Vrela krv hladna osveta

ZvonÄ?ica & neky

~1~

Knjigoteka

Zvončica & neky

HLADNA OSVETA

~2~

Knjigoteka

Zvončica & neky

1. poglavlje Kiša je lila slivajući joj se niz lice. Ipak, Sandra je lako pronašla put do poslovne zgrade, u kojoj je imala zakazan sastanak. Otkad je izašla iz stanice metroa, noge su je same vodile.

Prvi put posle mnogo godina ponovo je bila u ovom kraju, ali sve joj je i dalje bilo dobro poznato. Nekad je dolazila taksijem ili automobilom s vozačem, koji joj je čak pomagao da izađe. To je bilo u vreme kad je ta kancelarija pripadala njenom ocu. Ali to je prošlost. Sad je ovde poslovni centar čoveka čiji cilj je bio da se osveti i uništi Sandrinu porodicu.

I uspeo je, možda bolje nego što je planirao.

Suze su se pomešale s kapima kiše. Na ulazu je velikim zlatnim slovima pisalo “Kostadinos”, a na tom mestu nekad je stajalo prezime njenog oca. Srce joj se stegnulo.

Hoće li joj ikada poći za rukom da uđe u ovu zgradu a da ne pomisli na oca? Umro je pre šest meseci, a čovek koji mu je sve oduzeo sad je na čelu firme koju je Sandrin deda stvorio ni iz čega izgradivši imperiju.

- Ne, nikad! - promrmljala je otvarajući vrata. Prišla je recepciji dok su njeni koraci odjekivali hodnikom.

- Ne! - prošaputala je još jednom.

Nikada neće dozvoliti teškim uspomenama da zasene sadašnjost i da poljuljaju njenu odlučnost da ode u vučju jazbinu. Ovo je njena poslednja šansa. Zamoliće ga, ako treba i na kolenima, da im još malo produži rok, jer inače ne može da zamisli šta će se dogoditi. Ne samo šta će biti s njom, nego i s njenom majkom i mlađim bratom. Nije mogla sebi da priušti trenutak slabosti.

- Imam zakazano kod gospdina Nikolaosa Kostadinosa - rekla je.

Nadala se da podrhtavanje njenog glasa neće otkriti koliko joj je teško da izgovori to ime. Ime čoveka,koga je nekad bezuslovno volela, čije je prezime trebalo da bude njeno. Tako je bar mislila dok nije shvatila da je ona bila samo figura u njegovoj gruboj igri moći, u kojoj se sve vrtelo oko osvete i naplate duga. I oko rana koje su davno nanete, a nikad nisu zarasle i snažno su uticale na živote svih upletenih, pa i njen.

- Vaše ime? - upitala je devojka u prijemnom odeljenju.

- Kostner - oborila je pogled. - Sandra Kostner. ~3~ Knjigoteka

Zvončica & neky

Slagala je, nije imala drugog izbora. Nikolaos je ne bi primio kada bi rekla svoje pravo ime. I ona bi se i dalje osećala onako kako se osećala od početka nedelje: beznadežno, izgubljeno i očajno.

Ni sada nije bila optimista. Ali očekivali su je, potvrdila je sekretarica.

- Malo sam poranila - izvinjavala se Sandra. U stvari je mnogo poranila, čak pola sata. Unutrašnji nemir naterao ju je da dođe ranije.

- Nema problema. Bolje je tako - odgovorila je sekretarica na Sandrino iznenađenje. - Upravo vidim da je jedan termin otkazan.

Gospodin Konstadinos može odmah da vas primi.

- Hvala - jedva je izgovorila Sandra.

Ništa drugo joj nije palo na pamet.

Odlučila je da se uhvati u koštac s problemom i to će sad učiniti.

Ipak su joj kolena klecala dok je mislila na susret s Nikolasom i to u kancelariji koja je nekad pripadala njenom ocu.

Koji me je đavo naterao da dođem ovamo?., pitala se. Otkud mi ideja da sam dorasla ovom susretu? Prvi susret posle pet godina i to u zgradi koja je podsećala na propast njene porodice.

- Možda bi trebalo... - počela je oklevajući. Nije bila sigurna da će ovo izdržati. Smisliće bilo kakav izgovor, dogovoriti drugi termin...

Važno je da se izgubi odavde pre nego što...

- Gospodine Kostadinos...

Po sekretaričinom izrazu lica, osmehu i boji glasa Sandra je shvatila ko je ušao u foaje.

- Koga imamo u deset?

- Dama je upravo stigla. Sandra se zaledila, odjednom nije mogla da misli. Jedino je bila svesna činjenice da on stoji iza nje.

U sledećem trenutku i on će shvatiti ko je ona.

Njegov glas... Iako je izgovorio svega nekoliko reči, taj duboki promukli glas izazvao je jezu u Sandri.

Nekada davno taj glas joj je u noćnoj tami na uvo šaputao reči požude. A ona je bila toliko ponesena tim akcentom i atmosferom da je verovala u svaku njegovu reč. U svaku njegovu laž.

- Gospođice Kostner?

Njeno dugo ćutanje dalo je suprotan efekat od onog kojem se nadala. Poželela je da propadne u zemlju. Sekretarica je iznervirano ~4~ Knjigoteka

Zvončica & neky

pokušavala da joj pogledom skrene pažnju na čoveka koji je stajao iza nje. Na ćoveka koji je morao primetiti da nešto nije u redu sa ženom koja stoji ispred njega. Svaki razuman čovek pitao bi se zašto ona tako ukočeno stoji i ne poštuje bonton. - Ako se odmah ne okrene, biće još sumnjivija. Ispravila se, duboko je udahnula i... našla se licem u lice sa čovekom koji je nekad bio ljubav njenog života.

Naravno da ju je odmah prepoznao iako se promenila u proteklih pet godina. To je bilo neizbežno posle svega kroz šta je prošla. Ništa više nije ostalo od bezbrižne, srećne devojke, koju je Nikolaos tada upoznao. Isti ovaj Nikolaos koji sad stoji pred njom. Primetila je da je senka preletela preko njegovog lica. Istovremeno se u njegovom pogledu pojavilo nešto divlje i opasno, pa je pretrnula od straha.

- Ti! - rekao je samo tu jednu reč.

Nije morao ništa drugo da kaže. U toj reči bilo je toliko prezira i neprijateljstva da joj se zaledila krv u žilama.

- Da, ja. Zdravo, Nikolaose - rekla je odsečno da prikrije nervozu.

To je bila greška, jer se on namrštio.

- Idemo u moju kancelariju, odmah! - okrenuo se i požurio je kroz hodnik ne osvrćući se. Očigledno nije sumnjao u to da će ga ona pratiti, da joj ništa drugo nije preostalo.

Nije bio u pravu. Sandra je imala izbor. Mogla je da pođe za njim ili da ode. Ali šta onda? Najgore je prošlo, tešila je sebe. Usudila se da uđe u vučju jazbinu. Sad joj se više ništa ne može dogoditi.

Ili možda može? Njena namera da istupi mirno i sabrano svakako je propala.

Osim toga, izbacila ga je iz koloseka, a to joj on neće oprostiti. Ako je nešto mrzeo, to su bila iznenađenja i događaji koje nije planirao ili nad kojima nije imao kontrolu. Dovoljno ga je dobro poznavala i znala je da je sad veoma besan.

Videlo se to na njemu, po napetim ramenima, po načinu kako je držao glavu. Delovao je arogantno. I neopisivo gordo.

Uprkos nepovoljnim okolnostima, Sandra nije mogla da skrene pogled s njega. Gledala je njegova mišićava ramena i duge noge.

Retko ga je viđala u odelu, a ta konzervativna odeća još je više naglašavala otuđenost među njima. To nije Nikolaos koga je poznavala i volela. Pogodilo ju je to što se setila da se nekad prema njoj ponašao srdačno i s mnogo ljubavi. ~5~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Bar joj se tako činilo. Tek kasnije pokazalo se kakav je on zaista.

- Ideš li?

Trgnula se. Pitanje ju je vratilo u stvarnost. Ne, više nije mogla da ga opiše kao srdačnog i punog ljubavi. Naprotiv. Nestrpljivo je pritisnuo dugme da otvori lift, neljubazno je gledajući. Ubrzala je korak i ušla u lift. Prekrstila je ruke na grudima naslonivši se na zid.

Zatvorila su se vrata lifta.

- Ja... - počela je, ali zaćutala kad ju je ošinuo pogledom.

Zaboravila je kakve su te smeđe oči. I da one, u zavisnosti od toga kako svetlost pada, menjaju boju. Ponekad su imale topli bronzani ton, ponekad su podsećale na tečno zlato. Ili su delovale nežno kao med. I isto tako zavodljivo. Sad u njima nije bilo ničeg sličnog. Njegov pogled joj je u ovom trenutku zaledio krv u žilama.

Očito nije nameravao da joj olakša situaciju. I on se naslonio na zid prekrstivši ruke na grudima. Izgledao je odbojno. Sandra je poželela da propadne u zemlju. Više nije mogla da izdrži napetost u vazduhu.

- Ja... mogu da objasnim... - nije uspela ništa više da kaže, prekinuo ju je odmahnuvši rukom.

- U mojoj kancelariji - procedio je kroz zube.

- Ali... - pokušala je ponovo.

- Rekao sam: u mojoj kancelariji! - ponovio je tonom kojem nije smela da se suprotstavi, Sandra se prepustila sudbini. Ionako nije želela da u ovom kavezu,u ovom tako uskom prostoru, započne svađu. Suprotstaviće mu se u njegovoj kancelariji.

Kad je pogledala u njegovo lice, nije bila sigurna u to.

- Dobro. Kako hoćeš. Onda u tvojoj kancelariji - popustila je. Pogled koji mu je uputila ipak nije govorio da će se ponašati poslušno. Njene zelene oči besno su sijale.

Nikolaos je teška srca priznao sebi da ga je taj njen pogled sprečio da ne učini sledeći korak. Kad bi znala koliko bih daleko otišao... odmah bi pobegla.

To bi i za njega bilo najbolje. Sasvim ga je izbacilo iz koloseka kad je shvatio da u deset ima sastanak sa Sandrom, ženom koja ga je nekad smatrala budalom. Iskoristila ga je i učinila smešnim. Gotovo da je i sopstvenog oca nosila na savesti. Na kraju je njega, Nikolaosa, napustila ~6~

Knjigoteka

Zvončica & neky

upravo na dan venčanja. Osećao je silan bes. Sećanje na taj dan trebalo bi da otera svaku pomisao na romantiku, a desilo se upravo suprotno.

Osetio je požudu.

Ne, ako je iskren prema sebi, to je strast. Čista, neobuzdana, životinjska strast i to od prvog trenutka kad ju je ugledao dole, na recepciji.

Bio je dovoljan jedan pogled na to nežno biće, na njen vitki stas, koji je isticala plava suknja. Kontrast između njenih ženstvenih oblina i konzervativne odeće bio je očaravajući. Čvrsto je odlučio da ovu Sandru Kostner bliže upozna.

A onda se ona okrenula i... to je bila Sandra Kositer. Žena koja je pre pet godina uništila njegov svet, stajala je prednjim.

Zašto? Šta je želela od njega?

- Tamo nas neće ometati. Mislim, u tvojoj kancelariji - prekinula je Sandra mučno ćutanje. Rukom je popravila frizuru i ispravila suknju.

Izgleda danijebaštoliko opuštena iako glumi da jeste.

Dobro, pomislio je, možda će se u jednom trenutku odati. Mora da postoji razlog što se posle toliko vremena ponovo pojavila.

- Znači, želiš da nas niko ne ometa?

- A ti ne želiš? - izazivački ga je odmerila. - Zato si predložio da odemo u tvoju kancelariju, zar ne?

- Tačno. Ne mora svako da bude upućen u moje stvari.

Toga je dovoljno bilo kad je ona uletela u njegov život, a zatim isto tako iznenada nestala ostavljajući pustoš za sobom. Bilo je dovoljno loše to što su privredni časopisi gotovo klicali propadanju Kostadinosove imperije, a još više ga je pogađalo to što se žuta štampa naslađivala njegovim privatnim životom. Koliko je Sandru mrzeo zbog toga!

- Misliš da ja želim suprotno? Zanimljivo, pomislio je Nikolaos, izgleda da ona nešto krije. Goreo je od želje da sazna o čemu je reč.

Možda mogu da naplatim dug, pomislio je.

Ni sekunde ne bi oklevao da je oda paparacima. Ta pomisao ga je oraspoložila.

- Bar se u nečemu slažemo.

Moraće da bude taktičan. Nema smisla da je uplaši. Čim uđu u kancelariju, saznaće razlog njene posete. Jedva je čekao da ga čuje. ~7~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Zapravo je pretpostavio o čemu je reč: novac. Nije mogao da zamisli da se pojavila iz nekog drugog razloga. Kad je uništio njenog oca, prestala je da živi u luksuzu. A pošto joj je otac sad mrtav, nema kome da se obrati.

Mora da je očajna, inače ne bi došla baš kod njega i to pod lažnim imenom. Šta me sprečava da naredim obezbeđenju da je udalji iz moje zgrade?, pitao se. Zašto je vodim u svoju kancelariju?

Nikada ne bi priznao, čak ni sebi, da je odluku doneo u prvim sekundama u foajeu. Pogled na Sandru izazvao je u njemu fizičku reakciju. Ovde, u te snom liftu, njena blizina postala je još nepodnošljivija. U ogledalima je video lepotu njene svilenkaste kose i nežnog tena, obline njenog tela. Sa uživanjem je udisao miris njenog parfema. Sećanja su u njemu oživela budeći gotovo neobuzdanu požudu. Iskušenje je bilo veće nego što je mogao da podnese.

Sa zahvalnošću je uzdahnuo kad se lift zaustavio. Vrata su se otvorila, a on se pomerio u stranu da je propusti.

- Levo - rekao je. Uostalom, znala je put do kancelarije i krenula je tamo.

Kakvo foliranje, pomislila je. Trebalo je da ga pustim da prvi izađe!

Ali ona je ovde tako često posećivala oca da je refleksno reagovala. Sad je bila srećna što Nikolaos nije mogao da vidi njeno lice. Saznanje da više ne pripada ovde bilo je isuviše bolno. Sad je na njegovoj teritoriji.

On ima moć i vladar je ovde.

Od vladara do tiranina mali je korak. Sandra se pitala kakav je Nikolaos kao šef. Sigurno kompetentan, ali bezobziran. Kako bi inače bio toliko uspešan? Za ovih pet godina je porodičnu kompaniju od propasti, u koju je srljala zbog očevog kockanja, doveo na vrh. A njenom ocu brutalno se osvetio za ružno ponašanje.

Sandra je usporila korak da bi propustila Nikolaosa, ali je on uporno, kao senka, hodao korak iza nje.

Mada nije mogla da ga vidi, osećala je toplinu njegovog tela i miris losiona. Setila se privatnog ostrva porodice Kostadinos i pogleda na azurno more. To ostrvo bilo je porodično vlasništvo, koje je Nikolasov otac prokockao.

~8~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Ponadala se. Nikolaos je voleo ostrvo, kao što je Sandrina majka volela veliko imanje koje je generacijama pripadalo njenoj porodici.

Nikolaos će sigurno shvatiti zašto je ona danas došla kod njega.

- Ovuda...

Nikolaos je jedva dodirnuo Sandrino rame i od tog ovlašnog dodira Sandra se trgnula. Kako je nekad volela njegove dodire! Još uvek se sećala tih nežnih ruku, koje su je milovale, usana koje su je ljubile...

- Hvala, znam...

Pritisnula je kvaku da bi prikrila koliko je sluđena.

- Ako dozvoliš... - cinično je rekao otvorivši vrata.

Teško da je jasnije mogao da joj pokaže da je on taj koji ovde određuje pravila.

Bolje da to imam na umu, pomislila je. U krajnjem slučaju, želela ga je na svojoj strani bar do trenutka kada mu izloži problem. Duboko je uzdahnula.

- Hvala.

Nekako je uspela da zvuči samouvereno i ljubazno, mada je možda taktički bilo pametnije da nastupi skromnije i poniznije. Taktičnost nikada nije bila njena osobina. Osim toga, trenutno je morala više da se bavi svojim srcem, koje je luđački udaralo. To je zbog napetosti, govorila je sebi. Ovaj razgovor činio ju je nervoznom. Šta bi drugo moglo biti? Pomisao na dodir njegove ruke, na miris njegove kože nije razlog... Nije smela da dozvoli da je slike nekadašnje strasti izbace iz koloseka.

- Molim te, uđi.

Još uvek je bio previše ljubazan. To joj je govorilo da bude oprezna.

Izgledao je kao divlja životinja pred napad. Možda je zato Želeo da budu sami u njegovoj kancelariji? Da ih niko ne bi čuo i da niko ne bi mogao da joj priskoči u pomoć?

Pomislila je da će se srušiti. Oklevajući, ušla je u prostoriju. Posle nekoliko koraka neodlučno je zastala i pogledala Nikolaosa, koji je prišao svom stolu. Zaista mi otežava, pomislila je. Razmišljala je o tome kako da počne, ali kad ga je pogledala, sve misli su nestale.

Tada je na njegovom licu ugledala nešto novo: strašan bes. Pošto je najzad bio sam s njom, maske su pale. Pravi Nikolaos stajao je pred njom. Divlja životinja bila je spremna za napad... za smrtonosni napad. ~9~

Knjigoteka

Zvončica & neky

2. poglavlje - Lagala si! - rekao je Čim su se vrata zatvorila. - Rekla si lažno ime da ne bih shvatio da si to ti.

- Tačno.

Sandra se molila Bogu da Nikolaos ne primeti koliko joj glas drhti.

Stekla je utisak da će doživeti napad panike.

- Morala sam to da uradim, zar ne? Da sam rekla pravo ime, ne bi me primio.

- Naravno da ne bih. Ne bi prešla ni prag zgrade. Pošto lažeš, verovatno ti leži nešto veoma važno na srcu i sad me baš zanima šta je to.

Njegov pogled ju je uplašio. Kad bi pogled mogao da ubije, pomislila je, već bih bila mrtva.

Seo je za sto i pritisnuo taster na telefonu. Sandra je čula ženski glas, ali zujalo joj je u ušima i nije razumela ni reč.

- Ne prebacujte mi pozive - bilo je to naređenje. - Ne prekidajte me, neću da me bilo ko ometa.

Zbog takvog tona nijedna sekretarica na svetu ne bi se usudila da se ogluši o naređenje. Potom je svu pažnju usmeno na Sandru.

- Dakle, zašto si ovde? J - Ja... - odjednom ništa nije mogla da izgovori.

Zaboravila je pažljivo uvežbani govor, glava joj je bila prazna.

Uostalom, sve to nema smisla, priznala je rezignirano. On neće izaći u susret njenoj molbi, ako ni zbog čega drugog, onda zato što ga ona moli.

Bila je srećna Što je taj ogromni sto između njih. Dok ju je tako posmatrao, činilo joj se da se prostorija smanjuje i da zidovi jurišaju na nju.

Ili je to zbog činjenice što je ovo nekad bila kancelarija njenog oca?

Ovde više ništa nije podsećalo na njega. Kancelarija je bila kompletno renovirana i to je sigurno mnogo koštalo.

Novi vlasnik izašao je iz bitke snažniji i za pet godina obnovio je sve, čak je proširio imperiju, a Sandrinog oca sasvim je uništio. ~ 10 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Sandra je još uvek tražila prave reči. Gledala ga je kako nestrpljivo baca pogled na sat.

- Dajem ti pet minuta da objasniš zašto si ovde. Pet minuta i ni sekund više.

Taj ultimatum nije pomogao da se opusti. Osetila je knedlu u grlu.

Usne su joj bile suve.

- Možemo li... da sednemo? -upitala je konačno. Možda će moći nečeg da se seti ako ne bude morala da ulaže svu energiju u to da se održi na nogama.

Nikolaosu je to poslednje bilo na pameti. Nije želeo da bude u njenom društvu ni sekund duže nego što je neophodno. Gledati je tu, kako stoji, bilo je previše za njega. Iako to nije pokazao, osećao se kao da je bačen usred tornada i nije znao da li će izaći čitav. A šta bi se tek desilo kad bi izgubio kontrolu...?

Koštalo ga je velikog napora da deluje pribrano. Sandrin glas budio je potisnute uspomene i on se od njih branio.

Reci mu da mora da ode, tata.

Još uvek su mu te njene reči odzvanjale u ušima. Bio je to najgori dan u njegovom životu, a izgovorila ih je žena koju je obožavao.

Reci mu, tata, da me je interesovao samo njegov novac. A sad kad tog novca više nema, ne želim da ga vidim!, vikala je tada Sandra.

Ni on nije želeo nju više da vidi. U to se zaklinjao.

Bol ga je opet ophrvao. Iz toga je proizašlo i nešto dobro: strast koju je osećao čim je pogleda, nestala je. Umesto nje obuzeli su ga bes i mržnja. Želeo je samo da Sandra nestane iz njegove kancelarije i njegovog života.

