[kolarac
GODINA: XIII..
BROJ: 28
Dragi osmaci! Jedan period vašeg života je danas okončan. Počinje drugi, isto tako bogat, možda i bogatiji od minulog, koji u sebi krije sva čuda mladosti. Otkrijte ta čuda, prihvatite njihove izazove, budite odvažni i odmereni, a ostanite lepi i pametni! Sreća vas neće mimoići.
Волим учитеље и учитељице Који пишу читко по табли који признају своју грешку, који нам читају приче имитирајући разне гласове, којима не смета када погрешно отпевате неки тон -уколико уживате у певању, који се много смеју, који су пре помало обични него доминантни, који користе поштапалице као што је "мало мира, молим" или "хоћу да чујем само шкрипу оловака". Волим учитеље и учитељице које имају разумевања за моје неразумевање. И дају јасна објашњења. И примећују када подигнем руку. И пажљиво слушају моје проблеме. И осмехују се кад виде да се трудим. И бодре нас и тапшу на крају представе. И причају нам занимљиве приче. И дају нам занимљиве задатке. Волим учитеље којима није тешко да понове своје објашњење. И још једном. И још једном.
Пам Бров
JUN 2009. godine
Време је чудо. Некада ти дани пролазе, а да их ни не приметиш, а онда се одједном нађеш у ситуацији када ти минуте решавају велике и битне ствари за цео твој живот. Dragi osmaci! Кажем минуте... оне сачињавају човеков живот, као и неке битне и небитне ситнице. Неке од тих ситница се брзо забораве, а неке остају вечно,једубоко у Један период вашег живота данасурезане окончан. сећање и никада не ишчезну одатле. Једна од можда Почиње други, исто тако богат, можда и највећих ситница јесте и детињство. Дани пролазе, а са богатији од минулог, који у себи крије сва чуда њима и наше детињство. Размишљам; ми мали првачићи младости. Откријте та чуда, прихватите крећемо у школу. Изгубљени, несигурни, мали. њихове А сада, изазове, будите одважни и одмерени, постадосмо велики осмаци. Како смо одрасли дошло јеа време да се растанемо. Сада је прави тренутак за останите лепи и паметни! Срећа вас данеће собом оставимо ону прву, мирисну јесен када смо мимоићи. кренули у школу. Остављамо за собом прву свађу око ластиша, прву сузу због јединице, прву симпатију. Остављамо школске клупе и наставнике. Остављамо основну школу. "Никада више нећемо седети у истој клупи ни једно од другог преписивати задатке, ни делити ужину на одмору. Није ово више завршена само једна школска годинаКажу: Готово је детињство. Једно велико детињство данас је готово." Сада је прави тренутак да наша срца скријемо међу дланове, чврсто их стегнемо и обећамо себи да никада нећемо заборавити ово детињство. Никада га нећемо напустити и када порастемо и постанемо познати економисти, професори, возачи формула или боксери у нама ће остати траг тог детињства. Другари моји! Борите се за своје боље сутра, не дозволите да вас мимоиђе. Живите, јер живот је један и треба га проживети. Не дозволите да вам битни тренуци из живота нестану као блесак. Верујте у себе. Надајте се, јер нада последња умире. Сећајте се, јер сећање је једини рај из кога нико, никада не може бити прогнан. Ходајте отворених очију, јер ће вам успомене на наше другарство једном бити драгоцене! Ваша другарица Ана! Андријана Ракић, 8.1
„Опраштамо се... опраштамо се и страшно дугим ногама одлазимо у свет...“ Мирослав Антић 1. strana
[kolarac
Li~na karta Одељењски старешина: Марјан Маћаш; Бројно стање ученика: 16; Број девојчица: 9; Број дечака: 7; Најдуховитији: Драгана и Аца; Најхистеричнији: Дејан; Нај- спортисти: Нинић и Неђо; Нај- ученици: Нина, Ана, Дејан и Милан; Најмирнија: Нина; Најгласнија: Наташа; Најнемирнији: Бумбар; Најозбиљнији: Стефан; Најдетињастије: Наташа и Јована; Најзабавнији: Драгана, Аца и Милан; Нај- каснише: Деја, Рада и Стефан; Нај- штребер: Милан; Највишљи: Немања; Нај- побегуље: Аца, Стефан и Неђо; Махер у преписивању: Љуба; Најдосаднији: Неђо; Најлењи: Стефан; Најписменије: Николина и Валентина; Најнеписменији: Љуба; Омиљена наставница: наставница српског језика, Александра Јакшић; Омиљени наставник: професор историје, Александар Новков и наставник физичког васпитања, Марјан Маћаш; Омиљени предмет: физичко васпитање.
Dragim osmacima od wihovog razrednog stare{ine Када смо се први пут срели, била су то још деца. Својим крупним, широм отвореним очима, збуњени, гледали су у свог новог одељенског старешину. Он је покушавао да им се представи као пријатељ, и да им одагна страх од нечега потпуно новог што ће их пратити у наредним годинама. Био је то разред лепе, симпатичне, немирне деце, жељне нових знања и дружења, али и жељне пажње, љубави, подршке и бриге коју само одељењски старешина може да пружи. Међу њима је било причалица, заборавних, оних који увек питају или имају прву и задњу реч, али увек спремних за помоћ и хуманости у тешким тренуцима, којих је, нажалост, било. Нису изостале ни неизбежне несугласице и свађе али их нећемо помињати. Сада су то девојке и момци, озбиљни, који су постигли неке своје успехе у учењу, спорту, раду. To ће им омогућити да изаберу један нови пут, нови почетак, остваре нове успехе, а старе ће оставити као лепе незаборавне успомене. Њиховим успесима поносиће се родитељи, предметни наставници и њихов одељењски старешина Маћко.
2. strana
Rukuju se rukuju oni koji putuju, kad se dvoje rastaju oni zorom tuguju ...
