Džeki blek slike ljubavi

D탑eki Blek

Slike ljubavi Naslov originala: Jackie Black CRIMSON MORNING

1.

Rejčel je iskreno strahovala da će joj se glava raspući. Zaglušujuća muzika vršila je pravi napad na uši. Vodeći računa da ne privuče pažnju na sebe, protrljala je slepoočnice i iskosa pogledala u svog pratioca, zagledanog u zbijene parove na malom podijumu za igru.

Ne uzdrža se da Ijutitim krivljenjem usana da oduške svom nezadovoljstvu. Njen pratilac — naslepo nametnuti pratilac, to naglasi u sebi — nije umeo da igra, zbog čega je i njoj bilo suđeno da presedi čitavo veće. Šteta. Ne, nije ginula od želje da igra s njim, ili sa bilo kime drugim, ali prijalo bi prepustiti se ritmu muzike, umesto što je bila . prinuđena da ukočeno zuri ispred sebe i trpi da joj pištanje i grmljavina probijaju bubne opne.

Muzika najzad zamuče. Rejčel sa olakšanjem ulovi pogledom brata Džeremija i njegovu ženu Kler, koji su se, zadihani i radosnih lica, vraćali za sto.

— Evo ih, idu — saopšti Viljem nepotrebno, pokazujući tonom svog inače prilično bezbojnog glasa da je i njemu uveliko laknulo na duši. Nije uspeo da sakrije kolike se neprijatno osećao nasamo sa Rejčel. Nju pogodi saznanje da svojim prisustvom nije oduševila Viljema, ali krivicu za neuspeo izlazak pravično prebaci na sebe.

Nimalo se nije postarala da ga oslobodi stidljivosti. što bi joj svakako pošlo za rukom da je primenila svoj urođeni šarm i poklonila mu makar malo pažnje. Ponekad ni lepota, kojom je Rejčel zaista mogla da se podiči, nije sama po sebi dovoljna. Ali od pre šest meseci, kada je izgubila muža Fila, zapala je u učmalost iz koje nikako nije mogla da se trgne. Ništa je nije naročito zanimalo, a muškarci po-naj manje.

Džeremi otprati Kler do stolice i stade kraj sestre.

-2-

— Ustaj, Rejčel! Sada je na tebe došao red da izazivaš zavist prisutnih žena. Idemo da igramo!

Rejčel je dobro poznavala brata i odmah prozre njegovu lukavu nameru. S pravom sluteći da je njegov poziv na igru sračunat sa željom da joj održi još jedno predavanje o neophodnosti njenog po vratka među žive, ljupko se osmehnula.

- Ima vremena, Džeremi — oteže sa usiljenom nemarnošću, pomalo ogorčena što joj je, primenjujući svoje metode „oživljavanja", silom naturio Viljemovo društvo. — Sigurno si umoran. Kler i ti umalo što niste zapalili podijum kod poslednje igre.

Umiljavala se, ublažujući svoje odbijanje. Krajičkom oka pogleda Viljema. Pri tom otkri da je tog sirotog čoveka pomisao da ostane sam sa živahnom Kler ispunila užasom. Kako i ne bi! Kler nije patila od stida da rešeta unakrsnim pitanjima potpuno strane osobe, a kamoli one što su joj predstavljeni po svim propisima.

Sada je piljila u Viljema sa onim napetim izrazom lica kojim je odražavala duboku usredsredenost na odabiranje načina za početak obrušavanja na žrtvu.

Džeremi sa svoje strane nije bio sklon da saoseća sa njenom žrtvom.

— Neću da čujem da me odbiješ! — navaljivao je. — Mogu da igram satima, ako te to zabrinjava — rekao je to sa svojstvenom verom u svoju izdržljivost, stavljajući ujedno sestri do znanja da je prozreo pravi razlog njenog nećkanja.

— Osim toga, sada sviraju lagane stvari. Ne moram više da se lomatam.

Zgrabio je Rejčel za ruku i povukao je. Ona se digla i bezvoljno krenula za bratom.

— Boli te glava? — upita je on iznenađujuće brižno, tražeći malo slobodnog prostora medu igračima.

— Da — Rejčel sumnjičavo izdiže obrve, ali uspe da joj glas ostane miran. Dobro je znala da nije preporučljivo podsticati njegovo raspitivanje u pogledu uzroka

-3-

glavobolje, mada je bila svesna da joj uzdržanost neće biti ni od kakve pomoći. Džeremiju nije bio potreban podstrek.

— A glavobolja se zove Viljem, zar ne? — zakikota se Džeremi, naglo uzmičući i tako u poslednjem trenutku izbegoše sudar sa igračem koji je izgledao kao dizač tegova.

— Ne, zove se Džeremi — umorno uzvrati Rejčel. — Viljem nije u stanju da bilo kome pričini glavobolju, ali mogu da se kladim da se kod njega sada ubrzano razvija ta boljka. Kler ga je ščepala u svoje šake.

Džeremi se samo osmehnu. Nije mogao da poriče slabost svoje žene, ali suviše je voleo da bi pokušavao da je izmeni.

— Ako bi se samo malo potrudila uspela bi da od tog isprepadnutog nesrećnika stvoriš sasvim zanimljivu osobu. Bio sam svedok mnogih sličnih pokušaja, sestrice. Ne sećam se da si jednom omanula.

— Ah, Džeremi, to je bilo pre ... — Rejčel zastade. — Zaboravimo nekadašnje vragolije! — dodade uz uzdah. — Viljem nije moj tip.

Nikad ne može da mi se dopadne.

— Znam, Rejčel! — žustro prihvati Džeremi. — Ali ni u kom slučaju nisi mogla da očekuješ da ti preporučim još jednog Don Žuana kao... — sada Džeremi zaćuta, osetivši kako se Rejčel koči u njegovim rukama. — Izvini — promrmlja molećivo. Protrlja joj kosu, razoružavajući njenu ljutnju — Hteo sam samo da kažem da još uvek nisi spremna za nekoga ko bi zaista mogao da ti se svidi.

Viljema sam prosto izabrao kao oruđe da te izvučem iz četiri zida.

Ne kažem da bih ga poželeo za zeta.

Na njegov zadirkujući osmeh Rejčel s negodovanjem zavrte glavom.

— Jasno mi je da sve činiš u dobroj nameri, Džeremi. Ali još mi smeta bilo čije udvaranje. Hvala ti na pokušaju. Ne vredi, na žalost.

Džeremi razočarano uzdahnu. Ona mu prisloni glavu na rame i zatvori oči, silno želeći da melodični zvuči preplave i zbrišu naviruće uspomene... Don Žuan... Džeremijeve reči bolno su

-4-

odzvanjale u njenoj glavi. Da, Fil je bio baš to! Da nije poginuo u saobraćajnoj nesreći, sigurno bi se do sada već razvela od njega.

Ali, volela ga je nekad, volela ga je toliko da su joj suze navirale na oči pri samom sećanju na uzbuđenje pri svakom pogledu na njega. Činilo se da se trag njegovih dodira zauvek utisnuo u svaki delić njenog bića. Nedostajao joj je, uprkos svim razočaranjima što ih je doživela.

Podigla je glavu u nameri da zamoli Džeremija da se što pre vrate kući. Nije želela da ostalima kvari izlazak, ali trenutno raspoloženje nije joj dozvoljavalo da ima suviše obzira. Otvorila je oči i ostala bez daha. Pogled joj se sreo sa očima čoveka koji je preko ramena svoje partnerke netremice piljio u nju.

Nepoznati nije ličio na Fila po spoljašnosti. Fil je imao izrazito svetlu kosu i oči. a čovek na samo pola metra od nje bio je tamnokos, tamnih, skoro crnih očiju. Uprkos tome i razlikama u visini i stasu, Rejčel je instiktivno prepoznala njihovu zajedničku suštastvenost što ih je činila pripadnicima istom tipu ljudi. — Ledenu bezobzirnost, nametljivu samouverenost, zavodljivost čulnih usana što su u tom času podrhtavale u odgovor na njeno ukočeno zurenje, bahatu razmetljivost čoveka duboko svesnog svoje privlačnosti. Bilo je to kao da ponovo gleda u Fila — u Fila maskiranog crnom kosom. Protiv svoje volje osetila je kako joj ubrzano lupanje srca uzburkava grudi.

Nepoznati upitno izdiže obrve, ali Rejčel ni tada nije mogla da odvoji pogled, potpuno nesvesna da svojim lepim, izražajnim licem otkriva svoje misli, da joj se u pogledu odražava upaničenost zbog neodoljive opčinjenosti jednim potpuno stranim čovekom.

Telom joj prođe drhtaj. Džeremi to oseti. Odmače se da je pogleda.

Tako se prekinuše čini što ih je nepoznati bacio na nju. Upregnuvši svu snagu volje, ona se izvuče iz kruga začaranosti i skrenu oči.

— Odvedi me za sto, Džeremi — reče jedva čujno. — Odmah, molim te.

-5-

Odvoji se od brata, ne obraćajući pažnju na njegovu zgranutost, zahvalna što se bar jednom uzdržao da je ne saleti pitanjima.

Nepoznati se odjednom ispreči ispred nje. Rejčel oseti vatru u obrazima.

— Rejfe! — odjednom povika Džeremi, očigledno ushićen neočekivanim susretom.

— Džeremi! Ti? — lice privlačnog stranca blesnu radošću.

— Otkud ti ovde, Rejfe? Sto godina te nisam video! Kakvo iznenađenje! — Džeremi nastavi da iskazuje svoje oduševljenje. Ščepa Rejfa za ruku i poče razdragano da je drmusa. Žena sa kojom je Rejf igrao bila je veoma lepa i otmenog držanja.

Rejčelinom pažljivom oku nije promaklo njeno nezadovoljstvo što Rejfovu pažnju mora da podeli sa nekim drugim, ali vesto je to prikrila pred dvojicom starih i uzbuđenih prijatelja — Tvoj prijatelj, Rejfe? Upoznaj nas.

Dugačkim, crveno obojenim noktima, posednički je uhvatila Rejfa pod ruku i srdačno se osmehnula.

Rejf je reagovao bez naročitog oduševljenja, ali sa učtivošću civilizovanog čoveka.

— Svakako, Marija. Ovo je Džeremi Džedrik. Zajedno smo studirali pravo. Džeremi, upoznaj se sa Marijom Montelom. kćerkom mog ortaka.

Rejčeli se učini da primećuje ozlojedenost ispod Marijinog umiljatog osmeha prilikom predstavljanja. Da li je možda želela da se njena veza sa privlačnim Rejfom prikaže kao intimnija?

Misao joj se zadrža kod prideva koji joj se nametnuo uz Rejf ovo ime. Privlačan? Da, bez sumnje je privlačan, zaključi, ogorčena svojim divljenjem i iznova dokazanom slabošću prema lepim muškarcima. Rejf je privlačan, kakav je bio i Fil... i verovatno isto toliko nepouzdan upravo zbog te neodoljive spoljašnosti.

Trže je zvuk sopstvenog imena na Džeremijevim usnama.

— Ovo je moja sestra, Rejčel Džonston — izgovarao je Džeremi sa dostojanstvom ponositog brata, ograničavajući se pri tom na

-6-

važnosti njenog pripadanja porodici, ne smatrajući potrebnim da spomene njen brzometan uspon medu zapažene slikare portreta.

— Džonston? — Rejf se začuđeno zagleda u njene porumenele obraze. — Ne Džedrik?

Rejčel je skinula venčani prsten sa ruke onog dana kad se obelodanilo Filovo neverstvo, onog istog dana kada je on našao smrt u upaljenom automobilu, zajedno sa svojom tadašnjom ljubavnicom. Sada se nervozno premeštala sa noge na nogu pod Rejfovim ispitivačkim pogledom.

— Džonston je moje ime po mužu — objasni što je mogla mirnije, pa se okrenu bratu, osecajući da je krajnje vreme da se jdalje od Rejfa, pre nego što Džeremiju padne na pamet da tim nepoznatim ljudima izbrblja više o njenom privatnom životu nego što je bilo poželjno. — Stojimo igračima na putu. Džeremi — užurba se.

— Vratimo se za sto.

Molećivo se zagleda u brata, ali on ne shvati znak koji mu je davala.

— Svakako, svakako. Pridružite nam se! — predloži Rejfu i Mariji.

— Voleo bih da vas upoznam sa mojom ženom. Ostala je za stolom, sa Rejčelinim momkom.

Nesvestan utiska koji su njegove reči morale ostaviti na Rejfa i Mariju, uzeo je sestru i Mariju pod ruku i poveo ih između stolova.

Rejf je krenuo za njima.

Preneražena bratovljevom nesmotrenošću kojom je prikazana kao udata žena na večernjem izlasku sa drugim čovekom. Rejčel je koračala udrvenjenim nogama. Ljutnji na brata pridružila se briga zbog mišljenja koje je Rejf morao steći o njoj. Jedva se malo pribrala, pošto je hrabro došla do zaključka da se njegovo mišljenje nimalo ne tiče. Na kraju, verovatno ga nikad više u životu neće videti.

Nadala se da ga više neće videti, ispravi se. Već je imala posla sa čovekom sličnim njemu i to joj je bilo dovoljno za čitav život.

Zbrka što nastade kraj njihovog stola prikrila je njenu usplahirenost i dala joj vremena da se primiri. Ali kad je

-7-

upoznavanje i premeštanje okončano, s užasom je shvatila da se našla između Rejfa sa leve i Viljema sa desne strane. Razlika između te dvojice bila je tako upadljiva da se Rejčel jedva uzdržala od histeričnog smeha. Da li zbog samoodbrane ili u iznenadnoj želji da istera neki besmislen inat, tek Rejčel odluči da pokloni Viljemu pažnju koju mu je tokom čitave večeri uskraćivala. U tom času najvažnije je bilo da se oslobodi uznemirenosti zbog Rejfove gotovo nepristojne blizine, koja se nikako nije mogla izbeći zbog činjenice što se šest osoba stesnilo oko stola namenjenog za četvoro.

Uputila je blistav osmeh zgranutom Viljemu.

— Izvini što smo se onako dugo zadržali, Viljeme — naginjala se.

— Malo smo se zapričali.

Viljem zbunjeno proguta pljuvačku.

— O, u redu je... — zastade da pročisti grlo. — Sve je u redu, gospođo Džonston. Ne smeta ...

Rejčel očajnički zaškrguta zubima, umirući od želje da šutne smetenjaka nogom ispod stola. Idiot? Tokom čitave večeri smišljeno je izbegavao da joj se obrati sa bilo kojim imenom, a kad se najzad osmelio da to učini, u svojoj neoprostivoj tuposti izabrao je način koji je jasno poricao najmanju prisnost medu njima!

Nestrpljivo prenebregnu činjenicu da se samo nekoliko trenutaka ranije sekirala sluteći Rejfovo zgražanje što ona. kao udata žena, izlazi u kafanu sa udvaračem, pa je sad neopravdano besnela na Viljema zbog njegove sasvim prirodne uzdržanosti. Sasvim je napusti sposobnost logičnog razmišljanja. Krišom pogleda Rejfa, pitajući se da li je čuo Viljemovo zamuckivanje.

O, da, čuo je, jauknu u sebi. Osmeh mu je igrao na licu kad je preleteo očima preko nje i brzo okrenuo glavu, izrazivši svoje negodovanje, čak prezir, ili se možda u njenoj suviše živoj mašti samo stvorio takav utisak.

Zaista je imala dobre razloge da bude nezadovoljna. Morala je da digne ruke od pokušaja da Viljema iskoristi kao pomagača u izbavljenju iz sopstvene smušenosti. On se pokazao kao potpuno

-8-

neupotrebljiv. Odlučila je da stoički izdrži ostatak večeri, dok se Džeremi ne smiluje da objavi polazak, što, ruku na srce, nije moglo uskoro da se očekuje. Njen brat se blaženo prepustio sećanjima na dane provedene u koledžu. Smejao se do suza, skakao sa događaja na događaj, prekidao priču zbog neke druge, koja bi mu tog trenutka došla u pamet i izgledala još zanimljivija. Rejčel se bespomoćno zavalila na naslon stolice, s mukom pokušavajući da sluša.

Petnaestak minuta kasnije u glavi je ponovo počelo da joj tutnji od napete ukočenosti izazvane naporom da ne obraća pažnju na toplotu Rejfovog tela tik uz nju. U nadi da bi joj alkohol smirio živce, dograbila je čašu ispred sebe i naiskap sručila čitav njen sadržaj u grlo, strogo vodeći računa da nijednom ne pogleda u svog očaravajućeg suseda, do čijeg joj mišljenja, neprestano je uveravala sebe, ni najmanje nije bilo stalo. Neka misli da je podložna alkoholu, isto š kao preljubi, odluči sa bezrazložnom mržnjom. Ali kad se on naže prema njoj i poče da joj šapuće u , uvo, trgla se i umalo što nije vrisnula.

— Da vam poručim još jedno piće?

Posmatrao je s neskrivenim interesovanjem.

— Da, molim vas — odgovori ona skoro Ijutito.

— Šta to pijete?

— Votku. Sa grenadinom.

On pozva konobara i prenese porudžbinu za sve prisutne za stolom. Rejčel iskoristi taj trenutni predah da navuče na lice izraz ravnodušnosti. Nastavila je da sedi mirno, sve dok razgovor nije počeo da jenjava. Nadala se da su Džeremi i ostalo raspoloženo društvo najzad iscrpli sve teme i energiju. Nadala se da je njenom mučenju ipak došao kraj. Osećala je da je stigla do granice izdržljivosti. Rejfova noga sve češće je doticala njenu, nenamerno, pri svakom njegovom pokretu. Osećala ju je kao žeravicu, od koje joj se vrelina pela u svaki delić tela. Jednog trenutka očajnički pogleda na časovnik. Bilo je jedan iza ponoći. Prelete očima preko

-9-

lica prisutnih, tražeći kod bilo koga od njih znak spremnosti za rastanak.

Marija se smračila, što Rejčel nije iznenadilo. Džeremi i Rejf su vodili glavnu reč u razgovoru, potpuno lišavajući Mariju pažnje na koju je ona verovatno bila navikla u društvu muškaraca.

Viljem se još više umrtvio. Njegovo vreme za leganje bez svake sumnje odavno je prošlo, zaključi Rejčel sa pakošću koja joj nije bila svojstvena. Nikako mu nije opraštala što ju je izneverio u jedinom času kad je mogao da bude od neke pomoći. Čak je i Kler posustala. Dlanom i je gušila zevanje. Videvši to, Rejčel ugrabi priliku da preuzme stvar u svoje ruke.

— Mislim da tvoja žena čezne za krevetom, Džeremi — osmehnu se.

— Baš smo bezobzirni! — trže se Ralf. — Mogli bismo da se nađemo jednog dana da zajedno ručamo i pretresemo ostatak uspomena.

Rekavši to, on odmače svoju stolicu i ustade.

Marija odmah živnu. Njena ogromna želja da ima Rejfa samo za sebe nedvosmisleno se odrazi u njenom maznom glasu: — Da, dragi. Neće ni tebi biti naodmet da malo odspavaš. Koliko te poznajem, sutra ćeš se zabiti u svoju kancelariju, iako je nedelja.

Rejčel nipošto nije poverovala da bi se Marija usrećila kad bi Rejf otišao pravo kući na spavanje, osim ako i nju povede sa sobom.

Postidena svojim nedoličnim mislima, zatrese glavom.

— Rejf je neobično privržen poslu — produži Marija s osmehom.

— Jedva mi polazi za rukom da ga odvučem od radnog stola.

Stala je kraj njega, milovala ga pogledom, lako zgađena njenim nepotrebnim nagoveštavanjem prisnih odnosa sa Rejfom, Rejčel iznenadi ukočenost sa kojom Rejf dočeka rečf svoje prijateljice.

Džeremijev glas je spreči da produbi razmišljanja u tom pravcu.

— O, Rejf je oduvek važio za čoveka koji se ubija radom — smejao se Džeremi. — Ali ume on i da se zabavlja, zar ne, stari?

-10-

— Bolje nemoj da me vučeš za jezik — i Rejf se nasmeja. — Ne zaboravi da ja znam za sve tvoje avanture.

— Šali se on, Kler! — Džeremi tobože uplašeno zagrli ženu.

—Ipak, bolje da se rasturamo, dok Rejf ne izruči sve moje tajne.

— Znam ja sve tvoje tajne, Džeremi — dočeka Kler pretećim tonom. — Brbljaš u snu.

Džeremi iskrivi lice i svi prsnuše u smeh, kojem se čak i Rejčel pridruži, možda prvi put te večeri. Najzad se malo razgalila, srećna ftlo je došao kraj njenim mukama. Smejala se slatko, od srca. Rejf i krenu glavu prema njoj. Oči mu zasijaše.

— Uspeo si da razveseliš sestru, Džeremi — primeti. — Već sam se bio uplašio da se smrtno dosađivala, tako je bila tiha.

Rejčel hrabro izdrža njegov pogled. Njena sigurnost dolazila je od izvesnosti skorog rastajanja.

— Ne, nimalo se nisam dosađivala — vedro ga razuveri. — Navikla sam na nepostojanje najmanjih izgleda da dođem do reči kada se Džeremi navije.

Džeremi se snuždi i uvređeno napući usta.

— Ali ja te ipak volim, dragi brate — dodade Rejčel, prostrelivši ga pogledom.

Nov talas smeha proprati njene reči. I tako se veselo društvo uputi prema garderobi. Već su se uskomešali ispred pulta kad Rejčel žalostivo objavi da je zaboravila tašnu na stolu.

— Odmah se vraćam — obeća. Ali kad se okrenula prema vratima, Rejf brzo stade pred nju.

— Ja ću vam doneti tašnu — zaustavi je.

Rejčel pogleda Viljema. Ako je neko trebalo da potrči i nađe joj se na usluzi, onda je to bio on. Ali Viljem je bio toliko ophrvan sanjivošću da nije ni čuo taj deo razgovora.

— Hvala, nije potrebno — Rejčel se okrenu prema Rejfu. ali zaćuta, shvativši da je on već odmakao prema restoranu.

-11-

Marija s negodovanjem odmeri Rejčel, otkrivajući da je smatra običnom guskom što zaboravlja svoje stvari, ali iznenada odluči da iskoristi zastoj.

— Kad već čekamo, idem da se malo začešljam — graciozno saopšti. — Sigurno izgledam kao pravo čudovište!

Svima je bilo sasvim jasno da se te reči savršeno kose sa njenim mišljenjem o sopstvenoj ličnosti. Ide da popravi šminku. Rejčel zaključi sa neobjašnjivom jetkošću. Hoće da zaseni Rejfa svojim izgledom kad ostanu sami.

Džeremi predloži da krene pre ostalih i doveze auto pred izlaz.

Viljem se probudi iz obamrlosti. Ponudi se da mu pravi društvo. I Kler im se pridruži, mrmljajući nešto kao da joj je potreban svež vazduh.

Rejčel nesvesno podiže ruku u znak protesta što je ostavljaju da sama sačeka Rejfa, ali onda pomirljivo sleže ramenima, računajući da će se Marija svakog trenutka pojaviti. Ali tek što su se vrata za Džeremijem i ostalima zatvorila. Rejf se stvorio kraj nje.

— Evo vaše tašne — krajevi usana izviše mu se u osmeh. — Gde su ostali?

— Hvala vam — ukoči se Rejčel kad, prihvatajući tašnu, slučajno dotače njegovu ruku. Objasni u kojim pravcima se društvo raspršilo i odmah zagrabi prema izlazu. — Marija će se vratiti za koji trenutak — izvini se. — Čekaću napolju ...

Kukavički se izvlačila, dobro je znala, ali drugačije nije mogla da postupi. Ponestala joj je poslednja trunka hrabrosti.

Bežanjem, međutim, ništa nije postigla. Rejf je išao za njom.

— Čime se bavi vaš muž, gospodo ... Džonston, čini mi se?

Borila se sa sobom pre nego što se resila na odgovor koji nije bio netačan, ali nije objašnjavao ni pravo stanje stvari.

— Arhitekta ... — izreče, nadala se, sigurnim glasom. Na kraju, Fil je bio arhitekta, pravdala se pred sobom.

— Večeras je van grada, pretpostavljam? — značenje Rejfovog pitanja bilo je nedvosmisleno. Kao da je sebi objašnjavao zašto je

-12-

ona te večeri u društvu drugog muškarca. Pitanje je bilo skoro uvredljivo, ali moralo se priznati da mu je ona sama pružila osnove za zaključke koji joj nisu išli u prilog.

— Ne — oštro mu odvrati, i dalje odbijajući da rasvetli situaciju, žarko želeći da Rejf prestane sa mučnim ispitivanjem, da bi potpuno zanemela pred njegovom sledećom izjavom.

— Ne? — promrmlja on jedva čujno. — Da ste moja žena, Rejčel...

— način na koji je izustio njeno ime ispuni je jezom — da ste moja žena — ponovi on, naglašavajući svaku reč — za trenutak vas ne bih puštao od sebe, a kamoli u društvu drugog čoveka, pa makar to bio i Viljem!

Izjavu je završio sa žestinom koja natera Rejčel da oči, ispunjene iznenađenjem, upravi u njegove. Stajali su netremice zagledani jedno u drugo, Rejčel zbunjena, i Rejf sa toplinom u očima koje su neodoljivo privlačile u svoje neizmerljive dubine. Njene usne uzdrhtaše. Rejfov pogled prikova se za s njih. Zatim, gotovo kao protiv svoje volje, on poče da se saginje.

Samo su pristizanje Džeremijevog automobila i oštar zvuk sirene spasili Rejčel od nesmotrenog odavanja bure u srcu. Ona žurno otrže pogled. Podiže ruku da gurne staklena vrata.

— Zbogom — prošapta glasom davljenika.

— Ne, ne zbogom, Rejčel — govorio je on tako tiho da nije bila sigurna da li je zaista čula njegov glas, ili su joj se priviđale reči za kojima je čeznula. — Opet ćemo se videti. Moram da vas vidim.

Pobrinuću se za to.

Uz poslednji pogled na njegove oči ispunjene obećanjem, Rejčel je izišla na ulicu i nesigurnim korakom uputila se prema kolima.

-13-

2.

— Mogu li sada da dobijem sladoled, tetka Rejčel?

Petogodišnji Robi vrpoljio se na jastučetu, preklihjući anđeoskim plavim očima koje bi smekšale najtvrđe srce, vesto kamuflirajući svoju pravu, đavolastu prirodu zdravog, radoznalog derana, za koga se moglo reći sve samo ne da je anđelče.

— Polako, Robi. Znaš da je još rano za sladoled — Rejčel promrmlja rasejano. — Ostani još malo miran, dušo. Skoro sam gotova.

Posle te vodim u zoološki vrt. Sladoled ćeš dobiti posle ručka.

— Uuuhhh! — Robi nestrpljivo zatrupka nožicom, pa Ijutito povuče kosu, potpuno uništi izgled uredne začešljanosti na kojem je Rejčel već deset minuta radila, poče da se češe po stomaku, da zeva i ispoljava druge znake krajnje dosade.

— O, Robi... — Rejčel spusti četkicu. Protrlja vrat i potiljak da ukloni bol koji joj se u tim delovima tela uvek javljao od napetosti pri radu. Čudno, razmišljala je odsutno. Smatra se da slikarstvo ima umirujuće dejstvo na živce. Sa njom to nikada nije bio slučaj, verovatno zbog toga što je zarađivala za život na račun svog najvećeg zadovoljstva.

— U redu, momče, možeš da ustaneš — predade se.

Osmehnula se kad Robi urliknu od sreće što ga oslobađaju mukotrpnog poziranja. Navukla je zaštitno platno preko portreta, znajući sklonost svog malog nećaka da brlja prstićima po još vlažnim bojama.

— Idi, uzmi keks dok se ja spremim. Onda možemo da krenemo u avanturu. Ostavi to, molim te! — ukori mališana, koji je navalio da istiskuje boju iz tuba. — I samo jedan keks, opominjem te!

-14-

Čistila je četkice, pitajući se po ko zna koji put zbog čega je toliko nervozna i uznemirena sve od one večeri kada je izašla sa Džeremijem, Kler i Viljemom. I kada je srela Rejfa... Nestrpljivo zabacivši kosu, odluči da stavi tačku na besmislice i prestane da misli na tog čoveka, da bi sledećeg trenutka baš to učinila.

Možda već po stoti put premetala je po glavi da li ga je dobro čula da je rekao nešto o ponovnom viđenju. I šta ako je rekao? Možda je mislio, srešće se još koji put, slučajno, kao i one večeri. Ipak, naglasio je da će se on pobrinuti za to.

Ljuta na sebe. stavi do znanja onom delu svesti iz kojeg Rejf nije izbijao da, bez obzira na sve što je rekao, taj isti Rejf prstom nije mrdnuo da ispuni svoje obećanje. Stoga je bilo najpametnije da ga lepo zaboravi.

Odlučno isturi bradu, ozlojeđena svojim neshvatljivim osećanjima prema čoveku koga je jedva poznavala i od koga bi, nagonski je predosećala, mogla da doživi samo neprijatnosti.

Zgrabila je žaket i tašnu i potražila Robija.

Zatekla ga je u kuhinji, sa jednim biskvitom u ustima i drugim u ruci. Na njegovom punačkom licu skamenio se izraz krivice što je uhvaćen na sramotnom delu.

— Robi Džedrik! Kazniću te, da znaš! Nema sladoleda, ni zoološkog vrta! Proždrljivče mali!

Ruku podbočenih o bokove mrštila se na pokunjenog mališana.

— Dakle, šta imaš da kažeš u svoju odbranu, prestupnice?

Robi zauze sjajno odglumljenu pokajničku pozu.

— Izvini, tetka Rejčel — pognu glavu, a onda, setivši se možda nekog ranijeg događaja kada su dve, tri suze učinile čudo, poče da trepće, naterujući suze u oči.

— Ako obećam da neću više nikad? — upita nesigurno, kao da nije ubeđen da će se snaga njegove volje naći na ravnoj nozi sa datim obećanjem.

Rejčel uspe da sačuva strogost lica, mada je u tom trenutku poželela da izljubi rumene obraščiće.

-15-

— Dobro, ako obećavaš — klimnu glavom. — Hajde, idemo! Čula sam da se rodila beba-orangutan.

Robijevo lice preobrazilo se sa neverovatnom brzinom iz duboke 5pogruženosti u izraz blistave radosti. Pojurio je po svoj kaputić.

Nespretno je navlačio rukav kad na vratima odjeknu zvono. Ukočio se iznenađen, pretrnuo od straha da dolazak posetioca označava propast plana o viđenju bebe-orangutana.

Rejčel stisnu usne i ljutitim korakom pođe prema vratima. Opet neki prodavač. Toliko ih se namnožilo u poslednje vreme! Obijaju pragove, ne daju ljudima mira!

