Business Start-up centre Kragujevac
SISTEM ZAŠTITE POTROŠAČA ZORAN NIKOLIĆ
Kragujevac, 2009. godine
Izdavač: Business Start-up centre Kragujevac Za izdavača: Nebojša Simić Urednik: Nebojša Simić Likovno rešenje naslovne strane: Agencija KRUG, Kragujevac Tehnička obrada: Agencija KRUG, Kragujevac Štamparija: Papir Print, Kragujevac Tiraž: 500 kom CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
346.548 Николић, Зоран, 1971 Sistem zaštite potrošača / Zoran Nikolić. - Kragujevac : Business Start-up centre, 2009 (Kragujevac: Papir print). - 56 str.: autorova slika; 24 cm Tiraž 500. - Beleška o autoru: str. 56. Napomene I bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 56. ISBN 978-86-87567-05-4 a) Потрошачи – Заштита COBISS.SR-ID 156485900 Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan u bilo kom obliku bez prethodne dozvole autora.
SADRŽAJ
UVOD..........................................................................................................................5 RAZVOJ SISTEMAZAŠTITE POTROŠAČA.............................................................7 Razvoj zaštite potrošača u obavezujućim međunarodno – pravnim dokumentima.9 Zaštita potrošača kao međunarodno – pravna obaveza Srbije...................................10 OCENA STANJA U OBLASTI ZAŠTITE POTROŠAČA.........................................13 Ocena stanja zaštite potrošača i implementacija Zakona............................................15 Preporuke eksperata EU za noveliranje Zakona o zaštiti potrošača..........................16 Relevantni acquis EU ......................................................................................................18 Evropski sud pravde ........................................................................................................20 Stanje zaštite potrošača po pojedinim oblastima.........................................................21 SUBJEKTI SISTEMAZAŠTITE POTROŠAČA........................................................25 SUBJEKTI SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA...........................................................27 Ministarstvo trgovine i usluga .......................................................................................27 Odsek za zaštitu potrošača..............................................................................................27 Savet ministra za zaštitu potrošača.................................................................................28 Inspekcijski organi i nadzor u oblasti zaštite potrošača i problemi koordinacije raznih inspekcijskih organa.............................................................................................28 Organizacije potrošača . ..................................................................................................29 Savetodavni centri............................................................................................................32 CILJEVI I ZADACIZAŠTITE POTROŠAČA ..........................................................33 CILJEVI I ZADACI ZAŠTITE POTROŠAČA..............................................................35 ZADACI PREMA NADLEŽNOSTI NOSILACA SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA...........................................................................................45 ZADACI PREMA NADLEŽNOSTI NOSILACA SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA.................................................................................................47 Ministarstvo trgovine i usluga.........................................................................................47 Savet ministra za zaštitu potrošača.................................................................................48 Inspekcijske službe............................................................................................................48 Organizacije potrošača.....................................................................................................49 Savetodavni centri............................................................................................................53 ZAKLJUČAK.............................................................................................................55 Literatura:..................................................................................................................56 Beleška o autoru........................................................................................................56
3
4