ZAHVALNICA RAZREDNOM STARE[INI MARJANU MARJANU MA]A[U
Све је почело када смо постали петаци. Помало збуњени, јер смо тек изашли из учитељициног веома брижног окриља. Нема више учитељице која нас разуме, већ сваки час други наставник. Тада је стигао и наш разредни старешина, Марјан Маћаш. Врло лепо нас је прихватио. Са нама је он делио и добро и зло, пуне четири године. Поносио се са нашим успесима, а бивао је и веома забринут када би добили лоше оцене. Разредни нас је прихватио са пуно љубави и топлине и са жељом да учимо и постанемо добри људи. Ми смо све више одрастали, те су несташлуци бивали све већи. Од бежања са часова, прескакања школске ограде, одлажења са дежурстава без јаваљања... Све је то са нама проживљавао и наш разредни. Нама је желео само добро. Увек је са нама лепо знао да поприча. Увек је покушавао да нас разуме и да нам помогне. Ове четири године од петог до осмог разреда су пролетеле, а ми смо порасли. Још само пар дана па долази крај нашег школовања. Расућемо се као бисери. Свако ће да оде за својим животним путем. Сваког од нас ће да води своја звезда водиља. Никада више нашег 8.1, никада више наше основне школе и ових безбрижних дана проведених у њој. Оставићемо и нашег разредног, да се дружи са новим генерацијама. Радо ћемо се сећати нашег разредног. Радо ћемо о њему причати. Због његове несебичне љубави према нама; РАЗРЕДНИ, НЕИЗМЕРНО ВАМ ХВАЛА! Ваш 8.1
И учитеља нашег, и његов топли глас, кроз живот цео што иде пратиће увек нас!
[kolarac
Ovo smo mi: Dragana, Mira, Tina, Nata{a, Jovana, Ne}o, Rajka, Razredni, Andrijana, Nemawa, Dejan, Rada, Qubomir, Milan, Nikolina i Aleksandar.
Били смо заједно много година, и док је сунце сјало, и док је пуно суза пало, били смо једна нација, и остали једна једина ‘94. генерација!!! Зовем се Љубомир Тобџић. Надимак ми је Љуба. Рођен сам 17. новембра 1994. године. Бавим се фудбалом. Ја сам дружељубив. Хоби ми је пецање. Најбољи друг ми је Немања Нинић. Омиљени предмет у школи ми је физичко. У слободно време слушам музику. Из школске клупе запамтио сам једно избацивање са часа. Недостајеће ми другови када завршим 8 разред. Зовем се Александар Жарић, а другови ме зову Жаке или Жаре. Мој рођендан је 4. октобра. Идем у 8.1 разред. Бавим се баскетом и фудбалом. Много волим друштво и шалу. Хоби ми је играње кошарке. Најбољи другови су ми Неђо, Немања, Љуба, Дејан, Милан и Стефан. Немам најбољу другарицу. Омиљени предмет ми је физичко.
Зовем се Валентина Врбашки. Надимак ми је Тина. Рођена сам 18. априла 1994. године. Не бавим се спортом. Дружељубива сам, весела и увек насмејана. Хоби су ми тенис, одбојка и шетња. Моји најбољи другови су Милан и Александар, а најбоље другарице Драгана, Едина и Андријана. Немам омиљени предмет у школи. У слободно време се шетам са другарицама, играм тенис или слушам музику. Из школске клупе сам запамтила тренутке проведене са најбољим другарицама. Када завршим 8. разред највише ће ми недостајати моје другарице и другови. Ја сам Рајка Цапач, а мој надимак је Рамбо. Рођена сам 8. јануара 1993. године. Бавим се одбојком. Средњег сам раста, имам плаве очи и браон косу. Најбољи другови су ми Стефан и Милан, а најбоље другарице су ми Рада, Мира, Нина и Јована. У слободно време гледам серије. Мој омиљени предмет у школи је физичко. Из школске клупе сам запамтила само понешто, а када завршимо осми разред недостајаће ми моји другови, другарице и наставници.
3. strana
[kolarac Ја сам Немања Нинић, мој надимак је Бумбар. Рођендан славим 19. јуна. Бавим се кошарком. О себи могу да кажем да сам веома друштвен. Мој хоби је пецање. Најбољи другови су ми Љуба, Деја, Милан, Неђо, Аца и Стефан. Омиљени предмет у школи ми је физичко. У слободно време слушам музику, а из школске клупе ћу запамтити шале. Зовем се Мира Божичковић. Мој рођендан је 30. новембра. Спортови којима се бавим су одбојка и фолклор. Ја сам весела, помало тврдоглава, увек спремна за шалу и помоћ другарима и помало детињаста; али све у свему сам друг. Хоби немам. Најбоље другарице су ми Наташа, Јована и Николина. Омиљени предмет у школи ми је физичко. У слободно време се шетам са другарицама и читам. Запамтила сам из школе много лепих догађаја, добро друштво, разне невоље, свађе и много љубави. Недостајаће ми друштво када завршим 8. разред. Зовем се Наташа Мачкашки. Надимци су ми Ната, Натали, Наталија, Мачкица, Наталка... Рођена сам 23. маја 1994. године. Бавим се фудбалом, одбојком и кошарком. Ја сам свађалица, шаљива, помало тврдоглава али увек сам ту да помогнем неком. Волим да се дружим са свима и јако сам детињаста. Хоби ми је фолклор. Најбоље другарице су ми Нина, Мира и Јована. Омиљени предмет ми је физичко васпитање. У слободно време играм фудбал, дружим се са другарицама, шетам се или једем. Из школске клупе запамтићу наставницу Душанку, пуно свађа у разреду, али и помирења, моје најбоље другарице Јовану, Миру и Нину, екскурзије и моју симпатију. Зовем се Дејан Тобџић. Надимак