10 minute read
UVEK IZVLAČIM MAKSIMUM!
Karijera srpskog automobiliste Miloša Pavlovića počela je 1991. godine. Za tačno tri decenije od prvog susreta sa četvorotočkašima i brzinom prošao je kroz sve najvažnije kategorije automobilskog sporta, zabeležio mnoštvo pobeda i titula, a trenutno se nalazi na poziciji fabričkog vozača kompanije „Lamborgini”, kao trkač, instruktor, test i razvojni vozač. Pandemija je prilično promenila planove i kalendar aktivnosti italijanskog giganta, ali Pavlović je i ove godine imao pune ruke posla, iako je režim bio izmenjen. Sezona i kalendarska godina približili su se kraju, pa smo uspeli da pronađemo Miloša u pauzi između obaveza i popričamo o njegovom putu do vrha.
Miloš je u kartingu otkrio strast ka brzini
AMR: Ljudi često pamte najupečatljivije i neobične detalje vezane za događaj koji im je uticao na život ili karijeru. Kakva su Vaša sećanja na prvi kontakt sa trkačkim vozilom na četiri točka i koliko ste u tom trenutku bili zainteresovani za brzinu i generalno za trkanje?
Miloš Pavlović: Neću nikada zaboraviti trenutak kada sam prvi put seo u karting. Tada nisam znao da sam bio zainteresovan za brzinu, niti sam znao da se sa kartingom započinje karijera u auto-sportu. Ipak, tada sam shvatio značenje reči strast i bio sam siguran da sam otkrio nešto važno u mom životu.
AMR: Koja tri momenta biste mogli da izdvojite kao ključna u Vašoj karijeri u kartingu?
Miloš Pavlović: Pobeda u Jugoslovenskom šampionatu 1992. godine, drugo mesto na Evropskom i treće mesto na Svetskom prvenstvu 1994. godine, kao i pobeda na Svetskom kupu 1996. godine.
Pavlović (u sredini), Baton (desno) i Panatno na podijumu u Suzuki 1996. godine
Pavlović je nosilac priznanja za doprinos razvoja kartinga u svetu
AMR: Koje staze su vam posebno ostale u sećanju i koji model kartinga biste mogli da ocenite kao bolji od ostalih?
Miloš Pavlović: Staze za koje sam posebno vezan su one na kojima sam provodio više vremena kao klinac, na samom početku karijere u Italiji. Razlog za to je što su kasnije rezultati stigli zahvaljujući radu, trudu i vremenu koje sam proveo trenirajući baš u ovom periodu. To su pre svega tri staze u Italiji: Jesolo, San Pancrazio – Parma (staza na kojoj je vozio i Sena i koja danas nažalost više ne postoji) i Pista Salentina. Što se tiče šasije – nemam omiljenu, ali imam šasiju s kojom sam imao bolji odnos u odnosu na ostale od samog početka. Radi se o šasiji CRG Epoch – 1994. godina.
AMR: Koje vozače iz tog perioda biste izdvojili kao Vaše najveće rivale? I zašto?
Miloš Pavlović: Imao sam više rivala tokom moje karijere, mogao bih da izdvojim dvojicu kao moje najveće rivale kada je u pitanju karting, a radi se o Đorđu Pantanu i Džensonu Batonu. Pored toga što smo se često borili za pobede, oko nas je postojala jaka energija, poput nekog saznanja da gradimo nešto posebno.
AMR: Najveći deo karijere ste proveli u Italiji, ali značajan period u Vašem formiranju kao vozača jednoseda proveli ste u Velikoj Britaniji. Kako biste mogli da uporedite shvatanje automobilizma i samo organizovanje takmičenja u te dve zemlje?
Miloš Pavlović: U godinama kada sam gradio svoju karijeru to je bio obavezan razvojni put, ako si želeo da stigneš do Formule 1. Radi se o dva potpuno različita pristupa auto-sportu. Ovo pre svega, jer je pristup samom životu potpuno drugačiji u ove dve zemlje, a s obzirom na to i pristup poslu i trkama je bio drugačiji. Italijani su pre svega bili opušteniji dok su Englezi sve planirali unapred. Ja sam pokušao da izvučem najbolje iz oba iskustva.
AMR: Već u prvoj fazi takmičenja, u jednosedima, imali ste priliku da učite na kultnim stazama na Ostrvu. Koja staza izaziva najveće poštovanje kada se setite Vaših trka?
Miloš Pavlović: Ja volim staze koje imaju karakter, staze na kojima ne smeš da napraviš grešku. Engleska ima puno takvih staza. Moja omiljena staza na Ostrvu je Brends Heč.