- Pet minuta - ponovio je. - Onda ću pozvati obezbeđenje da te isprati. Minut je već prošao.

- Želim s tobom da razgovaram o prodaji našeg imanja.

Nije to očekivao. Zbunjeno ju je gledao.

- Prodaja? Iznenada si se domogla novca?

Shvatila je da se pogrešno izrazila.

- Ne, naravno da nisam. Ja... nisam tako mislila - zamuckivala je.

Kad je videla da je demostrativno opet pogledao na sat, nastavila je: ~ 11 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

- Zaboga! Sve si nam oduzeo! Ništa nije ostalo mojoj porodici osim tog imanja. Mislila sam... nadala sam se da ćeš nam kuću dati u najam.

- U najam?

Znala sam da je greška što sam došla ovamo, pomislila je ugledavši izraz besa na njegovom licu.

- Ta kuća je u delu Londona gde su nekretnine najskuplje. Uz manje popravke... dobro, recimo uz veće popravke mogu je prodati za nekoliko miliona. Zašto bih baš tebi dao tu kuću u najam?

- Jer mi je potrebna - jer sreća moje majke, njeno zdravlje, možda i život zavise od toga, dodala je u sebi.

Ali nema šanse da to prizna Nikolaosu, tom čoveku koji ju je tako nepomirljivo gledao, kao da je ona kriminalac, a on sudija, koji upravo treba da izrekne smrtnu presudu.

Njena majka je sve izgubila, Sandra neće dozvoliti da joj oduzme i dom.

- Kao što si i sam rekao, potrebne su popravke na kući pre nego što bi je mogao prodati. Trenutno bi morao da je daš ispod njene vrednosti.

- Upravo zato treba da se iselite. Kako inače da je renoviram?

Mislio sam da vam je moj advokat objasnio...?

- Jeste.

Pismo koje je stiglo iz advokatske kancelarije bilo je nedvosmisleno: Sandri i njenoj majci saopšteno je da je sada Nikolaos Kostadinos vlasnik imanja i da one do kraja meseca moraju da se isele.

Slučajnost je to što je Sandra tog dana otvorila poštu i tako uspela da sakrije pismo od majke.

Ali bilo je to privremeno. Njena je majka pronašla pismo i pročitala ga je. Bila je van sebe i njena reakcija naterala je Sandru da dođe u vučju jazbinu. Nikolaos joj je bio poslednja nada. Morala je da apeluje na njegovu empatiju. Sigurno će je razumeti i dozvoliće da ostanu u kući bar dok se njihova situacija ne poboljša.

Međutim, jedan pogled na Nikolaosa bio je dovoljan da ona shvati da su njene nade uzaludne. Taj čovek gledao ju je ledenim očima i nije pokazivao nimalo saosećanja.

- Pismo tvog advokata bilo je jasno, ne brini.

- Onda znaš kakvi su moji planovi u vezi s kućom.

To znači da u njoj ne mogu biti podstanari. ~ 12 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Ali mi ne znamo kuda da odemo.

- Nađite nešto.

Da li je odgovor mogao da bude grublji? U njegovom glasu nije bilo razumevanja ni topline. Kako da se nadam njegovoj pomoći?, pitala se Sandra. Najgore od svega je to što je pred njenim očima iskrsnula slika drugog Nikolaosa, onog od pre pet godina, a ne ovog bezdušnog čudovišta, koje je stajalo pred njom.

Onoga je volela... toliko da se odrekla sopstvene sreće.

Obuzela ju je duboka tuga i osetila je da joj naviru suze. Ne! Neću plakati! Ne pred njim!

- To nije jednostavno kao što zamišljaš - rekla je. - Naša situacija zbog privredne recesije... - ućutala je.

Sve je ovo besmisleno. Ako se neko razume u mehanizme svetske privrede, onda je to Nikolaos. Upravo je te poluge iskoristio da uništi njenog oca.

- Šta je s tvojom firmom? Zar je nisi osnovala?

- To je mala, skromna firma - potvrdila je.

I ne ide joj baš najbolje, dodala je u sebi. Već nedeljama niko nije pokazivao interesovanje, ali to je zadržala za sebe. Ovo je bilo najnezgodnije vreme za otvaranje agencije za organizovanje venčanja, jer je zbog teške privredne situacije malo ljudi moglo sebi da priušti profesionalnu organizaciju.

- Naći ćeš drugu kuću. Neku manju. Ima ih mnogo na tržištu.

- Ne mogu sebi priuštiti nijednu.

- Je li? Ne možeš? A želiš da iznajmiš ovo skupo imanje? Kako si to zamislila? Znaš li koliko bi morala za njega da platiš?

- Da - bilo joj je to sasvim jasno.

- Da nisi možda mislila da ću ti ga iznajmiti pod posebnim uslovima?

Takoreći kao dogovor među prijateljima?

Ove reči s njegovih usana zaista su zvučale čudno i to ne zbog tog grčkog akcenta. Ne, u pitanju je bilo nešto drugo: oni nikad nisu bili prijatelji. Privlačnost među njima bila je isuviše jaka. Seks je bio strastan.

Bili su vereni i želeli su da se venčaju... ~ 13 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Dosta! Da li je to uopšte tačno?, razmišljala je. Bila je presrećna kad ju je Nikolaos zaprosio. Jedva je čekala da postane njegova žena. A onda je usledio očaj kad je bila primorana da raskine veridbu. To ništa nije bilo u poređenju sa šokom kad je saznala njegove prave namere.

Njena lična nesreća poklopila se s porodičnom krizom. Bilo je to teško vreme. Bila joj je potrebna sva snaga da preživi dan za danom. Na kraju je krenula linijom manjeg otpora i dozvolila je ocu da odredi tok njenog života. On je postavio pravila i ona ih se pridržavala. Tako je mogla da zaštiti majku. A otac... on se pobrinuo za to da se njeni i Nikolasovi putevi nikada više ne ukrste. Onemogućio mu je svaki kontakt s njom.

- Ne, naravno. Ja...

- Nađi drugu kuću, nema drugog rešenja.

- Ne želim drugu kuću. Želim... -to imanje, htela je da kaže. Ali onda bi on pitao: zašto?

Nije mogla da mu kaže istinu, jer nije znala kako bi na to reagovao.

Možda bi iskoristio situaciju da je gurne u bedu i time bi njegova osveta bila savršena.

Razmišljala je kako da reaguje. Nakašljala se.

- Mogu li... - počela je - mogu li dobiti nešto da popijem? Možda kafu? Ili čašu vode?

Kad je pogledala u njegovo lice, glas joj je zamro. Ne, od čoveka koji ju je tako gledao nije mogla da očekuje saosećanje.

- Zaboravi - rekla je sarkastično. - Tako bih prekoračila onih pet minuta koje si mi tako velikodušno dao.

Zažmurila je u naletu očaja. Zašto ne odustanem?, pitala se. Najbolje je da sad odem.

Ali onda joj se pred očima pojavio majčin lik, pa se brzo sabrala.Njenoj majci treba dom, kao i malom Džeku. Sandra je jedina koja je mogla da se potrudi da zadrže imanje.

- Ovde...

Trgnula se otvorivši oči. Pred njom je stajao Nikolaos. Vrlo blizu.

Njen pogled pao je na njegovu ruku, koja joj je pružala čašu vode.

- Hvala - to nije bila floskula, nego reč duboke zahvalnosti.

Dok je uzimala čašu, prsti su im se dodirnuli. Kao da ju je udarila struja. ~ 14 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Izvini. Činilo se da je on potpuno miran.

Podigla je čašu, ali nije mogla da guta. Želela je da on skloni pogled s nje, a istovremeno je žudela za tim da je tako posmatra do kraja dana.

- Hvala...

Glas joj je zamro. Odjednom su postojale samo njegove oči, u čijim se dubinama izgubila.

Brzo je otpila gutljaj. Upravo to joj je trebalo, hladna voda, jer je njeno telo iznenada počelo da gori. A srce je luđački tuklo u grudima.

Pružila mu je ruku. Očekivala je da će on uzeti čašu, da će ponovo pogledati na sat i time je podsetiti na činjenicu da joj je vreme isteklo.

Međutim, podigao je ruku i pomilovao ju je po obrazu.

Razrogačenim očima zurila je u njega.

- Suze? - upitao je u neverici. - Zbog jedne kuće?

Suze? O čemu on to priča?

Instinktivno je dodirnula svoj obraz. Zaista su joj se suze slivale niz lice. Poželela je da pobegne od stida, ali njegov pogled držao ju je zarobljenom.

- To nije bilo koja kuća.

Da li je ovu rečenicu zaista glasno izgovorila ili joj je samo prošla kroz glavu? Nije važno, jer nije reč o bilo kojoj kući, već o onoj u kojoj je odrasla i koju je po svaku cenu želela da zadrži zbog majke.

Mislila je da je spremna za ovaj susret. Međutim, morala je da prizna sebi da je jedan pogled na Nikolaosa bio dovoljan da njeno telo zatreperi. Zbog laganog dodira poželela je da mu se baci u naručje.

- Nije bilo koja kuća - ponovila je u nadi da će on najzad reagovati.

Ali on ju je samo gledao i tim pogledom prodirao je u njeno srce.

- Sandra...

Samo jedna reč... Kao da joj je zario nož u grudi. Plašila se da će srce prestati da joj kuca. fedva je disala. Kako je volela način na koji je izgovarao njeno ime! S tim akcentom zvučalo je kao milovanje. I budilo je sećanja na strasne noći u kojima je njeno ime često izgovarao.

Nervozno je jezikom ovlažila usne.

- Sandra... - opet je prošaputao. Još jednom joj je pomilovao obraz i kažiprstom podigao njenu bradu. Nije se usudila da se pomeri. ~ 15 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Osluškivala je njegovo teško disanje, videla je da mu se očni kapci zatvaraju i da je gleda kao da je jedina na svetu.

Onda je nagnuo glavu i... poljubio ju je.

Kao da je sve vreme čekala ovaj trenutak, kao da je celog života čeznula za ovim poljupcem! Bio je zastrašujući i neopisivo nežan.

Nikolaos je tačno znao šta radi... i kakav će efekat proizvesti.

Sandra je malo zabacila glavu, a njeni prsti ispustili su čašu, kao da u njima nema više snage. Čaša je pala, a onda je sve oko nje zamuknulo.

Nije bilo ničeg više osim Nikolaosa i njegovog toplog tela, njegovih snažnih ramena koja je grlila. Njegovih usana koje su se magično stopile s njenim.

Nežno ju je milovao po leđima. Grlila je ga je oko vrata žudeći za njim.

- Nikolaose - promrmljala je dok su njegove usne klizile niz njen vrat. Svaki delić njenog tela buktao je od požude. Privijala se uz njega, želela je da ga oseti celim telom.

I on je to želeo, čvrsto ju je držao kao da ne namerava da je pusti.

- Nikolaose - ponovo je uzdahnula.

Strast koja se u njoj probudila pomutila joj je razum.

Jedva je stajala na nogama. Čula je njegovo isprekidano disanje, osećala dodir njegovih ruku, koje su je milovale.

- Nikolaose... Molim te... Onda ju je odgurnuo od sebe. Reči su zamrle na njenim usnama. Gledala ga je zbunjeno.

- Ne - rekao je hladno. U očima mu se videlo neprijateljstvo, koje joj je zaledilo krv u žilama. - Ne - ponovio je još odlučnije.

Odmaknuo se za korak provukavši prste kroz kosu.

Opet je demonstrativno pogledao na sat.

- Tvoje je vreme skoro isteklo. Imaš još pedeset sekundi. Hoćeš li još nešto da kažeš pre nego što pođeš?

~ 16 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

3. poglavlje Nisam smeo to da uradim, nisam smeo da je dodirnem, prebacivao je Nikolaos sebi. To je najgluplje što sam mogao učiniti.

Nije smeo da joj se toliko približi, da oseti miris njene kože, da dodirne njenu svilenkastu kosu.

Samo jedan dodir opet je u njemu probudio zapretenu strast.

Prethodnih pet godina činio je sve da ovu ženu izbaci iz sećanja. Čak je verovao da mu je to pošlo za rukom. Ali ovaj trenutak bio je dovoljan da se prošlost vrati svom silinom u njegovo sećanje.

Mora da sam poludeo! Kako sam dozvolio da se ovo desi?

U deliću sekunde buknula je strast, na koju nije bio spreman.

Mogao je samo na jedan način da je savlada: da je zadovolji.

Dodir njene kože probudio je sećanja na noći pune strasti, na osećaj koji je njena naga koža ostavljala na njegovoj, na bezuslovno prepuštanje požudi.

Bože, nema šanse da ponovi grešku koliko god to bilo privlačno.

Odmahnuo je glavom da otera takve misli.

- Ponavljam - rekao je - da li imaš još nešto da kažeš pre nego što kreneš?

Zurila je u njega. Očigledno se njen um bunio da prihvati ono što se upravo desilo. Nije mogla racionalno da razmišlja. Još uvek je osećala njegov zagrljaj i srce joj je udaralo kao poludelo, još uvek je osećala dodir njegovih usana...

U njoj je buktala želja. Svaka pora žudela je za njegovih dodirom.

- I? Njegov glas prenuo ju je iz misli. Opet je gledao na sat.

- Ja... - propao je njen očajnički pokušaj da pronađe prave reči.

- Šta hoćeš da kažeš? - upitao je grubo. - Znači li to da ne želiš ništa više da kažeš ili da ne želiš da odeš? Svejedno.

Nemam više vremena. Za petnaest minuta imam sledeći sastanak, pa poslovni ručak, pa konferenciju. Ne mogu da traćim vreme dok ti smisliš šta hoćeš. Imala si šansu i... nisi je iskoristila.

- Nisam je iskoristila? - ponovila je ne verujući svojim ušima.

Postepeno je postajala svesna činjenice da je izgubila ovu bitku. ~ 17 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Tačno. Nema šanse da ti prodam imanje.

I neću ti ga dati u najam. Tvoja poseta nimalo nije poremetila moje planove...

- Molim te! - upala mu je u reč - preklinjem te! - uhvatila ju je panika što će morati da se vrati majci bez dobrih vesti. - Molim te, mora da postoji nešto što bi te navelo na to da promeniš mišljenje. Učiniću sve, zaista sve!

- Na šta misliš? Šta bi moglo da me natera da se predomislim?

- Sigurna sam da postoji nešto samo ako ti to želiš.

- Ne želim.

Ton njegovog glasa upozorio ju je na to da više ne insistira.

Sastanak je završen.

- Ali... ono što se upravo desilo... i to nešto znači... - dovoljan je bio pogled na njegovo lice i reči su joj zamrle na usnama.

- Ono što se upravo desilo? -ponovio je cinično. Prezrivo ju je odmerio od glave do pete pa se naježila.

- Ali ti si... mislila sam... Opet ju je prekinuo: - Zanimljivo. Šta si mislila?

- Mislila sam da... kad si me... Poljubio, htela je da kaže, ali nije uspela to da prevali preko usana. Plašila se da će se odati i da će on shvatiti kakva je osećanja i nade njegov poljubac izazvao u njoj. Zbog načina na koji ju je gledao nije htela da mu pokaže koliko je u tom trenutku slaba.

- Kad sam te poljubio ironično je završio njenu rečenicu. - Na to si mislila? Reci mi, mala moja, šta si pomislila da to znači?

- Ja...

Odmah ju je prekinuo: - Zar si zaista pomislila da bilo šta osećam prema tebi? Možda naklonost? Ili čak... - zastao je pretvarajući se da duboko razmišlja. Čak se namrštio od naprezanja. - Bože, nisi valjda pomislila da je u pitanju ljubav?

Poželela je da propadne u zemlju. Obrazi su joj pocrveneli od stida.

- Ah, žao mi je što moram da te razočaram - dodao je.

- Ne! To nije istina! - obuzeo ju je bes. - Nije ti žao. I naravno da nisam pomislila da me voliš. ~ 18 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Drago mi je.

- A šta je to u stvari bilo? - izazovno je upitala. - Bezdušnost?

Manipulacija? Nekakav sadistički test?

- Zar nije očigledno? Jednostavno nisam mogao drugačije.

Sad je bila zbunjena. Nije očekivala takav odgovor.

On je to sračunato učinio, jer je znao kako će ona reagovati. Na njegovim usnama zaigrao je osmeh, ali ga nije bilo u očima.

- Takvi su muškarci, trebalo bi da si to već naučila. Oduvek si me uzbuđivala.

- Da li to da shvatim kao kompliment?

Ni trepnuo nije.

- Znaš da sam strastan i da se teško obuzdavam... ili se ne obuzdavam. Zavisi od toga kako odlučim.

- Dakle, tako. A sad si malo popustio da bi me mučio.

- Mučio? Čudan izbor reči. To ne liči na mene. A ti ne bi tako reagovala kako jesi.

- Ja... - htela je nešto da kaže, ali hrabrost ju je opet napustila.

- Ako baš hoćeš da znaš, želeo sam da proverim da li me tvoji dodiri još uvek uzbuđuju. Sad to znam.

- I da li te uzbuđuju?

- Vrlo si darovita u tom smislu. Tada to nisam shvatio, ali sad znam da je zapravo sve manevar jedne prevarantkinje i lažljivice.

Sandra se osećala kao da ju je ošamario. Pokušala je da se usprotivi, ali nije mogla. Nikolaos je bio u pravu. Iz njegovog ugla, tačno je to što je rekao. On nije znao da je ona svojevremeno bila primorana da se ponaša onako kako se ponašala. On je, međutim, hladnokrvno planirao izdaju.

- Nije bilo onako kako misliš. Ali pretpostavljam da te istina ne zanima.

- Tačno. Ne želim da čujem više nijednu reč od tebe.

- Ali... kuća... - koliko god situacija bila ponižavajuća, nije mogla da popusti. Ipak je reč o njenoj majci... i njenom mlađem bratu. Nije mogla da ih ostavi na cedilu.

~ 19 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Dođavola! - Nikolaos je besno mahao rukom. - Koliko puta moram ponoviti da ti neću prodati imanje? I ne možeš ga unajmiti ni da si poslednja osoba na svetu!

- Mora postojati neka mogućnost Zar nema nečeg što bih mogla učiniti za tebe? Zaista sam spremna na sve...

Zaćutala je istog trena. Njene reči još su visile u vazduhu, a na njegovom licu primetila je koliko je to dvosmisleno zvučalo.

- Zaista? A na kakvu si vrstu usluge mislila?

- Nije to! - požurila je da objasni. - Nikada se ne bih prodala... radije bih umrla!

- Interesantno, malopre nisi odavala takav utisak.

Tvoje reči zvučale su drugačije. Zvučalo je otprilike ovako: O, Nikolaose... Da, Nikolaose...

- Znala sam da bi na to pao! - nije razmišljala, izletele su joj te reči.

Prešao je granicu do koje je ona mogla da trpi njegovo ponašanje. Zar si zaista mislio da je dovoljno da me poljubiš i da će sve biti zaboravljeno?

- Tako je izgledalo.

- Moram ti reći da te je lako prevariti, dragi moj - poželela je još nešto da kaže, ali joj je njegov pogled rekao da je pametnije da ućuti.

- To mi ne možeš prebaciti. Nisi glumila.

- Nisam?

- Ne. Zaboravljaš da te odlično poznajem. I trebalo bi da ti bolje poznaješ mene i da znaš da ne padam ni na šta slično - odmahnuo je rukom. - Prošao sam to i, veruj mi, naučio sam ponešto.

- I zato još uvek oboje ispaštamo.

Da se bar nikada nisam upustila u ovaj razgovor!, pomislila je Sandra.

Naravno da nije glumila. To ne bi bilo moguće. Iako nikad ne bi priznala, gubila se u njegovom naručju. Jedan poljubac posle toliko vremena i... ona je bila savladana osećanjima.

- Imao si pet godina da se svetiš. Zar to nije dovoljno? Nisi nam naneo dovoljno zla?

- Da budem iskren, nisam. Jasnije to nije mogao da kaže. ~ 20 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Sve si nam oduzeo, moj otac je mrtav, njegova firma pripada tebi. Šta još hoćeš? - upitala je, - Mislio sam da će to biti dovoljno, ali nije.

Postalo joj je jasno da on samo želi potpunu osvetu za ono što je njen otac učinio njemu i njegovoj porodici. I neće se smiriti dok ne postigne taj cilj. Sandrino porodično prezime je okaljano, imanje uništeno do poslednje pare, a sad će im oduzeti i dom. Bez oklevanja će Nikolaos nju, njenu majku i brata izbaciti na ulicu.

A ona je upravo napravila najveću grešku u životu dolaskom ovde da njega moli za pomoć.

Tako mu je pružila priliku da zada poslednji udarac, da se osveti i poslednjem članu porodice Kositer.

Dosad mu nije polazilo za rukom da se s njom obračuna. Do danas.

Sad neće imati milosti. Njegova osveta biće strašna i neće se smiriti dok svoju žrtvu ne uništi. Više se nije radilo o kući ili poslu. Sad se radilo o njima dvoma, o dubokoj rani koju je ona njemu nanela.