Odškrinula je vrata tek koliko da proviri i obavesti torbara da nije zainteresovana za njegovu robu, ma o čemu da se radi. I nađe se oči u oči sa Rejfom.

— Zdravo — reče on jednostavno, sa osmehom. Izgledao je još lepši nego što ga se Rejčel sećala.

— Z-zdravo — zamucnu ona. I ostade na tome, jer je Robi nestrpljivo povuče za lakat.

— Ko je to, tetka Rejčel? Ili ćemo u zoološki vrt, zar ne? — upita zabrinuto. — Sama si rekla da ćemo videti bebu majmuna.

— Ćuti, dušo — Rejčel mu stavi ruku na rame. Sva smetena, ponovo pogleda u Rejfa.

— Mogu li da uđem? — on prstom pokaza da ni pored najbolje volje ne može da se provuče kroz tesan slobodan prolaz između vrata i ragastova.

— O... svakako — Rejčel poče da se batrga oko sigurnosnog lanca, odjednom poražavajuće nespretna. Usplahirila je neočekivana poseta. Ipak nekako uspe da izvuče lanac iz metalnog proreza i oslobodi vrata.

Rajf prekorači prag. Na sebi je imao belu košulju, tamnobraon pantalone i kestenjast žaket. Sve u svemu, sa strahom zaključi Rejčel u čijoj glavi odjeknuše zvona za opasnost, lepši muškarac ni na filmu ne može da se vidi.

-16-

On prođe kraj nje i zaustavi se pred ojađenim Robijem, na čijem licu nije bilo ni traga dobrodošlice.

— Ovo je sigurno Robi — pružio je ruku dečaku. — Ja sam Rejf Bodoen. Poznajem tvog tatu, mladiću. Zajedno smo išli u školu.

Poziv da se sa velikim uljezom rukuje kao muškarac sa muškarcem oduševi Robija. Neprijateljstvo se začas istopi. Mališan bojažljivo odiže ručicu i iz sve snage prodrmusa Rejfa, na šta se ovaj prignu i radoznalo ga osmotri, vodeći računa da ne pokvari dostojanstvenost svečanog čina upoznavanja.

— Mi idemo u zoološki vrt — ipak saopšti mališan, učtivo ali odlučno. Njegovu prevashodnu želju ništa niie moglo da istisne iz glave.

— Znam — Rejf prihvati saopštenje kao svima znanu činjenicu.

— Došao sam da zamolim da me primite u društvo. Odavno nisam bio u zoološkom vrtu. Tvoj tata je rekao da ćete me možda povesti sa sobom.

Rejčel je zgranuto zurila u njega. Tek što se donekle povratila od iznenađenja, a već se suočila sa novom zbrkom u glavi, izazvanom najavljenom namerom o zajedničkoj šetnji.

U međuvremenu. Robi je zapao u teške muke. Ponelo ga je oduševljenje što se našao u ulozi nekoga kome je dodeljeno pravo odlučivanja, ali istovremeno je iskusio breme takvog zadatka.

— Pa... — poče oklevajući, pogedom tražeći podršku od Rejčel. ali nastojeći da se to ne protumači kao njegov nedostatak samostalnosti.

Na žalost, Rejčel u tom trenutku nije bila u stanju da mu pomogne. Samo je nemo zurila ispred sebe. Prepušten sopstvenom izboru, Robi se trudio da dobije u vremenu.

— To je dečiji zološki vrt, znaš - pokuša lukavo, praveći grimasu, kao da se od Rejfa nipošto ne može očekivati zanimanje za nešto lako pitomo i malecko kao što je dečiji zoološki vrt.

— To najviše volim! — obradova se Rejf. — Kad sam bio dečak, puštali su me da se igram sa bebama životinja u zoološkom vrtu.

-17-

— Stvarno? — Robi je bio impresioniran preko svake mere. — Igrao si se sa mladuncima? Mogu li i ja?

— Nisam siguran da je to danas dopušteno — izjavi Rejf sa žaljenjem. — Jedan moj rođak je bio čuvar u zoološkom vrtu. zato sam imao protekciju. Ali možemo da uživamo gledajući ih. Važi?

Robi se potpuno otkravio. Napustio je Rejčeline skute i primakao se svom malopređašnjem smrtnom neprijatelji.

— Naravno, možeš sa nama. Nemamo ništa protiv, zar ne, tetka Rejčel?

Rejčel ispliva iz utrnulosti. Pogleda u nećaka, koji je preklinjao očima da podupre njegovu odluku, pa i Rejfa.

— Hej, Čekajte malo... — otpoče oprezno. — Kako ste znali šta Robi i ja planiramo? I zašto... — ovlaži potpuno sasušene usne, snebivajući se da upita Rejfa zašto je želeo da ide sa njima.

— Razgovarao sam sa Džeremijem — Rejf brzo odgovori na prvo pitanje. — Obavestio me da vi danas čuvate Robija, kako bi on i Kler mogli na miru da pripreme večerašnje slavlje. Ponudio sam se da vam se malo nađem ... — završi, ne objašnjavajući zapravo svoju odluku da slobodno subotnje vreme provede na takav način, ostavljajući Rejčel u polunadi da je to činio u želji da nju ponovo vidi. — Nemate ništa protiv. Rejčel?

Tiho postavljeno pitanje bilo je otežano prizvukom o kojem se Rejčel plašila da u tom trenutku razmišlja.

— Ja... — bespomoćno se koprcala, a tada je preseče iznenada, zastrašujuća misao. — Idete li i vi večeras kod Kler i Džeremija?

Užas! Ni u snu nije pomišljala na takvu mogućnost. Ako dođe, hoće li dovesti Mariju sa sobom?

Rejf kao da je pročitao njene misli.

— Zaboga, Rejčel — oči mu vragolasto zasijaše — zar vam Džeremi nije rekao? Ovog puta je mene odredio za vašeg pratioca.

— Ne! — uzvik joj se omače pre nego što je stigla da ga prikoči, rođen iz straha što ga je Rejf izazivao u njoj, straha zbog nesposobnosti da vlada svojim osećanjima kada se radilo o njemu.

-18-

Rejf je izgledao poražen njenim sponatanim odbijanjem.

— Ne? — činilo se da je povređen, ali nit odlučnosti provejavala je njegovim glasom. — Mislim da ćemo se ipak dogovoriti. Nema smisla da Kler i Džeremija dovodimo u nepriliku. — A zatim, kao da je pitanje rešeno zdravo za gotovo, obrati se Robiju. — Spreman, mladiću?

Mališa klimnu glavom. Ciknu od zadovoljstva kad ga Rejf izdiže na ramena.

— Idemo li, Rejčel? — ne čekajući odgovor, Rejf je uze za ruku i izvede na vrata.

Rejčel se pripremi da istrgne ruku, ali trud se pokaza suvišnim.

Rejf je morao da je pusti, kako bi zatvorio vrata za njima. Ona iskoristi taj trenutak da dobro odmakne.

Rejf se nasmeja.

— O, Rejčel, molim vas, povedite me sa sobom — podražavao je Robijev umiljavajući ton. — Biću dobar, obećavam. Osim toga, častim sladoled — dodade lukavo.

Taj dečački nestašluk slomi Rejčelin otpor. Ona se nasmeši protiv svoje volje. Popuštala je naglo, pravdajući svoje beskičmenjačko ponašanje željom da ne razočara Robija, koji je ispoljavao jasne znake podleganja Rejfovom šarmu. Isto kao ona.

— Pa ... — namerno je otezala, pretvarajući se da pomno razmišlja o predlogu, a onda, kao neko ko je prisiljen na nagodbu, upravi u Rejfa pogled kroz spuštene trepavice. — Dobijamo li u tom slučaju duple kornete?

Spremno prihvatajući šalu, Rejf zavuče ruku u džep i poče da prebrojava sitniš kao da nije siguran hoće li biti u stanju da udovolji tako krupnom zahtevu.

— Izgleda da će biti dovoljno — zaključi najzad uz jedva primetno izvijanje usana, kojim je otkrivao lažnost strogog izraza lica.

Ispružio je snažnu, preplanulu šaku.

— Da učvrstimo dogovor rukovanjem? — predloži.

-19-

Rejčel je sa vrelim uzbuđenjem osećala kako joj prsti nestaju u njegovoj ruci. Podigla je glavu. I, kao one večeri njihovog prvog sastanka, opet nije mgla da odvoji oči od njegovih. Ali Robi je prekinuo čaroliju.

— Hajdemo! — zacvile on nestrpljivo, naginjući se sa Rejfovih ramena.

Rejf duboko udahnu. Iz njegovog pogleda polako je nestajao sjaj koji je držao Rejčel kao prikovanu.

— Idemo, sinko! — reče, ispusti Rejčelinu ruku i okrenu se prema stepenicama.

Rejčel je zamišljeno koračala za njima, pitajući se kuda li će je odvesti osećanja što ih je Rejf tako lako probudio u njoj.

3.

Rejčel se do brade zagnjurila u prijatno toplu, penušavu vodu u kadi. Opustila je umorne mišiće.

Možda pre vremena starim, pošali se sama sa sobom, uklanjajući mehuriće sa ruke, tražeći neki izdajnički pokazatelj starenja. Nije ih bilo. Onda izdiže dugačku, vitku nogu iznad površine vode. Bez lažne skromnosti zaključi da bi ta noga svojim savršenstvom mogla da izazove zavist svake žene. Šta mi je odjednom? zabrinu se. Od pre nekog vremena stalno istražujem svoje telo. Postajem ga suviše svesna. Uhvatila me bezrazložna panika. Tek mi je dvadeset sedam godina. Još je rano za bore i smežuranu kožu. Mlada sam. Vrlo mlada, u stvari.

Ali, ako je tako, zašto se posle dana provedenog u društvu neumornog petogodišnja ka i čoveka koji ju je iz časa u čas sve više privlačio, osećala kao da je trčala maraton?

-20-

Ta misao vrati je nekoliko časova unazad. Usne joj se izviše, oči se zamagliše sanjarenjem. Rejf je bio čaroban. Pridobio je Robija za sva vremena. Biće divan otac jednog dana ... I odmah zamisli petogodišnjeg klinca sa Rejfovim likom.

Sećala se koliko je puta uhvatila Rejfa kako je radoznalo posmatra.

Sve bi dala da je mogla da mu zna misli. Više puta, dok su stajali pred kavezima sa životinjama, stavljao je ruku na njeno rame. Tada joj je dah zastajao u grlu, telom se razlivala toplina. Čak je i u ovom trenutku uzdrhtala pri sećanju na njegov dodir. I čitavo vreme dok su bili zajedno, mada je njegovo ponašanje bilo besprekorno, znala je sa sigurnošću da on oseća njeno raspoloženje prema njemu i kao da je uživao u tom saznanju.

Nepovoljan tok misli natera je da se uspravi u kadi. Lice joj se izobliči.

— O, Bože, nemoguće je da se zaljubljujem u njega! — šaputala je, vrtela je glavom u znak poricanja. Bora joj zaseče čelo. — To nije moguće — ponovi malodušno.

Onda shvati da glasno izlaže svoje misli, pa odlučno stisnu zube.

Ali misli se nisu olako predavale. Nastavile su da je proganjaju...

Jedva ga poznajem... Tako je sličan Filu. Obična sam budala ako dozvolim sebi da se ponovo upustim sa takvim tipom!

Ipak, da li je zaista toliko sličan Filu? govorio je razum. Sama priznajem da ga jedva poznaješ. Zasnivaš svoj sud na prvom susretu, na načinu na koji te smesta privukao, kao što se dogodilo i sa Filom. Nepoverenje prema Rejf u proističe - možda samo iz jednake očaranosti na prvi pogled kao nekad u odnosu na Fila.

Dobro, na čemu onda da zasnivam svoj sud, ako ne na iskustvu? zapita se ljuti to. Filu sam se predala svim srcem, bez zadnjih misli.

I šta sam doživela? Izdaju! Muškarci Filovog i — ne treba se zavaravati — Rejfovog kova, toliko privlače žene da je iskušenje uvek prisutno. Po čemu bi se Rejf snažnije odupirao takvim iskušenjima nego Fil? Zaljubljenost ne traje doveka, a kad nje

-21-

nestane, ostaju prijateljstvo i poverenje. Mogu li ikada da povratim poverenje? Naročito ako je u pitanju čovek kao što je Rejf?

Natušti se od bolnih razmišljanja, dograbi sunđer i poče da trlja telo s nepotrebnom žestinom, telo koje je Fil svojom izdajom lišio samopouzdanja, a koje je Rejf sada ponovo vratio u život.

Nekoliko minuta kasnije sedela je pred ogledalom. Vestom šminkom isticala je žućkaste oči u koje se uvukla neka seta i nesigurnost. Ne gubeći vreme na pitanjima zbog čega to čini. počela je da proučava svoj lik. Svi su joj oduvek govorili da je lepa, ali ona je smatrala da su to preterivanja. Rođena je u braku između zaista prave lepotice i doktora plastične hirurgije. Oni su obo je. svako iz svojih razloga, značaj lepote stavljali u drugi plan. Rejčel je nasledila tu osobinu. Davali su prednost unutrašnjoj lepoti nad spoljnim izgledom. Ni sva pažnja muškaraca, kojom je Rejčel obasipana još od ranih devojčakih dana, nije pokolebala suštinske crte njenog vaspitanja, niti je navela da sebe smatra izuzetnom lepoticom. Zadivljene poglede primala je sa zadovoljstvom, ali bez gubljenja glave. Volela je ljude, muškarce i žene. Prihvatala ih je dobronamerno, nikad ne pokazujući da se u nečemu izdvaja od njih.

I dok je posmatrala svoje jasne, blistave oči, prav, tanak nos, pune usne i gustu kosu boje žita, zatekla je sebe kako razmišlja o svom karakteru. Procenjujući ga, mogla je da bude malo velikodušnija prema sebi. Bila je sigurna u svoje poštenje, odanost i sasvim zadovoljavajuću inteligenciju. Umela je čvrsto da stoji na nogama.

Bila je i zahvalna što joj je priroda podarila smisao za šalu i živu radoznalost kojom je obuhvatala sve što postoji na ovom svetu — ljude, događaje, mrave, pa čak i korov u bašti. Ta radoznalost, udružena sa marljivim radom i prirodnom obdarenošću za umetnost, omogućili su joj da postane prilično uspešan portretista po zanimanju i slikar svega što joj zapadne za oko po sklonosti.

-22-

Ali kad se radi o emocijama, tu sam prava budala, zaključi malodušno. Kad se samo setim šta mi je Fil radio ispred nosa, a da ja toga uopšte nisam bila svesna.

Fil je bio njena prva velika ljubav. Prvu godinu braka proveli su u neizrecivoj sreći, za koju je ona naivno verovala da će trajati do smrti. Ali u poslednjim mesecima svog života, Fil je postajao sve nervozniji, zatvoreniji, zaokupljen svojim mislima, prezauzet poslovima zbog kdjih se sve kasnije vraćao kući. Često je bivao prek. Njegova milovanja ostala su bez žara i strasti koji su je bacali u zanos u prvim danima i mesecima bračnog života, a ona nije znala uzroke takvih promena.

Još ni danas nije bila sigurna da li je ona nesvesni krivac što su se odnosi među njima poremetili, ili je Fil jednostavno bio nesposoban za vernost. Verovala je u ovu drugu pretpostavku, ali njeno samopouzdanje pretrpelo je ozbiljan udarac, pogotovo kad je posle Filove smrti doznala da žena koja je poginula zajedno s njima u automobilskoj nesreći nije bila njegova prva ljubavnica, čak ni jedina u vreme kad se nesreća dogodila. U njenoj duši ostala je ogromna S praznina i neverica u sopstvene sposobnosti, ako ne u pogledu moći da privuče čoveka kao što je Fil, ili Rejf, onda bar u sposobnosti s da ga zadrži uz sebe.

Ote joj se žalostan uzdah. Kakva šteta što nije naklonjena pitomim, pouzdanim muškarcima. Rejf ni u kom slučaju ne može da se svrsta među takve. A, eto, on će doći po nju kroz petnaestak minuta, pomisli i prestravi se od užasa kad vide koliko je sati. Žurno završi šminkanje i navuče haljinu. Izabrala je jednostavnu haljinu, pripijenu uz telo do ispod struka.

Odatle je padala u mekim naborima, ispod kojih su se noge lepo ocrtavale pri hodu. Boja kajsije savršeno joj je pristajala uz lice.

Celokupan utisak bio je zasenjujući, samo Rejčel toga nije bila sasvim svesna. Bacila je kratak pogled na ogledalo, dograbila četku i počela da je provlači kroz kosu, donevši pri tom odluku da se sa-

-23-

svim kratko ošiša. Već je dugo nosila kosu do ramena. Volela je promene.

Požurila je u salon da sačeka Rejfa, nadajući se da joj je ostalo dovoljno vremena za čašu vina, kako bi smirila ustreptale živce. Ali tek što je prekoračila prag spavaće sobe, čula je zvono na ulazu.

Stala je kao ukopana. Ukrstila je prste da spreči drhtavicu koja je već uzimala maha, na trenutak je zatvorila oči i duboko uzdahnula.

Njenom razvijenom smislu za smešno ne promače besmislenost takvog budalastog ponašanja, te se s mukom uzdrža da ne prasne usmeh. Rejf je samo muškarac kao i svi drugi, ohrabrivala se. Ne može joj nauditi ako ona to ne želi. Hvala bogu, odrasla je. Uz to još i udovica. Valjda ume da vlada sobom toliko da ne napravi neku glupost, ma koliko zanosan njen pratilac bio i bez obzira na činjenicu da je proteklo zaista mnogo vremena od onda kad je započinjala neku ljubavnu romansu.

Ovakva uveravanja urodiše plodom. Najzad je osetila dovoljno čvrstine da mirno otvori vrata, sa blagim nagoveštajem izazova u oku.

U prvi mah nijedno od njih ne progovori. Rejf je polako odmeri od glave do pete, ne skrivajući da je očaran onim što vidi. Rejčel se zbuni, obrazi joj usplamteše, ali u isto vreme oseti unutrašnje zadovoljstvo što je na Rejfa proizvela takav utisak. Kada se njegov pogled najzad ponovo zaustavio na njenom licu, dočekala ga je s osmehom dobrodošlice kojim je nesvesno poricala sve ranije sumnje i strahovanja.

— Rejčel, ako ikada naslikaš autoportret, hoću da me staviš na vrh spiska zainteresovanih kupaca.

— To zvuči kao kompliment. Hvala, Rejfe. Uđi.

Povela ga je u sobu, uz užasavajuću konstataciju da je njeno malopređašnje samopouzdanje ponovo otišlo u vetar. Osećala bi se još daleko gore da je bila svesna prodornosti pogleda kojim je Rejf pratio svaki graciozan pokret njenog tela. Ali kad se ona okrenula,

-24-

pozivajući ga da sedne, pokazao joj je lice koje ničim nije odavalo njegova osećanja.

— Da li bi nešto popio, Rejfe? — ponudi ona, očekujući da će dobiti odrečap odgovor.

Imali su malo vremena. Džeremi će ih uskoro očekivati da se pojave na prijemu. Rejčel ie gotovo zažalila što moraju da idu. Više bi volela da Rejfa ni sa kim ne deli te večeri. Ta želja da bude sama sa njim bukvalno je izbezumi. Da nije ona na putu da izbugi zdravu pamet? Napraviće neku komediju.

— Prijao bi mi viski sa vodom, ako imaš, Rejčel.

— Naravno da imam — pokušavala je da izigrava gostoljubivu, lepršavo raspoloženu domaćicu, a od njegovog toplog glasa jeza joj je milela niz leđa.

Stajalo je mnogo napora da, na putu prema kuhinji, prođe kraj Rejfa sa smirenošću koji ni izdaleka nije osećala. Našavši se najzad van njegovog pogleda, klonula je na kuhinjski šank, pokušavajući da povrati duhovnu ravnotežu, očajna, skoro ljuta zbog njegove moći da je dovede u stanje tolike zbunjenosti. Ni pet minuta nije bila s njim, a već je svakim delićem tela žudela za tim čovekom! Šta treba da očekuje posle čitave večeri provedene u njegovoj blizini?

Odgovor je glasio poražavajuće. Pretila joj je potpuna katastrofa, osim ako nekako ne smogne snage da obuzda osećanja.

— Rejčel? — Rejf se oglasi sa vrata.

Okrenula se kao oparena. Širom je otvorila oči na njega, uzdrhtala, ranjiva.

— Život je mnogo lakši kad se ne borimo protiv svojih osećanja, Rejčel — reče on sa gotovo nežnom blagošću. Primicao se. Zar to još nisi naučila?

Ona se nije micala sa mesta. Rejf ipak nije pokušao da je dodirne.

A ona je želela baš njegove ruke, njegov dodir, shvatila je, dok joj je srce sve ubrzanije kucalo.

— Šta osećaš, Rejčel? Reci mi.

-25-

— Ja... ja... — glas je izdavao. Mogla je samo da bespomoćno vrti glavom, grozeći se ponizenja da iskaže suludu želju za njegovim zagrljajem.

Rejf je zastao pred njom, zagledao joj se u lice, onda je podigao ruke, uhvatio je za ramena i privukao sebi sa uzdržavanom silovitošću.

— Rejčel, Rejčel... — šaputao je, paleći joj usne svojim dahom.

— Nije potrebno da mi bilo šta kažeš. Tvoje oči mi sve govore.

Usne im se spojiše. Najzad je dočekala trenutak za kojim je žudela čitavu večnost. Misli su prestale. Izgubila je svest o svom postojanju. Prepustila se zanosu kakav se retko dostiže samo poljupcem.

I telefon je izabrao baš taj trenutak da se javi svojim odvratnim pištanjem, grubo prodirući do njihovih obamrlih čula.

Trebalo im je nekoliko trenutaka da se vrate u svet koji je postojao izvan njih.

— Nemoj da odgovoriš — promrmlja Rejf glasom promuklim od strasti.

Rejčel zagrize izmučene usne.

— Možda je Kler — kolebala se.

— Do đavola! — promrsi Rejf kroz zube, nerado puštajući Rejčel iz zagrljaja.

— Brinuće se ako se ne javim, ili ako se ubrzo ne pojavimo kod njih — njen glas je podrhtavao od razočaranja što je divan san nasilno prekinut.

— Da! — potvrdi on skoro ljutite ali najzad se odmače.

Rejčel teškim korakom pređe do sobe. Tek što je podigla slušalicu, Klerin glas poče da odjekuje: — O, Rejčel, dušo, baš se radujem što sam te uhvatila kod kuće.

Je li Rejf kod tebe?

Bila je van sebe od uzbuđenja, ali uvek je zapadala u takvo stanje kad je imala goste u kući. — Jeste, ovde je, Kler. Želiš da razgovaraš s njim?

-26-

— Ne, meni ne treba, ali neko drugi želi da razgovara s njim.

Reci mu da pozove ovaj broj... — Kler ga brzo izdiktira — pre nego što krenete ovamo. Čovek kaže da je hitno, pa sam obećala da ću preneti poruku.

Izgovorila je sve to u jednom dahu, dodala da pristižu novi gosti i prekinula vezu bez daljih ceremonija.

Rejčel spusti slušalicu, usrdno se nadajući da joj je glas bio dovoljno pribran da zavara Kler, koju je odlikvala neverovatna sposobnost da prepozna najmanji nagoveštaj ljubavne romanse.

Rejf se smrkao na obaveštenje koji broj mu je valjalo pozvati. Kao da je premišljao nekoliko trenutaka.

— Izvini, Rejčel — najzad odluči. — Verovatno se radi o važnoj stvari. Biću kratak.

Ona je jedva obraćala pažnju na razgovor što ga je Rejf vodio.

Potišteno je razmišljala o svom gotovo skandaloznom, bestidnom ponašanju i potpunoj kapitulaciji pred Rejfom. Kako je mogla da tako posrne pred čovekom za koga se slobodno moglo reći da je bio stranac za nju? Nikad ni pomislila nije da može tako nisko da padne. Čak je i Fil morao da čeka venčanje da bi mu se predala, iako je već davno pre toga bila sigurna u njegovu ljubav. Tu je pogrešila, zaključi sumorno. Da se upustila u avanturu pre braka, Fil je verovatno nikad ne bi odveo pred oltar, pa bi je tako poštedeo jada i čemera izazvanog njegovim podlim neverstvom.

Ali ovo sada! Izgubila je glavu, odrekla se svih svojih utvrđenih načela samo zato što je sve, na dodir Rejfove ruke, postalo besmisleno i bezvredno. Da nije poludela? Šta se događa s njom?

Udubljena u odmeravanje svojih postupaka i novih otkrića u karakteru, nije odmah primetila da je Rejf završio razgovor. Kad je pogledala u njegovom pravcu, zatekla ga je oslonjenog uza zid, sa jednom rukom u džepu. Spoznaja njene duševne borbe jasno mu se ogledala na licu. Ona sumorno pomisli da je teško bilo šta sakriti pred tim čovekom. Da li je sposobnost čitanja tuđih misli stekao zahvaljujući svom pozivu advokata, izvežbanog da razotkriva

-27-

maske na licima ljudi, ili mu se budilo neko šesto čulo kad je ona bila u pitanju?

— Stavljaš misli na kantar, Rejčel?

Umeo je da je razgoliti, da je učini ranjivom i bespomoćnom. Ništa nije rekla, ali odgovor se video na njenom licu. On uzdahnu, uspravi se da joj priđe. Ona se istog trena ukoči, rešena da se odupre i pokaže drugo lice.

— Nemoj, Rejčel — glas mu je bio tih. — Ne guši svoja osećanja. ne muči sebe sumnjom u svoju čestitost — naruga se.

Podiže joj bradu, ovlaš joj dodirnu usne. Onda joj se duboko zagleda u oči.

— Ono što će se dogoditi između nas neminovno je. Naslutio sam to istog trenutka kad sam te prvi put ugledao. Zar ti nisi?

Rejčel je htela da porekne, ali glas je nije slušao. Rejf se osmehnuo, svestan njene unutrašnje borbe.

— Na žalost, moraćemo da čekamo dok ... — zastao je, oklevajući.

Oči mu vragolasto sinuse kad primeti kako ona iznenađeno trže glavu i pocrvene. — Divna si, Rejčel — toplo se nasmeja. — Kako uspevaš da ostaneš stidljiva, sa takvim licem i telom i sa strasnom vatrenošću tvoje prirode koju si mi maločas otkrila?

Rejčel buknu još jače. Reagovala je na Rejfovo zadirkivan je kao spetljana gimnazijalka. Gde se izgubila njena priznata duhovitost, oštroumnost. spretnost da u svakom verbalnom duelu ravnopravno učestvuje i uz pomoć urođenog šarma preokrene krajnji ishod u svoju korist? Proklinjala je sudbinu što je tog čoveka bacila na njenu životnu stazu. Čime je tako kobno delovao na nju?

Ponašala se ispod svake kritike, neoprostivo. Uhvatila je neka histerija. Svakog trenutka dolazi u napast da se stranom čoveku baci oko vrata. Lepo, bogami!

— Kroz dva sata moram da otputujem u Vašington — Rejfov ton posta ozbiljniji — mada bih radije ostao.

Zlokobno značenje reći izgovornih sa željenjem, prodre do njenog mozga, nagna je da podigne glavu uz trzaj, izazva joj pustoš na

-28-

licu. Rejf promrsi psovku kroz stisnute usne, zakorači prema njoj, onda zastade. U očajanju prođe prstima kroz kosu.

— Rejčel, ne bih išao da ne moram — očima je preklinjao za razumevanje. — Shvataš to, zar ne?

Sada već ljuta, ne poimajući sasvim razlog svoje ljutnje, ona oštro, odrečno zavrte glavom.

— Zašto bih shvatala? — uzvrati glasom otežalim od nabujalih osećanja. — Ništa ne znam o tebi, Rejfe.

— Draga — on pokuša da je teši. Primače se da je dotakne, ali Rejčel mu izmače ispod ruke.

— Nemoj! — kruto zapovedi. — Mislim da je baš dobro što moraš da ideš, Rejfe. Sve je došlo tako iznenada ... Ne znam ... — ućuta, gušeči želju da mu prizna moć koju je imao nad njom. Njenog ponosa radi, ako ne iz drugih razloga, bilo je od ogromne važnosti da Rejf ne prozre dokraja do koje je mere uzdrmao čitavo njeno biće. Možda bi, ako on njene postupke protumači kao posledicu dugotrajne usamljenosti, koji nisu u tesnoj vezi sa njime lično, mogla da sačuva malo samopoštovanja.

— Čini mi se... — oklevala je. Laž joj je s naporom prelazila preko usta. — Možda sam bila jako usamljena u poslednje vreme. Moj muž...

Bila je na putu da uplete čitavu gomilu izmišljotina radi objašnjenja onolike gotovosti da ode sa Rejfom u krevet. Ali iznenada se zgadila na samu sebe što je, spašavajući svoj ponos, htela da povredi Rejfov, i to samo zato što je znala da bi čak i u tom času sve zaboravila i odbacila za ljubav njegovog strasnog milovanja.

Mogla je mirne duše sve da oćuti. Rejf je prozreo njene misli i osećanja. Shvatila je to iz njegovog pogleda, kojim kao da je pitao zašto pokušava da ga prevari.

— Rejčel, ne mogu sada da kažem ili učinim bilo šta čime bi se stvari razjasnile. Nemam za to dovoljno vremena. Ali kad se vratim kroz dve sedmice...

-29-

— Želim da odeš — ovu laž lakše je izustila, jer nije bila sasvim netačna. Osećala je preku potrebu da sredi misli, oslobođena Rejfove obespokojavajuće blizine. — Molim te...

Rejf je zurio u nju. Oštro je udahnuo vazduh i okrenuo se. Zastao je kod vrata i ponovo je pogledao.

— Idem, Rejčel, ali vratiću se. Nemoj misliti da neću. Čekao je odgovor. Pošto ga ne dobi, on nastavi put, pa opet stade.

— Zvaću te iz Vašingtona. Rejčel ni tada ne dade glasa od sebe. Plašila se da će, ako progovori, briznuti u plač kao obična budala. Rejf stisnu usne, okrenu se i Ijutito zatvori vrata za sobom.

Ona je čula kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Tek tada je dozvolila suzama da poteku.

— Šta sam učinila! — jecala je. duboko nesrećna. Vratio se sav malopredašnji čemer. Bila je razočarana sobom. Otkrila je u sebi dimenziju senzualnosti koje ranije nije bila svesna. I zbog te uspaljenosti, zaključi nemilosrdno, pogazila je brižljivo gajene životne principe. — Šta ću sada?!

4.