UVOD Zaštita potrošača u Republici Srbiji predstavlja jedan od suštinskih prioriteta u pro cesu izgradnje institucionalnog i pravnog ambijenta moderne tržišne privrede. Stvaranje uslova za uspostavljanje i funkcionisanje slobodnog tržišta i uvođenje reda na tržištu jeste vitalni interes građana/ki Republike Srbije kao potrošača, jer samo ukoliko kao potrošači uživaju odgovarajući nivo pravne sigurnosti, oni mogu da donose racionalne odluke i u svim drugim oblicima društvenog i privrednog života. Fer tržišno ponašanje, korektna komercijalna praksa, pravilan tretman potrošača kojim se poštuju njihova prava i interesi u odgovarajućem pravnom poslu ili odnosu su od velikog značaja za sve aktere na tržištu, ali prvenstveno za one koji tom odnosu prethode - proizvođače. U tom smislu pravo potrošača predstavlja opštu ekonomsku pretpostavku za ostvarivanje svih ostalih prava, pa se stoga, u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, ovo pravo tretira kao osnovno. Prava potrošača su deo sistema uzajamnih dužnosti i ovlašćenja svih učesnika na tržištu, i zato predstavljaju i interes drugih učesnika, pre svega proizvodno – trgovinskih kompanija. Izvesnost ekonomskih efekata ugovora o kupoprodaji dobara namenjenih potrošnji nije samo interes ekonomski slabije ili neinformisane strane – potrošača, već i prodavaca koji, uspostavljanjem i poštovanjem standardnih pravila ponašanja, mogu da se angažuju u konkurentskoj borbi zasnovanoj na cenama i kvalitetu, a ne povredom prava konkurencije. Nisu retki slučajevi lažnog prikazivanja prednosti ili pogodnosti za potrošače, koji počivaju na zloupotrebi neznanja potrošača. Nepoštovanje zahteva obaveznog kvaliteta, različite obmane, manipulisanje svešću nedovoljno obrazovanih i neinformisanih potrošača ili zloupotreba položaja pojedinih potrošačkih grupa vrlo brzo se pretvaraju u direktno nanošenje štete svim savesnim učesnicima na tržištu. Bez uređivanja i unapređivanja prava potrošača nema, dakle, konkurencije, čime se ugroža vaju i deformišu osnovne funkcije tržišta, koje su i element javnog poretka demokrat skog društva. Uređeno tržište nije samo interes Republike Srbije u cilju uspostavljanja osnovnih institucija efikasnog tržišnog mehanizma, nego i u smislu dinamičkih očekivanja njenih građana na zaštiti prava i ineresa. Bez uređenog tržišta domaći i strani investitori neće se lako odlučivati i usuđivati da započnu trajan i stabilan biznis u okruženju prepunom ekonomskih i drugih rizika, naročito zbog onih rizika koje proizvode neuređeni tržišni odnosi. Dimanika procesa postsocijalističke tranzicije, kao što pokazuju primeri zemalja Centralne Evrope, faktički se smiruje nakon integrisanja nacionalne privrede u EU. Članstvo Republike Srbije u EU je nacionalni interes koji predstavlja pojam za uspešno okončanje procesa uspostavljanja efikasne privredne strukture kao i odgovarajućih insti tucija i standarda u oblasti politike, prava građana, kvaliteta života i celokupne društvene stabilnosti. Uprkos činjenici što se još uvek ne primenjuje Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji, Srbija je obavila veliki deo posla koji se od nje u tom procesu očekuje. S obzirom na stalno proširenje funkcija i nadležnosti organa Evropske unije, ona svojim
5
zemljama članicama, sem propisa koje donose i primenjuju organi Evropske unije, do nosi i obavezna uputstva (direktive) za one oblasti u kojima su članice zadržale nacio nalnu nadležnost. Kako su standardi u oblasti prava potrošača jedan od stubova pravnog poretka moderne tržišne privrede, javila se i potreba za propisivanjem pravnih normi koje proklamuju poštovanje čitavog seta osnovnih ljudskih prava. Među njima istaknuto mesto zauzima skup propisa kojima je cilj obezbeđivanje efikasne harmonizacije prava zaštite potrošača. Mada EU postavlja zahteve samo u pogledu donjeg praga standarda zaštite, klasični zahtevi poput bezbednosti proizvoda, pre svega, svakodnevno se proši ruju i uvode novi, čineći ga jednim značajnim kompleksom acquisa koji se konstantno i neuporedivo brže širi od većine drugih oblasti. Među pitanjima koja se nužno nameću i kao pitanja politike zaštite potrošača srećemo i problematiku njihove zaštite u oblasti usluga, naročito turizma i svih finansijskih. Stalno se razvijaju mehanizmi otklanjanja nesrazmere u ekonomskoj snazi ili informisanosti kod tzv. javnih usluga, a svoje mesto među metodima zaštite dobijaju i nove forme koje nastaju usled razvoja tehnologije ili nove trgovinske prakse. Uključivanjem elemenata zaštite zdravlja, životne sredine, obrazovanja i drugih oblasti u okvire pravne regulative prava potrošača, EU obavezuje svoje članice (kao i zemlje kandidate), da u skladu sa svojim nacionalnim rešenjima, u posebnom zakonu o zaštiti potrošača, u proširivanju Zakona o obligacionim odnosima ili u setu posebnih propisa, izgrade nacionalne standarde i podignu ih najmanje do onog nivoa koji Evropska unija smatra najnižim prihvatljivim. Opredeljenje Republike Srbije da razvija društvo zasnovano na vladavini prava, de mokratiji i efikasnom tržištu potpuno i bez ostatka korespondira sa politikom njenog uključivanja u Evropsku Uniju, budući da su to i njeni strateški ciljevi.
