Književna radionica Rašić
©Vukašin Štreker © Književna radionica Rašić
Urednik izdanja Ivan Radosavljević
Vukašin Štreker
Srčanost roman
Beograd 2016.
Joletu‌
How much can you know about yourself if you’ve never been in a fight? Chuck Palahniuk
PROLOG
Ponekad žalim za tim danima. I nije to puka nostalgija, varljivo sećanje uveličano nepouzdanom lupom vremenske i prostorne distance. Nisam zaboravio ratne užase i politička previranja, nemaštinu i bezakonje, nisam zaboravio mrtve. Ali danas, posle svih ovih godina, znam da onakvu slobodu i strast više nikada neću doživeti. Još uvek bih se mogao smatrati mladim čovekom, ali znam da ih više neću doživeti. Odrastao sam bez oca, sin jedinac. Majka je bila učiteljica u lokalnoj osnovnoj školi, predavala je i meni, i svim mojim drugarima. Nikada mi nije povlađivala, naučila me je da sam u školi samo đak kao i drugi, da naš privatni odnos prestaje unutar školske kapije. Baneta sam poznavao otkad sam znao za sebe. Bili smo komšije i išli u isti razred. Naše majke su se družile, onoliko koliko je to Banetov otac, Stole, tolerisao. Stole je bio pijanac, grub čovek i duboko nesrećan. Osećao se bolje samo kad prebije ženu i sina – to bi ga uvek primirilo, barem na nekoliko dana. Bane je zato često noćio kod nas, a ponekad bi mu se pridružila i tetka Vera, njegova majka. Voleo sam te noći, ostajali smo budni do kasno, igrali video igre i gledali crtane filmove, dok su naše majke sedele za kuhinjskim stolom, pile kafu, pušile i šaputale. Čika Stole je samo jednom došao da ih traži. Moja majka mu je otvorila vrata držeći kuhinjski nož u ruci. Rekla mu je samo da bude spreman da se brani ako prekorači prag. Okrenuo se i otišao kući. Kada je počeo rat, Stole je mobilisan i otpremljen na front, gde je ubrzo nestao. Posle šest meseci je zvanično proglašen mrtvim. Imao sam utisak da su Bane i tetka Vera odahnuli. Usred građanskog rata i bizarne, virtualne sahrane nikad pronađenog tela, naš mali svet je odjednom postao udobniji. 9
Ni ja, ni Bane nismo imali očinsku figuru u svom životu. Ugledali smo se na muškarce iz filmova i stripova, hrabre, jake i pravedne, bezgrešne spomenike čojstvu i junaštvu. Dok je trajalo detinjstvo, trajao je i njihov uticaj. Sazrevanje je neminovno donosilo sumnju u njihovo pretpostavljeno savršenstvo, bez ikakvog uporišta u stvarnosti, i bilo je vreme da potražimo nove uzore. Svet oko nas se menjao vrtoglavom, hipnotičkom brzinom. Menjale su se granice, nazivi država, gradova i ulica, nastajale su nove nacije i jezici… Rađali su se i novi uzori. Ne zameram Banetu na svemu što se desilo. Nisam ja bio ništa pametniji niti bolji. Samo sam imao više sreće.
