Dejvid Bruks - Atlas unutrašnjih suprotnosti

Edicija

Tekstopolis Knjiga 1

Književna radionica Rašić

Naslovi originala: David Brooks THE BOOK OF SEI AND OTHER STORIES SHEEP AND THE DIVA BLACK SEA NAPOLEON’S ROADS ATLAS OF THE INNER ANTIPODES This selection © David Brooks 2015 Za srpsko izdanje © Književna radionica Rašić

Urednik izdanja Srđan Srdić

Dejvid Bruks

Atlas unutrašnjih suprotnosti Izabrane priče

s engleskog prevela Nataša Miljković

Beograd 2015.

Knjiga o planini Saj i druge priÄ?e

Linija Kasno, tokom najvrelije noći u godini, on sedi kraj prozora.

Dugo traga za jednom linijom i konačno je pronalazi, ona počinje na vrhu njegove hemijske olovke i nastavlja se preko stranice ispod reči nastavlja se preko stranice ispod dok ne dosegne ivicu, bez obzira na mastilo i ljudski pokret, i zaustavlja se tek nakratko kao da će zaroniti, odatle se pomera na radni sto i pored sveće i čaše kreće se ka simsu.

Odande, pri prvom slabašnom komešanju svežeg povetarca s reke, kroz mrežicu otklizne napolje preko fuksija i travnjaka.

Prelazi trotoar, uzdiže se iznad drveća, ne sledeći nijednu ulicu niti pristupačni poljski put, kreće se u smeru zapada preko ulica Rou i Begarz lejn ka igralištima i starim kamenim univerzitetskim zdanjima. Ne zaustavlja se kod njih, niti u kafe-kvartu, i grubo prati tok reke, prolazi kroz širok pojas gušćeg kiseonika koji se uzdiže nad parkom, pravo iznad poslednjih ljubavnika bez postelje, u automobilu marke i-džej holden i uperene ruke statue Ser Džona F., osnivača grada, a odatle preko dugog, savršenog odraza mosta Grejt port i dospeva u uspavana predgrađa. To traje gotovo čitavu milju, tek ovlaš dodirujući gornje grane drvoreda eukaliptusa u cvetu, usporava i spušta se, obazrivo se približava trećem prozoru na fasadi zamračene kuće koja je četiri milje ili tri stranice gradskog vodiča udaljena od mesta gde je isprva napustila sređene okvire uvodnog pasusa priče kojoj možda, zapravo, nikada nije bila namenjena.

Kako bismo je pratili automobilom (javni prevoz, razume se, ne dolazi u obzir), morali bismo – uposlićemo još jednom gradski vodič – da počnemo na strani 48, u polju označenom finim plavim linijama koje se spuštaju s obe strane slova B, i onim koje se pružaju ulevo od broja 53 na krajnjoj desnoj margini. Imajući na umu da se nužno krećemo u smeru zapada, najpre bismo išli južno duž ulice Olton roud do Balkota i skrenuli desno kod crkve s velikom 7

rozetom, pa dijagonalno preko dva polja na mapi do mesta na kom se spajaju stranice 47 i 48, gde, najpre prelazeći ulicu Čarls roud, Balkot vodi u Din parejd. Sad se krećemo pravo ka zapadu, pratimo ulicu Din kroz četiri polja svetloplave mreže – pored gradskog bazena, kancelarija Gradskog veća i Koledža Lejdis – i prolazimo ispod auto-puta u Estjuari roud, gde počinju Floral bič parejd i mapa 46. Prateći Floral bič parejd dijagonalno preko gornje desne strane, pored Dog svompa i groblja Herdsman, našli bismo se, pošto smo odlutali severozapadno, upućeni na mapu 36, gde Floral preseca Grin strit i skreće ka moru. Iz Herbert strita skrećemo levo.