Sandri je sve to u sekundi prošlo kroz glavu. On me je uzeo na nišan i ništa ga neće zaustaviti.

- Misliš da će tvoja osveta biti kompletna ako meni i mojoj porodici oduzmeš i kuću? Kako ćeš živeti s tim?

- Mislim da mi to neće predstavljati problem, kao što tebi nije u vreme kada ste tvoj otac i ti uništili moj život.

- Ah, ovo je konačni obračun! Koliko se sećam, ni ti tada nisi igrao otvorenih karata.

- To nije bila igra, Sandra. Senka je preletela preko njegovog lica. U drugoj situaciji pomislila bi da je to senka tuge.

- Jedno možeš da mi veruješ: tada sam bio ozbiljan. Smrtno ozbiljan.

- Očigledno toliko ozbiljan da te ništa nije sprečilo da nastaviš prokletu porodičnu bitku. I šta ti je to donelo? Uništilo je gotovo celu tvoju porodicu.

- Da, gotovo... Ali u međuvremenu se situacija promenila, zar ne?

Sve sam okrenuo u svoju korist i sve sam povratio. Danas imam više nego ikada pre.

- Kao da je to ne znam! ~ 21 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Šta bi bilo kad bih mu otkrila da za sve to može meni da zahvali?, pomislila je Sandra. Zapravo mojoj tadašnjoj odluci, najtežoj u životu.

Verovatno ne bi poverovao. Ionako joj više ništa nije verovao.

- I šta dalje? Znaš da ne mogu tek tako da odem. Učiniću sve što je u mojoj moći da sačuvam kuću.

- Uzalud se boriš.

- Šta da učinim? Slegnuo je ramenima.

- Možda da potražiš drugu žrtvu?

Rekla si da si spremna na sve. Sigurno ćeš pronaći neku budalu, nekoga ko ne zna kakva si u stvari.

- Šta ti pada na pamet?! - uzviknula je, ali njega to kao da nije doticalo.

- Naći ćeš nekog bogataša, koji je spreman da investira u tebe. Nisu svi tako probirljivi kao ja. Onda ćeš moći da otkupiš svoju kuću.

Sandra je stisnula šake da ne bi izgubila kontrolu. Najradije bi mu odvalila šamar i tada bi nestao taj podsmeh s njegovog lica. Ali to ne bi pomoglo da se on predomisli.

- A ti ćeš joj podizati cenu.

- Odlično me poznaješ, draga, pa, dakle, znaš i to da nikad ne menjam odluke. Nikad.

Naravno da zna! Kad on nešto odluči, ništa ga na svetu ne bi nateralo da se predomisli.

Ni kad bi ga milion puta preklinjala. Kao da se obraćala zidu.

- Pošto si uspela da mi oduzmeš više vremena nego što je predviđeno, želim da odeš. Odmah! - otvorio joj je vrata. Pretpostavljam da neću morati da zovem obezbeđenje. Ne želimo scenu, zar ne?

Ništa više nije mogla da učini. Preostalo joj je samo to da dostojanstveno izađe.

Ali šta da kaže majci?

Energično se uspravila, podigla je glavu i prišla vratima. Neće više reći ni reč, odlučila je. Neće plakati. Ali kad se našla naspram njega, noge su joj odbile poslušnost. Podigla je pogled. Njegove oči magično su je privlačile.

- I ne postoji zaista ništa čime bih mogla da te navedem da se predomisliš? ~ 22 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

Ništa ne mogu da ti ponudim...? - još jedna greška, shvatila je u trenutku. Njegov pogled bio je leden, a vrata do njegove duše zauvek zatvorena.

- Naprotiv. Možeš... Idi kući i spakuj stvari. Želim da se odselite do kraja nedelje.

Ta kap prelila je čašu. Više mu neće dozvoliti da je ponižava.

- Ne brini, hoćemo!

- Dobro.

Ništa joj drugo nije preostalo nego da ode ne osvrćući se.

Bolje se borila nego što sam očekivao, priznao je Nikolaos. Bio je spreman na njen poslednji očajnički pokušaj i korišćenje tipično ženskog oružja.

A da jeste? Da je pokušala da ga poljubi? Ko zna kako bi se to završilo...

Bože! Da li je trebalo da joj dozvoli da ode?

Kao pre pet godina. Zar da opet nestane iz njegovog života? Ovoga puta zauvek?

Ne! On je još uvek želi.

Koliko god da se borio protiv toga, svaki delić njegovog tela žudeo je za njom. Nijedna druga žena nije mogla da se meri s njom, nijedna nije podsećala na nju. Čak ni sećanje na onaj grozni trenutak kad mu je poslala poruku da raskida veridbu i to ni dvadeset četiri sata pre venčanja, nije mogao da uguši žudnju u njemu. Gledao je za njom i na sekund je bio u iskušenju da je pozove da se vrati.

Njene reči odzvanjale su mu u ušima: - Zar nije dosta? Zar nisi već dovoljno toga uradio?

Morao je da se seti i svog odgovora: - Još uvek nije dovoljno.

Posle smrti njenog oca nadao se da je gotovo i da će pronaći mir.

Povratio je sav novac, čak i više od toga. Kositerovi su bili uništeni, ostalo im je samo imanje. Trebalo je da pate isto kao što je patio njegov otac. Kad je to postigao, pomislio je da je sve u redu.

Ali nije bilo - ponovni susret s tom sirenom i sve se urušilo!

Sad je bar znao zašto je prethodnih meseci bio toliko uznemiren.

Zbog previše posla nije imao vremena za osećanja. ~ 23 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

A nešto ga je ipak izjedalo, nešto što mu je određeni član porodice Kositer učinio.

Nije bila reč ni o novcu ni o posedu, nego o bolu koji je izazvala ova zavodljiva žena. Njena poseta pružila mu je neočekivanu priliku.

Najzad je imao oružje kojim je mogao potpuno da je uništi. Isto tako očajno kako je ona pokušavala da sačuva porodično imanje, on se trudio da je se domogne. Želeo ju je u svom naručju, da miluje njenu kožu i svilenkastu kosu.

Bio je siguran u to da će ostvariti taj cilj. Ona će sve učiniti za imanje. Baš sve. Tako je skovao plan. Kad bi uspeo da ga proda, ubio bi dve muve jednim udarcem. Ona bi zadržala svoju prokletu kuću, a on bi dobio zadovoljenje za kojim je žudeo i tada bi konačno raskrstio s prošlošću. I to na najprijatniji mogući način.

Hteo je da je pozove da se vrati, ali onda je odlučio da na recepciji ostavi poruku za nju. Odlučno je uzeo papir i olovku. Činilo se da hodnik nema kraja. Sandra je zabranila sebi da plače.

Ne, neće se osvrtati, obećala je sebi, mada je dugo potrajalo pre nego što su se vrata iza nje zatvorila.

Najzad je stigla do lifta. Više nije morala da se uzdržava. Naslonila se na zid i zatvorila je oči. Potrajalo je pre nego što je pritisnula dugme.

Do prizemlja.

Pokušala je, dala je sve od sebe. I nije uspela. Bila je šokirana time što ju je on i posle toliko godina mrzeo. To više nije bio čovek koga je silno volela. Čovek koji je svojevremeno želeo da se oženi njome...

Moram prestati da lažem sebe. Onog Nikolaosa više nema. Igrao se i manipulisao je njome da bi dobio ono što je želeo.

Otac ju je tada zaštitio i sprečio ono najgore.

Lift je stao i vrata su se otvorila. Sandra je ušla u foaje. Htela je samo što pre da ode odavde, iz ove otrovne atmosfere.

Dok je energičnim korakom žurila prema izlazu, čula je da joj je stigla poruka na mobilni. Ne gledajući u displej, znala je da je to poruka njene majke, koja je želela da sazna rezultat. Poželela je da isključi mobilni.

Ali to bi bilo kukavički, a majci će uskoro svakako morati da kaže istinu. Pročitala je poruku.

Kako je prošlo?, pisalo je. Možemo li ostati? ~ 24 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Opet su joj navrle suze. Bože, kako da joj to kažem?

- Gospođice Kositer? - obratila joj se žena s recepcije. - Izvinite, gospođice Kositer, ali imam poruku za vas.

- Poruku? - gledala je zbunjeno u cedulju. - Od koga?

A onda joj se razbistrilo. Samo je jedna osoba mogla da je pošalje: Nikolaos. Ruka joj je zadrhtala dok je uzimala papir.

- Hvala.

Nije ovo očekivala. Šta ovo treba da znači?

U poruci nije bilo oslovljavanja niti potpisa, ali poznavala je Nikolaosov rukopis.

Dođi u “Kambreli”. Večeras u 20 h.

Dođi. Naredba, koju će poslušati. Dođi.

Baš u “Kambreli”? Morala je priznati da je znao šta će je najviše pogoditi. To je bio mali italijanski restoran, gde su proveli divno veće.

Njihov prvi sastanak.

Kako može biti tako bezdušan?! Kako može očekivati da se zaista pojavim tamo? Htela je da pocepa papirić... a onda je ponovo pročitala poruku.

To je možda moja poslednja šansa, prošlo joj je kroz glavu. Bila bih luda ako je ne iskoristim.

Podigla je glavu. Tek sada je primetila da sekretarica još uvek čeka odgovor.

- Recite gospodinu Kostadinosu da ću doći.

~ 25 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

4. poglavlje “Kambreli” je bio možda malo uredniji i svetliji, a zidovi su bili sveže okrečeni. Ostalo je sve bilo kao onomad: isti stolovi i stolice od tamnog drveta, isti karirani stolnjaci. Sveće u praznim vinskim bocama.

Sandra je stekla utisak da se pomoću vremeplova vratila u prošlost.

Dok je pratila konobara kroz salu, poželela je da je to zaista moguće. Poželela je da je opet ona dvadesetgodišnjakinja. Sve je bilo jedna velika avantura: studije na univerzitetu, prvi sastanak s najuzbudljivijim muškarcem na planeti.

Dani koji su usledili bili su najsrećniji u njenom životu. Da je moguće da se vreme vrati, Sandra bi sve drugačije učinila.

- Kako sam mogla da budem toliko naivna? - promrmljala je zadubljena u misli.

- Molim, gospođice? - konobar se okrenuo.

- Izvinite, ništa...

Bože, moram da se saberem, pomislila je. Posle napornog dana njeni živci sasvim su popustili. A upravo sad je morala da ostane hladne glave, jer nije mogla da zamisli šta je čeka.

Zašto me tada niko nije upozorio? Kraj u nekoj strahoti bio bi hiljadu puta bolji od ove strahote bez kraja. Kako surova ume da bude sudbina!

Ni danas nije mogla da shvati otkud izdaja posle predivnog perioda punog sreće i radosti.

Nema potrebe da sad razmišlja o tome. Ionako bi sva upozorenja tada zanemarila, jer je bila zaljubljena do ušiju.

Nije mislila da se iz jednog sastanka može razviti onakva veza.

Mislila je da će se sve završiti posle jedne burne noći. Kad je on poželeo da je ponovo vidi, bila je presrećna.

- Dobro veče, Sandra.

Uplašeno je podigla pogled. Bila je sasvim utonula u misli i nije primetila kad su stigli do stola za kojim je sedeo Nikolaos. Ustao je da je pozdravi.

Ovo je bio sasvim drugačiji Nikolaos od onog pre podne. Ovo nije bio hladni biznismen u odelu skrojenom po meri. Nosio je crnu majicu i farmerke. ~ 26 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

O čemu je reč?, pitala se Sandra. Da li sad prelazimo na prijatniji deo? Ili je nešto umislila? Ona se poprilično potrudila garderobe što se tiče. Nije želela da bude provokativna, ali bilo je potrebno da izvuče korist iz te situacije. Obukla je elegantne crne pantalone, roze bluzu i odgovarajući blejzer.

- Zar nećeš sesti?

Opet je utonula u misli i očigledno je pritom zurila u Nikolaosa.

Bez reči je sela. Setila se priče da Grci sede leđima okrenuti zidu, a njihov gost leđima okrenut prostoriji. Tako situaciju mogu najbolje da kontrolišu.

Njegova pažnja bila je usmerena isključivo na nju, pa je osetila nelagodu.

- Zaista si došla - zaključio je uzimajući jelovnik.

- Naravno. Iznenađen si? Ništa mi drugo nije preostalo nego da odem kući i spakujem stvari kao što si mi naredio.

- To nije bila naredba, nego logični sled događaja ukoliko situacija ostane kakva jeste.

- A kako bi ti nazvao svoju poruku?

Ni to nije bila naredba? - upitala je sarkastično.

- To je bio poziv na večeru. Jesi li odlučila šta ćeš jesti?

- Nisam - odgovorila je. I nije joj bilo do jela. Neće moći da proguta ni zalogaj. - Stvarno si samo hteo da me pozoveš na večeru? I zašto smo se našli baš ovde?

- Zato što znam da voliš ovo mesto.

Da ga ne poznaje dobro, pala bi na njegov nevini pogled. Ali sad joj je bilo jasno da je reč o nečemu drugom.

- Da, nekad je bilo tako, ali prošla su ta vremena. Moj ukus se promenio.

- Moj takođe - odgovorio je cinično. Šta sad to treba da znači? Da li je to aluzija na prošlost? Da li je i on mislio na njihov prvi sastanak u ovom lokalu? Tada ga nije poznavala i odmah ju je osvojio šarmom. On je bio najatraktivniji, najfascinantniji muškarac koga je srela. Da sam tad znala ono što danas znam, bila bih opreznija i ne bih se upustila u vezu, pomislila je.

~ 27 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Bila bi pošteđena bola. Ne bi bila šahovska figura u ovoj okrutnoj igri između dve porodice. Jer upravo je tako bilo: iskoristili su je kao oružje.

- Mislim da su lignje odlične, ali ako želiš nešto drugo...

- Želim... - pogledala je u meni. Želim da mi najzad kažeš šta hoćeš od mene.

- Može li prvo čaša vina? - izbegao je odgovor i mahnuo je konobaru. S njim je uvek bilo tako. Načinio bi pokret rukom i svi su skakali.

Dok je konobar stajao pored stola, nije mogla da nastavi. Opet se osećala izmanipulisanom. Naručila je prvo jelo na koje joj je pao pogled, nekakvu testeninu. Bilo je važno samo da konobar što pre nestane da bi saznala šta Nikolaos hoće od nje.

- Ne verujem da je ovde reč o običnoj večeri - rekla je čim se konobar udaljio.

- U pravu si...

Odložio je meni i nalaktio se na sto. Pod sjajem sveca ugledala je odsjaj na njegovom prstu. Osetila je ubod u srce, jer joj je postalo jasno da nije saznala da li se on u međuvremenu oženio.

Postoji li nekažena u njegovom životu?, pitala se.

Odjednom se začuo udar groma, ali Sandra nije obraćala pažnju na to. I dalje je zurila u Nikolaosove preplanule ruke. Bio je to pećatni prsten. Odahnula je. .

- U pravu si - ponovio je. - Nisam te pozvao samo na večeru, želim da ti ponudim posao.

- Posao?

Ponovo je konobar na trenutak prekinuo razgovor. Doneo je vino, nasuo ga je u Nikolaosovu čašu i čekao da ga gost proba i odobri.

Sandra je poželela da vrisne, živci su joj bili pri kraju.

- Ne, hvala - pokrila je dlanom čašu kad se konobar okrenuo njoj.

Mora da sačuva bistru glavu.

Nikolaos kao da se prepustio uživanju u vinu. Sandra je počela da grize usnu. Onda više nije mogla da izdrži.

- Kakav posao? I zašto bi ti želeo mene da zaposliš? Otkud ti ideja da bih pristala da radim za tebe?

- Ti si mi je dala. ~ 28 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

- Ja? Nikad! - odmahivala je glavom, a on je dodao: - Imate slabo pamćenje, gospođice Kositer. Ako smem da vas citiram: “Mora da postoji nešto zbog čega ćeš promeniti mišljenje.

Učiniću sve, zaista sve.”

Sad je zažalila što nije uzela čašu vina. Trebalo joj je nešto čime bi proterala knedlu koja joj se zaglavila u grlu, a morala je da umiri i srce.

Naravno da se sećala svojih reči. Ali način na koji ih je on izgovorio...

Valjda ne misli... ne misli valjda...?

- Šta hoćeš time da kažeš? - upitala je promuklim glasom. Napolju je počelo nevreme, sevale su munje i udarali gromovi.

Nikolaos opet nije žurio da odgovori. Zavalio se u stolicu gledajući je u oči. Osećala se kao leptir koga je kolekcionar probo iglom.

- Odmah ću ti objasniti na šta sam mislio, ali prvo želim da čujem zašto bezuslovno želiš tu kuću.

- To je valjda jasno - nije htela da kaže da će to slomiti srce njenoj majci.

- Da, naravno, jasno kao dan. Umem da čitam misli. Da rezimiramo: mlada žena bez novca, čija agencija ne radi baš sjajno... - kad je video njeno iznenađeno lice, zadovoljno se nasmešio. - Volim da budem u toku.

Sandri je srce nekoliko puta preskočilo.

Znači li ovo da on zna šta se dogodilo? Bio je loš osećaj shvatiti da te neko posmatra.

- Uvek mi je delovalo kao ironija sudbine da neko ko je uništio svoje venčanje drugima to organizuje. Ali oduvek si imala ukusa, pogotovo kad su drugi plaćali.

- Moram nekako da zarađujem - pravdala se. - Uostalom, studirala sam dizajn.

Otac je njene studije finansirao kao nagradu što je ispoštovala njegovu želju, mada je mislio da joj to nikada u životu neće trebati. Ona je bila dobra prilika sada kad je protivnik bio izbačen iz igre. Trebalo je da se momci otimaju oko nje. Tako je govorio otac kad je porodici Kostadinos oduzeo gotovo svu imovinu.

- Ovako mogu i od kuće da radim - pokušala je da nastavi razgovor.

- A vaše imanje je na odličnoj adresi posla što se tiče. I to vredi suvog zlata, zar ne? ~ 29 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- To nije razlog što želim da zadržim kuću.

- Nego? Zašto bi inače neko želeo da sačuva vilu s najmanje sedam spavaćih soba i bazenom usred Londona? I to, ako može, da ne plaća najam. Govori! Razlog sigurno nije'to što svakodnevno želiš da menjaš spavaću sobu.

- Nemoj biti smešan! Da je reč samo o meni, ne bih se trudila da sačuvam imanje po svaku cenu. Ne bi mi trebala ta ogromna kuća.

Po Nikolaosovoj reakciji shvatila je da on ipak ne zna sve. Izgleda da je tragična situacija njene majke promakla njegovim doušnicima.

Konobar je u tom trenutku doneo hranu i sad je Nikolaos morao da čeka. Nestrpljivo je odmahnuo rukom konobaru da ga se reši.

- O kome je reč? S kim tamo živiš?

Sandra je za tren likovala.

- Zar si morao da oteraš konobara? - pobunila se. - Možda sam htela parmezan...

- Ko? - prekinuo ju je.

- Bože! Misliš samo na jedno. Smiri se. Zar bih došla da te molim da finansiraš moj ljubavni život?

Pomislio je da je to moguće, ali nije to naglas izgovorio. Sandra koju je poznavao volela je luksuz pod uslovom da neko drugi plaća račune. Zato ga je napustila čim je firma njegove porodice uništena. Čak je pomogla svom ocu u toj igri. Zar nije bila spremna čak i da žrtvuje nevinost da bi Kositerovi preuzeli Kostadinosovu imperiju?

- Iskren da budem, ništa me u vezi s tobom ne bi iznenadilo.

- Dobro, ako baš moraš da znaš - odgovorila je - živim s majkom i mlađim bratom.

Iznenađeno je izvio obrve.

- Ti nemaš brata.

- Zar ti doušnici nisu to dojavili? - upitala je glumeći začuđenost. Smanji im honorare. Zamisli, imam brata. Ime mu je Džek i uskoro će napuniti pet godina.

Pet? Opet taj broj! U Nikolaosovom životu on očigledno igra važnu ulogu. Pre pet godina život mu se preokrenuo. To znači da je Sandrina majka tada već bila trudna.

To je menjalo situaciju, jer je Sandra htela da sačuva kuću za svog brata. Dečak nije kriv za mahinacije svog oca. ~ 30 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

- Razumem... - nije završio rečenicu. - A sad mi reci...

- Ne - prekinula ga je. Očigledno on nije znao sve, a sad je ona bila na redu. Uzela je nekoliko zalogaja pre nego što je nastavila: - I ja imam nekoliko pitanja.

- Da čujem?

- Prvo najaktuelnije: ponudio si mi posao. Kako misliš da iskoristiš organizatora venčanja?

- Tako što će raditi svoj posao, naravno - odgovorio je.

Toliko se uplašila da se zagrcnula. Zašto je naručila testeninu sa čilijem?

- Venčanje? - jedva je izgovorila.

- Izvoli... - Nikolaos joj je pružio čašu vode. - Mrziš ljuta jela, pogotovo čili.

Još se seća toga! Neverovatno...

- Zašto naručuješ ono što ne voliš?

