IN MEMORIAM (Milan Đukanov, 24 March 1934 – 25 January 2021

IN MEMORIAM

МИЛАН ЂУКАНОВ (24. фебруар 1934 – 25. јануар 2021)

Крајем јануара 2021. године, Зрењанин је путем средстава јавног информисања обавештен о смрти Милана Ђуканова, историчара, архивског саветника и дугогодишњег првог човека овдашње архивске установе. Саопштена непуних месец дана пред његов 87. рођендан, ова тужна вест је само озваничила општеприхваћену датост, већ дуго присутну и познату у његовој околини: да се преселио у историју човек који је одавно важио за њен неодвојиви део – најпре као савременик, сведок и учесник њених важних догађаја, а затим и као њен стваралац, истраживач и историограф.

Прве асоцијације на Милана Ђуканова били су и остали архивистика и Историјски архив Зрењанин; архивистика, као животни позив ком је био дубоко посвећен и који је обављао данас тешко појмљивом страшћу и преданошћу, а Историјски архив Зрењанин – као установа чијој је изградњи и афирмацији посветио свој радни век и стваралачки потенцијал. У њој је, са изузетком кратког периода проведеног у настави историје при основној школи у Јаши Томићу (1959–1963), провео највећи део своје каријере (1963–2000), од тога непун четврт века у својству управника и директора (1964–1980, 1992–2000). Ту је остао и након пензионисања, као увек радо виђен

истраживач и бивши колега, све до пар година пред смрт када услед погоршаног здравственог стања више није био у прилици да навраћа у Архив. Па и поред тог одсуства, његово име је често помињано, јер га је напросто постало немогуће избећи – било да се радило о претресању уско стручних проблема архивистичке природе, било о догађајима, личностима или датумима из локалне историје који би за кориснике, али и запослене у Архиву представљали фрустрирајућу непознаницу. У небројеним таквим ситуацијама, спасоносно решење било је у формули: Зна то Милан. Или: Питаћемо Ђуканова. Била је то последица енциклопедијског знања које је годинама стицао и ширио, да би га затим несебично и без остатка делио другима: оно је представљало симбиозу његовог широког старинског академског образовања с једне, и пребогатог животног искуства с друге стране. Општи је утисак да је његовом смрћу та масивна енциклопедија података, анегдота и поука остала трајно затворена и – неповратно изгубљена.

Милан Ђуканов се родио 24. фебруара 1934. године у Шупљаји (данашњи Крајишник) у породици Павла Ђуканова, општинског подбележника и Јелене Ђуканов (рођ. Поповић), уговорне поштанске службенице. Трауматично детињство, обележено породичном трагедијом (погибијом оца на самом почетку Априлског рата) и немачком окупацијом 1941–1944, провео је у родном месту и оближњем Модошу (Јаша Томић), где је похађао и завршио основну школу. У овом потоњем је 1948. завршио непотпуну гимназију, коју је употпунио у Зрењанину. Определивши се за студије историје, нашао се на самом почетку низа Банаћана који су отприлике у исто време, у кратком размаку од свега неколико година, кренули истим путем; низа који је пре њега започео Василије Крестић, а после њега наставио Чедомир Попов – два велика имена српске историографије, блиска Ђуканову по годинама, интересовањима, сензибилитету и, што је најважније – по банатском пореклу (по том ће се основу ова познанства касније у више наврата продубљивати, учвршћивати и потврђивати кроз сарадњу у заједничким пројектима). На Филозофском факултету у Београду, Ђуканов је имао прилику да слуша предавања најеминентнијих стручњака домаће историјске науке оног доба – Георгија Острогорског, Фануле Папазоглу, Михаила Динића, Јорја Тадића, Виктора Новака и др. По завршетку студија, запослио се као наставник историје у основној школи у Јаши Томићу, која је на његову иницијативу понела име тамошњег великана српске ликовне уметности Стевана Алексића. Недуго након тога, одслужио је обавезан једногодишњи војни рок у ЈНА (1961–1962), да би 1963. прешао у Зрењанин и засновао радни однос у Државном историјском архиву као руководилац Одељења за сређивање архивске грађе радничког покрета и НОБ-а. Када је ова установа