Krećući se ponovo u smeru juga, vozimo ispod procvetalog eukaliptusa i ulazimo u uličicu koja počinje, naravno, slovom I, i zaustavljamo se kod zatamnjenog pročelja broja 38, u izuzetno nepovoljnom položaju i najmanje pola sata iza linije, koja je, oslobođena okova uobrazilje jednog pešaka, već ušla kroz treći prozor sleva – ostavljen otvoren kako bi ulovio nešto svežeg morskog povetarca – i prošla između lelujavih zavesa ka krevetu na kom spava žena nežne svetle puti i kestenjaste kose, čije je lice delimično zaklonjeno savijenom desnom rukom i prevojem čaršava, čime je jedino pokrivena. Nesputana ovom poslednjom barijerom, linija ju je odavno pronašla i, ne bez prvobitne paraboličke digresije, nastavila duž njenog levog lista i butine i zaustavila se, spokojno i bez pomisli o povratku.

Ona, naravno, ne zna ništa o ovome. Ona je, zapravo, pozajmljena od Alena Difora,1 i poslednji put je viđena na balkonu iznad dvorišta oivičenog palmama. Jedino što je mogla da kaže, kad se probudila, bilo je da je sanjala starca na šetalištu kako hrani galebove koji su, iz sopstvenih tajanstvenih razloga, iznenada uzleteli i, naginjući ka zapadu, svojim mekim sivim krilima ispisali nejasnu poruku, lišenu okvira ili obeležja pripovesti, na tamnom nebu koje obećava kišu.

1

Font de nuit (Paris: Hibbert et Fils, 1914), str. 27

8

Plavet Bilo je to leto ispunjeno požarima i napadima ajkula. Četiri meseca bez kiše. Novine su svakodnevno izveštavale o ratovima u stranim zemljama i nesvakidašnjim katastrofama: avion nakrcan ljudima nestao iznad Bengalskog zaliva, vulkan u Indoneziji, poplave pustoše centralnu Kinu. Riba nije grizla. Svuda oko Rta, i pored suvog vremena, svima je čudna plava plesan rasla po siru, nova i nepoznata vrsta pečurke rasla je iz trulog drveta i vlažne zemlje pod rezervoarima za vodu, i jedino što se moglo uhvatiti u Zalivu bilo je nekoliko riba s plavim tačkama, smeđih, nalik na kernju, za koje se u početku govorkalo da su otrovne, iako su ih mnogi jeli bez posledica po zdravlje.

O samoj kiši nije bilo valjanog izveštavanja. Urednik i članovi redakcije lokalnih novina bili su odsutni na vikend-konferenciji u prestonici i, iako je dokaza bilo svuda, svi smo mi bili nekako uvučeni u opštu tišinu izazvanu veličinom događaja. A i ko bi, inače, poverovao? Kada su ih kasnije pitali šta ih je navelo na tako čudne pripreme, oni koji bi uopšte progovorili pričali su o nekom učestalom osećaju u nosu i sinusima, kao od ozona posle kiše, ili o osetu pod jezikom poput onog koji ostavlja gorući kardamon. Ovaj odgovor, iako sasvim istinit, obično je bio dovoljan da odagna dokonu radoznalost, mada su zapravo snovi bili ono što nas je pokrenulo. Ne baš proročki snovi, i niko nije zaista mogao da kaže kako su kod nas izazvali osećaj da bi svi naši podovi i lična svojina trebalo da budu ogoljeni. Jedan je sanjao kako se kupa u otvorenom kavezu, a laste se vrzmaju oko njega dok se trlja. Neka žena je sanjala kako prelazi visok, drveni balkon sa svojim ljubavnikom i kako na drugoj strani vidi dve žene koje stoje u manekenskim pozama, gledajući k moru, u odrpanim bledozelenim haljinama i s dugom kosom posvetlelom na suncu. A još jedan, moj brat, sanjao je kako prima dugo očekivano pismo i odnosi ga do ogromnog kibic-fenstera. Rasprostro je veliki prazan papir po 9

stolu i suze su mu navirale dok ga je iznova i iznova čitao s ushićenjem.

