Aleksandar Novaković - ANFARWOLDEB by Aleksandra Rasic

Književna radionica Rašić

Urednik Aleksandra Rašić

Aleksandar NovakoviÄ&#x2021;

ANFARWOLDEB roman

Beograd 2018.

TAMNI RATNIK

∞ Tamni Ratnik je došao na svet dva meseca pre vremena, kao pomodrela grudvica kože, kostiju i suza. Bilo je to u velikom gradu, u bolnici nazvanoj po bolničarki koja je u Velikom Ratu pomagala ljudima iz dalekih zemalja za koje nikog drugog, osim nje, nije bilo briga. Prebrzi dolazak na svet nije uticao na njegovu ličnost. Ostao je zapamćen jedino lapsus koji je napravio kao petogodišnjak, usled čega su mu se vršnjaci dugo rugali: – Ja sam se rodio ranije pa sam zbog toga morao da budem u motokultivatoru. Posle su ga drugari zvali Motokultivator. Trajalo je to nekih pet-šest meseci, dok se konačno nisu zasitili. Drugih posledica nije bilo. Na dan Ratnikovog rođenja, svet je bio tamo gde je i danas – na korak od samouništenja. Tinjalo je tridesetak oružanih sukoba i nafta je bila nešto skuplja nego juče, ali, pored toga, sve je izgledalo potpuno uobičajeno, dočim su novine rodnog Ratnikovog grada bile pune vesti o misterioznom golom čoveku, istetoviranom po celom telu. Povisok čovek tamne puti je viđen na ulazu u gradsko groblje. Svedoci su, gle čuda, bili policajci. Pozvali su demona da im priđe, ali se on okrenuo, potrčao ka teškoj, gvozdenoj kapiji i nestao. Građani susednog grada nisu imali sreće sa svojim demonima – neki poludeli stranac, inače penzionisani avijatičar, iznajmio je helikopter i, sa snajperom u ruci, počeo da seje smrt po ulicama. Ubio je pet i ranio šest prolaznika, a zatim odleteo u nepoznatom pravcu.

Dolazak Ratnika na svet nisu propratile filmske suze radosnice. Majka (zvala se Ružica, Ćerka Srećnog, na brđanskom jeziku) ležala je u sobi porodilišta, obeznanjena od anestezije. Otac Iskren, Sin Sveštenika, pogledao ga je kratko kroz debelo staklo inkubatora, klimnuo glavom kao da kaže sebi: „ Da, tu se moj život završava” i odjurio u prodavnicu da ređa artikle. Čak se ni docnije, kad je Tamni ojačao i kad je otac prvi put dobio priliku da ga drži u rukama, stvari nisu promenile. Odvagao bi ga par trenutaka, kao da je pakovanje dimljenog lososa, a zatim ga vratio majci. Delovao je kao neki sitničavi službenik koji je zadužen za proveravanje kvaliteta artikla. Nije mu se dopao sin. Umeo je da se neukusno našali: Uložiću reklamaciju na bebu! Želim novog, boljeg. Vratite mi uloženi novac i vreme! Ružica je, dok je uzimala dete od Iskrena, shvatila da taj momak negovane brade, uvučenih, uskih ramena i sumnjičavih indigo plavih očiju nikad neće biti dobar otac. Sve što je volela kod njega je nestalo. Ostao je jedino taj blago povijeni nos koji je volela da poljubi posle vođenja ljubavi. Iskrenov i Ružičin sin, uprkos „reklamaciji”, nije bio ružna beba. Imao je velike, plave, radoznale oči i jaku, nakostrešenu crnu kosu što mu je davalo neki simpatično buntovnički, skoro pankerski izraz. Lice mu je bilo oblo i veselo, koža ružičasta i meka. Još u bolnici su svi govorili: „Jao, kako lepo dete! ’’ Prvo sećanje Tamnog je bilo i njegov prvi pad. Sedeo je u dupku i pio očima psihodelične odbljeske na kuglama, koje su krasile jelku u malom stanu. Svet je tada u njegovim očima bio velika mešavina acid tripa i fotografija sa polaroid-aparata. Osećao je snažne mirise – pečenu teletinu i krompiriće u rerni, talk, očeve cigarete, majčin „ljubičanstveni” parfem, griz u maloj plastičnoj posudi na stolu. A onda su mu kugle dosadile. Pogledao je prema širom otvorenim vratima sobe. Oslonjen na dovratak, stajao je