6
RAZVOJ SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA
7
8
Razvoj zaštite potrošača u obavezujućim međunarodno – pravnim dokumentima Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela je, Rezolucijom broj 39/248 iz 1985. godine, smernice o zaštiti potrošača kojima je podstakla zemlje članice da zakonski urede ovo područje. Evropske države potpisnice Ugovora o osnivanju Evropske za jednice, potpisanog u Rimu 1957. godine, usvojile su 1973. godine Evropsku povelju o obaveštavanju i zaštiti potrošača sa preciznim definisanjem liste proširenih prava, koja se sastoje od prava na zaštitu ekonomskih interesa, prava na zaštitu od opasnosti za život, zdravlje i imovinu od proizvoda i usluga na tržištu, prava na pravnu zaštitu i podršku države, prava na obaveštavanje i obrazovanje, prava na udruživanje radi zaštite njihovih interesa, prava na predstavljanje u telima koja odlučuju o stvarima od interesa za potro šače. Ovome treba dodati i skup prava na zdravu životnu sredinu. Od tada teče proces stalnog širenja i produbljivanja ovih principa, pa je u Evropskoj zajednici, a kasnije u EU, nastalo bogato zakonodavstvo o zaštiti potrošača. U Sjedinjenim Američkim Drža vama donet je 1972. godine Zakon o zaštiti potrošača na osnovu koga je uspostavljena posebna savezna komisija za sigurnost potrošačke robe. Od ranije su postojali, za lekove i pojedine vrste hrane (FDA), elementi sistema javne kontrole kvaliteta, usled odsustva standarda u američkom pravnom sistemu. Zaštitu potrošača EU je inaugurisala u momentu svog nastanka, kao politički a ne i formalno obavezujući cilj, pa je efikasnija zaštita započela u 70-im godinama. Područje zaštite potrošača je, poput ostalih segmenata komunitarnog prava, stalno proširivano i dobijalo je sve veći značaj u kasnijim osnovnim dokumentima EU: Ugovorom o Evrop skoj uniji, kojim je izmenjen Ugovor o osnivanju Evropske zajednice, politika zaštite potrošača postaje službena politika Evropske unije. Ugovorom iz Amsterdama, odnosno Ugovorom o izmenama Ugovora o osnivanju Evropske zajednice, članom 153. Ugovora definisan je sadašnji minimalni nivo zaštite potrošača u EU kroz sledeća prava: • zaštita zdravlja i sigurnost potrošača; • zaštita ekonomskih interesa potrošača; • pravo potrošača da budu informisani i obrazovani; • pravo na naknadu štete i • udruživanje, zastupanje i učešće potrošača, radi ostvarenja svojih prava. Ovakvo određivanje vrsta prava potrošača samo je pravni osnov za donošenje, do sada, više desetina obavezujućih uputstava (direktiva) koje nacionalna zakonodavna tela obavezno unose u sopstvene pravne sisteme, a u skladu sa generalnim pristupom u po gledu načina definisanja i zaštite prava potrošača. Da bi se shvatio obim regulative koju treba ugraditi u nacionalno zakonodavstvo, najbolje govori podatak da se danas acquis communautaire za zaštitu potrošača sastoji od oko 2000 stranica iz Službenog lista EU. Ako se ima u vidu da ta regulativa predstavlja bitan element institucionalne dimenzije evropskog tržišta, kao i da je njena recepcija u potpunosti uslov za prijem zemlje kandi data u članstvo, onda to znači da je ovaj deo acquis EU zaista veliki izazov za Republiku Srbiju. I to ne samo kao formalni zahtev za potpunim usklađivanjem zakonodavstva sa
9
komunitarnim pravom EU, najkasnije do dana pristupanja, već pre svega, za usposta vljanjem funkcionalne i efikasne tržišne strukture i pre momenta tog prijema. Republika Srbija uveliko čini usklađivanje zakonodavstva u oblasti zaštite potrošača sa propisima EU imajući u vidu ne samo svoje buduće odnose nakon zaključivanja sporazuma o sta bilizaciji i asocijaciji, već i činjenicu da ovi propisi doprinose uspostavljanju slobodne konkurencije na tržištu, ostvarivanju efikasne zaštite prava potrošača, ubrzanom eko nomskom razvoju i povećanju atraktivnosti nacionalnog tržišta za strana ulaganja, kao i podizanju konkurentske sposobnosti domaćih proizvođača i davaoca usluga.
Zaštita potrošača kao međunarodno – pravna obaveza Srbije Ostvarivanje i afirmacija zaštite prava i interesa potrošača, stvaranje novih institu cija i uspostavljanje partnerske saradnje svih učesnika u procesu ostvarivanja, zaštiti i razvoju prava i interesa potrošača znači unapređivanje privrednog sistema Srbije i po većanje atraktivnosti privrede za strana ulaganja i druge oblike međunarodne privredne saradnje. Jasno je da se taj cilj ne može postići bez napora na integraciji u ekonomski i pravni sistem EU. Republika Srbija jasno je pokazala da je na putu da izvrši kompletnu recepciju pravnog sistema koji odgovara modernom evropskom demokratskom društvu unošenjem i obaveze Republike Srbije da zaštiti potrošača u ustavnu obavezu – u član 90. Ustava Republike Srbije. U ovom momentu dalja razrada ovog kompleksa prava je generalna obaveza drža ve u smislu opštih zahteva koji proističu iz članstva u UN i Savetu Evrope. Posebno je značajan član 78. Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU koji obavezuje članice na sledeći način: „Ugovorne strane će sarađivati kako bi usaglasile standarde zaštite potrošača u Srbiji sa standardima u Zajednici. Delotvorna zaštita potrošača je nužna kako bi se obezbedilo valjano funkcionisanje tržišne ekonomije i ta zaštita će zavisiti od razvoja administra tivne infrastrukture radi osiguranja nadzora nad tržištem i sprovođenje zakona u ovoj oblasti. U tom cilju, a u njihovom zajedničkom interesu, strane će podsticati i obezbediti: • politiku aktivne zaštite potrošača u skladu sa komunitarnim pravom, uključujući veću informisanost i razvoj nezavisnih organizacija; • usklađivanje zakonodavstva o zaštiti potrošača u Srbiji sa zaštitom koja je na snazi u Zajednici; • delotvornu pravnu zaštitu potrošača radi poboljšanja kvaliteta potrošačke robe i održavanja odgovarajućih standarda bezbednosti; • nadzor nad sprovođenjem pravila od strane nadležnih organa i omogućavanje pristupa pravdi u slučaju spora; • razmenu informacija o opasnim proizvodima.“ Republika Srbija će imati ne samo obaveze, već i određena prava na pomoć u realizo vanju programa kroz pružanje stručne i finansijske pomoći direktno kroz fondove EU ili