Ne mogu da objasnim kako je toliko njih moglo da protumači tako različite stvari na sličan način. Možda su prizor ili glasina o onome što su drugi radili uticali na njihovo razumevanje; možda su ovi znakovi i predskazanja posedovali aspekte koje niko nije mogao da uoči ili svesno primeti. Šta god to bilo, u Vinsentiji, Sent Meriju, Albatrosu i Muni Kriku i svim usputnim zaseocima, na brdima, u susednim ulicama, na krivinama auto-puta, krovovi su se odvajali od kuća, daščane ploče i malter spadali su sa zidova, i mogao si da vidiš čoveka kako se tušira u kavezu dimenzija dva sa četiri, ili porodicu u dnevnoj sobi kako posmatra nebo iznad televizora, u parohijskom domu u Albatrosu mogao si da vidiš služavku kroz otvore na polici za knjige koju čisti, zureći u mesto gde je kladioničar cepao papir sa svog izloga, otkidajući parčad prozorskog gita, i od prvih naznaka ovog čudnog ogoljavanja, malo nakon šest sati u petak, do pljuska u nedelju uveče, ljudi duž Rta počeli su da žive napolju u udobnosti sopstvenih soba prekrivenih tepisima, sedeći kasno pored ognjišta založenih kad im vreme nije, praveći tost kao nekada kad su bili deca u prisustvu svih zvezda južne hemisfere.

Istini za volju, smejali smo se sebi, ali ipak smo sedeli tamo, krepki na svežem noćnom vazduhu, slušajući oposume, raspredajući priče, što nismo činili još od naših medenih meseca.

I najzad se sručilo kao iz kabla. Kratka provala oblaka koju niko nije mogao da predvidi i koju su svi, iz tajanstvenih razloga, prepoznali kao jedini pravi i verovatni vrhunac ona tri čudna dana ispunjena povetarcem i svetlošću. Deca su trčkarala naokolo s kofama, mladi su plesali, a mi stariji smo samo sedeli nemi i začuđeni: kratak, snažan nalet plavih karanfila, majušni cvetovi poput divnih pahulja s laticama boje neba na večernjoj prašini. I znali smo, odjednom, koliko smo strašno, strašno žedni bili, i sedeli smo tamo ili pevali na nečuvenoj kiši, a nešto duboko u nama je pilo, svaka stabljika, svaka latica, svaki maleni savršeni cvet utažio je, tog dugog nesavršenog leta, duboku, duboku potrebu za čudima, za nečim što je više od kiše.

10

Izgubljeno venčanje Gospođica Dženifer Kuli živi među visokim drvećem na obodu grada, s psom koji gomila stvari ispod kuće i mačkom koja uglavnom boravi na krovu, s kog vreba vrapce. U njenom prilično izolovanom životu u sredini, gospođicu Kuli je moguće videti jedino onog jutra u dve nedelje kad ide u kupovinu i one sedmice u godini kad se bavi nečim što liči na prolećno pospremanje, u toku kog ponekad okači na žicu iza kuće izbledelu venčanicu, od onih koje su se nosile pre dvadeset godina.

Kažu da svaki grad i selo imaju svoju lȕdu. Šta znam, siguran sam da je s gospođicom Kuli sve u redu, osim što je svakako drugačija. Mislim da je ljudi nazivaju ludom zato što im je potreban neko takav, i zato što toliko vremena provodi u kući, a i kad izađe izgleda tako izgubljeno da se sasvim uklapa u ulogu lȕde, mada ima i boljih kandidata. Međutim, mahom je mladi nazivaju ludom; stariji pokazuju neku vrstu poštovanja prema njoj.

Ne bi se moglo reći da je njeno ponašanje u toj meri čudno.

Nema dovoljno dokaza za to. A ni njen način života nije baš toliko različit od drugih u gradu. Priča je ta koja je izdvaja – toliko čudna i toliko dobro poznata da je gotovo postala lokalni mit.

Crkva za koju je tvrdila da predstavlja mesto gde će se sve odigrati jeste mala kapela koju su sagradili osuđenici, na pola puta između Albatrosa i Vinsentije. Na dan kad je to trebalo da se dogodi, skoro da je stigla tamo – dovoljno blizu da vidi, s vrha brda, dok su se ljudi tiskali oko vrata i upravo počinjali da ulaze, nekog ko liči na njenog ujaka kako stoji pod zasvođenom kapijom, dok se produvale stare orgulje pojačavaju da bi odsvirale „O, ljubavi savršena“ – kad je morala da se vrati, pošto je zaboravila nešto što je sad zaboravljeno, ili u najmanju ruku nejasno, ali što mora da je bilo od životnog značaja u tom času, komad starog nakita, ili bidermajer, ili nešto drugo što izaziva sujeverje u takvim prilikama. A kad se vratila, tamo nije bilo nikoga. Otišla je pravo 11

do vrata, misleći da će je čekati unutra, ali bilo je zaključano, i nije bilo ničeg, samo prašnjavi put, i vrelo sunce koje je pržilo, cvrčci, dugačka trava koja je lelujala nad grobovima.

