Sofija Vonder - Neprolazni sjaj by Alex Nash

Sofija Vonder

Neprolazni sjaj

- Ovo je veoma čudno... - promrmljala je Dţordan Rajli, čitajući tek pristiglu faks poruku. - Veoma čudno... - ponovila je zabrinuto, iščitavajući po treći put upućeno joj obaveštenje. - O čemu se radi? - prišla joj je sekretarica, Melani Adams. Radoznalo se, preko njenog ramena, zagledala u papir, nakon čega joj se oteo uzdah iznenađenja. - Oh! Zar nam je Bruks Veldon otkazao saradnju?! - Tako, bar, ovde piše... - Dţordan je odloţila papir na sto i zadobovala prstima po njegovoj površini. - Ovo je drugi otkaz za poslednjih deset dana - turobno je konstatovala. - Pitam se šta ih je uslovilo. Treba li da zapadnem u paniku? - Dugo godina ti je posao tekao glatko, Dţordan - podsetila ju je Melani. - Ovako nešto je, po zakonu verovatnoće, moralo da se dogodi. Znaš, ponekad su loši periodi neminovnost. U poslu, ili ţivotu, svejedno. Ako prihvatimo da su oni prolazni, lakše ćemo se nositi sa njihovim posledicama. Dţordan je sporo okrenula glavu ka Melani i pogled svojih tamnozele-nih očiju usmerila na njeno lice. Da nije bila smrtno zabrinuta zbog Veldonovog otkaza, slatko bi se nasmejala mudrijaškom izrazu lica svoje sekretarice. Uverena da je izgovorila nešto zasenjujuće pametno, Melani je izazivački gledala u Dţordan, očekujući pohvalu za svoju pronicljivost. - Glatko? - izustila je Dţordan, osećajući kako se bes lagano prikuplja u njoj. - Molim? - Rekla si da mi je posao dugo godina tekao glatko? - Pa... Zar nije? - Melani se smušeno osmehnula i za trenutak, gestom koji je otkrivao nelagodnost, dodirnula kosu. - Iznenađuješ me, Melani... Ti si jedina osoba koja bi trebalo da zna koliko mi je bilo teško u proteklih nekoliko godina, od smrti moga oca. Sarađuješ sa mnom gotovo od dana mog dolaska na čelo štamparije. Svedok si mojih nadljudskih napora da odrţim visok nivo uspešnosti, da modernizujem štampariju, da steknem nove klijente. Tokom tih godina sam padala i dizala se bezbroj

puta. Na ovom svetu ne postoji zakon koji bi me ubedio daje, nakon sve te borbe, vreme za loš period - završila je zajedljivo. - Ali, spolja gledano se činilo kao da uvek sve funkcioniše u najboljem redu! - Melani je slegla ramenima. - Radnici su uvek imali posao i platu, a klijenti su bili zadovoljni! I mnoţili su se, iz dana u dan! Spolja gledano... Dţordan je uzdahnula imajući tada razumevanja za ono o čemu je Melani govorila. Spolja gledano je sve Učilo na zahuktalu, dobro podmazanu mašinu, predodređenu da ne staje. Štamparija „Rajli printing center" je uvek radila punim kapacitetom, njen ugled je rastao, baš kao i plate zaposlenih radnika. Osvajali su trţište agresivno, namećući se niskim cenama usluga i originalnim grafičkim rešenjima. Klijenti su se mnoţili, produktivnost je rasla, počele su da pristiţu nagrade i priznanja. Spolja gledano, sve je delovalo kako se samo poţeleti moţe. Ali, Dţordan se iznutra raspadala. Bila je iznurena od borbe bez trenutka predaha, od strahova da će izneveriti sebe i druge, od bolne činjenice daje posao jedini sadrţaj u njenom ţivotu. Ponekad se pitala kako uopšte pronalazi snage da ustaje iz kreveta i upušta se u novi dan, ispunjen bezbrojnim obavezama i baš nikakvim zadovoljstvima. Preterano se trošila, a ni sa čim se nije akumulirala. Sve joj je bilo potrebno! Sve! Ljubav, paţnja, poštovanje, prijateljstvo, spokojstvo, sigurnost, zdrav partnerski odnos i seks, do đavola! Bio joj je potreban seks! Prošla je čitava godina dana od kada je, poslednji put, vodila ljubav sa nekim muškarcem. Ali, taj događaj, ionako, nije bio vredan pamćenja. Pomislila je kako je patetična i oporo se nasmejala. - Da, Melani... Jasno mije zbog čega imaš uverenje da u ovoj štampariji sve besprekorno funkcioniše. Jer, to je zaista tako! sada se, već, ţivahno nasmejala. - Tvoj otac bi bio ponosan na tebe - poverila joj je Melani. Dţordan se snaţno namrštila. Jer, zavet koji joj je otac ostavio, pretio je da je sasvim uništi. Kada ju je na samrti obavezao da

ne dozvoli propast štamparije, nasleđe njegovog oca, nije bio svestan da joj je stavio omču oko vrata, koja ju je sve više gušila. - Da... - sloţila se turobno. - Bio bi ponosan na mene... - Ti vodiš ovaj posao muškom rukom! - Melani je nastavila da je hvali. - Moţda, ipak... Ja nisam muškarac, zar ne? - izvila je usne u gorko cinični osmeh. - Tu biološku činjenicu mi otac nikada nije oprostio... - Zar nije vreme da prestaneš da ţališ zbog onoga što se dešavalo u prošlosti? - Melani je oprezno predloţila. Pa, Dţordan se samoironično nasmejala, Melani je ponekad umela da izgovori pravu stvar. - Verovatno si u pravu... - morala je da joj prizna. - Kada bi imala čemu da se okreneš u budućnosti, manje bi bila posvećena prošlosti! Pogodak, ponovo! Pravo u metu! Dţordan ju je direktno pogledala. Tada je shvatila da ona, uprkos dugogodišnjem radu sa Melani, nije znala ništa o njenom privatnom ţivotu. Ilije znala vrlo malo. Melani je ţivela sa majkom i sestrom, često je menjala mladiće, volela je da izlazi i da troši novac. Tuđi, obično. I, to je bilo sve. U svojoj tridesetoj godini se ponašala kao tinejdţerka, ipak, Dţordan se nikada nije usudila da komentariše njen ţivot. Melani je, pak, volela da bude upoznata sa svim događajima u ţivotu svoje šefovice, makar oni bili i beznačajni. Dţordan joj se obično poveravala, jer je smatrala kako nema šta da krije. Uostalom, Melani joj je bila jedina prijateljica. Druge su zapostavljene, odavno prestale da joj se javljaju. Dţordan se, naprasno, nije dopalo da joj Melani, prosečno inteligentna devojka, deli lekcije iz ţivota, zloupotrebljavajući pri tom njenu iskrenost. - Idi u svoju kancelariju i pozovi mi Bruksa Veldona - izdala joj je kratko uputstvo. - Taj dasa će morati da mi objasni zbog čega je otkazao poslednju narudţbinu. - Da li si sigurna da hoćeš to da ga pitaš? - Melani je oklevala sa odlaskom u svoju kancelariju.

- Samo učini šta sam ti rekla. Kod kuće već imam nekoga ko uvek podriva sve moje ideje... - nadovezala se tiho, misleći na svoju baku, Oliviju Rajli, vitalnu osamdesetogodišnjakinju, uverenu daje još uvek ţiva samo da bi kontrolisala svoju unuku i upravljala njenim ţivotom. - Bruks Veldon na vezi! - iz spikerfona je odjeknuo Melanin glas. Dţordan je podigla slušalicu. - Halo? Gospodine Veldon? - Da? - Dţordan Rajli na telefonu - predstavila se i sasvim ispravila gornji deo tela. - Hm... Dobili ste moj faks, pretpostavljam - Bruks Veldon je hladno konstatovao. - Da, ipak, ono što ste naveli u njemu me nije zadovoljilo. Hoću da znam pravi razlog, zbog kojeg raskidate saradnju sa mnom? - Vi ste baš direktni... - Kad god sam bila diskretna, ostajala sam uskraćena. - Shvatam. Ipak, sada vam ni to što ste direktni neće biti od prevelike pomoći. Kada sam odlučio da prekinem saradnju sa vama, učinio sam to iz ekonomskih razloga. U pitanju je čista računica. - Našli ste štampariju koja će vam štampati pozivnice za cenu niţu od moje? - Hm, da... - Koliko niţu? - Gospođice Rajli... - Gospodine Veldon! - Dţordan je naglo povisila glas. - Koliko ćete dolara uštedeti najednom kompletu pozivnica? Pedeset? Zar je to cena naše saradnje?! Treba li da vas podsetim koliko je ta saradnja bila izuzetna?! Nijednom vas nisam izneverila, prokletstvo! Operisala sam sa vrlo osetljivim podacima o zabavama pripadnika dţet-seta, a nijedan nisam otkrila novinarima! Oboje znamo koliko bi mi oni bili zahvalni za to! - Svestan sam toga i zato ću vas preporučiti svojim kolegama. Do viđenja, gospođice Rajli! - bilo je sve što je rekao Bruks Veldon, pre nego što je spustio slušalicu. Kasno te večeri,

Dţordan je parkirala svoj beli sportski porše ispred porodične kuće. Mogla je samo da zamisli šta su o tom prizoru mislili slučajni, prolaznici. Jer, kuća je bila stara i prilično oronula, uostalom, poticala je sa kraja 19. veka. Zidana u kolonijalnom stilu delovala je prilično otmeno i impozantno, uprkos svojoj zapuštenosti. Besprekorne arhitekture, sa visokim prozorima na spratu i jedinstvenom fasadom, kuća je nosila na sebi otisak prošlih vremena, koje je Olivija Rajli ţelela da sačuva. Po svaku cenu. Zato je odbijala da dozvoli Dţordan da renovira kuću. Smatrala je taj čin skrnavljenjem uspomena. Novi automobil i par kuhinjskih aparata je bilo jedino, čime je Olivija Rajli dozvolila da se naruši atmosfera zamrznutog vremena. Dţordan je osetila nervozu čim je ušla u kuću i osetila dobro poznati miris starog, dotrajalog, ali dobro očuvanog nameštaja. „Ovo je kvalitetnije od onih modernih varijacija na nameštaj", govorila je Olivija, lupajući dlanom o ivicu glomaznog kauča, smeštenog u izuzetno velikoj dnevnoj sobi. Dţordan je sanjarila o tim modernim varijacijama... o pokretljivim sofama sa šarenim jastucima, o foteljama od bambusa, o staklenim policama sa muzičkim uređajima. Maštala je o tome da proda kuću, kupi stan na obali i opremi ga na način, koji bi šokirao sve konzervativce, kao i sve starije od trideset godina. Ali, to nipošto nije mogla da učini, jer bi u tom slučaju povredila svoju baku. A ona joj je bila jedina porodica. Zatekla ju je u njenoj omiljenoj fotelji, kako sedi zatvorenih očiju. Na sebi je, kao i obično, imala jednu od svojih crnih haljina, dvostruki niz perli od crnih bisera i staromodne cipele. Iako gotovo nije izlazila iz kuće, bila je paţljivo našminkana. Pogled na njeno izborano lice, po ko zna koji put je razneţio Dţordan. Sagla je glavu i poljubila je u čelo. - Zdravo, bako... tiho ju je pozdravila, hvatajući je za ruku.

- Oh, stigla si! - Olivija je vesto odglumila prenutost iz dremeţa. - Ovde je tako sparno! Otvori prozor! - odmah je počela da izvoljeva. Dţordan joj je bila zahvalna na tome. Smatrala je mučnim večitu ustajalost vazduha u njihovoj kući, kao i činjenicu da su preko većine prozora neprekidno bile navučene teške, plišane zavese. - Kako se osećaš danas? - upitala ju je, izuvajući cipele. - Uzela si svoje lekove, nadam se? - Eh, kao da mi oni mogu pomoći... - beznadeţno je uzdahnula. Olivija Rajli je bila hronično ozlojeđena na svoju nesrećnu ţivotnu sudbinu i nije propuštala priliku da se predstavi njenom ţrtvom. S obzirom da je i sama smatrala tragičnim ţivot svoje bake, Dţordan je donekle imala razumevanja za njeno neposustajuće jadikovanje. Jedino što joj nije bilo jasno je kako joj ona, Dţordan, nije bila dovoljna da se, konačno, oseti srećnom. - Skuvaću nam supu i malo pirinča, moţe? - vedro je upitala, odlazeći ka kuhinji. Nije se iznenadila kada je čula Olivijin odgovor: - Radije bih tost sa premazom od rokfor sira i neku salatu! - Biće gotovo za pola sata! - doviknula joj je Dţordan, već naviknuta na izvoljevanje svoje bake. Vezala je kecelju oko struka i pogledala beznadeţno oko sebe. U sudoperi su još uvek stajali prljavi sudovi od doručka, kao i bezbrojne šoljice od čaja, kojeg je Olivija pila u velikim količinama. U friţideru je bilo dosta hrane, ali trebalo ju je pripremiti. Na kraju tog lošeg dana, kuvanje joj je najmanje bilo potrebno, nemoćno je razmišljala, sipajući vodu u šerpu. Strpala je u usta koricu hleba i prihvatila se pranja sudova. Dok je postavljala sto za večeru, shvatila je da je, uprkos gladi, gotovo izgubila apetit. Bila je umorna, najpre od posla, a potom i od istih scena, na koje je nailazila svake večeri po povratku kući. Ipak, spremila je za sebe in-stant supu, dok je pred baku

spustila tanjir sa dva parčeta premazanog tosta i nekoliko kriški paradajza. - Dozvoli mi da potraţim novu domaćicu - bojaţljivo je započela tu temu, kada je Olivija pojela ono što joj je spremila. - Ah! - starica je mrzovoljno odmahnula rukom uz izraz negodovanja na licu. - Zašto bi nam se nekakve priučene kuvarice motale po kuhinji, kada se ti, dušo, odlično snalaziš u njoj? - Odlično? Skuvala sam supu iz kesice i prepekla tost! - Obe smo site, zar ne? - hladnokrvno je konstatovala. - Zamara me svakodnevno pranje sudova - Dţordan ju je pogledala molećivo. - Uostalom, volela bih da, povremeno, pojedem nešto ukusnije i kvalitetnije od instant supe. - To činimo vikendom, kada naručujemo obroke iz restorana Olivija je bila neumoljiva. - I tebi bi, uostalom, dobro došla pomoć, preko dana. A i društvo, takođe. - Ne ţelim da mi se nekakve emigrantkinje motaju po kući. - A gospođa Klajvert iz susednog bloka? Jednom prilikom sam nezva-nično razgovarala sa njom i učinilo mi se da bi bila raspoloţena da radi kod nas. - Ona je glupača! Samo bi me zamarala i nervirala! Puno priča, a pritom je i prava šeprtlja! 0, kada smo već kod glupača... - Da?, m Dţordan je umorno protrljala vrat. - Zvala te je Melani, nekoliko minuta pre nego si ušla u kuću. -I? Šta je htela? - Da vidi kako si. Zabrinuta je za tebe. Izbrbljala je nešto o tome da ti je stalna mušterija otkazala saradnju. Dţordan je, na trenutak, zadrţala, dah. Strahovala je od onoga što bi joj Olivija mogla reći. Njena baka je bila opsesivno vezana za štampariju. Smatrala je da ona, kao tekovina njenog preminulog sina, uvek mora da bude visokoproduktivna. - Melani je preterala sa svojom brigom - promrmljala je, odlaţući salvetu sa krila na sto.

- To sam joj i ja rekla! Tačnije, rekla sam joj da gleda svoja posla! Kao daje tebi, dušo, potrebno da neko brine za tebe! Ti imaš dovoljno čvrstu ruku da resiš sve probleme! Tu si na svog oca! A ta mušterija, ko god bio, je budala! Otkazao je saradnju sa nama, rodonačelnicima štamparskog posla u ovom delu drţave! On je na gubitku, a ne mi! Dţordan se zapitala šta bi njena baka rekla kada bi saznala da su dvoje redovnih mušterija otkazali saradnju sa štamparijom u poslednjih nekoliko dana. Šta bi rekla, kada bi joj priznala da će joj ta dva otkaza doneti izvesne finansijske gubitke? - Da, srediću to, ne brini - smušeno je izustila, ustajući od stola. - Znam, dušo... Ne sumnjam da ćeš, veoma brzo, pronaći nove mušterije, koji će biti više reprezentativni od onih starih. Tako je i tvoj otac radio. I u trenucima kada je padao, nije prestajao da stremi ka vrhu. Zato je uvek bio najbolji! Dţordan je turobno uzdahnula. Pitala se kada će joj ţivot ponuditi neke drugačije sadrţaje od onih, koji su je gušili iz večeri u veče. Uprkos premoru, nakon pospremanja kuhinje je obukla trenerku i istrčala napolje. Bilo joj je potrebno da oseti da ţivot postoji i van njene kuće, da se iza osvetljenih prozora komšijskih kuća odigravaju lepše porodične scene od onih, u kojima je ona učestvovala. Zastala je ispred jedne i pokušala da zamisli šta se krilo iza njenih zidova. Na travnjaku ispred kuće je bila postavljena ljuljaška, što je odavalo dečije prisustvo. Dva parkirana automobila navela su je da pomisli da ih poseduje zaposleni bračni par. Mnoštvo baštenskih stolica, nepravilno raspoređenih u pozadini, ukazivale su na nedavno odrţanu zabavu. Ova porodica pouzdano vodi harmoničan ţivot, razmišljala je Dţordan uz setni uzdah. I sama je ţelela da, jednoga dana, povede ţivot prosečne građanke. Uz muţa, koji će voditi računa o svemu, i decu, kojoj bi se sasvim posvetila. Bila je umorna od

uloge vlasnice štamparije, osuđene na konstantan uspeh, i na svojstvo unuke, primorane da ţivi po diktatu svoje bake. Nešto kasnije, dok je stajala ispod tuša i predavala se blagotvornom dejstvu vode, shvatila je kako je izgubila sav optimizam po pitanju svoje budućnosti. Nekada je i bila spremna da poveruje da će joj ta budućnost doneti ţivot, o kakvom su maštale sve njene vršnjakinje. A sada... Sada je bila spremna da poveruje da je izgubljena za sve drugo, osim za rad, borbu i odricanje. Zaspala je sa bolnom ţeljom da sutrašnjica razuveri njene sumorne prognoze.

II - Ţelim da razgovaram sa tobom - obavestila je svoju sekretaricu kada je narednog jutra ušla u njenu kancelariju. - O čemu se radi? - Melani ju je upitala sa nevinim izrazom na licu. - Mislila sam da sam bila jasna kada sam rekla da moja baka ne sme da zna za eventualne probleme u štampariji! - oštro je nastupila, što joj nije bio običaj. - Da li si to zaboravila, Melani, ili ti je jezik, jednostavno, išao ispred pameti? - Slučajno sam se izbrbljala, oprosti mi! Juče sam bila zabrinuta za tebe! Najpre nam je gospodin Talbot otkazao saradnju, a potom i Bruks Veldon! Otišla sam sa posla znatno pre tebe i ţelela sam da vidim da li si se oporavila od neprijatnih vesti! - Otkazi su nešto što se dešava u poslovnom svetu, Melani. Mislim, nije nam pao meteor u štampariju, ili nešto slično, podjednako spektakularno! Obe uviđamo da smo izgubili dva pouzdana klijenta, ipak, to nije razlog da gubimo i glavu, zar ne? Melani je pokajnički slegla ramenima. - Nadam se da ti nisam napravila problem sa bakom? - Eh! - Dţordan je prstima protrljala čelo. - Moja baka ne priznaje da su problemi uopšte mogući... Umislila je da sam ja nekakav Supermen, koji ima čarobni štapić za rešavanje poslovnih komplikacija. - Pa, sama si kriva za to! Mislim, ipak si do sada radila bez greške. Nije ni čudo što ljudi od tebe očekuju samo uspeh. Dţordan se gorko osmehnula. - Zanimljivo... Da sam više grešila, sada ne bih nosila na ramenima ovaj strahoviti pritisak... Kakav paradoks! - Hoćeš li da popiješ kafu? - Melani je već ustajala od stola.

- Ne, ţurim na Sajam grafike. Imam dogovoren sastanak za deset sati na štandu digitalnih ofset štamparskih mašina. Razmišljam da kupim jednu, znaš. Melani ju je paţljivo odmerila. - Danas ideš na Sajam? - nije krila čuđenje u svom glasu. - Da. U čemu je problem? - Tamo ćeš sresti veliki broj ljudi, pa... - Pa? - Moţda ne bi bilo loše da si se malo paţljivije obukla - oprezno joj je sugerisala. Dţordan je pogledala niz sebe. Bila je zadovoljna svojom garderobom, koja je sastojala od prugaste košulje sa niskim kopčanjem i rukavima koji su se širili, kao i pantalonama od antilop koţe sa spuštenim strukom. Oba odevna predmeta je kupila u butiku na glasu i imala uverenje da joj dobro stoje. - Verovala sam da sam načinila dobar izbor odeće, ali si me ti sada pokolebala, Melani. Šta ti se ne dopada na meni? - Odećati je sjajna, zaista! Samo, očekivala sam da ćeš obući nekakav kostim, u vidu strukiranog sakoa i suknje do kolena, u kojem bi izgledala, onako, kao prava poslovna ţena... - Ja nemam nijedan kostim u svom ormanu - Dţordan joj je hladno odvratila. - Uostalom, nije mi potrebno adekvatno odelo, da bi me neko doţiveo kao poslovnu ţenu. Imam previše iskustva da bih se oslanjala na efekat strukiranog sakoa i suknje do kolena. - Shvatam... U pravu si, naravno... - Ne, Melani. Ti si u pravu - Dţordan se gestom pokajništva udarila po čelu. - Trebalo je, bar, da se našminkam. Ali, jednostavno nisam razmišljala o tome! Glava mi je puna cena i proračuna, kao i dilema oko kupovine te mašine! - Izgledaš lepo, uprkos tome što nisi našminkana. Ten rije, kao i obično, savršen. Crte lica su ti istaknute i bez naslaga šminke. A tvoja kosa... Ah! Znaš li da te ţene mrze zbog nje? - Više bih volela da me muškarci oboţavaju zbog nje... promrsila je Dţordan, dodirujući jedan pramen svoje, do struka

duge, prirodno kovrdţave kose bakarne boje, prikupljene u rep, vezan nisko, ispod vrata. - Idem sada, Melani! I upamti! Mojoj baki ne otkrivaj probleme sa posla! - Sigurna sam da više nećemo imati problema, pa samim tim ni razloga da brinemo tvoju baku, Dţordan! - Melani je izjavila ubedljivo. - Da, svakako... - sloţila se Dţordan rasejano. Zelela je da sačuva pribranost, ipak, neki neobjašnjivi unutrašnji osećaj joj je govorio da suočavanje sa pravim problemima tek predstoji.