10
posredstvom odgovarajućih agencija. Eksplicitna obaveza Republike Srbije je da približi svoje zakonodavstvo onome u EU i da ugradi celokupni sadržaj acquis communautaire iz ove oblasti u svoj normativni sistem, a ne odnosi se samo na onaj skup propisa koji se ekskluzivno tiče zaštite potrošača sadržanog u Zakonu o zaštiti potrošača i drugih povezanih propisa, već i na obavezu da se izvrše usklađivanja u nizu propisa iz oblasti državne uprave i tela, tehničkih standarda, propisa iz oblasti tržišta i cena, zdravstva, poljoprivrede i niza drugih oblasti. Sporazum zahteva i politiku aktivne zaštite potrošača, veću informisanost, razvoj nezavisnih organizacija potrošača, kao i stvaranje institucionalnih pretpostavki za efi kasno funkcionisanje tržišne ekonomije. Prema iskustvu iz zemalja članica primetno je postojanje specijalizovanih odeljenja ili sektora unutar državne administracije, pre vashodno interresornih, čiji je zadatak isključivo da podstiče ili podržava sve inicijative koje dolaze od strane potrošača. Međunarodne obaveze Republike Srbije iz Sporazuma izražavaju prvenstveno zah teve za unapređivanjem njenog sopstvenog tržišta i podizanja efikasnosti privrede Re publike Srbije, kao i zaštite prava i interesa njenih građana i građanki. Pogrešno bi bilo shvatanje da je realizacija tih onbaveza posledica eksternih zahteva, a ne onih koji pro izilaze iz sopstvenih prioriteta zemlje, čime se iskazuje autentična nacionalna potreba.
11
12
OCENA STANJA U OBLASTI ZAŠTITE POTROŠAČA
13
14
Ocena stanja zaštite potrošača i implementacija Zakona Današnji nivo razvijenosti zaštite potrošača u Republici Srbiji i ocena stanja u oblasti zaštite potrošača u Republici Srbiji može se sagledati kroz trogodišnju primenu Zako na o zaštiti potrošača („Službeni glasnik RS“, br.79/2005), višegodišnju primenu drugih propisa kojima se regulišu pitanja zaštite potrošača i rezultate delovanja organizacija potrošača. Donošenjem prvog Zakona o zaštiti potrošača u Republici Srbiji obezbeđen je zakonski okvir za koji je rečeno da osigurava uvođenje najviših standarda EU u oblasti zaštite potrošača u praksu srpskog tržišta i usluga u tom trenutku. Međutim, ugradnjom jednog dela smernica i uputstava EU o zaštiti potrošača u Zakon o zaštiti potrošača, po stavljen je, iako ne u potpunosti, samo pravni okvir za uspostavljanje sistema, kako kroz institucionalna vladina tela, tako i kroz nevladine organizacije potrošača, a kojima je cilj uspostavljanje i ostvarivanje aktivne zaštite potrošača. Ocena stručnjaka iz EU o trenutnom nivou pripremljenosti sistema zaštite potrošača u Srbiji jeste da se priznaje znatan napredak u zakonodavnom usklađivanju, ali se takođe i jasno stavlja do znanja da je zaštita potrošača sa tačke gledišta izgradnje institucija i sprovođenja „i dalje slaba i da administrativni kapaciteti moraju da se pojačaju kako bi se usvojeni zakoni pravilno implementirali i sproveli“.1 Zakon o zaštiti potrošača u Srbiji, uz neke neophodne važne amandmane, je dobra osnova za početak procesa pravnog i institucionalnog usklađivanja sa acquis EU o za štiti potrošača. Generalni stav je da prva faza pravnog približavanja može imati samo misiju da dostigne delimičnu harmonizaciju i da uvede glavne principe acquis i opšte strukture za implemenatciju kako bi se postepeno pripremili za pravilno sprovođenje prava potrošača. Interesi potrošača štite se i nizom drugih propisa koji pravno uređuju različita pra va potrošača: Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o oglašavanju, Zakon o cenama, Zakon o zaštiti konkurencije i dr. Prema izveštajima obavljenih inspekcijskih kontrola i utvrđenih nepravilnosti kod nadzora, u periodu do donošenja Zakona o zaštiti potrošača 2005. godine u odnosu na isti period prethodne godine, stavljeno je van prometa robe zbog sumnjivog kvaliteta 8,2 puta više, utvrđena imovinska korist zbog povreda propisa o cenama i neovlašćeno obavljanje delatnosti više za 15%, doneto upravnih mera za otklanjanje nedostatak više za 91% i privremeno zatvaranje objekata više za 39%, dok je podneto prijava za krivič no delo više za 118%, za privredne prestupe više za 164% i za prekršaje više 91%. Efekti primene Zakona o zaštititi potrošača, samo posle mesec dana od njegovog donošenja, su u jačem nadzoru i većoj zaštiti interesa i prava i interesa potrošača tako da je više od 2,1 puta stavljeno robe van prometa zbog nedostatka u kvalitetu, podneto prijava sudu časti više 2,2 puta, podnetih krivičnih prijava više za 143 puta, privrednih prestupa više 1
Radni dokument Komisije u pogledu izveštaja o spremnosti Srbije i Crne Gore za pregovore o Sporazumu o stabili zaciji i pridruživanju sa EU, Brisel 12.04.2005, SEC(2005) 478 final str. 36, i takođe Izveštaj o napretku Srbije i Crne Gore za 2005, Evropske komisije, Brisel, 9.11.2005, COM(2005)561 final, str. 38. Slična ocena o zaštiti potrošača se može naći u radnom dokumentu Evropske komisije o Izveštaju o spremnosti Srbije i Crne Gore za pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, Brisel, 12.april.2005, SEC(2005)478 final, str. 36.