Povetarac je mirisao kroz otvoren prozor na kolima, ali bez uobičajenog blagotvornog dejstva na Rejčelino raspoloženje.

Naprotiv, kao da je pojačao duševno rastrojstvo, tog vernog Rejčelinog pratioca još od one noći kad umalo što se nije podala Rejfu. Uzalud je svoje stanje pripisivala prolećnoj groznici. Znala je da je to samo pokušaj zavaravanja. I kad je skrenula prema svom omiljenom parku, znala je takode da se tamo uputila radi donošenja važnih odluka, a ne radi slikanja, koje je koristila kao izgovor.

-30-

Ipak, čim je parkirala auto, ne-svesno je uzela blok za skiciranje, ćebe i korpicu sa užinom. Spustila se niz blagu zatravnjenu padinu do omiljenog drveta na obali jezerce ta.

Nebo je bilo prozračno plavo, sa pramenovima rastresitih oblačaka, ali sa zapada su nadolazili skoro crni oblaci, nagoveštavajući prolećni pljusak u poznijem delu dana. Rejčelinu pažnju privuče obližnji busenčić žutih lužanja, uspravnih, ponositih i savršenih, kakvima je samo priroda mogla da ih stvori.

Pčela je usporeno zujala od cveta od cveta.

Rejf nije ispunio obećanje da će je zvati. Ta misao bolno se zadržavala na površini njene svesti. San joj se poremetio posle Rejfovog odlaska pre nedelju dana. Naravno, da je ono što se između njih dogodilo ostavilo isto onakve duboke tragove u njegovoj, kao i u njenoj duši, on bi našao načina da joj se javi, da joj kaže da misli na nju. Prevarila se. Mogla je da se zakune da je on čovek od reči.

Zašto je nije pozvao? Htela je da veruje da su ga poslovi sprečavali. Ali razum je govorio drugu priču. Možda je ono što je Rejf osetio bila samo fizička privlačnost — naglo probuđena i brzo zaboravljena. Potisnula je taj poražavajući zaključak i predala se podjednako bolnom zadatku da potraži objašnjenje za svoje postupke.

Znala je svoju strastvenu prirodu. Ali čak ni sa Filom, koga je volela i želela, nije doživela onako žarku potrebu za potpunim predavanjem i uzimanjem, kakvu je iskusila sa Rejfom. Spoljni simptomi njenog osećanja dobili su fizičko obeležje, ali su imali mnogo dublje korenove. Shvatila je, najzad, sa izvesnošću koju je čitave nedelje poricala, da voli Rejfa.

Gotovo! Priznanje je tu! Zatvorila je oči, zaustavila dah, pustila da je priznanje preplavi olakšanjem i ispuni mirom. Tužnu stranu saznanja, međutim, činila je bojazan da joj ljubav očigledno nije uzvraćena. Nada je ipak postojala. Bilo bi nerazumno očekivati da se njegova osećanja razviju za tako kratko vreme. To je ponovo baci

-31-

u malodušnost, jer ljubav se. njen slučaj je to jasno dokazivao, rada ili ne rada, bez obzira na vreme i okolnosti.

Zašto? Zašto se tako silno zaljubila posle svega tri susreta sa Rejfom? Zbog njegove sposobnosti da joj proniče u dušu, čita njene misli i osećanja i odgovara na njih sa toplinom i razumevanjem? Fil je takode posedovao deo te sposobnosti, ali prelazio je preko njenih želja i htenja i sprovodio svoju volju, ne obazirući se na bol koji joj je pri tom nanosio. Uočila je njegove slabosti još pre venčanja, ali bila je tada suviše mlada, podložnija obezoružavajućem dejstvu njegovog šarma i fizičkog izgleda, koje su njegove karakterne crte bacale u zasenak. Da joj je otac bio živ u to vreme. možda bi pronašao način da je odvrati od udaje. Džeremi je ookušao da je suoči sa Filovom pravom slikom, ali ona je odbijala da ga sluša. Ša uzdahom promeni tok misli. Poče da istražuje uzroke svoje ljubavi prema Rejfu — njegovu snagu i inteligenciju, toplinu srca, integritet njegove ličnosti i nesumnjiv uticaj na njena čula. Snažno joj se urezao u srce, kao da ga poznaje čitavu večnost. I zaista joj se činilo da ga oduvek zna. U svakoj bitnoj osobenosti prepoznavala ga je kao čoveka kome je rođena da pripada. Leptir joj slete na koleno. Posmatrala je zadivljeno njegova krila, kao optočena dragim kamenjem. Naiđe povetarac i lepi insekt odlete.

Dosta! naredi sebi. Kakva je korist od zanošenja! Treba trezvenije razmisliti o budućnosti.

Mogla bi sebi da priušti dugo odlagano putovanje u Francusku, putovanje koje je sebi još davno obećala. Sa novcem nije imala teškoća. Fil ju je ostavio prilično obezbeđenom. I od roditelja je nasledila malu zaostavštinu. Kroz mesec dana, kad dovrši sve poručene portrete, može da ostvari davnašnji san.

Ta odluka uveliko je mirisala na bekstvo, ali Rejčel. slegavši ramenima, mirno prihvati činjenicu. U prošlosti se uvek hrabro hvatala ukoštac sa problemima. Roditelji su je tome naučili, a i po prirodi je bila sklona direktnom suprotstavljanju teškoćama. Ipak, filozofski je rezonovala, ima trenutaka kada je udaljavanje od

-32-

izvora problema jedino pogodno rešenje. A baš takav trenutak je sada došao. Ako ostane u Rejfovoj blizini, završiće kao njegova ljubavnica, u slučaju da njegova želja potraje. Najstrašnije je bilo to što je ideja o čak i takvoj vezi sa Rejfom nosila u sebi čeznutljivu privlačnost. Znala je da, ako želi sebi dobra, mora potpuno da se odvoji od njega, pre nego što sasvim pogazi svoje dostojanstvo i kasnije možda doživi da bude ostavljena.

To bi bilo nepodnošljivo, pomisli nesrećno. Da voli Rejfa, okusi sve što on može da joj pruži i da ga posle zanavek izgubi... Ne! Mnogo je bolje da pobegne i ne dopusti mu da joj, svesno ili nesvesno, on stvori još veći jad u duši. Ako ne uspe da ga preboli do kraja godine u dalekoj Francuskoj, opasnost će ipak biti otklonjena, jer će se do tada sigurno već oženiti Marijom.

Mogućnost takvog razvoja događaja delovala je užasavajuće, ali Rejčel je nagonski osećala da nema drugog izbora. Predstojao joj je zadatak da Džeremiju i Kleri objasni iznenadnu odluku o odlasku u Francusku. Džeremi je znao za tu njenu želju. Čak ju je posle Filove smrti nagovarao da otputuje.

Džeremi i Kler će se bez sumnje rado složiti sa njenom odlukom.

A Rejf? Kako će on primiti vest o njenom neočekivanom odsustvu?

Svakako neće biti ojađen, osim što će možda za trenutak zažaliti što se jedna primamljiva avantura prekinula u samom začetku.

Iz navike položi blok za skiciranje preko kolena. Poče da crta. ali misli su joj bile na drugoj strani. Sećala se svog razgovora sa Džeremijem sutradan posle onog zlosrećnog prijema. Kad je Rejf otišao, pozvala je brata. Izgovorila se glavoboljom, molila za izvinjenje što neće prisustvovati zabavi. Džeremi je sledećeg dana došao da je poseti. Podstaknuta rđavim raspoloženjem, ona ga je sa neuobičajenom žestinom napala što joj je, bez njenog znanja, ponovo odredio pratioca.

— Nije to bila moja ideja, sestrice — branio se Džeremi. — Ručao sam sa Rejfom pre neki dan i on me pitao za tebe.

Tu je zastao, pogledao u stranu.

-33-

— Šta si mu rekao, Džeremi? — okomila se ona.

— O, ništa osobito ...

Ali lice ga je odavalo. Bojažljivo je izbegavao njen pogled. Rejčel ga je saletala sve dok nije prestao da izvrdava uporna pitanja.

— U redu. Rekao sam mu, u stvari, sve; — Sve? — Rejčel se prenerazila. — Za Fila i... okolnosti pod kojima je poginuo?

Njen brat klimnu glavom bez trunke kajanja.

— O, Džeremi, kako si mogao? To su... to su moje lične stvari!

— Sestrice, Rejf je moj prijatelj. Uvek smo se poveravali jedan drugome. Osim toga, on je pravi stručnjak za pronalaženje načina da dozna ono što ga interesuje. Ne znaš ti njega. Kad naumi da nešto sazna, nema tih prepreka koje mogu da ga spreče. Pozvao sam ga na prijem, a on me pitao hoćeš li i ti biti prisutna. Potvrdio sam. Tada je sam predložio da ti pravi društvo. Spomenuo je to kao uzgred. Nisam pomislio da u tome ima nečega. Predložio je takode da ide sa tobom i Robijem u zoološki vrt. Ni to me nije začudilo... tada.

Naglasio je poslednju reč, — O, Džeremi, nemoj da praviš slona od magarca. Ne verujem da je zainteresovan za mene, ako na to ciljaš.

— Nadam se da nije. Ne znači da nemam visoko mišljenje o njemu. Pod drugim okolnostima, radovao bih se da vas vidim zajedno, ali priča se da će se oženiti Marijom Montelo.

Rejčel se ukoči na tu novost.

— Ne kažem da je on to potvrdio — produži Džeremi sa izluđujućom upornošću. — I kad je on u pitanju, ne bih ni na šta sa sigurnošću računao dok ga ne odvučem kod matičara, da sam na Marijinom mestu. Istina, bio bi to vrlo koristan brak sa poslovne tačke gledišta, a Marija je nesumnjivo dovoljno lepa da ga uhvati, samo ako bude pametna da ne pokazuje onoliku posesivnost, kao što to sada čini. Rejf to ne voli. Vidim da mu je već dosta. Ima gorko iskustvo.

-34-

— Kako to misliš? — radoznalost prevlada nad Rejčel inim nezadovoljstvom tokom kojim je razgovor krenuo.

— O, Rejf je bio oženjen bolesno ljubomornom ženom — objasni Džeremi. — Sad je mrtva. Nisam upoznat sa okolnostima pod kojima je umrla, jer se u vreme kada se to dogodilo nisam viđao sa Rejfom. Ali po onom malo što sam znao o njihovom braku, jasno mi je da mu je ona od života pravila pakao. — Džeremi se zabrinuto zagleda u sestru. — Nije teško pogoditi zašto ti se Rejf sviđa. Rejčel, ali ako je on već vezan za drugu ženu. pogotovo kad je Marija Montelo u pitanju, bilo bi pametno da obuzdaš svoje srce.

Rejčel se upela iz sve snage da umiri i razuveri brata. Izgledalo je da je uspela u tome. jer mu je odagnala bore sa čela i na kraju ga dobro zasmejala. Zatim mu je brzo usmerila misli u drugom pravcu, zapodevši razgovor o Robijevom portretu koji je trebalo da bude završen do Klerinog rođendana. Ali posle bratovljevog dobronamernog saveta ostala je lišena najmanje nade u povoljan razvoj odnosa sa Rejfom.

Posle toga ubedivala je sebe da joj je sasvim svejedno da li će ikada više videti Rejfa, ali povremeno je hvatala sebe kako se još čvršće drži nade da će se on javiti iz Vašingtona. Naposletku, Džeremi je rekao da Rejfova veridba sa Marijom nije obznanjena, niti potvrđena, a Rejf se ni u kom slučaju nije ponašao kao čovek koji se zavetovao drugoj ženi. Ipak, nije se javljao. Možda je smatrao da je to najbolji način da se njihova tek započeta veza najbezbolnije preseče.

Zatvorila je blok, odložila ga u stranu i skočila na noge. Potrčala je preko talasastih brežuljaka parka.

Prošlo je mnogo vremena do trenutka kada se, iscrpljena, vratila pod svoje drvo. Počele su da rominjaju prve kapi kiše. Užurbano je pokupila stvari i, bežeći ispred pljuska, sklonila se u auto.

-35-

5.

Telefon je zvonio dok je otključavala vrata, ali kad je podigla slušalicu veza se već bila prekinula. Slegla je ramenima, pomislivši ravnodušno da će onaj ko je zvao ponovo pokušati ako se radi o nečem važnom. Ravnodušnost je proizišla iz konačnog mirenja sa zaključkom da se Rejf neće javiti. Gotovo je osetila olakšanje što se oslobodila napetosti i lupanja srca prilikom svakog odjeka telefonskog zvona u toku protekle sedmice, da bi doživljavala samo razočaranje za razočaranjem.

Ušla je u Filovu radnu sobu, samopohvalno razmišljajući o snazi da dostojanstveno prebrodi najteže trenutke svog života. Tajna je ležala u poklanjanju poverenja ugrađenom sistemu za samoodržanje, koji štiti ljudsko biće od šokova što prekoračuju granicu izdržljivosti.

Tada je prvi put dobrovoljno ušla u Filovu radnu sobu bez zbrkanih osećanja tuge i ogorčenosti, tih uobičajenih pratilaca pri spominjanju na pokojnog muža. Prišla je je ormaru sa policama i potražila prospekte o Francuskoj, prikupljane a tokom niza godina i sa žaljenjem odlagane za neke buduće dane. Čak je i Pariz izgubio bitku kada je dobila primamljivu ponudu da postane Filova žena, sećala se sa gorčinom. I dok joj je jedan čovek uskraćivao sreću da vidi grad iz svojih snova, sada je drugi čovek to putovanje učinio prekom potrebom. Osmehnula se na ironiju sudbine.

Našla je željeni koverat, gurnula ga pod mišku i otišla u kuhinju.

Pristavila je čaj i sela za sto da razgleda brižljivo skupljan materijal koji je još davno u šali nazvala „francuskim dosijeom".

Bilo je tu turističkih brošura, muzejskih kataloga, čak i nekoliko šarenih mapa Pariza. Sa radošću je otkrila nekoliko fotografija, već zaboravljenih, dobijenih od kolega, studenata umetnosti, od kojih je izvestan broj došao čak iz Francuske. Uvek se čudila zašto neko, ko

-36-

ima priliku da izučava slikarstvo u Parizu, dolazi u Sjedinjene Države. Svi do jednog objašnjavali su svoju odluku željom za upoznavanjem drugih zemalja, životnim iskustvom i izučavanjem različitih pravaca, tehnika i škola.

Izdvojila je jednu fotografiju i osmehnula se pri prijatnom sećanju na Simonu Dipre. Blistave crne oči devojke, u kojima je bila izražena njena neiscrpna ljubav prema životu, gledale su je kao žive. Rejčel se iskreno nadala da je njen brak sa bogatim Brazilijancem, koga je srela u avionu na povratku u Francusku, uspeo. U razglednici koju je Rejčel primila od nje prošle godine, pisala je da očekuje bebu.

Misli joj na trenutak odlutaše u prošlost. Besmisleno se zapita da li bi dete odvratilo Fila od neverstva i učinilo ga privrženijim. Ali brzo izbi takvu besmislicu iz glave i izvuče drugu fotografiju, uz koju je stajalo spajalicom prikačeno pismo. Kako se odlučila da sačuva to pismo, uprkos Filovom nabusitom naređenju da ga smesta spali? Čitava najezda uspomena navali joj u glavu dok joj je neobično privlačno lice mladića sa fotografije polako izmamljivalo osmeh. Crne oči, crna kosa, neuništiva samouverenost koja mu nije dozvoljavala da prizna i najmanji poraz, prefinjene crte, duhovit, zavodljiv osmeh zbog kojeg su mnoga devojačka srca ustreptala — ukratko. Fransoa Diboa!

— Tvoj Fransoa — imao je običaj da joj ponavlja u vreme kada je ona bila vesela, bezbrižna studentkinja lepih umetnosti, kada čak ni neodoljivi Fransoa nije uspeo da joj dotakne srce. Istina, nikada ga nije suviše ozbiljno uzimala. U sve svoje izjave unosio je preteranu romantičnost, pa je teško bilo verovati u njegovu iskrenost. Uvek se smejao, životna radost vrila je u njemu. Sve ga je interesovalo, a naročito visoka, tankovita plavuša koja je odbijala da prinese žrtvu na oltar njegove muške sujete. Divno je bilo poznavati Fransou, družiti se s njim, ali kod Rejčel se nije stvorio fluid koji bi je naveo da ga zavoli onako kako je on to želeo.

-37-

Polako ie odvojila pismo. Sa nežnim secanjem na mnogo puta pročitane redove, ponovo je preletela očima preko njegovih stranica. Bilo je tu zaklinjanja na večnu ljubav, tako tipičnih za Fransou, molbi da pode s njim u Pariz kao njegova žena, obećanja, skidanja zvezda s neba. Napisano je nedelju dana pre njegovog povratka u domovinu.

U poslednjem odeljku Fransoa je potpuno izmenio ton. Kao da je znao da će sve što je do tada izlio iz srca pasti na neplodno tle. pripremio se da je izgubi bez uvrede i prekora. ,, Moja draga Rejčel", pisao je, ,,ako ti ikada ustreba zaklon od bura koje život donosi, i odani obožavalac koji će ti zaceliti rane i sačuvati njihovu tajnu, seti se svog Fransoe, koji će ti s radošću uzvratiti tom beznačajnom uslugom za sunčevu svetlost, smeh i dobrodošlicu koje si mu pružila u tuđini. Moj mali kanzaški suncokrete, moja Rejčel iz snova..."

Suze, vrele, neuzdržavane, zamagliše slova. Koliko je nežnosti bilo u Fransoinom srcu, nežnosti tako retke kod ljudi. Da li je on još onda slutio koliko će joj bola Fil naneti? Njih dvojica jedva su se poznavali i nisu se voleli, što je bilo razumljivo jer su se takmičili za Rejčelinu naklonost, ali možda je Fransoa, kao svetski čovek, prozreo Filovu pravu prirodu i predosetio šta će budućnost doneti.

Filu je pismo dopalo u ruke ubrzo pošto ga je Rejčel primila. U jednom od svojih retkih nastupa ljubomore zahtevao je od nje da ga uništi. Pošto objašnjenja i protesti nisu pomogli, ona je obećala da će to učiniti. Šilo joj je stalo da zadovolji Fila i zaista je nameravala da udovolji njegovoj želji i pored toga što je znala da nema razloga za njegovu ljubomoru. Ali ipak se predomislila, očigledno, jer pismo je bilo tu.v Frojdovska omaška? Ili prst sudbine? Čajnik je zazviždao. Digla se da prinese šolju, premišljajući šta bi joj bilo najpametnije da uradi. Imati dobrog prijatelja, voljnog da pokaže svoj rodni grad iz svih uglova i otkrije njegove tajne nedostupne običnim turistima, nemerljivo je preimućstvo. Ali šta ako se Fransoa oženio? Ili, opet, ako nije, da li je fer da ga još

-38-

jednom povredi, u slušaju ako mu se osećanja prema njoj nisu izmenila? Možda je bilo glupo poverovati u takvu mogućnost posle toliko vremena, ali valjalo je i tu pretpostavku uzeti u obzir. Nije želela da postane uzrok Fransoine nesreće, jer dobro je znala da će, iako joj je on bio neobično drag, osećati samo toplo prijateljstvo prema njemu.

Na kraju je stavila pred sebe papir i odlučila da napiše Fransoi prijateljsko, neobavezno pismo. Izraziće želju da ga vidi prilikom svog boravka u Francuskoj, pod uslovom da pri tom ne ometa njegove planove, ali neće se naljutiti ako on ne može da joj odvoji vreme zbog posla, ili obaveza prema porodici, ako je ima.

Teško je bilo napisati takvo pismo i postići željeni ton srdačnosti i topline, ali u isto vreme i izbeći bilo kakav nagoveštaj nade i prisnosti.

Zalepila je koverat i pohitala iz kuće do prvog poštanskog sandučeta, ne dajući sebi vremena da se predomisli.

Telefon je opet zvonio kad se vratila u stan. Ovog puta stigla je da digne slušalicu pre nego što se veza prekinula. Bila je to Kler.

— Zdravo. Jesi li zaboravila da večeras Robi treba da ti pozira?

Namerno si zaboravila? Ne bi me začudilo. To dete postaje sve nesnosnije — smejala se Kler.

U porodici je odavno rasvetljeno da Robi zauzima posebno mesto u Rejčel inom srcu. Zato je Rejčel znala da u Klerinom zadirkivanju nema zlobe.

— O, Bože, koliko je to sati? — dogovorila se da će večerati sa bratom i snahom pre nego što oni izađu da se nadu sa prijateljima i Robija prepuste njenoj brizi. — Izvini, Kler. Kasnim, ali pozvoniću ti na vrata pre nego što uspeš da izneseš tanjire na sto, obećavam.

Dograbila je tašnu i žaket. Već je zatvarala vrata kad se telefon ponovo oglasio. Zastala je oklevajući, pomišljajući da je Kler možda zaboravila nešto da joj kaže. Brzo je odbacila takvu pretpostavku.

Njena snaha je jednostavno svakog trenutka dobro znala šta čini.

Verovatno je zvao neko radi portreta. Nije imala vremena za

-39-

razgovor. Zato je odlučno zalupila vrata i štrcala niz stepenice do automobila.

Džeremi i Kler živeli su na udaljenosti od svega nekoliko blokova od nje. Imali su lepu, nisku kuću, koju je Kler udesila po svom maštovitom, dobrom ukusu, što je značilo da je, mada su se tu i tamo mogli videti nepotrebni detalji, opšti utisak odavao prijatnost i udobnost. Bio je tu i ograđeni deo bašte, namenjen Robijevom igranju. Idiličnu sliku upotpunjavao je belo-narandžasti engleski španijel, koji je svakog posetioca dočekivao uzbuđenim lajanjem.

Ostao je na visini svog zadatka čak i kad je prepoznao Rejčel i obavestio je ukućane da imaju gosta.

— Zdravo, Riđonjo. Nemam vremena za maženje. Smiri se, čuješ!

Razdragani pas pokušavao je da joj fizne ruku, ali, shvativši da je njegovo umiljavanje nepoželjno, pokunjeno sede na stražnje noge i prekornim pogledom otprati Rejčel do vrata. Ona se smejala. Znala je da će se njih dvoje lako pomiriti kasnije.

Kler je stavljala činije sa jelom na sto kad je Rejčel ušla u kuću. lanjiri su već bili uredno raspoređeni.

— A-ha! Pretekla sam te! — pobedonosno uzviknu Kler.

Džeremi se u tom trenutku pojavi na vratima trpezarije.

— Šta ima za večeru? — zapita. - Kad sedamo za sto?

Dobro je znao koliko su njegovu ?enu gnjavila takva pitanja.

Neumorno je ponavljala da će ga pozvati kad sve bude gotovo i da nema nikakvog smisla svaki čas zavirivati i proveravati do koje faze su pripreme za obed dospele.

Kad mu se Kler okrenula sa pretećim licem, on nastavi kao čovek koji ni u podsvesti ne pretpostavlja da čini nešto što ne treba: — I zašto se nadmudruješ sa Rejčel? Znaš koliko je teško naći osobu voljnu da pričuva Robija. Trebalo bi da budeš malo ljubaznija prema njoj, draga.

A kad ga obe žene zaprepašćeno pogledaše, on uze svezu šargarepu sa stola i celu je strpa u usta.

-40-

— Sudeći po ovom što vidim, sve je spremno da navalimo — promumla s punim ustima. — Odoh po Robija.

Rejčel se nasmeši. Kler s negodovanjem zavrte glavom.

— Muškarci! — progunđa. Kasnije, kada su se svi okupili oko stola i već zadovoljili prvu glad Klerinim zamotuljcima od sušenog lososa, Rejčel je vrebala pogodan trenutak da izloži svoj naum o putu u Francusku, a da još nije bila smislila čime da ga obrazloži.

— Kako ti se dopao Rejf Bodoen, Rejčel? — neočekivano zapita Kler. Pitanje za teče Rejčel sasvim nepripremljenu i trenutno potisnu sve njene planove u zaborav.

Klerino lice je bilo slika šušte bezazlenosti. ali Rejčelin sistem za oglašavanje opasnosti smesta proradi, što je uvek bio siguran znak da Kler nešto smera.

— Izgleda da je prijatan čovek — uspe čak da slegne ramenima na način, bar je gajila nadu da je tako, koji odražava savršenu ravnodušnost. — Bio je neobično strpljiv i ljubazan prema Robiju u zoološkom vrtu.

Kao što je i računala, njena poslednja rečenica navede Robija da se uzbuđeno umeša u razgovor.

— Jeste, mama! Zna sve o životinjama! Mama, jesi li znala da...

Ali Kler je umela da na lep način ućutka svog petogodišnjaka kad nije bila raspoložena da sluša dečija preklapanja. U tom trenutku imala je daleko preča posla.

— Da, mili, pričao si nam o tome, sećaš se? — reče nežno, dok je pogledom istraživala Rejčelino lice, vrebajući neku izdajničku promenu na njemu. Rejčel je, međutim, odavno naučila da kontroliše svoju prirodnu izražajnost u bilo kakvom sudaru sa Klerinom radoznalošću. Činila je to u cilju samoodbrane. Kler nije bila zla. Naprotiv, mnogo je volela Rejčel. Ali svojom neutoljivom radoznalošću dovodila je u opasnost svakoga ko je imao potrebu za trunkom lične intimnosti. — Užasno je zgodan, zar ne?

Rejčel se pravila nevešta, kao da razmišlja o nečem sasvim drugom.

-41-

— Hmmm? Ko? — upita rasejano.

Kler stisnu usne. Oči joj borbeno usplamteše.

— Rejf Bodoen, eto ko! Kao da ne znaš! Mene nećeš prevariti, Rejčel Džonston! Misliš da nisam primetila kako si ga gledala one večeri u restoranu? Ili kako je on tebe gutao? Zašto bi se inače onoliko nudio da dode s tobom na prijem? I zašto si ti prihvatila takav dogovor? — završi Kler s likovanjem.

Rejčel je smrknuto pogleda. Zašto Kler zabada nos u njen privatan život?

— Prestani, Kler! — Džeremi se namrgodi. Ton mu je bio neuobičajeno oštar. — Rejf je praktično veren sa Marijom Montelo.

Već sam ti to rekao. Rejčel nije zainteresovana za njega.

Govorio je s takvim ubedenjem o Rejčelinoj ravnodušnosti, da je ona brže-bolje spustila pogled kako se ne bi odala.

Kler samo dobaci mužu pogled sažaljive nadmoćnosti.

— Mnogo ti znaš, Džeremi! — šmrknu. — Rejf se neće oženiti Marijom, to odmah mogu da ti kažem. Ali u pogledu Rejčel ine nezainteresovanosti za muški svet, potpuno se slažem sa tobom — dbdade lukavo.

Nemarno se zavalila, prebacivši lakat preko naslona stolice.

Džeremi je pogleda sa sumnjičavom zbunjenošću. Rejčel se taman ponada da može da odahne, kad njena snaha grunu iz topa: — Tačno, Rejčel je nezainteresovana za muškarce, uopšte uzevši, ali veoma se zagrejala za Rejfa Bodoena! Malo je žena koje ne bi pale na kolena pred njim, a što se Rejčel tiče, on je baš njen tip!

Rejčel ispusti viljušku iz beživotnih prstiju.

— Kler, zaboga! — uzviknu j Džeremi s gnušanjem, ali u njegovom glasu pojavila se kolebljivost koje maločas nije bilo.

Iskustvom je stekao poverenje u moć zapažanja svoje žene. — Po čemu zaključuješ da se Rejf neće oženiti a Marijom?

— Nije njegov tip! — zadovoljno izjavi Kler, bez trunke dvoumljenja. — Marija je možda luda za njim. Ko ne bi bio? Ali on je mrtav hladan. To se jasno videlo one večeri. Da bih ti pokazala

-42-

koliko sam sigurna u to — Kler odlučno prekrsti ruke i okrenu se Džeremiju - spremna sam da se opkladim s tobom. Ako se on oženi Marijom, što ne dolazi u obzir, odmor provodimo u onoj tvojoj odvratnoj pecaroškoj kolibi. Ako se ne oženi, vodiš me u Pariz!

— P-Pariz! — promuca Rejčel zgranuto.

— Stvarno hoćeš da se kladiš? — istovremeno zapita Džeremi.

Kler im obojima svečano klimnu glavom.

— Ići ćete u Francusku? Kada?

— Rejčel nikako nije mogla da se povrati od čuda.

— Ne u Pariz u Francuskoj, ludice! — smejala se Kler. — Postoji i jedan Pariz u Teksasu. Zaboravila si da moji roditelji tamo žive?

Rejčel je tupo zurila u nju. Pošto se njoj samoj francuska prestonica motala po glavi, na Klerino spominjanje Pariza sasvim je smetnula s uma teksaški Pariz, Klerino rodno mesto. Ali to skretanje razgovora u drugom pravcu dalo joj je priliku da odvrati pažnju od njenih osećanja prema Rejfu i možda zauvek preseče Klerina nagađanja.

— Meni je Francuska u glavi. Planiram put u Pariz — saopšti što i je mogla mirnije.

Proizvela je utisak krajnjeg zaprepašćenja na licima Džeremija i Kler. Džeremi je već bio zapao u očajanje zbog mogućnosti da odmor ne provede u pecanju. Sada je zabrinuto zurio u sestru.

Njena izjava potpuno ga je dotukla.

Kler se zamislila. Posmatrala je Rejčel sa pojačanom nežnošću.

Rejčel više nije mogla da podnese tišinu.

— Dakle, imate li nameru nešto da prozborite? — upita nervozno.

— Gle, gle... — javi se Kler. — Baš lepo, Rejčel. Kad odlaziš, draga?

Rejčel iznenadi to mirno primanje njene namere. Osećala se kao u zatišju pred buru.

— Kroz mesec dana. otprilike. Čim završim započete portrete.

— Koliko nameravaš da ostaneš? — prenu se Džeremi. Rejčel se poboja da je to samo uvod u beskrajno ispitivanje.

-43-

— Oko godinu dana. kao što sam odavno želela — pokušala je da odglumi radosno uzbuđenje srećnice kojoj se najzad ostvaruje životni san.

— U redu, ali... — Džeremi kao da se spremao da protestuje, ali Klerin znak očima spreči ga u nameri. — U redu — ponovi bez oduševljenja. — Divna stvar, Rejčel. Nedostajaćeš nam, ali radujem se što si se najzad odlučila na takav korak. Znam koliko te Pariz oduvek privlačio.

Reči su odudarale od zabrinutosti njegovog lica, ali Robi preseče mučninu što je zavladala za stolom.

— Mama, hoćemo li sada dobiti kolače? — zapita, uvreden što su ga odrasli zapostavili razgovorom koji nije razumevao.