AMR: Trudili ste se da kroz karijeru put do vrha krčite na način kako bi to trebalo da radi svaki automobilista, napretkom kroz nivoe takmičenja, od nižih ka višim kategorijama, sve do GP2 šampionata. Iz današnje perspektive, koji trenuci/trke/ titule su bili prelomni za dalji nastavak karijere?
Miloš Pavlović: Lično saznanje i uverenje da možeš da uspeš i da pripadaš kategoriji ka kojoj težiš je od presudnog značaja. S obzirom na to, prelomni trenuci su pobede u kartingu, - pre svega pobeda na Svetskom kupu. Sve ostalo je bilo prirodni razvoj moje karijere, što smatram da su i drugi trebali da prepoznaju.
Miloš pod zastavom Srbije nastupa u Lamborgini Super Trofeo takmičenju, gde je postao svetski i evropski šampion 2014. godine
AMR: Kad se spominje Vaše ime, jedna od najvažnijih asocijacija je svakako Superlicenca za vožnju bolida Formule jedan, zarađena osvajanjem titule šampiona u italijanskoj Formuli 3. Logičan nastavak bi bila priča o nastupu u Formuli jedan, ali to je jedina karika koja nedostaje u sjajnom lancu Vaših rezultata u karijeri vrhunskog automobiliste. Ljubitelji ovog sporta u našoj zemlji vrlo dobro znaju koliko truda ste Vi i Vaša porodica uložili u ostvarenje tog sna, koji je potencijalno mogao da donese mnogo benefita i auto-sportu u našoj zemlji, ali se to nije ostvarilo. Koji su faktori bili ključni?
Miloš Pavlović: Gradio sam najvažnije korake svoje karijere tokom jako teškog perioda za našu zemlju. Prolazili smo kroz rat, sankcije, ekonomski kolaps, i na sve to treba dodati da je globalni marketing bio veoma negativan u odnosu na nas Srbe. Smatram da sam uspeo da ostvarim neostvarivo u takvim uslovima. Siguran sam da ne postoji čovek ili porodica koja bi se upustila u jedan takav poduhvat u istim uslovima! Nedostajalo mi je jako malo da uspem da ostvarim i taj poslednji korak. Da je bilo malo više sponzorske podrške i prepoznavanja od strane naše Vlade šta bi to značilo za našu zamlju, bilo bi dovoljno da u tome uspem.
AMR: Važite za vozača koji ume iz sebe i automobila da izvuče maksimum u kvalifikacionom krugu, ali ste i nenadmašni na startu trke – bez obzira na to da li je iz mesta ili „leteći”. Da li za takve performanse postoji neki „tajni recept”?
Miloš Pavlović: Svaki vozač ima svoje prednosti i mane. Ja volim start trka, posebno kada su iz mesta, i često uspevam da izvučem apsolutni maksimum u tim trenucima. Verujem da pre svega brze reakcije i instinktivne odluke prave razliku.
AMR: Titula evropskog i svetskog šampiona u „Lamborgini Super Trofeo” takmičenju otvorila Vam je nova vrata i poglede kada je reč o karijeri vozača u GT automobilima. Danas ste u grupi cenjenijih vozača u „fabričkoj postavi” – da li biste mogli da objasnite od čega se sastoje Vaše obaveze vezane za rad u čuvenoj fabrici iz Bolonje?
Miloš Pavlović: Pobeda na Evropskom i Svetskom šampionatu „Lamborgini Super Trofeo” otvorila mi je vrata u Lamborginiju. Sada, zahvaljujući tim rezultatima, imam privilegiju da vozim trke, ali i da radim za njih. Pored samih trka, ja sam glavni instruktor za region Azije i Pacifika i radim često na razvoju trkačkih i serijskih automobila.
AMR: Da li je moguće „izmeriti” razliku u vožnji jednoseda i GT automobila?
Miloš Pavlović: Razlika između jednoseda i GT automobila je velika i, uglavnom, može se izmeriti, posebno kada je u pitanju vreme po krugu, ubrzanje od 0 do 100 km/h, G sile i slično. Ipak, kada razgovaramo o osećaju same vožnje, onda postoje segmenti koji su potpuno isti. Prvi put kada sam seo u GT automobil posle dugogodišnjeg iskustva u jednosedima, imao sam utisak da se sve odvija usporeno. Imaš mnogo više vremena za razmišljanje dok se približavaš krivinama, ali od trenutka kada krećeš da kočiš, utisak je isti kao u jednosedima. Moderni GT automobili i Formule se voze skoro identično u krivinama, stil je isti i limit se oseća na isti način. Naravno, ovo važi samo za GT automobile i prototipove.