Kad se konačno usudila da to spomene – naravno, bila je previše postiđena u početku – niko nije znao ništa o tome. Bili su prilično iznenađeni kad su čuli da je ona uopšte i pomišljala na udaju. Zaista, neki od njih – čak i neki za koje je mislila da ih je videla u crkvi – bili su uznemireni što nisu dobili pozivnicu. Kao da je sve to bila iluzija, fatamorgana, plod njene mašte. A ipak, ona se jasno sećala svega – mladoženje (iako je on to žustro poricao), prosidbe (pored hibiskusa ispred gradske skupštine Albatrosa, jedne vrele noći blizu Božića), priprema, okupljanja svatova oko crkvenih vrata.

Govorkalo se da je ona možda sve to sanjala. Svet snova i svet jave često su toliko slični da, prelazeći iz jednog u drugi, možemo biti donekle nesvesni da smo prešli granicu, i svi znaju priču o tome kad su ovom ili onom prilikom mislili da su uradili nešto što su samo sanjali da su uradili, ili da znaju nekog za koga su samo sanjali da ga poznaju. Ali teško je sanjati nešto što traje oko mesec dana, od prosidbe do skoro gotovog čina, a kamoli sećati se svega tako detaljno, i dugo je Dženifer Kuli umesto toga mislila da je bila žrtva zavere, okrutne šale na njen račun. Međutim, najzad se složila kako je previše ljudi bilo uključeno da bi to bilo izvodljivo, a i svi su istrajno tvrdili da se ništa nalik tome nije dogodilo, pa je ona na kraju zaključila kako mora da ga je jednostavno izgubila, na isti, razdražujući, nerazumljivi način na koji se gube druge, opipljivije stvari – zlatni sat, recimo, ili naočari, ili isečak iz Saut koust rekorda, na kom je tip koji je upecao najveću deveriku u Muni Kriku svih vremena.

Pre neku godinu, moj otac je jedne noći pomenuo da je često sanjao Dženifer Kuli, dok je bio mnogo mlađi, a ona mnogo lepša.

A jednom prilikom na keju, malo pre nego što je umro, naveo sam starog Kulija da iznese zapanjujuću pretpostavku kako nešto veoma nalik onome što se dogodilo njegovoj kćeri mora da se dogodilo sestri njegovog oca. Sve u svemu, kad spomenem 12

izgubljeno venčanje, osetim kako stariji ljudi smatraju da to nije stvar o kojoj bi trebalo pričati. U svakom slučaju, čini se da niko nema mnogo da doda, iako ponekad neki izgledaju kao da bi i mogli. Može biti da je ta stvar prisutna tako dugo da neki nisu toliko uvereni kao što su nekad bili, te počinju da sumnjaju da su je nekako, negde, i oni možda izgubili. Uostalom, na venčanju postoje svatovi, čak i na izgubljenom venčanju. Čini mi se da okolo mora da ima čitava gomila izgubljenih stvari, tik ispod površine, samo kad biste znali koje su to stvari, ili gde da ih tražite.

Kad govori o svom venčanju, što ponekad i dalje čini, Dženifer Kuli neprestano menja priču – jednom se, recimo, vraća po broš, drugi put po traku – kao da je uklapanje venčanja u stvarne okvire donekle slično slagalici, ili poput jednog od onih predmeta koje u dečijoj igri moraš da staviš u rupe odgovarajućeg oblika. Možda ona jednostavno još nema pravi oblik. Možda postoji samo jedna stvarčica koja sprečava da sve uredno dođe na svoje mesto: možda je ispred gradske skupštine Albatrosa bila grevileja, a ne hibiskus; možda nisu svirali „O, ljubavi savršena“, već „Božansku ljubav, iznad svih ljubavi“; možda bi se, da je ranije progovorila, da nije bila toliko razdražljiva, neko sećao, i možda ne bi nastupila ova tišina, ova praznina, ovaj užasni proces zaboravljanja.