Kler skoči i nestade u kuhinji da donese pitu s jabukama. U njenom odsustvu, Džeremi nastavi da krišom posmatra sestru, dok se ona upinjala da objasni Robiju razliku između Pariza u Francuskoj i istoimenog grada u Teksasu.

Odmah posle slatkiša i kafe. Džeremi i Kler su morali da žure na sastanak sa prijateljima. Ali da su čak i čitavu noć imali pred sobom. Rejčel je bila sigurna da razgovor o Rejfu i njoj i njenoj odluci da otputuje, ne bi. iz nekog razloga, bio nastavljen.

Uljuljkana olakšanjem što je srećno pošteđena paljbe unakrsnih pitanja, nije se dublje zamislila zašto se Kler onako lako predala.

Ispratila je brata i snahu do vrata, slušajući sa pola uha Klerina uputstva o emisijama koje Robi sme da gleda na televiziji i o tome kada treba da ide u krevet, sasvim nepotrebna uputstva. uostalom, jer je Rejčel znala Robijeve navike gotovo isto onako dobro kao njegovi roditelji. Najzad su otišli i ona je mogla da provede mirno veče sa Robijem. koje nije ispalo baš po Robijevom ukusu. Tetka je bila ćutljivija nego ikada do tada, a nešto ga je u njenom ponašanju sprečavalo da je dira.

-44-

6.

Uplašeno se trgla iz košmarnog sna. probuđena neprijatnim, upornim zvrjanjem telefona. Uklonila je kosu sa lica, upalila lampu i pogledala na časovnik na noćnom stočiću. Bilo je jedan posle ponoći. Odjednom prestravljena strašnom slutnjom da se nešto dogodilo Džeremiju. Kleri ili Robiju, trenutno se rasanila.

— Halo? — glas joj uzdrhta od straha.

— Rejčel? — bio je to Rejfov glas, zaoštren zabrinutošću zbog njenog uzvika nalik na jecaj.

Ona je nekoliko časaka nepomoćno zurila u zid, pokušavajući da prihvati činjenicu da je to zaista Rejf.

— Rejčel? Je li sve u redu?

— D-da - dah joj se jedva povrati. — R-Rejfe? Gde si?

— Još uvek sam u Vašingtonu. Šta se dogodilo? Plakala si?

— Ne - ona pohita da ga razuveri. — Imala sam strašan san. Sada je sve u redu, samo sam još mamurna. Zašto zoveš ovako kasno?

— Izvini što sam te probudio, Rejčel. Ali činilo mi se da jedino u ovo doba ima izgleda da te uhvatim kod kuće. Nisam imao sreće kad sam te tražio u prikladnije vreme.

— Tražio si me. . . tražio si me ranije? Kada?

— Nekoliko puta. U sredu uveče, na primer.

Rejčel se seti da je te večeri išla u kupovinu.

— Pokušao sam još nekoliko puta — nastavi Rejf. — Bez uspeha.

Onda sam odlučio da dignem ruke od pravila pristojnosti. Zato zovem u ovako pozan čas. Nisam mogao da dočekam da ti čujem glas. Gde si bila, do đavola? Sa Viljemom?

Radost prostruja Rejčelinim telom. Rejf je bio ljubomoran. Mario je za nju dovoljno da oseti ljubomoru.

— Ne... ne. Rejfe. U sredu sam išla u kupovinu, a danas, to jest, juče sam crtala u parku.

— A uveče?

-45-

— Čuvala sam Robija. O, Rejfe, već sam pomislila...

— Šta si pomislila, ludo mala? g Da ti se neću javiti? Rejčel, Rejčel.

Kada ćeš početi da mi veruješ?

— Ne poznajem te dovoljno da ti verujem. Već sam ti objasnila.

— Naslućuješ li bar donekle kako tvoj glas deluje na mene, Rejčel?

— Isto kao tvoj na mene, nadam se — uzvrati ona sa snebivanjem.

— Ako kažeš još jednu reč, izleteću iz kreveta i naći ću se u avionu pre nego što se osvestim šta činim.

— Ti si... u krevetu, Rejfe?

— Nego šta si smislila? Da lunjam po barovima? — smejao se on.

— O, Rejfe, tako bih volela — Znam, moja divna Rejčel. Naše vreme će doći. Sada će bolje biti da prekinemo razgovor, mada ne verujem da ću oka sklopiti zbog tebe. A sutra me čeka toliko posla.

— Sutra je nedelja, Rejfe!

— Da, znam. Ali poslovi koje ovde treba da obavim ne mogu da se odlažu.

Iznenadna sumornost njegovog tona uznemiri Rejčel. Tada joj prvi put pade na pamet da ne zna čime se on bavi.

Znala je da je advokat, ali u okviru tog zanimanja postoje široka polja delatnosti. Njen brat Džeremi specijalizovao se za oblast kriminala, na primer. Da li je to bilo i Rejf ovo opredeljenje? I da li je zbog njega ponekad stavljao glavu u torbu. Džeremi je često zapadao u opasne situacije, bar po mišljenju njegove žene i sestre.

— Rejfe, čime ... — htela je da ga pita kojim poslom je otišao u Vašington, ali oklevala je iz bojazni da ne ispadne nametljiva.

— Vraćam se iduće subote, Rejčel. Hoću li biti dobrodošao ako pravo s aerodroma svratim kod tebe? Stižem podnevnim avionom.

— Da, Rejfe. Biću kod kuće.

— Divno — u njegovom glasu osećalo se silno zadovoljstvo.

—Laku noć, draga — tiho je promrmljao. — Želim ti da ovog puta sanjaš nešto lepo.

— Mislim da hoću. Laku noć, Rejfe.

-46-

Držala je slušalicu sve dok nije čula isprekidan zvuk. koji označi da je Rejf prekinuo vezu. Posle je dugo ležala otvorenih očiju, prisećajući se blaženo svake reči proteklog razgovora, s nasladom ih ponavljajući u sebi. I najzad, sa rukom pod obrazom i s osmehom na usnama, tiho je utonula u san, neuznemiravan sumnjama i strahovanjima.

Pozdravila je jutro laka srca, puna volje za životom. Rejf se ipak javio! Stala je pred ogledalo sa sjajem u očima, kakav već odavno nije imala.

— Da, draga moja, tačno je to — obratila se svom ozarenom liku.

— Ljubav je svemoćna. Može da te surva u ponor, ili da te uznese do ushićenja.

Nagla se napred, narugala se sebi isplazivši jezik i glasno se nasmejala. Zatim je dodala nekoliko završnih poteza na portretu koji je poručilac želeo da vidi narednog dana. Radila je sa čarobnom lakoćom. Svaki premaz bojom postizao je efekat koji je upravo želela. Činilo se da jednostavno ne može da pogreši. Najzad je ustala i odmakla se da osmotri učinak.

— Hmmm, nije loše — čestitala je sebi.

Dobro, s tim je završila I šta sad? Nije mogla da se skrasi. Zidovi su je pritiskivali. Osećala je potrebu za širinom i... društvom. Da, pomisli, odavno nije poželela da vidi stare prijatelje. Bilo bi divno podeliti radost sa nekim. Pred oči joj iskrsnu lik Džoane Friman.

Znala je da će se Džoana uskoro udati.

Odavno je nije videla. Prekinula je svako druženje posle Filove smrti. Odjednom shvati koliko joj je Džoana nedostajala. Oseti grizu savest što se otuđila od svih njoj tako dragih osoba samo zato što nije želela da se vida sa bilo kime ko bi mogao da potakne tugaljivu temu o okolnostima vezanim za Filovu smrt.

Ne gubeći više nijedan časak, željna da nadoknadi propušteno, pozvala je prijateljicu. Čuvši njen glas, razneži se do ganuća.

— Džoana ovde Rejčel. Bujica radosnih usklika zapreti da joj probije uvo. Morala je da odmakne slušalicu.

-47-

— Hej, ne tako glasno, Džana! — smejala se razdragano. — Ne zovem sa kraja sveta!

— Rejčel, već sam te bila otpisala — kudila je prijateljica bez stvarnog prekora u glasu. — Tako se radujem što te čujem!

— Hoćeš li da izađemo negde na ručak? Ako si slobodna, možemo da se ispričamo uz bocu vina. dok nam jezici ne oteknu.

Važi?

— Još pitaš! Rodžer je na putu i baš nisam znala šta bih sa sobom.

Gde da se nađemo? Kod Luiđija?

— Gde drugde?

Luiđijeva kafana je bila njihovo staro sastajalište i zato jedino pravo mesto za ponovno viđenje.

— Doći ću tačno u podne — Rejčel je blistala od sreće.

7 I pored sve žurbe, odocnila je nekoliko minuta. Ušla je kod Luiđija, ne primećujući kako se glave prisutnih muškaraca okreću za njom u divljenju. Tražila je očimaDžoanu, šlepa za sve drugo.

Ali Džoana još nije bila stigla. Pošla je za konobarom, koji je odvede do stola za dvoje kraj prozora okrenutog parku, gde je prolećno cveće poigravalo na aprilskom povetarcu.

Nasmejala bi se da je znala da ju je konobar, osetljiv na lepotu kako to samo jedan Italijan može da bude, postavio na mesto odakle je bila izložena nesmetanim pogledima svih gostiju, uz pozadinu dostojnu njene lepote. Postignuto dejstvo premašilo je mladićeva očekivanja.

Rejčelina kosa blistala je na suncu. Iz njenih očiju zračila je sreća.

Ružičasti kostim je isticao zdravu čistoću i mekoću njene prozračne

-48-

kože. Pogledi muškaraca neprestano su se vraćali na prekrasan prizor koji je svojom pojavom stvarala. I nema sumnje da je izazvala grdno iznenađenje što joj se, umesto nekog visokog, lepog momka, pridružila omanja, ridokosa, živahna devojka.

Džoana iznenadi Rejčel sa leđa. Poljubi je u obraz.

— Džoana! — Rejčel zagrli dragu prijateljicu. — Ništa se nisi izmenila... Tako si mi nedostajala! Sto godina te nisam videla!

— A ko je kriv za to? — smesti se Džoana preko puta nje. — I ti si meni nedostajala, ali šta to vredi kad si se ti mesecima sklanjala od starih prijatelja.

Džoana zaćuta, primetivši tugu u Rejčelinim očima.

— Izvini — pruži joj ruku preko stola. — Ne obraćaj pažnju na moje brbljanje. Znam da si prošla kroz pakao. Žao mi je što ti se to dogodilo i što nisam ničim mogla da ti pomognem.

— A ja se kajem što sam bila toliko glupa da prekinem vezu sa svojim prijateljima — osmehnu se Rejčel. — Pogrešila sam, znam, ali svaki nauk se plaća.

Prišao je konobar. Poručile su bocu vina. Onda su pogledale jedna drugu i osmehnule se. Kao da su se vratila stara, srećna vremena.

Taj utisak je pojačan stizanjem njihovog omiljenog vina na sto.

— A sada, pošto smo raščistile sa prošlošću, čekaj da te malo bolje pogledam — Džoanine nemirne okice preleteše preko Rejčel.

— Hmm ... Oslabila si. Ali to se moglo očekivati, pretpostavljam...

Ipak, sve u svemu, moram priznati da nikad nisi bolje izgledala. Izgledaš... — iznenađenje se širilo njenim dobrim licem, pretvaralo se u izraz neverice. — Izgledaš kao zaljubljena žena!

Rejčel pocrvene. Zbunjeno se zagleda u svoju čašu, shvativši da su joj osećanja providnija nego što je zamišljala. Nisam sigurna da je to dobro, zaključi. Čak ni Džoana nije trebalo tako brzo da je prozre.

Odluči sa joj se poveri. Suprotno od Kler, Džoana neće iskoristiti po-verenje kao povod da se meša u njen lični život. Pored toga, cenila je Džoanino rasuđivanje.

-49-

— Zaljubljena si, zar ne? U koga. Rejčel? Poznajem li ga? O, pa to je divno! Pričaj mi — molila je Džoana uzbuđeno. — Gde ste se upoznali? Kada? Sve mi pričaj! Je li lep? Visok? Pametan?

Rejčel se nasmeja, dižući ruku u odbranu od silovite radoznalosti svoje prijateljice. Konobar, koji priđe da primi porudžbinu, spase je na trenutak. Ne pogledavši u jelovnik, prijateljice istovremeno odlučiše: — Lazanja, zelena salata i hleb sa belim lukom!

I nasmejaše se, zbog očuvane vernosti starim navikama. Podigoše čaše da nazdrave obnovljenom drugarstvu. Rejčel se pitala u čudu kako je mogla da opstane toliko vremena bez Džoane.

Ali čim se ljubazni konobar, zaražen njihovim veselim raspoloženjem, udaljio, Džoana se vrati na prekinuti razgovor, jasno pokazujući da ne odustaje od namere da iskamči slatku tajnu.

Rejčel se predala. Kratko se osvrnula na pretrpljeni šok izazvan Filovom smrću i neverstvom. Nije smatrala potrebnim da zalazi u pojedinosti. Džoana je već znala taj deo priče. Zatim je prešla na događaje od one večeri kada ju je Džeremi nagovorio da iziđe sa Viljemom. posle čega je usledio susret sa Rejfom. Nije prećutala šta je tom prilikom osećala, ni šta se sve posle toga zbilo.

Nesveno, pri svakom spominjanju Rejfovog imena, odavala se koliko je zagrejana za njega, iako ga je videla samo nekoliko puta i vrlo malo znala o njemu. Iznenadilo je i zabolelo kada je, došavši do kraja svoje ispovesti, podigla oči i ugledala Džoanu zamišljenu i namrštenu.

— Šta ne valja? — oduševljenje joj splasnu.

— Ne valja? — Džoana se osetno uzvrpolji pod njenim upornim pogledom. — Kako to misliš?

— Ne vrdaj, Džoana. Hajde, da čujem! — tiho podstaknu Rejčel. teška srca, predosećajući da joj neće goditi ono što Džoana ima da kaže. Ali poštovala je mišljenje svoje prijateljice i smatrala se zrelom da ga sasluša, bez obzira na to da li će se s njim složiti ili postupiti prema, njemu. — Kaži šta ti je na umu. Želim da čujem.

-50-

Džoana nije mogla da sakrije uznemirenost. Ustezala se da izgovori bilo šta što bi umanjilo Rejčelinu novonađenu sreću.

Premišljala je stoga nije li bolje da oćuti. Na kraju se odlučno unese prijateljici u lice.

— Jedi svoju lazanju, Rejčel. Ništa od svega što imam da kažem nije dovoljno važno da nam pokvari Luidijev ručak. Osim toga, gorim od želje da ti ispričam kako smo Rodžer i ja zamislili naše venčanje. Sada, pošto si se vratila na scenu, i ti ćeš imati udela u njemu. Zato nije zgoreg da doznaš šta ti se sprema.

Rejčel htede da pokaže negodovanje što se njena stvar namerno odlaže, ali Džoana je već zasula veselim izlaganjem svojih planova, zalazeći do najsitnijih pojedinosti. Završila je tek kad je stigla kafa.

— Uverena sam da ćeš biti srećna, da će se Rodžer pokazati kao dobar muž — iskreno reče Rejčel.

— Sve je to lepo i krasno — Džoan se osmehnu. Nervozno pripali cigaretu. — Ali sada bi volela da čuješ šta mislim o tebi i Rejfu, zar ne?

Rejčel klimnu glavom.

— U redu. Reći ću ti šta sam pomislila dok si pričala svoju storiju.

U pitanju je samo nagađanje koje valja razmotriti, a ne činjenica koju treba uzeti zdravo za gotovo. Ljudi se ne ponašaju uvek prema utvrđenim pravilima, zato je sasvim moguće da grešim u zaključku u odnosu na ono što se u tebi zbiva. Imaćeš to na umu, važi? Nije li. možda, tvoja zaljubljenost u Rejfa pokušaj vraćanja na staro, u neku ruku? Težnja da ponovo doživiš uzbuđenje koje si imala sa Filom pre nego... pre nego što te on izneverio... u nadi da će ovog puta sve ispasti kako treba?

Rejčel se namršti, nastojeći da prodre u srž njenih misli. Džoana produži, pažljivo tražeći reći da što razumljivije osmisli ono što je nagonski osećala.

— Kažeš, čim si ugledala Rejfa osetila si da si u opasnosti, kao u slučaju sa Filom. pa si pokušala da pobegneš od njega. Možda te instinkt nije varao. Možda te upozoravao da je Rejf zaista sličan Filu

-51-

... Jer, Rejčel, moram da ti kažem da poznajem Mariju Montelo i da je ona ubeđena da će se udati za Rejfa.

Eto, prevalila sam i to preko jezika, pomisli očajno, ponovo otkrivši patnju u Rejčelinom oku.

— Dobro, Džoana! — Rejčel uspravi ramena. — Kažeš. Marija je ubedena da će se udati za njega. Ali da li je njihova veridba objavljena?

— Ne. Koliko je meni poznato, nije. Ali mora biti da postoji neki jak osnov Marijinog samouverenja.

— Mora li, zaista? — Rejčel podrugljivo nakrivi glavu.

— Ne mora — pomisli Džoana. — Bar ne kad je Marija u pitanju.

Nisam baš luda za njom, znaš.

— Verovatno je lepa?

— Pod uslovom da ti se takav tip dopada — Džoana sleže ramenima. — Ako mene pitaš, muškarac koji nju pretpostavlja tebi zaslužuje i da je dobije i kaje se do kraja života.

— Ali misliš da Rejf to i čini?

— Ne znam šta da mislim. Rejčel. Ne poznajem čoveka. kao što ga ni ti ne poznaješ — dodade značajno. — Ne bih želela da opet napraviš grešku samo zato što odbijaš da razmisliš pre nego što se do ušiju zacopaš u nekoga... Znam, znam., Rejčel, da si impulsivna osoba. Tu valjda ima udela ona umetnička crta u tebi. Ali ostaje činjenica da ti skačeš pre nego što se osvrneš oko sebe. Neću da ovog puta uskočiš pravo u vatru... Hej, drugarice — potapša Rejčel po ruci — grozno mi je to te sneveseljujem, ali mnogo te volim. Ne mogu da sedim skrštenih ruku i gledam kako srljaš u opasnost. Ne ljutiš se?

— Naravno da se ne ljutim — Rejčel se odstuno osmehnu.

— Dobro znam zašto mi sve to govoriš. Čak mi se čini da donekle imaš pravo. Nevolja je samo u tome što je sada, bojim se, već kasno za opomenu — bespomoćno zavrte glavom. — Volim ga, Džoana.

Sigurna sam u to. U stvari, to je jedina stvar u koju sam potpuno sigurna, priznajem. Uspela si, međutim, da mi malo otvoriš oči.

-52-

Obećavam da se ni u šta neću zaletati dok dobro ne promislim.

Naravno, ako Rejf uopšte ima neku ozbiljnu nameru na umu. što još stoji kao otvoreno pitanje.

Rejčel uhvati Džoanin začuđen pogled i porumene.

— Mislim, ako mi predloži brak — spetlja se. Obrazi joj se još jače zažariše. — Što se obične, neobavezne avanture tiče, ako je Rejf želi. bojim se da ću je prihvatiti. Iskreno mislim da nisam u stanju da mu se oduprem. Što je najgore, ne želim da mu se oduprem.

Džoana izduži lice od zaprepašćenja.

— Nemoj da se čudiš! — Rejčel nestrpljivo stisnu usne. — Nisi dete.

— Nije potrebno da ti kažem — ozbiljno reče Džoana koliko se nadam da će sve,ma šta se zbilo, ispasti dobro po tebe. I da na mene uvek možeš da računaš.

Posle te jednostavne potvrde prijateljske odanosti, Džoana otvori tašnu da plati ručak.

Kasnije, dok su se rastajale ispred restorana, Rejčel sa ganućem ponovo shvati da u Džoani ima prijateljicu kakva se može naći samo jednom u hiljadu slučajeva.

— Možeš da očekuješ da ti se uskoro javim — Džoana joj. odlazeći, doviknu preko ramena. — Treba da se dogovorimo oko tvoje haljine za venčanje. Zbogom.

I potrča, jer se krupne kapi kiše iznenada sručiše na grad.

Rejčel učini isto. setno se pitajući hoće li joj Džoanina podrška ubrzo ustrebati... Ako se Rejf pokaže kao drugi Fil u njenom životu.

-53-

8.

Telegram je stigao sledeće subote izjutra, dok je Rejčel sumanuto letela po kući, nastojeći da sve dovede u red u očekivanju Rejfovog dolaska.

Na odjek zvona ukočeno je zastala nasred sobe, sa srcem u grlu.

Nipošto nije želela da je Rejf preuranjenim dolaskom zatekne nedoteranu. Navukla je najdronjavije pantalone, lice joj je pocrnelo od prašine, prljavu kosu pokupila je na vrh temena u konjski rep, a u stanu je vladao džumbus.

— Ko je? — bojažljivo se priljubi uz vrata, ne otvarajući ih.

— Telegram! — stiže odgovor. Začuđena, najzad otvori vrata mladiću sa žutim kovertom u ruci.

— Rejčel Džonston?

— Da, ja sam. Imate telegram za mene?

— Da gospođo.

Ona prihvati koverat jedva pogledavši donosioca.

Ko to šalje telegram? Možda je Rejf oba vesta va da ne može da dode. Žurno pocepa omot. Izvuče listić i razvi ga. Prvo potraži potpis. I zaprepasti se. ,,Voli te Fransoa". pisalo je na kraju kratkog teksta.

Fransoa! Tek posle nekoliko trenutaka seti se kroz zbrkane misli pisma što ga je poslala u času odluke da otputuje u Pariz. Fransoa je odgovorio telegramom!

Bacila se u fotelju i pročitala čitav sadržaj. ,,DRAGA. STIŽEM I KANZAS SITI U NEDELJU, 20. APRILA. NE PREDUZIMAJ NIŠTA DOK SE NE VIDIMO! ZAJEDNO ĆEMO NAPRAVITI PLAN. VOLI TE FRANSOA." Dva puta je pročitala poruku dok nije shvatila njeno značenje.

Fransoa stiže sutra! U odgovor na njeno pismo. O, bože, zašto?

-54-

Obuze je mešavina uzbuđenja što će ga opet videti i slutnji o razlogu njegovog dolaska. Poznavajući Fransou, bila je svesna da izraz milošte na početku i izjava ljubavi na kraju telegrama mogu da znače i sve i ništa. Fransoa je uvek bio štedar na recima. Ali ako je verovao da je još zaljubljen u nju, te reči nisu plod njegove ekstravagantnosti. nego nešto mnogo ozbiljnije. Nemoguć čovek!

Ona je baš vodila računa da mu ni izdaleka ne uvrti u glavu ideju kako nestrpljivo čeka da mu se baci u naručje.

Pokuša da se tačno priseti šta mu je napisala, ali bilo je to nemoguće. Znala je, međutim, sa sigurnošću da mu se obratila kao dragom prijatelju, bez najmanjeg nagoveštaja prisnijih osećanja.

Možda je ipak negde pogrešila, pomisli van sebe od očajanja.

O, Fransoa! Šamo ti umeš da napraviš lom od najobičnijih stvari?

Ali nije bilo vajde od sedenja prekrštenih ruku i iščuđavanja.

Imala je preča posla.

Diže se, ubaci telegram u fioku, s treskom je zalupi i ponovo se lati spremanja po kući.

Par sati kasnije stajala je kraj prozora i svakoa trenutka pogledala na časovnik. Činilo se kao da se kazaljke ne miču s mesta. Ali ipak su se nekako dovukle do jedan posle podne.

U to zazvoni telefon. Ona bez daha zgrabi slušalicu, malo sa nadom, a malo i sa strahom da je to Rejf.

— Halo?

— Rejčel? Ovde Džeremi. Čuvši bratovljev glas, ona ustrepta od nestrpljenja. Nije imala volje da razgovara s njim u tom trenutku, a ustručavala se da spomene razlog svoje užurbanosti. Nije mu bila rekla da je Rejf zvao iz Vašingtona i da će se tog dana sastati. Smatrala je da je pametno pričekati i videti šta će proizići iz tog sastanka.

— Zdravo, Džeremi — reče sa nadom da će razgovor biti kratak.

— Nisam te video nedelju dana — otpoče Džeremi razgovorne — Zvao sam nekoliko puta. Nikad te nema kod kuće. Šta si radila?

Gde si skitala, ako smem da znam?

-55-

O, do đavola! Rejčel prevrnu očima. Džeremi je rešio da izvrši jednu od svojih povremenih provera. To može da potraje do u beskonačnost! Izgrdi sebe što mu se nije javljala tokom sedmice.

Uštedela bi ovu neprijatnost. Ali namerno ga je izbegavala, u strahu da se ne oda. Kukavice! Stiglo te ono što zaslužuješ!

— Puno sam radila, brate. I sada si me zatekao u poslu. Moram i nešto da dovršim — lagala je, mrzeći sebe. — Da se čujemo kasnije?

— Naravno... — prihvati Džeremi bez prekora. — Pretpostavljam da žuriš da završiš portrete, kako bi mirno otputovala u Francusku, je li?

— Ovaj... da — smete se Rejčel. Zaglibljivala se u laž dublje nego što je nameravala, ali bilo je prekasno da sada ustukne.

— Dobro.

Džeremijevo bezazleno prihvatanje njenih reči probudi joj grizu savesti, ali u tom trenutku oglasi se zvono na vratima. Sve misli, osim jedne, izvetreše joj iz pameti.

— Vidimo se, Džeremi! — fprzo reče i zalupi slušalicu usred Džeremijevog ,,zbogom''.

Utrčala je u predsoblje baš kad se zvonjenje kratko ponovilo.

Rejf je stajao sa smeškom u očima koje su svetlucale. Obuhvatio je pogledom dok je ona stajala i čekala da on prozbori.

— Kada bih znao da ćeš me uvek dočekivati tako lepo posle svakog povratka, često bih dolazio, pa makar to bilo samo do prvog ugla i nazad... Tako lepa i radosna ... Šaljiv osmeh ozari mu umorno lice.

I Rejčel se nasmeja. Glasno, iz srca. Osećala je ushićenje, brigu zbog njegove očigledne zamorenosti, zahvalnost za lepe reči — sve u isto vreme. Nagradi ga — za to što je prisutan, što je čini srećnom — zvonkim smehom i rukama pruženim u znak topline dobrodošlice u njen dom.

On oboje prihvati sa toplinom u očima. Zatvori vrata za sobom i steže je u zagrljaj sa snagom i odlučnom namerom, čije je značenje

-56-

odmah shvatila i kojoj nije želela da se odupre. Rejf je kraj nje. Ništa drugo nije bilo važno.

9.

Ponekad mozak čudno reaguje na snažan fizički doživljaj. Rejceline misli kao da su se sputale u lebdeću, snu nalik čauru, odseče-nu od tela, a ipak ostajući njegov nedokučiv deo. Dok su Rejfove ruke doticale njenu kožu, grudi, lice, dok su je palile njegove usne, posmatrala je sebe, osećala je sebe, drhtala, izvijala se da oseti toplinu njegove želje. Milovala mu je kosu, vrat, lice, ramena, grudi... I sve je bilo kao jedan san... i sve je bilo stvarnost... i sve je bilo savršenije nego predviđanja na koja su je mašta i uspomene pripremile.

Onda je utonula u dubok san bez snoviđenja. A kad se posle kratkog veremna probudila, bilo je to kao da se iznova rodila. Rejf je ležao kraj nje, sa jednom rukom savijenom pod glavu, a drugom na njenom ramenu. Osetio je da se pomakla. Pojačao je stisak ruke i otvorio oči. Okrenuo je glavu. OsmehnuO se.

— Sada si moja, Rejčel — izrekao je to sa zadovoljstvom čoveka koji je postigao žuđeni cilj.

— Da tvoja sam — glasom i očima Rejčel izrazi svu svoju ljubav.

Nije pitala da li i on njoj pripada. Volela bi da čuje takve reči, ali želela ih je kao neiznuđeni dar.

Nekoliko časova kasnije Rejf ju je napustio. Imao je sastanak sa ortakom, Marijinim ocem, objasnio je. Izgledao je odmoran dok se oblačio. Malo je odspavao i san mu je prijao.

— Vratićeš se večeras? — upitala ga je nežno kad je prišao da je poljubi na rastanku.

-57-

— Ako budem mogao — rekao je, uspravljajući se.

Gorčina razočaranja proze Rejčel. Nespokojstvo naraste kad on odvoji ruke od nje, već dalek u mislima odlutalim na predstojeći sastanak.

Ispratila ga je do vrata. Ovog puta njegov poljubac je bio kratak, nadodat odsutnim pozdravom. Kad je otišao, ona je ostala zagledana u bela vrata, prazna i nesrećna. Dala je sebe bez ograničenja, ne tražeći ništa. Sada se pitala nije li počinila najveću grešku u životu. Rejf ništa nije obećao zauzvrat, čak ni da će se večeras vratiti. Da će biti uz nju u noći tako važnoj za nju, kada je trebalo da odagna sumnje što su joj razdirale dušu.

Koliko mu ona znači? Šta predstavlja za njega? Pobedu?

Ljubavnicu čije mu posedovanje hrani sujetu? Ili ženu sa kojom bi želeo da provede život, ima decu s njom? Nekoga koga će voleti u godinama što dolaze, kada lepo ta nestane i kada samo poverenje i odanost i neraskidiva vezanost mogu da očuvaju ljubav?

Shvatila je, vraćajući se u sobu, da nema načina da to sazna. Bar još ne.

10.

Rejčel se promeškolji u snu bolno stenjući. Ruka joj je utrnula.

Istegla je vrat. Nerado otvarajući oči, uvide sa zaprepaštenjem da je s dan već uveliko osvajao, što jeiznačilo da je prespavala noć na divanu, čekajući Rejfa. A on nije došao.

To mučno saznanje naglo je uspravi. Jauknu od oštrog bola u vratu. I odjednom oseti strašan bes. Bes kakav je nikada ranije nije uhvatio. Ljutila se na Rejfa, ponajviše, ali i na samu sebe. što je dozvolila da je strast zaslepi, da Rejf zloupotrebi njen zanos. Da,

-58-

zloupotrebio je, divljački je ponavljala, gnevom zataškavajući očaj nastao iz te poražavajuće istine.

Stala je na noge i, trljajući rukama iskrenut vrat, otišla u kuhinju da popije aspirin i pristavi kafu. Isplakala se za stolom. Nikada u životu nije se osećala tako usamljenom, čak ni onda kad je bila obaveštena o Filovoj smrti.

Sedela je, potpuno lišena pojma o vremenu, sve dok joj suze nisu presahle. Pa ni tada se nije micala. U grudima joj se širila pustoš.