15
za 1,81 put. Dalja primena Zakona o zaštiti potrošača, u 2006.godini, dakle samo posle jedne godine od njegovog donošenja, dala je efekte u povećanju preduzetih mera stavlja nja robe van prometa zbog nedostataka kvaliteta za 42%, utvrđivanju imovinske koristi zbog povreda propisa o cenama i neovlašćenog obavljanja delatnosti za 87% i poveća nja broja prijava sudu časti za 35%, ali je smanjen broj podnetih prijava za za privredne prestupe sa 464 na 358 prijava (smanjenje za 23%), za prekršaje je broj prijava smanjen sa 14.373 na 9.329 (manje 31%), broj donetih rešenja o otklanjanju nedostataka je sma njen sa 20.549 na 17.304 (16%), rešenja o oduzimanju robe sa 3.524 na 1852 (manje za 48%) , rešenja o privremenom zatvaranju objekata sa 3.325 na 2.328 (manje za 30%) kao i izrečenih mandatnih kazni sa 43.648 na 18.725 (manje za 57%). Međutim, i pored ovih pozitivnih rezultata inspekcijske kontrole i uporedne analize organizacije potrošača i preduzetih mera, stanje u oblasti zaštite potrošača, evidentno, još nije zadovoljavajuće.
Preporuke eksperata EU za noveliranje Zakona o zaštiti potrošača U Završnom Izveštaju o oceni usklađenosti regulativnog okvira Srbije i Crne Gore za zaštitu potrošača sa EU2 sadržana je ocena da nije još u potpunosti razvijen, konci zan i pravilno izgrađen, korisnički orijentisan i funkcionalan regulativni okvir za za štitu potrošača u Srbiji, mada su osnove takvog sistema postavljene Zakonom o zaštiti potrošača. Analiza o usklađenosti usvojenog novog Zakona o zaštiti potrošača sa acquis EU o zaštiti potrošača, upotpunjujući pravnu ocenu, ukazuje na sledeće nedostatke: • prema Uputstvima EU i stalnoj praksi ECJ, u EU „potrošač“ može biti samo fi zičko lice ili društvo sastavljeno od fizičkih lica koje deluje kroz svoje poslovne i profesionalne aktivnosti, što znači da pravna lica ne mogu biti smatrani potro šačima u okviru acquis3; • iako su u širem smislu uzeti u obzir pet osnovnih prava potrošača iz acquis EU i čitav spisak prava Rezolucije Generalne skupštine UN br. 39/248 iz 1985, nedosta tak ovih stavova je da su oni zaista deklarativni i manje normativni ili sprovodljivi. Opšti principi sprovođenja, razvijenih u okviru acquis, nisu navedeni, kao što je prenošenje tereta dokaza, ili princip kumulacije zaštitnih pravnih lekova u korist potrošača, ili princip cogencia u odnosu na pravila o ugovornim uslovima koja favorizuju potrošača, ili princip „interpretatio pro proferentem“. Svi ovi principi takođe treba da budu nekako obuhvaćeni de lege ferenda u okviru ovog dela Za kona o zaštiti potrošača kao opšti principi sprovođenja; 2
Dr Jenő Czuczai, visoki međunarodni ekspert, uputio g. Džonu Liptonu, direktoru PLAC u Beogradu na odobrenje, referentni broj: EAR/04SER01/02/001, 27. mart 2006.godine.
3
Vidi: čl. 2. tačka b. Uputstva 93/13/EEC, čl.1(2) tačka a. Uputstva 1999/44/EC, čl. 2. Uputstva 85/577/EEC, čl. 2(2) Uputstva 97/7/EC, čl. 2. tačka g. Uputstva 2002/65/EC itd, i C-240-244/1998 Oceano Groupo Editorial SA v. Rocio Murciano Quintero et alts (2000) ECJ I-4941.