* Prijala joj je šetnja između štandova na Sajmu grafičkih dostignuća. Nalazila se na svom terenu, svi izloţeni eksponati su joj bili bliski, tako daje stekla bezbroj korisnih informacija za posao, kojim se bavila. Obavila je i zakazani razgovor sa čovekom, od koga je trebalo da kupi novu mašinu. Uzela je njene prospekte, kako bi ih dobro proučila i u dogovoru sa svojim saradnicima procenila isplativost kupovine. Osećala je potrebu za predahom i šoljicom kafe. Imala je nameru da ode u sajamski restoran, ali je neplanirano ugledala jednog poznanika na štandu nepoznate kompanije, iza koga se skupila velika grupa ljudi. Prišla mu je, kada joj je, prepoznavši je, mahnuo rukom. - Očekivao sam da te vidim ovde - prijateljski joj se osmehnuo, stegnuvši joj ruku. - Ako je neko zainteresovan za inovacije, to si ti! - Šta se ovde dešava, Arti? Zar delite još nešto, sem ovog posluţenja? - mljacnula je, ugledavši slane perece, posute susamom. - Kroz pola sata će početi prezentacija mašine za sečenje papira Rekson PD 2000. Interesovanje je veće od očekivanog.

Preporučujem ti da se pridruţiš ostalima. I, naravno, posluţi se perecama - već je dizao tacnu uvis. - Mm... Umirem od gladi... - zagrizla je perecu na njenoj polovini i odmah počela da je melje zubima. - Još mi reci da negde ima i kafe, i ostaću tvoj večiti duţnik. - Nismo planirali da sluţimo kafu, ali... - izvukao je sa skrivenog mesta termos - za tebe će se naći jedna šoljica. - Srce si, Arti - Dţordan je zahvalno prihvatila kafu, koju joj je Arti sipao u plastičnu čašu. - Moram sada da te ostavim - poverio joj je Arti sa ţaljenjem. - Direktor mi je naloţio da pronađem negde još stolica. Umešaj se među ljude, sigurno ćeš pronaći još nekog poznatog. - Ne brini za mene! - poručila mu je otpijajući gutljaj kafe. Posluţila se još jednom perecom i krenula da razgleda lica prisutnih posetilaca štanda, većinom muškaraca, koji su ţivo međusobno razgovarali. Pogled joj se zaustavio na visokom i upadljivo zgodnom muškarcu, čija je sjajna, crna kosa bila zalizana unazad. Odmah je pomislila da odavno nije srela nekog ko je bio toliko atraktivan. Iako je ţivela u KaHforniji, stecištu lepih ljudi, retko je sretala tako upečatljive reprezente muškog pola. Zainteresovao ju je na način, koju ju je primorao da otpočne da ga proučava. Pomerila se ulevo, da bi mu lakše osmotrila lice. Otkrila je daje nestvarno lep. Imao je tamne oči, prav nos, zavodljivo lepa usta i savršeno oblikovanu bradu. Procenila je daje tek prešao tridesetu godinu ţivota. Pogled na njegova široka ramena izazvao joj je komešanje u grudima. Odala mu je priznanje na drţanju tela, kao i na osmišljenom imidţu. Svaki detalj na njemu je bio paţljivo odabran, počev od odela sašivenog po meri, preko brilijantske igle na moderno dizajniranoj kravati, i cipela zavidne elegancije. Bilo je očigledno daje od onih ljudi koji su cenili sebe, ali i sve one, sa kojima je dolazio u kontakt. Dţordan gaje, iskreno fascinirana njegovom lepotom, posmatrala toliko pomno i zainteresovano, da nije primetila

daje, tik do nje, stala jedna starija gospođa, koja je ulovila putanju njenog pogleda. - Divan je, zar ne? Kao naglo probuđena iz sna, Dţordan se širom otvorenih očiju zagledala u lice nepoznate gospođe. - Molim? Šta ste rekli? - Potpuno razumem vašu fascinaciju, mlada damo... Zbog takvih muškaraca poţelim da sam mlađa dvadeset godina. Pa, dobro, trideset... - rezignirano je slegla ramenima. - Ili četrdeset, zašto da ne? Koliko vi imate godina? - Dvadeset i sedam - Dţordan je mahinalno odgovorila, iako joj nije bila namera da se poverava nepoznatoj ţeni. - Pa, šta čekaš?! Idi i ulovi ga! Pogledaj ga samo! Takvih, kao što je on, ima najviše desetak na čitavoj planeti Zemlji! Dţordan je tada paţljivije odmerila nepoznatu ţenu. Odavala je utisak ekscentrične osobe, zahvaljujući napadnoj garderobi, skulpturalnom nakitu i neprirodno crnoj kosi. Drţala je neupaljenu cigaretu na dugačkoj muštikli, kapci su joj bili premazani jarkoplavom senkom, nosila je šešir namenjen za šokiranje. Imala je oko 65 godina. - Nisam sigurna da razumem šta mi sugerišete, gospođo... - Burhas. Silvija Burhas. Ja sam... - Oh, vi ste naslikali motiv za onaj megabord, izloţen na zgradi na Union aveniji! - Dţordan je odmah znala ko stoji pred njom. - Impresionirana sam, mlada damo... Vi ste neko iz struke, zar ne? - Da, ja sam vlasnik jedne štamparije. Ah, još uvek ne radimo megabordove - brzo je dodala. - Zovem se Dţordan Rajli. - Imate divnu kosu, mlada damo... - Silvija ju je odmerila.sa divljenjem. - Nedostaje joj adekvatna nega, ako smem da primetim. - Pa... - Dţordan je sa snebivanjem prošla rukom kroz svoje guste, bakarne uvojke - nemam vremena za posetu frizeru. - Ali, zato imate vremena da se udvarate Lendonu! Do prezentacije ima još čitavih pola sata! To je dovoljno vremena za tako čarobnu damu, kakva ste vi!

- Ja... - Ne čekaj više ni trenutka, Dţordan! Kladim se da, upravo sada, onog macana vreba apsolutno svaka ţena u prečniku od dva kilometra! Osvojiće ga ona, koja bude najhrabrija! Eh, da sam ja samo malo mlađa... Odnosno, mnogo mlađa... - brzo se korigovala. - Znate, nije moj običaj da prva prilazim muškarcima... - To nije damski, slaţem se. Ah, kada je u pitanju onakav muškarac... Ah! Odrekla bih se svih svojih principa i običaja za jednu noć provedenu sa njim! - Gospođo Burhas... - Dţordan se gotovo zacrvenela. - Ne glumi sveticu! - poručila joj je slikarka. - Momak ti se dopada, zar ne? Pogledaj ga samo! Reklo bi se daje rođen isključivo zbog toga da bi nama ţenama zavrtao mozak! - Slaţem se da je gospodin privlačan... - Dţordan je morala to da prizna. - Veoma privlačan - nadovezala se, ne skidajući pogled sa njega. -Međutim, sigurna sam da mu priroda nije baš sve podarila. Za pretpostaviti je da mu inteligencija zaostaje za lepotom. Uostalom, gospodin je moţda i oţenjen, i... - Nije oţenjen, do đavola! A nije ni glup, naprotiv, veoma je inteligentan! Zar ga ne poznaješ? Pa to je Lendon Gold! On je vlasnik najveće štamparije na Istočnoj obali, trebalo je da si već čula za njega! - Da, čula sam, ali nisam imala čast da ga upoznam. - Sto ćemo odmah da ispravimo! - nadovezala se Silvija Burhas, uhvatila je za ruku i povukla je za sobom.

III Pre nego što je Dţordan uspela da se snađe, stajala je pred Lendonom Goldom, koji ju je radoznalo posmatrao i pri tom joj se meko osmehivao. Baš kao i Silvija Burhas i on je bio opčinjen njenom kosom. Upadljivo ju je posmatrao, počev od korena gustih pramenova pa do njihovih uvijenih vrhova. Dţordan je osetilakako su joj kolena zaklecala u trenutku kada je Lendon Gold usmerio pogled na njeno lice, i uputio joj otvoren, čaroban osmeh. Bio je napadno erotičan, njegova pojava je izazivala buđenje niskih strasti. Seks se nametao kao jedini pojam o kome je mogla da misli, dok je kao paralisana stajala pred njim, razoruţana njegovim seksepilom. - Lendone, dragi... - Silvija ga je uhvatila ispod ruke i prisno se oslonila na njega. - Ova mlada dama je izrazila ţelju da te upozna... - Tačnije, ja... - pobunila se Dţordan, naglo crveneći u licu. - Ona misli da si prosto čaroban, ali sumnja u tvoju inteligenciju - prekinula ju je Silvija. - Ima uverenje da kada je neko toliko lep, kao što si ti, neminovno pati od manjka pameti. Uveri je u suprotno, hoćeš li? - Gospođo Burhas! - oslovila ju je Dţordan ljutito, poţelevši tada da propadne u zemlju od stida. - Učiniću to sa zadovoljstvom, Silvija - oglasio se Lendon Gold i naterao Dţordan da ga naglo pogleda. Njegov glas je bio toliko uzbudljiv, da joj je izazvao pometnju u glavi. Najednom je postala potpuno smetena, ophrvana snaţnim utiscima koje je Lendon izazivao u njoj.

- Pa, kako se zove mlada dama? - Dţordan Rajli. Ona je tvoja koleginica. Ili suparnica, bolje rečeno. Vlasnica je štamparije, pogađaš već. - Zaista? - izvio je jednu obrvu uvis, i još jednom odmerio Dţordan, tada od glave do pete. - Pomislio sam daje gospođica tvoj model, Silvija. - Da... - sada ju je i Silvija upadljivo odmerila. - Bila bi izvrsna za akt... Kladim se da bi kupio tu sliku, Lendone? - Bez razmišljanja... - promrmljao je Lendon zavodljivo i ispruţio ruku ka Dţordan. - Drago mije, gospođice Rajli. - Zašto vam i ne bi bilo drago?! - nabusito mu je uzvratila rukohvat. - Niko vas nije ofirao ni oklevetao, niti vas tretirao na nedostojan način! -još jednom je ljutito pogledala u Silviju Burhas. - Oprosti mi, draga... - slikarka ju je dodirnula po ruci. - Malo sam se našalila sa tobom, to je tačno. Međutim, moţda ćeš mi, jednoga dana, biti zahvalna na tome - indikativno joj je namignula. - Biću vam zahvalna već ovog minuta, ako objasnite gospodinu Goldu... - Ostavljam vas, deco! - Silvija Burhas je već krenula da se oprašta od njih. - Oboje ste mladi i zgodni, to je velika ţivotna privilegija! Uţivajte, kao što bih ja svakako činila, da sam na vašem mestu!

* U vazduhu su odjekivale poslednje reči Silvije Burhas, dok su je Dţordan i Lendon pratili pogledom. Oboje su uviđah staje ono, što im je bilo sugerisano. I oboje su razumeli zbog čega im je ekscentrična slikarka uputila upravo takav savet. Ona je, očigledno, teško podnosila svoje pozno ţivotno doba i činjenicu da joj je ono donelo izvesna ograničenja. Duh joj je, suprotno

telu, bio ţivahan i vitalan, i odbijao je da ostari. Smatrala je svojom misijom da mlade ljude podseća na mogućnosti, koje su im stajale na raspolaganju. Dţordan i Lendon su se pogledali istovremeno. Spontano su se osmehnuli jedno drugom, što je stvorilo atmosferu neočekivanu prisnosti među njima. - Smem li da očekujem, gospodine Gold, da niste shvatih ozbiljno baš sve što je gospođa Burhas rekla o meni? - Dţordan se prva oglasila. - Dozvolite da napravim malu retrospektivu. Koliko se sećam, Silvija mi je otkrila kako ste ţeleli da me upoznate, kako mislite da sam prosto čaroban, ali pri tom ne i preterano inteligentan. Šta je netačno, od svega navedenog? - provokativno ju je upitao. - Molim vas, nismo na kvizu - Dţordan je gestom nesigurnosti ukrstila ruke preko grudi. - Uvek je zadovoljstvo sresti ljude iz iste branše, naročito one koji slove za uspešne. Koliko mi je poznato, gospodine Gold, vi ste postavili visoke standarde, kada je štamparstvo u pitanju? - Laska mi, ako na taj način razmišljate o meni, gospođice Rajli. Verujem kako imam pokriće da potvrdim da ste u pravu. Moja štamparija „Gold digital studio" je specijalizovana za svaku vrstu digitalne štampe, za nas ne postoje narudţbine, koje nismo u stanju da odradimo. Zadovoljni smo našim mogućnostima, kako kreativnim, tako i tehničkim. - Pretpostavljam da radite bilborde, fasadnu i podnu grafiku, megabordove i slično? - Između ostalog! A vaša štamparija? - zainteresovano je upitao. - Oh! - Dţordan je obmotala oko prsta pramen kose i krenula nervozno da ga uvrće. - Bojim se da smo daleko od vašeg nivoa, gospodine Gold. Naime, mi se, za sada, baziramo na štampanju plakata i banera, unikatnih kalendara, personalizovanih brošura, omota za muzička i video izdanja. Naravno, ne libimo se da štampamo i vizit-karte, pozivnice, kao i ulaznice. Kao što vidite, naše mogućnosti su daleko ispod vaših.

- Kada ste već spomenuh vizit-karte, dozvolite da vam predam jednu svoju - iz unutrašnjeg dţepa sakoa je izvadio savršeno dizajniranu karticu i pruţio je Dţordan. - Ovo vam ne predajem tek tako, da bi završila na gomili ostalih kartica, osuđenih da ostanu neiskorišćene. Insistiram da dođete u obilazak moje štamparije. Da li ste planirali skori dolazak na Istočnu obalu? - Ne, ja... Ja veoma retko putujem... - Krajem narednog meseca je proslava petogodišnjice osnivanja moje štamparije. Dođite u Boston, gospođice Rajli. Bićete moj gost. Naglo ga je pogledala, iznenađena njegovim predlogom. Uzvratio joj je pogled, koji je bio veoma otvoren. - Samo se pobrinite za prevoz, ostalo prepustite meni - nadovezao se promišljeno zavodljivim glasom. Dţordan se jedva obuzdala da ga upita staje konkretno mislio. Da li se u njegovom pozivu krio predlog o upuštanju u aferu sa njom, ili je jednostavno bio ljubazan? Ubrzo je dobila odgovor, koji joj je pomogao da stvari postavi na svoje mesto. Lendonu je prišla izrazito atraktivna plavuša bujnih grudi i naglašenih bokova. Bila je veoma mlada, moglo se pretpostaviti da još uvek nije napunila dvadeset godina. Izgledala je izazovno i donekle glamurozno. Svaki detalj na njoj nedvosmisleno je pokazivao da prati aktuelne modne trendove, da dosta polaţe na svoj izgled. Dţordan je nesvesno namreškala nos dok je posmatrala nepoznatu devojku kako gestom apsolutnog posedništva, obavija svoju ruku oko Lendonove, a potom mu naleţe na telo, kako bi mu nešto šapnula na uho. Osetila je otpor prema njoj, koji se graničio sa ljubomorom. - Odmah dolazim - bio je Lendonov odgovor na devojčino poverljivo šaputanje. Plavuša je kratko klimnula glavom ka Dţordan i potom se udaljila lelujavim hodom.

- Moram da idem, gospođice Rajli - glas mu je odavao iskreno ţaljenje, kada se obratio Dţordan. - Da, jasno - krajnjim naporom se obuzdala da ne bude ironična. - Treba da znate da ću prvom prilikom izvesti Silviju na piće, u ime toga što me je upoznala sa vama - poklonio joj je široki, šarmantni osmeh, koji je obarao sa nogu. - Hm, da... - neodređeno je promrmljala, misleći o tome kako provodi poslednje sekunde u društvu tog fatalnog muškarca. Muškarca koji će se, nakon kratkog i bezazlenog flerta sa njom, vratiti svojoj plavuši. - Poslaću vam pozivnicu za proslavu. Unapred se radujem našem novom susretu. I plavuša, sigurno, Dţordan se u mislima nadovezala na Lendonove reči. - Hvala vam - kratko je uzvratila, spremajući se da krene. - Do viđenja, gospodine Gold! - Do viđenja! O, gospođice Rajli! - Lendon se u poslednjem trenutku dosetio daje nešto upita. - Da? - zastala je i upitno ga pogledala. - Zainteresovan sam za proširenje poslova na Zapadnoj obali. Znate li za neku štampariju koja se prodaje ovde, u San Dijegu? - Nisam sigurna... - Javite mi, ako saznate nešto! Poklonio joj je još jedan osmeh, pre nego što joj je okrenuo leđai zaputio se ka raskošnoj plavuši, koja je nestrpljivo očekivala da joj se pridruţi. Dţordan jedva daje bila svesna svojih kretnji, dok je izlazila sa sajamskog prostora. Najednom se osetila praznom i iscrpljenom, koliko i beznadeţnom. Susret sa Lendonom Goldom je imao traumatično dejstvo na nju. Podsetio ju je na to koliko je sama, koliko je otupela za igre sa muškarcima i koliko nije dorasla onome, što oni očekuju od ţene. Bilo je nuţno da se vrati na posao, međutim, za tako nešto nije imala snage. Odvezla se kući, u nameri da se u njenom miru sabere, da povrati energiju.

Procenila je da proţivljava jedno od retkih stanja, u kojem je osećala potrebu za Ohvijinim društvom, za njenom utehom. Ta starica ju je volela, uprkos tome što se ponašala zahtevno i sebično. Poznavala ju je više nego bilo ko drugi, i imala razumevanja za njene devojačke strahove. Znala je o svojoj unuci i ono, što ni ona sama nije ţelela da prizna. Kako Oliviju nije pronašla u prizemlju, Dţordan ju je potraţila u njenoj spavaćoj sobi. Ponadala se da će je zateći budnu, s obzirom daje bilo vreme za njen uobičajeni popodnevni dremeţ. - Spavaš li, bako? - paţljivo je odškrinula vrata Olivijine spavaće sobe i tiho se oglasila. Preko prozora su bile navučene zavese, tako daje Dţordan u tami jedva nazirala obrise masivnog, bračnog kreveta. - Samo leškarim... - iz tame se začuo staričin slabašan glas. - Zbog čega si došla tako rano sa posla? - Umorila sam se obilazeći štandove na Sajmu grafike. Mogu li da prilegnem tu, kod tebe? - Dođi... - Olivija je već podizala jedan kraj prekrivača. Dţordan je legla na krevet i odmah se savila uz Oliviju. Prislonila joj je glavu na grudi i sasvim joj se pripila uz telo. - Dušo moja... - prošaputala je Olivija i utisnula poljubac na čelo svoje unuke. Dţordan je osetila kako joj suze naviru na oči. Zagrlila je baku i blago je stegla, a ona joj je uzvratila.stisak. Razneţene eskalacijom prisnosti među njima, obe su tiho uzdahnule. Bili su to trenuci u kojima su, više nego obično, postajale svesne koliko su vezane. Vezivale su ih doţivljene tragedije, veliki porodični gubici, kao i upućenost jedne na drugu. Olivija je prva okusila gorčinu ţivota kada je sahranila svoga supruga. Nedovoljno oporavljena od tog događaja, suočila sa još strasnijim: izgubila je snahu i njenog tek rođenog sina. Dţordan je imala samo četiri godine kada su joj umrli majka i brat. Međutim, imala je dvadeset i četri kada je ona izgubila oca, a Olivija sina. Biološki je bila dovoljno stara da se nosi sa tim

gubitkom, ali je mentalno jedva uspela da se sabere od tog strašnog događaja. Oliviju je potpuno dotukla smrt jedinog sina, toliko, da je priţeljkivala sopstvenu smrt. Dţordan je bila uvređena otkrićem da je njena baka ţelela da umre, uprkos tome što je imala nju, svoju unuku pored sebe. Činilo joj se da joj, ni sa protekom godina, nije predstavljala utehu, niti motivaciju za ţivljenje. Bilo je dovoljno da je Olivija privije uz sebe, zagrli je i poljubi u čelo, pa da shvati da to nije tačno. Olivija ju je volela i ţivela je za nju, ah, njih dve su imale još samo malo vremena da budu zajedno. Tako malo... Obe su bile bolno svesne toga, dok su se očajnički stezale, prkoseći proteku vremenu, onome, koje ih je vodilo ka razdvajanju. - Danas se nešto posebno dogodilo, zar ne? - Olivija ju je pronicljivo upitala, kada su se obe malo pribrale od naleta snaţnih emocija. - Da... - potvrdila je Dţordan oduţeno. - Upoznala sam jednog muškarca... - O! Mora da je zanimljiv, čim si odlučila da govoriš o njemu. - Pa, zanimljiv je... Na poseban način... - Misliš, na seksualni? Dţordan se izvila, da bije pogledala u lice. - Bako?! - Ja sam tvoja baka, dušo, ali sam ujedno i ţena. Hajde, pričaj, hoću da čujem sve o njemu! - Zgodan je. Veoma. Tačnije, on je najzgodniji muškarac koga sam ikada upoznala. -Aha. - Prilično je šarmantan. Ima neodoljiv osmeh. Pogledom ukazuje poštovanje i divljenje. Spontan je i prirodan. Otvoren. - Čime se bavi? - Pogodi! Vlasnik je najveće štamparije na Istočnoj obali! - Oh, zar ne ţivi u San Dijegu? - Olivija je zvučala prilično razočarano. - Ne, ţivi u Bostonu.

- Eh, kakva šteta... Mogli ste da sarađujete. I da se druţite! - Bojim se da Lendon, tako se on zove, već ima izvesnu... drugaricu. - Hm... Zauzet je, znači? - Pre bih rekla daje okupiran! Staje to u tim prsatim plavušama, što ih čini neodoljivim za muškarce?! Olivija se slatko nasmejala unukinom pitanju. - Odgovor se nameće sam po sebi. Dakle, taj famozni momak se, u stvari, ponaša po klišeu! Odabira za partnerke stereotipne ţene! Moţda i nije toliko poseban! - Jeste, veruj mi... Uh, do đavola, baš mi se dopao! - Postoji li šansa da ga ponovo vidiš? - Ne, ne postoji - odvratila je sa tuţnim uzdahom. - Mislim, on je pokušao da organizuje naš sledeći susret, ali se onda, u taj dogovor, umešala plavuša sa istaknutim poprsjem! - Taj momak je na gubitku, ako mene pitaš - Olivija ju je pomazila po kosi. - Pored tebe bi bio kompletno i konstantno srećan, dok je sa plavušom to samo povremeno. - To, ipak, ne moţemo da znamo... - Kao što ne moţemo da znamo ni da li ćete se ti, i taj mladi gospodin, ponovo sresti ili ne! Dţordan se uzdrţala od komentara. Ali, da se odlučila za iskrenost, otkrila bi svojoj baki upravo to: kako je i sama verovala da će se, u nekoj zgodnoj prilici, ponovo sresti sa Lendonom Goldom.

