је била заступљена покретом Модерне, највише је усрећила кућевласнике који су извлачили велику добит из нових стамбених објеката.
•
• •
• •
Постала је нормална појава да 75%, па и 90% парцеле буде под зградом. Такве зграде су имале мрачне светларнике и усиљена решења станова са просторијама чија је величина негде била и испод минимума. Непосредно пре почетка Другог светског рата, утицај Модерне постаје превелики. Пројектују се зграде које залазе у неукус. Губи се суштина Модерне архитектуре, јер је неки архитекти схватају као површно играње спољним ефектима. У периоду између два светска рата изграђен је велики број објеката, међу којима свакако је велики број значајних. Овај залет и евентуално даљи развој архитектуре је нагло прекинут новим ратним догађајима
„Б Е О Г Р АД С К И С Т А Н” К А О П Р О Д У К Т „Б Е О Г Р А Д С К Е Ш К О Л Е” • •
• •
Београд је 1941. године по 39. пут у историји, био у потпуности порушен, разрован и са смањеним бројем грађана. После ослобођења, 1944. године, практично је срављен са земљом, јер тада је окупатор приликом повлачења из града, рушио и уништио све за собом. Број становника смањио за 60 хиљада у односу на бележења из 1940-те године. У периоду од 1941. до 1944. године у потпуности је уништено 12.889 зграда.
Градња Новог Београда, 1948. година
•
• • • •
Сав труд који је уложен у стварање железничке мреже, пристанишна постројења, трамвајске мреже, водоводне и канализационе мреже, је уништен у целости или делимично онеспособљен, за време док је Београд био под окупацијом. У току првих година након ослобођења, најбитније фактор биле су економске прилике. Први талас изградње подразумевао је да се надокнаде изгубљени објекти за време рата. Послератна ситуација доноси нове услове, разлоге и поставке у проблемима становања у Београду. Тежња за изградњом индивидуалних кућа се губи, делом зато што је тако и наметнуто, и у целом граду се формирају вишеспратне зграде са становима.
• • •
•
•
Стамбена криза и велики број прилива становништва у Београд намећу пројектовање малих, скромних станова. Услед недостатка грађевинског материјала и неповољних економских услова, наступа апсолутна штедња. Архитекте покушавају да створе станове који ће и поред свих наведених проблема, бити удобни и у складу са савременим стилом опремања када је реч о композицији и садржају. Станови се организују на основу теоретских истраживања која обухватају породичан живот грађана послератног Београда са свим економским и друштвеним факторима. Настаје категорија малих станова који имају једну, две или три собе, кухињу, купатило и као потпуно нов и обавезан елемент, лођу или терасу.
•
Организација београдског стана 70-их година XX века подразумевала је следеће:
1) функционалну поделу простора у организацији стана на „дневну” и „ноћну” зону, која прати биолошки ритам и активности породице током дана, 2) обедовање у оквиру „проширене” комуникације – долази до измештања породичног стола из зоне кухиње и до припајања просторима за комуникацију (предсобље, дегажман или ходник), како би се повећала употребна вредност таквих просторија и да би се формирао централни простор за породична окупљања у стану, 3) успостављање „кружне везе” или система циркуларних комуникација у стану, чиме се постиже осећај веће просторности („текућег простора”) и комфора, а уједно спречава осећај клаустрофобичности, 5) примена лође као конструктивног мотива, која је просторни и визуелни продужетак једне од дневних просторија, најчешће дневног боравка или трпезарије, 6) формирање два центра према генерацијској подели (родитељи најчешће користе трпезарију са лођом, а млађи, дневни боравак и спаваћи део) 8) индивидуализација вишепородичног становања преко повећане квадратуре простора терасе или лође,
Блок 22 на Новом Београду, 1968-1974
АКТЕУЛНИ ПРИМЕРИ СТАНОВА
ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈА СТАРОГ БЕОГРАД А
ВИДЕО
ХВАЛА НА ПАЖЊИ!