- Možda sam u međuvremenu zavolela. Ukusi se menjaju.

- Ponekad, ali ne uvek - zaključio je. - Želiš li nešto drugo?

- Ne, hvala.

Posle one najave ništa neće moći da proguta. Dobro je što svoju reakciju može da objasni čilijem. Kakav šok!

Nije želela da se bavi time zašto je tako žustro reagovala, pogotovo ne u njegovom prisustvu.

- Čije venčanje? - konačno je izgovorila. - Znači li to da se ženiš?

Nikolaos je klimnuo glavom.

- Ko je srećnica?

- Zasad ću tu informaciju zadržati za sebe. Znaš kakvi su paparaci.

Ako naslute... Želim da poštedim toga svoju verenicu.

Tada nije bio tako brižan, prisetila se.

Tada je celom svetu objavio da je veren i da će se uskoro oženiti...

Sandra se osećala kao zlatna ribica u koju je uperen ogroman reflektor.

I upravo je zato nastao medijski cirkus kad je venčanje otkazano. Žuta štampa pisala je svašta i Sandra se ni do danas od toga nije oporavila.

- Znači li to da mi ne veruješ? ~ 31 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Ne. Saznaćeš na vreme, kad bude pravi trenutak.

Očigledno je i on izgubio apetit, jer je odgurnuo tanjir.

- Čim stignemo u Grčku...

- Molim?! - učinilo joj se da nije dobro čula. - Čekaj! A sad polako. Ti si... ne, to ne može biti... nema šanse da idem u Grčku.

- Naravno da ćeš ići! - zabavljalo ga je njeno zaprepašćenje. - Kako ćeš inače organizovati venčanje?

- Tvoje venčanje... - procedila je kroz zube.

Ovo je noćna mora, pomislila je. Nemoguće je da to od mene traži!

To je previše okrutno. Čak ni on nije takav sadista!

Ali ovo nije bio san. I to nije bilo pitanje, nego ultimatum ili, bolje rečeno, naređenje.

- Ne! Nikada... - ništa više nije mogla da izgovori.

Ovo je bilo nečuveno: ponuditi joj takav posao i to baš u ovom restoranu, za istim stolom za kojim ju je jednom davno zaprosio.

- Onda mi je žao što moram da odbijem. Hvala na ponudi, ali ne idem u Grčku.

- Bojim se da nemaš izbora... ukoliko želiš da ostaneš na imanju.

- To je, dakle, cena koju treba da platim? - očajnički je pokušavala da kontroliše osećanja. Duboko je uzdahnula. - Ako za tebe organizujem venčanje, onda naš dom možemo...

- Tvoja majka i brat mogu ostati - potvrdio je Nikolaos. Očigledno za nju to nije važilo.

- Zašto si promenio mišljenje? Jutros si to kategorički odbio.

- Tvoja majka nije kriva, tada ništa nije znala. Ni tvoj brat. Zato sam spreman da im to dopustim.

Opet nekakvo ograničenje. Zaista želi da joj se osveti, da joj pokaže ko je pobednik. I da ona vidi da je on pronašao novu ljubav.

Ponovo je zažalila što je odbila vino. Poželela je da popije čašu naiskap. Možda bi tad bol popustio. Nije smeo primetiti koliko su je njegove reči pogodile.

- Ne poznajem grčku tradiciju niti znam kako se tamo organizuje venčanje. Zar ne bi bilo bolje angažovati nekoga ko...

- Ne želim drugog, želim tebe.

- Ali tvoja verenica... ona sigurno ima nekakvu zamisao... ~ 32 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Sve je meni prepustila.

- Zaista? Onda si najzad pronašao poslušnu i naivnu siroticu, koja ti neće protivrečiti.

- Za razliku od tebe? - igrao se čašom pre nego što je otpio gutljaj.

- Što se jedne stvari tiče, u pravu si: ti nisi ni poslušna ni naivna.

- Nikada nisi ni hteo da se oženiš mnome, zar ne? - zaključila je.

Kad ga je upoznala kao dvadesetogodišnjakinja, još je bila nevina, uz to naivna, strasna i zaljubljena. Verovala je da je pronašla čoveka svog života, nekoga ko joj je suđen, s kim će biti dok ih smrt ne rastavi.

Zato mu je poklonila ono najvrednije što žena može da pruži. A on?

Nikada je nije voleo, samo ju je iskoristio da se osveti njenom ocu.

- Naprotiv. Bio sam lud za tobom.

- Je li? Možda nisi bio uračunljiv?

- upitala je cinično.

Bio je lud za mojim telom, opomenula je sebe.

Iste noći kad ju je zaporosio, saznala je za njegove mračne planove.

- Pre bi se moglo reći da mi je razum bio pomućen. Jesi li završila s jelom?

- Jesam.

U njegovim očima ugledala je osmeh.

- Znao sam da će tako biti čim si naručila.

- Zašto ništa nisi rekao? - upitala je. Odmahnuo je rukom.

- Dobro se sećam kako reaguješ kad ti neko nešto određuje.

Na sekund su im se sreli pogledi puni topline i poverenja. Kao da su prethodne godine nestale, a magija se vratila. Kao da je opet sve bilo moguće. Kao da je budućnost pred njima, budućnost puna sreće i radosti.

Sandra je posmatrala to voljeno lice. Setila se kako je bilo ležati u njegovom naručju.

Ponovo ga je pogledala u oči. Ponekad joj se činilo kao da gleda u dva duboka jezera. Kliznula je očima na njegove usne vlažne od vina.

Zastao joj je dah. Nesvesno je jezikom prevukla preko suvih usana. Želela je da utone u dubinu njegovih očiju... i da nikad više ne izroni.

Spolja se začuo udarac groma i Sandra se trgnula.

- Nikolaose... - prošaputala je njegovo ime pruživši mu ruku. ~ 33 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

To je greška, shvatila je odmah. Lice mu se uozbiljilo, oči su postale hladne. Nikolaos je salvetom obrisao usne.

- Hajdemo. Sve smo se dogovorili. Idi kući da se spakuješ, ujutro rano krećemo u Atinu.

Kao da je cela prostorija počela da se okreće oko nje.

- Ali ja nisam pristala! Ne možeš...

- Mogu - Nikolaos je ustao. - Ili ćeš spakovati kofer i poći sa mnom u Grčku... ili pakuj stvari i seli se s majkom i bratom iz kuće. Odluči, odmah! Pa? Možeš da biraš - ponovio je kad je primetio da ona okleva. Želela je da sačuva dom za svoju porodicu. To je bio cilj bez obzira na to koju će cenu morati da plati.

- Idem s tobom. Nemam izbora.

- Tačno - potvrdio je. Začudo, nije osetio trijumf. Želeo je ovakav razvoj događaja i uspeo je. Sandra je bila marioneta, a on je držao konce u rukama. Koliko god da se opire, odma tu činjenicu ne može promeniti.

~ 34 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

5. poglavlje - Uskoro slećemo - Nikolaosov glas trgnuo ju je iz misli. - Moraš to da spakuješ - pokazao je na laptop, na kojem je Sandra sve vreme puta žustro radila. - Šta to radiš?

- Pokušavam da saznam nešto o grčkim obredima venčanja, šta bih drugo? - okrenula je laptop tako da je on mogao da ga vidi.

Bilo joj je drago što može da se krije iza posla. Tako je na miru mogla razmisliti o svemu i nije bila u stalnom iskušenju da zuri u njega.

Samo bi ponekad krišom pogledala u njegovo mišićavo telo.

Ali nije bila sasvim usredsredena, misli su joj lutale. Prisećala se događaja s Nikolaosom i vremena kad je planirala sopstveno venčanje.

- Pretpostavljam da je u planu tradicionalno grčko venčanje?

Slegnuo je ramenima.

- Da li si pitao nevestu šta ona želi ili diktiraš uslove onako kako ti hoćeš?

Ispitivački ju je gledao, kao da pokušava da joj pročita misli. Bilo je nečeg neprijateljskog u tome.

- Hoćeš da kažeš da je i s nama tako bilo? Da sam uvek sve diktirao?

- Ne. Zaista to nije mogla tvrditi. Naprotiv, on joj je dao odrešene ruke.

Sve je trebalo da bude onako kako ona želi, jer je to bilo njeno venčanje.

Na kraju je sve ispalo onako kako je njenom ocu odgovaralo, a ona nije imala pravo glasa.

Tada mu nije bilo teško da glumi velikodušnost, pomislila je. Ionako od početka nije zaista nameravao da se oženi njome. To je bio samo manevar da bi neprimetno pripremio propast njenog oca. Tek kasnije, kad je saznala istinu, shvatila je zašto on nije insistirao na grčkom, ortodoksnom, tradicionalnom venčanju.

- Nisi, zato što to ionako nisi ozbiljno mislio - rekla je.

- Užasno se varaš.

- Ma nemoj? Kako bih to mogla da zaboravim?! Bilo je tu i nečeg što je bilo važno. Želeo si da spavaš sa mnom.

- Ako se dobro sećam, to nije bilo sasvim teško. Bukvalno si mi se bacila oko vrata. ~ 35 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

To je, nažalost, tačno, priznala je Sandra sebi.

Prvo je želela da sačeka do venčanja, pa da pokloni nevinost muškarcu koji je voli iznad svega. A onda se predomislila i iznajmila je kolibu da celi vikend provedu zajedno. Ta dva dana bila su puna divlje strasti.

Posle toga na nju se sručila okrutna stvarnost i u trenutku su se raspali svi njeni snovi.

Sve to prolazilo joj je kroz glavu na putu do Atine. Opet se setila strašnog trenutka kad je saznala istinu: pozvonio je Nikolaosov mobilni i pošto je mislio da ona čvrsto spava, sišao je u prizemlje da razgovara.

Međutim, ona je bila budna i pošla je za njim. Vrata dnevne sobe bila su pritvorena i čula je svaku reč. Njene iluzije počele su da se raspadaju.

- Ne brini - čula je Nikolaosov odvratni smeh - svi putevi vode u Rim. U ovom slučaju, vode pravo na jedno venčanje. Kad njegova draga kćerka bude imala moj prsten na ruci i kad bude pripadala porodici Kostadinos, imaćemo ga u šaci.

Sandra je odmahnula glavom pokušavajući da se oslobodi tog ružnog sećanja.

- Tada mi je još bilo stalo - odgovorila je imitirajući njegovo sleganje ramenima. Čak je uspela da unese notu ironije u svoje reči: Ne smeš zaboraviti koliko sam tada bila naivna i nedužna.

- Neiskusna možda... ali sigurno ne nedužna - dobacio je cinično. Tačno si znala šta si radila. I šta si želela. Nevinost je bila tvoj kec iz rukava.

- Šta ti pada na pamet?! To nije istina!

- Nije? Onda me interesuje: kako je bilo? Hoćeš li tvrditi da si bila zaljubljena do ušiju?

Sad se našla na nesigurnom tlu. Ako mu prizna da je on zaista bio njen čovek iz snova, želeće da zna zašto je raskinula veridbu... A to nije mogla da mu kaže. Onda bi morala priznati i da je saznala kakve su bile njegove prave namere, a to joj ponos nije dozvoljavao.

Trenutna situacija zahtevala je taktičnost. On je držao sve konce u rukama. Možda se čini da je sad velikodušan jer je njenoj majci i Džeku dozvolio da žive u kući, ali jedna pogrešna reč mogla bi to da promeni.

Ne, nije to mogla da učini svojoj majci! Bolje da drži jezik za zubima.

~ 36 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Lepo si mi tada pomutio um - odgovorila je. - Izgledao si odlično, a meni je bilo žao što sam još uvek bila nevina. Ne brini, ništa se ne krije iza toga.

- Nisam ni za sekund posumnjao u to, draga moja - sarkastično je odgovorio.

Sandra se osećala kao da joj je udario šamar.

- Pošto smo sad sve razjasnili, možeš li da isključiš to čudo?

- O, izvini... - brzo je snimila dokumente i isključila računar.

- Možeš mi ga dati - pružio je ruke.

- Ali...

- Osoblje će se pobrinuti za prtljag. Dobićeš laptop u dogledno vreme. Šta je s mobilnim telefonom? I njega moraš da isključiš.

- Znam.

Izvukla je telefon iz tašne primetivši pristiglu poruku.

- Samo ću pročitati poruku od mame.

Nikolaos je klimnuo glavom, ali joj je pokazao da požuri. Nerviralo ju je njegovo nestrpljenje. Počela je da čita podužu poruku.

- Sandra... - upozorio ju je.

- Da, odmah... - promrmljala je ne skidajući pogled sa ekrana. - Moja mama piše da je dobila pismo od tebe brzom poštom. Ti si joj... - Sandra je podigla glavu pogledavši ga pravo u oči. - Da li je to tačno? Kod javnog beležnika napravio si dokument u kojem piše da može ostati na imanju?

Klimnuo je glavom pa se zagledao kroz prozor. Očigledno mu nije bilo drago što je ona to saznala.

- Da. Zamolio sam advokata da sastavi dopis i da ga danas dostavi tvojoj majci.

- Ali zašto?

- Kao što sam rekao, tvoja majka i brat nisu učestvovali u mahinacijama. Bilo bi okrutno kazniti dete za nešto za šta nije krivo.

Sandra je osetila jezu kad je čula takvu formulaciju. Znači, još uvek želi osvetu.

Zato sam u ovom avionu, na putu u Grčku?

- Da li si velikodušan zato što putujem s tobom u Atinu gde treba da organizujem venčanje? ~ 37 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

U njegovim očima ništa nije mogla da pročita. Opet se stresla.

- Dok god se držiš dogovora, tvoja majka i brat mogu ostati u kući.

To sam im saopštio, ni više ni manje.

- Hvala.

Potisnula je uzdah. Pre nekoliko dana u Nikolaosovoj kancelariji sve joj se činilo nemogućim, a sad je osetila veliko olakšanje. Još uvek držeći telefon u ruci, impulsivno se nagnula i poljubila je Nikolaosa u obraz.

- Hvala ti - ponovila je. Onda se okamenila kad je shvatila šta je učinila.

To je trebalo da bude gest zahvalnosti, ali njeno srce je podivljalo.

Miris njegove kože i dodir obraza usnama delovali su kao droga i sasvim su joj pomutili svest. Nije mogla jasno da razmišlja, sva čula odjednom su joj poludela.

Osećala se kao da sedi u avionu u kojeme su počele turbulencije, kao da ju je snaga prirode uhvatila i počela da drma... a ona je bila sasvim bespomoćna.

Kako je čeznula za tim da se privije uz njega! Da oseti njegovo snažno telo na svom, da zavuče prste u njegovu kosu! Kako je želela da poljubi njegove usne! Žudela je za njegovim poljupcima...

To je bila greška, upozorila je sebe. Osetila je da se ukočio, a njegov pogled postao je leden.

- Ne! Ta jedna reč bila je dovoljna da je odbije. Gotovo je izgubila ravnotežu i uhvatila se za prvo što joj je bilo pri ruci, za njegovu ruku.

Ali odmah ju je i pustila kad je osetila koliko su mu mišići napeti.

- Izvini.

Nekako je uspela da ne pokaže da je povređena. Osim njegovog odbijanja, osetila je i bol zbog saznanja da će se on oženiti drugom. Bio je obećan! Nikakvo čudo što se tako odbojno ponašao.

- Izvini - ponovila je - nisam htela previše da ti se približim, samo sam se obradovala zbog tvoje velikodušnosti.

Izgledao je kao da joj ne veruje.

- Obećavam da se ovo više neće ponoviti.

- Možeš biti sigurna u to! Ako misliš da možeš lako da me pobediš ženskim oružjem, varaš se. Jednom sam pao na to i neće se ponoviti. ~ 38 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

- Ti si pao? - ponovila je s nevericom u glasu. - To je smešno. Sećam se da je bilo obrnuto. Nisi ti pao na mene, jer od početka nisi želeo da se oženiš mnome. Zapravo si me iskoristio za svoje mahinacije da bi mogao da se osvetiš mom ocu.

- Varaš se, draga moja. Oženio bih se tobom - rekao je. - U to vreme bio sam toliko lud za tobom da bih sve učinio samo da zauvek delimo krevet. Jedna noć nije mi bila dovoljna, nije mogla biti. Stavio bih glavu na panj za samo još jednu noć.

Da li sam nešto drugo očekivala?, smeteno se pitala Sandra. Nisam mislila da će nešto poreći, jer bi onda morao da prizna da je nešto osećao prema meni. Da me je voleo.

U stvari, oduvek je bila svesna istine. Za to se pobrinuo njen otac.

Ali čak i posle toliko godina, to i dalje boli.

- A sad više nije tako? - uhvatila se za njegove reči.

- Ne, više nije - potvrdio je.

- Razumem... sad imaš verenicu, koju... - ućutala je. Voliš, htela je da kaže, ali nije mogla to da prevaili preko usana. - Učiniću sve da vam priredim nezaboravno venčanje.

Tako će izraziti zahvalnost za to što je poštedeo njenu porodicu preseljenja, što će njena majka ponovo pronaći smisao života.

Pomislivši to, Sandru je zabolelo srce. Zaista je učinila sve da obezbedi majci budućnost. Pa ipak, Sandra je bila uznemirena. Nije bila odvojena od majke nijedan dan otkad se Džek rodio. I nadala se da će se majka snaći.

- Kad ćeš me upoznati sa svojom verenicom? - ne znam joj ni ime, pomislila je.

Nije bilo uobičajeno da u poslu barata s tako malobrojnim informacijama. Nikada se nije desilo da nije upoznala buduću nevestu.

- Kad dođe vreme, saznaćeš sve što je potrebno. Čuo se nekakav zvuk i lampica uključila. Bilo je vreme da vežu pojaseve.

Nikolaos je pružio ruku Sandri.

- Tvoj telefon - rekao je. Instinktivno mu ga je dala, a onda se zapitala šta će mu.

- Trenutak...!

Međutim, Nikolaos ga je spustio u džep. ~ 39 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Ne možeš to da radiš - protestovala je. - To je moj telefon!

- Voleo bih da pratim s kim si u kontaktu.

- Kako da pozovem majku? - uhvatila ju je panika. Mora biti dostupna majci. Šta ako se nešto desi?

- Možeš da telefoniraš, ali jedanput dnevno.

Tako ćeš znati da je kod kuće sve u redu.

- To nije dovoljno!

- Mora biti. To je moja konačna odluka.

- Ali mojoj majci... nije dobro - rekla je očajno.

Poželela je da skoči na njega i da mu otme telefon. A onda se sabrala, jer joj ništa drugo nije preostalo. Bila je... u njegovom avionu. Šta bi se desilo kad bi mu napravila scenu? Nije želela da razmišlja o tome.

- Nemaš pravo...

- Ja? Imam sva prava ovog sveta, jer ovde postavljam pravila. Ovde si zato što sam ti to dopustio. I zato Što treba da obaviš posao.

- Ali za to mi treba telefon! Pogledala je u laptop, koji je bio na sedištu pored Nikolaosa. Uspaničila se. Da li je želeo da je izoluje i da prati svaki njen korak? - I kompjuter!

- Sve što ti bude trebalo za posao, sva informacije i ostalo dobićeš kad stignemo u vilu. Samo treba da tražiš.

- Ne mogu tako da radim.

- Radices onako kako ja želim. Opet joj je pokazao ko je tu glavni.

Bolje da to ne zaboravim, pomislila je. Lako može opet sve izgubiti, jer je sve zavisilo od njegove dobre volje.

Treba da popustim i sarađujem. Ipak joj je teško palo to što joj je uzeo telefon.

- Ne želim da paparaci nešto saznaju - izgovorio je Nikolaos.

Zbunjeno ga je gledala, bio je to neočekivani obrt.

Ipak je mogla da ga razume. Paparaci i žuta štampa onomad su se, u vreme kad su njih dvoje bili zajedno, kao hijene okomili na njih.

Progonili su ih. Sandra je to mrzela. Bilo je strašno stalno se suočavati s blicevima i odgovarati na pitanja.

A onda, na kraju... Setila se kako je štampa propratila njihov rastanak. Tako je sve bilo još gore. ~ 40 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Zato je razumela to što Nikolaos želi da zaštiti svoju verenicu. I osetila je ubod ljubomore zbog te brige.

- Možeš mi verovati. Mrko ju je pogledao.

- Verovati? Tebi?! - ponovio je. - A, da, naravno. Naša veza bila je puna poverenja.

Pogodila ju je ironija u njegovom glasu. On ništa ne zna, pomislila je. Poklonila sam mu svoje srce. Poverila sam mu svoj život i svoju budućnost. A on je sve uništio.

- Ovde nije reč o tebi i meni. Tvrdim...

- Ne verujem nikome - prekinuo ju je. - Tako je bolje. A sad, molim te, veži pojas...

Učinila je to. Avion je već počeo da se spušta.

- Ali ne možeš mi tek tako oduzeti telefon. On je moj. Nemaš pravo...

Ućutala je. Bolje da čuvam snagu. Ionako je telefon kod njega i neće mi ga dobrovoljno dati. Ignorisao je njen protest.