IV Narednog dana je intenzivno razmišljala o njemu. Pitala se da li je otputovao u Boston, ili se još uvek nalazio u San Dijegu, u nekom hotelu, sa svojom seksi plavušom. Sajam grafike se zatvarao tek za dva dana, što je otvaralo mogućnost da ga Lendon iznova poseti. Moţda je i sama mogla da izmisli razlog za ponovnu posetu Sajmu? - Tedi Mejson na telefonu! - trgla se od Melaninog glasa, koji je odjeknuo iz spikerfona. Sa ţaljenjem je potisnula misli o Lendonu Goldu iz glave. Bilo joj je veoma prijatno dok se prisećala njegovog lika i načina na koji ju je posmatrao. Pomalo je i sanjarila, poneta njegovim bezazlenim flertovanjem. Uzdahnula je i podigla slušalicu. Nije joj bilo teško da uspostavi koncentraciju, s obzirom daje Tedi Mejson vaţio za njenu najbolju mušteriju. - Hej, Tedi! - vedro ga je pozdravila, i odmah produţila, ne sačekavši da čuje uzvratni pozdrav: - Kakva slučajnost, danas sam planirala da te pozovem! Htela sam da ti se pohvalim da sam nabavila neverovatno kvalitetan papir za tvoje omote! Tek se pojavio na trţištu, ali ne brini, stvar je proverena! Kupila sam bar tonu materijala, tako da ćemo biti mirni do kraja godine! - Pa, nadam se da sarađuješ sa još nekom diskografskom kućom, koju će obradovati ta informacija. Dţordan se snaţno namrštila, a zebnja joj se uselila u srce. - Šta to pričaš, Tedi? Papir sam kupila za tvoje CD-ove! Imaćeš najbolje omote u gradu!

- Mislim da ćemo morati da prekinemo nasu saradnju, Dţordan... Naglo je prebledela, a dah joj se sledio. Na trenutak je bila apsolutno onemogućena da razmišlja, da govori. Sok je bio preveliki, da bi ga lako savladala. - U pitanju je ta prokleta ekonomska računica - Tedi Mejson je počeo da se pravda. - Nije ništa lično, zaista! Nikada ne bih menjao saradnika, kome tako dobro stoje „leviske"! - pokušao je da se našali. - Samo, ja se, kao i svi poslovni ljudi, klanjam gospodinu dolaru! On određuje ne samo moj profesionalni, već i privatni ţivot! - Tedi... - Dţordan je nekako došla do glasa. - Ja sam dala ogroman novac za papir... Ogroman novac! - Ali, ja nisam obavezan da naručim omote od tebe! Ugovor o našoj saradnji je istekao još prošle godine! Pitaj svog pravnika, ako meni ne veruješ! - O kakvom ugovoru pričaš, Tedi?!!! - Dţordan se toliko glasno prodrala da su joj ţile iskočile po vratu. - Nas dvoje smo bili prijatelji, do đavola! Ih se to meni samo činilo?! - Ţao mi je, zaista... - Ne verujem ti! Kada bi tebi zaista bilo ţao, to bi značilo da imaš osećanja! A upravo si dokazao da si hladnokrvni i bezosećajni račundţija koji je, zbog šake dolara, u stanju da pogazi uspešnu dugogodišnju saradnju i odnos koji je ličio na prijateljski! Nije se iznenadila kada je Tedi Mejson prekinuo vezu. Izbezumljeno je gledala u slušalicu, pre nego što ju je polako spustila na njeno leţište. Bilo joj je dovoljno samo nekoliko sekundi da sagleda razmere štete nastale zbog otkazane saradnje Tedi Mejsona i njegove diskografske kuće „Tehno Sonik". Zapala je u očajanje, koje je vodilo ka panici. Po čelu su joj izbile graške hladnog znoja, a srce je krenulo nepravilno da joj udara u grudima.

Umiri se, sugerisala je samoj sebi, halapljivi hvatajući vazduh. Na raspolaganju ti stoje još neke opcije... Nije se dogodilo ništa strašno, ništa, iz čega nećeš uspeti da se izvučeš... Uspela je donekle da se pribere, kada je Melani oprezno provirila u njenu kancelariju. - Da li si dobro, Dţordan? - upitala ju je sa snebivanjem, spremna da se povuče za tren. - Hoću da mi obezbediš adrese svih diskografskih kuća u Kalifoniji i šire! - izdala joj je nalog, ignorišući njeno pitanje. - Moraćemo da im ponudimo onaj papir za omote, koji smo kupili za potrebe „Tehno Sonika". - Zar je Tedi Mejson... - Kako je mogao to da mi uradi?! - zavapila je Dţordan umesto odgovora. - On odlično zna da kupujem unapred sav repromaterijal za njegove potrebe! Činim to da bih mogla da reagujem na svaku njegovu hitnu narudţbinu! Bar deset puta je dolazio u ovu kancelariju sa buketima cveća i izrazima zahvalnosti do groba, upravo zbog mog prihvatanja da mu, u rekordno brzom roku, odštampam visoke tiraţe! Kako je mogao da mi, nakon toga, okrene leđa?! Zar sam to zasluţila?! Otkaz saradnje?! - Taj čovek mi se nikada nije dopadao - promrsila je Melani. - Taj čovek će me koštati bankrotstva! - nadovezala se Dţordan, hvatajući se za glavu. - Oh, boţe, ova štamparija će propasti, ako ne prodam taj papir i gomilu drugih sirovina, kupljenih za potrebe „Tehno Sonika"! - Uloţila si mnogo novca na to, ha? - Mnogo? - Dţordan se osmehnula samoironično. - Uloţila sam sav raspoloţivi novac na to! Ko bi se ovome nadao? - tuţno je zavapila, nakon čega joj je pogled pao na dopis Bruksa Veldona, koji je još uvek stajao na njenom stolu. - Ovde se nešto događa, Melani... - glasno je razmišljala, podiţući dopis. - Jedno otkazivanje saradnje sam prihvatila kao nešto normalno. Dva otkazivanja, u kratkom vremenskom razmaku, sam mogla da smatram neprijatnom slučajnošću. Ali

tri... Ne preostaje mi ništa drugo do da Zaključim daje u pitanju zavera protiv mene. - Zavera?! - Melani se histerično nasmejala. - Ne budi smešna, Dţordan! Baš si preterala sa tim! Ko bi mogao da kuje zaveru protiv tebe? Ti nemaš neprijatelje! - Tačno, ali imam konkurenciju. - Ne prenagljuj, molim te! Zavera, ha, ha! Kako se ona, uopšte, kuje? I sa kojim ciljem? - Mnogi su odavno bacili oko na moju štampariju, zato što dobro radi i moţe da se pohvali stečenim ugledom. Za pretpostaviti je da neko ţeli da me uništi, kako bi došao do štamparije. - To je malo paranoično razmišljanje, ako mene pitaš! Dţordan je i dalje zurila u faks Bruksa Veldona, savršeno uverena da je on tek prvi u nizu koji će usledeti. Instinkt joj je govorio da joj predstoje teška vremena i suočavanje sa brojnim iskušenjima. Stomak ju je zaboleo od brige, koju je osetila povodom toga. Pitala se moţe li ona bilo šta da učini, da bi sprečila sigurnu propast. Odlučila je da blagovremeno angaţuje finansijskog savetnika, kako bi joj on pomogao da opstane uprkos gubicima. Još uvek je raspolagala iz-vesnim sredstvima na računima i ţelela je da ih pametno investira. Izdala je Melani najstroţi mogući nalog da poštedi Oliviju priča o onome što se dešavalo u štampariji. Posesivno ponosna na biznis koji je započeo njen suprug, a razvio sin, ne bi preţivela suočavanje sa njegovom propašću. Tako je Dţordan bila prinuđena da podnosi dve vrste pritiska: onu, koju su izazivali problemi u štampariji, i drugu, koja se ticala straha da glas o tim problemima ne dođe do Olivije.

Ono što se događalo u narednih nekoliko dana, bilo je mnogo crnje od onoga stoje Dţordan bojaţljivo očekivala da se dogodi. Sunovrat štamparije je bio brz, nagao i nezaustavljiv. Klijenti su masovno otkazivali saradnju, davno naručena roba je pristizala na plaćanje, gomilali su se računi, a uplate su bile minimalne. Svima je postalo jasno daje Dţordan ţrtva zavere nekog od svojih konkurenata, ali niko nije uspevao da ga identifikuje. Proţivljavajući istinsku agoniju, Dţordan je krajnjim naporima pokušavala da spasi neizbeţno. Besomučno je traţila nove saradnike, snizila je cene usluga, objavila nekoliko skupih reklamnih oglasa i sledila sva uputstva finansijskog savetnika. Ipak, samo četri nedelje kasnije, bila je prinuđena da proglasi bankrot. Dogodilo se to u trenutku kada je iscrpla sve načine za uspostavljanje kontrole nad kolima koja su furioznom brzinom jurišala nizbrdo. Više nije videla izlaz iz nastalih problema, istovremeno, nije imala ni snage za dalju borbu. Bila je potpuno iscrpljena, ne samo fizički, već i emocionalno. Jer, štamparija nije predstavljala samo mesto u kome je zarađivala platu. Ona je vaţila za monument njenog oca, za nešto što se nije smelo otuđiti, što je bilo nuţno negovati. Gušio ju je neizmeran osećaj krivice. Doţivljavala je sebe kao nekog ko je izneverio ideale svoga oca. Sve što je ikada traţio od nje, bilo je da ga dostojno nasledi na čelu štamparije. A ona ju je upravo izgubila! Glava ju je bolela od preispitivanja svojih postupaka, od pokušaja da otkrije prave uzroke poslovnog fijaska. Dovodila je sebe do stanja bunila, pitajući se da lije u nečemu grešila, što ju je potom koštalo propasti. Da li je bila dovoljno korektna? Da lije uvek, i u svakoj situaciji, davala sve od sebe? Da li je nešto mogla da uradi drugačije? Da li je... Da li je... Da lije... Umesto odgovora na sva ta pitanja, redovno je dobijala glavobolju. A onda je odlazila kući, gde je morala da glumi vedrinu pred Olivijom, što ju je dodatno slamalo.

U jednom trenutku je postala svesna da je potpuno izgubila svoj identitet, da se identifikovala sa propalom štamparijom, daje zapostavila sva svojstva svoje ličnosti. Jer, bila je samo telo bez duše, bez karakteristika, bez imena. Strahovala je da će umreti. Ipak, jedna stvar ju je odrţavala u ţivotu: potreba da otkrije ko je kriv za njenu propast, ko je skovao zaveru protiv nje, i ko su bili oni, koji su mu pomogli daje realizuje. Gutala je tablete protiv glavobolje da bi mogla da funkcioniše, kao i vitaminske tablete, da bi mogla da preţivi. Jer, jedva da je išta stavljala u usta. Bila je kao robot, ţivela je i kretala se mehanički, zapostavljajući svoje potrebe. Olivija je primetila da se nešto nesvakidašnje događalo sa Dţordan, ali je to tumačila njenom nesrećnom zaljubljenošću u Lendona Golda. Dobro je upamtila kako je taj zgodni momak ostavio snaţan utisak na njenu unuku, koja je gajila visoke kriterijume prema muškarcima. Poštujući njenu devojačku tugu, nije ţelela da je opterećuje svojim pitanjima, svojom brigom. Pustila ju je da sve to sama preboli. Dţordan je birala trenutak da saopšti Oliviji istinu. Odlučila je da to bude na samom kraju, nakon prodaje štamparije, zakazane za sredinu oktobra. Tada će, između ostalog, biti u prilici i da joj otkrije ime onoga, ko je bio odgovoran za otuđenje najvrednijeg porodičnog poseda. Bez sumnje, biće to onaj ko bude kupio njenu štampariju. Na dan zakazane prodaje, Dţordan je sedela u jednom kafiću, u neposrednoj blizini štamparije, u kojoj se i odvijala aukcija. Nije imala snage da prisustvuje činu definitivnog gubitka objekta u kome su bili utkani napori i ambicije čak tri generacije Rajlijevih. Srce joj se stezalo pri pomisli da će štamparija poneti tuđe ime, da će je neki stranac nazivati svojom. Prepustila je svom advokatu da obavi sve administrativne obaveze. Dala mu je puno ovlašćenje, jer je sumnjala da bi bila u stanju da stavi potpis na kupoprodajni ugovor.

Čitavo telo ju je bolelo, imala je utisak da će joj glava eksplodirati. Osećala je neizdrţiv pritisak, na trenutke joj se Činilo da će zapasti u histeriju. Primoravala je sebe da ostane pribrana još samo malo, još samo par minuta, dok ne otkrije ime svoga dţelata. Njen advokat i Melani su znali gde se ona nalazila, i obećah su da će doći da je izveste o svemu čim aukcija bude završena. Kada ih je ugledala kroz prozor kafića, prstima je snaţno stegla šolju, koju je drţala u ruci. Postala je krajnje uznemirena, znala je da će joj od onoga, što joj advokat bude rekao, zavisiti čitav ţivot. Jer, osim imena novog vlasnika štamparije, bilo joj je vaţno da sazna koju je cenu ona dostigla. Interesovalo ju je da li će sa tim novcem uopšte moći da planira svoju budućnost. Advokat, Sajmon Otis, je delovao zadovoljno, kada je ušao u kafić, što je donekle umirilo Dţordan. Međutim, kada je skrenula pogled na Melanino lice, otkrila je da je ona veoma besna, ah da pokušava da se kontroliše.byvoki - Znam da nijedna vest, koju bi mogla da čuješ od mene, neće biti dovoljno dobra za tebe, Dţordan - advokat joj se taktično obratio, kada joj se pridruţio za stolom. - Međutim, rekao bih daje sve završeno na zadovoljavajući način. - Hoću da čujem ime - procedila je Dţordan, čije je lice bilo smrtno bledo. - Mislim da je pametnije da čuješ koju je cenu dostigla štamparija -predloţio je Sajmon Otis, posmatrajući je zabrinuto. - Ime, Sajmone! - udarila je šakom o sto. - Hoću da čujem ime! - U redu! - uzdahnuo je advokat, otvorio svoju aktovku i iz nje izvadio hrpu papira. Sa jednog je pročitao ime: - Lendon Gold.

* Unutrašnjost kafića je krenula da se vrti u krug, tako da je Dţordan morala da zatvori oči, kako ne bi i sama uletela u taj strašni kovitlac, zbog koga je pretila opasnost da padne u

nesvest. Snaţan nalet vrtoglavice ju je primorao da se prstima uhvati za ivicu stola, kako se ne bi srušila sa stolice. Sećanja su se vratila i nemilosrdno joj se smejala u lice. Još uvek je čuvala zabeleţeno u svesti kako ju je Lendon Gold, taj proračunati zavodljivac, pitao za informaciju o štamparijama koje su na prodaju. Sve što je tada hteo od nje, bilo je da izvrši procenu njene spremnosti da otuđi štampariju. Njegovi osmesi su bih laţni, njegovi pogledi namontirano zavodljivi, njegov poziv za dolazak u Boston samo maska. A ona je poverovala da mu se, bar delimično, dopala! Kakva je budala ispala! Budala i gubitnik, ţrtva zavere i svoje ţenske naivnosti! Izgarala je od ţelje da ošamari najpre sebe, a potom i lepo lice Lendona Golda. To joj je bilo potrebno... Da iskali sav svoj jad i bes na onome, koga je smatrala uzročnikom svoje ukupne propasti. Apsolutno nesvesna onoga što čini, naglo je ustala od stola i slepo krenula ka izlazu iz kafića. Sajmon Otis ju je sustigao i naterao je da se vrati nazad za sto. - Svi su već otišli - otkrio joj je, prozrevši njene namere. - Melani i ja smo ostali poslednji. Uostalom, gospodin Gold nije ni bio prisutan na aukciji, već je poslao svog advokata da izvrši kupovinu. - Kako je samo taj čovek bio uporan! - Melani je neočekivano prasnula. - Zaklela bih se kako je dobio uputstvo da plati bilo koju cenu, samo da bi se dočepao tvoje štamparije, Dţordan! - Da li ti je poznato ime Daglas Malruni? - upitao ju je Sajmon. - Da - potvrdila je Dţordan nakon kraćeg razmišljanja. - On je, takođe, vlasnik jedne štamparije odavde, iz San Dijega. - On je učestvovao u aukciji. I, pokazao je spremnost daje plati, ma koliko koštala. Nadmetanje između njega i Goldovog advokata je podiglo cenu štamparije. Evo, na kraju se došlo do ove cifre... - pokazao joj je papir sa ispisanim iznosom.

Dţordan je ostala ravnodušna na pokazanu joj cifru, iako je ona bila visoka. Još uvek se nalazila pod dejstvom šoka nakon otkrića da je Lendon Gold kupio njenu štampariju. Jedini muškarac, koji joj se dopao na prvi pogled... - Kada će biti izvršena transakcija novca? - pribrano je upitala. - Kada Goldovi advokati završe sa pregledom dokumentacije. Cenim da će to biti za sedam do deset dana. Proverio sam tvoj privatni račun. Na njemu imaš nekoliko hiljada dolara, tako da nećeš zavisiti od datuma planiranog za izvršenje isplate. Da, to će joj biti dovoljno... Za Olivijine potrebe, tablete protiv glavobolje, koktele vitamina, i za... kartu do Bostona! Bila je rešena da se lično obračuna sa Lendonom Goldom, makar joj to bilo poslednje što će uraditi u ţivotu. - Rekao bih da poznaješ tog Lendona Golda, Dţordan? - Sajmon Otis je pravilno procenio. - Da, poznajem ga... - promrsila je, skupljajući oči. - A potrudiću se i da on upozna mene... - Sigurna sam dati je upravo taj Gold otimao klijente i doveo te do bankrota, Dţordan! - Melani je previše strastveno to izjavila. - Ne bih se iznenadila kada bi to odbijao da prizna, međutim, stvar je jasna, zar ne? - I više nego jasna... - potvrdila je Dţordan, mislima već sasvim preseljena u Boston. - Trebalo bi da se dogovorimo oko par detalja administrativne prirode, Dţordan - Sajmon Oris je već krenuo da vadi dokumenta iz svoje aktovke. - Prvo... - Daj mi samo dva dana, Sajmone - zamolila ga je Dţordan. - Planirala sam da odem na kraći put. Kada se budem vratila, završićemo sve poslove. Obećavam. - Dţordan... Poţeljno je da budeš u San Dijegu, za slučaj da Goldovim advokatima zatrebaju neke informacije... - Budi im na raspolaganju, molim te. I zamoli ih za malo strpljenja. Zaista ne mogu da odloţim taj put. Jednostavno, ne mogu.

- Ja ću se brinuti o Oliviji, ako je potrebno - Melani se snishodljivo ponudila. Dţordan se bledo osmehnula, jer joj je bilo dobro poznato Olivijino mišljenje o Melani. - Zamoliću jednu komšinicu da to učini. Hvala ti na ponudi, u svakom slučaju. Izašla je iz kafića teškim, preteškim koracima. Odmah je otišla u turističku agenciju i kupila avionsku kartu za Boston. Učinila je to bez prethodnog dogovora sa Olivijom. Jer, bila je spremna da ode, čak, i po cenu njenog protivljenja.

V Ni prospavana noć, ni gotovo sedam časova dug let od San Dijega do Bostona, nisu umanjili bes, kojeg je Dţordan osećala prema Lendonu Goldu. Dok su ostali putnici gledali film u avionu, dremali ili tiho razgovarah, ona je smišljala šta će sve reći tom beskrupuloznom čoveku, spremnom i na podlosti, da bi ostvario zadati cilj. Znala je da je reči neće izdati. Imala je toliko toga da mu kaţe. Nateraće ga da zaţali što ju je uništio. Nateraće ga na grizu savesti, na pokajanje. Reći će mu daje dobio njenu štampariju, ali u paketu sa njenim bezgraničnim prezirom. Na aerodromu je pročitala taksisti adresu Goldove štamparije sa vizit-kartice, koju joj je on predao na Sajmu grafike. Još uvek se sećala kako je razmišljala o tome da prihvati njegov poziv na proslavu petogodišnjice osnivanja štamparije „Gold digital studio". Godio joj je taj poziv, sve dok se nije pojavila plavuša, koja je nosila bar dva broja veći grudnjak od njenog. Uzdahnula je, svesna da još uvek nije oprostila sebi stoje tada ispala višestruko naivna. Ta naivnost ju je mnogo koštala, više nego što je mogla da podnosi. Računala je sa tim da će joj biti lakše kada se obračuna sa Goldom. Bar će moći da pogleda najpre sebi u lice, a potom i Oliviji. Verbalni obračun sa Goldom će biti poslednje što je planirala da učini, pre nego otpočne sa organizovanjem nove faze u svom ţivotu. Znala je da će joj prvi korak biti najteţi. On je podrazumevao priznavanje istine Oliviji o gubitku štamparije. Nakon toga bi sve trebalo da bude lakše: prihvatanje realnosti, formalno iseljenje iz štamparije, otpočinjanje novog biznisa.