13

Neposlušnost stvari Čitavog dana ispred moje spavaće sobe pada lišće. To je samo po sebi uobičajeno za ovo doba godine, i ne uznemirava me. Reč je o jednom listu, samo jednom – ne prvom koji je pao, ali skoro prvom, i ne zato što je pao, ili zato što nije, već zato što, na neki način, nije učinio ni jedno ni drugo.

Nakon što je jutros zazvonio budilnik, video sam kroz prozor kako je list otpao sa svoje grane. Jasno se videlo kako otpada. Nije bilo mesta za sumnju u nešto neprirodno. Ali onda se, nakon prvih nekoliko centimetara, zaustavio, ili se skoro zaustavio: bilo je, u najmanju ruku, vidnog usporavanja, kao da se predomislio ili su zakoni gravitacije bili nekako obustavljeni. Umesto ubrzanja prilikom pada, on je usporavao kako je dan odmicao, pa sada počinjem da sumnjam da će uopšte doseći zemlju – tako da sad, kad kažem, kao što sam upravo učinio, da čitavog dana ispred moje spavaće sobe pada lišće, taj iskaz u sebi sadrži drugi, prilično drugačiji iskaz, da je čitavog dana jedan list padao, na veoma čudnovat način.

Tokom dana sam mu se stalno iznova vraćao, ali ništa se nije promenilo. Svaki put kad pogledam kroz prozor vidim da se još spustio, ali uvek nešto manje nego ranije. Sve ostalo u vrtu izgleda normalno – ili je izgledalo jutros kad sam izašao da pogledam. Sad, uza sve ostalo što se dogodilo, nisam tako siguran da bih rizikovao.

Već odavno sam navikao na određenu nepredvidivu neispravnost stvari oko sebe, na dane kad mi automobil stane usred saobraćaja ili kad hemijske olovke odbijaju da pišu u ključnim trenucima, kad se posečeš nožem ili žiletom uprkos svim merama opreza, ili kad posečeš prst na list papira. Neispravnost toaletne šolje, na primer, ume da bude sramno upozorenje, a automobil koji je muškarac parkirao pred kućom svoje ljubavnice, a čije kočnice popuštaju ili koji sam od sebe kreće, preskoči kanal i probije komšijinu ogradu, može delovati kao stvar osvetničke 15

prirode. Ali, uprkos tome što imam običaj da se, u takvim trenucima, pozivam na zlobu neživih predmeta, ovo je često tek spoticanje, tek ovlašni dodir stvarnosti, i isto tako bi se ispostavilo da se pravi uzroci, kad bih mogao da ih utvrdim, nalaze podjednako verovatno u meni kao i van mene. Takvi događaji imaju svoju svrhu. Odagnavajući samozadovoljstvo, braneći se tako od ozbiljnijih zanemarivanja koja bi se inače mogla ispostaviti kao katastrofalna, oni pomažu nekakvoj ravnoteži, i javljaju se s učestalošću koja je gotovo predvidiva. Ali ono što se danas dešava – što je, bojim se, tek počelo da se dešava – više je nego preteće, to je čista samovolja, nepogrešiva neposlušnost stvari.

Pazite, nije reč o svim stvarima. Samo o jednoj ili dve. Ali njihov broj postepeno raste. Na neki način, priznajem, možda to nije toliko namerna neposlušnost koliko nemar, nedostatak pažnje.

Stvar nije tamo gde ja mislim da jeste – ili, tačnije, jeste tamo, ali i nije, na neki čudan način. Vidim je, a ona se ponaša kao da je ne vidim, kao da ne postoji, ili kao da, nekako, ja ne postojim – makar ne na način na koji sam navikao.

U jednom ogledalu, samo jednom, od svih sedam u kući, nema mog odraza. Prošao sam kroz tu sobu sa šoljom u ruci, i dok sam se približavao daljim vratima imao sam uznemirujući osećaj da nešto tamo nije normalno. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da otkrijem šta nije u redu, ali sam ubrzo shvatio da, kad god prolazim pored široke, odražavajuće površine iznad kredenca, odraz živopisnog zelenog travnjaka u njoj – belog baštenskog nameštaja, sive palisade – ostaje nenarušen i odbija da primeti kako sam ja prošao između njih. Prvo sam pomislio da je to optička varka, neka uvrnuta slepa tačka u mojoj mrežnjači ili u načinu na koji pada svetlo, ali ovo se nikada ranije nije dešavalo i ovaj podbačaj ogledala trajao je čak i kad sam prislonio lice uz njega. Proverio sam svoj odraz u nekoliko drugih ogledala, i sva su potvrdila moje telesno postojanje: biće da anomalija nije u meni, već u samoj stvari.