Očaj , je polako prelazio u tupu obamrlost. Najzad je uspela da potisne sve crne misli u neki udaljen kutak mozga. Bila je u šoku, ali toga nije bila svesna. Nije znala da je oduzetost duše u tom času blagoslov na kojem bi trebalo da bude zahvalna.

I onda je, krećući se kao automat, ušla u kupatilo, skinula spavaćicu i dugo ležala u kadi.

Prenula se na odjek crkvenih zvona. Obukla se, napustila kuću i dugo, dugo tumarala po gradu.

Tek kad se vratila i ugledala živahnu, lepu priliku Fransoa Diboa, koji je stajao oslonjen na vrata automobila, pušio i čekao nju, ponovo je postala svesna stvarnosti. Fransoa se uspravio ugledavši je. Njegovim licem razlio se poznati osmeh. Ona je osetila suze na obrazima. Potrčala je i našla se u čvrstom, toplom zagrljaju.

Fransoove ruke govorile su da mu je još stalo do nje. Čula je šaputanje na njoj stranom jeziku. Reči nije razumela, ali zvuk je odavao njihovo značenje. Činilo se da je on odmah shvatio da nešto nije u redu, da njeno trčanje njemu u susret nije bilo izraz radosti što ga vidi, već potreba za utočištem i utehom. Nije postavljao pitanja. Nežno je milovao po glavi, tepao joj, smirivao je.

— Hajdemo, seri — reče najzad, utirući joj suze belom maramicom iz svog džepa. — Nema smisla da stojimo ovde, da svet gleda. Gde ti je ključ? Idemo gore. Možda ćeš svog starog prijatelja poslužiti nekim osvežavajućim pićem, hm?

Rejčel potreseno klimnu glavom, pokuša da natera osmeh na lice, ali iz njenog napora izrodi se samo bolna grimasa. Poče da pretura

-59-

drhtavim prstima po tašni, uzalud napipavajući ključ. Fransoa joj uze tašnu iz ruku, odmah pronađe traženi predmet i otključa vrata.

Najzad se obreše u stanu. On je posadi na divan i nestade u kuhinji, u potrazi za konjakom i čašama.

Seo je kraj Rejčel, pružio joj čašu. Pošto je ona ne podiže, on je prinese njenim ustima, natera je da otpije gutljaj, našta ona iskrivi lice s gađenjem.

— Popij to, Rejčel. Dobro će ti činiti — Fransoa reče odlučno i ona posluša.

Zatvorila je oči, pustila da joj vrelina alkohola prostruji telom i vrati je u život. Fransoa je ćutao. I. kad opet otvori oči, zateče ga kako netremice gleda u nju, tužan i zabrinut. I tada mu se osmehnu.

— Zdravo, Fransoa — dotače ga rukom, sa iskrenom radošću što je tu, kraj nje.

U njegovim očima zače se osmeh.

— Zdravo, Rejčel — uzvratio je tiho.

I opet je bila u njegovom naručju.

— Zaboga, Rejčel, šta te toliko unesrećilo? Ili bi možda trebalo da kažem ko? — pitao je skoro preteći.

Lice mu se izmenilo od jarosti. Rejčel iznenadi ta strana njegove naravi. Nikad je ranije nije ispoljio. Shvatila je da on očekuje odgovor, da ga očekuje bez izvrdavanja. Nije imala snage da se bori. Iz njene ojađene duše pokuljala je bujica reči. Pričala je o Rejfu. ne pominjući mu ime. Predosećala je da bi Fransoa, kada bi znao o kome se radi, potražio Rejfa, zahtevao objašnjenje, a time se ništa dobro ne bi moglo postići.

— Sinoć te ostavio samu? — kao da nije verovao Fransoa. Takav postupak, kada je Rejčel bila u pitanju, bio je van moći njegovog poimanja. — Nije čak ni telefonirao, da objasni zašto neće doći?

Rejčel zavrte glavom. On skoči i ustumara se po sobi. Promrsio bi s vremena na vreme nešto toliko nalik na psovku, i to sa takvom žestinom, da je Rejčel bila srećna što ne razume reči. Najzad se

-60-

zaustavio pred njom, namrštenih obrva, sa izrazom koji je odavao kolebanje.

— Ali, Rejčel, mila moja, možda je bio neizbežno sprečen?

Priznajem da mi ne ide u glavu da bi neki čovek, posle svega...

— Ne znam, Fransoa — Rejčel umorno sleže ramenima. — čini mi se da mi sve to sada nije više tako važno.

Fransoa je pogleda s podozre-njem i nevericom.

— Dobro — to je nagna na smeh, smeh bez trunke veselja.

— Dobro, ne umem da lažem — prizna pokunjeno. — Ali, recimo da mi je jasno da nemam čemu da se nadam, pa treniram ravnodušnost.

— Vrlo praktično — složi se Fransoa, razgaljen vraćanjem njenog starog smisla za šalu. Napravi grimasu komičnog gađenja. — Vrlo važno! Ko zna, možda je taj neki manijak! Dobro je što si ga se oslobodila, đavo da ga nosi!

I Rejčel se nasmejala. I bolje se osećala od smeha. Ili možda od konjaka, svejedno. U svakom slučaju, silno joj laknu na duši.

Zagrlila je Fransou i poljubila ga.

— O, Fransoa, već sam bila zaboravila kako umeš da me oraspoložiš. Radujem se što si došao.

Ako je Fransoa pogledom govorio da bi želeo da na nju ne deluje samo kao sredstvo za uveseljavanje, prećutao je to. Jedino je podsetio da u prošlosti nikada nije izgledalo da joj je potreban neko ko bi joj podizao raspoloženje. Zato je hteo da čuje na osnovu čega je stvorila svoj zaključak.

— Htela sam da kažem da se u tvom društvu osećam prijatno! — pokudi ga ona dobroćudno.

— Da, poznato mi je — Fransoa prikri svoja osećanja. — Valjda me zato nikad nisi uzimala ozbiljno.

Rejčel ine oči ispuniše se nežnošću.

— Žao mi je, Fransoa. Neću ponoviti tu grešku. Pod nekim drugim uslovima, da nisam upoznala ... — zaćuta na vreme, ne odavši Rejfovo ime.

-61-

— Znači, uvijeno mi stavljaš do znanja da sam opet zakasnio?

— Znači samo to da mi je, bar za izvesno vreme, dosta muškaraca i ljubavi, Fransoa. Ne znam šta će budućnost doneti. Ne želim da razmišljam o tome.

Posmatrala je izraz sve dublje zamišljenosti na njegovom finom licu. Nije želela da mu daje lažnu nadu, ali ni da ga sasvim obeshrabri. Bio joj je neobično drag. Možda nikada neće razbuktati u njoj strast kakvu je osećala za Fila i Rejfa, ali njega nije bilo teško voleti. I moglo mu se verovati. Sve više je sumnjala u značaj telesnog zadovoljstva u odnosu dvoje ljudi. Ono kao da guši druga, daleko vrednija osećanja.

— Idem da spremim nešto lepo za ručak, Fransoa — izusti najzad, prekidajući tišinu. — Ti mi uz put potanko ispričaj sve o sebi.

Naredna dva sata protekla su u ćeretanju, smehu, jelu. Bili su srećni što su zajedno. Samo jednom, kada je Fransoa upitao za Fila, vedro raspoloženje je na trenutak splasnulo. Rejčel je ispričala sve što je on želeo da zna. I dok je to činila,, čudna misao rodila joj se u glavi.

— Znaš, Fransoa, sve to plakanje poslednjih dana... Za Filom nijedanput nisam pustila suzu...

Saznanje je došlo iznenada. Bila je suviše ogorčena na Fila posle njegove smrti da bi na prirodan način iskazala tugu. I sama se osećala kao mrtva. Bila je povređena, prikrivala je bol umesto da ga olakša.

— Misliš li da je moja sadašnja preosetljivost delimično posledica tog uzdržavanja?

— Možda, najdraža. Nije prirodno potpuno se zatvoriti u sebe i daviti osećanja — Fransoa se osmehnu i promeni ozbiljan ton.

— Kad bi vi, Amerikanci, uzeli samo jedan list iz francuskog bukvara...

Rejčel se osmehnu. Razumevši njegovu potrebu za promenom teme, podstače ga da još malo priča o sebi. Doznala je da je otvorio umetničku galeriju u Parizu, da se već prilično pročuo kao

-62-

poznavalac koji ume da odabere prave slikare i prava dela. Već je bio planirao put u Sjedinjene Države radi kupovine nekih slika, kad je dobio pismo od nje. Posetu Kanzas Sitiju nije imao u programu, jer nije znao za Filovu pogibiju, ali s radošću ga je izmenio.

— Ali, Fransoa, ne razumem zašto ovamo dolaziš da kupuješ slike, ti koji živiš u Francuskoj? — čudila se Rejčel.

— Draga moja devojčice, oduvek sam naslućivao da si frankofil.

Zato misliš da se samo u Francuskoj stvaraju dobre slike, zar ne?

Priznaj!

— Pa — Rejčel se zamisli nad pitanjem. — Ne znam. Naravno, kad malo promislim, jasno mi je da to ne može biti istina, ali u srcu drugačije osećam. Možda zato što su svi moji omiljeni slikari Francuzi. Otuda predrasuda, valjda...

— Poznati su mi tvoji miljenici — Fransoa klimnu glavom. — Ali oni su svi mrtvi, suviše slavni i skupi za obične ljude. U njima možeš da uživaš samo u muzejima, ili da kupiš kopije njihovih ostvarenja i okačiš ih na zid. Ja otkrivam nove, još nepotvrđene talente svih nacionalnosti. Ne mogu da se požalim na zaradu. Ali, istina, ja nisam snob, ni frankofil! — smejući se uzmače od Rejčeline preteče šake.

— Zar ti više ne slikaš, Fransoa? Vođenje galerije oduzima ti sve vreme?

— Slikam povremeno, kad mi se neki objekat naročito zalepi za srce. Davno sam se, međutim, pomirio sa činjenicom da ne posedujem ni toliki dar da zadovoljim svoje sopstvene kriterijume, pa slikam samo iz ličnog zadovoljstva. A ti, Rejčel? Radiš li nešto?

—O, da! — živnu ona. — Slikam portrete, uglavnom dečije. I živim od toga — pobojavši se da će Fransoa možda zatražiti da vidi neki od njenih radova sada, pošto je spomenuo svoje kriterijume, a ona ga je oduvek smatrala jednim od najtalentovanijih na akademiji, pohita da doda. — Na žalost, gotovo ništa nemam ovde.

Završila sam sve porudžbine, a nove trenutno ne primam. Osim

-63-

toga, od Filove smrti ne ide mi baš kako bih želela. Ipak, ne mogu da ne slikam. Neko vreme me jedino to držalo u životu.

— Shvatam ... A šta je sa tvojom namerom da putuješ u Francusku? — iznenada zapita Fransoa. — Taj čovek koji te čini tako nesrećnom ... Nisi se predomislila sada, pošto se on pojavio?

Rejčel je znala da će se razgovor kad-tad navesti na to pitanje, ali još nije imala odgovor.

— Ne znam, Fransoa — reče nesigurno. — Zavisi...

— Od tog tajanstvenog, bezimenog ljubavnika? — snuždi se on.

— Izgleda — nesrećno reče Rejčel. — U ovom času zaista ne znam na čemu sam — sa njim, ili u bilo čemu drugom.

Suze joj zamagliše oči. Fransoa ustade, zagrli je.

— Pogledaj me, šeri — odlučno zapovedi. Kad ona to učini, poljupcima joj obrisa suze. — Nećemo više da razgovaramo o tome. važi? Vraćam se u Pariz kroz dve nedelje. Do tada ćeš znati šta želiš. I znaćeš na čemu si. Ako ti do tada ne bude jasno šta taj čovek oseća prema tebi, možeš slobodno da ga otpišeš. veruj mi.

Poverovala mu je. Govorio je sa ubeđenjem. I bio je muškarac.

Možda muškarci bolje poznaju jedni druge.

— Dakle — nastavi Fransoa — ako se između vas dvoje sve sredi, ja se vraćam u Francusku. Ostajemo dobri prijatelji, ti i ja. Ali ako stvari krenu rđavim tokom, imaš mene.

Rekao je to jednostavno. Njegova velikodušnost ganula je Rejčel.

— U tom slučaju zajedno ćemo otputovati. Pokazaću ti znamenitosti Pariza. Možda ćemo čak voditi ljubav na mesečini, ako me malo ohrabriš — šalio se Fransoa, ali sjaj njegovih očiju govorio je da je ozbiljno mislio sve što je rekao. I začudo, predlog je nije uznemirio. Naprotiv, izgledao je prijatan i privlačan.

— Pristaješ?

— Pristajem — prihvati ona. Dopusti da je Fransoa poljubi u znak utvrđivanja dogovora. Nije se otela ni kada je Frahsoov poljubac postao smeliji.

-64-

— Silno se nadam — reče joj on isprekidanim glasom — da ćeš biti sa mnom u avionu na povratku u Francusku, Rejčel. Možeš li da mi oprostiš na sebičnosti?

— Nemam šta da ti praštam na takvom komplimentu — uzvrati ona ozbiljnog lica.

On joj okrenu dlan da prisloni usne na njega.

11.

— Šta misliš o ideji da posetimo neka stara mesta?

— Nije loša — zaključi Rejčel nakrivivši glavu. — Nije loša?

Koješta! Sjajna ideja! — uvredi se Fransoa. — Skidaj tu kecelju, gospo! Nudim ti nezaboravnu avanturu!

Vratili su se tek u ponoć. Obišli su sve slikarske galerije, muzeje i parkove. I, naravno, provod je krunisan večerom kod Luidija, gde su, mladi, lepi i razdragani, izmamili zadivljene poglede muškaraca i žena. Nekoliko devojaka otvoreno je piljilo u Fransou, zbog čega je on morao da otrpi Rejčelino nemilosrdno peckanje.

Neizmerno su uživali što su ponovo zajedno. Fransoa je pokušavao da je nauči jednu francusku pesmu dok su se vozili pustom ulicom do njene kuće. Jednog trenutka ona je, smejujći se, otvorila usta da ponovi njoj tako teške reči, kad ugleda Rejfov automobil kraj pločnika.

—O, ne! — glas joj zape u grlu.

— On? — Fransoa potamne u licu.

— Da — Rejčel se gušila.

— Hoćeš li da ja raščistim s njim?

— Ne, Fransoa, molim te! — preklinjala je očajnički. — Ne želim da dođete u sukob radi mene. Obećaj da ćeš se uzdržati.

Pošto je on oklevao. vukla ga je za rukav.

-65-

— Obećaj mi, Fransoa! Pogledao je u njenu ruku, pa u belo, unezvereno lice.

— U redu, šeri — popusti uz hladnu ciničnost. — Obećavam. Ali, upamti, nemaš takvo obećanje od njega — dodade kad stigoše pred ulaz i videše Rejfa kako izlazi iz svog automobila. — Ne odgovaram za svoje postupke ako on nešto započne.

Nemilosrdno se osmehnu kad i Rejčel steže pesnice od očajanja i otvori vrata. Ali uzdrža se da još nešto kaže. Učtivost, osnovna crta njegove prirode, dala je Rejčel i vremena da se pribere i pripremi za susret sa Rejfom, koji je stajao sa rukama nabijenim u džepove.

Fransoa dotrča da joj pomogne pri izlasku iz automobila. Prihvati je za lakat, ispitujući je pogledom.

— Zdravo, Rejfe — ispravi se Rejčel. Najzad je prikupila snagu da se suoči sa neizbežnim. — Upoznaj se sa Fransoom Diboa. On je moj stari prijatelj sa akademije. Došao je u posetu iz Francuske.

Fransoa, ovo je Rejf Bodoen.

Rejf je oklevao taman toliko da zastane na granici uvredljivosti.

Prihvati Fransoovu pruženu ruku i kratko se rukova s njim.

— Nisam te očekivala Rejfe — Rejčel žurno preseče atmosferu uzajamnog neprijateljstva, jedva svesna šta govori. — Hoćeš da se popneš na jedno piće? I Fransoi sam to htela baš da predložim.

Ugrize se za usnu, jer je sama dovodila obojicu u nepriliku i produžavala agoniju. Ostalo joj je samo da se ponada da će bar jedan od njih odbiti poziv. Ali uzalud se nadala.

Rejfove oči se suziše, usne se izviše u krutu grimasu koja je trebalo da prođe kao osmeh, pretpostavljala je Rejčel.

— Nisi me očekivala? — upitao je tihim glasom. — Mora biti da se radi o nekoj grešci. Mogao bih se zakleti da smo se nešto dogovorili.

— Za danas nismo, Rejfe — hladno dočeka ona. — Zato sam napravila svoj plan.

Okrenula se i zakoračila prema ulazu. Osvrnula se preko ramena i dobacila mu:

-66-

— Dakle, pridružuješ li nam se, ili ne?

Produžila je put, ne čekajući odgovor, ali imala je dovoljno vremena pre nego što se okrenula da vidi njegov zgranut, besan pogled. Pomislila je za trenutak da je suviše ljut da bi krenuo sa njima, ali onda je čula njegov korak iza leda.

— Da, mogao bih nešto da popijem. Hvala na pozivu — rekao je sa otrovnom učtivošću.

Otključala je stan. Uvela ih je u salon.

— Izvolite, sedite — mirno ponudi. — Doneću bocu.

Ostavila ih je same i otišla u kuhinju. Napeto je osluškivala, očekujući da se svakog časa iz sobe čuje odjek povišenih glasova, ili čak udarca. Ali tamo je vladala mrtva, zlokobna tišina. Izvadila je bocu vina iz frižidera. Nije joj bilo nakraj pameti da, pod takvim okolnostima, posluži jače piće. Stavila je tri čaše na poslužavnik i vratila se u salon.

Fransoa i Rejf su sedeli jedan naspram drugog, nemo ukočeni, sa gotovo identičnim izrazom prezrivog neprijateljstva na licu, izrazom toliko nedvosmislenim da reči nisu ni bile potrebne. Rejčel je morala da postoji na pragu, jer joj zapreti opasnost da prsne u histeričan smeh zbog tog ne baš komičnog prizora. Ipak je prišla prividno spokojna, spustila je poslužavnik na sto i, srećna što ima oko čega da se zabavi, počela je da vrti otvarač kroz čep na boci.

— Hvala, mogu sama — učtivo odbi pomoć kad oba džentlmena pružiše ruke da obave taj muški posao.

Fransoa iskapi čašu nadušak, posle čega se sasvim opusti, kao da mu je vino otupelo mržnju.

— Vi ste advokat, g. Bodoene? — obrati se Rejfu sa neusiljenom srdačnošću. — Čini mi se da tako čuh od Rejčel.

Rejf dobaci zažarenoj Rejčel iznenađen pogled, pa prenese svu pažnju na Fransou.

— Da — učtivo odgovori. — A vi ste umetnik?

— Povremeno — ispravi Fransoa. — Imam slikarsku galeriju u Parizu. Ovde sam radi kupovine nekih platna. Otkrio sam

-67-

nekolicinu neobično darovitih slikara u Sjedinjenim Državama.

Vaši umetnici imaju dobru prođu u Evropi.

Rejf poče da se raspituje o njegovom radu, umećući pri tom pitanja o ličnom životu sa takvom suptilnošću da bi ih običan čovek teško prozreo. Ali Fransoa nije bio običan čovek. Prihvatio je igru sa prividnom bezazlenošću, da bi na kraju izazvao divljenje u Rejfovim očima, jer je postalo očigledno da je, brbljajući s lakoćom i bez sumnjivih zastajkivanja, vrlo malo, ili gotovo ništa, otkrivao o sebi.

Fransoa je, sa svoje strane, Rejfovu tehniku smatrao dostojnom poštovanja. Ukratko, dvojica muškaraca su uživala u intelektualnom dvoboju. Počeli su da se dive jedan drugome.

Shvativši to, Rejčel se naljuti. Nije znala zašto. Vrlo nelogično s njene strane, jer je do maločas trnula od bojazni da će se oni uhvatiti za gušu. Ipak, ljutila se i nije dolazilo u obzir da zanemarena sedi i gleda kako se njih dvojica naglo sprijateljuju.

— Drago mi je što ste našli toliko zajedničkih tema — iskoristi jedan prekid da upadne u razgovor — ali, ako nemate ništa protiv, ja bih da legnem. Sutra moram da završim jedan portret, a rad mi ne ide od i ruke ako se dobro ne naspavam — jedva uzdržavajući negodovanje, diže se na noge — Sigurna sam da ćete mi oprostiti ako sam neučtiva. Mogli biste da nastavite razgovor u nekom baru.

Fransoa se osmehnu s razumevanjem. Ustade da vrati čašu na sto.

— Oprosti, šeri — reče sa prenaglašenim francuskim naglaskom.

— Kako sam mogao da ne primetim da si umorna.

Stade pred nju, podiže joj bradu i namerno je poljubi u usta.

— Zvaću te sutra, hm? — tiho obeća.

Rejčel bi ga najradije udarila. Videla je kako se Rejfove usne grče od besa.

— Idemo li, g. Bodoene? — učtivo zapita Fransoa, prolazeći kraj Rejfa.

— Ostaću još koji trenutak — promumla ovaj smrknuto. — Treba da porazgovaram sa Rejčel, ako u međuvremenu ne zaspi —

-68-

rukova se sa Fransoom. — Bilo je vrlo... vrlo zanimljivo upoznati vas, g. Diboa. Možda ćemo se još sresti dok ste ovde — dodade, ali ne odajući glasom naročitu želju da do takvog susreta zaista dođe.

— Možda — osmehnu se Fransoa. — Imamo mnogo zajedničkog, rekao bih. Laku noć, Rejčel! — oči su mu se caklile od uzdržavanog smeha. — Laku noć, g. Bodoene!

Rejčel ga otprati do vrata. On joj krišom namignu, ali ne izmami joj osmeh. Sleže ramenima i ode.

I tako je Rejčel ostala sama sa Rejfom.

— Ko je, do đavola, ovaj tip i gde si bila čitavog dana? — procedi on kroz zube.

— Zar je to važno? — umorno zapita ona.

— Važno je.

Prelazeći preko pitanja koje se odnosilo na Fransou, Rejčel ga pogleda pravo u oči i reče tiho, ali odlučno: — Bila sam kod kuće do dva poste podne, Rejfe. Prema tome, ne može biti govora o čitavom danu. Eto, odgovorila sam ti, mada nemaš nikakva prava da me proveravaš.

— Nemam, je li? — prasnu Rejf, grabeći je za ramena.

— Pokazaću ti šta mi daje pravo.

Sagao se, zarobio joj usne svojima kad je pokušala da okrene glavu od njega.

Osećala se poniženom što je tog istog časa znala da je nemoćna pred snagom svojih osećanja. Bez reči protesta, dozvolila je da je Rejf na rukama odnese u spavaću sobu. Ovog puta izostalo je ustezanje, lažno opiranje i odugovlačenje onoga što su oboje želeli.

Bilo je to strastveno spajanje tela, uzdrhtalih od silovitosti osećanja.

Posle su dugo nepomično ležali jedno uz drugo, dotičući se bedrima, grudima, rukama, iscrpljeni i srećni. Rejčel je bila na ivici sna kad joj on zašapta u uvo: — Da raščistimo nešto između nas, Rejčel. Ne želim da doživim još jedan ovakav dan, iako je ovih nekoliko poslednjih momenata popravilo utisak.

-69-

Nerado je otvorila oči.

— Šta? — promrmlja mamurno.

On je prodrma za ramena, budeći je.

— Šta si htela da kažeš sa onim da nemam prava da te proveravam? Šta sam učinio što te navelo da izađeš sa drugim čovekom, koji te ljubi kao da bi rado bio ovde gde sam ja sada? Reci mi, Rejčel, pre nego što ti zavrnem taj lepi vrat!

Ona se naglo uspravi, razbuđena, širom otvorenih očiju. Bol zbog preživljenog ponovo se vrati.

— Odgovori mi!

Spustila je glavu na podvijena kolena.

— Sinoć se nisi vratio. Čak se nisi potrudio da telefoniraš. Čekala sam i čekala. Zaspala sam na divanu da bih te čula kad... ako... dođeš. Jutros sam te mrzela kako nikoga u životu nisam mrzela! Čak ni Fila. Baš sam obična glupača! Krivo mi je što sam te ikad srela!

Naglo se prenula da skoči sa kreveta, ali Rejf je silom zadrža.

— Sada je na mene red da nešto kažem — odlučno joj se uneo u lice. — Moraš da me saslušaš.

Gurala ga je rukama, pesnicama udarala po grudima. Onda se stišala, zatvorila oči i zaplakala. Rejf je obasu poljupcima.

— Jesi li sada spremna da me čuješ?

Bespomoćno je klimnula glavom i uzdahnula.

— Bio sam sa Luom Montelo do dva sata po ponoći, Rejčel. Hteo sam posle da te zovem, ali verovao sam da spavaš. I ja sam se jedva držao na nogama od umora. Otišao sam kući. Čim sam se jutros probudio, zvao sam te. Nije te bilo. To se ne slaže sa tvojom pričom da si izašla tek posle podne.

— Išla sam da se prošetam. To sam zaboravila ...

— Kasnije sam opet zvao. Uzalud. Dolazio sam ovamo nekoliko puta, u nadi da si se vratila. A kad si najzad došla, bila si sa... onim Fransoom, đavo da ga nosi!

-70-

— Fransoa je moj dobar prijatelj — Rejčel ga rasejano pokudi.

Pokušavala je da shvati ono što je čula.

— Zna li on to? — podrugljivo upita Rejf. — Ruku dajem da bi on voleo da bude nešto mnogo više od dobrog prijatelja.

— Nisam odgovorna za njegova osećanja, Rejfe. Samo za svoja.

— A kakva su tvoja osećanja, Rejčel?

Odgovorila je iskreno, kao uvek: -— Glupo, beznadežno, neopozivo sam ... zaljubljena u tebe.

— A šta misliš, šta ja osećam, moja draga, luckasta devojko?

— Ne znam. Osim što verujem da me želiš.

On se nasmejao.

— O, da, želim te, iznova i iznova — mrmljao je, preplavljujući je svojom strašću, na koju mu ona odgovori sa podjednakim žarom.

Ipak u jednom trenu, pre nego što joj žudnja oduže svaku misao, shvatila je, sa gorčinom u grlu, da joj nije rekao da je voli.

12.

Rejf je već otišao kad se Rejčel probudila, ali ostavio je cedulju na njenom uzglavlju. „Večeraj sa mnom. Kod mene. Dolazim po tebe u 19 h. Rejf".

Ostala je da leži, ni srećna, ali ni nezadovoljna.

Samo još dva portreta čekala su da budu završena. Čim se obukla i doručkovala, bacila se na rad. Ruka je slušala tog dana. I dok se boja sušila, telefonirala je mušterijama, obavestivši ih da dođu po slike kroz dva dana. Bili su oduševljeni. Nju to ispuni zadovoljstvom, jer je znala da ih neće razočarati.

Posle se upitala kako da upotrebi suvišak energije koju je tog dana osećala. Lak vetrić duvao je kroz prozore, unoseći svežinu I mirise.

Prolećna groznica najzad je počela da hvata korenje. Podsticala je

-71-

želju za promenom, novim počecima. Rejčel odluči da povadi zimsku odeću iz ormara i zameni je letnjom.

Kačila je poslednju haljinu kad telefon zazvrja. Samo što se nije prućila na pod, saplićući se u trku preko sobe. Ali bio je to samo Fransoa.

—Šeri? Jesi li se odmorila, ili te ono što je Bodoen imao da kaže sasvim rasanilo?

— Lepo sam spavala. A ti, Fransoa?

— Tako-tako — smejao se on svojim prijatnim glasom. — Slušaj, umirem od gladi. Otkrio sam divan francuski restoran u blizini hotela. Da ručamo zajedno?

Pošto je Rejčel oklevala, on lukavo nadoda: — Posle podne letim za San Francisko. Nećeš me videti nedelju dana. Ovo ti je poslednja prilika da uživaš u mom društvu.

Rastuži je pomisao da će Fransoa tako brzo ponovo nestati iz njenog života.

— Gde i kada? — upita ga. Rekao joj je adresu i ime restorana.

— Možeš li da stigneš tamo za jedan sat?

— Potrudiću se, Fransoa — nasmejala se. Fransoa joj je uvek prebacivao da kasni na sastanke.

Stigla je tačno u minut i zatekla Fransou koji je već čekao kraj šanka. On je ugledao čim se pojavila na ulazu. Ugasio je cigaretu, požurio joj u susret i cmoknuo je u obraz.

— Kako samo mirišeš! I izgledaš kao iz bajke— prevrtanjem očiju izrazio je svoje divljenje. — Svi muškarci će mi zavideti što si sa mnom.

— Zato si me pozvao? — pecnu Rječel dok su ulazili u salu.

— Pozvao bih te bilo gde, u bilo koje doba, čak i kad ne bi bilo žive duše da nas vidi — Fransoa se iznenada uozbilji.

Poručio joj je votku sa grenadinom bez prethodnog pitanja. Bila je dirnuta što se posle toliko godina sećao njenog omiljenog pića.

— Dakle, jeste li ti i Bodoen razmrsili nesporazume? — Fransoa je izgledao neobično nervozan dok je postavljao to pitanje.

-72-

— Pa... razgovarali smo — odgovori ona neodređeno. — Bio si u pravu. Pokazalo se da je ipak imao opravdanje što se nije vratio.

Nije rekla kakvo je to opravdanje, jer je slutila da bi ga Fransoa smatrao neprihvatljivim. On sam sve bi ostavio radi nje. Bila je sigurna u to i činjenica da je Rejf nije stavio na prvo mesto malo je uzdrmala spokojstvo što ga je njegovo objašnjenje bilo donelo.

— Mislim da niste samo razgovarali — reče Fransoa sa utučenošću toliko neuobičajenom za njega, da se Rejčel uznemiri. — Po izgledu žene poznajem kad je vodila ljubav. Da li ti je poštovani msje Bodoen ponudio još nešto osim objašnjenja i svoje fizičke naklonosti kojom te sluđuje?

Rejčel upravi oči u njega, boreći se između ljutnje i istinitosti njegovih reči.

— Ne, vidim da nije — zaključi Fransoa s gnušanjem.

— Fransoa, molim te ... — zausti Rejčel i tada ugleda Rejfa u društvu sa Marijom Montelo. Sedali su za sto. Rejčel preblede.

— Šta ti je? — uzvrte se Fransoa, prateći njen pogled. — Ko je ta žena?

— Molim? — Rejčel je zurila u Rejfa, koji se, ugledavši nju i Fransou, natuštio. Ali Marija, leđima okrenuta njima, nagla se prema njemu i nešto mu govorila. On skrenu pogled i tako joj se osmehnu da se Rejčelino srce steže od bola.

— Pitam te, ko je ta žena? — ponovi Fransoa blagim glasom.