visoki stranac u dugom, sivom kaputu. Preko glave mu je bila nabačena kabanica. Skinuo ju je ležerno, blagim pokretom izduženih, eteričnih prstiju. Pred njim se stvorilo bledo lice, uokvireno kovrdžama duge, tamne kose, lepe, pomalo tužne oči. Ispružio je kažiprst i uperio ga prema podu. Niotkuda se stvorila crvena lopta. Njam, njam! Velika višnja. Nagnuo se napred da je dohvati zdepastim prstićima. Prevrnuo se i pao, vukući celu šklopociju za sobom. Zaplakao je, manje od udarca, a više od šoka. Majka ga je hitro zgrabila i podigla. Blago ga je šljepkala po guzi. Tamni je gledao oko sebe, tražeći neznanca. Nije ga bilo. Počeo je da se guši u suzama. Majka je mislila da plače, jer se ugruvao. – Skote, trebalo je da paziš na dete – rekla je Iskrenu. – To je tvoja dužnost a ne moja – odgovorio je otac i sasuo nešto žestine, iz poluprazne čaše u svoja otromboljena usta. Tamni je imao sreće jer se nije povredio, ali je bio još srećniji jer nije razumeo o čemu su njegovi roditelji razgovarali. To će se promeniti za koju godinu kad će početi da radosno ispaljuje reči kao: „pederu”, „glupačo”, „baksuze”, „droljo”, na porodičnim okupljanjima.

∞ Začeće Tamnog Ratnika je trapavo, nesmotreno, predivno delo. Nadilazio je svojom lepotom one koji su ga začeli, baš kao što je i njihov dolazak na svet nadilazio njihove roditelje, i tako sve unazad, do postanka sveta. Njegovi roditelji su se spojili u pauzi između nastupa dva benda na Slobodnom Festivalu Jezerske Oblasti. Bio je to jedan od poslednjih takvih koncerata, u ono vreme kad su na rok sceni momke sa cvećem počeli da potiskuju momci sa šminkom. Dogodilo se to na dnu natrulog čamca, na obali jezera od crnog stakla. Iako su bili nekoliko stotina metara daleko od sigur-

nosne ograde, Iskreni se sve vreme osvrtao i tražio uljeze u mraku. Ružica mu je govorila da se ne osvrće i da imaju sve vreme sveta. Društvo neće primetiti njihov izlazak. A i ako primete – zaboraviće posle par podeljenih džointa. Iskreni je, ipak, nastavio sa svojom paranoidnom rabotom. Ružica mu je rekla da se smiri, da ga voli i da će sve biti u redu. Momak je, na te reči, s blagom šakom ljupke plavuše na licu, zaboravio na strah i pretvorio se u ono što je sve do tog trenutka potiskivao – nezasitu životinju. Ružica je, sa svoje strane, jedva dočekala njegovo razotkrivanje. Može se reći da je zbog stidljivosti ovog mrškastog, crnokosog momka već počela da gubi nadu. Mesec dana su „hodali” i ništa. Sada je tu, na njene oči on postao Bog Bluda lično. Šta je ova lepotica iz brda videla u ravničarskom suvonjavku? To pitanje je i ona sebi postavila bezbroj puta. Možda je to bio način, krhak i duhovit, na koji joj je prišao u noćnom klubu Demon i rekao, drhtavim, pripitim glasom: – Znaš li da ovaj klub ima grčko ime. – Ne. Šta s tim? – odgovorila je žustro. – Pa, na grčkom se demon kaže „dejmonos’’, što znači unutrašnji glas. – Nervozno je ispila svoj sok od pomorandže i pogledala prema izlazu. – I? piće.

– Meni je moj unutrašnji glas, moj demon, rekao da ti platim

Nasmejala se, klimnula glavom i tako je počelo. Zavolela je njegov smisao za humor, njegove tužne oči, čak i njegov pomalo tanak glas i način na koji je, posle svakog poljupca, sa strahopoštovanjem izgovarao: – Ti si moja brdska kraljica Nestalih Plemena!