Zategnula je sigurnosni pojas, okrenula je glavu i zagledala se kroz prozor da bi prikrila suze koje su joj navrle u očima. Kako bi bilo divno kad bi jednim pritiskom dugmeta mogla da isključi sve misli koje su joj se rojile u glavi.

Povredile su je njegove reči. Ali zašto, pa ona je odavno izašla iz njegovog života. Ipak ju je to bolelo. Očito joj nije verovao. To joj je jasno stavio do znanja. Nije bilo Šanse da ikada ponovo ude u njegov svet. Više nije pripadala čak ni njegovom krugu prijatelja. Ona je bila samo jedna među mnogima od kojih se branio. Bila mu je neprijatelj.

Pod njima je bila prestonica Grčke. Poslednji put bila je tu kao njegova verenica. Tada je došla puna radosti. Bombardovala ga je milionima pitanja. Jedva je čekala da upozna otadžbinu svog verenika.

Kako je tada sve bilo drugačije! Sad nije osećala ni radost ni sreću, nego tugu, očaj i strah. Plašila se onoga što ju je tu čekalo.

Tada se osećala kao da dolazi kući. Pred njom je bio novi život. Šta je sad čeka? Saznanje da ovde nikoga ne poznaje i da nema nikoga kome bi mogla u nevolji da se obrati, ispunilo ju je panikom. Šta Nikolaos namerava s njom? Nije mogla da se oslobodi osećaja da je ovo putovanje velika greška, kao da je dobrovoljno upala u zamku. ~ 41 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

6. poglavlje Turisti tvrde da je maj najlepši mesec za posetu Grčkoj. Sunce je sijalo, ali još uvek nije bilo vruće kao leti. Sandra se sećala gotovo neizdržljive vrućine tokom prošle posete. Tada su ostali samo nekoliko dana u glavnom gradu, zatim su otputovali na malo ostrvo Ikaros, koje je generacijama u vlasništvu Nikolaosove porodice. Klima na ostrvu bila je blaža nego u Atini, morski povetarac ublažavao je vrućinu i činio život prijatnijim.

Ali ostrvo više ne pripada porodici Kostadinos.

Sandrin otac je kriv za to.

- Dobro jutro! Kako si?

Nikolaosov glas trgnuo ju je iz misli. Uplašila se kad je izašao na balkon, na kojem je ona već neko vreme stajala posmatrajući more.

Povremeno je naterala sebe da uzme neki zalogaj bogatog doručka koji je tu bio postavljen.

- Nadam se da si dobro spavala.

- Zavisi od toga šta pod tim podrazumevaš.

Nikolaos je bio ležerno obučen. Nosio je belu košulju, koja je naglašavala njegov tamni ten, i svetle pantalone. Bio je bos, pokreti su mu bili gipki.

- Nisi zadovoljna kakvu sam ti sobu dodelio? - prišao je stolu i uzeo nekoliko zrna grožđa.

- Sve je u redu... Ovo je divna kuća.

Ako je nešto govorilo u prilog tome koliko je porodica Kostadinos napredovala tokom proteklih pet godina, onda je to sigurno ova predivna kuća.

Vila je za nju bila pravo iznenađenje. Jedno od mnogih.

Kad su pre pet godina došli u Atinu, bili su smešteni u Kolonaki, delu grada odakle se pružao pogled na Partenon.

Apartman u kojem su noćili je bio lep, ali u poređenju sa ovom vilom... Sagrađena je na obali i ima privatnu plažu. Svaka spavaća soba imala je balkon s pogledom na more. Ali čak ni zvuk talasa nije uspeo da uspava Sandru. Neprestano se pitala šta je čeka i da li je tome dorasla...

- Da - potvrdio je - kuća nudi sve šta mi treba - kao da je ova izjava imala čudan prizvuk. ~ 42 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Valjda ti je jasno da se neću smiriti dok ne saznam kako su moja majka i brat? - izazivački ga je gledala.

- Sinoć si ih zvala. Tada je sve bilo u redu.

- Nismo pričali ni pet minuta!

Pet minuta, a Nikolaos je sve vreme stajao u vratima slušajući razgovor. Osećala se kao da je u zatvoru. Na majčino oduševljenje što može ostati u kući, jedva je promrmljala nekakav komentar.

Osećanja su joj bila uzburkana. Očigledno njenoj majci nije bilo jasno da je iseljenje samo odloženo i da ovo nije konačna odluka.

Pomislila je da je Nikolaos ovim gestom velikodušnosti pokazao da je zaboravio prošlost. Sandra je, međutim, znala da budućnost njene majke i brata nije ružičasta. Nikolaosovo ponašanje tokom putovanja kad joj je oduzeo laptop i mobilni, govorilo je da će on i dalje postavljati uslove. Hteo je da je spreči da slobodno komunicira sa spoljnim svetom i da je prisili da ispuni svoj deo dogovora, ma koliko to bude trajalo. A šta će biti posle, to niko nije znao.

Kada Sandra obavi zadatak i Nikolaos bude srećno oženjen...

Da li će njena porodica ostati u kući samo dok je ona u Grčkoj ili će to biti trajno rešenje?

- Pričali ste dovoljno dugo da znaš da je ona dobro. Ovde si da bi radila - zaključio je.

- Onda se pobrini za to da mogu da počnem. Ne mogu bez laptopa.

A moram i da razgovaram s tvojom verenicom.

To je zvučalo grublje nego što je nameravala, ali pomisao na to da će se on oženiti drugom izbacila ju je iz koloseka, pa nije bila u stanju da kontroliše osećanja.

- Još nije vreme.

Pošto ona trenutno nije tu, ne možeš s njom da razgovaraš.

- Ali ne mogu tako! Kako da tvoju... tvoju... - reč verenica nije mogla da izgovori.

- ... svadbu planiram? Moram znati kako ona zamišlja proslavu.

Zato treba da popričam s njom.

- Pričaćeš sa mnom - opet je uzeo nekoliko zrna grožđa. - Daću ti sve potrebne informacije.

- Ti? - da li je ovo zaista njen glas, pitala se. Brzo je prišla stolu, nasula je čašu soka od narandže i ispila ju je naiskap. ~ 43 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Dan venčanja najvažniji je u životu svake žene. Mora sve biti savršeno.

- Ne brini, biće.

Prisilila je sebe da odvrati pogled s njegovog lica, pa se zagledala u čašu. Morala je da obuzdava maštu i da se kontroliše, inače će pružiti ruku i dodirnuće ga. Ili će poljubiti njegove usne.

Nikolaos je nastavio: - Ja ću se pobrinuti za to. Videla je po njegovom glasu da je zadovoljan sobom i sve erotske fantazije nestale su iz njene glave. Za trenutak je bila zaboravila koliko je on manipulativan i beskrupulozan tip.

- Zbilja? Ti si, naravno, savršen. Nikad ne grešiš?

- Savršen? Ne bih se tako izrazio - seo je na stolicu i opušteno se zavalio na naslon. Čak ni tako nije delovao manje opasno, naprotiv. U njenoj glavi zvonilo je na uzbunu, jer je on delovao kao divlja zver spremna na skok.

A ona je bila žrtva. Mala nepažnja dovoljna je da on napadne. Ruka je počela nekontrolisano da joj se trese, pa je brzo odložila čašu.

- Naravno da i ja pravim greške, to oboje znamo - rekao je. - Inače se ne bih ni u šta upustio s tobom.

- Ali ne možeš tek tako da donosiš odluke umesto drugog! Kod mene to ne prolazi... - ućutala je kad je prasnuo u smeh. - Šta ti je?

- upitala je.

- Znaš, toga sam svestan, ne brini, draga moja - u njegovom osmehu nije bilo topline, a u načinu na koji ju je oslovio krilo se upozorenje.

- Zašto bih inače želeo da te imam samo za sebe dok radimo na pripremi venčanja? Šta misliš?

- Pojma nemam, ali ovog puta si izgleda stvarno odlučio da se oženiš.

Ugrizla se za usnu. Poželela je da povuče te reči, ovako se otkrila.

Nikako nije želela da on stekne utisak da joj je još uvek stalo. Ne, prošlost treba ostaviti na miru.

- Zar si sumnjala u to?

- O, oslanjam se na lično iskustvo. Ako neko zna šta može da očekuje od tvoje prosidbe, onda sam to ja.

- Ali ja sam oduvek želeo da se oženim tobom. ~ 44 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

- Zaista? Ustao je.

- Moramo da pođemo.

- Kuda?

- Hoćeš da saznaš više o tome kako zamišljam venčanje. Šta misliš o tome da počnemo od mesta gde će se ono održati?

Uzmi svoje stvari. Krećemo za deset minuta.

Ovo će biti dug dan, pomislio je Nikolaos posmatrajući Sandru kako žuri iz kuće. Osećao je zrake sunca na koži i čuo je zapljuskivanje talasa, koji kao da su odražavali previranje u njegovoj duši. Koštalo ga je natčovečanskog napora da deluje nezainteresovano i da potisne impuls da Sandru uzme u naručje. Pitao se koliko će još morati da glumi da priprema venčanje. Rad je bio poslednje na šta je mislio u njenom prisustvu.

Kad ju je ugledao na balkonu, poželeo je da je ljubi sve dok mu se ne preda.

Izgledala je božanstveno. Njena tamna kosa presijalavala se na suncu. Na sebi je imala crvenu letnju haljinu s dugmićima i dubokim dekolteom. Ta dugmad... na njih je mislio sve vreme. Zamišljao je kako ih polako otkopčava jedno po jedno...

Zatim kako joj miluje grudi... Sećao se kakav je osećaj dodirivati njenu kožu, koja bi pod njegovim dodirima počela da gori. Ona bi se prepustila, zažmurila i...

Polako bi joj svlačio haljinu i veš dok ne bi ostala sasvim naga.

Ne! Odmahnuo je glavom vrativši se u sadašnjost.

Sad mora da se koncentriše da druge stvari, mada mu se to trenutno činilo nemogućim. Jedino ga je zaokupljalo to kako da je odvede u krevet i tamo s njom provede celi dan.

Bio je ubeđen da se ne bi previše opirala. Video je to u njenim pogledima, u izrazu njenih očiju. Među njima je još uvek postojala privlačnost koju nisu mogli da potisnu ma koliko se trudili.

Svaki njen gest to je potvrđivao: način na koji ga je gledala lagano nagnute glave i tek rastvorenih usana, ženice koje su se širile pa su joj oči izgledale crne mada su bile zelene...

U takvim trenucima želeo je da joj priđe i da je uzme u zagrljaj. Ona se ne bi bunila, ne bi uzmicala.

Bilo bi isto kao u njegovoj kancelariji. ~ 45 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Ta napetost među njima nije se mogla poreći i on to više nije želeo.

Znao je da ona to pokušava, jer misli da on želi da se oženi drugom.

Nasmešio se. Svidela mu se ova igra mačke i miša, jer je voleo da se igra vatrom i uzbuđivalo ga je da gleda kako se Sandra bori sa strašću. Želeo je da to još neko vreme potraje. Na kraju će rezultat biti vredan svake sekunde napetosti.

- Evo nas.

Sandra je gotovo uzdahnula od olakšanja kad je posle sat vremena izgovorio te reči. Nije baš volela da leti helikopterom. Kad ju je Nikolaos doveo na privatni aerodrom da se ukrcaju u helikopter, želudac joj se stegnuo. Izvesnost da će s njim biti zatvorena u tako tesnoj kabini nije je ohrabrila.

Naravno da je on upravljao. Mogla je pritom iskosa da ga posmatra.

Usne su joj bile suve i nervozno je prekrstila ruke ispod grudi. Pola sata leteli su preko beskrajnog morskog plavetnila i kad su se ponovo prizemljili, osetila je olakšanje.

- Gde smo? - upitala je osvrćući se.

On je izašao iz helikoptera i prišao je njenoj strani da joj otvori vrata. Posle prijatne temperature u kabini odjednom je, pod naletom vrućine, osetila nesigurnost u nogama. A onda je osetila ubod u srce.

Prepoznala je obalu. Tamo je stajala mala bela kuća, u kojoj je jednom davno provela najlepše dane svog života. Tamo je upoznala njegovu porodicu.

- Ovo je Ikaros! - uzviknula je. Postala je svesna činjenice da je sigurno i izgledala sluđeno kao što je zvučala. Kad su im se pogledi sreli, videla je da on uživa u njenoj reakciji.

- Uspeo si da povratiš ostrvo? Nikolaos je klimnuo glavom.

- Jesam.

- Nemaš pojma koliko sam srećna zbog toga.

Gledao ju je u neverici.

- Raduješ se?

- Naravno! Znam koliko ovo ostrvo znači tvojoj porodici.

U maloj kapeli na ostrvu venčali su se Nikolaosovi roditelji, kao i baba i deda. To je bila tradicija koja mu je mnogo značila. Njegova sestra, koja je umrla kao beba, tu je sahranjena. ~ 46 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- I tvoj otac je to znao - izgovorio je s mržnjom u glasu i srcu. - Zato je prodao ostrvo umesto da ga zadrži. To mu je, s jedne strane, donelo mnogo novca, a s druge se nadao da će mi tako onemogućiti da ga se ponovo domognem. Ili da će mi tako otežati.

Sandra se zaledila od njegovog tona. I pomislila je na okrutnost svog oca. Upravo je ovo ostrvo upotrebio kao oružje protiv nje da joj dokaže da je Nikolaos nije voleo. Da jeste, tako je govorio, želeo bi da se venča u toj kapeli, kao i svi iz njegove porodice. I Sandra je poverovala svom ocu.

Nije joj to bilo lako. I nije želela da bude kao otac, cinična i ogorčena. On je imao samo jedan cilj u životu: osvetu porodici Kostadinos. Sandra nije znala razlog.

- Znaš li kako je počeo ovaj rat među našim porodicama? - upitala je impulsivno. U tom trenutku bilo joj je svejedno šta će on pomisliti.

- Oduvek je postojalo rivalstvo među našim porodicama, ali uglavnom u poslu. Onda je to postalo lično kad je žena, kojom je moj deda želeo da se oženi, pobegla s tvojim dedom. Moj deda to nikad nije zaboravio niti oprostio. I pobrinuo se za to da Kositerovi plate. Od tada se koristi svaka prilika da se napakosti drugoj porodici - Nikolaos se zagledao u pučinu.

Sandru su obuzele bolne uspomene. Nekada davno ona bi mu prišla, naslonila bi se na njegova leda i zagrlila bi ga. Lice bi prislonila uz njegovo rame i udisala bi njegov miris.

U prošlosti je to bilo moguće, umela je da ga uteši i da mu rasprši ružne misli. Čim bi ga zagrlila, napetost u mišićima bi mu popustila, okrenuo bi se i nasmešio. Onda bi je zagrlio i ljubio...

Posle jedne slične situacije prvi put su završili u krevetu.

Sandra je odmahnula glavom. Nema smisla žaliti za prošlošću, jer su joj se otvarale stare rane. Osim toga, u stvarnosti je sve drugačije.

Tada je živela u svetu snova i prihvatala je svaku njegovu laž. Verovala je da je pronašla čoveka svojih snova, ljubav svog života. Opet je odmahnula glavom. Ne, bilo je isuviše bolno i opasno misliti na prošlost. Mora da se usredsredi na sadašnjost, inače neće moći da se izbori sa ovom situacijom.

- Mora da je bilo još nečeg - zaključila je. - Mora da se nešto desilo.

Kako inače objasniti da je moj otac naprosto bio opsednut? Oduvek je ~ 47 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

bio beskrupulozan u poslu, ali mora da se desilo još nešto zbog čega ga je obuzela takva mržnja da je poželeo da uništi porodicu Kostadinos.

- A ti ne znaš šta je to?

- Ne - Sandra se zagledala u pučinu. Srce joj je snažno udaralo i teško je disala. Bila je svesna razlike između nekada i sada.

- Znam samo to da mu ništa nije bilo dovoljno. Na kraju je postigao samo to da je ostao bez prijatelja i porodice. Kasnije sam saznala da je moja majka imala aferu. Zar je to neobično? Mora da se osećala zapostavljenom, jer u životu mog oca nije bilo ničeg drugog osim tog krstaškog rata.

Bilo joj je lakše da priča s njim dok joj je bio okrenut leđima, dok nije gledala u njegovo lice. Ovako joj se činilo da među njima još uvek postoji mrvica poverenja i prijateljstva.

- Zar ne misliš da bismo mogli to da okončamo? - upitala je osetivši nalet nade. - Mogli bismo sada i ovde sve to da okončamo i...

- I šta? - ponovio je okrenuvši se prema njoj. - I šta, draga moja?

Okončamo rat među našim porodicama i postanemo najbolji prijatelji?

- Ne, naravno... ne baš prijatelji. To ne bi bilo moguće.

- Ne bi, zar ne? Prijatelji jedni drugima na oduzimaju dom. Prijatelji ne naplaćuju najam. Prijatelji bi možda čak poklonili kuću.

- Prestani! - očajno je odmahivala glavom. - Nije reč o tome.

Zar je on zaista pomislio da ona želi da okonča ovaj rat samo zato da bi joj iznajmio kuću?

- U pravu si. Ne možemo biti prijatelji, nikada. Ni ja to ne bih želela.

Samo sam htela da okončamo ovo besmisleno neprijateljstvo jednom zauvek i da zaboravimo prošlost. Nikada više ne moramo da se sretnemo.

Ućutala je kad je postala svesna onog što je izgovorila. U poslednjih pet godina nekako je preživela potiskujući ga iz misli. Bilo je bolno i gotovo da ju je to slomilo, ali uspela je. Sad sve počinje iz početka. To je bilo zastrašujuće.

- Hoću da kažem, što pre se to desi, to bolje.

Zašto ne reaguje? Zašto ne odgovara?, pitala se. Napravila je pauzu da mu pruži priliku da nešto kaže. Gledao ju je.

~ 48 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Mogla je da se pretvara da se on složio. Bar je nije odbio. Mogao je da kaže: ne, naši putevi više ne smeju da se raziđu! Naravno da nije pomislila da je to moguće. Ali želela je da bilo šta kaže.

Više nije mogla da izdrži tišinu.

- Kako bi bilo da počnemo radimo?

Profesionalnost je sve, pomislila je. Od sada će se profesionalno ponašati iako će joj to biti teško. To je jedini način da prevaziđe ovu situaciju. Završiće posao i ispuniće njegov zahtev bez greške. Neće mu dati povod da je kritikuje. Onda on neće moći da povuče pristanak da njena majka i brat ostanu u kući.

Bilo je jedno doneti tu odluku, ali sasvim drugo sprovesti je u delo.

Pogotovo pod ovako teškim okolnostima. Svaka staza, uvala i stena na ostrvu podsećali su je na srećni period s Nikolaosom dok su se voleli.

Iako je sve bila varka.

Učinilo joj se da je on možda namerno hteo da je muči, da ju je doveo ovamo zato što je znao kakva će osećanja to probuditi u njoj.

Smislio je najstrašniju osvetu: da baš ovde organizuje svadbu s novom verenicom, koju je voleo. Sve to prolazilo je Sandri kroz glavu dok su išli prema mostiću, koji je vodio do kapele. Iznenada joj je postalo jasno da ona tako neće moći dalje.

- Zašto si me, u stvari, doveo ovamo? - bilo joj je svejedno kako zvuči njeno pitanje.

Zar je zaista izgubila razum?, govorio je pogled kojim ju je odmeravao. Da li čovek njoj sve mora da nacrta?

- Ti vodiš agenciju za organizovanje venčanja.

Ja nameravam da se oženim.

Kao da je govorio s detetom, kojem svaka reč mora da se naglasi.

To je još više uticalo na njene već napete živce.

- Mogao si to da tražiš od bilo koga drugog, čak i nekog priznatog.

- Ali želeo sam tebe.

Zašto ju je prošla jeza? Nije smela o tome da razmišlja.

- Zašto? Zašto ne nekoga drugog? Nije joj odgovorio. Otvorio je vrata kapele, do koje su u međuvremenu stigli.

- Duguješ mi - rekao je konačno. Na njeno iznenađenje, promenio je temu. - Uđi i pogledaj kapelu. ~ 49 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Oklevala je. Nije želela da uđe, jer ako načini samo korak, izgubiće samokontrolu. Njeno srce će se potpuno slomiti, a Nikolaos će te krhotine zgaziti.

Bilo je dovoljno loše biti na ostrvu, na kojem će se Nikolaos oženiti ženom koju voli... To je bilo neizrecivo okrutno.

S njom nikada nije došao ovamo. Do danas nije smela da zakorači na mostić koji je vodio do kapele...

Nemam izbora, zaključila je.

Svrha njenog boravka bila je da obavi posao, kako joj je on to jasno stavio do znanja. Od toga je zavisila sreća njene majke, možda i njen život. A tu je i Džek... Sandra je duboko uzdahnula, ispravila se i naterala je sebe da prekorači prag male crkve i ude u mračnu prostoriju.

U tami prvo ništa nije mogla da razazna. Onda je primetila redove klupa. Pred oltarom je stajao Nikolaos.