16
• zaštita života, zdravlja i bezbednosti potrošača je veoma kratko i elementarno obuhvaćeno. Bavi se bezbednošću proizvoda i ambalaže, ali u stvari samo su je dan ili dva principa navedena i delimično u skladu sa Uputstvom 2001/95/EC o opštoj bezbednosti proizvoda, a ne postoji usklađenost ni sa Uputstvom EU o ambalaži; • opšti problem je da Zakon o zaštiti potrošača sadrži mnoštvo odredbi o genetski modifikovanim mikroorganizmima potrebno je dalje usklađivanje sa Uputstvom 90/219/EEC; • kod zaštite ekonomskih interesa potrošača naznačen je određen broj opštih prin cipa datih u Uputstvu 98/6/EC o cenama. Osnovni principi o garancijama su usklađeni sa Uputstvima 98/7/EC i 1999/44/EC, ali očigledno da je potrebno dalje usklađivanje sa acquis u kasnijoj fazi. Uočava se da je davanje finansijskih usluga na daljinu, uključujući i aspekte u vezi sa zaštitom potrošača nije uopšte obrađe na (ovo pitanje obrađuje Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2002/65/EC). U vezi sa kupovinom na daljinu delimično je usklađena sa Uputstvom 85/577/ EEC o ugovorima o kojima se pregovara izvan poslovnih prostorija i Uputstvom 97/7/EC o ugovaranju na daljinu, kao i u vezi sa potrošačkim kredita delimično je usklađeno sa Uputstvom 87/102/EEC o potrošačkom kreditu; • posebni oblici zaštite potrošača u vezi sa uslugama obuhvata sa tačke gledišta EU od opšteg i još uvek predstoji harmonizacija sa relevantnim acquis EU sa Uput stvom 90/314/EEC o paket aranžmanima, Uputstvom 94/47/EC o time-sharing; • poglavlje o standardnim ugovorima nisu dovoljno usklađeni sa Uputstvom 93/13/ EEC o nepoštenim ugovornim; • poglavlje o informisanju i edukaciji potrošača ne upućuje na Uputstvo 1999/94/ EC u vezi sa dostupnošću potrošačkih informacija. Što se tiče usklađenosti sa Uputstvom 2001/95/EC o opštoj bezbednosti proizvoda (takođe uzimajući u ob zir Uputstvo 98/27/EC u tom smislu) može se smatrati samo i isključivo prvim korakom i deklaracija predstavlja veoma mali napredak u pogledu puta oznake CE ka EU; • poglavlje o oglašavanju pokazuje samo delimično usklađivanje sa Uputstvom 84/450/EEC; • poglavlje o dokazivanju štete postoji ozbiljna kodifikatorna greška i ne uzima se u obzir Uputstvo 85/374/EEC kako je izmenjena o odgovornosti za proizvode; • da se arbitraža u vezi potrošača stavi u nadležnost lokalne samouprave (kojima ionako nedostaju finansijska sredstva) ili da bude u okviru režima arbitraže pod upravom Privredne komore Srbije; • da nije uopšte implementirao dve preporuke Evropske komisije o mehanizmima pravnih sredstava potrošača u vansudskom rešavanju sporova kao i Uputstvo 98/27/EU kao relevantno; • sa aspekta prava EU treba istaći da u Zakonu o zaštiti potrošača nedostaju pravila o tome kako građanske organizacije potrošača mogu da učestvuju u formulisanju i pripremnim mehanizmima nacionalnog programa za politiku potrošača i sa ko
17
jim konkretnim participativnim pravima i kreiranju politike o zaštiti potrošača, ali ne precizira propisano iz kog budžeta će se finansirati sve te aktivnosti; • problem je što pojam organizacije potrošača nije precizno opredeljen i nejasni su kriterijumi za registar nevladinih organizacija potrošača; • problem je što se organizacijama potrošača ne dozvoljava da one prime nepovrat na sredstva od institucija EU. Mada izloženo ne možemo smatrati bezuslovnim prioritetima u procesu novelira nja Zakona o zaštiti potrošača, izvesno je da ove ocene predstavljaju inspiraciju za dalje napore na približavanju nacionalnog zakonodavstva onom u EU.