Još samo da kaţe Goldu šta je mislila o njemu, pa da stavi tačku na sve ono što je do tog trenutka karakterisalo njen ţivot. Samo na trenutak ju je pokolebala veličina zgrade, pred kojom ju je taksista ostavio. S obzirom daje na vrhu zgrade bio uočljiv naziv kompanije, bilo je jasno daje ona cela pripadala Goldu. Mora da je napravio imperiju kupujući sijaset malih štamparija, pomislila je Dţordan zlobno, klimajući glavom ka radniku obezbeđenja, koji joj je otvorio masivna ulazna vrata. U hodniku, obloţenom mermernim pločama, prišla joj je uniformisana hostesa. - Dobar dan! Dobro došli u kompaniju „Gold digital studio"! Mogu li da znam kojim povodom dolazite kod nas? Dţordan joj je uputila ledeni pogled, koji nije pokolebao hostesu da nastavi da joj se osmehuje. Bez reči joj je pruţila Goldovu vizit-karticu, odlučna da ne progovara, sve dok to ne bude neophodno. - Da li imate zakazan sastanak sa gospodinom direktorom? - Upravo sam doputovala iz San Dijega, da bih se videla sa vašim cenjenim gospodinom direktorom - obavestila ju je Dţordan zajedljivo. - Ne, nemam zakazano. Hostesa ju je paţljivo odmerila. Dţordan nije izgledala nimalo reprezentativno. Dugo putovanje je ostavilo traga na njoj. Delovala je umorno, odeća joj je bila poguţvana, njeni neukrotivi uvojci su vijorili na sve strane.by voki Dţordan je, neposredno po sletanju u Boston, razmišljala o tome da se malo dotera u nekom od brojnih toaleta na aerodromu. U svom rancu je imala rezervnu odeću, četku za kosu, kao i nešto kozmetičkih preparata. Ipak, odlučila se da ode kod Golda u izdanju u kakvom je izašla iz aviona. Zašto bi se ona, uopšte, doterivala zbog njega? - Izvinite me za trenutak - zamolila ju je hostesa, a potom otišla do pulta, na kome je stajao telefon. Obavila je kratak razgovor, pre nego je iznova prišla Dţordan. - Primiće vas sekretarica gospodina Golda. Uđite u bilo koji lift i pritisnite dugme za poslednji sprat.

Dţordan je učinila kako joj je rečeno. Delujući varljivo hladnokrvno, ušla je u prostranu i svetlu kancelariju, gde ju je dočekala sredovečna gospođa strogog izgleda. - Uprkos tome što niste najavili svoj dolazak, gospodin Gold će vas primiti - obavestila ju je sekretarica koja je, očigledno, u međuvremenu najavila svom šefu gošću iz San Dijega. - Baš ljubazno od njega - procedila je Dţordan sarkastično i krenula za sekretaricom u Goldovu kancelariju. Ugledala ga je kako sedi za stolom, u okruţenju karakterističnom za sve uspešne poslovne ljude. Zapanjila se kada je shvatila da je, uprkos besu kojeg je osećala prema njemu, bila iznova u stanju da se divi njegovoj privlačnosti. Toga dana je, činilo joj se, izgledao još lepše nego onda, kada gaje upoznala. Svetio odelo mu je izvrsno pristajalo, kosa mu je bila duţa, svesno je propuštao da se brije poslednja tri dana. Delovao je zrelije i nekako opasnije. Dţordan je progutala knedlu pre nego što je ušla dublje u kancelariju. Lendon je istog trenutka ustao od stola i uputio joj napeti pogled. Njegova iskusna sekretarica je osetila naboj, koji je ispunio prostoriju. Zato se odmah povukla bez reči, propustivši da ponudi gošću posluţenjem, što je obično činila. - Gospođice Rajli... - oslovio ju je Lendon oprezno, odmerivši je jednim brzim pogledom. Dţordan je odbacila ranac sa ramena i ostavila ga da leţi na podu. Načinila je još nekoliko koraka i zaustavila se kraj Lendonovog stola. Stala je nasuprot njemu i pogledala ga u lice. - Objasni mi, Lendone... - namerno mu nije persirala. - Kako to izgleda imati uverenje, da ti je sve dozvoljeno? - Pruţi mi šansu da ti objasnim šta se, zaista, dogodilo... - Šta ću da čujem? Još jednu laţ, ukrašenu tvojim zavodljivim osmesima?

- Nemam običaj da se sluţim laţima. Ne znam na šta si aludirala svojom opaskom, ah tvrdim da te nijednom nisam slagao. - Nisam baš bog zna koliko iskusna, ipak, mogla bih se zakleti da si mi se udvarao prilikom našeg upoznavanja. - Jesam - potvrdio je bez oklevanja. - Zar misliš da je moje udvaranje bilo laţno? - Zar nije? - Nije. Dopala si mi se, Dţordan - meko joj je poverio. - Nadao sam se da ću te ponovo videti. I sada se radujem susretu sa tobom. Naravno, voleo bih da su okolnosti drugačije... - O, i ja bih volela da su okolnosti drugačije! - po prvi put je povisila glas. - Volela bih da sam muško, i da sam u stanju da te pošteno premlatim! Zaista si zasluţio dobre batine! Uprkos tome što prezirem agresiju, jasno mije da sa takvima kao što si ti nema razgovora! Ti pripadaš najgoroj vrsti ljudi, Lendone! Ti si od onih, koji ne prezaju ni od čega, koji se sluţe prljavštinama da bi došli do cilja, koji gaze po malima da bi bili veliki! Prezirem i tebe i tebi slične! Prezirem vaš račundţijski način razmišljanja, zbog kojeg ljudi oko vas pate! - Ovde je posredi neki ozbiljan nesporazum, Dţordan! - sada je i Lendon povisio glas. - Čini mi se kako me optuţuješ za to da sam ja odgovoran za tvoje bankrotstvo, što apsolutno... - Naravno da si ti odgovoran! - prasnula je. - Preotimao si mi klijente, jednog po jednog, kovao si zaveru protiv mene, sve u cilju preuzimanja moje štamparije! - To nije tačno, do đavola! Pa, ja do jutros nisam ni znao da si došla u situaciju da prodaješ štampariju! Uputila mu je zapanjeni pogled, prepun neverice. - Neshvatljivo, koliko si u stanju da preteruješ sa laţima, samo da bi prikrio svoje gnusno nedelo... Lendon je krenuo da joj prilazi, ali ga je zaustavio njen upozoravajući pogled. - Vidim da si veoma uznemirena, Dţordan... - glas mu je bio neverovatno mek, dok joj je to

govorio. - Sedi za trenutak, molim te, i dozvoli mi da te ponudim pićem. Deluješ kao da bi ti dobro došlo. - Od tebe mi ništa nije potrebno! Ništa! Da umirem, ne bih prihvatila tvoju pomoć! Uništio si me, a sada pokušavaš da me odobrovoljiš viskijem! - Niti sam te uništio, niti pokušavam da te odobrovoljim. Iskreno, pomalo strahujem za tebe. Deluješ kao da ćeš se srušiti svakog trenutka. -Teško onome ko spadne na tvoju pomoć, Lendone! Koja je cena, da bi neko bio posluţen viskijem u tvojoj kancelariji: predaja sve imovine?! - Kunem ti se, Dţordan, kako nisam znao da si upravo ti posedovala štampariju, koju je moj advokat otkupio u moje ime! To sam saznao tek jutros! - Vidim da me smatraš za veliku budalu, Lendone, kada očekuješ da poverujem u tu prozirnu priču! - Osvrni se oko sebe, Dţordan! - Lendon je zamahnuo rukama. - Vidiš li kolikom štamparijom ja rukovodim?! Zar misliš da se moj posao sam odrađuje, dok ja kujem zavere po Kaliforniji?! Angaţovao sam stručne saradnike da prave mreţu, po kojoj ću širiti svoj biznis! U ovom trenutku, bar desetak advokata traţi da, u moje ime, otkupi štamparije na Floridi, Srednjem zapadu, u Viskonsinu i Ilinoisu! Previše ih dobro plaćam da bih odrađivao njihov posao! Ja imam dovoljno obaveza i ovde, u Bostonu! - Ne verujem ti, sigurna sam da si lično odgovoran za bankrot moje štamparije! Učinio si to iz zadovoljstva, bez imalo napora! Lendon je slegao ramenima i nemoćno uzdahnuo. - Razumem da si ogorčena, posebno ako se pokaţe tačnim da ti je neko smišljeno otimao mušterije. Ali, to nisam bio ja! Navođenje ljudi na bankrotstvo nije moj stil! Naprotiv! Mnogima sam pomogao da se spasu propasti, čak, i svojim konkurentima! Da si mi se ti blagovremeno poţalila, verovatno bih pomogao i tebi! - Prava si dobra dušica, zaista! - ironisala je Dţordan prezrivo. - Očekuješ da ti ljudi veruju, zato što si bogat i zato što dobro

izgledaš! Ne sumnjam daje veliki broj onih, koji su naseli na tvoj laţni šarm! Ali, ja sam te pročitala! Bilo je dovoljno da te vidim u društvu maloletne ljubavnice, pa da shvatim kojoj vrsti muškaraca pripadaš! - O kakvoj ljubavnici govoriš? - Lendon se snaţno namrštio. - O tvojoj sladunjavoj plavušici glupačici! - glas joj je praskao od zajedljivosti. - Kladim se da joj je to što je glupa najveća prednost! Pored toga što je prirodno obdarena na pravim mestima, podrazumeva se! Lendonovo lice je naglo buknulo, a pogled mu se suzio. - Shvatio sam o kome govoriš. Natali nije moja ljubavnica. Daleko od toga. Ona je ćerka moje sestre. - Uviđam kako si u stanju svašta da izmisliš, samo da bi ispao korektan! Ali, ja ti ne verujem ni reč! Preletela sam čitavu zemlju kako bih ti poručila da si raskrinkan, Lendone! Ţelela sam da ti lično kaţem kako se gnušam tvojih prljavih igara, baš koliko i tvoje lepote! - Misli o meni šta god hoćeš, Dţordan, vidim da si naumila da me okvalifikuješ kao glavnog krivca za ono što ti se'dogodilo. Neću ti uzeti za zlo što si se drznula da me u mojoj sopstvenoj kancelariji optuţuješ za nešto sa čim apsolutno nemam veze. Međutim, neću ti dozvoliti da se pogrdno izraţavaš o mojoj sestričini. Ona je izvanredna devojka. I nije nimalo glupa, naprotiv. Iako ima samo 19 godina, već je upisala drugu godinu studija grafičkog dizajna. Čitavo leto je provela radeći u mojoj štampariji. Talentovana je i vredna, spremna da uči. Mnogo mi pomaţe, odaziva se na sve moje molbe. Imam neograničeno poverenje u nju. Da si ti imala takve saradnike oko sebe, Dţordan, moţda bi uspela da sačuvaš svoju štampariju. Bio je to nizak udarac, i Dţordan je vidno ustuknula. Prepun pokajanja, Lendon je pokušao da joj priđe, ali je odustao od toga, suočen sa besnim pogledom dva zelena oka. - Oprosti mi, nije trebalo to da kaţem... - Duguješ ti meni mnogo više od jednog izvinjenja, Lendone! I prestani da me laţeš sada, kada su sve karte otvorene! Znam da si ti taktično uticao na moje mušterije da mi otkazuju saradnju,

kao i što znam da ti Natali nije nikakva sestričina, već ljubavnica! U tom trenutku neko je pokucao na vrata, a odmah potom i ušao u kancelariju. - Ujače, trebalo bi da vidiš...

* Natali je naglo zaćutala, iznenađena otkrićem da Dţordan stoji u kancelariji njenog ujaka. Ona je znala sve o kupovini njene štamparije, s obzirom da ju je Lendon informisao o tome. Bilo joj je lako da se priseti devojke bujne, bakarne kose, koju je videla u San Dijegu, na Sajmu grafike. Sem toga, ujak joj je otkrio kako je ta devojka ostavila snaţan utisak na njega, što ju je dodatno isprovociralo daje bolje upamti. Pogledala je zbunjeno u Lendona, ali je on samo nemoćno uzdahnuo i kratko slegao ramenima. Natali je u trenutku prozrela staje navelo Dţordan na hitnu i nenajavljenu posetu Bostonu. Uočila je besan izraz njenog lica, napeto drţanje tela, neurednu odeću i razbarušenu kosu. Instinktivno je osetila da je prekinula ţestoku svađu između Dţordan i svoga ujaka. U vazduhu su još vrcale varnice od teških reči i optuţbi. - Gospođice Rajli... – uzdrţano joj se obratila, imajući saosećanjaprema njenom stanju. Dţordan joj je uputila ratoborni pogled. Nije joj padalo na pamet da se njoj, ili njenom ujaku, izvini za ono za šta ih je pogrešno optuţivala. Jednostavno je prošla pored nje, podigla svoj ranac sa poda i izašla iz kancelarije bez izgovorenog pozdrava. Smatrala je da je rekla sve stoje imala, da je Lendonu stavila do znanja staje mislila o njemu. Ispunila je cilj svog dolaska u Boston. Sada je, konačno, mogla da započne novu fazu u svom ţivotu. Izašla je na ulicu i pogledom potraţila slobodno taksi vozilo. Iako je ţelela da prošeta ulicama Bostona, za tako nešto nije

imala snage. Toga jutra je veoma rano ustala, kako bi uhvatila prvi jutarnji let. Putovanje ju je sasvim iscrpelo, dok joj je razgovor sa Lendonom Goldom odneo i poslednje zrno preostale energije. Sem toga, bila je veoma gladna. Imala je rezervisanu sobu u hotelu u centru grada, ah je pre toga nameravala da kupi povratnu avionsku kartu. Uzdrţala se da to učini u San Dijegu, jer nije znala kada će uspeti da obavi razgovor sa Goldom. Moglo je da se dogodi da ga toga dana ne zatekne u kompaniji. Zato je smatrala pametnijim da povratak planira iz Bostona. Ušla je u prvu turističku agenciju na koju je naišla i izjasnila se kako ţeli da kupi kartu do San Dijega za sutrašnji dan. Ljubazna sluţbenica je odmah zatraţila njene podatke, nakon čega joj je ispisala kartu. Dţordan joj je pruţila kreditnu karticu, prikrivajući zevanje. Paţnju joj je privukla šolja sa sveţe skuvanom kafom, koju je sluţbenica agencije nameravala da popije u pauzi. Krenula je da mašta o tome kako će, nakon smeštanja u hotelsku sobu, poručiti bogatu večeru i duplu kam. Smatrala je to dobrim početkom nove ţivotne faze. Ali, ubrzo se pokazalo da je ţivot za Dţordan isplanirao nešto sasvim drugačije... - Ţao mije što ovo moram da vam kaţem, gospođice Rajli, ali, na vašoj kartici je preostalo samo dvadeset dolara - obavestila ju je sa snebivanjem ljubazna sluţbenica.

VI Izgledalo je kao da Dţordan nije razumela ono što joj je sluţbenica rekla. Samo je prazno zurila u nju, ne otkrivajući svoje misli. - Veoma mi je neprijatno, ali... - sluţbenica je pruţila kreditnu karticu ka njoj - ne moţemo vam izdati avionsku kartu. Sem ako nemate gotovinu, naravno! - dodala je sa usiljenim entuzijazmom. - Jutros sam imala na računu pet hiljada dolara - Dţordan je suvo rekla, gurajući karticu nazad, ka sluţbenici. - Verujte, setila bih se da sam taj novac potrošila od jutros do sada. - Moţda je neko podigao taj novac na vaše ime - nagađala je sluţbenica. - Da li neko ima ovlašćenje za raspolaganje novcem sa vašeg računa? - Moja baka. Ali, ona ima osamdeset godina i ne izlazi iz kuće. - Pa, verovatno je odlučila da tu praksu promeni - sluţbenica je gestom nestrpljenja iznova gurnula karticu ka Dţordan. Ona je, tek tada, uzela u obzir mogućnost daje Olivija bila primorana da podigne taj novac. Izašla je uţurbano iz agencije i, prepuna straha i nervoze, pozvala kućni broj sa svog mobilnog telefona. Telefon je dugo zvonio, da bi potom na poziv odgovorila komšinica, Tereza Mendez, koju je Dţordan zamolila da pripazi na Oliviju. - Tereza! Ovde Dţordan! Da li je sa mojom bakom sve u redu?! - upitala ju je usplahireno, već predosećajući da će čuti odrečan odgovor. - Upravo sam nameravala da te pozovem, Dţordan - Terezin glas je bio pun osetnog uzdrţavanja. - Olivija je dobro, trenutno.

Nalazi se u bolnici, pod lekarskim nadzorom. Naime, pala je i polomila kuk. Već danas će biti operisana. - Oh! - izustila je Dţordan prestravljeno. - Moja baka... Olivija... Kako se to dogodilo? - Saplela se o nešto na podu. Pad nije bio teţak, međutim, ona je stara ţena i ima prilično krhke kosti... - Da li ima bolove? Tereza, da li moja baka ima bolove?! Dţordan je polako zapadala u histeriju. - Ako ih i ima, onda ih dobro podnosi. Naime, nijednom nije jauknula. Rekla bih da joj je sasvim dobro, s obzirom daje izvoljevala u koju bolnicu da bude odveţena. Odlučila se za neku privatnu, na kojoj su joj odmah traţili da uplati bar deo planiranih troškova. Bila je dovoljno pribrana da potpiše nalog za isplatu sa kartice, u iznosu od pet hiljada dolara. Tako, rekla bih daje sasvim dobro. - Za koliko sati je zakazana operacija? - Verujem daje već otpočela. Ja sam došla po Olivijine stvari, i odmah se vraćam u bolnicu. Ne brini, Dţordan, tvoja baka je u dobrim rukama i ima svu neophodnu negu. Hoćeš li da joj nešto poručim? - Da, reci joj... Reci joj... Ostavši bez glasa, Dţordan je prekinula vezu. Zaţmurila je i zamislila Oliviju na operacionom stolu, zamislila je aparat na kome se očitavao rad njenog izmučenog srca, i njeno uspavano lice, kraj koga je ţelela da bdi. Zamislila je praznu čekaonicu ispred hirurške sale, u kojoj nije bilo,ni Olivijinog muţa, ni sina, ni nje, njene unuke. Nevolja nikada ne dolazi sama, Dţordan je tada shvatila puno značenje tog ţivotnog fenomena. Jer, upravo kada joj se učinilo daje ništa gore ne bi moglo snaći od gubitka štamparije, ţivot je odlučio da još više iskuša njenu snagu. Tako se dogodilo da Olivija slomi kuk i nađe se na operacionom stolu, što je, za osobu njenih godina, bilo veoma rizično. Dţordan se gušila od brige za Oliviju. Imala je neopisivo jaku ţelju da se isplače, ali je smatrala kako je njena duţnost da

razmišlja pozitivno, da svojim vedrim mislima priziva srećan ishod operacije. Išla je ulicom i ponavljala u sebi da će sve biti u redu. U svojim mislima je bodrila Oliviju i sugerisala joj da će se sve okončati na zadovoljavajući način. Tek kada je posrnula od umora i shvatila kako je primorana da otkaţe rezervaciju u hotelu zbog nemogućnosti da plati prenoćište, uvidela je da ni njena pozicija nije bila baš sjajna. Nalazila se u gradu u kome nije imala poznanika, u novčaniku je imala tek stotinak dolara, a na računu jedva dvadeset. Nije mogla da kupi, čak, ni autobusku kartu za povratak kući. A veče je polako kretalo da pada... Napregnuto je razmišljala o tome šta bi mogla da učini. Izbor joj je bio krajnje suţen. Morala je da se obrati za pomoć jedinom čoveku, koga je poznavala u gradu. Lendonu Goldu...

* „Od tebe mi ništa nije potrebno! Ništa! Da umirem, ne bih prihvatila tvoju pomoć!" Bile su to reči koje je Dţordan pljusnula Lendonu Goldu u lice, pre nepunih šezdeset minuta. Jasno ih se prisetila, dok se vozila liftom ka poslednjem spratu zgrade Goldove kompanije. Gušila se od gorčine što je bila primorana da svog najvećeg neprijatelja moli za pomoć. I to nakon što mu je, ne birajući reči, stavila do znanja šta misli o njemu. Pitala se da li je mogla niţe da padne. A onda se dosetila da je mogla da doţivi još teţi pad. Lendon je mogao da joj uskrati pomoć, na to je imao sva prava. Onda bi ona bila primorana da prespava na klupi u nekakvom parku, sa ostalim beskućnicima.

Dakle, mogla je da padne još niţe, zaključila je, dok je objašnjavala Goldovoj sekretarici kako neizostavno, po drugi put toga dana, mora da vidi njenog šefa. Pretpostavila je daje sekretarica poverila svom šefu da njegova gošća izgleda veoma loše, s obzirom daje on bezglavo izjurio iz kancelarije. Iza njega se pojavila i Natali, podjednako uznemirena. Kada je Lendon ugledao Dţordan, postalo mu je jasno da se ona nalazila u veoma teškom stanju. Prišao joj je, uhvatio je ispod ruke i naveo je da se osloni na njega. - Mogu da hodam, zaista... - buntovno se otrgla od njega. - Ne budi tvrdoglava - neţno joj je zamerio. - Dozvoli mi da ti... Tu je zastao, jer se i on ţivo sećao šta mu je Dţordan poručila, nepunih sat vremena ranije. Ona je učinila napor da se osmehne. Bio je to opor i gorak osmeh, prepun samoironije. - Tačnije, Lendone, došla sam ponovo kako bih te zamolila da mi pomogneš - poručila mu je, gledajući ga kroz poluspuštene trepavice. - Da, naravno, samo, hajde da prvo sednemo... Lendon se nije odvajao od nje, sve dok nije sela u jednu od fotelja u njegovoj kancelariji. - Natali, donesi nam kafu, molim te... - obratio se svojoj sestričnu, a sam je otišao do bara, gde je sipao viski u dve čaše i jednu spustio Dţordan u ruke. - Popij to, prijaće ti... Ispila je sadrţaj čaše u dva gutljaja. Osetila je kako joj jak alkohol ţari nepca, grlo, ţdrelo, a ubrzo i ţeludac. Ipak, prijao joj je. - Deluješ pomalo izgladnelo - Lendon je oprezno primetio. - Da li si danas uopšte nešto jela? - Da, jela sam u avionu. - Šta? Kikiriki? Bledo se osmehnula. - Sluţili su kompletan ručak. - Ako zamolim Natali da nam donese sendviče, hoćeš li ih pojesti?

- Ja... - zaćutala je, pitajući se ima li prava da bilo šta očekuje od Natali, s obzirom na sve ono stoje izrekla o njoj. Ugrizla se za usnu, razmišljajući o tome kako će radije da gladuje, nego da traţi paţnju, koju nije zasluţila. Upravo tada, Natali je ušla u kancelariju i spustila pred Dţordan šoljicu sakafom. Čučnulaje kraj nje, uhvatila je za ruku i briţno joj se zagledala u lice. Dţordan je osetila kako joj se oči pune suzama i kako joj brada podrhtava. Nemoćna da se savlada, briznula je u grčevit, neutešan plač.