ми је Деја. Рођен сам 1. јуна. 1994. године. Бавим се фудбалом и кошарком. Ја сам добар друг и одличан ученик. Хоби ми је фудбал, кошарка, вожња мотором, пецање и лов. Најбољи другови су ми Немања, Љуба, Стефан, Аца и Неђо. Омиљени предмет у школи ми је географија. У слободно време играм фудбал и кошарку, возам се мотором и играм компјутерске игрице. Из школске клупе запамтио сам шале. Недостајаће ми друштво када завршим 8. разред. Зовем се Рада Ибишај, надимак ми је Радица или Радојка. Рођена сам: 5. септембра 1992. године. Играм одбојку и тенис. Друштвена сам особа и волим добар провод. Увек сам ту за другове и увек сам спремна да помогнем. Не волим оговарања "иза леђа", дволичне особе које једно мисле, а друго кажу и не волим лаж. Хоби ми је цртање и сакупљање стихова. У слободно време играм тенис или се шетам.Из школске клупе запамтила сам Немању и Ацу. Када завршим 8. разред недостајаће ми друштво. Зовем се Стефан Тот. Надимак ми је Стева. Рођен сам 16. новембра 1994. године. Бавим се фудбалом. О себи могу да кажем да сам духовит. Мој хоби је пецање. Најбољи другови су ми Немања, Деја, Љуба, Неђо, Милан и Аца. Омиљени предмет у школи ми је историја. У слободно време спавам. Из школске клупе сам запамтио укор због неоправданих часова. Недостајаће ми друштво 4. strana
када завршим 8. разред. Ја сам Неђо Букуров. Мој рођендан је 12. априла. Бавим се фудбалом. Увек сам расположен за шалу. Хоби ми је играње фудбала. Најбољи другови су ми Жарић, Нинић, Деја, Милан, Стефан и Љуба. Омиљени предмет у школи ми је физичко. У слободно време играм компјутерске игрице. Из школске клупе запамтио сам шале. Када завршим 8. разред недостајаће ми друштво. Ја сам Јована Вишковић. Моји надимци су Јока и Вишковићка. Рођена сам: 20. јануара 1994. године. Бавим се одбојком. Веома сам слободна у друштву, волим да се шалим, волим да упознајем нове особе и склапам нова пријатељства. Хоби ми је фолклор. Најбоље другарице су ми Нина, Мира и Наташа. Омиљени предмет у школи ми је физичко. У слободно време играм компјутерске игрице, шетам са другарицама или слушам музику. Из школске клупе ћу запамтити лапсусе од наставнице хемије, екскурзије, симпатије и смешне тренутке код наставнице српског језика. Недостајаће ми моји и другарице, неки наставници када завршим 8. разред. Ја сам Драгана Шарин, а надимак ми је Дада. Рођена сам: 16. априла 1994. године. Бавим се одбојком. Увек сам насмејана. Хоби ми је слушање музике. Најбољи друг ми је Милан, а најбоља другарица Ана. Када завршим 8. разред недостајеће ми друштво. Омиљени предмет у школи ми је српски језик. Ispra}amo osmake Збогом осмаци наши лудаци били сте изузетно лоши ђаци. Из школе сте излазили да би ужину купили не били гладни на часу остали. Ова година је била најтежа за вас и следаћа ће бити за нас. Душица Гомбошев, 7.1
[kolarac
Зовем се Николина Пријић. Другари ме зову Нина. Рођена сам 4. децембра 1994. године. Бавим се одбојком. Стидљива сам, али у друштву често занимљива. Немам хоби. Најбоље другарице су ми Јована Вишковић, Наташа Мачкашки и Мира Божичковић. Омиљени предмет у школи ми је математика. У слободно време гледам ТВ, слушам музику и шетам са другарицама. Запамтила сам из школске клупе симпатију; наставницу математике у 5. разреду и екскурзије. Недостајаће ми другарице када завршим 8. разред. Осам година завршених са одличним успехом. Постигнути резултати на општинским такмичењима...све је то било потребно како бих постала вуковац! Тренутно моја највећа жеља је да упишем средњу економску школу. Још увек нисам сасвим сигурна за који смер да се одлучим, али томе не придајем много пажње. У основној школи ми је било много лепо. Осам година је веома брзо прошло, све своје знање сам стекла овде. Наставници су били коректни, неки су ми били драги, а неки мање... Сада морам у потпуности да се посветим учењу, јер од пријемног испита зависи да ли ћу уписати жељену школу. Николина Пријић, 8.1 Ја сам Милан Тобџић, мој надимак је Мики. Рођен сам: 7. новембра 1994. године. Ја сам увек насмејан. Хоби су ми коњи. Најбољи друг ми је Љуба. Најбоље другарице су ми Драгана, Тина и Ана. Омиљени предмет у школи ми је биологија. У слободно време јашем коње. Из школске клупе ћу запамтити шале. Недостајаће ми друштво када завршим 8. разред. Пролази полако дан за даном, ми мали првачићи постадосмо велики осмаци. Дошло је време да се растанемо и да свако крене својим путем и за својим животним циљевима. Мој циљ је да упишем економску школу, смер пословни администратор. Ових осам година много сам научио. Почевши од учитељичиног предавања све до петог разреда. У основној школи су нам после петог разреда наставници много помагали, око васпитања, лепог понашања, учења. Лично, ја сам овде упознао своје праве другове. Имао сам овде прве симпатије, чак сам и јединицу добио. Нажалост, свему дође крај. Биће ми тешко да се одвојим од мојих другова. Одлазим и надам се да ћу у средњој школи, имати макар сличне њима.