Najbolje i najgore stvari se nikad ne mogu predvideti. Tako je bilo i s njenom trudnoćom. U to vreme, za osamnaestogodišnjakinju bez posla i nekoliko godina starijeg studenta ekonomije, imati dete bilo je ravno propasti. Bilo je, naravno, u njima te danas zaboravljene nonšalancije i onoga što je predstavljalo taj duh epohe „lako ćemo”. Morali su da se suoče sa surovom istinom. Obilazak Kontinenta autostopom, kupanje u dalekim, mističnim rekama, bezbrižni dani mladosti, svi veliki, sumanuti planovi koje su imali, sve je nestalo. Iskreni je želeo da joj kaže da se sve može rešiti i na drugačiji način, ali to nikad nije prevalio preko svojih tankih usana. U njemu je, naime, živeo onaj duboko usađeni duh koji su hranili sveštenici i bogati, povlašćeni sloj čiji je bio izdanak. Tako nešto bi za sve njih bilo zločin, neoprostiv. Nije, s druge strane, želeo da prihvati njenu trudnoću, barem dok na to ne bude bio prinuđen. Najzad, Iskren, oprezan i strog, kakav je bio, jednostavno nije želeo da priča o tome. Izabrao je ono što je bilo najlogičnije i najsumanutije – ćutaće o svemu. Ružica se složila s tim. Ipak, ovo skrivanje nije dugo trajalo. Jutarnje mučnine nisu promakle njenim prijateljicama u internatu. Jedna od njih, Crnokoso Rošavo Čudovište, kako su je zvali od milošte, javila je roditeljima koji su istog dana pozvali Ružicu da se vrati kući. Smestili su je u udobnu fotelju, pored skromnog, starog kamina od planinskog kamena i obavili jedan od onih ozbiljnih razgovora koji su uvek imali isto ishodište. Otac se na jeziku brđana zvao Beli, a majka Šumica. – Ćerko – rekao je njen otac na brđanskom jeziku, kojim je govorio u ozbiljnim, svečanim prilikama – mi znamo šta je s tobom. Beli je streljao očima zažarenim kao čelik koji je topio za gazde s juga. – Da – ponovila je niska, crvenokosa Šumica – mi znamo sve. – Ženo, ne znamo baš sve. Zato smo se ovde i okupili. Ne znamo, za početak, ko je otac derleta koje treba da se rodi.

Iskrenog nisu upoznali, kao ni par momaka pre njega, i bilo je dobrih razloga za to. Glavni razlog je bio Ružičin strah da ovaj kršni, preki sredovečni muškarac ne ubije Boga u momcima koji su izlazili s njegovom ćerkom. Otac je bio besan i slomljen istovremeno. Svi njegovi napori su propali. Konzervativne škole za devojke u velikom gradu, česti, iznenadni obilasci rođaka, potplaćeni domar koji je slao redovne izveštaje o njenom kretanju, ništa nije vredelo. Njegova vila je sedela u dugoj haljini, tri broja većoj i krila u sebi slepog putnika kojeg je prošvercovala u porodicu. – Nikad u istoriji naše porodice, otkad postoji ova zemlja, nije bilo ovakvih žena! – pridikovao je Beli. Majka ja zaustila da kaže nešto ali je on presekao odsečnim pokretom teške ruke. – Ljubavi – rekao je Ružici s nekom neobičnom blagošću – ti sigurno želiš da zadržiš malog šmrkavca, je l’ tako? I ja to želim. I tvoja majka to želi. Svi to želimo! Reci mi sad ime oca i ja ću ga prihvatiti kao da je moj najrođeniji. Hoću, iako je uradio to što je uradio! Reci mi, ako želiš da dete ima oca. Ružica nije verovala svojim očima – to četvrtasto, naborano, večito gnevno, crvenkasto, pegama posuto lice koje je plašilo svakog ko se zagleda u njega duže od pet sekundi sad je bilo blago, nasmešeno i, činilo joj se, na ivici suza. – Reci mi ko je taj skot! Ako ne kažeš ko je, ja ću ga sam pronaći i ubiti ga od batina! – Dete, misli na dete! Pobaciće od tvog urlanja! – pobunila se Šumica. – Ćuti, ženo! Nije u opasnosti život malog kopileta već budale koja ga je napravila. Hajde, reci, da ne bih morao ja da ga tražim! – Iskren, zove se Iskren – promucala je.

∞ Beli se, kasnije, pokazao mnogo mirnijim i uviđavnijim, nego što se to moglo očekivati. Odradio je noćnu smenu u čeličani, odjurio u šklopociji staroj dvadeset godina do kuće u brdima, okupao se, obrijao, popio veliku džezvu crne kafe, obukao odelo rezervisano za nedeljnu službu a zatim odjurio do velikog grada, napravivši usput najmanje pet prekršaja. Sačekao je do deset i trideset kad je u osiguravajućem društvu počela polučasovna pauza. Popeo se uskim stepenicama do kancelarije Iskrenovog oca i pokucao. Kao odgovor je dobio jedno mlako: „Daaaa” i zatekao sitnog, bledog, tamnokosog mršonju, sa naočarima velike dioptrije. Prvo što je kroz glavu Belog prošlo bilo je: „Daj Bože da dete povuče na moju stranu!”. Beli se staloženo predstavio i zamolio za malo gospodinovog vremena. Iskrenov otac, čije ime nije ništa značilo na bilo kojem jeziku, pokazao mu je na stolicu, prekoputa elegantnog crnog stola. Ispostavilo se, da je tog jutra saznao o nemilim događajima od svog sina, i da je planirao da, za vreme pauze, nazove svog neplaniranog „prijatelja” i pita ga šta da rade u svetlu novonastalih događaja. Beli je bio prijatno iznenađen neposrednošću Naočarca, kako ga je nazvao, i njegovom spremnošću da uradi sve kako bi se izbegle neprijatnosti. U crkvi može biti neugodno, zbog bremenitosti mlade, ali ne previše. Ipak se crkva modernizovala. Olakšavajuća okolnost je što su iste veroispovesti. Najbolje i najpametnije je uraditi sve na brzinu – u opštini, građanski brak. Iskren mora da nađe posao, a ako zatreba pomagaće ih obe porodice. Za mladi par bilo bi najpraktičnije da živi u Iskrenovom gradu – zbog porođaja, bolnice, ali i budućnosti deteta. Najzad, bilo bi prigodno da se obe porodice upoznaju pre nego što dođe do venčanja. Neki mali restoran na dokovima, recimo? Beli je klimao glavom i tu i