Privremeno umiren, proveo sam jutro obavljajući druge poslove i pokušavao da se oduprem iskušenju, kao početnom 16

stadijumu neuroze, da ponovo posetim kredenac i prozor u spavaćoj sobi. Spremio sam i pojeo lagani ručak, pošto je bila nedelja, uradio sam to bez problema. Šnicla je bila polupečena upravo kako sam nameravao; sa salatom je sve bilo u redu; video sam svoj odraz na oštrici noža, na belom obodu porcelanskog tanjira. Sve se, zapravo, odigravalo normalno dok nije došao red na vinsku čašu. A kada se i to, kroz nekoliko minuta, desilo, obreo sam se usred najčudnije i najzagonetnije zbrke tog dana, neposlušnosti – ako je ona u pitanju – suptilnije, složenije nego ikada ranije.

Kao što obično radim kada sam raspoložen da posebno ugodim sebi (možda sam se ovoga puta tešio), otvorio sam bocu omiljenog vina s najboljim mestom porekla, mada su mi berba i vinograd bili nepoznati. U takvim prilikama više volim da pijem nakon nego tokom obroka, kako bih osetio istinski ukus vina i produžio njegov ugođaj do popodnevnih sati. Kada sam okončao obrok i raspremio sto, ponovo sam seo, nalio sebi čašu vina, i pošto sam se nekoliko minuta naslađivao njegovom bojom i mirisom, prineo sam je usnama, ali sam iskusio nešto nalik na nagli jaz, neobjašnjivo odsustvo koje bi se tek približno moglo opisati kao izostanak bilo kakvog ukusa, kao da vino nije ni doprlo do mojih usta. Ova pojava bila je trenutačna, ali usledio je niz zapanjujućih transformacija. Ponovo sam podigao vino, i činilo se da ono – ta tečnost – ostaje na svom mestu, nekoliko centimetara iznad stola, u obliku kakav je poprimilo u čaši. Pokušao sam ponovo i najzad uspeo da ga okusim s olakšanjem, jer se konačno, naizgled, upristojilo, popio sam više od gutljaja, ali se nivo u čaši ipak nije smanjio kad sam je vratio na sto. Bio sam radoznao, pa sam otišao da još jednom podignem čašu, a jedino što sam ustanovio, dok se činilo da postoji i da obuhvata svoj deo tamnocrvene tečnosti, jeste da su moji prsti naišli samo na vino u obliku čaše, i vratili mi se vlažni i sjajni, kao da su cedili grožđe. Sada, u želji da popijem gutljaj, nisam znao na koji deo da stavim ruku, koja stvar – tečnost ili čaša – sledeća može da me izneveri, nadao sam se da to može biti tečnost, pitao se, kad su napokon čaša i tečnost ponovo zajedno 17

stigli do mojih usana, i kad sam ponovo okusio bogati opori nektar, kako je moguće da su istovremeno netaknuti, a svetlost na krhkoj oblini čase neprekinuta ni najmanjim mojim pokretom.

Ponekad poželim da, umesto romantičnih i detektivskih priča koje se stalno javljaju na štandovima s novim knjigama, pronađem knjigu običnih stvari i pokreta, koja bi nam pokazala koliko su oni zaista neobični. Jedan deo mene čezne da istrči i uhvati list i prikuje ga za zemlju. Drugi deo mene želi da ode do najbližih komšija sa čašom vina i zamoli ih da postanu svedoci njegove neposlušnosti.

Ali postoji i deo mene koji zna da, kad bih to uradio, ništa ne bih postigao, ne bi bilo nikakvog pomaka, a jaz koji je uveliko prisutan samo bi se produbio. I kako uopšte mogu da znam da zapravo ja sâm ne napuštam sopstveno telo, veći i čudniji nego što sam ikada mislio da jesam?

18