— Poznaješ li je?

— Znam ko je — Rejčel ovlaži suve usne. — Ime joj je Marija Montelo. Pričala sam ti o njoj.

Upinjala se da ne gleda u Rejfovom pravcu, ali bilo je nemoguće izbeći ga, jer je sedeo tačno nasuprot njoj. I svaki osmeh koji je on uputio Mariji, svaka pažnja koju joj je ukazao, zarivali su se kao nož u njeno od ljubomore uzdrhtalo srce.

Fransoa je pažljivo posmatrao njeno lice. Njegovo toplo saosećanje, ali i hladnu proračunatost u njegovim očima, bilo je isto toliko teško podneti kao i bolan prizor za stolom nedaleko odatle.

-73-

— Da, sećam se — Fransoa reče kruto. — Marija je žena koja veruje da će se udati za tvog ljubavnika!

Rejčel se lecnu na smišljenu okrutnost njegovih reči, a onda joj lice usplamte od želje za osvetom. Pridiže se od stola, ali Fransoa je brzo vrati na mesto.

— Sedi mirno, Rejčel. Želiš da on primeti koliko si usplahirena?

Zar nije bolje da ga navedeš na razmišljanje zbog čega smo nas dvoje došli ovamo? — Fransoa je uhvati za obe ruke.

Ona podiže glavu. Rejf je zurio u nju. Oči su mu sevale. Marija primeti njegovu jarost. Okrenu se, zari pogled u Rejčel. Kapci joj se zlokobno spustiše.

Rejčel oseti kako je obuzima prkos. Osmehnu se Fransoi što je mogla umiljatije.

— Je li ovako bolje? — upita ga.

— Bravo! — on usklikom i kikotanjem odade priznanje njenoj umešnosti. — Da dodamo malo ulja na vatru? — podiže njenu ruku da je poljubi.

Rejčel se nasmeja, glasnije nego što je bilo potrebno, u nadi da će smeh dopreti do Rejfovih ušiju. Nije skidala pogled sa Fransoe.

— Budi oprezna, draga moja — rugao se Fransoa. — Ako nastaviš da me tako gledaš, nateraćeš me da zaboravim da je ovo samo gluma. Mogao bih ozbiljno da shvatim taj zavodnički pogled, a onda više ne odgovaram za svoje postupke.

— U stanju u kakvom se sada nalazim, dragi Fransoa, zmija bi se otrovala od mene.

— Zar ti nisam već objasnio da bih te prihvatio bez obzira na uslove i okolnosti, pa ma kakvi bili, Rejčel? Osim toga. lud sam za otrovnicama.

— O, Fransoa, nemoguć si! — promrmlja ona nestrpljivo.

Ali napetost je presečena. Bila mu je zahvalna zbog toga.

Sledeći sat bio joj je najduži i najteži u životu. Jedva da je okusila izvrstan ručak. Besmislen razgovor, na kojem je Fransoa insistirao, iscrpeo joj je poslednji delić snage. S ogromnim naporom

-74-

uzdržavala se da ne gleda u Rejfa i Mariju. Kad je doneta kafa, pomislila je da će se srušiti od malaksalosti.

I dok je pripaljivala cigaretu, Rejf se iznenada stvorio kraj njihovog stola.

— Zdravo, Rejčel. Drago mi je što te ponovo vidim — govorio je on ledenim glasom. — Sećaš se Marije, zar ne?

Rejčel uspe samo da se slabaškno osmehne i klimne glavom.

Marija se prijateljski smeškala, ali oči su joj ostale zle.

— Naravno, upoznale smo se one večeri kad ste bili sa bratom, zar ne? — progovorila je sa pritvornom Ijubaznošću. — Kako je on?

— Sjajno — Rejčel povrati dah. — Da vam predstavim Fransou Diboa, gospođice Montelo.

— Vi ste Francuz, g. Diboa? — oduševi se Marija, koketirajući.

— Da, Francuz — Fransoa odmeri Mariju sa zadivljenošću za koju je Rejčel znala da je lažna, ali Marija se ozari od zadovoljstva.

— Došao sam u vašu zemlju u kratku posetu, ne sanjajući da se pod njenim nebom kriju takve lepotice.

Marija zabaci glavu, grleno se nasmeja, potpuno očarana laskanjem. I laskavcem.

— Nadam se — reče — da se Rejčel trudi da vam kod nas ne bude dosadno, mada sam svesna da se Kanzas Siti ne može porediti sa Parizom.

Uvijala se, prenemagala, slatko se osmehivala. Rejf je sve to mirno slušao. Rejčel ga nije gledala, ali osećala je njegov pogled na sebi.

Muka je spopadala od njegovog ponašanja. Pretvarao se da se jedva poznaju. Za to je postojalo samo jedno tumačenje — nije želeo da Marija zna za njihovu vezu. Da nije smerao obe da ih zadrži?

Mariju za ženidbu, dok je njoj odredio čast da mu bude ljubavnica?

— Žao mi je, ali moramo da krenemo — Rejf je sada držao i Mariju za ruku. — Imam sastanak.

Milo mi je što smo se videli — dodade, zagledavši se negde u vazduh između Rejčel i Fransoe.

-75-

Marija kratko klimnu Rejčeli glavom, dobaci neodoljiv smešak Fransoi i njih dvoje odoše.

— Tvom prijatelju je, čini se, više odgovaralo da zataji da se poznajemo odranije, on i ja — Fransoa se vrati na svoju stolicu.

Rejčeli tek tada pade na pamet Rejfovo ponašanje prema njemu.

Nije ih predstavljala, razume se, pošto su se već znali. Ali Rejf ni rečju ni znakom nije odao da su se oni ranije sreli. I Fransoa se pravio ne vest.

I kao da joj čita misli, Fransoa objasni svoj udeo u pretvaranju: — Smatrao sam kao pametno da njemu prepustim inicijativu — lukavo se nasmeši. — Čoveku se mnoge stvari razotkriju na taj način, zar ne?

Rejčel je sa svoje strane morala da prizna da je otkrila mnogo više nego što joj je bilo po volji.

— Hajdemo odavde! — Fransoa se maši novčanika.

Rejčel odahnu s olakšanjem. Više od svega, u tom trenutku je želela da se povuče na neko mirno mesto i razmisli o svemu, ozbiljno i bez samozavaravanja. Ali ispostavilo se da Fransou zaokupljaju druge ideje.

— Moj hotel nije daleko, Rejčel. Hajdemo u moju sobu. Neću te pustiti da sedaš za volan u takvom stanju. Imam još dosta vremena do poletanja aviona.

Rejčel mu dopusti da je odvuče u hotel. Istina, želela je da bude sama, ali osećala se bezvoljnom za bilo kakva objašnjenja i raspravljanja. Dok su čekali lift, nije primetila kako joj se par neprijateljskih, tamnih očiju zariva u potiljak. Marija je stajala u hodniku sa grupicom ljudi sa kojima je trebalo da obavi neke razgovore. MaČkast osmeh joj zaigra na lepim usnama kad je spazila devojku u kojoj je nazrela suparnicu kako se očigledno penje u sobu šarmantnog Francuza.

Tačno je znala kako joj valja iskoristiti zanimljivu informaciju.

Potrčala je na telefon. Znala je da je Rejf u kancelariji. Pitala ga je da nije možda vidoe njen zlatan upaljač. Kao uzgred je spomenula da

-76-

je, eto, baš maločas videla Rejčel i Fransou kako idu u njegovu hotelsku sobu. Postarala se da toj vesti smejuljenjem da upravo onakvo tumačenje kakvo je želela. Zračila je od zadovoljstva kad je spustila slušalicu.

U međuvremenu, Rejčel i Fransoa su ušli u sobu.

— Sedi, Rejčel — Fransoa pokaza na divan i otvori vrata malog balkona. — Hoćeš nešto da gucneš?

— Neću, Fransoa. Nije potrebno da se drogiram pićem. Ne pomaže.

On zapali cigaretu i sede na stolicu preko puta nje.

— Rejčel, pogledaj me. Oprosti ako te povredim onim što ću reći, ali nemam dovoljno vremena za okolišenja i diplomatska zabašurivanja. A veoma mi je važno sve što se sa tobom zbiva.

Rejčel se u očajanju zapita zašto njeni najbolji prijatelji, Džoana i Fransoa, uporno nastoje da joj ukazu na stvari najbolnije za nju, iako znaju da će je povrediti. Onda prekore samu sebe zbog takvih misli, svesna da su oni to činiti u najboljoj nameri, želeći da joj pomognu. Uzdahnu i pripremi se da sluša.

— Do ušiju si zaljubljena u tog Rejfa Bodoena, Rejčel. Ali nisi ti od onih žena koje zaslužuju da se vuku po budžacima i pomrčini... Da, bojim se da ćeš morati da pogledaš istini u oči. Ja sam muškarac i mogu da se stavim na Bodoenovo mesto. Kada bih imao ženidbu na umu, iz bilo kojih razloga — zbog poslovnog uspeha ili Marijine lepote — i kada bih naišao na ženu spremnu da se pokorava mojim prohtevima ne tražeći ništa zauzvrat — pao bih u iskušenje da postupam isto kao Rejf.

Rejčel se grčila od stida i nesnosnog bola u izranjavljenoj duši, ali nije pustila glasa od sebe. Istina je odzvanjala u recima što su je tako nemilosrdno pogađale. Njeno dostojanstvo i samopoštovanje su došli u pitanje, a Fransoa se baš tom samopoštovanju obraćao.

— Neću se pretvarati da tačno znam šta je u Bodoenovoj glavi i srcu — nastavljao je Fransoa. — Niko to ne zna osim njega, ali smatram da to treba da otkriješ, makar bilo porazno po tebe. Bolje

-77-

da sada primaš udarac, kako bi znala sa čime se suočavaš, nego da dozvoliš da te uništava malo po malo, kao danas.

Zaćutao je. Pustio je da utisne njegove reči u mozak.

Rejčel je osećala da je on u pravu. Bilo je neophodno da utvrdi na čemu je. Veza sa Rejfom razvijala se takvom brzinom i sa takvom bezumnom silovitošću da joj nije ostajalo vremena za razmišljanje o budućnosti. Rejfovo gospodarenje njenim čulima umrtvljavalo je razum. Ne bi joj to mnogo smetalo da Marija nije postala deo njenog nespokojstva. Čitava avantura vremenom bi krenula predodređenim tokom. Ali Marija je tu, pomisli u očajanju. I ako je Rejf nameravao da se oženi Marijom, surovo je od njega, neoprostivo surovo, što je tražio od nje da mu se preda dušom i telom, ne pomišljajući da joj odgovori istim osećanjima. Ako brzo nešto ne preduzme, neće biti sposobna da se odupre opsednutosti. Šta da radi? Kako da preživi, a sačuva dostojanstvo? Kako da se odrekne Rejfa? Nije želela da ga izgubi! Ipak, sa druge strane, nije mogla da ga deli sa Marijom.

— Jesi li odlučila šta ti valja činiti? — Fransoa joj preseče misli.

— Zahtevaš da ti objasnim svoje namere u vezi sa tobom?

Rejčel zamišljeno ustade. Priđe prozoru i prisloni čelo uz okno.

— Večeras ću se videti s njim — reče, ne odgovorivši mu direktno na pitanje, ali Fransoa je znao šta je time htela da kaže i bio je zadovoljan.

— Pravilno ćeš postupiti. Čovek mora da zna na čemu je.

— Da — složi se Rejčel.

— Šta ako stvari ne dobiju obrt kakav priželjkuješ?

— U tom slučaju — ona se tužno osmehnu — dobićeš dosadnog, mrzovoljnog saputnika za Francusku. Povešćeš me? Nećeš se stideti da me, ovako obeščašćenu i otrcanu povedeš sa sobom?

Fransoa je žestoko reagovao na njene gorke reči. Zgrabio je za ramena i okrenuo prema sebi sa izrazom takvog divljačkog besa na licu da se Rejčel iznenađeno trgla.

-78-

— Nikad više nemoj tako da govoriš o sebi, jesi li razumela! — grubo je drmusao, zarivao joj prste u ramena tako da joj suze navreše od bola. — Svaki čovek bi te s ponosom uzeo za ženu, shvataš? Ja bih se oženio tobom kad bi samo jednu reč rekla. Samo ona i svinja Bodoen nije u stanju da razlikuje biser od prazne školjke.

Rejčel je piljila u njega širom otvorenih, od suza zamagljenih očiju.

Srce joj se steglo zbog otkrića da je on još uvek gajio snažna osećanja prema njoj. I malo je zastrepela od načina na koji je to ispoljavao.

Fransoa primeti bolećivost na njenom licu. Zaječa i prignu se da spoji usne sa njenima u uzdrhtali poljubac. Rejčel se nije opirala, bila je suviše iznenađena.

Da je Fransoa pripremio na taj poljubac, verovatno bi ga s negodovanjem odbila. Ali ovako, zatečena, prihvatila je vrele, žudne usne. Nije osetila slast kakvu joj je Rejf pružao, ali u njenom neočekivanom popuštanju nije bilo traga od odvratnosti i prisile.

Zbunio je taj dotad nepoznat činilac njene prirode, koji bi je ispunio gađenjem na samu sebe da nije bilo patnji što ih je iskusila u poslednjih nekoliko meseci. Ovako je novi doživljaj prepustila svom toku, dodajući ga spisku otkrića o kojima je nameravala da razmisli čim se malo sredi.

Fransoa je zastao, pružajući joj mogućnost da ga odgurne od sebe.

A kad ona to nije učinila, ljubio je sa još većim žarom i manje bojažljivosti.

— Rejčel, ljubavi, nisi ravnodušna prema meni kao što si mislila?

— mrmljao je, lud od sreće.

— Nikad nisam bila ravnodušna prema tebi — odvrati ona zbunjeno.

— Bio sam ti drag, znam, ali nisi pomišljala na mene na ovakav način?

— Ne... nisam — priznala je.

— Ali sada je drugačije? Rejčel nije znala šta da kaže.

-79-

Činilo joj se da Fransoa nije dalko od istine. On nije skidao grozničav pogled sa nje, preklinjući za odgovor.

— Šta mogu kad si neodoljiv! — ona se našali.

Ali Fransoa, možda prvi put otkad ga je poznavala, nije bio oran za šalu. Naglo se odmakao, okrenuo se od nje i pripalio cigaretu rukom koja se tresla od uzbuđenja.

— Ne slutiš koliko mi znači saznanje da bi mogla da me zavoliš, Rejčel.

— Fransoa...

— O, ne brini, ljubavi. Znam šta osećaš prema Bodoenu. Neću ti stajati na putu. Moja osećanja prema tebi ista su kao tvoja prema Bodoenu. Zato te razumem. Jasno mi je da ništa ne bih postigao isprečavajući se između vas dvoje. Povući ću se da stvari idu svojim putem, sa žarkom nadom u ishod srećan po mene. Ako kreneš sa mnom u Francusku, čekaću da zaboraviš Rejfa. Postaraću se da prestaneš da misliš na njega brže nego što veruješ da je to mogućno. A sada bolje idi, kako bih održao obećanje da se neću mešati u tvoj život... još. Ako ostaneš u mojoj blizini, bojim se da ću pogaziti reč...

13.

Rejf je zakasnio nekoliko minuta kad je uveče došao po nju. Čekajući ga, Rejčel se pitala sa ledenom mirnoćom da li će se uopšte pojaviti. Najzad je stigao, ćutljiv i narogušen.

Izmenili su jedva nekoliko reči u toku vožnje do njegove kuće. Ali kad su se zaustavili na betoniranoj stazi prema garaži, Rejčel nije mogla da suzbije oduševljeni uzvik.

Zadivila je nevelika kuća na vrhu proplanka.

— Dopada ti se? — upita je Rejf.

-80-

— Divna je. Sigurno si ponosan na nju.

— Da, stajala me dosta novca — saopšti Rejf uz tako podrugljiv osmeh da ona jedva odoli želji da ga pljusne preko lica. Šta zamišlja taj čovek, uzavre od gneva. Da je možda ne smatra lovcem na pare? Nikad nije bila toliko srećna što je i sama dovoljno imućna da porekne takvu gnusobu.

U kući belih zidova i širokih prozora kroz koje se videlo cveće i drveće, neobično joj se dopao kamin obložen ciglama i udoban divan natrpan mekanim jastučićima ispred njega, ali pre bi sebi odsekla jezik nego što bi više bilo kakvu pohvalu prevalila preko usta.

— Sedi! — Rejf pokaza rukom na divan. — Šta ćeš da popiješ?

Kosnulo je njegovo pitanje. Nije mogla da ne zapazi činjenicu o njegovom neinteresovanju za njene želje i navike. Ni najmanje se nije trudio da upamti šta ona voli, dok se Fransoa posle dve godine još sećao najbeznačajnijih sitnica. I zato se iz nekog besmislenog inata odluči za belo vino.

I kao da je namerno potpirivao mentalne muke kojima se podvrgavala, Rejf začuđeno podiže obrve.

— O? Mislio sam da voliš votku sa grenadinom — reče.

Umesto da je odobrovolji, njegova primedba još više je ražesti.

— Zašto onda pitaš? — planu, zaboravljajući na odluku da mu ničim ne oda svoj unutrašnji nemir.

— Hteo sam da proverim da li ši u izboru pića isto toliko nestalna i prevrtljiva kao... u drugim stvarima.

— A na šta bi te „druge stvari" trebalo da se odnose? — ciknu ona.

— Nije važno! — Rejf odmahnu rukom sa izrazom takve dosade na licu da ona umalo što ga ne tresnu pesnicom po glavi.

Izneo je bocu vina i čaše.

— Odgovara li tvom ukusu? — raspita se, posmatrajući je kako srkuće prvi gutljaj.

— Dobro je — zaključi ona nabusito.

-81-

— Imaš nepogrešiv osećaj za vino — Rejf je pohvali. Usne mu se izazivački razvukoše. — Nije ni čudo, kad se uzme u obzir s kime se družiš.

— Ako misliš na Fransou — hladno dočeka ona — on ima nepogrešiv ukus, ne ja. Je li ovo italijansko vino, Rejfe? — uputi mu pogled kroz spuštene trepavice i odape svoju otrovnu strelu. — Nekako mi se nameće zaključak da mu daješ prednost nad francuskim.

Njegovo ćutanje oteglo se u nepodnošljivu beskonačnost.

Pobelelim prstima stezala je čašu. Rejčel se uplašila da će je smrskati u ruci.

— Hajdemo u trpezariju da vidimo šta nam je moja domaćica spremila za večeru — najzad je progovorio.

Malo su razgovarali za stolom, ali činilo se da reči nisu potrebne.

Rejčel se polako opuštala. Njena ljutnja se razvejavala. Rejfova blizina ponovo je počela da deluje starom magijom. I vino je uveliko doprinelo da joj se raspoloženje popravi. Najzad joj se i jezik razvezao, ali oprezno se držala beznačajnih tema. I često se kikotala.

Uhvatilo me vino, pomislila je. Ili sam. kao pravi kreten, jednostavo srećna što sam s njim.

— Kako je lepo biti s tobom — odjednom reče Rejf. — Uželeo sam te se. A ti?

— Glupo pitanje — omače se njoj nepromišljeno.

— Srećan sam ako je tako. Već sam mislio...

Nije završio rečenicu, ali njegov pogled jasno je govorio čega se pribojavao.

— Nisam spavala sa Fransoom, Rejfe — ona mu pogodi misli.

— Zar si pomislio da jesam?

— Viđena si kako odlaziš u njegovu sobu — mišić mu je poigravao na obrazu. — Zar je onda čudno što sam to pomislio?

Rejčel zgranuto zatrepta očima.

— Ti si me video? Ne, nisi. Ko me je video.

-82-

— Zar je to važno? Mnogo je važnije zbog čega si išla u njegovu sobu.

Najzad je kucnuo presudan čas obračuna. Rejčel je bila spremna.

— Uznemirilo me što sam te videla sa Marijom Fransoa nije hteo da me pusti da vozim u onakvom stanju. Pozvao me da se smirim u njegovoj sobi.

— Držao te za ruku dok te tešio?

— Poljubio me je, Rejfe — prizna ona — i predložio da se udam za njega — brzo nadoda.

— Vidi ti njega, prokletnika! — ljutito promumla Rejf. — Zaprosio te, je li?

— Kako su se kod tebe stvari razvijale. Rejfe? Jesi li ti zaprosio Mariju?

Rejf na trenutak presta da diše. Onda naglo ustade od stola.

Rejčel je osećala kako se svet ruši oko nje.

— Izgleda da sam dobila odgovor — gušila se.

Rejf učini jedan korak prema njoj.

— Ne dotiči me! — kriknu ona.

— Rejčel, mila moja. saslušaj me trna stvari koje sada ne mogu da ti kažem. Sve bi se u jednom trenu razjasnilo, ali ne smem da podelim s tobom... — zastao je. obeshrabren njenim ćutanjem.

— Možeš li da mi veruješ, Rejčel? Daj mi malo vremena da ...

Rejčel brižnu u plač. Telo joj se treslo od jecanja. Rejf je privuče na grudi. Milovao je po glavi, šaputao reči bez smisla i značenja, reči utehe i milošte.

— Rejčel, volim te — ote mu se u jednom trenutku.

Neporeciva iskrenost u toj njegovoj izjavi prodre do njene ojađene duše i naiđe na prihvatanje. Nije mogla sebi da objasni zašto mu je poverovala, ali poverovala je. Istovremeno je naslutila da se ipak ništa nije menjalo. Rejf je zbog nečega želeo da ona to zna, ali situacija je ostajala ista.

— Verujem ti — jecala je. — Ali time se ništa ne menja, zar ne?

-83-

Plamičak nade tinjao je u njoj, ali Rejf ga utrnu poslednjim udarcem.

— Ne — glas mu je bio bezbojan. — Još ne. Ako ne budeš verovala u mene, preti opasnost da se zauvek rastanemo. Može se desiti da bude prekasno da se bilo šta izmeni.

Nije nalazila nikakav smisao u njegovim tajanstvenim recima.

Bespomoćno je vrtela glavom.

— Znam da ne shvataš, ljubavi moja — nežno je govorio Rejf.

— Samo ne gubi poverenje u mene. Možeš li to? Dok ne raščistim svoje probleme.

— Ne znam, Rejfe. Pokušaću, ali...

— To je sve što tražim od tebe — uhvatio je za ramena i zagledao joj se u oči. — Ostani večeras sa mnom. mila moja. Ostani i dozvoli da dokažem svoja osećanja.

Bilo je toliko nežnosti i preklinjanja u njegovom glasu da je Rejčel ino odbijanje ustuknulo pre nego što je izgovoreno. On je osetio njen pristanak istog časa kad je donela odluku. Podigao je u naručje i odneo u svoj krevet.

Obasipao je žudnim poljupcima, iznova i iznova šaputao joj o svojoj ljubavi. Ni za trenutak se nije odmicao od nje, kao da mu nikad nije dosta dodira njenog tela.

Posle su pričali o svojim životima pre nego što su se upoznali, umećući detalje kao delove slagalice, živo se zanimajući za najsitnije, potpuno beznačajne doživljaje. I činilo im se da je sve to vodilo u neminovnost njihovog susreta, trenutka koji su sada delili.

U ponoć su jeli sendviče, navukli nešto odeće i besciljno tumarali po vrtu, da bi se zatim vratili u krevet i ponovo vodili ljubav pre spavanja, Usnuli u čvrstom zagrljaju, isprepletanih udova, glava spojenih obraz uz obraz.

Rejčel se probudila u zoru sa presrećnim saznanjem da je Rejf kraj nje. Poželela je da se zajedno kupaju, ali kad je htela da ustane, on je zadrža pokretom ruke.

-84-

— Voleo bih da odem na posao sa mišlju da si u mom krevetu — reče. Postide se svoje sentimentalnosti, zbog čega se Rejčel ine oči zasuziše od ganuća.

Spremio se i za trenutak seo na ivicu kreveta da se oprosti. Rejčel je čekala njegov poljubac. Obisnu la mu se oko vrata.

— Kasnim — on se nerado odvoji od nje. — Moram da krenem.

Izvadio je kofer iz plakara. Rejčel raširi oči u čudu.

— Opet idem u Vašington — objasnio je žalosno. — Zadržaću se dva, tri dana. Još ne znam tačno.

— Hoćeš li me pozvati? — Rejčel se uspravi u krevetu.

— Ovog puta neću. Ne bih podneo da ti čujem glas kad ne mogu da te vidim i zagrlim. Voliš li me, Rejčel? — upita je, oklevajući.

— Volim te, Rejfe — stavila je čitavo srce u odgovor.

I on je otišao.

Rejčel se spustila na jastuk. Osećala je miris njegove kolonjske vode. Mislima se prenela u proteklu, nezaboravnu noć.

Telefon na stočiću kraj kreveta trgao je iz sanjarenja, ne razmišljajući, podigla je slušalicu.

— Halo? Čula je zvuk nalik na prekinut dah, ali odgovora nije bilo. Namrštivši se, ona se začuđeno zagleda u slušalicu.

— Halo? Ko je to?

Usledio je samo isprekidan zvuk na drugom kraju linije.

Slegla je ramenima, zbunjena, pitajući se ko je to mogao biti. Onda se obukla i otišla svojoj kući.

-85-

14.

Naredna dva dana provela je u poluuspavanom iščekivanju. Išla je da podseče kosu, kupila haljinu za Džoanino venčanje.

Neprestano je razmišljala o Rejfovom ponašanju, prevrtala po glavi njegove reči. I pored sveg truda, nikako joj nije polazilo za rukom da im poveže konce. Jedino je razumela da je on voli.

Osetila je to sa nepokolebljivom pouzdanošću, prihvatila njegovu tvrdnju kao bedem za odbranu od svih sumnji. Rejf je tražio da mu veruje i ona je živela od nade da mu poverenje nije poklanjala bezrazložno.

Drugog dana uveče svratila je kod Džeremija i Kler. Nije ih videla još od dana kad im je saopštila nameru da otputuje u Francusku, samo je nekoliko puta razgovarala sa Džeremijem telefonom.

Robi je istrčao pred kuću da je pozdravi. Ona mu je, smejući se, dozvolila da je odvuče u dvorište i pokaže joj kakvim je veštinama naučio psa. Trebalo je mnogo mašte i dobre volje da se te veštine nazru, jer Riđonja kao da još nije bio načisto sa sobom da li da sarađuje sa naporima svog malog gospodara, ali Rejčel se pretvarala da je oduševljena. I Robi je izgledao zadovoljan načinom na koji je tetka Rejčel ocenila njegov uspeh.

Džeremi je izišao na vrata. Dozivao ih je u kuću.

— Zdravo — osmehnu se Rejčel bratu. — Gde je Kler?

— Puni vodom kadu za ovog velikog ukrotitelja lavova — Džeremi s osmehom raščupa dečaka.

— Tatice, neću da se kupam — žalostivo se nakrivi mala glava.

— Hajde, sine, tutanj! Ako te mrzi da pereš uši, obrisi ih peškirom.

— Uh, kakav si! — Robi prekor-no pogleda oca. Ode uvređen i neveseo zbog predstojećeg čina, jer je on označavao približavanje časa odlaska u postelju.

-86-

Džeremi i Rejčel se osmehnuše jedno drugom. I oni su se isto tako ponašali kad su bili mali.

— Dakle, sestrice? — Džeremi je zagrli i uvede u sobu. — Kako napreduje Robijev portret? Znaš da je Klerin rođendan iduće nedelje. Jedva čekam da joj vidim lice kad dobije tvoj poklon.

— Gotov je, Džeremi. Spakovan je i čeka svečani trenutak otkrivanja. Mislim da će se dopasti Kleri.

— Bolje za tebe ako joj se dopadne, jer inače jednu paru nećeš dobiti!

— Ti da platiš! — Rajčel ga gađa jastučetom, koji on spretno uhvati. — Nisam te sreće, dragi brate.

— Znači, slika je besplatna? — odahnu Džeremi. Pridrža se rukom za grudi, kao da mu je veliki teret pao sa srca.

— Da! — Rajčel dostojanstveno isturi bradu. — Radila sam iz čistog zadovoljstva, cicijo!

— U redu. Ako želiš da budeš mučenik zmetnosti, ko sam ja da ti stojim na putu?

Rejčel mu isplazi jezik. Kikotala se na drakulsko keženje kojim on uzvrati, kad Kler uđe u sobu i uzdahnu kao neko kome slični prizori nisu prvina.

— Zdravo, Kler! — dočeka je Rejčel raspoloženo. — Jesi li spetljala naslednika?

— To dete pljuska po vodi kao patka! — Kler bespomoćno odmahnu rukom.

— Isti otac! — ponosno izjavi Džeremi.

Rejčel se nasmeja, setivši se u kakvom stanju je zaticala kupatilo pre nego što se opamtila da preduhitri Džeremija i kupa se pre njega.

— Kako tvoji planovi u vezi sa Francuskom, Rejčel? — zanimalo je Kler. — Jesi li sredila pasoš?

Postavila je pitanje na svoj uobičajeni radoznao način, pa ipak se sticao utisak da je nešto u vezi s njim kopka.

-87-

— Imam pasoš — vrdala je Rejčel. — Nisam, međutim, još ništa preduzela. Imala sam puno posla...

Taman je nameravala da izdaleka nagovesti mogućnost odustajanja od puta, kad joj Džeremi upade u reč: — Hoćeš li biti ovde u junu, Rejčel? Dobili smo danas pozivnicu za Rejfovo venčanje. Marija želi da i ti budeš prisutna. Napisala je da nema tvoju adresu da te lično obavesti... Hej, šta vam je?

Zbunjeno je zaćutao. Najzad je primetio da ga žena gleda kao da bi ga progutala očima i da Rejčel samo što se nije onesvestila na divanu.

— Ćuti. Džeremi! — reče Kler ozlojeđeno i kleče ispred Rejčel.

— Dušo, žao mi je što si to morala da doznaš na ovakav način. Je li ti dobro?

Rejčel nije čula. Mučnina joj se pela u grlo. pekla je. Mislila je da će se onesvestiti od pištanja u glavi. Tupo je osećala da joj Kler trlja slepoočnice, da Džeremi stoji kraj nje, ali kao da su je svetlosne godine razdvajale od ta dva zabrinuta stvora. Jedino čega je bila jasno svesna bila je činjenica da se Rejf ženi Marijom. Sva ona šaputanja o ljubavi i poverenju bila su priče — prazne priče, reči izgovarane da bi postigao željeni cilj. Kako sam bila luda i glupa, pomisli u deliću sekunde pre nego što je preplavi tama i oslobodi je svakog bola.

Nešto kasnije ponovo je postala svesna glasova, ali napor da otvori oči bio je suviše velik. Činilo se da je Džeremi ljut zbog nečega.