tamo dodavao ponešto. Kad se razgovor završio, baš pred kraj pauze, Beli je rekao s pomirljivošću u glasu: – Govorili su nam da život sprema iznenađenja za nas, a šta deca smeraju – o tome ni reči. – Znam, znam – prihvatio je Naočarac umorno. Iskren i Ružica su nemoćno gledali kako se sve što su mrzeli utkiva u njihove živote. Iznajmili su mali, ušuškani stan u kući koja je pripadala dugom nizu istovetnih domova. Iskren je postao poštar, zatim je bio mlekadžija, a onda je našao stalno zaposlenje u delikatesnoj radnji. Spremao je ispite kao najgori štreber, što nikad pre nije radio. Rok muziku je zamenila klasika jer su smatrali da je tako bolje za plod. Kupovali su na rasprodajama i gledali priglupe televizijske serije, koje su koliko do juče, ismevali kao „sitnoburžoaske”. Smejali su se jeftinim šalama i vicevima „s bradom”. Često su jeli masnu, tešku hranu. Ošišali su se. Iskren u petak, Ružica u subotu. Zvoncare i sve što je bilo vezano za prošlost, završilo je kao dar ekspozituri Armije spasa, dve ulice niže. Iskren se, tri dana docnije, na nagovaranje svog oca, priključio partiji koju je, do juče, smatrao za stoprocentno zlo. – To je deo tradicije – rekao je Ružici, vajkajući se i dodao – pet generacija unazad. ga.

– Jaka tradicija – promrmljala je za sebe njegova mlada supru-

Imali su Iskren i Ružica sve što im je bilo potrebno za civilizovan život, ali ništa ne beše njihovo. Čak ni ono što su kupovali svojim novcem. Ni detetovo ime nije bilo njihovo. Želeli su da nosi neko pacifističko ime: Mir, Duga, Leptir, Galeb, ali je ta ideja otišla s buntovničkim prnjama. Dete će se zvati po pokojnom ocu Belog, kovaču, navodno najsnažnijem čoveku u zemlji, velikom Tamnom Ratniku. Naočarac nije imao ništa protiv. Dopadala mu se muževnost tog imena, kao i pomisao da će se njegova loza, ako je suditi

po majci i njenom ocu, izdužiti u visinu, ojačati u mišicama i dobiti nešto od snage i odrešitosti koji su nedostajali lozi sinova i kćeri Sveštenika. Njegovi roditelji su, kad je došao trenutak, dojurili u ponoć u kolima Iskrenovog oca i čekali, čekali da bi im doktor, u ranim jutarnjim satima, saopštio da je u pitanju lažna uzbuna. Pet minuta kasnije, na parkingu ispred bolnice, Ružici je pukao vodenjak. Neslaganje koje je tinjalo između njegovih roditelja, eksplodiralo je baš onda kad im je krenulo nabolje. Otac je završio studije, postao ugledni službenik nacionalne banke i, na periferiji grada kupio kuću na kredit. Majka je, ostavši verna altruističkim idealima, našla posao kao socijalni radnik. Bilo je to u ono vreme kad je većini njihovih zemljaka krenulo nagore i kad su parole „Mir i razumevanje”, „Napolje sa armijom”, „Zabranite nuklearke” zamenile „Uglješe kradu vaša radna mesta”. Za Tamnog to nije značilo ništa – njemu su sva deca bila ista i rado se igrao s njima u obdaništu. To je, izgleda, bio jedini deo zemlje u kojem su pripadnici različitih rasa mogli da se druže bez ikakvih primisli. Njegova prva simpatija bila je kosooka devojčica koja se na jeziku njenih roditelja zvala Leptirče. Volela je da stane između njega i građevine od raznobojnih kockica, koji je gradio celo prepodne i poljubi ga u obraz. Iznenađen, on ne bi ni primetio da je zadnjim delom pete srušila njegov dvorac. Bila je predvidljiva, ali bi je on svejedno pustio da to uradi. Ratnik je bio je radoznalo, bistro dete. Progovorio je prvo na zamršenom brđanskom jeziku svoje majke, a zatim i na jeziku prestonice. Sa četiri godine, naučio je da čita i piše na oba jezika. Sa pet je sviruckao na mini – klaviru, a sa šest je počeo da postavlja neprijatna pitanja kojima je zasipao roditelje: „Tata, a što naši vojnici plove da se tuku sa strancima kad ono tamo nije njihova zemlja?”