Možda zbog mraka ili što joj je bio okrenut leđima, možda zato što joj je bilo teško da prihvati njegovu odluku da se oženi drugom, tek, iznenada je u glavi čula ovo: Mogli bismo sve da okončamo. To strašno neprijateljstvo među porodicama koje traje već generacijama i samo donosi patnju i jad. Mogli bismo sad i ovde sve da okončamo...

Ali kako? A bilo bi to divno jer bi tad nestala ta senka koja je visila nad njihovim životima. Ali šta je ona mogla da učini? Možda da pokuša da ga ubedi da joj malo više veruje?

Prišla je oltaru. Nikolaos se ćutke okrenuo. Ruku prekrštenih na grudima, po smatrao ju je.

- Ako želiš da ti ja organizujem venčanje, pusti me da radim svoj posao - izjavila je. - Trebaju mi mobilni i laptop. Nemoj mi ih uskraćivati. Obećavam da tvoju priču neću prodati časopisima.

Njegov pogled govorio je da joj ne veruje ni reč.

- U prošlosti si se pokazala kao neko ko je spreman na sve. Izvini što sam zbog toga sad skeptičan. Ili ćemo to odraditi kako ja hoću ili uopšte nećemo. Ako ne možeš da se pomiriš s tim, možeš šesti na sledeći avion za Englesku... Šta će onda biti s njenom majkom i Džekom? Nikolaos je, doduše, tvrdio da nikada ne bi dozvolio da ispašta neko dete, ali šta ako promeni mišljenje ukoliko mu se onasuprotstavi? Možda će njenu majku i brata odmah izbaciti na ulicu? Uspaničila se. ~ 50 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Obećala je majci da će se pobrinuti za sve i držaće se tog obećanjakoliko god da je to košta. Ako to znači da mora da organizuje njegovo venčanje, onda će to učiniti.

Osećanja moraju biti u drugom planu, mada je osećala da joj se srce raspada. Kad samo pomisli na to kako se bezobzirno Nikolaos ponaša prema njoj i koliko se, s druge strane, trudi da sačuva anonimnost svoje buduće supruge!

Razlika između sadašnjeg i tadašnjeg venčanja više je nego očita.

Tadašnjeg navodnog venčanja, ispravila je sebe.

Moraće da prikrije ono što oseća. Moraće da funkcioniše čak i kao zarobljenik ovog čoveka, koji je uništio njen život i život njene porodice.

Koji se nije libio da je iskoristi za svoje ciljeve i pritom se radovao.

Pokušaću da u njemu vidim samo poslodavca, ubeđivala je sebe.

Duboko je uzdahnula, jer joj je taj zadatak baš teško padao.

Nikolaos je držao sve karte u rukama i igrao je po svojim pravilima.

Jedina mogućnost koja joj je preostala jeste da dobro radi i da se nada da će na kraju pokazati saosećanje i da će joj pomoći.

Inače će opet biti u bezizlaznoj situaciji i sav njen trud biće uzaludan.

~ 51 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

7. poglavlje - Sigurno želiš da se javiš majci. Učinilo joj se da ne čuje dobro.

Prilikom leta nazad nisu razgovarali i zato su je iznenadile njegove reči. Zbunjeno ga je pogledala.

- Htela si da čuješ kako su ti brat i majka!

- Da... ali...

- Možeš ih pozvati iz moje kancelarije. Dođi, pokazaću ti gde je.

Pošao je ispred nje. Kancelarija je bila u zadnjem delu vile i toliko je ličila na onu u Londonu da je to u Sandri izazvalo neprijatna osećanja.

Zar je zaista prošlo samo nekoliko dana otkad sam krenula u ovaj pakao?, pitala se. Činilo joj se da je prošla čitava večnost. Činilo joj se da će je ophrvati sećanje na poniženje. Ruka joj je drhtala kad je načinila pokret da uzme slušalicu, koju joj je Nikolaos pružio.

- Ako ti treba pozivni za Englesku... - Nikolaos je zapisao broj na papiriću. Onda je seo na stolicu i uključio računar.

Toliko o poverenju, pomislila je. Dozvolio joj je da telefonira, ali je nije ostavio samu. Mogla je da kaže nešto što se njemu ne bi dopalo.

Pa, neka ostane! Važno je da može da priča s majkom i da proveri da li je kod kuće sve u redu. Okrenula je broj, napeto čekajući da se majka javi. Već po boji glasa zaključila je kako je ona.

-Ha... halo?

O, ne! Sandra je zatvorila oči. Čvrsto je stegnula slušalicu, telo joj se napelo. Dobro je poznavala taj prizvuk, a on je značio probleme.

- Mama, ja sam. Kako si?

- Sandra! Gde si bila? Celog dana čekam da me pozoveš.

- Mama, znaš da imam posla.

Morala sam mnogo toga da obavim.

Bila je okrenuta leđima Nikolaosu i pokušavala je tiho da priča. Nije trebalo da čuje više nego Što je neophodno. Radio je nešto na kompjuteru.

- Objasnila sam ti da sam ovde zbog posla.

- Da, naravno. Ali zašto moraš toliko dugo da budeš odsutna? ~ 52 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Majčin glas bio je gotovo histeričan. Sandra se nadala da njena majka uzima propisane lekove inače će uslediti katastrofa.

- Samo nekoliko dana.

Od Džekovog rođenja njena majka nikada nije bila tako dugo sama i izgleda da se nije baš najbolje snalazila.

-Mama, šta je bilo?

Odjednom se na nju sručila bujica reči. Mogla je da zamisli majku kako nervozno steže slušalicu. Nikolaosovo pismo nije bilo ozbiljno, tvrdila je, bilo je isuviše lepo da bi bilo istinito. Sigurno će je jednom isterati iz kuće.

- Nema razloga za paniku - Sandra je pokušvala da umiri majku. Obećavam da će sve biti u redu.

Kad bi bar i sama mogla da poveruje u to...

- Otkud znaš? Kako možeš biti sigurna u to da će on držati reč?

Možda će promeniti mišljenje.

- Neće, pobrinuću se za to. Veruj mi, mama. Šta mi drugo preostaje nego da je ubedim u to da će sve biti dobro, pomislila je Sandra. Kako drugačije da je umiri? Majka je sad zaista zvučala nešto smirenije.

- Sve je pod kontrolom. Znaš me, veruj mi.

- Sigurna si da možemo da ostanemo?

- Mhm... - glasio je odgovor. Nije mogla drugačije u Nikolaosovom prisustvu. Molila se da on nije shvatio zbog čega njena majka brine.

Kad je posle one večere s Nikolaosom njegov predlog iznela majci, naglasila je samo pozitivne strane. Ostaviće ih da žive u kući, bar za to vreme dok ona bude radila za njega. Zasad će ostati tako, posle će videti. Na taj način Sandra je rizikovala da majci ulije lažnu nadu da će zauvek ostati na imanju.

Ali šta je drugo mogla da uradi? Morala je da je umiri.

- Obećavaš da će sve biti u redu?

- Obećavam, mama. Zvučala je dovoljno ubedljivo i privele su razgovor kraju.

- Da li se nešto desilo? - Nikolaos je očigledno primetio koliko je Sandra zabrinuta.

- Ne... Sve je u redu. ~ 53 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Trudila se da zvuči opušteno. Kad se nagnula da vrati slušalicu, pogled joj je pao na porodične fotografije na radnom stolu. Neka lica učinila su joj se poznatim, ali nije mogla da se seti otkud.

- Ko je to? - pokazala je jednu fotografiju.

Očigledno je to bilo pogrešno pitanje ako je suditi po izrazu Nikolaosovog lica.

- Moj otac.

- Molim?

Sandra je zbunjeno zatreptala. Nikada ga ne bi prepoznala. Ovako sed izgledao je star i ranjiv. Odmahnula je glavom.

- Mnogo se promenio.

- Bio je bolestan - rekao je Nikolaos.

Sandra je htela da promeni temu, ali onda je primetila još jednu fotografiju.

- A na ovoj slici? Ko je to?

- Moj stric. Umro je pre pet godina.

Imaš li još pitanja u vezi s venčanjem?

- Da. Prvo ono najočiglednije: ne možeš očekivati od mene da ozbiljno odradim posao ako ništa ne znam o tvojoj... verenici. Razumem da insistiraš na diskreciji, ali ipak mi treba nekoliko osnovnih informacija - uzela je notes i olovku. - Na primer: godine, boja kose, ime.

- Zašto to radiš? - uzviknuo je. Uplašeno se trgnula i gotovo joj je ispala olovka iz ruke.

- Na šta misliš?

Da li je svesna šta mi radi?, pitao se Nikolaos gledajući je u krupne, uplašene oči. Verovatno zna i verovatno to čini namerno.

- Zašto radim... šta?

- Zašto žena čije je venčanje propalo organizuje tuđa?

- Zato što verujem u brak. Očigledno sam je izbacio iz koloseka, pomislio je primetivši da se njeno držanje promenilo. Morao je mnogo da se potrudi da je ne bi pomilovao.

- Brak? - procedio je kroz zube. - Baš tebi brak nešto znači? Ali, naravno, zaboravio sam... Brak kao sredstvo za jačanje dinastije! A kao šlag na tortu, tu je gomila novca i strasni seks. To ne može da dosadi, zar ne? ~ 54 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Nije o tome reč! - njene oči su sijale, obrazi su joj goreli. Pobesnela je. Grudi su joj se podizale i spuštale jer je isprekidano disala.

Nije mu promaklo da haljina na njoj baš naglašavala njene grudi.

Osetio je požudu i nije mogao da skloni pogled.

- Čak i ako te to iznenađuje, ja verujem u ljubav! - dodala je.

Nije joj poverovao. I kako bi?

Kako da veruje osobi, koja se pokazala kao manipulativna i proračunata? Glumila je da želi venčanje samo zato da bi mu odvratila pažnju i da bi njen otac sproveo svoj plah u delo. I taj plan se ostvario.

Na kraju je Nikolaosov otac pokušao da oduzme sebi život.

I sve vreme Sandra je igrala svoju ulogu.

- Ljubav! - rekao je ironično. - Šta ti znaš o ljubavi? Kada si mislila na bilo šta drugo osim na korist?

- Kako možeš to da kažeš?! Dobro znaš da sam te...

- Uvek je nešto drugo bilo u pitanju - prekinuo ju je.

Bio je van sebe od besa. Još uvek se usuđivala da mu servira laži. Draga moja, nećeš valjda biti tako bestidna i tvrditi da si me volela i da me još uvek... voliš?

Sandra je sklopila oči.

- Ne, nisam to tvrdila i neću. Da budem iskrena, uopšte te ne volim!

- O, hajde da budemo iskreni! Smatram da je krajnje vreme za to.

- Iskrenost? Ti želiš iskrenost? U redu!

Da bi povratila glas, duboko je uzdahnula. Gledao ju je netremice. Želela je da mu skine tu bezizražajnu masku s lica.

- Želiš istinu, pravu istinu? Onda me dobro slušaj: ne volim te!

Prema tebi osećam samo odvratnost. Mrzim te! Misliš li da bih te potražila da nisam morala?

Jedan pogled na njega i želudac joj se zgrčio. Da li je preterala?

Mora da je očekivao ovakav odgovor. Mora da je znao da je ona iz očaja došla kod njega, jer nije bilo drugog izlaza.

Bio je tako dobar osećaj što mu je najzad sve rekla u lice! To je želela još pre pet godina, ali nije bilo prilike. Tokom njegove poslednje posete bila je s majkom na spratu, a otac mu je otvorio vrata. Njena majka bila je trudna i u veoma lošem psihičkom stanju. Sandra nije mogla da je ostavi samu čak ni da bi naterala čoveka koji joj je uništio život da razgovara s njom. Samo mu je doviknula nekoliko reči sa ~ 55 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

stepenica. Bila je čak zahvalna što se sve tako desilo. Verovatno ne bi podnela da joj je Nikolaos rekao prave motive.

Sad je situacija bila potpuno drugačija. Toliko joj je laknulo kad je otvorila dušu da nije pomišljala na eventualne posledice.

- Jedini razlog zbog kojeg sam tu jeste prokleto venčanje koje za tebe treba da organizujem. Takav je dogovor.

- Tačno - njegov ton bio je blag, ali je pogled bio oštar.

- Držaću se tog dogovora bez obzira na lična osećanja. Tu sam zbog posla i odradiću ga kako treba. Ono što obećam, ja održim.

Ionako joj ništa drugo nije preostalo.

- I još nešto da ti kažem: ovo ne činim za tebe, nego za tvoju verenicu. Želim da joj to bude najlepši dan u životu uprkos tome što se udaje za tebe. Tako se opet vraćamo na temu: da bih to organizovala, moram... - zaćutala je. Promenio se njegov izraz lica. Nije bila sigurna o čemu je reč, ali nešto se dogodilo. Atmosfera se u prostoriji promenila.

Sandri se činilo da će se ugušiti. Kao da je zaronila u vodu...

- Šta moraš? - ponovio je Nikolaos.

- Moram da se sretnem s njom, da porazgovaramo.

- Ne dolazi u obzir - Nikolaos se naslonio na stolicu prekrstivši ruke iza glave.

- Ali to je smešno. Ovako ne može.

Slegnuo je ramenima.

- Mora tako.

- Pa kako to zamišljaš? Kako da obavim posao kad nemam ni najpotrebnije informacije? Nisi mi rekao ni kako joj je ime.

Dobro je poznavala ovaj izraz njegovog lica. Nije bilo šanse da iz njega izvuče nijednu reč.

- Samo jedno treba da znaš: ona je jedina žena kojom sam u životu želeo da se oženim.

I dalje je delovao sasvim opušteno, ali način na koji je izgovorio tu rečenicu jasno je govorio koliko je ogorčen. Ovaj finalni udarac ispod pojasa bio je dobro iskalkulisan i pogodio je baš tamo gde najviše boli.

Da bi zadražala suze, prikupila je poslednje atome samokontrole, tek toliko da bude u stanju da završi ovaj razgovor.

- Ne mogu - rekla je očajno. - Kako da organizujem venčanje za tvoju verenicu, koja kao da ne postoji? ~ 56 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

U tom trenutku jedna misao prošla joj je kroz glavu. Nemoguće je da ju je ovamo namamio takvim izgovorom. Ako jeste, postavlja se pitanje: zašto?

- Budi ubeđena da postoji - ustvrdio je.

- Onda insistiram na tome da je upoznam.

Pružila mu je telefon.

- Pozovi je. Postavljaću jednostavna pitanja, a ti ćeš joj ih prenositi i govorićeš mi njene odgovore. Tako ću biti sigurna u to da ću ispoštovati njene želje. Hajde, zovi je! - insistirala je mada on nije pokazao nameru da to učini.

Promenio je položaj tela, kao što je prethodno promenio izraz u očima. Sad je izgledao kao grabljivica spremna na skok.

- Pozovi je - ponovila je.

Opet ćutanje. Odmahnuo je glavom.

- Neću - i ništa više nije rekao.

- Kako to misliš: neću?

- To znači da ne mogu da je pozovem.

- Zašto?

- Ovde.

- Molim?

Nije bila pripremljena na ovakav odgovor i uplašila se, jer je pomislila da je njegova verenica neprimetno ušla u sobu i da stoji iza nje.

- Ovde nema nikog osim nas.

- Tačno - Nikolaos je ustao. - Žena koju želim je ovde. Upravo ovde.

- Ali tvoja verenica...

- Nema verenice.

Sandra je zurila u njega. Mora da ga je pogrešno razumela.

- Doveo si me ovamo da organizujem tvoje venčanje.

Rekao si da imaš verenicu...

- Nikada to nisam rekao. Rekao sam da treba da dođeš ovamo da organizuješ venčanje. Nikad nisam rekao s kim ću se venčati. Nikad nisam rekao da postoji druga žena.

Dlanovima je pritisnula slepoočnice, jer joj je glava pucala. ~ 57 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Da li to znači... nećeš valjda da kažeš...

- Hoću. Upravo to hoću da kažem.

Prišao joj je polako, opasno polako. Stajala je kao u zamci. Podigao joj je bradu prisilivši je da ga pogleda u oči.

- Ti si tu - prošaputao je nežno - jer postoji samo jedna žena kojom sam ikada poželeo da se oženim... a to si ti.

~ 58 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

8. poglavlje Jer postoji samo jedna žena kojom sam ikad želeo da se oženim... a to si ti.

Još uvek su joj odzvanjale njegove reči u ušima. Iako je rečenica bila jednostavna, nije imala smisla.

Jer postoji samo jedna žena kojom sam ikad želeo da se oženim... a to si ti.

Kako je mogao to da kaže kad je to laž? Ni onda nije nameravao da se venča s njom. Kako može da tvrdi da sad to hoće?

- Ne. Mogla je da izgovori samo tu reč. Odmahnula je glavom, ali to nije pomoglo jer joj se i dalje vrtelo. Nije mogla da skloni ni njegovu ruku.

Taj dodir bio je topao i odlučan.

U čitavoj zbrci to je bilo jedino što je imalo smisla. Sandra je poželela da nasloni obraz na njegovu ruku, poželela je da ga poljubi.

A ne bi smela to da oseća. Bar je njen razum tako govorio.

To je bilo nepromišljeno i moglo joj je doneti samo patnju i nesreću, ali u ovom trenutku bilo joj je svejedno.

Otkad su u ovoj prostoriji, osećala je samo jednu želju: da uništi barijeru među njima i to u svakom smislu. Čeznula je za njegovim zagrljajem.

- Ne - ponovila je slabašnim glasom. - Hoćeš time da kažeš... ne, ne misliš ozbiljno!

- Šta ne mislim ozbiljno, draga moja? - upitao je jedva čujnim glasom.

Osetila je jezu.

- Nemoguće! Nemoguće je da si me doveo ovamo zato što... - nije znala kako da dovrši rečenicu.

Nije znala ili joj je njegova ruka odvraćala pažnju? Osećala je vrelinu i jezu dok joj je prstima lagano dodirivao obraze, vrat, rame.

Koža joj je gorela, vrelina se širila njenim telom. Kolena su joj zaklecala.

Nadljudskom snagom povukla se za korak.

Njene zelene oči besno su sijale.

- Namamio si me ovamo lažnim informacijama! Ti si me... kidnapovao! ~ 59 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

- Kidnapovao? Da li sam te na silu uvukao u avion? Zaključao te u sobu protiv tvoje volje? Širom je otvorio vrata i rukom joj je pokazao da može da ide... iz sobe, iz vile... iz njegovog života.

Načinila je prvi nesiguran korak pa je zastala. On je zaista nije prisilio ni na šta, samo se igrao s njom. Da bi joj ostavio kuću, morala je da pođe s njim u Grčku i da mu se pokorava.

- Možeš otići kad god poželiš.

- Ne mogu! I ti to dobro znaš. Ali ovako ne mogu dalje. A ni ti, ako budeš iskren.

- Zašto to misliš?

Iza ovako nevino formulisanog pitanja sigurno se krila neka mračna namera. Upravo ta protivrečnost privlačila je Sandru. Gledala je u njegove usne. Nije mogla da mu se odupre. Stajala je kao ukopana... bespomoćna i nesposobna da se pomeri.

- Zato što to nema smisla - uspela je da kaže. - Nemoguće je da to želiš.

- Zašto? Naravno da želim kad je potrebno.

- Zašto potrebno? - nije ga razumela.

- Da bih uživao u onome što je među nama.

- Šta je to među nama? Ničeg nema.

- O, naprotiv.

Prišao joj je sasvim blizu i osetila je njegov vreli dah na koži.

- Ne! - pokušala je da ga odgurne, ali on se nasmejao uhvativši njene ruke.

- Naprotiv - ponovio je. - Ovo...

Zastao joj je dah kad je njenu ruku primaknuo svojim usnama i počeo da joj ljubi jedan po jedan prst. Srce joj je podivljalo i nervozno je jezikom prevukla preko usana.

- I ovo... - neočekivano nežno pomilovao je njenu kosu. Zatvorila je oči i zabacila glavu.

- I ovo... - privukao ju je sebi i zagrlio. Osetila je njegovo snažno telo uza svoje i u njoj se probudila dugo potiskivana žudnja.

- Nikolaose... - prošaputala je.

- Da, draga? ~ 60 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Kao da su se oboje promenili.

Njen glas postao je nežan, a njegova odmaknutost je nestala. Nije mogla da odgovori. Nije se usudila da ga pogleda u oči. Gledala je u njihove isprepletene prste.

Poželela je da ovaj trenutak zauvek potraje.

Osećala je da su postali jedno. Uživala je u poznatom mirisu njegove kože, u sećanju na sreću i strast, koju su nekad jedno drugom pružali. U ovom trenutku postojao je samo on. U njegovom zagrljaju osećala se zaštićenom. Iako se nisu poljubili, on je bio deo nje.

- Sandra?

Kako je jedna reč mogla biti istovremeno upozorenje i poziv?

Unutrašnji glas govorio joj je da pripazi, jer sve stavlja na kocku i da se ovakva Šansa nikada neće ponoviti. Istovremeno je znala da bi joj se ispunile sve želje, pa i više od toga.