— Proklet bio! — stalno je ponavljao.

— Džeremi — smirivala ga je Kler — kasno sam videla šta se zbiva, ali bilo je kasno da se nešto preduzme. Tako je to od njihovog prvog susreta. Događaju se slične stvari ponekad... Treba da se skloni odavde na izvesno vreme. Nema koristi da vičeš „proklet bio", kad se zlo već desilo.

Tada se Rejčel svega setila. I sa sećanjem je došla neizreciva bol, suviše duboka za suze. Otvorila je oči. Čim vide da je došla sebi,

-88-

Džeremi joj prinese čašu s konjakom i primora je da otpije gutljaj.

Konjak krenu pogrešnim pravcem. Rejčel se zagrcnu, poče da se bori za dah. Džeremi prokle svoju nespretnost i odjednom sve dobi komičan obrt. Ona prsnu u smeh. Nije mogla da se zaustavi.

Smejala se, smejala, dok se smeh ne pretvori u potok suza. Džeremi je zagrli. Grcala je na njegovom ramenu, skroz mu ukvasila košulju i plakala, plakala.

Kler donese čašu vode i pilulu. Natera je da je popije. Poslušala je jer nije imala snage da se više ičemu usprotivi. Nastavila je da rida sve dok joj Robijev uplašeni lik nije zaplivao pred očima. Znala je da njega radi mora da prestane.

Kler je pokušavala da odstrani Robija iz sobe, ali njega je to još više zastrašilo. Lice mu se zgrčilo od tuge. Gorko je zaplakao.

— Čekaj, Kler — Rejčel pruži ruke Robiju. Mališan dotrča, privi joj se uz krilo. Suze im se izmešaše. Činilo se da nalaze čudnu utehu u nesreći onog drugog. Džeremi i Kler su mogli samo da ih isprate zabrinutim pogledima dok su izlazili iz sobe.

Na tremu Robi protrlja oči jednom ručicom, a drugu obavi oko Rejčel inog vrata. Sedeli su na gornjem stepeniku.

— Boli te, tetka Rejčel?

— Da, mili moj.

— Pokvarila si stomak?

— Ne, Robi — zavrte Rejčel glavom, ne nalazeći reči kojima bi malom nećaku objasnila svoj jad.

— Proći će to, Robi — pridruži im se Džeremi. — Ne treba da brineš za tetku Rejčel. Biće joj dobro.

Robi pogleda u tetku tražeći potvrdu. Nije više ronio suze, ali i dalje ga je mučila strepnja. Rejčel učini napor da ga ohrabri osmehom.

— Tata je u pravu, Robi. Biće mi dobro, obećavam.

Obećanje je umirujuće delovalo na dete.

— A sad u krevet! — otac ga podiže u naručje. — Sutra ćeš videti tetku. Ona će spavati kod nas.

-89-

— Dobro — Robi sanjivo klonu na očevo rame. Iscrple su ga suze i tuga — ... 'ku noć, tetka Rejčel.

15.

— Da li ti je udobno, šeri? — Fransoa upita mirno.

Bio je pun obzira, ali nenametljiv. Rejčel mu je bila neizmerno zahvalna zbog toga. Ne bi podnela sažaljenje i prenaglašeno staranje oko nje.

— Dobro je — osmehnu mu se i okrenu glavu prema prozorčetu kroz koji se ništa nije videlo od oblaka, sivih i neprobojnih kao i njene misli.

Da nije bilo udruženih Džeremijevih i Fransoinih napora, ona bi se zavukla u neki usamljeni kutak i prepustila se tuzi. Ali njih dvojica su se rastrčali da nabave karte, spakuju njene stvari, obave sve što je moralo da prethodi velikom putovanju. Najzad su je strpali u avion. Fransoa je skratio boravak u Sjedinjenim Državama da bi je pratio. A njoj je bilo sasvim svejedno da li ide u Pariz, ili na neko najzabačenije mesto na zemljinoj kugli.

Kakva ironija! pomisli potišteno. Čitavog života maštala je o Parizu, a sada je susret sa njim izgubio svaku draž. Ništa joj više nije pričinjavalo zadovoljstvo.

Otvoreno se diveći Fransoazu, strjuardesa ih ponudi pićem.

Ubrzo zatim posluženi su večerom i vinom. Fransoa je više puta punio njenu čašu.

— Kako bi bilo da malo odspavaš? — predloži on kada su poslužavnici sa ostacima jela odneti. — San prekraćuje put.

-90-

Dopustila je da je pokrije ćebetom izvađenim iz pregrade iznad sedišta. Zatvorila je oči, zahvalna što više ne mora da se nateže sa Razgovorom. Ali odmah su je ophr-vale teške misli.

Sa Rejfom nije dolazila u vezu sve od noći provedene u njegovoj kući. Koliko joj je bilo poznato, on još nije znao za njen odlazak.

Džeremi je insistirao da ona ostane kod njega i Kler sve do polaska u Pariz. Fransoa se odmah vratio iz San Franciska.

Ona je zapala u apatiju i ravnodušnost, izgubila interesovanje za život. Jednim delom svog bića bunila se protiv stanja takve malodušnosti, ali nesavladiva tuga diktirala je svim njenim postupcima.

Samo povremeno se budila iz mrtvila, razmrdana ljutnjom kad bi uhvatila sebe kako svesno upravlja misli na Rejfa. Čak joj se, ne tako retko, vraćalo lakomisleno uverenje da je on voli. I kad bi se to dogodilo, zapadala je u divljačku jarost što nije u stanju da se pomiri sa činjenicama.

Poče da mrmlja, kao u bunilu. Otvori oči i ugleda Fransoazovo tužno, zabrinuto lice.

— Šta si rekla, šeri?

Ona blago zatrese glavom, silom razbistrujući mozak.

— Ne znam — uzdahnu. — Čini mi se da gubim razum, Fransoa.

— Gluposti. Znaš da to nije tačno. Pametna si i jaka. I najlepša žena koju znam. Istina, prolaziš kroz teške trenutke, ali prebrodićeš ih uz pomoć hrabrosti i snaae volje, koju si uvek pokazivala.

Siguran sam u to zato što te dobro poznajem.

Bio je to jednostavan, iskren dokaz vere u nju, iskazan bez skrivene namere da posluži kao uteha.

— Hvala, Fransoa.

Okrenula mu se, pronašla prijatno udubljenje između njegovog vrata i ramena, tu smestila glavu i najzad utonula u okrepljujući san, ne stigavši da vidi osmeh nežnosti i olakšanja na Fransoazovom licu.

-91-

Morao je da je probudi kad su se spustili na aerodrom Orli. Fransoa se pobrinuo za prtljag. Prošli su kroz pasošku i carinsku kontrolu i najzad se našli u taksiju na putu za grad.

Fransoazov stan je bio dovoljno velik da se u njega smesti pola tuceta gostiju, ali umesto da joj predloži da ostane kod njega, on joj je već sutradan po dolasku pronašao sobu u susednoj zgradi. Rejčel je s radošću prihvatila njegovu odluku. Odmah se osećala kao kod kuće u prijatnoj, sunčanoj sobi izabranoj za nju. Više joj je 5 odgovarala nezavisnost sopstvenog kutka.

Mirno je prihvatila svoj novi život. Period agonije zbog gubitka Rejfa okončan je u Fransoazovom zagrljaju u avionu. Nastavila je da bitiše, ne osećajući ni radost niti očajanje, dočekujući dane sa nadom da će joj život pružiti još veselja. Ta nada je održavala.

Kada ju je Fransoa ostavljao samu i odlazio nekim poslom, provodila je sate u obilaženju muzeja, ili bi presedela na klupi.

Uveče su izlazili u male restorane sa odličnom kuhinjom, a ponekad i na poznata mesta, gde su strani turisti podjednako kao žitelji Pariza voleli da zalaze, da uživaju u metežu i budu viđeni. S vremena na vreme obedovali su u Fransoazovom stanu. On se razmetao, ne sasvim neopravdano, da mu nema para medu kuvarima.

I ma gde bili ma šta radili. Fransoa nije gubio raspoloženje.

Neprestano je ćeretao, zbijao šale, nijednom rečju ne pokazujući želju za većom prisnošću u njihovom odnosu. Rejčel mu je blagodarila zbog toga, mada je često pekla savest što mu oduzima sve slobodno vreme i pažnju, pružajući tako malo zauzvrat. Nije mogla da zamisli šta bi bez njega, ali smesta bi ga oslobodila svih obaveza da je bar nazrela da je nesrećan.

Jednog dana zaputila se u Luvr, koji do tada još nije bila posetila, jer se nije osećala sposobnom da njegovom blagu pokloni dostojnu pažnju. Čim je zakoračila u taj hram umetnosti, osetila se kao preporođena. Našla se okružena remek-delima ljudskog duha i

-92-

veličanstvenog stvaralaštva, osetila je prolaznost i beznačajnost svega što se zbivalo izvan domena ljudskog uma.

Sate je prestajala ispred originalnih tvorevina svojih omiljenih i slikara, svojih idola. Doživela je ushićenje i radost kojima se više nije usuđivala da se nada.

Poseta Luvru označila je samo početak otkrivanja lepofa Pariza.

Narednih dana usledili su susreti sa Ajfelovom kulom, Trijumfalnom kapijom, katedralom Notr dam. Latinskom četvrti, bulevarima San Mišel i Sen Žermen. Senom, Monmartrom. Mulen ružom. Pigalom. Posetila je nadaleko čuvene kafeterije — sastajališta slikara, filmskih glumaca i bogataša iz Francuske i svih krajeva sveta.

Povremeno je odlazila sa Fransoom na otvaranja izložbi kojima je on morao da prisustvuje. Srkutala bi šampanjac i posmatrala grupice razdraganih zvanica, zaokupljenih živim razgovorom, kritikovanjem izloženih platna i ogovaranjima. Nije razumela francuski jezik, ali to joj nije smetalo. Imala je valjan izgovor da izbegne razgovor sa mladićima, čije bi oči redovno zablistale na njeno pojavljivanje. Nisu se ustezali da je salete komplimentima i pažnjom, ali odlazili su obešenih noseva, odbijeni njenom hladnoćom i ranodušnošću prema njihovom udvaranju.

Prilikom jedne od tih poseta. prvi put je zaparila da Fransoa ima obožavateljku koja nije izgledala očarana samo njegovim izgledom i šarmom. Devojka je bila sićušna, privlačna i ljupka. Nesrećan izraz pojavljivao joj se u očima svaki put kada bi Fransoa ukazao Rejčel i pažnju koja je za njega bila prirodna kao potreba za disanjem. Da je devojka zaljubljena u Fransoaza bila je više nego očigledno. Rajčel ino srce steglo se od saosećanja. Znala je kako se nesrećnica osećala, jer Fransoa se nije ustručavao da pred svima pokazuje svoju šlepu odanost Rejčel.

U Rejčel i se probudila velika naklonost prema devojci. i kad je ona po treći put zaustavila pogled pun bola na osobi koja je imala

-93-

tu neizmerljivu sreću da zadobije Fransoazovu ljubav. Rejčel je odlučila da se raspita o devojci.

— Ko je ona ljupka crnokosa devojka, Fransoa? — odmah prede u akciju.

— Na koga misliš? A, na malu Danijelu! — Fransoa se okrenu u pravcu njenog pogleda. — Ona je kćer jednog mog prijatelja, umetnika. Divna devojka. I najbolji mladi umetnički kritičar koga znam.

— Zaljubljena je u tebe, da li i to znaš? — Rejčel mu šapnu u uvo.

— Prosto je tužno gledati je kako pati.

Fransoa ne pokaza da je iznenađen.

— Da, znam — jednostavno odgovori. — Ali ja tu ništa ne mogu.

Nikoga ne možeš da sprečiš da voli. osim ako se sam ne izleći.

Rejčel shvati da se njegove reči ne odnose na ljubav male Danijele, već na njenu ljubav prema Rejfu.

— Fransoa... — obuze je strašan stid što je, plačući nad samom sobom i svojom sudbinom, zanemarila Fransoazova osećanja i koristila njegvu pažnju kao nešto što joj s pravom pripada.

— Ne sažaljevaj me, Rejčel — promuklo reče. on, ljut što je odao koliko pati. — Ja tebe ne ponižavani sažaljenjem, pa nemoj ni ti mene.

— Grešiš. Fransoa! — uzvrati ona odlučno. — Ne sažaljevam te.

Možemo li sada da odemo? Ne možemo da razgovaramo kad su svi ti ljudi oko nas.

— Hajdemo! — prihvati Fransoa. — Idemo pešice do kuće.

Prešli su dvadesetak metara u tišini. Ali nestrpljivi Fransoa nije mogao dugo da se uzdržava.

— Dakle, mogu li da znam šta si htela da kažeš? — zapita. Čudno se ponašao. Odjednom svesna kroz šta je sve morao proći u toku njenog boravka u Parizu, ne bi mu mogla prebaciti ako ga je strpljivost s njom najzad izdala.

— Htela sam da kažem... — započela je. pribirajući misli. — O, ne znam, Fransoa. Jedino to da sam danas prvi put izašla iz svoje

-94-

sebičnosti i shvatila da i drugi imaju pravo na svoj život. Fransoa, zašto si tako dobar prema meni, kad ničim nisam zaslužila tu dobrotu?

— Znaš dobro zašto sve to činim, Rejčel. Živim od nade da ćeš mi jednog dana pasti na grudi — pokuša da se našali. — Osim toga, nije teško biti dobar prema tebi. Ne tražiš mnogo. A trenutnoje to jedino što me čini srećnim.

Rejčel toliko dirnuše njegove reč da umalo što ne zaplaka. Kako da se oduži tom divnom mladiću za svu njegovu nesebičnost i strpljenje? Očajnički mu se obisnu oko vrata, nasred ulice.

Iznenađen i srećan, on je steže na grudi.

— Fransoa... hoćeš li... Kako bi bilo da mi se malčice udvaraš?

Vrlo staromodna stvar, znam, ali...

Fransoa se zgranuto unese u njeno bledo, unezvereno lice.

— Ali, Rejčel, pa ja ti se udvaram svake sekunde! Ima li još nešto što mogu da uradim, a da to već ne činim?

— Kao prvo, mogao bi da prestaneš da postupaš sa mnom kao da sam od stakla — obli je rumenilo zbog sopstvene odvažnosti.

Malo je potrajalo dok je Fransoa protumačio njene reči. A kad mu je njihovo značenje najzad doprlo do mozga, zabacio je glavu i počeo da se smeje. Rejčel se još više zažarila. Ruke joj se razdvojile i polako se povlačile sa Fransoazovih ramena, ali on ih je brzo vratio na mesto.

— Ne, nemoj, hrabra moja Rejčel! Nemoj da me pozivaš na ljubav, a pobegneš kod sledećeg daha.

Rejčel se uzvrpoljila. Nije joj bila namera da mu objavi svoju spremnost da ode s njim u krevet, nego samo želju da malo prodube odnose... Dobro, a na koji način se bila izrazila?

— Šta mogu kad je tebe spopao smeh ...? Mnogo je gadno kad ti se neko nasmeje u brk.

— Nikad, ljubavi moja! Nikad se tebi ne bih smejao. Ona maločas bio je samo izliv moje prekomerne radosti.

-95-

I da bi dokazao tu radost, ovlaš joj je dodirnuo usne. a zatim je poljubac postao strastveniji, čeznutljiv i gotovo bolan. Rejčel se potpuno uživela u njega. Pomislila je, bezmalo obradovana, da će zaokret u njihovom odnosu, koji je ona podstakla iz zahvalnosti, doneti više prijatnosti nego što se moglo predvideti.

— Od ovog trenutka započinje udvaranje za kojim toliko žudiš — sijao je Fransoa. — šetaćemo pod pariškim mesecom, pričaćemo o nevažnim stvarima, samo da bismo uživali jedno drugom u glasu, držaćemo se za ruke i krašćemo poljupce, kako su to ljubavnici oduvek činili, draga.

I Rejčel se smejala, glasno, radosno. Bio je to prvi zdrav smeh u nekoliko proteklih nedelja. Delovao je snažno, okrepljujuće, isceljujuće. Njegov odjek iznenadio je Rejčel. Iznenadio je toliko da je zamukla. Zurila je u Fransoaza.

— Lepo je opet biti živ, zar ne, ljubavi? — on je držao za bradu, zadovoljan, ushićen.

— Da, Fransoa — šapnu ona. — Da, da, da! — doda glasnije.

Opet se smejala. Smejao se i Fransoa.

Satima su hodali, činili sve ono što je Fransoa rekao da će činiti.

Rejčel je odgovarala s toplinom i zadovoljstvom, mada ne i sa strašću kojom je prihvatala Rejfa. Nadala se čak da nikada više neće iskusiti nemoć što se rada iz razorne strasti, tog izdajničkog osećanja što je čini podložnom patnjama i ranjavanju. Daleko je poželjnija jedna lepršava, nežna naklonost, obogaćena samo delom seksualnog uzbuđenja koje je oseti la u prošlosti.

Najzad su stigli do Fransoazove kuće. Okrenula se prema njemu i podigla glavu na poljubac, ne znajući do čega će on dovesti, ne mareći za to. Ako je na čitavom svetu postojao neko kome je trebalo da se preda svim srcem, to je bio Fransoa. Ako je on želi, zaslužuje sreću koju je mogla da mu pruži.

-96-

16.

Probudila se sutradan sa mučninom u stomaku. I još dok je trčala u kupatilo sa rukom na ustima, znala je uzrok nagona za povraćanje. Bila je sigurna kao da je čula dijagnozu iz usta lekara.

Malo kasnije vratila se u krevet. Posmatrala je jutarnje senke što su treperile po zidovima. I radovala se novom životu što se začinjao u njoj. Sve ostalo izgubilo je značaj.

Prisećala se šta je Kler jela i kako se ponašala dok je nosila Robija.

Blaženo se osmehivala.

Znala je da je Fransoa već otišao od kuće. Zato je pohitala u njegovu galeriju.

Bilo je još rano za mušterije. Fransoa je pio kafu sa sekretaricom.

— Rejčel! — bio je iznenađen i radostan što je vidi. — Šta te dovodi ovamo?

Osetljiv na sve što je u vezi s njom, ubrzo je, međutim, zapazio blediro njenog lica. Shvatio je da je njemu ne dovode srećne uspomene na proteklu noć. Ljubazno je zamolio sekretaricu da ih ostavi same. Pridržao je Rejčeli stolicu, seo na ivicu stola i, prekrstivši ruke. čekao da ona progovori.

— Fransoa, čekam bebu — tiho saopšti Rejčel, gledajući ga pravo u oči, odražavajući zabrinutost zbog njega, grizu savesti što ga bolno ranjava i, da, radost zbog onog što joj se desilo.

Fransoa pobele od zaprepašćenja. Zurio je u nju s nevericom.

Tišina je potrajala sve dok nije počeo da vlada sobom. Onda mu se ramena pognuše. Na trenutak zatvori oči da sakrije bol. Maši se kutije sa cigaretama, ali odmah je odbaci.

— Izvini... Zaboravio sam... Ponekad dim škodi ženama u tvom...

Nije mogao dalje. Očajna Rejčel ugleda suze u njegovim očima pre nego što se naglo okrenuo od nje i prišao prozoru.

Njoj se činilo kao da se ogrešila zločinom protiv Fransoaza.Osećala je potrebu da stane uz njega, da ga teši, ublaži

-97-

mu tugu. Uzdržala se, prisiljavajući sebe da odgovornost za njegovu nesreću podnese hrabro. Što se dogodilo, dogodilo se.

Uzmicanja nije bilo.

— Otkad to znaš? — pitao je Fransoa bezbojnim glasom.

— Od jutros. Bilo mi je muka kad sam se probudila. Odmah sam posumnjala. Otišla sam kod lekara... un je potvrdio.

— Šta ćeš da učiniš?

— Vratiću se kući. Preseliću se negde. Pomišljam na Novi Meksiko, ali još nisam odlučila.

Fransoa se polako odmakao od prozora. Stao je iza stola.

— Rejčel, razmisli... da li bi htela da ostaneš ovde i udaš se za mene?

Ona pokri lice dlanovima. Ramena joj zadrhtaše od jecanja.

— Ne, dragi moj Fransoa. Suviše te volim da ti učinim takvu nepravdu.

Fransoa je ćutao.

— A Bodoen? — upita tiho posle nekoliko trenutaka. — Hoćeš li mu reći za bebu?

— Ne! — odgovori ona sa čvrstom rešenošću. — On se... uskoro ženi. Neću... ne mogu... sada da mu kažem.

Fransoa je oklevao. Zatim reče: — Nisam sasvim siguran. Što se ženidbe tiče ...

— Kako to misliš, Fransoa? Videla sam pozivnicu.

Sa iznenadnom odlučnošću u pokretima, Fransoa otvori fioku.

Izvadi svežanj pisama i stavi ga pred nju.

— Džeremijeva pisma — objasni. — Meni je prepustio da odlučim šta da ti prenesem iz njih. pa smatram, s obzirom na okolnosti...

Pročitaj ih. Rejčel.

Rejčel uze svežanj u ruke. Sastojao se od tri pisma, složena po datumima. Ona izdvoji prvo i otvori ga.

Džeremi je krupnim, odlučnim rukopisom, opisivao svoj susret sa Rejfom ubrzo posle njenog odlaska u Francusku. Napao ga je zbog njegovog ponašanja prema Rejčel, ne birajući pri tom reči. Rejf ništa

-98-

nije poricao. Kad mu je Džeremi sručio sve što mu se nakupilo u duši, jednostavno je zapitao gde je ona. Onda mu je Džeremi rekao gde je, s kim je, Rejf se samo okrenuo i otišao. ,, Moram da kažem", pisao je Džeremi dalje „da ga je vest prilično pogodila. Pretpostavljam da mu je zaista stalo do nje. Nikakvo čudo, doduše. Ali njegovi postupci nemaju opravdanja."

Rejčel vrati pismo u omot, sa razumevanjem za Džeremijevu potrebu suočavanja sa Rejfom, ali nadajući se od sveg srca da se na tome zaustavio. Time što je napao Rejfa ništa nije mogao da postigne, osim što je iskalio svoj bes.

Sledeće pismo sadržalo je i isečak iz novina. Rejčel preblede čitajući ga.

BODEN I MONTELO OSUMNJIČENI ZA PREVARU BODOEN U PRITVORU Isečak joj iskliznu iz prstiju, pade na pod. Soba joj se zavrte pred očima. Sledećeg trenutka Fransoa se našao kraj nje.

— Oprosti mi, Rejčelf — očajnički se kajao što je dozvolio da se to dogodi. — Neoprostivo je što sam te isprepadao. Treba me ubiti!

Klečao je kraj njenih nogu.

— Jesi li dobro, Rejčel? Bože, a kakvo glupo pitanje! Naravno da nisi. Umalo da se onesvestiš ...

— Ne prebacuj sebi, Fransoa — glas joj se jedva čuo. — Gde je onaj isečak. Hoću da vidim šta piše ...

— Jesi li sigurna? — kolebao se Fransoa. — Mogu ja da ti ispričam...

Ali Rejčel se povratila. Letela je očima preko crnih redova. Vlasti su uhapsile Rejfa i Marijinog oca pod optužbom da su oštetili svoje klijente za nekoliko stotina hiljada dolara uloženih u investicione planove kojima su oni rukovodili. Montelo je pušten uz kauciju, ali za Rejfa je određena tako visoka svota da je on odbio da iskoristi pravo na kauciju.

-99-

Rejčel spusti isečak u krilo. Bila je preneražena. Nije mogla da veruje u Rejfovo nepošten je. Vest o proneveri oštro se sukobljavala sa mišljenjem koje je stekla o njemu i. uprkos načinu na koji je postupio prema njoj. znala je sa nepokolebljivom sigurnošću da je nevin. Montela nikad nije srela. ali. poznavajući Mariju, bila je uverena da, ako je u nekome trebalo tražiti krivca, onda je to svakako bio Montelo! Nipošto Rejf. ,,… Rejčel i ne govori ništa o tome, dok ne doznamo nešto više", savetovao je Džeremi u pismu. ,,Obaveštavaću te o svemu."

Preostalo je još jedno pismo. ,,..Posetio sam Rejfa. Moram reći da on sve mirno podnosi.

Iznenadio se što me vidi posle svega što sam mu nedavno izgovorio. Ali nas dvojica se poznajemo tolike godine. Teško mi je da poverujem da je on sposoban za onakvu niskost. Osim toga, bilo bi mi neprijatno da iziđem Rejčel na oči ako ne pokušam da učinim za njega sve što je u mojoj moći. Znam ja svoju sestru. Njena odanost duboko zadire, čak i ako nije zaslužena.

Rejf nije hteo da govori mnogo o svom slučaju. Ponudio sam da mu nađem advokata. Razume se, ja nisam mogao da mu se stavim na raspolaganje, iz određenih razloga. Ali on me uveravao da su sve mere in odbranu već preduzete, mada je prećutao od čije strane.

Trenutno mogu da kažem samo to da u čitavoj toj prljavštini ima više činilaca nego što se to vidi na površini. Mogao bih da se zakunem u Rejfovu nevinost, ali on ćuti, a u pokušajima da nešto, doznam od javnog tužioca nailazim na stotine prepreka. Javiću ti ako nešto novo iskrsne.

Tebi prepuštam da odlučiš šta ćeš i da li ćeš nešto reći Rejčel. Bolje znaš u kakvom je ona stanju. I. ako ti se ranije nisam već zahvalio, hoću da znaš koliko cenim tvoju brigu za nju.

Džeremi

-100-

P. S. Rejf me pitao za Rejčel. Video sam koliko ga je napora stalo da prevali njeno ime preko jezika. Rekao sam da je dobro onoliko, koliko se s ozbirom na okolnosti može očekivati."

Rejčel podiže oči sa pisma, saživljavajući se sa činjenicom da i Džeremi veruje u Rejfovu nedužnost. Nije pridavala osobit značaj Rejfovom raspitivanju o njoj. Možda ga je pekla savest.

Odjednom joj se nametnu pitanje kako će se sada razvijati njegov plan da se oženi Marijom. Da li će odložiti venčanje do posle suđenja, ili će ga ubrzati, da zajedno snose nedaće, kako bi ona postupila da je na Marijinom mestu?

— Nisi imao nameru da mi ovo pokažeš, zar ne? — pogleda Fransoaza.

— Smatrao sam da nisi emocionalno spremna za takav udarac.

Sve do sinoć — doda uz setan osmeh. — Sinoć... sinoć sam hteo da ti kažem.

Rejčel oseti kako je obliva rumenilo.

— A zašto si sada odlučio da mi kažeš?

— Saopštila si mi vest o detetu — Fransoa umorno sleže ramenima. — Bilo je očigledno da mu se, uprkos svemu, raduješ. Iz čega proizilazi nesumnjiv zaključak da još voliš Bodoena ... Šta misliš da učiniš?

— Moram da ga vidim, Fransoa. Znam da me on ne želi. ali ne mogu da nastavim život dok se ne uverim svojim očima da je on dobro.

— U pravu si — složi se on sa tugom od koje se njoj cepalo srce.

— Ali o detetu mu još ništa nećeš govoriti, pretpostavljam?

— Naravno da neću! Moram ga poštedeti. Ima dovoljno briga na vratu.

— Rezervisaću ti kartu za avion — pogleda je Fransoa sa poštovanjem, divljenjem i ljubavlju. — Treba da požurimo. Moraš da se spakuješ.

-101-

Rejčel ga nikad nije volela i poštovala kao u tom trenutku, zbog njegove velikodušnosti, ljudske topline i dostojanstvenog držanja.

17.

Avion je sleteo u Kanzas Siti. Rejčel je izašla umorna, ali uzbuđena zbog ponovnog susreta sa onima koje je toliko volela.

Odmah je spazila visoku Džeremijevu priliku u gomili sveta.

Razneži se od bujice osećanja.

Brat joj utisnu poljubac u obraz, a onda je odmače od sebe da je bolje pogleda.

— Oslabila si, ali ličiš mi na moju Rejčel. Moju staru Rejčel. Jesi li to opet?

— Dobro sam, Džeremi — osmehnu mu se. — Porodica Džedrik je čvrstog kova. Ništa ne može zadugo da nas ugrozi, ti to dobro znaš! Činilo se da je Džeremi zadovoljan odgovorom, da je srećan zbog njega. Znala je da će biti uz nju kad mu kaže za bebu, samo će se možda njegov bes na Rejfa pojačati. Neopravdano, razume se. Za ovo što se desilo ona je kriva isto koliko i Rejf. Ali braća i očevi gube smisao za logično sagledavanje činjenica kada je žensko čeljade iz njihove porodice u pitanju.

Na putu do grada, Džeremi je potanko pripovedao o silnim mukama koje je imao omogućavajući joj viđenje sa Rejfom. On se i dalje protivio toj ideji, što joj je rekao još u telefonskom razgovoru kad ga je iz Pariza obavestila da se vraća kući i izložila mu šta treba da učini za nju. Ali ipak je, uz neizbežno gunđanje, popustio pred sestrinim željama i udesio joj posetu kod Rejfa. Sada se vrpoljio, kolebao. Videlo se da ga nešto muči.

-102-

— Sestro — morao je da kaže — Rejf ne želi da dođeš — dva tamnocrvena kruga na obrazima odadoše njegovu srdžbu na starog prijatelja. — Iako se slažem s njim da ne bi trebalo da se ti smucaš po zatvoru, smatram da je zaista nečuveno s njegove strane da odbije tvoju posetu.

Vest o Rejfovom držanju neprijatno je pogodila Rejčel, ali ostala je pri odluci da ga vidi. Biće to njihov poslednji sastanak. Nije bila is sasvim sigurna zbog čega joj je do tog susreta toliko stalo, imajući u s vidu postojeće okolnosti, ali iz dubine njene duše navirala je neobuzdana želja da za buduća sećanja oživi lik oca svog deteta, ne samo svog ljubavnika. Rejf će morati da otrpi to viđenje. Dugovao joj je bar toliko.

— Ne sekiraj se, Džeremi. Slutila sam da će se tako ponašati. To ništa ne menja stvar. Kako si uspeo da ga obrlatiš? — nasmešila se i uhvatila brata oko ruke. — Šta si mu radio? Uvrtao si mu ruku?

Zamisli takav prizor. Oči joj blesnuše nestašlukom, koji se pretvori u nevericu kad se na Džeremijevom licu pojavi izraz krivca.

— Džeremi, nisi valjda? — grdila ga je smejući se, iznenada vesela kao dete. Džeremi je umeo da priređuje iznenađenja, ali da ode tako daleko ...!

— Nisam, nisam — pravdao se. —Bar ne bukvalno. Emocionalno, možda.