„Koja je ona mrgodna teta na televizoru koja preti radnicima? Jesu li joj oni nešto uradili kad je tako ljuta?” „Tata, ko je bila ona teta na telefonu?” „Mama, kako se zove čika koji te juče dovezao kolima? Meni se jako dopada. Ima dugu kosu kao žena”

∞ Tamni se, jednog hladnog letnjeg jutra, koje kao da je upilo svu jezu iz desetina katedrala njegovog rodnog grada, probudio u svom krevetu pun nekog neobjašnjivog straha. Stisnutih zuba, ukočenog tela, zurio je u tavanicu. Kroz glavu mu je prošlo da će mu se srušiti na glavu, ako odmah ne izađe napolje. Skok iz kreveta, nervozno cimanje kvake, trk niz škripave drvene stepenice i eto ga u trpezariji. Bledunjavo sunce severa je njeno izduženo, ispošćeno lice činilo nestvarnim, skoro vanzemaljskim. Stiskala je šolju čaja dugim, nežnim prstima. S druge strane stola, ležala su dva tanjira, jedan prazan, i drugi sa kajganom i slaninom. Njihova trpezarija je imala, kao i dobar deo kuće, stakleni zid. Prolaznici su tako mogli da bace pogled preko živice i posmatraju njih, pripadnike više klase kako jedu, čitaju knjige, raspremaju stvari. Izgledalo je kao da žive u izlogu radnje, koja je namenjena rasprodaji boljeg života ili pravljenju zazubica. Prišao joj je sporim, oklevajućim korakom. Majka se okrenula prema njemu, nasmešila se s mukom i rukom mu dala znak da sedne za sto. Prinela je šolju usnama i poljubila njenu ivicu. Potom je progutala knedlu i pogledala ga velikim, vlažnim očima. Obratila mu se na brđanskom:

– Sine, ideš kod dede, u planine. Dobro će ti doći malo odmora. Bled si, treba da ojačaš, jer na jesen polaziš u školu. tata.

– Mama, a što i ti ne pođeš sa mnom da ojačaš? I ti si bleda. I – Sine, ideš sam, razumeš? Dečak je zaplakao. Majka ga je zgrabila za drhtava ramena: – Ti si Tamni Ratnik! Ti ne plačeš, razumeš? Hajde sad, jedi.

Progutao je doručak za pet sekundi. Vreli sadržaj mu je ispunio želudac i osećao je kako raste u njemu, nadima se, kao zver iz sinoćnog naučnofantastičnog filma. Tek što je završio borbu s poslednjim zalogajem, u trpezariju je ušao Iskren, ozbiljan kao grob u svom sivom poslovnom odelu. – Još nisi obučen? Trk do sobe – promrmljao je otac. – Ali, tamo ima nešto. U tavanici – odgovorio je Tamni. – Kažem: u sobu! Majka je spustila šolju čaja na sto i nežno uzela Tamnog za ruku. – Hajdemo u sobu. Pomoći ću ti da se spremiš. Petnaest minuta kasnije, obučen, začešljan, dečak je, stisnut uz majku, stajao u dvorištu. Otac je odmerio, klimnuo glavom i zgrabio ga za ručicu. Drugom rukom je iz Ružičine ruke, pritom izbegavajući njen staklasti pogled, uzeo torbu sa sinovljevim stvarima. Krenuli su prema kolima, parkiranim iza niske kapije. Majka je viknula nešto neodređeno za njima, možda na onom skoro zaboravljenom jeziku brđana. Zastali su ispred kapije. Pritrčala je Tamnom, nagnula se prema njemu, blago ga poljubila u obraz i šapnula nekoliko nerazgovetnih reči Iskrenu. Dečak je klimnuo glavom i to je bilo sve. Tamni je pomislio na svog dedu, Belog. Isprva je deda dolazio često, a zatim sve ređe i to samo na velika porodična okupljanja,