Relevantni acquis EU Ovaj pregled nema za cilj da kroz analizu uočenih slabosti nacionalnog pravnog si stema zaštite potrošača i njegovu neusklađenost sa pravnim sistemom EU promoviše obaveze zakonodavca ili Vlade, već ima isključivo svrhu da ukaže na referentne stan darde EU koje Srbija treba postepeno da usvaja i to redosledom koji opredeljuju njene sopstvene nacionalne potrebe. a. Građansko i trgovinsko pravo • Uputstvo Saveta 85/374/EEC izmenjeno i dopunjeno Uputstvom Evropskog par lamenta i Saveta 99/34/EC – u vezi sa odgovornošću za neispravne proizvode; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2000/35/EC- zakasnelo plaćanje u tr govinskim transakcijama; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2002/65/EC- prodaja potrošačkih finan sijskih usluga na daljinu; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2002/47/EC- sporazumi o finansijskim garancijama; b. Zaštita ekonomskih interesa potrošača • Uputstvo Saveta 84/450/EEC – u vezi sa obmanjujućim oglašavanjem izmenjena i dopunjena Uputstvom Evropskog parlamenta i Saveta 97/55/EC u vezi sa kom parativnim oglašavanjem; • Uputstvo Saveta 85/577/EEC – u vezi sa zaštitom potrošača u pogledu ugovora o kojima se pregovara izvan poslovnih prostorija; • Uputstvo Saveta 87/102/EEC – u vezi sa potrošačkim kreditom izmenjeno i dopunjen Uputstvom Saveta 90/88/EEC i Uputstvom Evropskog parlamenta i Saveta 98/7/EC; • Uputstvo Saveta 90/314/EEC – u vezi sa paket odmorima i paket turama; • Uputstvo Saveta 93/13/EEC – u vezi sa nepoštenim uslovima potrošačkih ugo vora;
18
• Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 94/47/EC – u vezi sa zaštitom kupovine u pogledu određenih aspekata ugovora koji se tiču kupovine prava na korišćenje nepokretne imovine na bazi timeshare-a; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 97/7/EC – u vezi sa zaštitom potrošača u pogledu ugovora na daljinu; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 98/6/EZ – u vezi sa zaštitom potrošača u označavanju cena; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 98/7/EC – u vezi sa zabranama radi zaštite interesa potrošača; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 99/44/EC – u vezi sa određenim aspek tima prodaje robe široke potrošnje i odnosnih garancija; • Preporuka Komisije 98/257/EC – u vezi sa principima primenjivim na tela nad ležna za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova; • Preporuka Komisije 2001/310/EC – u vezi sa principima za vansudska tela uklju čena u saglasno rešavanje potrošačkih sporova; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 98/27/EC – odluke koje zabranjuju prav ne prestupe radi zaštite potrošača; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2003/33/EC –oglašavanje duvanskih proizvoda; Napred navedeni propisi i druge norme spadaju u krug već standardnih tekovina koje su ugrađene u nacionalna prava članica EU, odnosno zemlje koje su do sada ulazile u članstvo bile su u obavezi da ih ugrade pre stupanja. Nakon poslednjeg proširenja doneti su i novi propisi koji će biti opbavezni za kandidate, odnosno buduće članice: • Odluka Evropskog parlamenta i Saveta broj: 20/2004/EC od 8. decembra 2003. kojom se uspostavlja opšti okvir za finansiranje akcija Zajednice za podršku po litike potrošača za period 2004–2007; • Odluka Komisije broj: 2004/781/EC od 18. novembra 2004. kojom se dopunjuje Odluka Komisije 1999/815/EC o merama kojima se zabranjuje plasman na tr žište određenih igračaka i artikala za brigu o detetu koje su opasni po zdravlje i život dece; • Odluka Komisije broj: 2004/905/EC od 14.12.2004. kojom se postavljau smernice za obaveštavanje o opasnim proizvodima nadležnih organa država članica od stra ne proizvođača i distributera u skladu sa Članom 5(3) Uputstvo 2001/95/EC; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2005/29/EC od 11. maja 2005. u vezi sa nepravednim biznis-potrošač trgovinskim praksama na unutrašnjem tržištu i dopunjujuće Uputstvo 84/450/EEZ, 97/7/EC, 98/27/EZ, 2002/65/EC i Uredba 2006/2004, OJ L 149, 11/06/2005; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2005/59/EZ od 26. oktobra 2005. ko ja menja i dopunjuje 28. put Uputstvo Saveta 76/769/EEC o približavanju za kona, propisa i administrativnih odredbi država članica u vezi sa ograničenji ma u plasmanu i upotrebi određenih opasnih supstanci i preparata, OJ L 309, 25/11/2005;
19
• Odluka Komisije broj: 2005/718/EC o usklađenosti sa određenim standardima sa Uputstvom 2001/95/EC i objavljivanjem njihovih referenci u SL; c. Zaštita zdravlja i bezbednosti potrošača • Uputstvo Saveta 76/768/EEC – u vezi sa kozmetičkim proizvodima dopunjena Uputstvom Evropskog parlamenta i Saveta 2003/15/EC; • Uputstvo Saveta 87/357/EEC – u vezi sa proizvodima koji, budući da su drugačiji od onih koji treba da budu, ugrožavaju zdravlje i bezbednost potrošača; • Uputstvo Saveta 88/378/EEC – u vezi sa bezbednošću igračaka; • Uputstvo Saveta 90/219/EEC- genetski modifikovani mikroorganizmi; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 96/74/EC – u vezi sa nazivima tekstila; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 1999/94/EC – dostupnost potrošačkih informacija o ekonomiji goriva, emisiji CO2 u pogledu marketinga novih put ničkih vozila; • Uputstvo Saveta 92/59/EEC i Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2001/95/ EZ – u vezi sa opštom bezbednošću proizvoda (ovo Uputstvo biće obuhvaćeno još jednom ekspertskom misijom o tehničkim pravilima i standardima); • Uredba Saveta 339/93/EEC od 8. februara 1993. o proverama usklađenosti sa pra vilima o bezbednosti proizvoda u slučaju proizvoda uvezenih iz trećih zemalja (takozvani RAPIX IT sistem); • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 1997/5/EC- prekogranični transfer kredita; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 1999/93/EC – elektronski potpis; • Uputstvo Evropskog parlamenta i Saveta 2000/31/EC- elektronska trgovina i dru ge usluge vezane za informaciono društvo.