наредне године добила име Историјски архив Зрењанин (које носи и данас), Милан Ђуканов је постао њен руководилац – дужност коју ће, уз прекиде, обављати у шест мандата. Они данас малобројни и ретки који су имали ту привилегију да са њиме раде у стању су да посведоче о строгости, али и правичности његовог старешинства, савесности и темељности у раду те неподељеног ауторитета који је међу својим колегама уживао и једнаком третману који је сваком указивао, често у корист сопствене штете и науштрб сопствених права и привилегија. Једино тако је и био у стању да изгради узорну установу и колектив са стручним кадром и високим степеном сређености фондова и збирки – чињеница која се овде не наводи тек да би задовољила пуке норме једног некролога, већ која је својевремено препозната у виду највиших признања која се могу доделити у националној архивистици: награде Златна архива из Фонда Александра Арнаутовића Архива Србије (1999) и Др Димитрије Кириловић Друштва архивских радника Војводине (2012).

Почетком седамдесетих година прошлог века, Милан Ђуканов је посредством Архива Војводине започео стручно усавршавање у Центру за студије библиотекарства, документације и информационих знаности Свеучилишта у Загребу, код једног од водећих југословенских архивиста оног времена др Ивана Беуца, чијих се предавања и учења увек радо у разговору присећао. Након положеног стручног испита (1973) постао је први школовани архивист Историјског архива Зрењанин и свакако највећи стручњак за ову област на подручју средњег Баната. Стечено знање је до краја радног века надограђивао, учествујући активно – и поред руководећег положаја који је заузимао – у раду Спољне службе зрењанинског Архива, као пример добре архивске праксе.

Упоредо са обављањем дужности директора Архива, Милан Ђуканов је по функцији био биран у чланство бројних комисија и стручних тела у којима су доношене одлуке од значаја за војвођанску архивистику. Био је члан Уређивачког одбора Водича кроз архивске установе архивских установа у Војводини, члан Комисије за кадрове, објекте и опрему Архива Војводине, члан Комисије за полагање стручног испита при Архиву Војводине, потпредседник, а затим и председник Заједнице архива Војводине, потпредседник Извршног одбора Заједнице архива Војводине, члан Комисије за звања у архивској струци, као и члан Одбора за доделу награде за архивске раднике Даница Гавриловић. Осим тога, у Зрењанину је обављао и низ других друштвено-политичких функција као председник Месне заједнице Центар, секретар Актива Савеза комуниста у култури те члан Комисије за именовање кадрова у култури.

У својству директора архивске установе у Зрењанину, Милан Ђуканов је био у ванредној прилици да пружи значајан допринос не само архивистици, већ и завичајној историографији, што није пропустио да учини. Убрзо по доласку у Архив, у то време тридесетогодишњи Ђуканов је био један од уредника и чланова Редакције монографије Зрењанин, објављене поводом обележавања двадесетогодишњице послератног развоја града под новим насловом (1946–1966). За потребе ове књиге обрадио је историјат града у периоду од 1880. до 1900. године и историјат Архива, чиме је стекао драгоцено искуство које ће му користити у даљем раду, припреми и реализацији сличних издавачких подухвата. У својству члана Општинског одбора Сaвеза удружења бораца Народноослободилачког рата (СУБНОР) Зрењанина и председавајућег његове Комисије за неговање традиција Народноослободилачког рата активно је суделовао у уређивању хроника банатских насеља у НОБ-у; објавио је Кратку историју Јаша Томића 1334–1978 (Зрењанин 1980), завичаја за који је целог живота био чврсто и емотивно везан и у коме је напослетку нашао и вечно почивалиште (посебан однос који је имао и љубав коју је гајио према Јаши Томићу огледа се на крају крајева и у високом степену очуваности и сређености архивске грађе из овог места која се данас чува у Историјском архиву Зрењанин). Отприлике у исто време довршио је уређивање првог Водича кроз фондове и збирке Историјског архива Зрењанин (1979). Осамдесетих година прошлог века, његов самопрегоран научноистраживачки рад на прикупљању архивске грађе о Зрењанину (Петровграду) за време Другог светског рата резултирао је акумулацијом свеобухватне фактографске подлоге на којој је Ђорђе Момчиловић 1987. базирао своје капитално дело Зрењанинске ватре. Зрењанин у рату и револуцији, овенчано наредне године Наградом ослобођења Зрењанина.