10
FLORIDA Nikada se neću navići na ovu klimu. Ni na usiljene osmehe, lišene organskog entuzijazma. Pre dvadeset godina, kada sam dobio stipendiju za Florida Stejt, pomislio sam kako će to biti idealno mesto za novi početak. Sunce, palme, more – ko nije poželeo da živi u takvom ambijentu? Ali, postoji razlog zašto su takva mesta slabo naseljena. Vrućine su daleko pogubnije po živčani sistem od hladnoće. Prouzrokuju nervozu. Pogoduju mentalnim oboljenjima, rastu kriminala, nasilju u porodici. Prate ih lenjost i nemaština, malodušnost. Morao sam da odem. Krivica me je razdirala. Morao sam da raskrstim sa starim životom. Izbor se sveo na smrt ili odlazak. Novi početak. Nisam želeo da ostavim majku, ali je postalo neizdrživo. Znala je ona šta mislim i osećam, iako sam odbijao da govorim o tome. I podržala me je. Insistirala da odem. Da iskoristim šansu, mislim na budućnost. Bilo joj je draže da ima živog sina u inostranstvu, nego mrtvog na lokalnom groblju. I pomoglo je, u početku. Preporodio sam se. Nova sredina, nove obaveze. Prijalo mi je to što me niko ne poznaje. Što poštuju moje znanje i iskustvo. Bio sam im neizmerno zahvalan na stipendiji, osećao duboku lojalnost prema toj ustanovi i tim ljudima. Nisam imao težak početak u inostranstvu, kao većina imigranata. Od prvog dana sam živeo u Sunčanoj Državi, o kojoj radnička klasa širom Amerike mašta čitavog života. Dođu kad se penzionišu. Iznajme stan i negu u jednom od onih sterilnih staračkih domova, kakvih ima na svakom ćošku. Čekaju smrt pod velikim, nemilosrdnim Suncem, zureći u tirkizni okean. Od samog početka sam imao boravišne papire. Studentsku vizu. Punu stipendiju za nostrifikaciju diplome Veterinarskog fakulteta. Naravno, morao sam da radim kako bih pokrivao životne 11
troškove, nevezane za školarinu, ali mi se čak i na tom polju posrećilo. Dobio sam posao pomoćnika u lokalnoj veterinarskoj stanici. Plata je bila mala, i morao sam da obavljam zadatke za koje sam bio previše kvalifikovan, ali sam radio u struci i, što je najvažnije, savlađivao stručne termine na engleskom jeziku. Tu sam upoznao i svoju sadašnju suprugu. Pamela, Pem. Tipična Amerikanka. Plavuša, bivša čirlidersica, misica maturske večeri. Iz Džeksonvila, na Floridi. Nije preterano bistra, ali ima dobru, neiskvarenu dušu. I optimista je, veruje da su ljudi dobri i da je život lep, da ima Boga. Zato sam je i zavoleo. Pamela je računovođa. Između ostalog, ona nam je obrađivala plate tada, u toj veterinarskoj stanici u Talahasiju. Znala je da imam najmanju satnicu u firmi. A ja sam znao da ona ima najveće sise i najduže noge i da svi žele da budu s njom. Pa ipak sam je pitao da izađemo. I pristala je, bez razmišljanja. Od tada smo nerazdvojni. Rodila mi je dvoje dece, sina i ćerku. Dobra je domaćica i majka. I nije se zapustila. Još uvek izgleda kao model. Ja sam otvorio privatnu praksu, najpre u Tampi, a potom u Aventuri, elitnom predgrađu Majamija. Shvatio sam da je lakše i isplativije lečiti kućne ljubimce bogatašima nego živinu i stoku sirotinji. Tu i danas živimo. Imamo kuću u ograđenom naselju, s obezbeđenjem. Dva automobila, bazen, teretanu. Imamo divne komšije – ljudi iz celog sveta, zanimljivi, uspešni. Okruženi smo terenima za golf i tenis, marinama, luksuznim buticima i ekskluzivnim restoranima. Život je lep. Nedavno sam uzeo psa. Imamo mačku u kući, ali sam hteo psa za dvorište. Pit bul. Mužjak. Štene, nema ni četiri meseca. Nazvao sam ga Jenki. Kad žena i deca odu na spavanje, ja izađem na trem da popušim cigaretu. Posmatram ga kako jurca po travnjaku. I plačem bez glasa.