Uz titulu u italijanskoj Formuli 3, Pavlović je bio šampion i „Nisan light“ šampionata
Na testiranju nove generacije Mišelinovih trkačkih pneumatika
U „Svetskoj seriji Reno“ borio se za titulu 2007. godine, a pamte se okršaji sa Sebastijanom Fetelom
AMR: Koliko je teško prilagoditi se toj promeni (prelasku iz jednoseda u GT)?
Miloš Pavlović: Nije bilo teško prilagoditi sam stil vožnje. Za nas koji dolazimo iz sveta jednoseda, GT automobili su jednostavniji za vožnju. Bilo je teže prilagoditi se činjenici da auto deliš sa barem još jednim kolegom i s obzirom na to ceo pristup samoj trci se menja iz korena.
AMR: Imali ste prilike da učestvujete u razvoju trkačkih i serijskih automobila Lamborginija koji su danas aktuelni na drumovima i stazama. Koliko je zahtevan posao razvojnog vozača u toj oblasti?
Miloš Pavlović: Razvoj trkačkih automobila mi prija, s obzirom na to da je to svet u kome sam odrastao. Razvoj serijskih automobila je daleko kompleksniji i duži i potrebno je mnogo više vremena kako bi određene komponente bile odobrene. Taj proces ume da bude često dosadan, ali ponekad i opasan. Čisto primera radi, pre par godina trebalo je da se odobri novi model pneumatika za model „Aventador”. Test je bio prost: pun gas na ovalnoj stazi od trenutka kada se upali auto, pa sve dok ne ostaneš bez goriva… i tako četiri puta dnevno (uključujući i noć), nekoliko dana zaredom. Svrha testa – videti da li će gume pući ili ne. Garantujem vam da taj osećaj nije prijatan. Iskreno, više se znojim na ovakvim testovima nego tokom jedne cele trke!
AMR: Trke izdržljivosti su nova oblast sa kojom ste se susreli po sedanju u GT automobile. Koliki izazov predstavlja, na primer, nastup na čuvenoj 24-časovnoj trci u Dajtoni? I to još po pljusku?
Miloš Pavlović: Kada prelaziš iz jednoseda u GT automobile otkrivaš jedan potpuno novi svet. Trke izdržljivosti su za mene jedno posebno otkriće i danas mogu slobodno da kažem da u istim uživam najviše. Učestvovati na čuvenoj trci 24h Dajtone je poseban osećaj. Staza se nalazi blizu okeana i tokom tih 24h je lako doživeti četiri vremenska doba! Tokom dana temperatura pređe 20 C°, a noću padne na nulu. Ako na to dodate i kišu, shvatićete da vremenske okolnosti mogu biti, bez preterivanja, ekstremne, a samim tim i vožnja u tim uslovima.
Trke izdržljivosti su posebno otkriće, a pravo uživanje je vožnja na „24 časa Dajtone“
AMR: Da li u Vašem opisu GT trka postoje neke za koje možete reći da su Vam nezaboravne?
Miloš Pavlović: Poslednji vikend „Lamborgini Super Trofeo” šampionata u Sepangu, kada sam postao evropski i svetski šampion, za mene je nešto nezaboravno. Nismo bili favoriti, ali smo uspeli da izvučemo iz nas apsolutni maksimum i pobedimo uprkos svim poteškoćama. Sećam se svakog detalja te poslednje nedelje u šampionatu, svakog mog koraka.
Poseban deo aktivnosti bio je i nastup na „Festivalu brzine“ Gudvudu sa Lamborginijem
SVIM SRCEM UZ JENIĆA
Važite za osobu koja vrlo dobro svoje iskustvo i znanje prenosi na neiskusne ili mlade vozače i spada među one koji ne odbijaju da pomognu. Filip Jenić je naš mladi as koji sa uspehom pravi prve korake u jednosedima na međunarodnoj sceni, kome su vaši saveti sigurno bili dragoceni. Da li ste imali vremena da pratite Filipove nastupe u španskoj Formuli 4 i kako ocenjujete njegovu debitantsku sezonu?
„Nemam problem sa tim da podelim svoje iskustvo i dam savet mladim vozačima. Filipa pratim već nekoliko godina i radujem se njegovim uspesima. Smatram da je ove godine započeo dobro novo poglavlje karijere u jednosedima. Uspeo je i da pobedi u ultra kompetitivnom šampionatu španske Formule 4. To je ozbiljan temelj za budućnost i nadam se da ćemo moći da se radujemo njegovim novim uspesima sledeće sezone.”
DEFINICIJA „AUTOMOBILA IZ SNOVA“
Tokom karijere, Pavlović je vozio brojne trkačke, a potom i serijske automobile. Ali, da li postoji „automobil snova” za Miloša?
„Ja imam specifičan odnos sa automobilima i samo trkački automobili za mene imaju „dušu”.”
Dejan Potkonjak
Fotografije: privatna arhiva