Целом мом друштву желим све најлепше у даљем животу и школовању. Свима желим да остваре своје животне циљеве. Милан Тобџић, 8.1 Зовем се Андријана Ракић, надимак ми је Ана, Анчи, Путица, Ракићка. Рођендан славим 1. јуна. Ја сам духовита, дружељубива, весела и неозбиљна. Упорна и амбициозна. Хоби ми је фолклор. Најбољи другови су ми Милан Тобџић, Немања Нинић, Дејан Тобџић, Александар Жарић, а другарице Валентина и Драгана. Омиљени предмети у школи су ми матиш и биологија. У слободно време шетам са другарицама. Зампатила сам из школске клупе све екскурзије и доживљаје са часова. Недостајати ми друштво када завршим 8. разред . Вукова диплома ми се смеши и због тога сам пресрећна. Њу сам заслужила тако што сам током ових осам година била одличан ђак и што сам постигла добре резултате на општинским и окружним такмичењима. Тренутно ми је прва на списку жеља медицинска школа. Да бих је уписала потребно ми је доста бодова на пријемном испиту. Даћу све од себа да то и постигнем. Основна школа ће ми остати у лепом сећању. Ту сам стекла много пријатеља. Наставници су били одлични и много тога сам научила од њих. Андријана Ракић 8.1 Opro{trajni govor 7. razreda Драги осмаци, дошао је и тај тренутак да се растанемо и да свако од вас крене својим путем. Сада је пред вама велики и тежак задатак, да се определите којим правцем ћете летети кроз прашуму живота. Пре тачно осам година, били сте мала, уплашена чета ђака која је освајала разне битке борећи се са словима, лепим писaњем, таблицом множења. Понекада сте ратовали и са учитељицом и разредним старешином око својих несташлука. Ви сте разред који је увек имао осмех на лицу и тако сте се годинама пели и саплитали на степенике које су вам постављали и наставници и живот. Али сте, ипак, захвањујући њима стигли до највишег нивоа ове тешке и занимњиве игрице. Школа вам је била други дом и наставници други родитењи. Сви су поносни на вашу генерацију и успехе које сте постизали. Били сте вредни и жељни да видите и упознате нове неистражене пределе великог глобуса знања. Сада је тај тренутак када морате бити храбри, одлучни, сигурни у себе. Не смете губити наду и морате се борити да бисте пребродили буру и стигли до очаравајућих, дугиних боја које вам живот спрема. ЖЕЛИМО ВАМ ПУНО СРЕЋЕ У БУДУЋНОСТИ! Драгана Ђоковић 7.1 5. strana
[kolarac Detiwstvo je pro{lo
ZAHVALNICE U^ITEQICAMA MIRJANI SVIR^EV I SANDI MATI] MA TI]
Као да је јуче било када је школско звоно означило почетак нашег школовања. Постали смо мали ђаци, прваци. Тога дана су нам отворена врата доживотних школских обавеза. Као и сви моји вршњаци тако сам и ја био помало уплашен те велике школе. Наша учитељица у првом разреду била је Мирјана Свирчев. Она нас је са љубављу учила да напишемо прво слово. Са муком нас је терала да учимо да бројимо и множимо. Научила нас је да читамо. Била је правична и веома строга према нама. Код наше учитељице је свако стекао своје прве радне навике. Тамо је свако стекао и свог првог друга. Никада нећу заборавити са колико енергије, љубави и топлине нам је она предавала. Та енергична учитељица, Мира, само је желела да нас малишане научи да учимо и једнога дана постанемо ваљани људи. Са нама је делила и успехе и све наше бриге. У другом разреду нас је преузела учитељица Санда Матић. Ми смо јој били прва генерација којој је она предавала. Веома тиха и млада, лепо нас је прихватила и марљиво нас је учила. Ми смо били послушни и научили смо да учимо и да се међусобно дружимо. Учитељица Санда нам је показала прави пут. Од другог до четвртог разреда била је стално уз нас. Ако нам је требала помоћ, или похвала она је увек била ту. Никада нећемо заборавити наше учитељице. Обе су само желеле да нам што више школског градива улију наше мале главице. Обе су нас училе да радимо, учимо и да будемо добра деца, да би касније могли да постанемо и добри људи. Обе су са пуно љубави обављале свој учитељски позив који није ни мало лак. Данас, када наше учитељице стану међу нас, њихова лица нас обасјају срећом, а из очију им заискри радост. Зато им се ми неизмерно захваљујемо!
Детињство је најлепши период човековог одрастања. То је нешто што увек остаје у нама дубоко урезано, било оно лепо или не. Од многих старијих људи сам слушао о одрастању и тада себе нисам могао замислити као одраслог, а ето и моје детињставо се полако ближи крају и постајем озбиљнији и зрелији. По мени је детињство нешто што нам остаје за цео живот. Ту стварамо своју личност, сазревамо и упознајемо добре и лоше стране данашњег времена. У том периоду стварамо пријатељства која нам остају за цео живот, посебно зато што смо сви из истог места, а и осам година је дуг период проведен а неким. Сви се добро познајемо и све знамо једни о другима. Заједно смо и у добру и у злу, као једна велика породица. Као и у свакој породици тако и код нас се дешавало и добро и лоше. Било је ту свађа и свакаквих несташлука. Кроз тај период одрастања завршавале су се тако и школске године али сада се растајемо заувек, помало још несвесни тога растанка. Део мог детињства обележило је школско двориште. У њему су се наша дружења настављала после часова. Ту смо остајали и играли кошарку и фудбал и онако уморни се растајали са већ заказаним сутрашњим поподневним играњем. У мојој школи и дрва миришу другачије, све некако одише животом, смехом и грајом. Мом детињству никада нећу рећи збогом и пустити га да оде у заборав, окитићу га најлепшим цвећем и чувати га у срцу. Дејан Тобџић, 8.1
Moja sestra, veliki |ak - osmak Моја сека се зове Јована Вишковић. Она ове године завршава осми разред и уписује се у средњу школу. Моја сека је паметна и лепа и ја је много волим. Када она оне из наше школе, за мене ништа више неће бити као пре. Она ме је увек бранила када ме је неко дирао. Пуно ми је помагала. Ја бих волео да моја сека и у средњој школи буде добар ђак и да покаже њеним новим другарима како су деца из нашег села паметна. Мојој секи Јовани, од свег срца желим много успеха и нека понекад а наврати и до нас, до њене старе школе. Њен брат Никола. Никола Филиповић, 4.1 6. strana
Ибишај Рада 8.1
[kolarac
Како да приђем девојчици која ми се свиђа? Свиђа ми се једна девојка, али не знам како да јој приђем? Претпостављам да је то питање које мучи већину твојих вршњака. Често се заљубите у некога кога не познајете и тада је наравно највеће питање како прићи. Нисте сигурни "које су праве речи", најбољи приступ... Чини вам се да ће било који потез деловати глупо, или настојите да пажљиво осмислите "идеални". Што вам је више стало до некога то се више и оптерећујете питањима шта ће тај неко мислити о вама (отуда и толика трема када треба да приђете особи у коју сте заљубљени). Универзалног, а посебно "идеалног" приступа на жалост нема, али љубави, као и у свакодневној комуникацији, много значе пријатељски осмех, срдачан поздрав, добро расположење. Како ћеш прићи девојчици која ти се свиђа зависи од твоје личности и од тога како се иначе понашаш када се упознајеш са неким. Ако си друштвен, а уз то и причљив једноставно приђи својој изабраници и почни да причаш о свему. Ако си повучен и ћутљив онда би требало да се укључиш у њено друштво и ослушнеш о чему причају како би сазнао шта девојчица која ти се свиђа воли и на шта обраћа пажњу. Ако је то одређена музика, филм, игрица, књига или нешто слично, понуди јој CD или било шта о чему је реч. Искористи прилику да јој нешто позајмиш како бисте имали разлог да се поново сретнете и то можда насамо. У сваком случају, универзалног начина нема, али оно што је олакшавајуће је да се то кроз искуство учи и "вежба". Наиме, мислим да је кључно да испробаш различите начине приласка. Не треба се оптерећивати да то буде неки посебан "прилаз", "чаробна реченица" или слично. Често је довољно обично "ћао". Мислим да је кључно у таквим ситуацијама не оптерећивати се неуспехом.