koja su se svodila na roštilj, u bašti Iskrenove kuće. U tim retkim viđanjima, Tamni je zamišljao svog dedu kao piratskog vođu, strašnog Vikinga, viteza krstaša, opasnog gangstera i Beli se uklapao u svaku od pomenutih uloga. Deda je bio večito pripit i s ponosom je pripovedao o slavnoj istoriji njihove porodice, koja i nije bila naročito nadahnjujuća. Težaci, kovači, stočari, i, na kraju te loze, Beli, radnik u čeličani. Ipak, on je, kao vešt pripovedač, znao da od tih običnih ljudi napravi heroje, a od svakodnevnih poslova teške bitke. Sinovi i kćeri Srećnog pripadali su dugoj planinskoj lozi koju su, kao i sve njihove rođake, prijatelje, poznanike i protivnike, koji su obitavali u tim krajevima, zemljaci iz nizija, koliko do juče, smatrali razbojnicima i kradljivcima stoke. Danas se ponose njima i smatraju ih za večite bunžije, najbolje i najsnažnije pripadnike svog naroda. Iskreni pripada, s druge strane, dugoj lozi sinova i kćeri Sveštenika, ravničarskih prilagodljivaca, advokata, zelenaša, agenata osiguravajućih društava, koji su do juče smatrani kičmom zemlje. Danas ih drže za najgori šljam. Beli to zna i spreman je da ga, svako malo, na to podseti. Iskrenov otac je tako postao „kapitalista i sluga južnjaka’’, a Beli „crvendać i nacionalista’’.

∞ Tamni se već dva sata vrpolji na sedištu kola. Otac ga povlači nazad, a on želi da bude viši, da se izvije i pogleda svoj grad s visine, kao soko. Ravan put počinje da krivuda. Pitome doline menja namreškana koža prastarog kraja, namršteno lice gorštačke zemlje. Umesto lipa i hrastova, pored puta su sad visoka stabla drveća sa iglicama, umesto listova. Brda su pokrivena jarko crvenim, zažarenim vresom. A onda nestaje i vres i gde god da pogleda nema ničeg, samo niska trava pokrivena maglom, teškom kao dim

iz Đavolje lule. Nešto mu puca u ušima i on to kaže ocu. Iskren se, prvi put nakon dugog vremena, nasmeje, skoro pa dečački. Pritiska nos kažiprstom i palcem i naduvava obraze. Kaže mu da uradi isto tako. Tamni Ratnik to čini i pritisak ubrzo nestaje. Put je postao krivudav, blago truckav. Oseća čudan kiselkast ukus, koji mu nadire iz želuca u usta. Nesvareni doručak kulja iz njegovih usta. Krupni komadi kajgane i slanine padaju mu po kolenima, cipelama, podu automobila. Otac opsuje i udari mu šamarčinu. Kola staju usred magluštine, pored jendeka, punog tamne vode. – Zašto si me udario, jebote? Nisam kriv što mi je muka!– vikne dečak. Iskren ga pogleda kratko a zatim skrene pogled u stranu i zadobuje prstima po volanu. – Izlazi napolje i operi se. – Zašto si me udario? – Izlazi napolje i sredi se. I, da znaš, ovo ti je poslednji put. Ako te još jednom budem čuo da psuješ, olešiću te od batina! A sad izlazi! I budi srećan što ti ne moraš da sređuješ sranje, koje si napravio! Ledeni vazduh mu je ušao u kosti u trenutku kad je iskoračio iz kola. Prišao je jendeku, zahvatio malo vode šakama i posuo je po isflekanim pantalonama. Čistio se polako, nespretno, i činilo mu se da sa svakim sledećim polivanjem samo još više razmazuje fleke. Otac je za to vreme sa sedišta i poda automobila skupljao papirnim maramicama njegovu povraćku, koju je potom bacao u praznu papirnatu kesu za namirnice. Psovao je kao kočijaš i spominjao njega, majku, njenog oca, loše puteve, zemlju, seljačine, kradljivce stoke. Kad je završio sa svojim lamentom, primetio je da mu sin stoji pored jarka, uplakan, isflekan, pantalona mokrih od struka do kolena. – Šta si to uradio? Hajde, skini te pantalone. Daću ti nove.