12
ČIKA– JOLE Pit bula sam prvi put video još pre rata. Bane i ja smo išli u drugi razred. Te zime, u kraju se pojavio napušten nemački lovni terijer, zaražen besnilom. Motao se oko škole i kidisao na decu. Žalili smo se učiteljima i roditeljima, ali nas niko nije uzimao ozbiljno. Činilo se da niko od odraslih nikada nije video psa koji odgovara našem opisu i pripisali su dečijoj mašti priču o lutalici s penom oko usta. Jednom smo uspeli da alarmiramo uspavanog domara, kada se terijer pojavio u školskom dvorištu. Domar je upasao košulju u pantalone, izvadio češalj iz džepa, začešljao dugačke repove preko ćele na temenu i izašao u dvorište, noseći težak francuski ključ. Kada je video malenog terijera, kojeg su mu deca opisala kao aždaju, oteo mu se osmeh. Terijer ga je fiksirao i zarežao, ali nije kidisao. Domar se odjednom namrgodio i zafrljačio francuski ključ u pravcu psa, psujući. Uspeo je da ga zakači i terijer se dao u beg, cvileći. Deca su se cerekala i aplaudirala, nesposobna da sakriju olakšanje pred prizorom ponižene džukele i novonastalo divljenje prema pijanom domaru. Ja nisam delio njihovo oduševljenje. Bilo mi je jasno da će se terijer vratiti i da ćemo ga se otarasiti jedino ako ga ubijemo. Ali ko će to da uradi? I kako? Narednih dana sam i dalje bio na oprezu. Put do škole i nazad prelazio sam kao minsko polje. Bane je bio daleko opušteniji. Tvrdio je da se terijer više nikada neće vratiti. Pričali smo i s drugim klincima u školi. Niko ga nije video otkad ga je domar najurio. Zima je bila oštra. Vejao je sneg, duvao vetar. Bane se prehladio i morao je da ostane kod kuće. Uplašio sam se od same pomisli da ću do škole morati da pešačim sam. Majka je izlazila iz kuće sat ili dva pre mene. Sastančili su u zbornici i pripremali dnevnu nastavu. Da ne bih priznao kukavičluk, pokušao sam da odglumim simptome prehlade. Majka mi je izmerila temperaturu i lupila čvrgu. 13
Krenuo sam u školu pitajući se da li je bolje da trčim ili da se šunjam. Ako budem trčao, stići ću brže, ali ću privući terijerovu pažnju. Ako se budem šunjao, biću skoro neprimetan, ali će se put do škole odužiti. Na kraju je ispalo svejedno. Terijer mi je preprečio put čim sam zamakao iza prvog ćoška. Iskezio se i zalajao. Histerično, besno. Bale su mu se rastezale do zemlje. Prskale su na sve strane. Onda je počeo da kidiše. Zamahnuo sam nogom, jednom, pa drugi put. Terijer se povlačio i nasrtao veoma vešto, činilo mi se. Zamahnuo sam školskom torbom i pogodio. Pas je ciknuo, ali nije odustajao. Onda sam bacio torbu na njega i dao se u beg. Terijer me je sustigao i mogao sam da osetim kako pokušava da me ugrize oko članaka. Ugledao sam parkiran stari fijat topolino i bez razmišljanja skočio na haubu, pa na krov. Terijer je ostao na zemlji, zavijao je kao divlja zver. Ne znam koliko sam vremena proveo na krovu tog fiće, ali dovoljno dugo da pomislim kako ću se smrznuti ako uskoro niko ne bude naišao. Terijer je skakao oko auta, obeznanjen od gladi i ludila. Tada sam začuo nešto kao šapat, tihu ali odsečnu naredbu, a onda i topot šapa po asfaltu, brz i silovit, smrtonosan. Crn, mišićav pas, bez ušiju i repa, sa sitnim, belim ožiljcima po čitavoj glavi zakucao se u terijera kao teško bojno koplje. Za trenutak se videlo samo komešanje, kao da su oba psa uključena u strujno kolo. Terijer je cvileo i škljocao zubima u prazno. Drugi pas je ostao nem. Delovao je promišljeno i ozbiljno, metodično. Sve je bilo gotovo za manje od jednog minuta. Terijer je bio mrtav. Beživotno telo se pušilo na okrvavljenom snegu. Drugi pas, pas kakvog nikada ranije nisam video, okrenuo se prema svom gazdi. Gledao ga je upitno. Tada sam ga i ja prvi put osmotrio. Visok, krupan čovek, kratke kose, crne kao imalin. Bokserski nos, lomljen. Rošavo lice, neobrijano. I pitome oči, kao u srne. Smešile su se. – Jesi dobar, mali?! Uzeo me je u naručje i spustio s krova. Bio sam u šoku. – Dobro sam… Dobro… – promucao sam. – Delovao je besan ovaj džukac… Nije te ujeo? 14
– Nije, pokušao je da me uvati za nogu… – Daj da vidim… Podigao mi je nogavicu i osmotrio članak. – Dobro je… Ne vidi se ništa… Sva sreća pa si stigao da se popneš na taj auto… Nasmejao se i pomazio me po kosi. Nasmejao sam se i ja. – Kako se zoveš? – pitao me je. – Vuk. A vi? – Jole. – Hvala, čika Jole. Spasili ste mi život. – Haha… Nije bilo baš toliko ozbiljno… Preživeo bi ti i bez mene. Jesi ti to kreno u školu? Ajde, briši, zakasnićeš… Podigao sam torbu sa zemlje i prebacio je preko leđa. Čika Jole je uhvatio mrtvog terijera za zadnju nogu i odvukao ga do kontejnera za smeće. Ubacio ga je unutra i zatvorio poklopac. Njegov pas je zainteresovano kaskao za njim. Izgledao je moćno. – Čika Jole? – Molim? – Koji je to pas? Čika Jole je podigao obrve, iznenađeno. Onda se nasmejao. – Pit bul. Ovo je, sine, američki pit bul terijer. Klimnuo sam glavom, ponavljajući to ime u sebi, da ne zaboravim.