* Nije joj bilo nimalo lakše kada ju je Natali zagrlila, prijateljski, sestrinski, sa puno ljudskog obzira. Naprotiv, tada joj je postalo još teţe. Nekako je slutila da je i Lendon nesrećan zbog nje. Ipak, nije se usuđivao da joj priđe. Samo je stajao kraj svog stola i zurio u potresan prizor pred sobom. Učinila je ogroman napor kako bi naterala sebe da se umiri. Već je dovoljno raspolagala sa dobrom voljom svojih domaćina, nije ţelela dodatno da ih uznemirava. Uhvatila je Natali za ruku i zahvalno je pogledala. - Imala sam samo trenutak slabosti - objasnila je. - Biću u redu. Nakon što joj je podrobno osmotrila lice, Natali se odvojila od nje i prišla Lendonu, koji je napeto pratio ono što se dešavalo sa Dţordan. - Ja ću sada da vas ostavim... - Ostani još samo trenutak! - zamolila ju je Dţordan, brišući maramicom suze. - Moţda će mi biti potrebna tvoja pomoć dodala je sa snebivanjem. - Naravno - Natali nije oklevala da joj to kaţe. - Dakle... Ja nisam nikakva kmeza - Dţordan se nasmejala samoj sebi. - Obično sam jaka i umem da stoički podnosim sve

probleme... Imam samo jednu slabu tačku u ţivotu... To je... novi nalet suza ju je naterao da proguta knedlu. - To je moja baka... - Da li se njoj nešto dogodilo? - Natali je pravilno naslutila. Dţordan je potvrdno klimnula glavom. - Tek što sam izašla iz zgrade, saznala sam da je moja baka slomila kuk i da je upravo operišu... - Oh, sirota ţena! - izjavila je Natali saosećajno. - Nadam se da će sve biti u redu... - Da li je ona kompletno zbrinuta? - interesovao se Lendon. Zvučao je iskreno zabrinuto, što nije promaklo Dţordan. Zadrţala je svoj pogled na njegovom licu trenutak duţe. - Da, ona je... Pa, sama se pobrinula za sebe... Odabrala je skupu bolnicu... Pretpostavljam da će tamo dobiti najbolju moguću negu... - Imam par poznanika u medicinskim krugovima u San Dijegu - Lendon joj je nesebično otkrio. - Ako ţeliš da premestiš svoju baku u neku drugu ustanovu, verujem kako bih to mogao da organizujem. Dţordan nije odolela da mu se toplo osmehne. - Mislim da to neće biti potrebno. - Pretpostavljam da si u kontaktu sa članovima svoje porodice, međutim, ako proceniš da oni ne raspolaţu pravim podacima o zdravstvenom stanju tvoje bake, mogao bih da ti pribavim podrobnu informaciju. - Imaću to u vidu, hvala ti - uzdrţala se da mu prizna kako je Olivija sva njena porodica. Napravila je predah i otpila gutljaj kafe. Gotovo odmah je osetila njeno okrepljujuće dejstvo. Dok su je Natali i Lendon pomno posmatrali, ona je nastavila da ispija kafu u malim gutljajima, sve dok nije sasvim ispraznila šolju. Tada se osetila dovoljno pribranom da nastavi svoju priču. - Odmah pošto je primljena u bolnicu, moja baka je uplatila avans, u iznosu od pet hiljada dolara. Taj novac je skinut sa mog računa. Ispalo je daje to sav novac, kojim sam raspolagala. Kod

sebe imam tek nešto gotovine. Drugim recima, nemam gde da spavam i nemam povratnu kartu do San Dijega - konačno je izrekla svoj problem. - Vi ste jedini ljudi, koje poznajem u Bostonu - dodala je tiše. - Nisam imala kome da se obratim... Natali je pogledala u Lendona, koji se trgao, kao da je tek tada shvatio šta se od njega očekivalo. - Ja... Šta predlaţeš da učinim? - bio je zbunjen dok je to pitao. - Nabaviću ti avionsku kartu, to je najmanji problem... Što se prenoćišta tiče, dobrodošla si u mojoj kući, ako to smatraš prikladnim... - Ne bih ţelela da ti pravim probleme, za slučaj da te kod kuće čeka devojka. Zato sam zamolila Natali da ostane, kako bih se, eventualno, dogovorila sa njom oko smeštaja. - Rado bih te primila za svog gosta, Dţordan - Natali joj se ljupko osmehnula. - Međutim, moj stan je mali i delim ga sa cimerkom. Moja ti je preporuka da prenoćiš kod Lendona. On ima veliku kuću, sa nekoliko spavaćih soba. Tamo ćeš imati sav komfor. - Ali... - Natali je zaboravila da kaţe da me u toj velikoj kući niko ne čeka - nadovezao se Lendon sa osmehom. - Pa... - Dţordan je snebljivo slegla ramenima. - Hvala vam, oboma... - Rekao bih kako ne bi bilo loše da odmah krenemo - Lendon je uviđavno predloţio. - Potreban ti je odmor, Dţordan. I dobra večera! Ona je ustala i okačila ranac na rame. - Ja sam spremna. - Natali, budi ljubazna i obezbedi nam tu kartu - dao je nalog svojoj sestričini i spustio brz poljubac na njen obraz. - Vidimo se ujutru! - Lepo spavaj, Dţordan! - poručila joj je Natali i kratko joj mahnula. Dţordan joj je uputila umoran osmeh, pre nego što je krenula za Lendonom, koji ju je poveo ka svom ličnom liftu.

VII Ovo je najčudnija situacija u mom ţivotu, zaključila je Dţordan, sedeći na suvozačevom sedištu Lendonovog luksuznog automobila. Kako je moguće da nekoga snaţno osuđuješ i da istovremeno prema njemu gajiš najdublje poverenje, pitala se, krišom zagledana u Lendonove prste, kojima je drţao volan. Iznova se setila svoga uverenja da će od Lendona dobiti zatraţenu pomoć. Uprkos onome što je mislila o njemu, znala je da je neće ostaviti na cedilu. Instinktivno je osećala njegovu spremnost da joj udovolji. I sada je odlazila u njegovu kuću sa neobjašnjivim mirom. Znala je da Lendon neće zloupotrebiti prednost domaćeg terena, što bi verovatno pokušali da učine mnogi muškarci u njegovoj poziciji. Naslućivala je daje on dţentlmen, daje mario za tuđa osećanja. Zadivila ju je impresivna veličina Lendonove kuće u elitnom predgrađu, kao i njena moderna arhitektura. Poţelela je da i sama ţivi u jednoj takvoj kući, umesto u oronuloj tamnici uspomena, kako je često nazivala svoj dom. Unutrašnjost kuće je bila upravo onakva, kakvom je Dţordan zamišljala urbani stambeni prostor: puno svetla i vazduha, nameštaj u pastelnim tonovima, diskretni i funkcionalni ukrasi bez patine prohujalih vremena na sebi. Izuzetno prostrana dnevna soba je, već pri prvom koraku, izazvala osećaj prijatnosti u njoj. Trgla se kada je Lendon uhvatio ručku njenog ranca i pokušao da joj ga skine sa ramena. - Smesti se gde ti odgovara... Na sofu ili u fotelju... Ja idem da pripremim večeru.

- Hoćeš li da ti pomognem? - spremno se ponudila, osećajući nelagodnost zbog obaveze, koju je Lendon, primivši je u kuću, imao prema njoj. Prozrevši njene misli, on joj se blago osmehnuo. - Večeras, Dţordan, ti si moj gost. Uprkos svemu, osećam zadovoljstvo zbog tvog prisustva u mojoj kući. Pre tebe je ovde, u svojstvu mog gosta, boravio jedan daleki rođak, koji je ispijao velike količine piva, a potom bestidno podrigivao. Nadam se da uviđaš moj osećaj prijatnosti, zbog toga što mu nisi ni nalik. - Razumem, ipak, volela bih da ne misliš kako si obavezan da mi ugađaš... - Sve što ću učiniti za tebe biće da postavim još jedan tanjir za sto, a potom ti pokaţem gostinsku sobu - tim recima je pokušao da umanji njenu nelagodnost. - Moja domaćica je, kao i obično, boravila ovde u toku prepodnevnih sati i pripremila mi večeru. Soba, namenjena gostima, je uvek besprekorno sređena. Dozvoli mi da se povučem u kuhinju na par minuta. Ne ustručavaj se da odavde pozoveš San Dijego, kako bi se raspitala o zdravstvenom stanju svoje bake. - Učiniću to sa svog mobilnog telefona - odgovorila mu je, ali nije propustila da ga zahvalno pogleda. Dok je Lendon postavljao sto, Dţordan je razgovarala sa Terezom Mendez, koja joj je otkrila da je Olivija dobro podnela operaciju i da trenutno spava na odeljenju intenzivne nege. Prognoze lekara su bile prilično optimistične, zbog čega je Dţordan osetila veliko olakšanje. Ipak, pritiskala ju je tuga zbog nemogućnosti da bude uz Oliviju, kada se probudi iz sna. Mogla je samo da zamisli koliko će ona biti uznemirena i koliko će se osećati usamljeno u beloj bolničkoj sobi, bez ikoga svog pored sebe. Sutra biću pored nje, Dţordan je umirivala sebe, gutajući suze. Sutra ću joj uliti snage i dati joj toliko ljubavi, da se njen oporavak neće dovoditi u pitanje. - Večera je postavljena - obavestio ju je Lendon, pojavivši se navratima sobe u beloj košulji izvučenoj iz pantalona i sa

podvrnutim rukavima. Skinuo je sako i kravatu, tako da je sada delovao leţerno. Dţordan je iznova postala snaţno svesna njegove nesumnjive privlačnosti. Zapitala se ima li on devojku, ih bar povremenu ljubavnicu, kojoj predaje svoje besprekorno telo. - Ako ţeliš da se osveţiš, kupatilo je na kraju ovog hodnika pokretom ruke ju je uputio ka hodniku o kome je govorio. - Da, volela bih da operem ruke - rekla je, ustajući.

* Bila je zadivljena načinom na koji je Lendon postavio ovalni trpezarijski sto. Činilo se da je na njega izneo sve što je od hrane imao u kući. - Preporučio bih ti da probaš ovo varivo gospođe Pakard, moje domaćice. Nenadmašna je u pripremanju tradicionalnih jela. - Divno izgleda i primamljivo miriše - prokomentarisala je, puneći svoj tanjir. Prihvatila je meku zemičku, koju joj je Lendon ponudio. - Da li si saznala nešto o svojoj baki? - zainteresovano ju je upitao, nepeto joj posmatrajući lice. Ruka joj je, na trenutak, zastala u pokretu. - Operacija je završena i to uspešno. Lekari su optimisti po pitanju njenog oporavka. - Drago mi je što to čujem - rekao je Lendon iskreno, pre nego se i sam posluţio varivom gospođe Pakard. Jeli su u tišini, uz tek povremeno razmenjivanje komentara na temu hrane. Tišina ih nije pritiskala, nijedno od njih dvoje nije osećalo nuţdu daje naruši. Oboma je prijalo da se opuste nakon burnog verbalnog okršaja, u kome su učestvovali toga dana. Poštujući umor, koji je bio primetan kod Dţordan, Lendon ju je odmah nakon završene večere uputio na njenu sobu. Iako je osećala potrebu da se osami i da se, više od svega, okupa i opruzi na krevetu, Dţordan je ţalila što joj Lendon nije predloţio da se

uz čašu vina zadrţe izvesno vreme u dnevnoj sobi. Imala je potrebu za njegovim društvom te večeri. On je uticao da se oseća prijatno i da zaboravi na sve ono, što je ostavila u San Dijegu. Kada je ostala sama u prostranoj, elegantno nameštenoj sobi, oborila je ramena pod pritiskom onoga, što je doţivela toga dana. Bila je pod stresom još od ranog jutra, kada se ukrcala u avion. Tada nije ni znala da će do kraja dana doţiveti još mnoštvo neprijatnosti, koje su kulminirale informacijom o Olivijinom polomljenom kuku. Smatrala je kako Lendon snosi veći deo odgovornosti za njeno uznemireno stanje, ipak, iznova je zaţalila što se on, tako rano, odrekao njenog društva. Bilo je tek osam sati, a ona se, nakon okrepljujuće večere, osećala sposobnom da provede još sat ili dva u razgovoru sa njim. Znala je da joj, nakon stoje ostala sama, preti opasnost da se priseti onoga, stoje prethodilo njenom odlasku u Boston. Zato je poţurila da se okupa, kako bi oterala turobnost, koja je krenula daje polako osvaja. Dugo je stajala pod mlazom tople vode, koji ju je sasvim relaksirao. Oprala je kosu i uvila je u peškir, a nakon što se obrisala raskošno mekim peškirom, obukla je svoj komplet za spavanje, u vidu oranţ majice i komotnih bokserica. Legla je u krevet, uverena da će dugo ostati budna. Ipak, umor ju je savladao i ona je lako zaspala, uronjena u skupocenu satensku posteljinu prostranog bračnog kreveta.

VIII Probudila se usred noći, naspavana i odmorna kao da je pozno jutro. Za trenutak je upalila noćnu lampu, kako bi videla koliko je sati. Nije se iznenadila, otkrivši da je tek dva sata ujutro. Pogled kroz prozor ju je uverio da se noć nalazila u svom zenitu. Mesec je bio mlad, tako da je napolju vladala gusta tama. Pomislila je na Lendona. Zamislila ga je na njegovom krevetu, kako mirno spava, odeven u majicu i donji deo piţame. Moţda je spavao samo u donjem vešu, zabavila se to mišlju. Ili nag, čak?! Osetila je napetost u telu, zbog okolnosti da spava pod istim krovom sa muškarcem, prema kome je osećala jasnu seksualnu privlačnost. Ta napetost je krenula da je muči, što ju je nateralo da ustane iz kreveta. Smatrala je kako bi joj čaša hladne vode razbistrila misli, zbog čega se, na vrhovima prstiju, zaputila u kuhinju. Pre toga je odmotala peškir sa glave i dozvolila polusuvoj kosi da joj se raspe po ramenima i leđima. Šarmantan nered, u kakvom su se našli njeni nestašni uvojci, stvorili su utisak neverovatne mekoće njenog lica. Dţordan je odlučila da ostavi kosu rasutom, dok se sasvim ne prosuši.by voki Sa prstima zaronjenim u guste pramenove, koje je pokušavala da rastrese kako bi se brţe osušili, ušla je u dnevnu sobu. Tiho je kriknula, ugledavši priliku koja je, u belom frotirskom mantilu, zamišljeno stajala kraj prozora i zurila u noć. Već sledećeg trenutka je otkrila da je to Lendon, ah je do tada već bila propisno uplašena. - Izgleda da smo uplašili jedno drugo - oglasio se Lendon, preteţući se da upali noćnu lampu. - Izvini, nisam očekivao da ćeš se pojaviti usred noći.

- Pošla sam po malo vode - objasnila je, prilazeći mu. Odmah je registrovala da je tek izašao ispod tuša. Kosa mu je još uvek bila mokra, bio je sveţe obrijan, mirisao je na sapun sa aromom citrusa. Skliznula je pogledom niz njegovo telo i pretpostavila da ispod frotirskog mantila nije imao ništa. - Rekla bih da ti baš nimalo nisi spavao - tiho je primetila, zagledala u zasenčene obrise Lendonovog lica. - Nisam - odvratio je sa posebnim značenjem u glasu, koje Dţordan nije uspevala da protumači. - A ti? Deluješ znatno odmornije nego sinoć. - O, ja sam zaspala odmah, po povlačenju u sobu. Kao što i sam znaš, bila sam veoma umorna. Imala sam snage tek da se okupam. Klimnuo je glavom i krenuo daje zaobiđe. - Doneću ti vode... promrmljao je, prolazeći pored nje. Zapahnuo ju je svezi miris njegove vlaţne koţe. Uplašila se da će Lendon čuti uzdah koji je zapretio da joj izleti iz grudi, i zato je dlanom prekrila usta, kako bi ga prigušila. Hladnoća parketa, na kome je stajala bosonoga, naterala ju je da ode do sofe i smesti se na jedan njen kraj. - Hoćeš li da ti donesem neki prekrivao? - ponudio se Lendon, pruţajući joj čašu sa:vodom. - Nema potrebe, na trenutak mi je bilo, hladno stopalima objasnila je, prihvatajući čašu. - Hvala ti... Oklevao je, stojeći,kraj nje. Dţordan je postala svesna kako strahuje od mogućnosti da joj Lendon poţeli „laku noć" i po drugi put te večeri je ostavi samu. Ţelela je da se on smesti na sofu, kraj nje, i dajoj pomogne da zaboravi na sijaset problema, koji su čekah na rešavanje, počev od narednog dana. Ţelela je da tiho razgovaraju, pod okriljem bostonske noći, da se bolje upoznaju, da otkriju staje ono stoje, neminovno, postojalo među njima. Dţordan je jasno osećala da Lendon nije ravnodušan u njenom prisustvu. Mogla se zakleti da se borio sa nagonima, koje je izazivala u njemu.

- Da li si planirala da se opet vratiš u krevet? - upitao ju je sa snebivanjem, delujući kao nesigurni dečačić u tom trenutku. - Ne, ne verujem da bih ponovo uspela da zaspim. Klimnuo je glavom i polako se spustio na drugi kraj sofe, pričinjavaju-ći Dţordan ogromnu radost. - Nadam se da si sada manje zabrinuta za svoju baku. Mislim, s obzirom daje operacija uspešno okončana. - Zabranjujem sebi da paničim i da razmišljam o onome, što bi moglo da krene loše. Pokušavam da zadrţim trezven stav prema onome što se dogodilo, ipak, ne mogu da prestanem da ţalim što trenutno nisam u bolnici pored bake. - Ne prebacuj sebi - neţno joj je sugerisao. - Shvatam da bi pruţila paţnju i negu svojoj baki, međutim, ona će je pouzdano dobiti i od ostalih članova vaše porodice. - Tačnije... - Dţordan se ugrizla za usnu, a glas joj je zadrhtao. - Baka i ja smo same... Nemamo nikoga... Mi smo jedina porodica jedna drugoj... - Dţordan... - izustio je Lendon iznenađeno. - Nisam to znao... Oprosti mi što sam te naveo da govoriš o tome... - Ta tema više nije tako nepodnošljivo bolna za mene. - Moţeš hli, u tom slučaju, da mi kaţeš Šta se dogodilo sa tvojim roditeljima? - Da... - ruka joj je nesvesno krenula ka kosi i uplela se među razigrane uvojke. - Moja majka je umrla kada sam ja imala četri godine. Umrla je dok je rađala mog brata, koji je, takođe, preminuo, neposredno po svom rođenju... - Tako mije ţao, Dţordan... - prošaputao je Lendon saosećajno. - To je jezivo tuţna priča. - Znaš li staje najtuţnije u tome? Što je sve to moglo da se izbegne. Lekari su savetovali mojoj majci da, nakon mene, ne rađa više dece. Ali, moj otac je ţeleo sina, naslednika. A moja majka... Ona je ţelela da mu udovolji. Odlučili su se na rizik i... zaćutala je, kada su suze zapretile da joj grunu na oči. - Da li si osuđivala oca zbog toga?

- Kada sam saznala da se tragična smrt moje majke mogla izbeći, otac je već bio na samrti. Traţio je od mene da mu oprostim što sam provela veći deo detinjstva i mladosti bez majčine ljubavi. - I, jesi li to učinila? - Da. Oprostila sam mu to, kao i mnoštvo drugih stvari. Iznad svega to što me je odgajao kao sina, i što mi je nametnuo rukovođenje štamparijom kao ţivotni ideal. - Ali... - Lendon se kratko osmehnuo. - Ti si stoprocentna ţena, Dţordan. Osim što imaš uniseks ime, nijednim svojim manirom ne odaješ osobu, koja je vaspitana kao muško.by voki - Ha! Trebalo je ranije da me vidiš, u mom tinejdţerskom periodu! Bila sam sva robusna i napadna, išla sam na ragbi utakmice i pela se na drvo brţe od bilo kod dečaka iz susedstva! Tek kada mi je otac umro, počela sam da formiram svoj ţenski identitet. Od tada se, između ostalog, nisam šišala, jer sam čitavog ţivota nosila isključivo kratku kosu. - Imaš predivnu kosu, Dţordan... - Lendonov glas je bio osetno prigušen, dok joj je to poveravao. - Biću ludo iskren i priznaću ti kako ţelim daje dodirnem...

* Pre nego što je shvatila šta čini, Dţordan se nagonski nagnula ka njemu. Uputila mu je napeti pogled u kome se čitao poziv da udovolji svojoj ţelji. Uzvratio joj je pogled, roneći u dubine njenih, od uzbuđenja proširenih, ţenica. Dozvolio je da mu iz grudi pobegne uzdah, koji je otkrio njegovo ustreptalo stanje. Ispruţio je ruku ka Dţordan i oko svog prsta namotao pramen njene kose. Igrao se tim pramenom na veoma senzualan način, pogledom istovremeno istraţujući crte njenog lica. Primetio je da su joj se usne naglo zarumenele, što je bio znak da joj je krv jače

prostrujala venama. Nabubrele su i prosto ga mamile na poljubac. Bio je zadovoljan time, ali je, ipak, oklevao da učini sledeći potez. - Stvarna ţena... - promrmljao je hrapavim glasom, hvatajući među prste još bakarnih pramenova. - Molim? - jedva čujno je prošaputala, doţivljavajući Lendonovu igru sa njenom kosom kao svojevrsni stimulans. - Tako se razlikuješ od ostalih ţena... - sada je dopro prstima do njenog potiljka i krenuo blago da ga masira. - Stvarna si i zračiš čistotom... Pri tom si i veoma lepa... - Dovoljno lepa da me poljubiš? - hrabro je upitala, naginjući se ka njemu. Čitavom koţom je osećala blizinu Lendonovog tela. Puls joj je sumanuto udarao, dok je posmatrala kako joj je pribliţava, zureći u njene usne. U trenutku kada ju je poljubio, svest joj se zamaglila od uzbuđenja. Prijao joj je čarobno mek dodir Lendonovih usana, ali je smatrala da je njegov poljubac previše uzdrţan. Ţelela je da dobije više od tog poljupca, mnogo više. Zato je rastvorila usne i jače ih upila u njegove. Lendon je odmah, ne čekajući da mu Dţordan po drugi put saopšti šta je očekivala od njega, zavladao slatkim, vlaţnim prostranstvom njenih usta. Njegov jezik je poveo igru izazivanja i istraţivanja, koju je Dţordan rado prihvatila. Mrvili su jedno drugom usne, uţivajući u beskrajnoj slasti dubokog, intimnog poljupca. Dţordan je spustila svoj dlan u podnoţje Lendonovog vrata, dok su njegovi prsti bih upleteni u njenoj kosi. Razdaljina između njmovih tela je postajala sve manja, s obzirom da su se sve više pribliţavali jedno drugom. U istom trenutku su shvatih da se njihove razbuktale ţelje ne mogu utoliti poljupcima, ma koliko oni strastveni bih. Razdvojili su se na trenutak, da bi se pogledali i odlučili šta da čine. Oboma je disanje bilo ubrzano i produbljeno, oboma su se sva čula nalazila u vrtlogu seksualne poţude.