– Neću. – Prehladićeš se ako se ne presvučeš. – Šta te briga! Vozi me takvog! – I hoću. Hajde, upadaj! Pola sata docnije ga je ostavio na zaravni, ispred kamene kućice sa drvenim krovom. Delovala je trošno i, činilo se Tamnom, mogla da se sruši svakog trenutka, da je nije pridržavao stari automobil, parkiran uz njeni desni bok. Otac mu je, izbegavajući da im se pogledi sretnu, tutnuo torbu u ruke, sačekao da izađe iz kola a potom okrenuo ključ i bez reči odjurio niz drum. Otvorila su se teška drvena vrata, iz kuće je izašao Beli, u plavom radničkom kombinezonu. Delovao je kao probuđeni stari medved. Bio je i dalje snažan ali se nešto u njegovom držanju promenilo. Blago povijen, mršaviji za deset kilograma. Delovao je kao neki penzionisani dizač tegova ili bokser, čija snaga neumitno kopni. – Šta je dečko, ostavio te matori? Ništa nije odgovorio. – Jesi li se ti to upišao?– upitao je deda podrugljivo. – Nisam. Jesi li ti? Beli se nasmejao, kao da je duplo jači nego što jeste. Zatresla se plavkasto-srebrnasta ćuba na vrhu njegovog hrapavog čela. – Imaš duha, to mi se dopada. Ajde, ulazi ako ne misliš da te izjedu vuci. Toliko hrabar već nije bio. Potrčao je prema kući. Tamni je, nakon nekoliko dana provedenih u gorštačkom kraju, shvatio da deda, osim što izgleda harizmatično, nije ništa drugo do stari tiranin koji maltretira svoju sparušenu ženu. Osećao je veliku tugu i razočaranost zbog toga. Ranije, u doba kad je rodbina češće dolazila u njihovu kuću, delovao je kao zanimljiv, duhovit čovek sa nekom mračnom tajnom koja miriše na avanturu. Sad,

kad je prvi put proveo duže vreme s njim, video je dedu kao onakvog kakav je zaista i bio – slomljeni, prerano penzionisani radnik nezgodne naravi. Jedne večeri se, namršten, posle ko zna koje popijene čašice, zagledao u unuka koji je sedeo za drvenim stolom i nešto grozničavo zapisivao u svojoj svesci. Deda je promumlao na svom jeziku: – Kome ti pripadaš? – Meni – odgovorio je dečak i nastavio da piše. – Opa, vidi ti to, Šumice, mali natuca naš jezik. – Govorim ga koliko i ti. I ne volim kad me zoveš mršavac, upišanko i šmokljan. Deda je ravnodušno slegnuo ramenima. – Dobro, nisi šonja, imaš naš duh, govoriš našim jezikom, ali nisi naš. Nisi ni njihov. Ličiš na onog snoba od tvog oca ali, nisi ni njegov. Ti si, ti si kao onaj Putnik. Znaš priču o Putniku? – Ne. Dedine oči su postale jezive i uplašene u isti mah – kao oči gorile u zapaljenoj šumi. – Putnik je živeo u ono vreme kad nismo znali za jednog Boga nego smo verovali u stotine, hiljade bogova. Svi su verovali u njih osim Putnika, kopilana nekog stranca koji se okoristio o naše zakone... – Ne pričaj detetu o tome – zavapila je Šumica i dodala – A ti ne slušaj dedino budalesanje, nisi ti taj. – O ženo, uf... Previše sam umoran da bih ti rekao bilo šta. Neki stranac je došao u malu kuću u brdima i zamolio seljaka da prenoći. Seljak je bio ubog, ali po brđanskom zakonu o gostoprimstvu, morao je da ga primi na konak. Niko nije znao ime ni poreklo tom strancu. Bio je lep, čudan čovek, tamne kose. Ruke su mu bile nežne, ali nije bio plemić. Jednom rečju, neka protuva. Bilo kako

bilo, zanoći ti on, ali sa seljakovom ćerkom koju je osvojio lepim izgledom i fantastičnim pričama, mada ja lično mislim da joj je dao i par zlatnika pride. Bilo kako bilo, ona zatrudni i rodi se mali Putnik. Pametan, lep, sve na tatu. I gord, želi sve da zna, sve da vidi, ceo svet da obiđe. I, čim se zamomčio, krene ti on na put. Presretne ga, na planini kao što je ova, baš u sumrak, neznanac pod kapuljačom. Razmene par reči i onaj pod kapuljačom mu predloži da sednu i pojedu nešto, Putnik nije jeo ništa tri dana, pa pristane. I, sednu ti oni. Nešto kasnije, uz meze i vino, upita ga onaj pod kapuljačom: Veruješ li ti u išta, Putniče? A ovaj odbrusi: „Samo u sebe, u ono što vidim, čujem i osećam.“ „A u bogove?“, kaže ovaj. „Bogovi su za decu“, reče Putnik kroz smeh. „ A je li?“, reče onaj i skide kapuljaču. I bljesne pred Putnikom, ogroman, zastrašujuć, večan, jer je to bio Bog Vremena i veli: „ A veruješ li sad? “ „Ne“, kaže Putnik, „to je neki jeftin trik.“ I tu Bog Vremena izgubi živce i osudi ga da luta čitavu večnost: prvo u svom telu, zatim u telu žene, pa u telu koze, pa u telu ribe, pa u telu starca, pa u telu kita. I on luta i dan danas. Slušaj – rekao je deda i podigao ruku. – Je l’ čuješ? Možda je tu negde. Iz drvenog stola za kojim su sedeli začulo se blago struganje. – Možda se pretvorio u žiška koji struže u ovom stolu. I strugaće čitavu večnost ako se ja pitam! – viknuo je deda i udario rukom o sto tako snažno, da je drevno drvo zakrckalo. Tamni Ratnik je dočekao jutro razrogačenih očiju, crvenih od nespavanja. Putnik je bio svuda. Hodio je mrkim brdima u kojim su, po Dedinim pričama, izginule desetine hiljada ljudi u jednom danu. Tamni Ratnik bi ponekad, kad bi se popeo na vrh brda iznad dedine kuće, osetio poglede mrtvih na svom potiljku. Putnik je bio gore s njima i, za razliku od Tamnog, nije se plašio. Štaviše, on je grabio rame uz rame s duhovima izginulih vitezova u bakarnim oklopima i golim plemenskim glavešinama naoružanim zarđalim