PIT BUL U školi sam svima ispričao kako je terijera zgazio auto. Hteo sam da razglasim radosnu vest, ali sam priču o nabildovanom superpsu ljubomorno sačuvao za sebe. I za Baneta. Odmah posle nastave odjurio sam kod njega. Još uvek je imao temperaturu, ležao je u krevetu, slab i bledunjav, bezvoljan. Nisam 15
mogao da sednem od uzbuđenja. Valjao sam se po podu i skakao po krevetu, pokušavajući da mu dočaram snagu i brzinu, neponovljivi intenzitet tog stranog, američkog psa po imenu pit bul. Bane je buljio u mene, opčinjen. Smešio se, spreman da ustane iz kreveta. Pit bul, pit bul, ponavljao je. I samo ime je zvučalo opako, egzotično i nesvakidašnje. Odlučili smo da nabavimo po jednog, kako znamo i umemo. Nismo imali pojma gde čika Jole živi. Zaključili smo kako bi najbolje bilo da ga narednog jutra čekamo na istom mestu, u isto vreme. Bane se naprasno oporavio. Jedva je čekao da krene u školu. Tako je i bilo. Samo što se čika Jole nije pojavio. Čekali smo ga svakog jutra. Dva puta smo zakasnili na prvi čas. Tog vikenda je ponovo pao sneg. Poranili smo i otišli da pravimo iglo na travnjaku iza kontejnera za smeće u kojem je završio onaj pomahnitali džukac. Bili smo spremni da čekamo do ponedeljka ujutru. Zaobljeni krov igloa se pokazao nepremostivom preprekom za naše neimarske sposobnosti. Snežna struktura se urušila kao kula od karata. Pogledali smo se, crveni u licu, teško dišući, na ivici suza. Bane je seo na ruševine i gorko opsovao. Ja sam se presamitio kao poraženi fudbaler na kraju utakmice, sa šakama na kolenima, zureći s nevericom u našu nesuđenu osmatračnicu. A onda sam ponovo čuo onaj šapat i nervozno, zversko grebanje kandži po tlu. Spazili smo ih u isto vreme. Čika Jole je vodio svog pit bula na povocu kakav nikada ranije nismo videli, povocu koji nije bio vezan oko vrata, već oko grudi, i lepo se videlo kako jedva uspeva da psa drži pod kontrolom. Onoliki čovek. Hodao je dugačkim, brzim koracima, povijen unazad. Pit ga je vukao kao od šale. – Čika Jole!– povikao sam oduševljeno. Pogledao me je zbunjeno i usporio, zauzdavajući zajapurenog psa. – Ej, ti si, mali… Vuk, je l’? Kakav si? 16
– Vuk, jeste… Dobro sam... Ovo je moj drug, Bane… Vas čekamo… – Mene čekate? Ha-ha… A što? – Pa hteli smo da vas pitamo gde ste nabavili tog pit bula? Hteli smo i mi da nabavimo takvog… Baš je dobar… – Ha-ha… Nisu to baš psi za decu, vidiš kako je jak, vuče ko lud… Jedva ga ja šetam. Bolje nabavite neke manje pse, pitomije… Za početak… Pa kad budete stariji pređite na ove zverke… To nije bio odgovor koji smo hteli da čujemo. Ućutali smo se, nismo znali šta da kažemo. Oklembesili smo glave, razočarano. – Ajde, de… Ako baš hoćete, mogu da vas odvedem kod mene da se igrate sa štencima… – Imate štence?! – ciknuo sam.– Pit bula?! – Imam ja celu odgajivačnicu… Dve ženke, četiri mužjaka… Jedna od te dve ženke je imala leglo pre tri meseca… Svi su još kod mene… Šest komada… – Je l’ možemo sad da ih vidimo, čika Jole?! – zacvileo je Bane. – Pa, ajde, može… Al nemoj da mi se zacopate u štence, pa da mi ih tražite… Možete malo da se igrate i to je to… Dogovoreno?! – Dogovoreno!!! – zaurlali smo uglas.