Znajući da joj Lendon prepušta da odluči šta će se dalje događati, Dţordan mu je, uz zavodljiv osmeh, razvezala kaiš na mantilu. Već sledećeg trenutka je postala svesna opipljive erotske snage njegovog razotkrivenog, divno izvajanog tela. Dodirnula gaje i iznova mu ponudila svoje usne. Lendon je tada preuzeo svu inicijativu. Uhvatio je Dţordan za bokove i muški je povukao ka sebi, a potom je naveo da se opruzi leđima po sofi. Skinuo je mantil, pre nego ju je prekrio svojim telom. Poljubio ju je na način koji je njenu potrebu za njim doveo do usijanja. Izgubio je glavu kada je osetio njene ruke na sebi, kako ga ţeljno i znalački miluju, sa jasnom namerom da mu pričine zadovoljstvo. Prsti su mu bili nespretni dok je skidao pamučni komplet sa nje. Nestrpljenje je rukovodilo njegovim pokretima, kao i snaţna ţelja za što brţim stapanjem sa Dţordan. U jednom trenutku je gotovo poţeleo da joj kaţe kako je obično spretniji i kako mu nikada, čak, ni komplikovaniji delovi ţenske garderobe nisu predstavljali oteţavajuće prepreke do ţenskih tela. Njegova ţelja za Dţordan je dobila razornu snagu kada je prstima dopro do njene intime, kada se uverio koliko je i ona njega ţelela. Vrelina njenog tela gaje sasvim ošamutila i silno mu je imponovala kao muškarcu. Toliko je ţeleo daje ljubi... Njene usne, vrat, grudi, stomak... Ah, njegova poţuda je diktirala drugačiji ritam igre. Otkriće da je i Dţordan podjednako spremna, navelo ga je da uroni u njeno telo, znatno brţe nego što je planirao. Na isti način je otpočeo i daje voli, nekontrolisanom snagom i brzinom. Prosto joj je drobio telo svojim snaţnim naletima, na koje je ona reagovala glasnim odobravanjem. Bio je oduševljen činjenicom daje apsolutno pratila njegov ritam, da joj je odgovarala ta besomučna jurnjava za konačnim zadovoljstvom. Sva čula su im se našla u strahovitom vrtlogu, u kome su bili svesni tek svojih nagomilanih strasti, koja su traţila da se

oslobode u veličanstvenoj erupciji. Lendon je učinio vanserijski napor da tu strast delimično obuzda i time produţi ono slatko, izluđujuće stanje, koje je prethodilo konačnom olakšanju. Do krajnosti predana snaţnom uţivanju, Dţordan je pokušala da ga navede da završi igru na furiozan način, kojim ju je i otpočeo. Izdizala je karlicu ka njemu i stezala ga bedrima, dlanovima mu je šarala po leđima i ramenima i šaputala mu besramne reči na uho. Nemoćan pred takvom ţenskom taktikom, Lendon se oslonio na ispruţene ruke, kako bi obezbedio maksimalnu pokretljivost donjem delu tela. Razmenio je sa Dţordan direktan pogled, pre nego što ju je oslobađa-juće prodornim trzajima uveo u jezgro vrhunske strasti, u kome je cela sagorela. Njen prodorni vrisak ispunjenja mu je stavio do znanja da je uzletela sa njim u istom trenutku, da su podelili taj veličanstveni osećaj apsolutnog ispunjenja. Iako bez snage, nastavio je da se neţno, ah i dalje dominantno, pokreće u njoj, navodeći je da tiho i mazno stenje. Kada je zatraţila daje poljubi, uhvatio ju je za bradu, naterao je da maksimalno otvori usta i jezikom prodro duboko u njih. Ţeleo je da bude potpuno stopljen sa njom, da joj poruči daje njegova, da mu je pripala. Ljubio ju je veoma zahtevno iako je osećao da je iznurena, daje, baš kao i on, dala čitavu sebe u tek minuloj ljubavnoj igri. Dozvolio joj je da predahne, tek kada su i poslednji tragovi strasti utihnuli u njima, kada im se disanje umirilo, a otkucaji srca postali ujednačeni. Potom ju je podigao na ruke i odneo je u svoju spavaću sobu.

IX Dţordan je otvorila oči i na kratko ostala zaslepljena snopom sunčeve svetlosti, koja se probila kroz neznatno razmaknutu zavesu. Očigledno vedro i sunčano jutro smenilo je noć, obasjanu tek svetlošću mladog meseca. U Dţordan se dogodio sličan obrt raspoloţenja. Pod okriljem noći, ukrašene gustom tamom, izgarala je od poţude u Lendonovim rukama i doţivela sa njim neslućena ljubavna zadovoljstva. Ali, dan joj je doneo svojevrsno otreţnjenje. Podsetio ju je na sve ono što je zaboravila kada se, udovoljavajući svojim nagonima, prepustila Lendonovim rukama. Njih dvoje su protekle noći porušili sve seksualne barijere i usaglašeno se odrekli svih predrasuda. Bili su slobodni i bestidni, nisu se ustručavah da čine sve ono, što im je pričinjavalo zadovoljstvo. I, uvek su, ma koliko im igre bile smele, imali utisak da čine najprirodniju stvar na svetu. Dţordan je sazrela kao ljubavnica tek u Lendonovom naručju, uz njega je naučila koliko seks moţe biti maštovit, i koliko im uţivanje moţe doneti obostrano pomeranje granica dozvoljenog. Sa Lendonom je radila i nezamislive stvari, čije je prepričavanje i najvećim seksualnim sladokuscima moglo naterati rumenilo u obraze. Ipak, prvo što je osetila, kada je usmerila pogled na Lendonovo usnulo lice, bilo je stid. Taj stid se nije ticao onoga stoje doţivela sanjim u krevetu, već onoga što je prethodilo tome.

Smatrala je poniţavajućim svoje podleganje Lendonovom erotskom šarmu, samo nekoliko sati nakon što ga je okvalifikovala kao svog najvećeg neprijatelja. Da sramota bude veća, Lendon se i dalje vodio kao njen najveći neprijatelj. Jer, protekla noć, iako vatrena do ludila, nije izmenila činjenicu da je on bio glavni krivac za to što je izgubila štampariju. Pitala se da li je, nakon svega, imala pravo da poštuje sebe. Nije smela ni da pretpostavi staje, tek, Lendon mogao da misli o njoj. Sigurno je bila jedina devojka u njegovom ţivotu koju je osvojio nakon što joj je uništio karijeru i koštao je gubitka radnog mesta! Ostalima je, verovatno, kupovao nakit i cveće, izvodio ih na večere i delio im komplimente, pre nego bi dobio poljubac. Njoj je preoteo štampariju, i za taj čin bio nagrađen seksom, koji je vredelo upamtiti. Mora da ju je, nakon svega, smatrao očajno usamljenom ţenom, koju je lako odvući u krevet, razmišljala je Dţordan, gušeći se od stida. Sigurno je smatrao kako bi, i u budućnosti, mogao bez posledica da joj čini šta ţeli, jer je uvideo daje ona osoba bez dostojanstva, bez ličnog integriteta. Bila je dovoljno poštena da prizna kako joj je stalo do Lendonovog mišljenja. Ţelela je da poseduje njegovo poštovanje i divljenje, i ljubav, naravno. Ţelela je daje proglasi za jedinstveno zanimljivu ţenu, kakvu nije upoznao u čitavom svom ţivotu. Ţelela je dajoj poveri kako se vezao za nju i kako je smatra sebi srodnoj osobi. Sa mišlju da je kod Lendona izazvala tek muško likovanje, Dţordan se nečujno izvukla ispod pokrivača i golišava otrčala u sobu, u kojoj je provela prvi deo noći. Više nije dolazilo u obzir da dozvoli Lendonu da je dodirne. Imala je toga jutra priliku da sačuva bar deo narušenog dostojanstva, i ona je odlučila daje iskoristi. Morala je to da učini, kako bi mogla da pogleda sebi u lice, kako bi mogla da nastavi da ţivi časno. Protekle noći je oprostila neoprostivo, ali j e mogla to da ispravi time što će zauzeti pravi

stav prema Lendonu. Onaj, sa kojim mu je, prethodnog dana, i krenula u susret. Istuširala se i obukla, dok je kosu pokupila ukrasnom mašnom. Uzela je ranac i poţurila u dnevnu sobu gde se, odbačen na pod, nalazio njen komplet za spavanje. Spakovala gaje u ranac, zabranjujući sebi da se priseća kako ga je Lendon skinuo sa nje. Bila je spremna za polazak. Prišla je prozoru i pogledom osmotrila deo dvorišta prekriven negovanim travnjakom. Pomislila je na Natali, s obzirom da je ona imala obavezu da joj obezbedi avionsku kartu. Nadala se da joj je kupila kartu za dnevni let. Ţelela je da što pre ode iz Lendonove kuće. Jer, što pre bude napustila to mesto na kome je trijumfovala njena slabost, pre će početi da prikuplja izgubljene konce svoga ţivota. Ili bar onoga, što je preostalo od njega. - Dţordan! - kroz kuću je, narušavajući savršenu tišinu odjeknuo Lendonov uspaničeni glas. I dalje je stajala okrenuta ka prozoru kada je on, kao bez daha, utrčao u dnevnu sobu. - Oh, tu si! - glasno je odahnuo. - Pomislio sam da si otišla! - Učinila bih to, svakako, da sam imala kartu kod sebe - hladno mu je uzvratila, ne okrećući se ka njemu. - Dţordan... - oprezno ju je oslovio, kao daje naslutio njenu distanciranost. - Moramo da razgovaramo. - Za tim nema potrebe. Oboje smo angaţovali advokate, zar ne? Neko vreme je ćutao, ali je Dţordan, po dubini njegovih udisaja, osetila da je besan. - Nemoj da se praviš da se prethodne noći ništa nije dogodilo... - O, da, dogodilo se! - rekla je ironično, okrećući se ka njemu. Zatreptala je, otkrivši da je Lendon, verovatno u trku, tek navukao kućni mantil na sebe, ali da nije privezao njegove krajeve. Pogled joj je, vođen svojom nezavisnom voljom, skliznuo niz njegovo telo, čiji je svaki prevoj dobro upoznala. - Dogodilo se nešto, što bi trebalo da zaboravimo - gordo se nadovezala, gutajući nadošle pljuvačne sokove.

- Ne pada mi na pamet da sve ono zaboravim! - prasnuo je razjareno. - A neću ni tebi to dozvoliti! - Kako nameravaš da me nateraš da upamtim ono što ne ţelim? -upitala ga je provokativno. - Novim ucenama i manipulacijama? - Ne... - izustio je opasno tihim glasom, krećući da joj prilazi. - Za tebe imam neke prijatnije metode ubeđivanja... Ščepao ju je ostrašćeno i grubo, a potom svojim usnama nasrnuo na njene. Dţordan je počela da se otima i bori, iskreno uverena da će uspeti da odoli uzbuđenju, koje je Lendon lako budio u njoj. Njena volja nije bila predugo na iskušenju. Neko je pozvonio na vrata upravo u trenutku, kada ju je Lendon gurnuo na zid i pritisnuo je svojim telom. Sočno je opsovao i odvojio se od Dţordan. - Nisam završio sa tobom - poručio joj je, uz preteče podizanje kaţiprsta. Zavezao je krajeve mantila i otišao da otvori vrata. - Zar vas dvoje ne čujete telefon?! - viknula je Natali, ulazeći u kuću. - Zovem vas neprekidno od devet sati, a sada je već podne! Traţila sam vas i u štampariji! Niste mi ostavili drugi izbor, nego da dođem ovamo! - Da li si kupila kartu? - upitala ju je Dţordan nestrpljivo, prilazeći joj. - Da! Avion ti poleće za dva sata! Trebalo bi odmah da kreneš! - Moţeš li da me odvezeš na aerodrom? - Dţordan je već kačila ranac na rame. Natali je nesigurno pogledala u Lendona, koji je uhvatio Dţordan za mišicu. - Ja ću te odvesti na aerodrom. Kao što sam rekao, moramo da razgovaramo. - A ja sam ti rekla da se obratiš mom advokatu, ako ti nešto nije jasno! - prkosno mu je uzvratila, gledajući ga pravo u oči. Osetivši napetost između Dţordan i Lendona, Natali je otvorila ulazna vrata. - Biću u kolima - kratko je rekla i izašla iz kuće. Dţordan je krenula za njom, ali ju je Lendon zadrţao. - Ne budi tako tvrdoglava, Dţordan - njegov glas je sada bio tih i molećiv.

- Pruţi mi šansu... Pruţi nama šansu... - Mi ne postojimo - glas joj je imao notu surovosti, dok je to izgovarala. - Osim kao bivši i budući vlasnik jedne štamparije - dodala je zajedljivo. - Dokazaću ti da te ja nisam naveo na bankrot - odlučno joj je poručio. - Dokazaću ti da bi mi, kao par, trebalo da postojimo... - Ne budi smešan! - rekla je otrţući se. - Hvala ti za kartu. I ostalo... - nadovezala se sa oklevanjem. - Novac ću ti vratiti, podrazumeva se. - Dţordan... - u Lendonovim očima se videlo očajanje. - Ne dozvoli da se rastanemo ovako... Preklinjem te... Ne čini nam to... Ispruţio je ruku ka njoj, ali se Dţordan izmakla van njegovog domašaja. - Za mene je pravo olakšanje, Lendone, što uviđam da ni tebi patetika ne nedostaje. Takvi smo, očigledno, kada smo zajedno: patetični. Zato ne bi trebalo da dozvolimo da se ikada više vidimo, kako bi oboje sačuvali bar malo ponosa. - Nemam nameru da te se odreknem, Dţordan - šaputao je Lendon, šetajući uznemirenim pogledom po njenom licu. Izgledalo je kao da je ţeleo dobro daje upamti, pre nego je pusti da ode. - Neću ţaliti da izgubim i više od ponosa, kako bih dobio tebe... - Nikada me nećeš dobiti! - izgovorila je to jasno i glasno bez treptaja, gledajući ga pravo u oči. Nakon toga je izašla iz njegove kuće, na vreme da sakrije nadošle suze.

* Odmah po sletanju u San Dijego, Dţordan se taksijem odvezla u bolnicu „Sent Patrik", u kojoj je leţala Olivija. Bilo je kasno,

svi pacijenti su već spavali, ipak, ona je odlučila da potraţi deţurnog lekara, kako bi se informisala o Olivijinom stanju. Sestra za prijemnim pultom ju je uputila na hirurga koji je operisao Oliviju, i koji se upravo spremao da krene kući. Uprkos tome što je već bio napustio svoj kabinet, prihvatio je da razgovara sa Dţordan, kada mu se ona predstavila. - Već sam se pitao hoće li se pojaviti neko od rodbine gospođe Rajli - prekorno je pogledao u Dţordan. Ona je bila previše umorna i emocionalno iscrpljena, da bi mu objašnjavala sve okolnosti, zbog kojih je Olivija bila osuđena na brigu i ispomoć tek jedne komšinice. Iza nje je bio pakleno dug let avionom kojeg je preplakala, skrivena ispod prekrivača. Rastanak sa Lendonom joj je izazvao više bola i patnje, nego što je mogla da zamisli. Nakon svega je morala da prizna sebi da se tragično zaljubila u njega, i da je potreba za njim postalo njeno dominantno osećanje. Jače od ţala za izgubljenom štamparijom, i jače od brige za Olivijino zdravlje. Uzdahnula je, i umornim pokretom ruke uklonila pramen kose sa lica. - Kako je moja baka, doktore? Upitala je to glasom koji je odavao najdublju moguću brigu, i doktoru to nije promaklo da uoči. - Ona je trenutno dobro, ali bojim se da prognoze, koje se tiču njenog kompletnog oporavka, nisu baš ohrabrujuće. Dţordan je prebledela, a kolena su joj zaklecala. – Zbog čega to kaţete? - Najviše zbog toga što je gospođa Rajli stara ţena. Ona je dobro podnela operaciju, i prelom joj je kompletno saniran. Međutim, vaša baka ima veoma osetljivu koţu, gospođice Rajli, a ni cirkulacija joj nije najbolja. Postoji mogućnost da, usled dugog i neminovnog leţanja, dobije dekubitus. A to bi, u njenom slučaju, moglo biti fatalno. - Ali, to se moţe izbeći, zar ne?! -pogledala je u doktora prepuna nade.

- Mislim, ja ću dolaziti svakoga dana daje masiram i pomaţem joj da se bar donekle pomera! - Za tim nema potrebe, mlada damo. Vaša baka će ovde dobiti vrhunsku negu. Mi ćemo učiniti sve, dajoj produţimo ţivot. Na vama je dajoj podignete volju. Rekao bih da je gospođa Rajli prilično klonula duhom. Predala se, drugim recima. - To nije moguće! - Dţordan je odmahnula glavom. - Vi ne poznajete moju baku! - Voleo bih da ste u pravu - doktor je načinio korak više ka izlaznim vratima. - Dođite ujutru da je posetite i lično se uverite u njeno stanje. - Mogu li sada da je vidim, samo na trenutak? - molećivo je upitala, kršeći prste. Doktor joj je paţljivo osmotrio lice. - Ne bi bilo dobro da se pacijentkinja probudi i ugleda vas tako uznemirenu. Provirite samo kroz odškrinuta vrata. - Hvala vam, doktore - promrsila je Dţordan, slomljena onim što je čula. Ostala je da stoji u pustom hodniku, jer se plašila odjeka sopstvenih koraka. U apsolutnoj tišini, koja je vladala u bolnici, svaki šum joj se činio jakim kao grmljavina. Zatvorila je oči i koncentrisala se na svoje disanje. Ono je, usled doţivljenog stresa, postalo produbljeno i isprekidano. Otkucaji srca su joj bili ubrzani, a mish haotične. Bila je prisebna tek toliko da zaključi daje potpuno iracionalna. Jer, odbijala je da prihvati da se njenoj baki bliţio kraj. To je, jednostavno, odbijala da prihvati. Smatrala je nemogućim da se Oliviji nešto dogodi. Ona je vaţila za osobu koja je volela ţivot, uprkos tome što joj se on, u poslednjih nekoliko godina, odvijao isključivo u kućnom prostoru. Uprkos drastično umanjenim aktivnostima, imala je prilično ţivahan duh, dok je razum nikada nije napuštao. Volje za izvoljevanjem i zanovetanjem je, takođe, imala napretek. Kako je bilo moguće da se Oliviji, kao takvoj, jednostavno ugasi ţivot?

Dţordan se usiljenim koracima zaputila ka Ohvijinoj sobi. I pored toga što je ţudela da vidi lice svoje bake, ujedno se i plašila svoje reakcije na isto. Jer, sada je znala da će, vrlo brzo, izgubiti privilegiju da posma-tra svoju baku, daje dodiruje, da joj udovoljava. Brada joj je vidno podrhtavala kada je zastala pred vratima. Proţivljavala je uţasne trenutke, slične onima, koji su usledili nakon smrti njenog oca. Tada je znala da se neće slomiti, da će ostati na nogama. Snagu za dalju borbu joj je davala Olivija, kao i svest o tome daje čekao ogroman posao u štampariji. Kome je sada mogla da se posveti? I čemu, uostalom? Sem što je bila sama i što je doţivela poraz u profesionalnoj sferi, imala je slomljeno srce i bol zbog neuzvraćene ljubavi. Bila je slaba i ranjiva kao nikada pre. Kao nikada pre... Odškrinula je vrata i pogledala ka krevetu na kome je spavala Olivija. Mladi mesec je obasjavao njeno usnulo lice, iznureno od umora. Posmatrajući ga, Dţordan je razumela ono, na šta ju je doktor upozorio: Olivija se svojevoljno opraštala od ţivota. Otisak toga je bio neobjašnjivo čitljiv na njenom licu. Povukla se u hodnik i tiho zatvorila vrata Olivijine sobe. Tek tada je grunula u gorak, neutešni plač, kojeg nije uspevala dugo da smiri. Kod kuće je nastavila da plače sa licem zagnjurenim u Olivijin jastuk, koji je još uvek mirisao na nju. Zaspala je tek pred zoru, uplašena od onoga šta će joj doneti naredni dan, ali i onoga, šta će se neminovno dešavati u bhskoj budućnosti.

X Dţordan se probudila u Olivijinom krevetu, sa svešću o tome da ima samo dve mogućnosti pred sobom: mogla je da se preda, da potpuno klone, i dozvoli ţivotnoj stihiji da je nosi u nepoznato, baca je o hridi, i uvlači u virove. A mogla je i da se bori. Borba je, čak, i porazima garantovala dostojanstvenost. Na kraju, imala je duţnost, Olivije radi, da se bori sa svojom slabošću. Nikako nije smela da dozvoli da njena baka, u svojim poslednjim danima, pati zbog toga što je ona odlučila da se prepusti sudbini. Njoj u čast, imala je duţnost da bude gorda i hrabra, sada i uvek, ma šta joj se dešavalo u ţivotu. Takvo razmišljanje joj je vratilo snagu. Podiglo joj je elan i učinilo je spremnom za hvatanje u koštac sa problemima i izazovima, pred kojima se našla. Okupala se i obukla veoma paţljivo, a potom se zaputila u bolnicu sa samo jednom mišlju: vaţan je jedino Olivijin mir, koji je mogla da joj obezbedi isključivo ona, Dţordan. Zato je hrabro obuzdala suze i ukrotila podrhtavanje srca. Osetila se jakom, ulazeći u Ohvijinu sobu. Zabranila je sebi da misli kako neće još dugo imati prilike da razgovara sa svojom bakom. Odlučila je da maksimalno iskoristi svaki zajednički trenutak, koji im je preostao. Činilo se da je i Olivija, poput Dţordan, vodila intiman razgovor sa samom sobom. Jer, uprkos tome što joj je bilo veoma teško, uspela je da se osmehne svojoj unuci. - Dţordan, draga... - ispruţila je ruku ka njoj. - Pogledaj se samo... Jedva mogu da te prepoznam...