Rejčel sleže ramenima. Način na koji je Džeremi izdejstvovao ostvarenje njene namere bio je sporedan. Misli joj se usmeriše u drugom pravcu. Trebalo je reći Džeremiju za bebu. Odloži tu priču za trenutak kad stignu u njen stan.

Ali Džeremi je nije odveo njenoj kući. Objasnio je da Kler i Robr s nestrpljenjem čekaju da je vide. Kler je čak pripremala večeru u čast njenog povratka. Prihvatila je predlog, mada joj je on kvario planove. Zaželela se Robija i Kler, ali osećala je ogromnu potrebu da se staloži pred sutrašnje viđenje sa Rejfom i otpočne pakovanje za odlazak u Novi Meksiko, što je bila druga vest koju će siromah

-103-

Džeremi morati da proguta. Znala je da mu se njena odluka nimalo neće dopasti.

Nekako je prebrodila pozdravljanje, večeru, čak je uspevala da ično živo učestvuje u razgovoru. Kler je obuzdavala radoznalost da je to bilo za svaku pohvalu, pa Rejčel odluči da je uključi u diskusiju o bebi i predstojećem prelasku u Novi Meksiko. Sačekala je da Robi ode u krevet. Onda je stala prod brata i snahu sa zebnjom u Ircu.

— Ja... Ja imam nešto da vam saopštim... Ali prvo morate da mi obećate da nikad, nikad nećete reći Rejfu Bodoenu — pri tom. naglašavajući poslednje reči. zadrža pogled na Džeremiju.

— U redu, u redu — prihvati on nerado, predosećajući da bi to što će čuti s uživanjem sručio Rejfu u lice. — O čemu se radi?

Zaista je izgledalo da ni izdaleka ne naslućuje kakva je tajna u pitanju. Kler je, međutim, posmatrala Rejčel saosećajno. Odmerila je od glave do pete. Rejčel je s nelagodnošću shvatila koliko je teško bilo šta sakriti od te žene, toliko je bila razvijena njena moć zapažanja.

Uputivši joj značajan pogled, koji je trebalo da bude shvaćen kao molba i poziv na saučesništvo da zajedničkim snagama utiču na Džeremija kad bomba prasne, Rejčel duboko udahnu i zamucnu: — Ja sam ... u drugom stanju. Sa Rejfovim detetom.

Rekla je samo toliko. I čekala da se zaori grom i grune oluja. Ali oluje nije bilo. Posle prvog šoka, u Džeremijevim očima zavrteše se suT ze. On zagrli sestru i poče da je tapše po leđima.

— Sirota moja devojčice — promrmlja najzad. — I nisi to htela da kažeš onom mangupu?

Rejčel uzdahnu. Bila je silno ganuta Džeremijevim prihvatanjem njenog stanja bez prebacivanja. Ali nije mogla da dozvoli da se sva krivica baci na Rejfa.

— Džeremi, potrebno je dvoje da se začne dete, ne zaboravi.

Nisam maloletna. Znam sva pravila igre. Prekršila sam ih i. veruj mi. prihvatam posledice bez kajanja. Uopšte nisam nesrećna.

-104-

— Želiš to dete? — pogleda je Džeremi. — Zato što još uvek voliš Rejfa?

— Još ga volim — potvrdi Rejčel. Pogleda brata pravo u oči.

Tragovi patnje još su se zadržali u njima, ali njena radost što nosi Rejfovo dete bila je očevidna. Radost se uveća kad ona shvati da Džeremi prihvata njenu odluku.

— Znala sam — umeša se Kler uz nežan osmeh, osmeh brige za Rejčel, ali pun nepodeljenog razumevanja.

Džeremi zagrli ženu, privuče je bliže. Iz Klerinih očiju zračila je ljubav prema njemu. Slika koju su to dvoje zaljubljenih pružali ispuni Rejčel bolom što nikad neće imati zaštitu u tako toplom zagrljaju. Ali odlučila je još odavno da bez roptanja primi život kakav joj je sudbina dodelila, da učini sve što je u njenoj moći da sebi i detetu obezbedi sreću. Ali u tom času je valjalo izložiti i drugu odluku. Znala je da će tu naići na mnogo više otpora.

I zaista, Džeremi nije hteo da čuje za njen prelazak u novu sredinu, gde nije bilo nikoga ko je poznaje i voli, ko bi se starao o njoj i bebi. Čak se i Kler usprotivila. Predlagala joj je da sačeka do rođenja deteta i tek onda razmisli o preseljenju u Novi Meksiko.

Rejčel se nepopustljivo držala donete odluke. Zahvaljujući strpljivom i mirnom razlaganju svoje već dobro proučene zamisli, postigla je da ublaži Džeremijev otpor. Obećala je da će ga o svemu obaveštavati.

Presudna činjenica, kojom je najzad uspela da pridobije Džeremija za svoj plan, odnosila se na Rejfa. Pravom bujicom reči objasnila je preku potrebu da daleko od njega započne novi život. Plašila se da bi mu neko mogao reći za dete u vreme kada više neće biti mogućno skrivati tajnu. Teško bi joj palo da ga vidi sa Marijom. To je upalilo. Džeremi se najzad predao. Kler je popustila mnogo pre toga.

— Možda ću se jednog dana vratiti, Džeremi — napola obeća Rejčel. — Ali sada moram da odem odavde. Molim te, shvati.

-105-

Misliš da mi je lako da se odvojim od vas dvoje i Robija? Ali jednostavno ne sagledavam drugo rešenje.

Džremi je potišteno klimnuo glavom. Rejčel bi sprovela svoju volju i bez njegovog pristanka, ali učinila bi to teška srca. Džeremi i njegova porodica mnogo su joj značili. Gajila je veliku nadu da će jednog dana opet svi živeti blizu jedan drugog, kad se dete rodi, a ona prebrodi svoj jad.

Razgovor je delovao iscrpljujuće na sve troje. Rejčel je ostala da spava u bratovljevoj kući. On ju je sutradan, odlazeći na posao, prebacio do njenog stana. Odmah je počela da se pakuje, bezbrojnim poslovima odagnavajući misli od poslepodnevnog susreta sa Rejfom.

I dok je užurbano tumarala po kući, pozvala je Džoana. Bila je potpuno smetnula s uma njeno venčanje, koje je trebalo da se obavi kroz nekoliko dana. Mnogo je volela Džoanu, ali nije imala i snage da prisustvuje takvom obredu, naročito u tom trenutku, pošto je znala da će nju mimoići sreća da izgovara zakletvu neveste.

Objasnila je svoje teškoće, ispunjavajući obećanje da ubuduće neće skrivati tajne od drage prijateljice. Nije joj bilo lako da otvori srce.

Džoana je, kao što je i očekivala, pokazala mnogo toplog razumevanja, brige i nežnosti. Poklonila joj je svoju podršku i svesrdno obećala pomoć u svakom pogledu. Ipak, Rejčel je propatila dok je sve ponovo istiskivala iz sebe. Kad je spustila slušalicu, morala je da prekine pakovanje. Nije imala snage da bilo šta započne.

Prilegla je, čekajući čas susreta sa Rejfom.

-106-

18.

Soba za razgovore bila je obična kancelarija. Ulazeći za čuvarom, Rejčel već zateče Rejfa u njoj. Stajao je kraj prozora, okrenut leđima, sa rukama na bokovima. Kad se okrenuo prema njoj, primetila je na njegovom licu grubost koje ranije nije bilo. I paćenički izraz očiju kad se uperiše u nju. Srce joj je besomučno lupalo od želje da mu potrči u zagrljaj, da mu jecanjem iskaže svoju neizmernu ljubav.

Samo su je prisustvo čuvara i sopstvena svest o nepoželjnosti njenog prisustva na tom mestu zadržali od nepromišljenog koraka.

Rejf pogleda u čuvara i on klimnu glavom.

— Imate petnaest minuta — obavesti ih sa učtivom formalnošću i ostavi ih same.

Rejf je prišao stolu i stajao, čekajući da mu se ona pridruži. Rejčel se pitala da li se to uobrazilja poigrava s njom, jer joj se činilo da Rejfove oči ne mogu da je se nagledaju. Ali kad je progovorio, glas mu je bio potpuno bezličan: — Sedi, Rejčel.

Opet je nastalo ćutanje. Ispitivali su se pogledima, Rejčel sa svim svojim srcem u očima. Rejf uzdržano, umorno.

— Kako si, Rejfe? — njene reči su bile obične, konvencionalne, ali ton je govorio mnogo više od njih.

— Dobro sam, Rejčel — odgovori on gotovo nestrpljivo. — A ti? Čini se da ti boravak u Francuskoj nije prijao zdravlju.

Rejčel se skupi od grubosti u njegovom glasu.

— Ja sam... — zaustila je da ga uveri u svoje dobro zdravlje i raspoloženje, ali izgubi volju da laže. Zaćuta. Žurno obori oči da sakrije nagoveštaj suza od kojih je već osećala peckanje u grlu.

Tada, pre nego što joj je doprlo do svesti na šta se sprema — uprkos odluke da ne spominje ono što se medu njima zbilo — Čula je sopstveni glas. — Trebalo je da me upozoriš, Rejfe, da će poštom

-107-

stići pozivnica za tvoje venčanje. Da sam to znala, ranije bih otputovala u Francusku.

Rejfove bore oko usana se produbiše. Rejčel je pomislila da joj neće odgovoriti. Ali, kao da ga je stajalo ogromnog napora da to prevali preko usta, promrmljao je: — Istini za volju, ni sam to nisam znao.

Rejčel je čekala, ali izgledalo je da je to bilo jedino objašnjenje koje će dobiti od Rejfa. Odustala je od daljeg ispitivanja. Bila je ubeđena da ga vidi poslednji put.

— Imaš li sve što ti je potrebno, Rejfe? Mogu li nešto da učinim za tebe? Odlazim kroz nekoliko dana, ali...

— Natrag u Francusku? — upita on s gorčinom.

— Ne. Ne idem više u Francusku.

Izgledao je iznenađen, ali nije bila voljna da mu priča o sebi više nego što je on to sa svoje strane činio. Samo je još jedanput upitala da li bi hteo da mu nešto donese.

— Hvala ti., ne treba. Imam sve... materijalno što je živom stvoru neophodno da preživi.

Njen pogled otvrdnu. Nedostaje mu Marija, pomisli s gorčinom. I hrabro podnese to uverenje.

— Dobro, ond ... Ako ničim ne mogu da ti pomognem, bolje da odem.

— Zašto si došla? — upita on odjednom. — Da proveriš čita li se krivica na mom licu? — nagrdi ga iskrivljen osmeh.

— Ne! — tužno reče Rejčel. — Nikad nisam posumnjala u tvoju nevinost.

Oči im se sretoše, ostadoše spojene nekoliko trenutaka. Rejf nije mogao da sakrije zahvalnost što je verovala u njega, ona nije mogla da sakrije svoju ljubav. Onda je oborila pogled. Oduprla se dlanovima o sto, onemoćala od osećanja, tražeći oslonac da ustane.

Rejf se tada zagledao u njene ruke i, kao protiv svoje volje, pokrio ih svojim rukama, da bi ih brzo povukao u džepove.

-108-

— Zbogom. Rejčel — okrenuo je glavu od nje. Ali kad je ona ustala, žurno je dodao: — Rekla si da negde odlaziš. Gde? Oklevala je. Pitanje je iznenadilo.

— Nisam... još odlučila — šlaga, svesna da Rejf prozire laž.

Nije je više ispitivao. Polako je prilazila vratima, s mukom se održavajući na klecavim nogama. Zastala je sa rukom na kvaki.

Okrenula se da utisne Rejfov lik u sećanje.

— Želim ti sreću, Rejfe — prošapta.

On je sedeo nagnut, pridržavajući se za sto, usana skupljenih u tanku crtu, očiju grozničavo sjajnih. Rejčel je otvorio vrata i otišla iz njegovog života.

19.

Tri meseca docnije Rejčel je otvorila sandučić za poštu ispred dvorišne kapije njene male kuće. Kuća se nalazila pri kraju živopisne, krivudave uličice u Santa Feu. u Novom Meksiku.

Našavši očekivano pismo od Džeremija. nestrpljivo ga je otvorila, nadajući se vesti o Rejfovom konačnom oslobađanju od svih optužbi. Džeremi je redovno obaveštavao o procesu. U prethodnom pismu saopštio je da se završetak suđenja očekuje svakog dana. I sada joj je već kod prve rečnice teret pao sa srca. ,,U vreme kad dobiješ ovo pismo, Rejf će već biti na slobodi.

Njegovo današnje svedočenje odjeknulo je kao grom. Sve je razjašnjeno. Dok je davao izjavu kako je mesecima tajno radio na prikupljanju dokaza protiv Montela, percetom si mogla da me srušiš na pod."

-109-

Slova su igrala pred Rejčelinim očima. Rejf je radio protiv Marijinog oca za sve vreme dok je bio veren s njom. „Čini se da je Montelo računao na Rejfov ugled i stručnost u poslu. Rejf je poznat po poštenju, a veoma je oštrouman i potkovan što se tiče pravnih nauka. Ali, lukavi Montelo je znao da je neophodno pridobiti ga prvo nečim za sebe, jer bi Rejf inače smesta obelodanio sve što bi mu se učinilo sumnjivim da će svoj cilj najbolje postići ako Rejfa učini svojim zetom. Pošto je u početku nailazio na odbijanje, odlučio je da pročačka po Rejfovoj prošlosti i iskopao je stari skandal u vezi sa smrću njegove prve žene. Mislio je da će ucenom naterati Rejfa na suučesništvo, pod pretnjom da će u protivnom ocrniti mog prijatelja, prikazujući stvari u takvom sveti u da će izgledati kao da je on imao udela u ženinoj smrti."

Rejčel zbunjeno zatrepta očima. Bila je potpuno zaboravila da je Rejf bio jedanput oženjen. Sada se prisetila da je to Džeremi jednom prilikom spomenuo, rekavši da je žena kinjila Rejfa bolesnom ljubomorom. ,,Montelo je zaista prikupio mnoge podatke koji nisu išli Rejfu u prilog. Rejf nije lepo živeo sa ženom, zbog njenih stalnih optužbi da je on vara sa drugim ženama. Izgleda da je bila psihički neuravnotežena, a da Rejf nije ni bio svestan u kolikoj meri je njena poremećnost uzela maha. Kad mu je najzada sve dozlogrdilo i kad je zatražio razvod, žena se ubila."

Siroti Rejf. Rejčel se rastuži. Ma koliko čovek patio radi nekoga, teško mu je da se oseća odgovornim za njegovu smrt. ,,Izvršila je samoubistvo na način koji bi lako mogao da navede na misao da ju je Rejf ubio. Ostavila je pismo kojim baca sumnju na njega, rekavši da ima neko vreme kako ga se plaši. Mora da je bila ozbiljno bolesna. Srećom. Rejf nije bio optužen za njenu smrt.

-110-

Nikad je nije varao, pa su prebacivanja iz njenog pisma da joj smišlja zlo kako bi se oženio drugom ženom, pala u vodu. Ali Montelo je imao Mariju uza se, spremnu da se zakune da je bila u intimnim odnosima sa Rejfom u vreme dok mu je žena bila živa.

Takav motiv bio bi dovoljan da otera Rejfa iza rešetaka."

Gnev je bujao u Rejčelinoj duši, ali i dalje je ostala zbunjena. Zašto je Rejf pristao da se oženi Marijom, kad je znao za njenu spremnost na takvu jednu podlost protiv njega? Da li je to bio Montelov uslov da ga uključi u svoje poslove? Ali Rejčeline misli vratiše se na onaj dan kada ih je videla u restoranu. Rejfova pažnja i ponašanje stvarali su utisak da ga Marija interesuje kao žena. I nijednom nije spomenuo da je prisiljen na ženidbu. Čak kad mu je Rejčel spomenula pozivnice za venčanje. rekao je da nije znao da su razaslane. Nije rekao da su napisane protiv njegove volje. ,,Ono na šta Montelo i Marija nisu računali, bila je Rejfova odluka da, u odgovor na ucenjivanje, ode pravo u policiju i sve objasni.

Tamo su mu poverovali, jer su i sami odavno motrili na Montela. ali nisu imali dokaza da preduzmu akciju protiv njega. Zatražili su od Rejfa da se pretvara pred Montelom sve dok ne prikupi dovoljno dokaza koji bi mogli da budu od značaja za sud. Rejf je pristao. Da bi što bolje zamazao oči Montelu. igrao je igru i sa Marijom."

Radost proze Rejčel dok je čitala poslednje redove. Znači. Rejf ipak nije bio zaljubljen u Mariju!

Ali, kakva vajda od toga? Ano ne voli Mariju, glupo je samim tim zaključiti da voli nju. Pustio je da ode u Francusku, sa Fransoom.

Da je voli, zar ne bi dojurio za njom? ili ako nije mogao da dođe za njom, da li bi njegova ljubav opstala pod pritiskom uverenja da je za vreme boravka u Parizu živela sa Fransoom, uverenja što se tako logično nametalo?

-111-

Ona nije verovala u Rajfa. Zašto bi on u nju imao poverenja?

Njena bremenitost samo je pogoršavala zbrku. Teško da bi on poverovao da je dete njegovo. „Zahvaljujući Rejfu, vlasti mogu da podignu optužnicu protiv Montela i uklone ga na duže vreme. Marija je ostala izvan domašaja. Dokazi je ne terete dovoljno.

I, da skratim priču, možeš da odahneš. Gotovo je. Otac tvog deteta je pošten čovek. Skidam mu kapu što je pomogao da se jedan prevarant onemogući. Ne brini. Rejčel. Nisam mu rekao za bebu Neću da se mešam. To je vaša stvar.

Mnogo nedostaješ Robiju. Ne prestaje da pita kad ćeš se vratiti kući i kad će mu se roditi brat Nijednom mu nije palo na pamet da bi to mogla biti devojčica. Obećao sam mu da ćemo te posetiti u januaru, kad beba dođe na svet. ali iz njegove perspektive to izgleda beskonačno daleko. Zaželeo sam te se, sestrice. Pošto je Marija sad sišla sa scene, kako bi bilo da porazmisliš o tome da kažeš Rejfu za bebu i vratiš se medu nas? Znam šta si odlučila, i uzdržaću se da kažem još jednu reč o tome, ali voleo bih da razmisliš.

Voli te Džeremi Rejčeline oči zamagliše se od suza. Ali trenutak kasnije uspravi ramena i pode prema kući u kojoj je sa mnogo truda stvarala dom za sebe i svoje dete. Podigla je lice prema suncu. Treperav osmeh ozario joj je lice. Rejfu je vraćena čast. To je bilo naivažnije. Ona je proigrala svoju šansu sa njim odlaskom sa Fransoom. Sreća je nepovratno izgubljena. Ne preostaje joj ništa drugo nego da činjenice prihvati onakvima kakve jesu i poštara se da učini sve što je u njenoj moći da život učini što lepšim. Podizaće i voleće njihovo dete sa svom nežnošću kojom bi obasula Rejfa. da sudbina nije htela drugačije. Sa tom odlukom ušla je u kuću da napiše odgovor Džeremiju.

-112-

20.

Odmakla se od platna na kojem je radila, zadovoljna postignutim učinkom. Osećala je stari bol u vratu i leđima, koji se u trudnoći pojačao. Ipak, nije odustala od rada. Htela je da završi sliku. Jer, bio je to Rejfov portret. Radila ga je prema skici, načinjenoj po secanju onog davnog dana u parku, gde je potražila olakšanje u očajanju što joj se Rejf nije javio.

Govorila je sebi da je portret namenjen detetu, kako bi ono znalo lik roditelja koji nedostaje. Još nije smislila kakvom će pričom objasniti sinu ili kćerki zašto otac nije uz njih. Prepustila je to budućnosti. U tom trenutku usredsredila je svu pažnju stvaranju lika čoveka koga je obožavala.

Podigla je četkicu da doda novi potez, kad neko pokuca na vrata.

Namrštila se, začuđena. Upoznala se sa samo nekolicinom suseda, ali oni joj nikad nisu dolazili u posetu. Već je pomišljala da se ogluši o kucanje nepoželjnog gosta, kad se ono ponovi. Uzdahnu, spusti četkicu, iziđe iz male, sunčane sobe pretvorene u atelje i otvori ulazna vrata. Pred njom je stajao Rejf. Skamenila se. Držala se sa obe i ruke za vrata. Krv joj je sišla sa lica.

Zurila je u Rejfa kao da vidi avet.

— Zdravo, Rejčel. Mogu da uđem?

Strpljivo je čekao poziv. Rejčel se sva u panici seti da je njena bremenitost sada vidljiva. Srećom, obukla je široku košulju. Ako Rejf primeti da je u drugom stanju, po svoj prilici će zaključiti da je dete Fransoovo. Ako tako bude mislio, znala je da je besmisleno uveravati ga u suprotno. Ali ako poveruje ...? Ako je došao zbog osećanja obaveze? To bi bilo gore od svega. Najbolje je da mu ništa ne govori. Nema pravo da zahteva ime oca.

— U-uđi — jedva promuca. Rejf zakorači preko praga. Prelete pogledom preko nje.

-113-

— Kada? — zapita jednostavno glasom punim bola.

— Ne znam ... sigurno.

— Sedi, Rejčel. Izgledaš kao da ćeš se onesvestiti. Doneću ti čašu vode. Gde je kuhinja?

Pridržao je dok se spuštala u fotelju. Trgla se na dodir njegovih ruku.

Zašto je došao? Šta da mu kaže ako pita za bebu? Ni za šta na svetu ne bi pristala da se uda za njega samo da mu olakša savest.

On je sposoban za takvu žrtvu, znala je.

Dugo se zadržao. Mnogo duže nego što je potrebno da se sipa voda u čašu.

— Popij brzo! — najzad se vratio. Ispitivački je posmatrao.

— Džeremi mi je pisao da si oslobođen. Tako se radujem zbog toga. Rejfe — reče drhtavim glasom.

— I meni je pao kamen sa srca — prizna on rasejano, kao da mu sve to, pošto je okončano, više nije toliko važno. — Čije dete nosiš, Rejčel?

— Ja... neću ti reći, Rejfe! — pokrila je lice rukama. — Odlazi, Rejfe! Zašto si dolazio? — A kad je on privuče u zagrljaj, povika, otimajući se: — Nemoj, ostavi me!

Rejf je nije puštao od sebe. Shvatila je da joj je borba uzaludna.

Malaksala je na njegovo rame i bespomoćno zaplakala.

— Da li me još voliš, Rejčel? — pitao je tiho, nežno, usnama koje su podrhtavale. Podigao joj je lice da u njenim očima pročita odgovor. — Jer ako me ne voliš, ne znam kako ću objasniti našem sinu ili kćeri zašto sam te izgubio.

Rejčel je zurila u njega.

— Da, znam da je dete moje — slušala je njegove reči. — Ono što ne znam to je da li me još voliš dovoljno da mi oprostiš za sve što si zbog mene preživela, dovoljno da se udaš za mene.

— Nisi obavezan da se oženiš sa mnom, Rejfe. Nije potrebno da se pretvaraš da me voliš. U stanju sam da sama vodim računa o detetu. Ne treba mi ništa od tebe!

-114-

Osim tvoje ljubavi, pomisli skrhano.

— Šta da učinim, kojim rečima da te ubedim da te želim za ženu zato što te volim, Rejčel? Ne mogu da živim bez tebe. Želim svoje dete zato što je ono i tvoje, a ne zato što me na to obavezuje čast.

— Zašto si onda pitao čije je dete? — optuživala je Rejčel.

— Hteo sam da vidim da li ćeš mi to sama reći — da je moje. Ili ćeš me oterati od sebe. Pokušavao sam da doznam da li me još voliš, kao što sam se nadao u dubini duše.

— To je bilo surovo. Rejfe.

— Nisam tako hteo, ljubavi moja. Izgleda da te svakom svojom rečju i postupkom povređujem, nanosim ti bol, a jedino što želim to je da brinem o tebi. da te učinim srećnom. Mislim da me još voliš, Rejčel. Zašto bi inače slikala moj portret.

Ona ga zgranuto pogleda.

— Video si...? Kako ...? Rejfe ... volim te. Uvek sam te volela.

Nije više imala snage da se opire. Obgrlila ga je oko vrata.

— A veruješ li da ja volim tebe, Rejčel? Treba da veruješ, jer te volim. Od prvog dana. I uvek ću te voleti. Koliko dugo se u Novom Meksiku čeka na dozvolu za venčanje?

— Tri dana, mislim ...

— Strašno dugo — Rejfove oči veselo zasvetlucaše. — Moraćeš da živiš sa mnom u grehu dok ne učinim poštenu ženu od tebe.

21.

— Dopada mi se portret, Rejčel. Mada, čini mi se, ima u njemu malo umetničke mašte. Nisam ja baš toliko lep...

— Jesi. još si lepši, samo te uzvišena skromnost sputava da to priznaš.

— Prijatno je kad ti neko skromnost nagradi priznanjem.

-115-

— Kako si otkrio portret? — smejala se Rejčel. — Mislila sam da si otišao da mi doneseš vode.

— I jesam. Ali zabasao sam u pogrešnu odaju. Sva sreća što se to dogodilo. Sve do časa kad sam video sliku, strepeo sam da ćeš za uvo izvući iz kuće. Zaslužio sam najgoru kaznu. Ružno sam postupio prema tebi.

— I ja snosim deo krivice. Rejfe. Molio si me da ti verujem, a jasam pobegla, ne pruživši ti mogućnost da mi objasniš okolnosti vezane za pozivnicu na venčanje... Zbilja, Rejfe, kako je došlo do toga da se pozivnica pošalje?

— Zaista ne znam, Rejčel. To je nesumnjivo Marijino maslo. Mora da je doznala za naše sastanke, mada sam se ja svim silama trudio da te poštedim njene pakosti.

— Zašto? Da ti ne zasmetam u planovima sa Montelom?

— Delimično zbog toga, ali više da ne usmerim Marijin osvetnički bes na tebe.

— Štitio si me? — koprena se polako dizala sa tajne što je izazvala toliko sumnji i nesreće.

— Štitio sam te, Rejčel. Nisam hteo da te izložim ni najmanjoj opasnosti... Znao sam da je najbolje da te uopšte ne viđam, ali nisam mogao protiv sebe. Kao da me cigla tresnula u glavu onog časa kad sam te prvi put ugledao... Kad si otputovala u Francusku, nisam ništa znao o pozivnici. Tek mi je Džeremi otvorio oči. Mislio sam da si me napustila zato što ti nisam objasnio šta se zbiva, i da mi Marija ništa ne znači. Smatrao sam da si bezbednija ako ne znaš ništa o Montelu i razlozima zbog kojih sam se pojavljivao sa Marijom. Umalo što me kap nije udarila kad sam doznao da si otišla sa Fransoom. Mrzeo sam ga, bio sam ljut na tebe što mi nisi verovala. Imala si mnogo razloga da mi ne veruješ, bio sam svestan toga, pa ipak sam ludeo od besa. Nelogično, znam. Ali gde si ti videla zaljubljenog čoveka koji ume logično da misli?

— Oprosti što ti nisam verovala ... — promrmlja Rejčel. _ — Ne treba da tražiš oproštaj — Rejf je vrteo glavom. — Nemam

-116-

prava da ti prebacim što si otišla sa Fransoom ... — kolebao se.

Videlo se da ga nešto proganja. — Kad spomenuh Fransoaza... Da li ti se on dopadao?

— On mi je jedan od najdražih ljudi koje poznajem. Umrla bih, čini mi se, da nije bilo njega. Bio je uz mene u najtežim časovima, kad sam mislila da ću poludeti, ubeđena da me ti ne voliš.

— Zahvalan sam mu...

— Ti? Na čemu?

— Prvo, što je brinuo o tebi. I što mi je rekao za bebu.

— Fransoa? — uzviknu Rejčel zaprepašćeno. — On ti je rekao?

Kada?

— Primio sam pismo od njega. U zatvoru.

— Nije to bio zatvor, Rejfe!

— Da, zatvor. U pravom smislu reči. Ali u cilju moje lične zaštite.

Montelo je opasan čovek, Rejčel. Šta misliš, šta bi se dogodilo da me se nekim slučajem dočepao? Zašto bih inače bio onako grub prema tebi kad si došla da me posetiš? Morao sam da te sklonim, oteram od sebe, iz straha da se Montelo ne posluži tobom i spreči me da svedočim protiv njega. Da je nekim slučajem doznao za moju ljubav prema tebi, ne bi propustio priliku da me učeni. Veruj mi, Rejčel, nikad mi nije bilo teže nego kad sam morao hladno da te pustim da odeš, a bio sam van sebe od želje da te zagrlim.

— Molim te, Rejfe, nikad više nemoj da skrivaš od mene bilo šta!

Sve je moglo kobno da se završi. Šta bi bilo sa nama da smo se zauvek rastali? — Rejčel se uplaši od same pomisli šta je mogla da izgubi.

— Ne, mila moja. Ne sagledavam potrebu da u budućnosti nešto tajim pred tobom.

— Kažeš da ti je Fransoa pisao. Šta kaže? Zašto ti je pisao?

— Zato što te voli. Smatrao je da treba da znam da očekuješ bebu. kako bih ispunio svoju dužnost prema tebi.

Rejčel se smrkla pri spominjanju dužnosti. Rejf se nasmeja i crnoknu je u obraz.

-117-

— Nije čovek mogao da zna koliko sam lud za tobom — reče.

— Onog časa kad si mi saopštila da nemaš nameru da ostaneš sa njim, odlučio sam da te odmah posle suđenja potražim i oženim se tobom. Čim sam pušten, odjurio sam kod Džeremija i silom mu iskamčio tvoju adresu.

— Nadam se da ćeš obavestiti Fransoaza da ćeš postupiti onako kako se očekuje od časnog čoveka — zadirkivala je Rejčel sa osmehom u očima.

— Već sam to učinio. Zvao sam ga juče.

— Razgovarao si s njim?

— Zašto da ne? Zamolio me da ti nešto kažem.

— Šta to? — uzvrpolji se Rejčel. Poznavala jeFransoazovu sklonost prema pornpeznom načinu izražavanja. Strepela je do kojih granica Rejfova trpeljivost može da izdrži.

— Poručio ti je da je izvesna slatka crnka uspela da ublaži njegovu tugu.

Rejčel odahnu. Obradovano zapljeska rukama.

— O, tako sam zadovoljna! Danijela će ga usrećiti!

— Kako bi bilo da malo pređemo na pitanje moje sreće? — naroguši se Rejf. — Treba da ubedimo Džeremija da sam dostojan da budem primljen za člana porodice.

Smejali su se, zadovoljni, zaljubljeni. Smeh se pretvorio u poljubac, žudan i ispunjen srećom.

— KRAJ —

-118-