ODGAJIVAČNICA Od tog dana, sve slobodno vreme smo provodili u čikaJoletovoj odgajivačnici. Igrali smo se sa štencima, punili činije vodom, čistili boksove i kućice, slušali Joletove instrukcije. Odgajivačnica se zvala STB, skraćeno od Simply the Best ili Jednostavno najbolji. Jole nam je objasnio da je ime poteklo od njegovog omiljenog boksera, Krisa Jubenka, koji je na ring izlazio uz istoimenu pesmu Tine Tarner. I Jole je svojevremeno bio bokser. Imao je vitrinu s nekoliko pehara i medalja, uramljenih 17
plaketa i fotografija. Bane mu je rekao da se i njegov ćale bavio boksom. Kada je spomenuo Stoletovo ime, Jole se za trenutak namrgodio i promeškoljio u stolici, ali se onda nakašljao, nasmešio i rekao samo kako mu zna matorog. Čim je Stole saznao da visimo kod Joleta, ispričao nam je kako ga je redovno tukao na treninzima. Bane je odjednom postao ponosan na ćaleta i zajedljiv prema Joletu. To me je strašno iritiralo, pogotovo zato što mi je keva rekla da Stole laže i da je ona lično gledala meč u kom je Jole nokautirao Stoleta u prvoj rundi. Goreo sam od želje da Banetu saspem istinu u lice, kad god se pravi pametan pred Joletom, ali sam znao da to nikada neću učiniti. Činilo se da Jole ne primećuje Banetove sitne bezobrazluke. I dalje smo bili rado viđeni gosti u njegovom dvorištu. Pričao nam je o istoriji rase, o borbama pasa i takmičenjima u vuči tereta. Posedovao je retke knjige poznatih odgajivača i trenera – dogfajtera, kako ih je nazivao. Bio je pretplaćen na američke poluilegalne časopise o pitovima: Sporting Dog Magazin i Pit Bul Tajms. U njima su se nalazili svakojaki oglasi i izveštaji s mečeva. Želja mu je bila da pokrene sličan časopis u našoj zemlji. Objasnio nam je da već postoje pristojna scena i veliki broj “pitadžija”. Smatrao je da bi takav časopis doprineo obrazovanju i profesionalizmu, fer-pleju. Jole je delio pitadžije na „profesionalce“ i „indijance“. Profesionalci su bili slični njemu – poznavali su istorijat rase i shvatali borbe kao sport. Tretirali su svoje pse kao atlete, a svoje protivnike kao kolege. Indijanci su bili neobrazovani. Nisu imali pojma o treningu ni o ishrani, borbama pasa su lečili sopstvene komplekse, a protivnike su doživljavali kao krvne neprijatelje. Zahvaljujući njima, svi pitaroši, njihovi psi i njihov sport, bili su na lošem glasu. Jole je osećao duboku, istinsku odgovornost prema integritetu rase i borbenoj tradiciji. Bilo je inspirativno slušati ga kako govori. Zvučao je strastveno i nepokolebljivo, kao prorok nepoznate religije. Bane je voleo akciju, pa su ga najviše interesovale priče o poznatim šampionima i samim borbama. Mene je više zanimala 18
filozofija, način na koji je Jole doživljavao potrebu da sama rasa opstane kroz negovanje njene originalne namene, njenog borbenog duha. Taj borbeni duh, ta esencija same rase, imala je svoje ime. „Gejmnes“. Srčanost. „Gejm“ je bilo ono što je razlikovalo pitove ne samo od svih ostalih pasa, već i od svih ostalih životinja. Na svetu ne postoji nijedna životinja koja može, ili želi, da se bori satima. Ne postoji nijedan živi stvor koji će radije otići u smrt nego da podvije rep i pobegne. Samo pit bul i, u retkim slučajevima, čovek, govorio je Jole. Za razliku od Baneta, ja sam imao svoje dileme u početku. Čitao sam Beli očnjak Džeka Londona, gledao nekoliko filmova u kojima su borbeni psi uvek prikazivani kao nesrećne žrtve, a njihovi vlasnici kao monstrumi… Na sva moja pitanja, na sve nedoumice, Jole je imao uverljiv odgovor. – Kao prvo, ako pas nije pit bul, onda i jeste nesrećna žrtva… Nikada, zapamtite ovo dobro, nikada ne treba puštati nijednog psa u