Мислим да се допадам дечаку из школе, који је доста стидљив, шта да радим? Стидимо се онда када се не осећамо сигурно, а тада мислимо да то што изговарамо личи на гомилу глупости. Вероватно свим његовим друговима срце такође сиђе у пете када сретну девојку која им се допада, љуте се на себе што се зацрвене када им се обрати. На неки начин можеш му помоћи да скупи храброст , нпр када гледаш право у очи можда тренутак дуже и скренеш поглед тек кад си сигурна да си привукла његову пажњу, кад осмехом учиниш ситуацију пријатном и опуштеном, кад се трудиш да будеш духовита. Нека он одради део посла који је тежи, а то је почетно упознавање. Потребан му је један знак, смешак упућен само њему. После би требало да се вас двоје што боље упознате. Када нам се неко свиђа није нужно да му директно приђемо и питамо га да ли се и ми њему свиђамо. Ако нас неко не познаје добро, тај ни нема основа да нам на то питање одговори. Зато покушај више времена да проводиш са њим, покушај да ти сазнаш више о њему, а и да он сазна више о теби... Допусти да то што осећаш допре до њега.
Нисам више заљубљен у своју девојку, али не желим да је повредим, па не знам како да јој то кажем? Није лако бити тај који нешто прекида, поготово ако ће се тиме повредити друга особа. Треба да изабереш право време и место, а да то никако не буде у присуству твојих или њених пријатеља. Није потребно наводити неке њене особине које ти се не свиђају, само треба да искажеш своје емоције – шта мислиш, зашто мислиш тако.Разлози и изговори које би рекао девојци, за кога су те везивале лепе емоције, не треба да буду ружни, неадекватни, недостојни. Само тако ће она и даље задржати лепо мишљење о теби. Требало би да имаш у виду да ће она бити повређена и да обратиш пажњу на то. А да ли ћете после остати пријатељи, зависи од тебе (од начина како ћеш разговарати са њом),а највише од ње…
Моја другарица воли да ме оговара другима. Како да јој кажем да то више не ради? Да би неко постао пријатељ, треба да прође извесно време да се добро упознамо, да стекнемо поверење…Сви се ми разликујемо, па се тако разликују и пријатељства. Догађа се и да понекад погрешно проценимо особу за коју верујемо да нам је прави пријатељ. Учини нам се да је неко добар пријатељ, да нас прихвата као и ми њега, отворена срца. Када се уверимо да је све другачије, јављају се недоумица, збуњеност, неверица, неразумевање. Друговати с неком особом не значи да нам је она пријатељ. На који начин и са којим мотивима твоја другарица ради то, остаје да откријеш. Покушај да са њом о томе поразговараш па да видиш шта ће ти рећи. Буди отворена са њом, не би требало да се понашаш непријатељски, чак и ако осуђујеш њене поступке. Претпостављам да би такав разговор могао да разјасни ствари, а можда ће после вашег разговора она престати да то ради. Немој много да бринеш због тога да ће овај разговор покварити ваше пријатељство, јер у правом пријатељству се улаже поверење, разумевање и добре намере.Али само од вас две зависи да ли ћете наставити да се дружите, у сваком случају, покушај да разговараш са њом.
Већ неколико година имам друга, са ким сам увек била пуно заједно...неко време већ осећам „више“ од пријатељства. Не желим да нашем пријатељству буде крај због овога, али ми је тешко прикривати своја осећања. Као и у свакој ситуацији када нисмо сигурни шта да радимо, претпостављам да је најбоље да преиспиташ које могућности ти стоје на располагању. Једна могућност је да то држиш у себи. На тај начин ћеш сачувати пријатељство, али вероватно нећеш бити задовољна, сретна у таквом пријатељству. Друга могућност је наравно да на неки начин ту тему покренеш са њим. У том случају постоји шанса да те он одбије. Али да не мислимо на то, него више на то да ће можда и он бити заинтересован за тебе. Доста се често дешава да када се момак и девојка пуно друже, да ту са обе стране постоје и нека осећања која нису само "пријатељска". 7. strana
[kolarac Ако ти је тешко да о овоме отворено поразговараш са својом другаром, да чујеш шта он мисли и да му кажеш како ти све ово доживљаваш, препусти иницијативу њему. Дај му неки знак, с обзиром на то да те добро познаје, препознаће га. Кажеш да те он доживљава, као другарицу. Могуће је да се и ти њему допадаш, али да он мисли да ти на њега гледаш као на другара па се ни не усуђује да се дугачије понаша са тобом.
Није Ускрс честитка, ни дарови скупи, већ нешто што човек не може да купи. То је молитва и благослов Бога, да свако још више воли ближњег свога.
ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ! Стално се свађам са родитељима, у последње време највише због тога, што ми не дају да викендом излазим са другарицама у град. Како да избегнем свакодневну свађу са њима? Када уђете у адолесценцију, почињу да вас интересују многе ствари. Ограничења која вам родитељи постављали су вам одједном превише "тесна", борите се за своја права, своју слободу, своја уверења итд. Очекивано је да почињу да избијају мањи, па и већи сукоби, некада око "крупних" ствари, а још чешће око "ситница". Доза сукоба у овом периоду је очекивана и нормална. Оно што је пресудно да ти сукоби не доводе до међусобног повређивања и да се временом проналазе конструктивна решења (тј. договори који ће се међусобно поштовати и који ће бити задовољавајући за обе стране). Важно је да стрпљиво преговараш са родитељима и да покушаш да им објасниш ствари које су за тебе тако важне, да им кажеш лепо, смирено шта осећаш. Како ћеш у преговорима бити најефикаснија? Пре свега је важно да разумеш "позицију друге стране" (твојих родитеља) и да им покажеш да то разумеш и да се са тиме слажеш. Покушај са њима да направиш неки конкретнији договор нпр. Само једном месечно ћеш ићи у провод са другарицама, другарима и да у „толико“ сати (договорите се заједно у колико) ћеш бити код куће. Ако се ти будеш држала договора, можда након неколико излазака успеш задобити њихово поверење, па верујем да ће се и они временом опустити и тада ће све бити лакше. Оршоља Келер, школски педагог
Драгомир Топалски 3.1 8. strana
Kako ja provodim Uskrs Мени се Ускрс свиђа и увек једва чекам да поново фарбамо јаја. Сваке године у априлу слави се Ускрс. То је дан када сви људи треба да буду весели. На Велики петак се фарбају јаја. Породица се окупља и сви заједно ручају. Трпезе увек буду богате разним јелима. Моја баба за сваки Ускрс прави пет плетеница. За мушкарце са јајима, а за девојке без јаја. Моја породица и ја ручамо код бабе. Тамо долазе још и тетка и теча са својом децом. Баба увек прави разне сладоледе, једну торту и ситне колаче. Бари шунку, прави руску салату, славски колач. После се куцамо јајима, причамо, једемо колаче, сладолед, торту и тако проводимо Ускрс. Марина Цвејанов, 5.1 Са Христом у срцу радујте се сунцу. Његову доброту нађите у животу, нек Христос васкресе, и срећу и здравље Вам донесе. Светлана Пејић 5.1 Uskrs Ја ћу вам причати о Ускрсу. Ускрс је један од највећих хришћанских празника. На тај дан славимо васкрсење Исуса Христа. Овом празнику се највише радују деца. Радују се због тога што се фарбају јаја. По веровању јаја се фарбају само у црвено. Али, да би улепшали овај празник, фарбамо их у више боја. На овај дан цела породица се окупља на свечани ручак и сви су срећни. Такође се на овај дан куцамо јајима. Мала деца скупљају траву у корпу и увече је стављају поред кревета, да би им ускршњи зека донео поклон. Сваки народ има своје обичаје, али сви славимо Ускрс, и надам се да ће то тако остати заувек. Јана Анђелковић, 5.1
Jaje simbol `ivota Посебно важно место у обичајима важним за Васкрс заузима црвено јаје, које је симбол живота, а његова боја представља жељу за здрављем и напретком. Јаја се дарују рођацима, пријатељима и свима којима наиђу у кућу. Прво фарбано јаје чува се у кући годину дана и назива се ˝чувар кућа˝. Неко га носи на њиву и закопа са усевима, као жртву божанству које штити род, а други љуске јајета бацају на мравињак да би кокошке обилато носиле. Татјана Проданов, 5.1
[kolarac Prole}e
Пролеће је пчела у лету, зумбули и лале у башти, ваш нови осмех на детету, велики сладолед у машти. наставница Вишња Gajite patke Док звезде сјаје патка носи јаје. Док ветар дува, патка јаје чува. Кад излеже паче воли га још јаче. Гајте патке, Заиста су слатке. Бранкица Васиљевић 6.1
Prole}e nam je darovalo slobodne dane Стигло је најлепше годишње доба. Све се зелени, све цвета и мирише на пролеће. Цвета јоргован, лале, зумбули, цветају воћке, Природа се буди и буја, а са њом и осмеси на лицима људи. Са доласком пролећа стигао је и пролећњи распуст. За време овог пролећњег распуста сам се одморио и уживао у дивним пролећним данима. Играли смо фудбал, кошарку, возили смо бициклове. Брат и ја смо се возили са коњима и јахали их. Лепо смо провели ускршње празнике. Помогао сам мами око фарбања ускршњих јаја. Волим то да радим и увек се радујем Ускрсу. Радујем се породичном окупљању и поклонима. Уживао сам у дивним данима обасјаним сунцем. Зато је пролеће лепо годишње доба у коме се све зелени, цвета и мирише. Са пролећем стигао нам је и леп пролећни распуст. Веома сам се лепо прове овог пролећног распуста, Иван Тобџић, 3.1 Prole}ni raspust Ја сам се веома радовала пролећном распусту, толико сам се радовала да сам своју породицу почастила сладоледом да би прославили. Пошто је за време распуста било много топлих дана ја сам више времена проводила напољу. Била сам у Београду. Тамо ми је било предивно, била са у зоолошком врту и тамо сам видела много животиња. Видела сам Народну библиотеку која је много већа од наше. Видела сам и Скупштину, а најлепше од свега ми је било то што сам посетила Храм светог Саве. Мени је на овом распусту било јако лепо зато што ми ни једног минута није било досадно. Исидора Гомбишев, 3.1
Пролеће слеће, на меко цвеће. Љубави споре процветале! Птичице цвркућу, деца се диве, сви се смешкају пролеће стиже. Нема зиме, пролеће је ту и сада сви играју уз музику. Вишковић Исидора, 6.1 Prole}e Сваке године пролеће нам долеће, пролеће сваком долеће и деца волеће, а сви се смешкају пролеће долеће. Пролеће долеће жуто лишће пролеће. Бранкица Васиљевић, 6.1 Prole}e
Bosiqak
Пролеће је слетело у наш крај. Слетело, долетело и све нас занело.
Мирише му лишће На росне путиће, Мирише му цвет На лептиров лет.