- Zbog čega to kaţeš? - upitala ju je Dţordan zbunjeno, prilazeći joj daje poljubi. Paţljivo ju je zagrlila i spustila joj veoma neţan poljubac na obraz. Grlo joj se steglo u tom trenutku i suze su zapretile da joj grunu na oči svom snagom, ipak, uspešno je savladala podleganje osećanjima. - Tebi se dogodilo nešto lepo, zar ne? - nagađala je Olivija, zagledana u oči svoje unuke. - Oči ti tako sijaju... Zaljubila si se, priznaj! Dţordan je ostala nema pred snaţnom intuicijom svoje bake. Još jednom je postala svesna toga koliko su njih dve bile povezane, kohko su poznavale jedna drugu. Samo na trenutak se zapitala na osnovu čega je Olivija mogla da zaključi da se ona zaljubila. A onda je shvatila... Uprkos svim ruţnim okolnostima, vezanim za njen i Lendonov odnos, ono stoje doţivela sa njim uslovilo je neprolazni sjaj u njenim očima. Sjaj, koji je iskusna ţena, poput Olivije, lako uočila. - Da! - potvrdila je glasno, odlučna da bude iskrena. Zaljubljena sam u Lendona Golda! - Oh, dušo moja... Dušo moja... - Olivija je sada zatraţila da Dţordan ispruţi obe ruke ka njoj. - Ništa lepše nisam mogla da čujem sada, kada odlazim... - Bako... - Dţordan je krenula da se pobuni, ali joj je Olivija opominjuće jako stegla prste. - Šta god rekla, mila moja, nećeš izmeniti činjenicu da ćemo se ubrzo rastati. Ja sam se već pomirila sa tim, a sada si mi još više olakšala odlazak, otkrićem da si zaljubljena. Drago mije što te ne ostavljam samu. - Ah... - Dţordan se našla u nedoumici. - Lendon i ja još uvek nismo zajedno... - smatrala je nuţnim da to kaţe. - Bićete, dušo... Veruj svojoj baki... A sada privuci stolicu i sedi pored mene, moram nešto dati kaţem. - Pre svega mi reci kako se osećaš? - Ništa me ne boli, to je najvaţnije. Bila sam malo usamljena, ali je sada sve u redu, s obzirom da si ti ovde.

Dţordan je tada učinila kako joj je Olivija savetovala. Privukla je stolicu i sela kraj njenog kreveta. - Hoću da te zamolim za oproštaj... - Olivijine oči su, neočekivano zasuzile. - Treba da znaš da sam ja, zajedno sa tvojim ocem, insistirala da tvoja majka začne rizičnu trudnoću. Dţordan je osetila kako joj je drhtaj prošao čitavim telom, ali je uspela da se obuzda od bilo kakve reakcije. - Oprosti mi... - zajecala je Olivija. - Osudila sam te na ţivot bez majke, a sama nisam bila dostojna daje zamenim... - Volela si me - podsetila ju je Dţordan. - To je bilo najvaţnije. - Prošlost više ne mogu da izmenim. Ali mogu tvoju budućnost... - najavila je značajno. - Dajem ti blagoslov da prodaš štampariju. Zbunjena do krajnosti onim što joj je Olivija rekla, Dţordan je samo nemo zurila u nju. - Znam da ti je ona kamen oko vrata - Olivija je nastavila da govori. - Znam da nisi srećna u njoj, da te ona sputava u mnogo čemu. Prodaj je, a onda počni da se baviš onim što zaista ţeliš. Prodaj i kuću, takođe! Kupi stan na obali i opremi ga po svojoj ţelji. Zaboravi na sve bolne uspomene i predaj se novom ţivotu! Obećaj mi da ćeš to učiniti! Neka grozničavost u Olivijinim očima naterala je Dţordan da potvrdno klimne glavom. - Da, bako... Učiniću to... Olivija je zvučno odahnula, a na licu joj se ocrtao izraz mira. Dţordan se mogla zakleti da je njena baka u tom trenutku bila, čak, i srećna. Ostala je kraj njene postelje još nekoliko sati, praveći joj društvo i razgovarajući sa njom. Otišla je iz bolnice kada je Olivija zadremala, nakon stoje pojela sve što su joj doneli za ručak. Začudo, kao i Olivija, i ona je osetila izvesnu lakoću. Pritisci su popustili, više se nije borila sa demonima iz prošlosti. Mogla je da planira svoju budućnost, a ona je, uz malo sreće, mogla da bude i svetla.

Uz malo sreće i mnogo nade da će bol, zbog rastanka sa Lendonom, prestati da je razdire.

* Naredne dane, Dţordan je većinom provodila u bolnici uz Oliviju, kojoj su se pojavile prve rane na leđima. Medicinsko osoblje ih je saniralo, ali je bilo očigledno da one imaju tendenciju širenja. Bio je to početak kraja. Da se ne bi prepuštala tugovanju, Dţordan je slobodno vreme provodila sređujući kuću. Odlučila je daje proda, baš kao što joj je Olivija i sugerisala, i sada ju je oslobađala viška stvari. Namerno je izbegavala da ode u štampariju, jer se plašila da bi je taj odlazak dodatno uzdrmao. Međutim, jednoga dana je bila primorana da to učini. - Nuţno je da dođeš u štampariju, Dţordan - rekao joj je Sajmon Otis preko telefona. - Advokati Lendona Golda ţele da te upoznaju sa onim što su otkrili, pregledajući dokumentaciju. Znajući da nema drugog izbora, sem da se suoči sa problemom, Dţordan je otišla u štampariju. U njenoj nekadašnjoj kancelariji su je već čekah Sajmon Otis, i nepoznati čovek srednjih godina i ozbiljnog izraza lica. - Ovo je gospodin Gregori Heris - predstavio gaje Sajmon. - Gregori, ovo je gospođica Rajli, nekadašnja vlasnica štamparije. - Imate sve moje pohvale, gospođice Rajli - rekao joj je advokat, pruţajući joj ruku. - Dokumentacija vam je besprekorna. Vidi se da ste veoma savesno radih svoj posao. Kao pravnik, nisam otkrio nijednu spornu tačku, koja bi usporila konačno preuzimanje štamparije „Rajli printing center", od strane kompanije „Gold digital studio". Javio sam gospodinu Goldu da pripremi ček. On će doći sutra u San Dijego, kako bi potpisao kupoprodajni ugovor. S obzirom daje na istom neophodan i vaš

potpis, nadam se kako moţemo da računamo i sa vašim prisustvom. Potpuno nepripremljena za ono što je čula, Dţordan se na trenutak sledila. U grudima je osetila nešto poput uboda, što joj je iskidalo dah. Zakašljala se, i čitavo telo joj se zgrčilo. Nije planirala da se vidi sa Lendonom. Nikada više. Mogla je da pretpostavi koliko bije nerava koštao taj susret. Koliko bi novog bola isprovocirao pogled na njegovo lice. A ona još uvek nije uspevala da se izbori ni sa starim, već postojećim, bolom. Pitala se da li je imalo smisla da odbije Herisov ljubazni poziv, da bude prisutna u trenutku potpisivanja kupoprodajnog ugovora. Taj ugovor je mogla da potpiše i naknadno, međutim, tada bi se vodila kao osvedočena kukavica, kao neko ko je beţao od problema i zavlačio glavu u pesak. Uostalom, Lendon je dolazio čak iz Bostona radi čina potpisivanja ugovora i bio je red da ga ona, kao bivša vlasnica njegovog novog poseda, ispoštuje svojim prisustvom. Uprkos brojnim iskušenjima, kojima će biti izloţena... - Da, moţete da računate sa mojim prisustvom - konačno je to glasno izgovorila, svesno srljajući u zagarantovanu emocionalnu uzdrmanost. - Zahvalni smo vam na tome, gospođice Rajli - Gregori Heris je, na kratko, izvio usne u osmeh. - Međutim, dogovor oko usaglašenog potpisivanja ugovora sa gospodinom Goldom nije jedini razlog, zbog koga sam insistirao da se danas vidim sa vama. Dţordan je intuitivno osetila da će joj biti saopšteno nešto vaţno. I ujedno veoma neprijatno. Pogledala je u Sajmona, koji se promeškoljio na stolici. Zahvaljujući instrukcijama gospodina Golda, Gregori i njegove kolege su pregledale i onu dokumentaciju, koja nije vezana za neposredno poslovanje... Dţordan se snaţno namrštila. - Zar je Lendon... odnosno gospodin Gold - brzo se ispravila - naloţio da me špijunirate?!

- On je samo ţeleo da skine sa sebe vašu sumnju, gospođice Rajh, da je odgovoran za bankrotstvo vaše štamparije - Heris je uzeo svog šefa u zaštitu. - Pronašli smo mnoštvo dokaza, koji ukazuju na to ko je pravi krivac za ono što se dogodilo. Dţordan je zaustavila disanje. - To je gospodin Gold! povikalaje uznemireno. - On je, na kraju, kupio moju štampariju! - Jeste, ali on nije odgovarao vaše mušterije da sarađuju sa vama - Gregori Heris je napravio značajnu pauzu. - To je činio Daglas Malruni. - Daglas? - ponovila je Dţordan sa nevericom. Tada se setila kako joj je Melani poverila daje on učestvovao na licitaciji i bio veoma zainteresovan da kupi njenu štampariju. Sem toga, odu-vek joj je stavljao do znanja kako se divi njenom smislu za biznis i kako prognozira veliki uspeh njene štamparije. Odavno gaje procenila kao beskrupuloznog čoveka, ali ga nije smatrala za dovoljno moćnog da joj naudi. - Kako je on to mogao da učini? - glasno se zapitala. Sajmon i Gregori Heris su razmenili brz pogled. - Uz pomoć vaše sekretarice, Melani - otkrio joj je Gregori Heris sa snebivanjem.

* Dţordan se ukočila od iznenađenja. - Molim? - nekako je uspela da izusti. - Daglas Malruni je zaveo vašu sekretaricu, kako bi od nje izmamio podatke o vašim klijentima - objasnio joj je Gregori Heris. - Melani je bila Daglasov saučesnik? - Dţordan još uvek nije uspevala da to prihvati. - Saučesnik i ljubavnica - dopunio ju je Sajmon Otis. - Bivša dodao je, sa prezrivim osmehom. - Ali, kako ste sve to saznali?

- Ušli smo u trag elektronskoj pošti, koju je vaša sekretarica slala svom ljubavniku - Gregori Heris je već otvarao fasciklu i pruţao ka Dţordan hrpu papira. - Otkrivala mu je sve podatke o vašim mušterijama, uključujući i cene vaših usluga. Malruniju nije predstavljalo problem da, s obzirom na dobijene informacije, koriguje cene svojih usluga za nekoliko procenata. - Neke od tvojih dragocenih klijenata je bogato čašćavao, kako bi se odrekli poslovnih veza sa tvojom štamparijom, sve u cilju njenog konačnog preuzimanja-Dţordan se sada obratio Sajmon. To nam je priznala Melani lično. - Kako ste je naveli da vam to prizna? - Pozvali smo je na razgovor i predočili joj dokaze, koji svedoče o njenoj umešanosti u Malrunijevu zaveru protiv tebe, Dţordan. S obzirom da ju je Malruni ostavio, odmah pošto je izgubio borbu za štampariju na licitaciji, bila je voljna da nam otkrije kompletnu istinu. - Zar ju je Daglas iskorišćavao? Sajmon je morao da se nasmeje. - Nemoj mi reći daje ţališ, Dţordan. Ta guskica je dobijala svoj deo kolača. I to nam je priznala. Trebalo bi daje krivično gonimo - dodao je sebi u bradu. - Savetovaću svom šefu da to učini - oglasio se Gregori Heris. - S obzirom daje on novi vlasnik štamparije, trpeće direktne posledice malverzacija dotične gospođice. Sem toga, biće to način da poručimo ostalim zlonamernicima kako nećemo dozvoliti da nam neko radi iza leđa. Da h se slaţete sa mnom, gospođice Rajh? Dţordan je čula Herisovo pitanje, ah nije bila u stanju da odgovori na njega. Razmišljala je o tome kako joj je ţivot zadao novi udarac, kada je pomislila da joj nije moglo biti teţe. - Ona je bila moja sekretarica, do đavola... - tiho je izustila, prisećajući se sa koliko je poverenja razgovarala sa Melani o problemima koji su se ticah štamparije, prvenstveno. Nikada nije bila posebno vezana za nju, i nikada je nije smatrala svojom bliskom prijateljicom, ah ju je tretirala kao

dragocenog saradnika u poslu. Njena izdaja je predstavljala bolno otreţnjenje. - Gospođice Rajli... - oslovio ju je Gregori Heris. - Da? - trgla se iz razmišljanja, - Pitao sam vas da li se slaţete da krivično gonimo vašu bivšu sekretaricu? - Ja... Prepustiću tu odluku vašem šefu - pronašla je diplomatsko rešenje. - Nadam se da vam je sada savršeno jasno da gospodin Gold nije odgovoran za bankrot vaše štamparije, gospođice Rajli Gregori Heris ju je podsetio na ono, što joj je već odzvanjalo u svesti. - Ako još uvek niste dovoljno ubeđeni u to, u toj fascikli se nalaze svi dokazi i... - Neće biti potrebe da ih proveravam - prekinula ga je Dţordan. - Pri-hvatiću ono što ste mi vi, ali i moj advokat, izneli. Potpuno mi je jasno da gospodinu Goldu dugujem izvinjenje i ja... Ja... Ja ću biti srećna, ako on pokaţe spremnost da to izvinjenje i prihvati. - Siguran sam da, povodom toga, nećete imati nikakvih problema sa mojim šefom - izjavio je Gregori Heris, ustajući iz fotelje. - On je veoma fleksibilan čovek. Da li ste ga upoznali, moţda? Jesam, pod svetlom laţnih optuţbi, kojima sam ga nemilosrdno zasipala, Dţordan je poţelela da odgovori. I, zavolela sam ga, uprkos tome, što sam verovala da je počinio nečasno delo! Dţordan je prekrila dlanom usta. Otkriće da Lendon nije kriv za bankrot njene štamparije, navodilo ju je da ga sagleda na nov način. Naprasno joj je postao još draţi, još gaje strasnije ţelela. I još joj je postalo jasnije kako ga nije mogla imati. Jer, pokazala mu se u previše-lošem svetlu, previše je grešaka načinila i propisno se osramotila, da bi smatrala kako polaţe pravo na njegovo društvo. - Da, gospodine Heris - uzvratila je na postavljeno joj pitanje. - Imala sam tu čast da upoznam vašeg šefa. Slaţem se sa vama daje on korektan i fleksibilan čovek. Smatram srećnom

okolnošću činjenicu da je upravo on postao novi vlasnik moje štamparije. - Vi ste retko razumna ţena - poručio joj je Gregori Heris, pruţajući joj ruku. - Videćemo se sutradan, gospođice Rajli. - Do viđenja! - pozdravila gaje Dţordan, upinjući se da raširi usne u osmeh. - Da li si dobro? - upitao ju je Sajmon, kada su ostali sami. - Ne, nisam! - smatrala je kako njemu moţe da poveri istinu. - Ali očekujem da od sutra budem bolje. Jer, gore ne bih mogla da budem, veruj mi! - Ja mislim da se sasvim dobro drţiš! - Sajmon ju je, u ime pozdrava, udario po ramenu, pre nego je izašao iz njene kancelarije. - Zaista? - Dţordan se glasno nadovezala na upućenu joj konstataciju. - Zbog čega, onda, imam osećaj da ću se svakog trenutka srušiti?

XI Malo je spavala tokom noći, koja je prethodila viđenju sa Lendonom. Kada je ustala iz kreveta, uvidela je da je potpuno bez snage, fizičke i mentalne. Iskreno se zapitala kako će, uopšte, preţiveti susret sa Lendonom. Kako će smoći snage da se definitivno rastane sa njim? Ponovo je načinila obračun sa samom sobom i ponovo je shvatila kako nema drugog izbora, sem da se stoički nosi sa svim iskušenjima, koja joj je ţivot priredio za taj dan. Prvo ju je čekao odlazak u bolnicu i suočavanje sa jezivo bolnim pitanjem: da li je ovo poslednji dan, u kome ću videti svoju baku ţivu? Znala je da će joj susret sa Lendonom oduzeti svu snagu, preostalu po odlasku iz bolnice. Potom je trebalo da potpiše papir, kojim će i zvanično prepustiti svoju štampariju drugom čoveku. Na kraju ju je čekao završni udarac, rastanak sa Lendonom... Oklevala je sa izlaskom iz kuće, preplašena od onoga što ju je čekalo napolju. A onda se dosetila kako bi mogla da načini nekoliko radikalnih poteza, koji bi joj pomogli da sa više samopouzdanja zakorači u taj dan. Otišla je kod najboljeg frizera u gradu koji je, srećom, u tim ranim prepodnevnim satima, imao slobodan termin. Odsekla je svoju dugu kosu, čime je, na simboličan način, prestala da prkosi onome što joj je bilo nametnuto u detinjstvu. Više joj nije bila potrebna duga kosa, da bi doţivljavala sebe kao pravu ţenu. Lendon ju je načinio takvom i sada je, zahvaljujući njemu, mogla da nosi i dečački kratku kosu. Ipak, frizer joj je predloţio da zadrţi duţinu pramenova do ramena, što je ona i prihvatila. Bila je apsolutno zadovoljna kada je izašla iz salona.

U ekskluzivnom butiku je kupila kostim sa potpisom vrhunskog kreatora, koji se sastojao od kratke i uzane suknje, kao i strukiranog sakoa. Kostim je dopunila klasičnim šalonkama, sa tankim i visokim potpeticama. Kada je uvidela kako joj stoje, bila je spremna da zauvek odbaci svoju obuću sa ravnim đonom. Svoju transformaciju je završila u salonu lepote, gde su joj veste šminkerke nanele na lice šminku blagih tonova, pogodnu za dnevne varijante. Isprskale su njen vrat parfemom ekscentrične note, koji je imao moć da privlači. Kada je osmotrila svoj odraz u ogledalu, Dţordan je izgledala upravo onako, kako je ţelela: samosvesno i neustrašivo. Odavala je utisak ţene koja je ambiciozna, koja tačno zna šta hoće i nema običaj da kleca pred problemima. Pre nego što je otišla u bolnicu, svratila je u kafić, sa namerom da, nakon dugo vremena, priušti sebi dobar doručak. Poručila je dve vrste peciva, kao i krem sir za mazanje. Dok je jela, naterala je sebe da osmotri sve ono, stoje simbolizovalo neprekidnost ţivljenja: sunce, prirodu, decu. Crpela je energiju iz svetlosti sunca, iz lepote zelenila, iz dečijeg smeha. Nakon što je popila kafu, osetila se spremnom za okršaj sa svim iskušenjima.

* Odahnula je, kada se Olivija pohvalno izrazila o njenom novom imidţu. Bilo joj je vaţno da ni sa čim ne uznemiri svoju baku u njenim poslednjim danima ţivota. Toga dana se kraće zadrţala u bolnici, s obzirom da je za dva sata imala zakazan sastanak sa Lendonom i njegovim advokatom. U štampariju je došla desetak minuta pre dva sata, kako bi, zajedno sa Sajmonom, pregledala vlasničke hstove, koje je on uredno pripremio. Smatrala je njegovo prisustvo prednošću. Verovala je kako će joj, na posredan način, pomoći da zadrţi pribranost.

Podigla je pogled ka vratima, samo trenutak pre nego je Lendon pokucao na njih. Očigledno je intuitivno osetila njegovu blizinu, osetila je njegovo prisustvo. Kada gaje ugledala telom joj se razlila milina, a krv joj se burno uskomešala. Emocije su eksplodirale, krenule su nekontrolisano da bujaju. Sećanja su se nemilosrdno nametnula, oduzimajući joj i ono malo volje za uzdrţanošću, kojom je raspolagala. Iako je Lendon došao odeven u elegantno, tamno odelo, Dţordan ga je videla pred sobom nagog. Videla je njegove divno izvajane mišiće, gladak torzo, vitke bokove i zategnute butine. Videla ga je nad sobom, u agoniji strasti, i stomak joj se zgrčio od uzbuđenja. Bio je lepši i privlačniji nego što je pamtila. Okupirao joj je svaku misao, rukovodio je svakim njenim pokretom. Poţelela je da mu kaţe da ga voli. Ni sama nije znala kako je uspela da ustane od stola, priđe mu i pribrano mu pruţi ruku. - Dobar dan, gospodine Gold! formalno gaje oslovila, zbog Sajmonovogi Herisovog prisustva. Dobro došli u „Rajli printingcenter", ali i u San Dijego! Nadam se da ste dobro putovali! i - Prilično, dobro, hvala - promrmljao je, i nepotrebno jako joj stegao ruku. Time ju je naterao da ga pogleda. Iz očiju mu je izbijala neprikrivena radost što je vidi, pogled mu je bio emocionalno obojen, a na usnama mu je titrao topao osmeh. Uzdrţanost, koju je Dţordan demonstrirala, ni: je baš nimalo pokolebala njegovu nameru da joj pokaţe koliko je srećan zbog njihovog susreta. Zbunio ju je time i ona je uţurbano povukla ruku sebi. Potom je pozdravila Herisa, koji joj se ljubazno osmehnuo. Svi su seli za sto i narednih dvadesetak minuta proveh u razmatranju svih detalja kupoprodajne transakcije. Dţordan je bila zahvalna Sajmonu stoje, uočivši njenu ćutljivost koju je tumačio ţalom za štamparijom, preuzeo na sebe da kaţe sve što je smatrao neophodnim.

Lendon je, takođe, bio ćutljiv. Delovao je prilično rasejano, najčešće je samo zamišljeno zurio u Dţordan i tek povremeno se oglašavao sa kratkim komentarima. I on je prepustio svom advokatu da kaţe ih uradi sve što je vodilo ka finalnom momentu sastanka - potpisivanju ugovora. Kada je jedino to preostalo da se uradi, Dţordan je trezveno uzela olovku u ruke i stavila ugovor ispred sebe. - Samo trenutak! - u stavljanju potpisa sprečio ju je Lendonov uzvik. Upitno gaje pogledala, moleći se u sebi da on ne kaţe ništa, što bi joj dodatno oteţalo već dovoljno teške trenutke. - Gregori, gospodine Otis... - obratio se advokatima. - Dozvolite mi da, nekoliko minuta, ostanem nasamo sa gospođicom Rajh. Oba advokata su istovremeno ustala od stola i potom bez reči učinila ono što se traţilo od njih.

* U kancelariji je zavladala osetna napetost. Vazduh je postao gust i teţak za udisanje. Nešto je u njemu varničilo i ključalo, stoje proizvodilo usijanu atmosferu. Dţordan je bila intenzivno svesna tek Lendonovog pogleda na svom licu, kao i poznatog mirisa njegovog tela. U tim napetim trenucima je zaboravila čak i na ugovor pred sobom, i na ono što je on podrazumevao. Znala je da je on čekao, da ga ona pogleda. Kada je to uradila, neţno joj se osmehnuo. - Kako si, Dţordan? - meko ju je upitao, ne čineći na najmanji pokušaj da sakrije svoja osećanja. - Pa, mislim da ne bih mnogo pogrešila ako bih rekla da sam dobro - hladno je uzvratila, uz gordo uzdizanje brade. - Kako je tvoja baka? Bilo je to pitanje koje je, neočekivano, slomilo Dţordan. Sva njena volja da istrajava u namontiranoj neosetljivosti je iščezla.