Bila je baš tamo gde je želela da bude od trenutka kad je zakoračila u njegovu kancelariju: u njegovom naručju.

Nije sebi želela to da prizna, jer je mislila da je on veren. Ali pošto je taj nesporazum razrešen, ništa joj više nije stajalo na putu.

Polako je podigla glavu. Ovoga puta pogledala ga je pravo u oči.

- Dobro - rekla je. Nije bilo oklevanja u njenom glasu. Ponudila mu je usne. - Uživajmo u onome što je među nama. Čim je to izgovorila, Nikolaos je njeno lice obasuo poljupcima, u kojima je bilo toliko nežnosti da ju je to silno uzbudilo. Uzvratila mu je...

Obuzeo ju je plamen strasti. Lagane zavodljive pokrete zamenila je neutoljiva žudnja, koju su Nikolaosovi poljupci rasplamsavali. Stekla je utisak da su im se tela stopila.

Osećala je da će joj srce iskočiti iz grudi. Zarila je prste u njegovu kosu, dok ju je on dlanovima milovao po leđima.

- Nikolaose...

U njenom glasu čuo je poziv i odmah je reagovao. Podigao ju je na sto. Pre nego što je shvatila šta se dešava, počeo je da joj otkopčava haljinu ljubeći joj usne.

Crvena tkanina skliznula je niz njena ramena otkrivši grudnjak od bele čipke. Dok je prstom prelazio preko ivice grudnjaka, osetila je da joj je telom prošao snažan drhtaj. Milovao je njene grudi i ona je zajecala od želje. ~ 61 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Pokušala je da mu otkopča košulju u želji da oseti njegovu kožu pod prstima.

- Da, draga - prošaputao je ljubeći joj grudi. - Ti si moja žena. Ti si samo moja.

- Da, tvoja sam.

Osetila je njegove ruke na butinama. Nije se usudila da diše, svaki delić tela bio joj je napet i tada se desilo: dodirnuo je njeno najosetljivije mesto tek vrhom prsta.

Nemoj prestati, molila se u sebi. A on na to ni pomišljao nije. Isuviše je dugo čekala, ova predigra uzbudila ju je do krajnjih granica. Ruke su joj drhtale kad je nespretno počela da otkopčava njegov kaiš. Želela ga je.

Usnama je potražio njene i njihova tela su se spojila. Poželela je da taj trenutak nikad ne prestane. Osećala ga je u sebi i sasvim mu se predala. Nije mogao više da čeka.

Njegova strast povukla je i nju. Diktirao je ritam, kojem se ona prilagodila.

Njihova tela plesala su u divljoj požudi. Vrisnula je, potpuno nesvesna svega oko sebe. Stekla je utisak da tone i propada, zaštićena u Nikolaosovom naručju...

Povratili su se posle nekog vremena.

Njegove ruke još uvek su je čvrsto stezale. Čula je snažno udaranje njegovog srca. Opušteno i srećno naslonila je glavu na njegovo rame.

Nikolaos se sasvim prepustio čulima, koja su ga odnela u neki drugi svet. Sad se vraćao u realnost. Očigledno je i ona doživela isto.

Oboje su isprekidano disali.

Duboka tišina ispunjavala je prostoriju. Kao izdaleka do njih su dopirali udari talasa o obalu. Čarobni trenutak je prošao i morali su da se suoče s posledicama.

Nikolaos je morao da prizna da je sasvim izgubio glavu, da ga je strast potpuno savladala. Upravo je doživeo seks sa ženom, koju je godinama mrzeoi kojoj posle gorkog iskustva nije verovao. Čak nisu koristili zaštitu! Poneo se kao tinejdžer, koji nije umeo da kontroliše hormone!

I što je najgore: on bi to opet učinio! ~ 62 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

I ona bi, znao je to. Znao je da bi pri najmanjem dodiru oboje bili ponovo spremni da se prepuste žudnji.

Morao je da se sabere pre nego što opet izgubi kontrolu.

- Sandra... - glas ga nije najbolje služio, zato se nakašljao. - Sandra.

Nevoljno je otvorila oči.

- Moramo da razgovaramo... -počeo je i u tom trenutku zazvonio je telefon.

Refleksno je podigao slušalicu.

- Molim?

Bio je to njegov otac. Uzdahnuo je jer je znao da će priča potrajati.

Nikolaos je pogledao Sandrinu pocepanu haljinu, razbarušenu kosu, razotkrivene grudi... Energično ju je odgurao do vrata.

- Idi, istuširaj se... ili plivaj. Bazen ti je na raspolaganju. Doći ću čim završim razgovor. Ne - odgovorio je na očevo pitanje da li je u kancelariji neko ko mu je važniji od njega. - Ne - ponovio je. - Niko važan.

Tek kad su se vrata za Sandrom zatvorila, shvatio je da je odgovorio svom ocu na engleskom.

~ 63 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

9. poglavlje Pa on ju je izbacio iz kancelarije!

Da li da plače ili da pobesni? Mogla je i jedno i drugo.

Kratko je razmišljala o tome da li da se vrati u sobu i zahteva objašnjenje. Mogla je da mu istrgne telefon iz ruke i da ga baci na pod.

Ipak, shvatila je da to ne bi bilo mudro ukoliko želi da njena majka i brat ostanu u kući.

Otišla je u spavaću sobu. Usput se molila da ne naleti ni na koga, jer bi svakome odmah bilo jasno šta se desilo u Nikolaosovoj kancelariji.

Za sve je ona kriva. Sama je rekla: Dobro, onda ćemo uživati u onome što je među nama.

Naravno da je on to bukvalno shvatio i nije mu to mogla zameriti.

Ušla je u sobu i naslonila se na vrata.

Kako...? Sa dvadeset godina bila je pametnija nego sad. Neće moći da se žali ako se sada prema njoj bude ophodio kao... kao prema lakom plenu.

Gospode, gde mi je bila pamet?!

Svu pokidanu odeću sa sebe bacila je u kantu za smeće.

Idi, istuširaj se - još su joj te reči odzvanjale u ušima. Upravo će to uraditi. Opraće sa sebe svaki trag: miris njegove kože, ukus njegovih usana.

Kad bi bar mogla da ukloni i sećanje na njega... Oprala je svaki milimetar kože i kosu. Ipak nije mogla da se oslobodi osećaja da ju je iskoristio. Iskoristio... i odbacio.

- Taj gad!

Poželela je da se vrati u kancelariju i da mu saspe u lice šta o njemu misli. Ipak, ne srne mu pokazati koliko ju je povredio. Važno je samo to da njena majka i Džek ostanu u kući. Sandra nije sumnjala u to da bi ih on izbacio kad bi ona učinila pogrešan korak.

Možda je baš to njegova namera?, prošlo joj je kroz glavu.

Namamio ju je ovamo lažnom pričom. Kao, zbog venčanja. Sve je to od početka bila laž. Da li je njegov cilj bio da je odvuče krevet? Nisu bili baš u krevetu, ali dobio je šta je hteo. Nju. I osvetu.

Učiniću sve, zaista sve, setila se svojih reči. ~ 64 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Pocrvenela je kad je shvatila koliko to dvosmisleno zvuči. Nikakvo čudo što se Nikolaos tako ponaša.

Tada, u njegovoj kancelariji, to je izgovorila u besu, ali on je to očigledno uzeo zdravo za gotovo.

Najpametnije bi bilo da što pre nestane odavde. Pasoš je u njenoj torbi, a nekako će skupiti novac za avionsku kartu.

Onda je shvatila da to ne može.

Kako da pobegne ako želi da zadrži kuću? Bila je u zamci. Ipak, ne mora baš sve da mu dozvoli. Pogledala je na sat i shvatila koliko je prošlo otkad ju je izbacio iz kancelarije. Mogao bi svakog trenutka da se pojavi.

To mora izbeći. On ne sme pomisliti da ga ona čeka u spavaćoj sobi. Šta je ono rekao? Idi, istuširaj se... ili plivaj.

Upravo to će učiniti. Brzo je obukla kupaći. Ako je bude tražio, zateći će je na bazenu, svežu i bezbrižnu. A što se scene u kancelariji tiče... nju će zaboraviti.

Vrelo sunce i hladna, bistra voda umirili su joj napete živce. Čak se isključila i usredsredila na plivanje... bar dok nije čula da je još neko skočio u vodu. Nekoliko sekundi kasnije Nikolaos je izronio pored nje.

- Tu si, dakle.

- Vruće je i nisam htela da propustim priliku da se okupam u privatnom bazenu - molila se da Nikolaos njeno isprekidano disanje shvati kao posledicu plivanja. - Volim da plivam.

Iako se trudila da deluje samouvereno, u njenom glasu bio je čudan prizvuk. Godinama nije išla na plivanje. Pored posla morala je da brine o bolesnoj majci i Džeku.

- Trebalo je da ostaneš sa mnom, draga moja - rekao je. - U tom slučaju mogla si svakoga dana da plivaš u bazenu.

- Ne bih da sam se pre pet godina udala za tebe. Tada nisi bio bogat kao Krez ako se ne varam. Ili si se bez razloga trudio oko mene?

Na usnama mu je zaigrao osmeh, a Sandri je, uprkos hladnoj vodi, postalo vruće. Ponovo se setila scene iz kancelarije.

- Zar ono što se malopre dogodilo nije odgovor na to? Bez lažne skromnosti, molim.

~ 65 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Ništa nije lažno! I... nisam skromna. Samo sam realna... i iskrena. I volela bih da mi učiniš uslugu i da budeš i ti takav. Da nisam bila kćerka svog bogatog oca, ne bi me ni pogledao.

- Ja... - počeo je i Sandra je shvatila da bira reči.

- Budi iskren, Nikolaose. Mislim da mi to duguješ.

Posle duge pauze tokom koje nije skidao pogled s nje, konačno je odgovorio: - U redu. Ako hoćeš da znaš: ne bih. Da nisi bila kćerka svog oca, ne bih se toliko trudio da te upoznam.

Da ju je uhvatio za ramena i gurnuo pod vodu, ne bi doživela veći šok. Ostala je bez daha. Sama si to tražila, rekla je sebi. Zar si pomislila da će odgovor biti drugačiji?

- A pošto otvaramo karte, da, slagao sam te u vezi s mojim finansijama. Odnosno, prećutao sam kakva je situacija. Ali da li te to iznenađuje s obzirom na činjenicu da sam već tada znao da tvoj otac namerava da uništi moju porodicu?

- Mogao si da mi veruješ.

- Da verujem? Tebi? - prasnuo je u smeh. - Ti se usuđuješ da pričaš o poverenju?! Sve vreme bila si saučesnik svog oca. Dok sam se borio da moja porodica preživi, ti si uživala zabadajući mi nož u leđa.

To nije mogla da podnese. U prošlosti je bila prisiljena da učestvuje u očevim mahinacijama, ali da je znala kakve će biti posledice, ne bi to učinila. Sada, pošto je njen otac mrtav i više nikome ne može da naudi, nije više želela ovo da sluša o sebi.

- Da tada nisam tako učinila, tvoja borba bila bi uzaludna.

- Molim? Kako to misliš? - grubo je upitao.

Skupila je svu hrabrost.

- Kažeš da si si borio za život svoje porodice, a reč je zapravo bila o porodičnoj imovini.

Videla je sjaj u njegovim očima pa je postala sumnjičava. Nešto je krio. Šta god da je to, ona ovoga puta ima keca u rukavu.

Sada će mu sve reći.

- Da nisam postupila onako kako jesam, ti bi sve izgubio. Onako si zadržao bar “Astoriju”.

Kad je spomenula naziv ruiniranog hotela, Nikolaos se trgnuo.

- Šta ti znaš o “Astoriji”? - upitao je. ~ 66 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

Sandra više nije imala snage. Odmahnula je glavom i otplivala do ivice bazena. Naravno da ju je pratio. Baš kad je stigla do stepenica, uhvatio ju je za ruku i povukao nazad. Morala je da ga pogleda u oči.

- Hoću da mi to objasniš! - njegov ton nije trpeo odbijanje.

Opet je odmahnula glavom, a stisak njegove ruke postao je jači.

- Reci - ponovio je. Ali u njegovom glasu više nije bilo agresivnosti.

- Ne razumem, to nema smisla. Tvoj otac je hteo da nas uništi i to mu je pošlo za rukom... tako smo svi tada mislili. Tek kasnije... posle... - ućutao je.

Opet se Sandri učinilo da on nešto krije.

- Tek kasnije saznao sam da Kositer nije uspeo uništiti baš sve.

Nešto je prevideo ili mu se to tada nije činilo važnim.

- ”Astoriju” - dopunila ga je Sandra.

Klimnuo je glavom. Još uvek je držao njenu ruku, ali ne više tako čvrsto.

- Dakle, pobrinula si se za to da nam to ostane. Nekako si uspela da sprečiš oca da nam i to oduzme.

To je bio zaključak, a ne pitanje. Znala je da samo želi da mu ona to potvrdi.

- Da - odjednom je osetila ponos i trijumf. - Tako je. Otac mi je dao da biram: hotel ili ostrvo. Iako sam znala koliko vam ostrvo znači, odlučila sam se za hotel. Mislila sam da ćete od njega imati više koristi, jer je tako postojala šansa da ponovo stanete na noge. Bila sam u pravu, zar ne?

- Jesi.

- Da, ali bila sam i naivna. Nisam mogla da zamislim da ćeš se tako brzo oporaviti i da će se sve preokrenuti... da ćeš početi da se svetiš.

- Tvom ocu.

- Kad je sve ponovo bilo vaše, svetio si se mom ocu. Kad je on umro, sreća ti se osmehnula. Hteo si da nam oduzmeš i kuću, da nas izbaciš na ulicu da bi bio siguran u to da nikada više nećeš videti nikog iz moje porodice... ali baš tada sam došla u tvoju kancelariju. Tada si video šansu... - glas joj je zamro. - Shvatio si da je to prilika za konačno uništenje. Jednim udarcem dobio bi sve: novac, firmu, kuću i lično zadovoljenje... osvetu meni.

Nikolaosova ruka je pala. ~ 67 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Više nije bila u stanju da podnosi njegovu blizinu. Okrenula se obuzdavajući suze.

- Sad si sve postigao. Pre dva dana rekao si da nije dovoljno, da još želiš da se svetiš. Nadam se da si sad zadovoljan jer nema više ničeg što bi mogao da mi oduzmeš. Želela je da pobegne. Ako ostane, izgubiće kontrolu. Pokušala je da izađe iz bazena.

- Ne! - Nikolaos ju je privukao u naručje. - Nisam tako mislio.

Odavno više nije reč o osveti.

Možda je tako bilo u početku, ali se u međuvremenu sve promenilo.

- Promenilo se? Šta? Nikolaos ju je ćutke posmatrao. U njegovim očima pojavio se tračak topline.

- Odustao sam od osvete zbog nečega što mi mnogo više znači.

Sandra se namrštila.

- A šta bi bilo?

Nije morao da joj odgovori. U njegovim očima sve je videla.

Postojao je samo jedan odgovor, samo je jedno moglo biti važnije od osvete: strast. Požuda. To ga je od početka pokretalo. Mogla je to da razume, jer je osećala isto. Zar nije bio dovoljan dodir njegove ruke da ona izgubi glavu?

- Zato... - morala je da se nakašlje. - Zato si izmislio priču o veridbi?

- Rekao sam ti da je sve izmišljotina. Moralo je tako da bude, pa nikada te nisam izbacio iz misli! Uništila si me. Moje srce pripadalo je... tebi.

- Nema nijedne druge?

Kao da se zemaljska kugla zaustavila.

- Kako bih inače mogao ovako da te ljubim...?

Ljubio ju je lagano i od tog dodira mislila je da će umreti.

-... da postoji neka druga? I kako bih mogao ovako da te dodirujem i milujem...?

Srce joj je udaralo, isprekidano je disala...

- Kako bih mogao s drugom da spavam kad je jedina koju želim ovde, u mom naručju...?

~ 68 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Ona je jedina žena kojom sam ikada želeo da se oženim. To joj je rekao u kancelariji u Londonu. Kako je ta rečenica istovremeno bila zavodljiva i okrutna!

Zavodljiva, jer je želela da su te reči istinite, a okrutna, jer možda to nije ozbiljno mislio.

Ili... je to ipak bila istina? Može li da mu veruje?

Ponovo ju je poljubio i ona je svakim delićem svog bića znala da joj je svejedno. Jedino je bilo važno to što je u njegovom naručju. U naručju muškarca u koga se zaljubila pre pet godina... i koga nikada nije uspela da zaboravi. Čulnost ih je savladala... a glasić koji je govorio da tu nešto nedostaje svesno je ignorisala. Postojale su samo njegove ruke koje su je milovale...

- Da li...? - upitala je. - Da li ovo znači da si ti tada zaista želeo da se oženiš mnome?

- Učinio bih sve da te odvučem u krevet.

Ljubio ju je po vratu i grudima. Uzdisala je sve glasnije... i ona je želela da utoli strast.

- Ili možda sumnjaš u to?

- Ne...

Odgovor je bio jedva čujan. Nije mogla da razmišlja.

- Dođi, draga. Idemo u sobu i dokazaću ti to.

Htela je da odgovori. Morala je da mu odgovori... mada je postojao samo jedan odgovor... i nije znala da li je to izgovorila.

Njeni poljupci bili su odgovor. Podigao ju je u naručje i uneo u kuću... uza stepenice... u svoju sobu... u svoj krevet.

~ 69 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

10. poglavlje Sunce je već uveliko odskočilo kad se Sandra probudila iz dubokog sna. Telo ju je bolelo posle strasne noći provedene s Nikolaosom.

Protegnula se.

Noći je prethodilo isto takvo popodne...

Sandra je još uvek osećala tragove Nikolaosovih dodira i poljubaca.

Uz njega je doživela dosad neslućeni vatromet erotskih osećanja.

Posteljina je još uvek mirisala na njega, na jastuku je ostao otisak njegove glave.

Još jednom se zadovoljno protegnula i prepustila sanjarenju.

O svom prvom i jedinom voljenom.

Osetila je bol u srcu. Brzo se uspravila i pogledala je kroz prozor u morsko plavetnilo.

O jedinom Čoveku koga je ikad volela... i koga još uvek voli iz sveg srca.

Saznanje da je tako i da će zauvek tako ostati oduzelo joj je dah.

Prilikom prvog susreta zaljubila se u njega. I ništa to nije moglo da promeni. A on?

Postala je svesna šta je pokušavao da joj kaže onaj glasić u glavi.

Juče, dok je bila sluđena Nikolaosovim dodirima i poljupcima, taj glasić pokušavao je da je upozori.

Sad je bilo prekasno, njen život neće biti kao pre.

To je sve odlučeno još onog dana kad je otišla u Nikolaosovu kancelariju. Već tada joj je postalo jasno... bio je dovoljan jedan pogled i sve se ponovilo.

Nikada nije prestala da ga voli, samo nije htela sebi da prizna da voli muškarca koji joj ne uzvraća ljubav. Zbunjivala su je takva osećanja. Bilo je jednostavnije ubediti sebe da ga mrzi.

Pa ipak, volela ga je, a on... on je žudeo za njom, sad je to znala.

Jučerašnji dan to je dokazao. Možda je zaista hteo da se oženi njome. Sigurno je da ju je želeo i da nad njom ima takoreći ekskluzivno pravo. Uostalom, to je otvoreno rekao.

On nikada nije govorio o ljubavi. Nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja. Koliko ga poznaje, on to ni u budućnosti neće raditi ukoliko postoji zajednička budućnost. ~ 70 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Ah, Nikolaose - uzdahnula je ustajući iz kreveta.

Juče je bilo kao u bajci. Ali danas, na dnevnom svetlu i bez njega u blizini, vratile su joj se sumnje. Šta da učini ako jučerašnji dan nije početak zajedničke budućnosti nego početak kraja? Možda afera za jednu noć?

Zar to nije verovatnije? Ništa joj nije obećao.

Svejedno, uzeće ono što joj se nudi. Samo još jednu noć, molila se.

Te misli prolazile su joj kroz glavu dok je naga i mokre kose posle tuširanja ulazila u sobu. Uplašeno je zastala. Pred prozorom je bila neka ukočena prilika.

- Nikolaose! Šta se desilo?

- Moramo da razgovaramo.

Njene najgore slutnje se ostvaruju... Ovo je moglo značiti samo jedno: kraj.

- U redu.

Da je bar imala neki peškir da se uvije u njega! Tako naga osećala se izloženom i nezaštićenom.

- Ne tako! Prvo se obuci!

Očigledno je i njemu bilo neprijatno. Trebalo je da je to raduje, ali posle prošle noći ovo joj se činilo neprikladnim. Još pre nekoliko sati želeo ju je...

Njegove reči nisu slutile na dobro.

- Upravo sam nameravala. Ipak, njena odeća je u njenoj, ne u njegovoj sobi.

- Moram prvo... Nikolaos je otišao do vrata.

- Čekam te u kancelariji. Poželela je da vrišti. Naravno da će je on opet oterati iz svog života, ali... tako brzo? S tim nije računala.