Сунце се смеје јер снег више не веје. Птичице певају и сви се радују! Теодора Милинков, 6.1
Мирише му душа на празнична јутра, сунчана и чиста у цркви детињства. Васиљевић Бранкица 6.1
Prole}e sam ja Пролеће сам ја, пролеће си ти. И ове године пролећу ћемо се радовати. наставница Вишња
Pada ki{a Пада киша ситница Да порасте пшеница, Да се деда радује Када снопље везује. да се бака насмеје, када брашно просеје и меси колачиће за унуке ─ђачиће. Бранкица Васиљевић 6.1
Пролеће опет... И опет, широко, зелено, поље... Да смем све оно што хоћу било би лепше и боље. Мира Алечковић
9. strana
[kolarac De~aci
Mama je ku}a koja hoda Мама је кућа која хода, а тата темељ стамени, ту кућу нико не може да прода ни темељ кући да промени. Браћа, сестре и ја смо прозори, улазна и излазна врата, и нико не може да се отвори док се не насмеје мама или тата. Звездана кућо од сна и јаве, срећна сам што дишем испод твог свода, што те овог часа из моје главе мислима браним од непогода. Бранкица Васиљевић, 6.1
Дечаци су дивна бића, не конзумирају алкохолна пића. Дечаци су немирни као море, Измишљају нове форе. Зато воле девојчице, да играју с њима мице, када игру одиграју оду да спавају, да би могли сутрадан да савладају школски план. Па ће после школе, да измишљају нове форе. Јована Беатовић, 6.1 Qubav
Qubav Љубав је понекад лепа, а понекад боли. Тешко је бити пријатељ особи коју волиш. Треба знати волети а да много не боли. Треба храбар бити и онда када се узалуд воли. Драгана Босић, 6.1
De~ak sme|e kose Као вихор са планине прохујаше са њим дани, један дечак смеђе косе моје срце болно рани. Још једанпут да га видим не бих могла сузе крити, молила бих да се врати, не могу га прежалити. Тужни дани и недеље пролазе, остаде ми успомена на дечака смеђе косе. Смеђу косу волела сам више него живот свој ал` судбина није хтела да он буде мој! Јована Беатовић, 6.1
Драгана Ђоковић 7.1
Љубав је кад се двоје воле Љубав је јако, слатко осећање. Љубав чини породица, Ту породицу чине: мама, тата, бака, дека, цела породица која се воли. Љубав је велика, већа, највећа. У сваком срцу љубав постоји. Љубав велика или мала... Свако воли цветак неки, цветак мали или велик. Ето сад, неки цветак, стоји поред једне срећне врбе, и воле се. Врба цвет воли, а цвет воли врбу. Каже чика Јова Змај да је љубав најлепша реч и осећање овог света Без љубави нема породице, другарства... Стефанија Бугарски 6.1 Sunce Док сјајно, мало, сунашце трепери, по пољу цветном пчелица лети.
Предин Ана 7.1
Мирисне цветове тражи у трави, да деци вредној сладак мед прави. Бранкица Васиљевић, 6.1 Qubav je lepa
Qubav Љубав је некад лепа, а некад боли. Тешко је бити само пријатељ оног кога волиш. Тешко је гледати га крадом, а осећања своја крити. Тешко је бити са њима, а само му пријатељ бити. Данијела Никодиновић, 6.1 10. strana
Љубав је лепа, јер јер слепа, У љубави највише пати онај ко воли. Васиљевић Банкица, 6.1
Станица Белић 7.1
Qubav Љубав је јака али није за ђака, за ђака је цео свет кад добије 555. Девојчице воле љубав јер је свако будан. Љубав је чиста јер свако у њој заблиста. Бранкица Васиљевић 6.1
[kolarac Volim jednog sme|eg momka Волим једног смеђег момка Дала бих му живот свој А, шта могу кад не знам да ли ће он икад бити мој. Волим те и за тобом чезнем, гледам слику твоју сваки дан. Да ме волиш. Да мој будеш. Душа пати срце боли, желим те у свакој бори, ал' знај тешко је тешко, кад те срце тешко ВОЛИ! ! ! Јована Беатовић 6.1
Гомбошед Душица 7.1
Do`ivela sam, vredi zapamtiti Много лепих, смешних и забавних догађаја било је у школи, али ипак један сам најбоље запамтила, а то је освајање првог и другог места на такмичењу из математике у четвртом разреду. У четвртом разреду први пут сам ишла на такмичење. Учитељица ме је дуго и напорно припремала, али исплатило се. Општинско такмичење у Бечеју, много деце, била сам уплашена и узбуђена. Добила сам тест и задаци су били тешки, али ипак сам успела. Питала сам учитељицу како сам прошла. Она је уз осмех рекла: "Прва си". Нисам могла да верујем. Цео дан ми је то одзвањало у глави. Стигла је вест да сам прошла даље...супер. Окружно такмичење, Нови Сад, много више деце, много веће узбуђење, трема и радозналост. Када сам добила тест схватила сам да је много лакше него на општинском. Радила сам само четрдесет и пет минута. Када сам изашла, учитељица ме је сачекала и питала како је било. Рекла сам да нисам сигурна. Дуго сам чекала резултате и онда изненађење, била сам друга. То је стварно добар осећај. Е, таквих ствари се треба сећати и треба их дуго памтити. Андријана Ракић, 8.1
Maчкашки Наташа 8.1
Opisa}u jednu osobu Сед и помало оронуо седамдесетогодишњак је мој деда Брацика. Његово право име је Миладин. Са његових топлих усана не силази осмех. То је мој срдачан и гостољубив дека. Растао је на салашу са две рођене сестре. Завршио је мајсторски занат и радећи као мајстор стекао је и пензију. Његове смеђе очи се осмехују када прича о свом детињству и о својој младости. Веома је тих и дружељубив старац. Често у своје остареле руке узме гитару и запева песме његове младости. Деда Брацика жели све да нас разуме. Иако је помало успорен, он увек пристигне у помоћ када нам је она потребна. Данас ради на стругу ког једног мајстора. Много воли да се шали са нама, његовим малишанима. Ужива у свом ауту, опел кадету, коме је тридесет и пета године. Често га гланца. Воли шетње поред плавог Дунава. Тада посматра таласе који му тихо шапућу и односе његову младост у заборав. Волим са њим да причам. Из очију му заискре сузе када прича како је као млад четрнаестогодишњак отишао у Нови Сад на занат. Није било лако бити шегрт код старог мајстора. Летеле су ћушке, али је Миладин постао добар мајстор. Радио је и у Немачкој. Живот га није миловао. Данас када старост закуца на врата, деда Брацика чезне за његовим Петровим Селом. Старац који је увек спреман за причу и шалу, ведрог духа и пун топлоте је мој, деда Брацика. Милан Тобџић, 8.1