Деведесетих година прошлог века, недуго након стицања звања архивског саветника (1989), Ђуканов је био међу првим интелектуалцима на локалу који је отворено и недвосмислено раскинуо са дотадашњим догматским историографским наративом и отворио нове, до тада често занемарене, па и табуизиране правце историјских истраживања. У том смислу, нарочито су значајни радови у којима је обрадио оснивање и деловање Српског народног одбора у Великом Бечкереку 1918: у питању је била област коју је „начео” сређивањем записника овог тела у оквиру посебне архивске збирке, а капитализовао књигом из 1998. године која је до данас доживела још два издања (2010, 2018). Њоме је обезбедио постојано научно утемељење за локалну културу сећања која до данашњег дана налази свој најнепосреднији израз 31. октобра и 17. новембра сваке године, када град Зрењанин

обележава своје празнике и важне датуме из Првог светског рата: оснивање Српског народног одбора и улазак српске војске у Велики Бечкерек у јесен 1918.

Од осталих његових доприноса завичајној историографији током деведесетих година издвајају се коуредништво монографије Двеста педесет година зрењанинске пиваре 1745–1995 (за коју је написао историјат ове фабрике под називом Од Крацајзена до данашњих дана) и организовање научног скупа поводом обележавања 400-годишњице устанка Срба у Банату (1994) уз учешће еминентних научних имена попут др Симе Ћирковића, др Љубивоја Церовића, академика Чедомира Попова и Василија Крестића. Осим тога, учествовао је у раду више научних скупова и објављивао своје прилоге у часописима Улазница, Рад Музеја Војводине, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, Зрењанински завичајац, Архивски анали и др. Круна његовог вишедеценијског бављења архивистиком и својеврсна потврда преданог рада на овом пољу дошла је 1999. године, непосредно пред пензионисање, у виду већ поменуте награде Архива Србије Златна архива из Фонда Александра Арнаутовића – Ђуканов је био један од првих њених лауреата.

И након одласка у пензију наставио је да се бави истраживањима пишући за Српски биографски речник, Гласник музеја Баната, Добровољачки гласник, Завичајац итд., а објавио је и две књиге – 120 година организованог занатства и предузетништва у Зрењанину (2005) и Сто година фудбала у Јаши Томићу (2011). Од стране Друштва архивских радника Војводине добио је признање за животно дело Др Димитрије Кириловић (2012). Почетком 2016. године одлучио је да своју богату личну библиотеку и писану заоставштину поклони установи којој је посветио свој живот и уградио себе у њене темеље. Легат Милана Ђуканова у Историјском архиву Зрењанин обухвата више хиљада књига (махом из области историје), рукописа (преписа архивских докумената и забелешки) и фотографија. Последње појављивање у јавности Милан Ђуканов је имао 2019. године у Народном музеју Зрењанин, приликом промоције трећег издања његове књиге Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918. Последње године живота провео је нарушеног здравља, преминувши 25. јануара 2021, у јеку пандемије вируса ковид-19. Сахрањен је на православном гробљу у Јаши Томићу.

Познавати Милана Ђуканова, са њим разговарати и слушати његове приче била је изузетна привилегија и прилика да се науче вредне лекције – не само из архивистике и историје, већ и из живота. Иза шармантног осмеха који је временом постао његов заштитни знак, једва се могла сагледати тежина животног искуства и богатство знања које је носио на својим

плећима. Зрачио је мирноћом и сталоженошћу, пленио својом достојанственошћу и држањем, одајући у пуном капацитету утисак господина старог кова чија је појава – додатно појачана његовом ерудицијом и елоквенцијом – неизоставно будила и наметала поштовање. И поред тога, био је и остао скроман: није патио од академске етикеције, жеље за докторским титулама и пратећим почастима, иако је за њих и те како имао потребних квалификација. Уместо каријере у просвети, рано се определио за позив ком је остао веран до самог краја и коме је несумњиво оставио снажан лични печат. А све што је на том пољу урадио само потврђује исправност његовог избора.

Смрт Милана Ђуканова представља тежак губитак за националну архивистику и историју. Њоме је нестао један од најпосвећенијих чувара памћења и корифеја културног живота послератног Зрењанина. Изнад свега, његов одлазак је губитак за његову породицу, пријатеље и колеге, којима ће заувек остати у светлој и најлепшој успомени.

Нека му је вечна слава и хвала!

Др Филип Крчмар