Ja sam idiot, pomislio je Nikolaos silazeći niza stepenice. Trebalo je da zna. Kad je jutros napustio sobu, ležala je naga u krevetu. Trebalo je da sabere dva i dva i da shvati da će takva biti i kad se vrati u sobu.

Ali nije mogao jasno da razmišlja. Vesti koje je tog jutra čuo potpuno su ga pomele. Čitavog života pamtiće kako je drži u naručju. Ako je očekivao da će je se zasititi posle jedne noći ispunjene strašću i da će se ponovo vratiti ustaljenom načinu života, grdno se prevario. Nikada mu nje neće biti dosta. ~ 71 ~ Knjigoteka

Zvončica & neky

Naprotiv, želja za njom kao da je postala još jača. Zato ga je toliko pogodio članak objavljen u engleskoj žutoj štampi.

Nije mogao da dočeka da ona siđe na doručak. Pomisao na to da ga, upravo u trenutku kad je ponovo počeo da joj veruje, ona opet vuče za nos, bila je nepodnošljiva.

Sandra je brzo strčala u njegovu kancelariju. Očigledno je uzela prvo što joj je palo pod ruku, obukla je famerke i belu majicu. Kosa joj je još uvek bila vlažna, a lice nenašminkano. Bila je prelepa. Zagledao joj se u lice. Morao je da vidi izraz njenih očiju i način na koji će reagovati...

- O čemu želiš da razgovaramo? Ah, znači, glumice nevinašce.

Novine su bile na stolu. Bacio joj ih je.

- Čitaj! Čim je pogledala fotografiju, prebledela je i ugrizla se za usnu.

- I ? - upitao je kad je odložila novine na sto.

- I šta? Šta očekuje od mene?, pitala se. Ima li smisla komentarisati? Svaka reč bila bi suvišna s obzirom na izraz njegovog lica. Očigledno je preuzeo ulogu i tužioca i sudije. Uskoro će doneti presudu.

- Nemam pojma kako je to dospelo u novine. Zaista ne znam - rekla je.

Na slici su bili njih dvoje na večeri u “Kambreliju”, snimljeni u trenutaku kad je Sandra pružila ruku i dotakla njegovu. Izdaleka je izgledalo kao da su nagnuli glave zagledani jedno drugom u oči.

Posmatraču je slika govorila ono što je naslov najavio: “Ponovo zajedno”. U tekstu je bilo ono što se iz fotografije moglo zaključiti: atraktivni grčki milijarder i njegova “odbegla mlada” tajno su se pomirili pod sjajem sveća u malom restoranu.

- Ne znam zašto si toliko besan što smo primećeni - Sandra je pokušala da popravi atmosferu.

Jedan pogled u njegove oči i bilo joj je jasno da se uzalud trudi. Nemaš verenicu ni devojku koja bi to mogla pogrešno shvatiti.

- Ne misliš valjda da bi mi to bilo važno?

Nije znala kako da reaguje, razmišljala je o tome kako je snimljena ta fotografija.

- Oluja! - zaključila je. - Znaš da je one noći bila oluja i da je sevalo.

- A prisutan je bio paparaco koga si ti obavestila. ~ 72 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Molim? Nisam! Zašto bih? Kako možeš to da pomisliš?

- Reći ću ti kako: imanje - objasnio je.

- Imanje? - namrštila se. Osetila je strašan bol u slepoočnici. Ovo je bilo previše. - Kakve veze imanje ima s tim?

- Prestani da igraš igrice, draga. Misliš da ne umem da saberem dva i dva?

- Kod tebe je to očigledno pet - zaključila je.

- Pojma nemam o čemu pričaš. Moraćeš to da mi objasniš.

- ”Neće to uraditi, ja ću se pobrinuti za to. Veruj mi, mama” imitirao je njen glas.

Sandra ga je zbunjeno gledala. To je čuo iz njenog razgovora s majkom.

- Pričala sam o poslu! O tvom navodnom venčanju!

Odjednom joj je bilo loše. Povukla je stolicu i naslonila se.

- O čemu sam drugom mogla da pričam?

Njegov pogled govorio je da joj ne veruje ni reč. Ali više se nije plašila.

- Našli smo se u “Kambreliju” posle tvoje posete u kancelariji i zamolila si me da vas pustim da živite na imanju.

- Znam. Ti si to odbio.

- Tačno. Na to si rekla da bi učinila sve, zaista sve, da možete da ostanete na imanju.

Sandri je bilo drago što se držala za stolicu, jer je prostorija počela da se vrti oko nje.

- Misliš da bih zbog toga obavestila novinare?

Iako je klimnuo glavom, Sandra i dalje nije razumela kako bi joj ta fotografija mogla pomoći da zadrži imanje.

- Moraš mi objasniti kako bi mi to koristilo!

- Tako što smo viđeni zajedno. Izgledalo je kao da smo zajedno.

- I ? Nije bilo tako.

- Ali to smo znali samo nas dvoje.

Kakav bih utisak ostavio kad bih posle toga tvoju majku i mlađeg brata izbacio sa imanja?

- Zaista misliš da sam to inscenirala da bih te kasnije ucenjivala? ~ 73 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Zašto da ne? Jabuka ne pada daleko od stabla. Tvoj otac bi bio ponosan na tebe. Izgleda da si mnogo toga naučila od njega.

- Ništa nisam naučila od njega! Verovatno je bila greška vikati na njega, ali bilo joj je svejedno. Konačno će razjasniti neke stvari.

- Od svog oca ništa nisam naučila. On je koristio ljude, a ja sam to mrzela. Mislio je da može sve i svakoga da kontroliše, isto kao ti. Uništio mi je život... da ne govorim o životu svoje majke!

- I treba da poverujem u to?

- Reći ću ti to ovako: baš me briga u šta veruješ! Odavno si oformio svoje mišljenje i ništa Što ja kažem neće ga promeniti. Zato neka ostane tako.

Neću se više boriti za imanje, pomislila je. Kako sad stvari stoje, Nikolaos im neće dozvoliti da tamo ostanu. Nije se usudila da razmišlja o tome...

- U pravu si - čula ga je. - Svejedno je. To samo olakšava sve.

Nije računala na ovo. Razrogačenim očima gledala ga je kao da očekuje da će se pred njom pretvoriti u vanzemaljca.

- Šta olakšava?

Gledao ju je pravo u oči. Usne su mu se razvukle u hladan osmeh.

- Kad se budemo venčali, nikome to neće biti zanimljivo. Za to se pobrinula žuta štampa.

Odmahnula je glavom.

- Ali mi se nećemo venčati.

- Naravno da hoćemo - nagnuo se prema njoj. - To je najbolje rešenje, zar ne?

- Za mene nije. Nisi me ni zaprosio.

- Kao da je to potrebno... Rekao sam da si jedina žena kojom sam ikad poželeo da se oženim.

- Da, jer me želiš u krevetu. Ako je očekivala da će on od stida propasti u zemlju, prevarila se.

- Zar može postojati bolji razlog? - upitao je.

A ljubav, na primer? Naravno da to nije izgovorila naglas.

- U seksu smo kao stvoreni jedno za drugo - nastavio je. - Prošla noć je dokaz za to. Želim da tako ostane.

- A ja? - upitala je. - Šta ja imam od toga? ~ 74 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Iznenađeno ju je pogledao.

- Moram li da pominjem? Bićeš moja žena, okružena luksuzom o kojem si oduvek sanjala. Obećavam da neću ni pogledati drugu ženu dok god smo zajedno. Na dan našeg venčanja, prepisaću ti imanje.

Nudio joj je sve Što je mislio da bi ona volela, ali nije ono za čim je najviše čeznula. Nije mogla da se uda za njega. Ovo je noćna mora, pomislila je. Gore je nego pre pet godina! Tada je još verovala u to da ju je voleo. Sad više nije gajila takve iluzije.

- Ne - nije imalo smisla objašnjavati mu.

Jednostavno, toliko su različiti... ne bi je razumeo.

- Zašto ne? Tada si bila spremna da se udaš za mene radi novca. Šta se promenilo? Da je prosuo kantu ledene vode na nju, ne bi doživela veći šok. Ovako joj je bar olakšao. Izgubila sam, tužno je pomislila.

Preostalo joj je samo to da se izvuče iz ove situacije.

- Sve je drugačije. Ali ti to ne možeš da razumeš.

- Pokušaj.

Pošla je prema vratima, ali se okrenula. Pogledala ga je. Da je videla samo tračak razumevanja u njegovim očima, pokolebala bi se. Ali njegove oči bile su hladne.

- Problem je u tome što ne razumeš. Ako misliš da bi bilo koja žena na svetu pristala da se uda posle takve prosidbe, lud si. Idem u sobu da se spakujem, odlazim. Naruči mi taksi da me odveze na aerodrom.

Odande ću se sama snaći.

~ 75 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

11. poglavlje Pustio ju je da ode! Ni pokušao nije da je zadrži. Ćutke je gledao za njom. Bila mu je zahvalna na tome. Da je samo pokušao da je odvrati, briznula bi pred njim u plač. Ovako je uspela da stigne do sobe pre nego što su joj suze potekle.

Dakle, toliko mu značim, pomislila je slomljeno. Odbila ga je i time je za njega stvar rešena. Više nije imalo šta da se kaže. Stresla se na pomisao da treba majci da objasni novonastalu situaciju. Ali o tome će kasnije razmišljati. Sad mora da se spakuje.

Brzo je to obavila. Nije očekivala da će ga videti i zato se šokirala kad je pokucao na vrata i ušao unutra. Na tren je njeno srce prestalo da kuca. Možda...

- Jesi li se spakovala?

- Jesam.

- Dobro, odneću kofer dole. Znači, jedva je čekao da je se reši.

Da bi bio siguran da će otići, čak će joj kofer odneti dole.

Uzela je tašnu i jaknu pa je krenula za njim. Napolju nije bilo taksija. Svaka sekunda bila je pravo mučenje.

- Ovo će ti trebati - Nikolaos joj je pružio laptop i mobilni. U tom trenutku setila se da se nije javila majci.

- Moja majka... - rekla je pogledavši na displej. Baterija je bila prazna.

- Možeš je pozvati iz kancelarije.

- Jesi li siguran? - upitala je oklevajući.

- Naravno. Sad više nije važno.

Vratili su se u vilu. Kad je pogledala njegov sto, setila se šta se na njemu nedavno desilo. Pocrvenela je. Besno je posegnula za slušalicom, ali ju je Nikolaos uhvatio za ruku. Osetila je čvrst stisak njegovih prstiju, njegovu toplu kožu...

- Još nešto pre nego što odeš - rekao je. - Od danas je okončan rat između naših porodica. Od sada.

- Ne misliš valjda da bih svojoj majci rekla nešto što bi ovu mržnju opet rasplamsalo? Želim da sve to ostavim za sobom.

Povukla je ruku. ~ 76 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Bilo joj je svejedno da li će ga to povrediti, jer više nije mogla da podnese njegov dodir.

Veza se uspostavila i nekoliko minuta kasnije sa olakšanjem je spustila slušalicu. Nervozno je pogledala na sat, - Kad stiže taksi?

- Ne stiže - odgovorio je. - Treba još nešto da raspravimo.

- Molim? Pa sve si mi jasno stavio do znanja, zar ne?

Zbunila se kad je on počeo da odmahuje glavom. Onda se setila razgovora s majkom.

- Žao mi je, ali nisam preko telefona mogla da joj kažem. Obećavam da ću ti vratiti kuću. Odmah ćemo se iseliti. Ja... - ućutala je.

Po izrazu njegovog lica primetila je da on razmišlja o nečemu drugom.

- Nikolaose?

- Reci mi šta je s tvojom majkom. Nije to očekivala.

- Reci mi - ponovio je. - Imam utisak da je ona razlog tvojih problema.

Nije mogla da izbegne odgovor... a i zašto da mu ne kaže? Sada kada e sve izgubljeno. Rekao je da je rat između porodica okončan.

Sandra se nadala da je to zaista mislio.

- Ona je bolesna, zar ne? – upitao je. - Otkud...? Da, bolesna je. Ona je psihički... nestabilna. Tačnije, boluje od agorafobije. Godinama nije izašla iz kuće... od Džekovog rođenja.

Klimnuo je glavom da nastavi.

- Ona... posle Džekovog rođenja doživela je nervni slom.

Postnatalna depresija postala je još drastičnija jer...

-... jer tvoj otac nije otac tog deteta - završio je rečenicu.

- Otkud znaš?

- To jedino ima smisla kad pomislim na ponašanje tvog oca. Sva ta tajanstvenost, želja za osvetom... neko je morao da plati za ono što mu se desilo.

- Da. U pravu si. Tako je bilo - Sandra se prisetila svađa i scena između njenih roditelja...

- Zašto ga tvoja majka nije napustila? Da li ju je ljubavnik ostavio na cedilu? ~ 77 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Ne, on je umro malo pre nego što je ona shvatila da je trudna.

- Jesi li ikada saznala ko je bio njen ljubavnik?

- Ne, nije mi rekla. A moj otac ju je zakleo da to nikad ne učini. To je bio uslov da ostane i da se ne razvedu. Jedino mi je rekla da je taj ljubavnik... poginuo prilikom jedrenja.

- Pre otprilike pet godina?

- Zar je to važno? - zbunjeno je podigla glavu.

Nije odgovorio. Izvukao je fioku stola.

- Imaš li fotografiju svog brata?

- Naravno... - izvadila je novčanik.

- Zašto želiš da je vidiš?

Za to vreme Nikolaos je prelistavao porodični album dok nije pronašao fotografiju koju je tražio. Okrenuo je album Sandri.

- Bože, to je... - zbunjeno je približila sliku svog brata fotografiji iz albuma. - To je Džek!

- To je moj stric kao dečak. Sećaš se svog komentara o jednoj fotografiji? Stalno sam na to mislio. Onda mi je palo na pamet da je tvoj otac najviše uradio na našoj propasti baš u vreme stričeve smrti. Zato je imao uspeha, jer je moj otac tugovao za bratom i nije bio sposoban za rad.

- Moj otac nije želeo da uništi samo svog rivala, nego celu njegovu familiju!

Odjednom su se kockice složile.

- Da, više nije bio u pitanju stari porodični rat, nego lična osveta.

I njih je to pogodilo.

- To je donelo toliko patnje svima!

- u Nikolaosovim recima bilo je besa, ali i nečeg poput... tuge. - To je sad prošlost. Zauvek - pogledao ju je u oči. - Obećavam ti. Sad će sve biti drugačije. U znak dobre volje, ostaviću vam imanje. Ne moraš više da se plašiš. Kuća je moj poklon tvojoj majci... i mom malom bratu od strica.

On ima pravo nasledstva nad onim što je za mojim stricem ostalo, ako je zaista njegov sin. A po slici bi se moglo zaključiti da u to nema sumnje. Pobrinuću se za sve.

- Hvala ti - bila je potpuno sluđena. ~ 78 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

Osetilla je neizmerno olakšanje, ali nadu da će pridobiti Nikolaosovu ljubav sasvim je izgubila. Bila je spremna da otputuje bez obzira na posledice. Nekako bi se sve resilo. Sada je, međutim, sasvim drugačija situacija. Džek je njegov rođak i Nikolaos će verovatno želeti da ga viđa.

Zato će Sandra morati često da viđa čoveka koga toliko voli, a koji joj ne uzvraća ljubav. Nije znala kako će to podneti.

- Ovo će mnogo značiti mojoj majci. Nedavno mi je priznala da je Džekov otac bio ljubav njenog života i da ga nikad nije prebolela namrštila se. - Kad si me pitao za majku, rekao si...

- Da. Moj otac... znam kako je biti uz nekoga ko je doživeo nervni slom... a biti nemoćan da mu pomogneš. Znam kako je stalno osećati da se moraš o nekome brinuti. Strah i depresija mogli bi da se vrate.

Finansijski krah desio se u najgore vreme. Izgubio je brata i doživeo je slom. Kao i tvoja majka. Ja... našao sam ga... - Nikolaos je prebledeo. – Bilo je to uveče i znao je da ću biti tu. Mislio je da ima dovoljno vremena... - stao je ispred prozora i odsutno se zagledao u more.

Sandra je shvatila o kom danu Nikolaos priča. Znala je da on sad ne vidi ni talase ni obalu.

Naslonio je čelo na prozorsko okno. Zažmurio je kao da može tako da izbriše prošlost.

Sandru je to duboko pogodilo. Prišla mu je i položila ruku na njegovu. Poželela je da ga zagrli i uteši, ali nije se usudila. Ne posle svega što se među njima desilo.

- To je bilo onoga dana kad sam te pozvala, zar ne?

Bio je to dan kada je počela da sumnja u njegovu ljubav, jer joj je otac iznosio dokaze da je Nikolaos iskorišćava. Tada nije znala da otac manipuliše njome. Raskinula je veridbu i otkazala venčanje dan ranije.

Ali htela je još da popriča s Nikolaosom...

- Rekao si mi da idem dođavola.

- Znam - duboko je uzdahnuo jer ga je težak teret pritiskao. - Šta sam drugo mogao? Bio sam u kancelariji svog oca, koji je u ruci držao pištolj u nameri da ga upotrebi.

-Bože!

Bilo je gore nego što je zamišljala. I tragično, za oboje. Ona je njegovu reakciju smatrala potvrdom da je ne voli i od tada se svrstala na očevu stranu. ~ 79 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Nisam znala... mislila sam da je moj otac u pravu. Molila sam ga da mi pomogne. Obećao je da hoće. Rekao je da će, ako učinim ono što mi je naložio, sve biti u redu, da neće oterati moju majku... i da će Džeka odgajati kao svog sina.

Njen otac joj je rekao šta da kaže tog dana Nikolaosu...

- Strašno mi je žao... ne znam kako sam mogla da izgovorim one grozne reči.

- Ja znam... - odgovorio je. - Zato što sam napravio istu grešku.

Samo sam hteo da pomognem svom ocu, a onda... onda sam poželeo da ti se osvetim. Kad sam saznao šta se dogodilo dok smo nas dvoje bili u kolibi...

Iz njegovog pogleda pročitala je šta hoće da kaže. Ona je organizovala taj vikend u kolibi, jer je bila luda za njim. Zavela ga je i proveli su tri dana izgubljeni u svetu strasti.

A ta tri dana Sandrin otac je iskoristio da zada konačni udarac.

- Trebalo je da budem uz porodicu, uz oca... da pazim na posao da on ne bi pogrešio. Umesto toga, ja sam napravio najveću grešku Sandra se trgnula. Zabolele su je te reči. - Osećao sam se krivim i gotovo sam poludeo zbog toga... Onda sam tvoju porodicu okrivio za ono što se desilo. Tebe najviše - rukama je počeo da masira slepoočnice. - Kad si se pojavila u mojoj kancelariji, video sam da je kucnuo čas za osvetu. Bio sam obuzet osvetom, najdraža moja.

Nije čula ništa više. Nije se usuđivala da diše. “Najdraža moja...”

- Nisi samo ti kriv - konačno je rekla. - Izgovorila sam grozote...

- Duboko u sebi znao sam od prvog trenutka ponovnog susreta da ne mogu da živim bez tebe. Da ne želim više da te pustim. Zato sam izmislio ovu glupu šaradu. Mislio sam, ako budemo imali vremena, sve će opet biti kao pre...

- I jeste... bilo je. Zar ono što se juče desilo među nama nije pokazalo da želim da budem s tobom?

- Možda u krevetu - uzdahnuo je. - Ali ja sam želeo više. Bio sam očajan! Zato sam ti svašta ponudio, jer sam se nadao da ćeš pod tim uslovima ostati. Ali ti nisi želela ni kuću ni novac...

- Tačno - nežno je rekla, a on joj je pružio ruke. - Ništa od toga ne želim.

Privukao ju je sebi. Zagledao joj se u oči... iskreno i odano. ~ 80 ~

Knjigoteka

Zvončica & neky

- Onda ću ti sad ponuditi ono što je jedino važno - prestala je da diše. - To sam, u stvari, odavno uradio... onog trenutka kad smo se prvi put sreli. Ali sam zaboravio... bolje rečeno, to sam potisnuo. Sad mi je jasno... osećam se izgubljenim bez tebe, jer bez tebe moj život nema smisla - spustio se na kolena pred njom, gledao ju je u oči. - Sandra, moje srce pripada tebi... zauvek, bez obzira na tvoj odgovor. A pitam te: hoćeš li da se udaš za mene? Hoćeš li mi pomoći da zalečim rane i da zejedno gradimo budućnost?

- O, Nikolaose...

Povukla ga je sebi. Želela je da mu odgovor prošapuće na usnama.

- Moje srce odavno pripada tebi. Da, želim s tobom budućnost... to sam oduvek želela. Zato je moj odgovor: da. Želim...

Nije uspela ništa više da kaže, jer ju je poljubio takvom strašću da je sve oko njih stalo.

Zar poljupci ionako ne govore jasnije nego sve reči sveta.

KRAJ

~ 81 ~

Knjigoteka