Stekla je utisak da se sva tuga ovoga sveta svalila na njena nejaka ramena. Kao da je podnosila bol svih onih koji su se u tim trenucima opraštah od svojih voljenih. Umirala je od ţelje da kaţe Lendonu kako se zaista osećala. Da mu padne na grudi i zamoli ga da joj pruţi utehu, jer će, u protivnom, uvenuti. A onda je podsetila sebe da se već nebrojeno puta obrukala pred njim, što ju je nateralo da se savlada. Učinila je nadljudski napor da dođe do glasa, ali je iz njenog grla izašlo samo nerazgovetno šaputanje. - Izvini, nisam razumeo šta si rekla - obratio joj se Lendon, briţno je posmatrajući. Teško je podnosila njegovu brigu. Ona je, na volšeban način, uvećavala njen bol. - Na samrti je - konačno je jasno izgovorila, gutajući knedle. - Ţao mi je - rekao je Lendon iskreno. - Ne smem ni da pitam kako se ti osećaš, povodom toga. Mogu h nekako da ti pomognem? Odmahnula je glavom i njene sveţe isfenirane lokne su se razlepršale. - Lepa ti je nova frizura - primetio je Lendon uz osmeh. - Mada sam bio zaljubljen i u onu koju si do nedavno nosila. Nešto u njegovom glasu je nateralo Dţordan da ga pogleda. - Nedostajala si mi, Dţordan - on je odmah odgovorio na njen direktan pogled. - Neprestano sam mislio na tebe. - Predloţila bih ti da se tu zaustaviš - hladnokrvno je zatraţila. - Bezrazloţno se opireš nečemu što je neminovno, Dţordan... - Ne znam o čemu govoriš. Ali znam da imamo da obavimo jedan posao. Učinio bi mi uslugu, ako bi dozvoho da sve završimo u što kraćem roku. Ova situacija je potresna za mene, ako razumeš šta mislim... - Odlično te razumem. Spreman sam da ti izađem u susret. Ali ne pre nego ti nešto predloţim. Naime, nudim ti da zadrţiš deo vlasništva i da...

- Ne mogu to da prihvatim, hvala ti - brzo je odgovorila i još brţe spustila svoj potpis najpre na jedan, a potom i na drugi primerak ugovora. - Izvoli - rekla je, pruţajući primerke ugovora ka njemu. - Dţordan... - Ovo je, takođe, za tebe - iz torbice je izvadila ček, ispisan na iznos vrednosti avionske karte. - Veoma sam ti zahvalna na pomoći, koju si mi pruţio u Bostonu. Lendon je razočarano zurio u ček. - Ništa mi ne duguješ, zaista... - Dugujem ti. Jedno veliko izvinjenje - na trenutak je oborila pogled od stida. - Kao što te je Heris, pretpostavljam, već obavestio, ja sam tek juče saznala ko je odgovoran za bankrotstvo moje štamparije. - Zaista nisam imao drugog izbora, sem da raskrinkam tvoju sekretaricu, Dţordan. Jedno vreme sam razmišljao da te poštedim tog razočarenja, a onda sam shvatio kako si ti u stanju da se izboriš sa tim. Nadam se da si dobro podnela saznanje o njenoj izdaji. - Hm, da... U svakom slučaju, oprosti mi što sam verovala da ti stojiš iza bankrotstva moje štamparije, i što sam te onako bezočno optuţivala, iako nisi ni za šta bio kriv. Nadam se da ti se nisam previše smučila, jer ja sebi jesam. - Dţordan, ja sam onaj, koji tebi duguje izvinjenje! Naglo ga je pogledala, ni izdaleka ne sluteći o čemu je on govorio. Kada je zaustila da ga upita, Sajmon se pojavio na vratima kancelarije, sa izrazom kolebanja na licu. - Sastanak sa predsednikom „Vizel" banke, u vezi sa transakcijom novca, je zakazan za pola četiri - podsetio ih je. - Ako ne poţurimo, bojim se da ćemo zakasniti. A to neće biti dobro za gospodina Golda, koji se vraća za Boston. - Tačnije, planirao sam da ostanem u San Dijegu još nekoliko dana - izjavio je, značajno gledajući u Dţordan. Ona se pravila

kako nije svesna da je to što je rekao u direktnoj vezi sa njom. Samo je ustala od stola, uzela torbicu i pridruţila se Sajmonu. Videla je da je Lendon bezvoljno potpisao primerke ugovora i pruţio ih svom advokatu. Naslutila je da on ima neke namere u vezi sa njom, i ţelela je da ga spreči da ih realizuje. - Sajmone, da li bi mogao da odeš sam u banku? - upitala gaje, iskreno se nadajući da će dobiti potvrdan odgovor. - Da, svakako - on ju je obzirno dodirnuo po ruci. - Zar se ne osećaš dobro? - Bojim se da je tako. Do viđenja, gospodine Heris! - pruţila je ruku Lendonovom advokatu. - Hvala vam na korektnoj saradnji! - Bilo mije zadovoljstvo, gospođice Rajh! - uzvratio joj je Heris, srdačno joj se osmehujući. - Gospodine Gold... - Dţordan je samo kratko klimnula glavom ka Lendonu. - Potraţiću te večeras - neformalno joj se obratio pred dvojicom advokata, koji su razmenili zbunjene poglede. - Ne preporučujem ti da to učiniš - grubo mu je poručila, okrenula mu leđa i uţurbanim koracima napustila štampariju, da niko ne bi bio svedok njenih gorkih suza.

XII Olivija je preminula tog popodneva, samo nekoliko minuta pre nego što je Dţordan dospela u bolnicu. Doktori i sestre su izjavili da je otišla mirno, da se spokojno rastala sa ţivotom. Dţordan se dugo opraštala od nje, mazeći je po rukama koje su postajale sve hladnije. Izgovorila je nekoliko molitvi za spasenje njene napaćene duše i za večni mir. Tokom tih potresnih sati, provedenih uz Olivijinu posmrtnu postelju, Dţordan se nekoliko puta zagušila od suza. Jedino što je te suze umirivalo bilo je uverenje da Olivija ne bi volela daje vidi tako duboko nesreć-nu, kakva je u tim trenucima bila. Ona je priţeljkivala da se njena unuka uvek odlikuje hrabrošću, ma sa kakvom se ţivotnom okolnošću suočavala. Njoj u čast, Dţordan je odlučila da bude hrabra, da isprati Oliviju na dostojanstven način, sa ljubavlju i poštovanjem, a ne sa suzama i samosaţaljenjem. Sama je organizovala sahranu, kao i skup za mah broj prijatelja i poznanika, koje je okupila na zakusci u kući. Sve vreme je bila krajnje pribrana, uspevalo joj je da artikuliše svoj neizmerni bol. Samo u jednom trenutku je pomislila da će se predati očajanju. Bilo je to u trenutku kada je ugledala Lendona među malobrojnim ljudima, prisutnim na Olivijinoj sahrani. Sajmon gaje, očigledno, obavestio šta se dogodilo, i on je odlučio da bude prisutan na sahrani. Kao i u štampariji, njegovo prisustvo joj je uvećalo bol. Ono ju je podsetilo na to koliko je sama, sama i nemoćna, koliko je sama bez njega, koliko ga nema.

Morala je da postane tvrda kao kamen u trenutku kada je primala izraze njegovog saučešća. Dirnule su je njegove odabrane reči, kojima je otkrio da iskreno saoseća sa njom. Poţeleo joj je da smogne hrabrosti da što lakše preboli gubitak. Potom se oprostio od nje. Odbio je poziv da prisustvuje kućnom skupu, smatrajući daje na njemu mesto isključivo bliskim prijateljima preminule i oţalošćene. Nije ni slutio daje Dţordan njega smatrala za sebi najbliskije biće.

* Prošlo je sedam dana od Olivijine smrti, tokom kojih se Dţordan oporavljala radom. Ţelela je da izvrši detaljno uređenje kuće, u nameri daje proda. Imala je pune ruke posla dok se lišavala starih i nepotrebnih stvari, kao i suvišnog nameštaja. Srce joj je krvarilo, ipak, dobro se drţala. Uspevala je da natera sebe da redovno jede i da se dovoljno odmara. Spremala je zdrave obroke i vodila računa o tome da rano odlazi u krevet. Istovremeno je branila sebi da razmišlja o tome kako je ostala sama na svetu i kako je, nizom počinjenih grešaka, izgubila šansu da osvoji Lendona. Cesto je razmišljala o njemu, najviše o tome koliko gaje volela i koliko joj je bio potreban. Pitala se da li je još uvek u San Dijegu, ili se vratio u Boston. Odbijala je da prihvati mogućnost da ga nikada više neće videti. Sa tim, jednostavno, nije uspevala da se pomiri.Kada se, jednog jutra, probudila sva ustreptala i neţno uznemirena, pomislila je da će videti Lendona. Moţda će svratiti da se pozdravi sa njom, pre povratka u Boston? Toga jutra je oprala kosu, obukla najbolje farmerice i novu majicu. Ţelela je da izgleda lepo, za slučaj da se Lendon zaista pojavi na njenim vratima.

Dan je proticao, a njeni posetioci su bili tek poštar i Tereza Mendez, koja joj je donela parče pite od jabuka, i popila sa njom šoljicu kafe. Dţordan je sa protekom dana sve više gubila nadu da će se njeno predosećanje ispuniti. Na kraju je počela da taj predosećaj objašnjava svojom ludom ţeljom da vidi Lendona, ţeljom koja se drsko preobratila u uverenje da će se to i dogoditi. Uprkos tom pokušaju racionalizacije, nije uspela da obuzda lupanje srca kada se, po treći put toga dana, oglasilo zvono na vratima. Bilo je već osam sati uveče, što je broj mogućih posetilaca svodilo na minimum. Otvorila je vrata i suočila se sa čovekom koga je očajnički jako ţelela da vidi. Izgledao je lepo, kao iz njenih snova. Na sebi je imao tamne farmerice, belu majicu pripijenu uz telo i sportski sako. Siške su mu padale po čelu i činile ga mlađim nego što je bio. Dţordan je poţelela da mu prođe prstima kroz kosu i prisloni mu se uz grudi. I pored uloţenih napora da obuzda svoju radost, osmeh joj se izdajnički ukazao na usnama. Lendon joj je uzvratio osmeh, ah je on bio tuţan. Čitavo lice mu je odavalo ranjivost, koju Dţordan nikada ranije nije primetila. - Zdravo, Dţordan - Lendon ju je pozdravio prigušenim glasom, koji se odlikovao senzualnom teţinom. Osetila je nesigurnost, zbog koje je, po starom običaju, uplela prste u kosu. - Zdravo! Ovo je baš iznenađenje! - izgovorila je ishitreno, i odmah sebe osudila zbog toga. - Došao sam da se pozdravim sa tobom, jer sutra putujem za Boston. - O, ja sam mislila da si se već vratio kući! - lagala je, sva zbunjena, i pod utiskom susreta sa Lendonom. - Imao sam posla u štampariji, zato sam se zadrţao - objasnio je. - Zar si mislila da bih otišao, pre nego ti se javim? - Pa, da... - slegla je ramenima. - Mi smo sve rekli jedno drugom...

- Nismo. Na meni je ostalo da ti se izvinim. To sam nameravao da učinim još onoga dana, kada smo potpisivali ugovor. Oboje znamo šta nas je sprečilo. Moţda nije taktično od mene što ti dolazim sada i gnjavim te svojim opravdanjima, ali, bojim se da... Da neću imati drugu priliku... Delovao je strahovito potreseno u tom trenutku, zbog čega ga je Dţordan začuđeno posmatrala. - Moţda ne bi bilo loše da me pustiš da uđem - oprezno je predloţio. - Obećavam da se neću predugo zadrţati. Svega minut ili dva. - Oh, oprosti mi! - brzo se povukla u stranu i propustila ga da uđe. - Baš sam nepaţljiva domaćica! Sedi, molim te! - pokazala mu je rukom na masivni kauč, prekriven, tada, svetlim prekrivačem cvetnog dezena. - Da li ţeliš nešto da popiješ? - Ne, hvala ti. Ne mogu ni da sednem. Ostaću da stojim kraj vrata. Kao što sam rekao, nameravam da budem kratak, - O kakvom to izvinjenju govoriš? - upitala ga je Dţordan, ukrštajući ruke preko grudi. - Ne mogu da se setim nijedne situacije, zbog koje bih smatrala da mi duguješ izvinjenje. - Zaista? - iznenađeno je izvio obrve. - Ali, zbog čega si, u tom slučaju, ljuta na mene? - Ja?! - sada se ona iznenadila. - Ja nisam ljuta na tebe, ni najmanje! Posebno sada, kada sam otkrila koje pravi krivac za bankrot moje štamparije! Lendon je ubrzano treptao, posmatrajući je sa nerazumevanjem. - Predlaţem da krenemo od početka, kako bi razjasnili ove nedoumice! Dakle, ja... Ja sam sebe strahovito osuđivao zbog onoga što se... što se dogodilo u mojoj kući, Dţordan... Suzila je pogled i blago nakrivila glavu u stranu. - Na šta, konkretno, misliš? - Nisam postupio dţentlmenski. Ti si bila u nevolji i došla si u moju kuću sa punim poverenjem, a ja... ja sam dozvolio sebi da izgubim kontrolu i da... - odmahnuo je glavom, prepun

samooptuţivanja. - Trebalo je da se savladam, ma koliko mi to muka donosilo. Nije trebalo da dozvolim da zloupotrebim tvoje poverenje i tvoju nezavidnu situaciju. - O čemu ti to govoriš?! - Dţordan je jedva verovala da je Lendon imao osećaj krivice, zbog noći koju su proveli zajedno. Dobila je snaţnu potrebu da ga oslobodi tog nepotrebnog osećanja. - Zar si zaboravio kako je sve počelo? Ja sam te navela da me poljubiš! Ja sam, uostalom, dobrovoljno učestvovala u svemu! Do đavola, Lendone! Pa ja nikada nisam uţivala onoliko! Priuštio si mi neslućeno zadovoljstvo! Uostalom, te noći sam se zaljubila u tebe!

* Lendonove lepe oči su se širom otvorile, a na usnama mu se ukazao osmeh. - Zaljubila si se u mene? - upitao je sa neskrivenim ushićenjem. Na trenutak preplašena zbog svog spontanog i neplaniranog priznanja, Dţordan je učinila korak unazad. Počela je da odmahuje glavom, u nameri da sve porekne, ah se na vreme obuzdala. Zašto bi, uostalom, krila svoju ljubav? Ona je se nije stidela, već je bila ponosna na nju. - Da, Lendone - priznala mu je, gledajući ga pravo u oči. - Ja sam zaljubljena u tebe. Volim te. Nije bila pripremljena za izraz oduševljenja, koji se ukazao na Lendonovom licu. - Dţordan... - prošaputao je njeno ime, nakon čega mu je brada zadrhtala. - Koliko sam samo ţeleo da to čujem... Bilo je očigledno da su ga reči napustile, da su ga emocije savladale. Zato je jednostavno prišao Dţordan i uzeo je u svoj zagrljaj. Privio je sasvim uz sebe i obgrlio je svojim rukama. - I ja tebe volim - izgovorio je to promuklim glasom, koji je otkrivao da se nalazio na ivici podleganja emocijama.

Dţordan ga je tada snaţno stegla. Toliko snaţno, da je zapretila da mu polomi rebra. Sasvim mu se upila u grudi, postala je gotovo stopljena sa njim. Zarila je svoje lice u njegov vrat i nozdrvama udahnula miris njegove koţe. Pomislila je kako taj trenutak ima karakter večnosti. U njemu se nalazila njena prošlost, sadašnjost i budućnost. U njemu je dobila svoje ţivotno iskupljenje. Postala je srećna na način, koji je brisao sve doţivljene boli. Pomislila je da će sagoreti od lepote onoga, što joj je ispunilo dušu. Mogla je da ostane večno u tom poloţaju, oslonjena na Lendonove grudi i obgrljena njegovim rukama. Ništa joj više nije bilo potrebno. Već je imala njegovu ljubav, a to je smatrala najvaţnijim. - Znao sam da ćeš biti moja - Lendon je prvi narušio čarohju koju su delili. - To sam rekao i Natali, nakon našeg upoznavanja na Sajmu grafike. Bio sam uveren da ćeš prihvatiti moj poziv da gostuješ u Bostonu, na proslavi petogodišnjice osnivanja moje štamparije. Ali, da to nisi učinila, potraţio bih ja tebe. Od trenutka kada sam te ugledao, ti si postala jedina ţena za mene. Natali moţe da ti potvrdi da, od upoznavanja sa tobom u San Dijegu, nisam bio ni sa jednom ţenom. Dţordan se tada vragolasto osmehnula. - Pa, posle one noći u tvojoj kući, lako mogu da poverujem u to da si neuobičajeno dugo apstinirao, dragi... Lendon se, takođe, nasmejao i zanjihao je u svom naručju. - Ono je bila noć za pamćenje... - Pre bih rekla da je ono bila noć, koju bi trebalo reprizirati... Lendon ju tada poljubio na način, koji je najavljivao mnogo noći, vrednih pamćenja. - Bio sam očajan kada si, sva ljutita i nabusita, napustila moju kuću... - A ja sam se stidela toga što sam ti postala ljubavnica, uprkos tome što sam te tada smatrala svojim neprijateljem! Verovala sam da ćeš misliti o meni kao o nekome koga si dobio previše lako!

- Oh, boţe... Kakvi su glupi nesporazumi stajali između nas... Pa ja nijednog trenutka nisam to pomislio! Samo sam se pitao da lije i tebi bilo jasno daje ono, što se događalo među nama, bilo nešto što je trebalo doţivotno negovati! - Da, mili... - Dţordan ga je pomazila po licu. - Bilo mi je to jasno. Još tada sam znala da si ti ljubav moga ţivota, da nikoga ne bih mogla voleti kao tebe. Lendon ju je još jednom poljubio, neizmerno radostan zbog onoga što mu je poverila. - Obezbediću ti sreću, koju nisi imala u ţivotu, najdraţa... Znam da ti je do sada bilo teško, ali od danas ću ja brinuti o tebi. Treba da znaš da ti se neizmerno divim zbog načina na koji si koračala kroz ţivot, iako ti on nije bio naklonjen. Učiniću sve da dobiješ sreću, koju si zasluţila. - Ja sam već srećna, Lendone, jer imam tebe! Ništa mi više nije potrebno! On je tada prislonio svoje čelo o njeno. - A jedna beba...? Ili dve, čak? Ispustila je grleni krik od erupcije radosti. - Da, ljubavi moja! Ţelim da imamo decu, da budemo velika i srećna porodica! Oboje su se tresh od uzbuđenja, kada su se još jednom snaţno privih jedno uz drugo. - Imaš li nešto protiv toga da ţivimo u Bostonu? - Lendon ju je oprezno upitao, strahujući od njenog odgovora. - Ne, pa ja sam potajno razmišljala o tvojoj kući kao o svojoj... više to nije morala da krije. - Mislio sam da si emotivno vezana za San Dijego. Ovde je tvoja štamparija, i ova kuća, puna uspomena... - Moja baka je ţelela da sve ostavim iza sebe i otpočnem novi ţivot - odlučno je izjavila. - Moj dom će biti uz tebe, Lendone. U bilo kom gradu, ih bilo kojoj zemlji... - Oh, Dţordan... - Lendon joj je dlanovima obuhvatio obraze. - Čak i onoga dana, kada si otišla iz moje kancelarije, sva besna i razjarena, uverena da sam tvoj najveći neprijatelj, ja sam znao da bismo nas dvoje mogli biti ovako srećni. Rekao sam Natali da

ću prevrnuti zemlju, kako bih otkrio pravog krivca za bankrot tvoje štamparije, i da ću te potom zaprositi. Ona mi je čestitala na izboru. Bio sam uveren da će sve biti u redu, sve dok ti nisi, sva hladna i uzdrţana, napustila moju kuću. Tada sam bio očajan, kao i onoga dana, kada si me dočekala u svojoj kancelariji kao da sam stranac. - A ja sam umirala od čeţnje za tvojom blizinom... Toliko si mi bio potreban, da sam pomislila da ću poludeti... - Voleo bih da sam bio uz tebe protekhh dana, ljubavi... Bezbroj puta sam se pripremao da te potraţim i bezbroj puta odustajao, strahujući od tvog odbijanja... - Moţda je i dobro što sam kroz sve prošla sama. Nekako sam očvrsla. Verujem da me više ništa ne bi moglo slomiti. Lendon ju je tada pomazio po kosi. - Moja divna, hrabra, ţeno... Biću ludo ponosan kada budemo stajali pred oltarom... Znaću da na čitavom svetu ne postoji srećniji muškarac od mene... - Znaš li o čemu ću ja da razmišljam, dok budemo stajali pred oltarom? - Dţordan se podigla na vrhove prstiju, da bi jezikom provokativno dodir-nula Lendonove usne. - O čemu? - mazno ju je upitao, oblizujući se od zadovoljstva. - O tome kada će da se završi ta gnjavaţa od venčanja, da bi što pre otpočela naša prva bračna noć! Lendon se grleno nasmejao i potom je strastveno poljubio. - Moţeš li da učiniš nešto za mene? - upitao ju je zavodljivim glasom, spuštajući joj ruke na leđa i privlačeći je sebi. - Pa, mogla bih da razmislim o tome - zadirkivala gaje, mazeći ga prstima po bradi. - Voleo bih da ponovo pustiš kosu... - Zaista? Zbog čega? - Znaš li kada si... - prislonio joj je usne na uho i šapatom je podsetio na noć, u kojoj su vodili ljubav - ... i prebacila si kosu preko grudi... - Aha... - Njihovi vrhovi su izvirivali između razuđenih pramenova... - Da?

- Oh, dušo! To je bilo nešto najerotičnije, što sam video u ţivotu! - Hm! - Dţordan se napravila kao da razmišlja. - A ja sam planirala da se ošišam sasvim kratko! - Da se nisi usudila! - poručio joj je Lendon, upleo joj prste u kosu i povukao joj glavu unazad, kako bi utisnuo još jedan strastveni poljubac na njene podatne usne.

- k ra j -

Naslov originala Sophia Wonder THE GLOW