borbu osim pit bula! – Moj ćale kaže da je šarplaninac jači od pita! – pobunio se Bane. Jole ga je pogledao prekorno. – Jesi ti čuo sta sam ja rekao? Nikada… Samo je pit selektiran za borbe… Svaka rasa ima svoju namenu… Lovački psi su za lov, službeni psi se koriste za otkrivanje droge, eksploziva, da čuvaju kuću… Kućni psi za kućne ljubimce… – Al kako ti nije žao, čika Jole? Da ih pustiš da se kolju? – upitah. – Kao prvo, ne puštam ih ja da se „kolju“… Puštam ih da se bore, nadmeću… Kao drugo, ne može da mi bude žao, kad oni uživaju u tome… – Otkud znate da uživaju? – bio sam uporan. – Je l’ znate kad pas maše repom? Jeste primetili možda? – Kad ih hranimo! – povika Bane. – Kad ih mazimo! – dodao sam ja. 19
– Tako je… Značim kad su srećni… E, vidiš, pit bul je jedini pas koji maše repom dok se bori… Sve ostale rase podvijaju rep… Šta još rade psi, drugi psi, kad se biju, a? Ćutali smo. – A? Jeste videli nekad džukce da se pobiju na ulici? – Jesmo! – povikali smo uglas. – I? Kako to izgleda? Opišite mi? – Pa, šta znam… – reče Bane. – Reže, laju… – Nakostreše se! – dodao sam ja. – Tako je… A znate zašto? Slegli smo ramenima. Nismo imali pojma. – Sve životinje, ne samo psi, prvo se nakostreše kad osete opasnost… To je zato da bi izgledale veće, krupnije… Onda keze zube, u znak upozorenja… Konačno, počinju da reže, laju ili zavijaju… To su sve tehnike zastrašivanja, one pokušavaju da odbiju napad pretnjom… Razumete? One pokušavaju da izbegnu sukob! Pit bulovi ne rade ništa od toga… Oni su mirni, ne laju, ne reže, nikada nisu nakostrešeni… Samo se oblizuju i mašu repom… Znači, ne prete, jer žele da do sukoba dođe! – Pas koji laje ne ujeda! – vrisnuo sam. – Tačno tako. Jeste gledali nekad one emisije o životinjama na televiziji? – U, te najviše volim! – slagao je Bane. – Ja još više… – promumlao sam. – Jeste videli nekad kako se životinje biju? Dva jelena? Dva vuka? Lava? – Videli smo!!! – I? Kako to izgleda? Sudare se par puta, onaj koji oseti da je slabiji, podvije rep i pobegne… Borba nikada ne traje više od par minuta. Znate koliko je trajao najduži meč između dva pita? Pet i po sati! – Pet sati! Jeeee!!! – urlali smo. – Da, da… E, sad, nek mi neko kaže zašto oni to rade, ako ne vole?! A? 20
– Al to se ne važi, vi njih pujdate! One životinje niko ne pujda! – primetio sam. – Nije istina! Nikakvo pujdanje nije dozvoljeno u profe sionalnom meču! To je faul, tako se gubi meč! Nema pujdanja, nema gurkanja… U tome je poenta… Pobeđuje onaj koji ima više volje, veće srce, više gejma… – A šta bude s onim koji izgubi? – Eh, pa… Zavisi kako je izgubio… Ako i nakon izgubljenog meča pokaže želju da nastavi borbu, živeće srećno do kraja života. Ako ne, onda će, nažalost, biti uspavan. – E, jebiga… – zacvileo sam. – Ubije ga gazda? – Nemoj to tako da posmatraš… Mi smo pre svega odgajivači… Moramo da vršimo selekciju… Šta misliš kako su nastale ostale rase? Šta rade odgajivači dobermana kad dobiju belo štene? Pa odstrane ga… Odgajivači drugih rasa su još suroviji… Oni uklanjaju pse po svakojakim osnovama… Imaju razne standarde, od boje, preko visine, težine, odgovarajućeg zubala… Sve što ne odgovara standardu se uklanja… Mi tražimo samo jedno, gejm! Ne marimo za veličinu, boju, zubalo, nemamo nikakve druge standarde… – Je l’ možemo da gledamo neku borbu? – upita Bane. Jole je podigao obrve i duboko uzdahnuo. – Pa, ne znam, nisam pametan… Još uvek ste mi nekako mali za te stvari… Al bolje da vam ja pokažem nego neki indijanci koji nemaju pojma šta rade… Bane i ja smo se pogledali i nasmejali, krišom, stidljivo, kao da ćemo upravo da uradimo nešto uzbudljivo i zabranjeno.
21