Krv `ivot zna~i Сви знамо да су људи сачињени од крви и меса. Без крви не можемо да живимо. То је открила и моја сестра тог дана. Био је леп и сунчан дан. Није ни сањала да јој се тако нешто догодити. Моја сестра је стајала на пешачком прелазу и чекала да се упали зелено светло на семафору. Пројурила су кола хитне помоћи и стала недалеко од ње. Пришла ја, као и сви остали да пита шта се догађа због тога што су сви били тамо и гледали. Што није као и обично. Болничар је узрујано рекао: „Овој жени је хитно потребан давоц крви!“ Моја сестра Сања је збуњено гледала. Није знала шта да ради, а желела је да помогне. Онда се сетила да и она може да дâ крв, отрчала је до болнице, распитала се где да дâ крв и одјурила је тамо. Прошла је све прегледе и утврдили су да њена крв не одговара крвној групи те жене. Онда је Сања окренула све телефонске бројеве другова и другарице да пита да ли би они дали крв. Сањина другарица Милица је пристала одмах и нашле су се да Милица да крв. Милица је прошла све прегледе као и моја сестра Сања. Када су утврдили да може да дa крв отишла је у просторију где су седеле две жене. Села је и она. Све време је и моја сестра била уз њу. Милица је дала крв. Њих две нису хтеле да оду док им не кажу како је тој жени. Тој жени је било добро. Њих две су биле пресрећне. Ипак је наших "пет минута нечији живот" јер "крв живот значи" и то би требало сви да знамо. Данијела Никодиновић 6.1 11. strana
[kolarac De~aci i devoj~ice Дечаци и девојчице се веома разликују, ако нисте знали, сазнаћете у мојој песмици. Дечаци, они знају да се боре, када трче они се уморе. Ах, ти дечаци, обилазе их жмарци, када виде да губе они девијчице онда љубе. На одмору кликере играју, и девојчицама се удварају. Ах, ти дечаци. Чупају се, вијају, а кад ће томе доћи крају?! Милинков Теодора 6.1 Никада, јер су они дечаци, наши дечаци! ! Треба их волети. Девојчице су татине принцезе, кад их неко удари оне се кезе. Ах, те девојчице тужакају се, плачу, кад их дечаци пољубе одмах скачу. Кад им се дечаци удварају, па се онда с' њима играју. Играју се са луткама, кад им неко лутку узме одмах вичу: ,, Мама!" Шта да радимо? Девојчице су девојчице Наше девојчице!!! Треба их волети. Схватила сам да девојчице и дечаци нису исти, али свеједно ТРЕБА ИХ ВОЛЕТИ!!! Бранкица Васиљевић, 6.1
[kolski radio 08.05.2009 СУСРЕТ ПОБРАТИМЉЕНИХ ШКОЛА Основна школа „Шаму Михаљ“ из Бачког Петровог Села и Основна и основна музичка школа „Китаибел Пал“ из бањског града Харкања (Република Мађарска) 2008. године потписале су повељу о побратимљењу. Прва заједничка манифестација у склопу ове сарадње одржана је 8. и 9. маја а потиском насељу Бачком Петровом Селу. 27.05.2009 ТРЕЋА ШКОЛСКА ПРАКТИЈАДА У оквиру новог школског програма који је у реализацији трећу годину и даље под слоганом Примењујем оно што знам одржана је и трећа, последња практијада, као круна две претходне. Да се подсетимо, наша школа је следила развијање замисли са једним основном и истакнутијим циљем, да се код ученика формира такво знање које ће моћи да користе у свакодневном животу и раду, односно такозвано функционално знање. 12. strana
28.05.2009 ПРИЈЕМ ЗА НАЈУСПЕШНИЈЕ УЧЕНИКЕ И ЊИХОВЕ НАСТАВНИКЕ Сваке школске године, у задњој недељи маја, организује се пријем за ученике који су у текућој школској години постигли надпросечне резултате на општинским, окружним, републичким такмичењима, као и на разним конкурсима и сусретима. Тако је било и овога 28. маја 00 2009. године, у 12. часова у новој зборници школе. Укупно 62 ученика од 1-8. разреда скупило се у зборници. 29. 05. 2009. ПОСЛЕДЊИ НАСТАВНИ ДАН ЗА НАШЕ ОСМАКЕ Увек је последњи дан школе за наше матуранте по свему специфичан. Нема класичне редовне наставе, већ завршна оделења сама организују своју прославу у складу са могућностима и уз договор са директором школе и оделењским стерешина. Ове школске године договор је био да се на првом часу одржи час оделењског старешине а потом да оделења сама организују свој програм, односно направе избор где ће бити и како ће славити. (Детаљније на сајту наше школе: www.samubps.edu.rs)
********************************************** У техничком припремању листа помогли су ученици 5.1 и 7.1 разреда!
Хвала њима на помоћи! *********************************************** Ђачки лист Основне школе „Шаму Михаљ“ – Бачко Петрово Село Излази на српском и мађарском језику полугодишње. Уређује уређивачки колегијум: Адријана Ракић и Николина Пријић 8.1 Светлана Пејић, Милица Павловић, Милана Бабић 5.1 Одговорни уредник: Александра Јакшић Технички помоћник: Арпаш Атила Издавач: О.Ш. „Шаму Михаљ“ Бачко Петрово Село, Лењинова 34 Тел/Телефакс: 021/803-039 E-mail:samubps@sksyu.net web: www.samubps.edu.yu За издавача: Беретка Ференц (директор) Штампа: Лукс – Бечеј Лист није у слободној продаји