zakrivljenim mačevima. Putnik je jeo iz Dedine ćase sa hladnom, otvrdlom kašom. Putnik je bio u stolu, kao žižak, na prozoru kao insekt, pod zemljom kao crv, na travi kao glista, u vazduhu kao ptica, kao gladni vuk u tami. Prizivao ga je. Tražio da podele njegovu mračnu tajnu. Nudio mu je da i on postane Putnik, i provede ostatak ovog života kao mala bedna larva, ušušurena u srcu nekog stoletnog stabla. Mamio ga je velikom crvenom loptom i ponavljao: – Mmmm, slatka višnja! Slatka višnja! Zaspao je pred zoru. Deda je hrupio u njegovu malu, prohladnu sobicu nenajavljen. Zagolicao ga je po levom stopalu i povikao: – Ajde, mali, vreme je za ustajanje! nik.

– Putniče, nemoj mene, nemoj mene! – povikao je Tamni RatDeda je prsnuo u smeh. – Nije te valjda uplašila ona moja priča? – Koja priča?

– Hehehe, govoriš ko mator. Idemo do mog starog drugara, s druge strane planine. Tamo ćeš upoznati neke klince. – Ali... – Šššš! Nije zdravo da se dete osami s matorim ljudima. Idemo! Tamni je stajao pored potoka, promrzao i musav. Pored njega, bila su dva sina dedinog druga, Samotnjak, visok dečak tamnocrvene kose, par godina stariji od njega i Onaj Koji Se Ne Boji Vukova, zdepasti plavušan, njegovih godina. Zadatak Tamnog je bio da, s mrežom koju drži u rukama, pokupi pastrmke koje će momci poterati niz potok. Drhtao je dok se polako, bosonog spuštao u potok. Voda mu je bila do kolena. Dno potoka je bilo kamenito i pokriveno finim, palac debelim muljem. Stao je na najužem mestu i razvukao mrežu. – Nije dobro – rekao je Samotnjak.

– Da. Nisi razmakao mrežicu kako treba – dodao je buca. – Nagni se – komandovao je crvenokosi. Tamni je uradio, kako mu je rečeno. Nagnuo se napred i potopio mrežu još dublje. Voda je tu bila suviše jaka, pa bi mu se mreža izmigoljila svaki put kad bi je pritisnuo. – Beži mi mreža. Da stavim neki kamen? – Pa da nam pocepa mrežu? – primetio je Samotnjak, podsmešljivo, i dodao – Sad ću da ti pokažem kako se to radi. Samotnjak i njegov brat su ušli u vodu. Samotnjak je bio s leve, a Vukolemalac s Ratnikove desne strane. – Nagni se još malo – šapnuo mu je Samotjnak – Nisi valjda gradska razmazotina, a? Nosom je dotakao ledenu površinu potoka. Odraz Tamnog Ratnika zaigrao je na lelujavoj površini, a zatim je iščezao. Ugledao je lice dečaka, nekoliko godina starijeg od njega. Imao je njegove crte ali je, za razliku od Tamnog, imao grublje, koščatije lice. Pogled mu je bio čudan, mračan, kao da je sazreo pre vremena. Samotnjak ga je zgrabio za potiljak i snažno mu zaronio glavu u vodu. Tamni se otimao, ali stisak nije popuštao. – Pritisni ga i ti, šta čekaš? – povikao je Samotnjak i brat mu se pridružio u davljenju. Usta i grlo uhvaćenog dečaka počeli su da se pune vodom. Želeo je da izbaci vodu ali nije mogao. Tela mučitelja su ga pritiskala nadole. Noge su popustile. Pao je na kolena. Poželeo je da se pretvori u punoglavca i nestane iz njihovih ruku. Da postane opasna rečna zmija koja će ih izujedati i ubiti smrtonosnim otrovom. Zamislio je ovu dvojicu musavaca kako, s ranama od ujeda na rukama, izdišu pored potoka. A onda je udario čelom o kamenito dno potoka i izgubio svest.