Evropski sud pravde Postoji oko 80 presuda Evropskog suda pravde (ESJ) u oblasti zaštite potrošača EZ, koje će sudovi u Srbiji morati da primenjuju nakon pristupanja. To znači da ove odluke ESJ treba takođe da budu prevedene na srpski i da sudije u Srbiji budu obuče ni za njihovu pravilnu primenu u bliskoj budućnosti. Važni slučajevi su na primer: (i) C-240–244/1998 Oceano Groupo Editorial v. Rocio Murciano Quintero et alts (2000) ECJ I-4941, tačke 21–26 o definisanju pojma potrošač u Uputstvima i prirodi Uputstvo EZ o ZP, (ii) C-423/1997 Travel Vac SL case o principu kumulacije zaštitnih mera za po trošače u okviru prava EZ, (iii) C-481/1999 Georg and Helga Heinniger case o tumačenju Uputstva 85/577/EEZ (ugovori o kojima se pregovara izvan poslovnih prostorija) u smi slu rokova od 7 dana za pravo na jednostrani prekid ugovora od strane potrošača itd.
20
Prioriteti Srbije treba du budu usklađeni sa prioritetima EU kako su definisani za period 2007–2013. u strateškom dokumentu o zaštiti potrošača4,na: 1. jačanje prekograničnih rešavanja potrošačkih sporova (sistemi EEJ-NET, FINNET, Solvit, Euro-guishets, FINUSE, CCN, CIRCA, ADRs, ENISA itd.), 2. stavljanje naglaska na prava putnika u pogledu vazdušnog i železničkog saobra ćaja, 3. takođe, utemeljenje interesa potrošača u pogledu elektronske trgovine, 4. veću pažnju treba posvetiti zaštiti prava potrošača u oblasti usluga od opšteg interesa (UOI) kao struja, gas, lokalni javni prevoz, telekomunikacije, poštanske usluge, vodosnabdevanje, itd.
Stanje zaštite potrošača po pojedinim oblastima a. Bezbednost i sugurnost proizvoda po zdravlje i život potrošača U uslovima tranzicije, liberalizacije uvoza i neusklađenosti propisa o kvalitetu pro izvoda sa standardima EU, kao i niske kupovne moći stanovništva, na tržištu još uvek ima nekvalitetne robe i predstavaljaju rizik po zdravlje i bezbednost potrošača (igračke, kozmetika, tekstil i drugi proizvodi). Rezultati inspekcijskih organa i izvršenih upored nih analiza od strane nevladinih organizacija potrošača potvrđuju na ovakva ponašanja na našem tržištu o ponudi nekvalitetnih i nebezbednih proizvoda za potrošača. To je posledica neusklađenosti naših propisa, posebno sa Uputstvom 2001/95/EC o o opštoj bezbednosti proizvoda i Uputstvom Evropskog parlamenta i Saveta 99/44/EC u vezi sa određenim aspektima prodaje robe široke potrošnje i odnosnih garancija. b. Trgovina na daljinu U uslovima konkurencije na tržištu, uvođenje novih tehnologija i oblika prodaje, uključujući i trgovinu na daljinu stvorene su osnove zaštite potrošača. Osnovni predu slovi za ravoj ovog oblika trgovine, posebno elektronske trgovine je stvaranje poverenja kupaca u zaštiti podataka i zaštićenosti potrošača. U tom smislu neophodno je propise u oblasti trgovanja na daljinu uskladiti sa Uputstvom Evropskog parlamenta i Saveta 2000/31/EC- elektronska trgovina i druge usluge vezane za informaciono društvo, kao i sa Uputstvom Saveta 85/577/EEC u vezi sa zaštitom potrošača u pogledu ugovora o kojima se pregovara izvan poslovnih prostorija.
4
Saopštenje Evropske komisije „Zdraviji, bezbedniji i samopouzdaniji građani: Strategija zdravlja i zaštite potrošača“. Predlog Odluke Evropskog parlamenta i Saveta kojom se uspostavlja Program aktivnosti Zajednice u oblasti zaštite zdravlja i potrošača 2007-2013, COM(2005)115 final.
21
c. Uslovi u tipskim ugovorima Potrošači u sklapanju ugovornih odnosa sa prodavcima ili dvaocima usluga još se suočavaju sa unapred formulisanim tipskim ugovorima, gde oni nisu učestvovali u defi nisanju uslova i gde oni nisu u stanju da ocene koji od uslova mogu da budu nepošteni i nefer za potrošača. Poseban problem predstavnjaju naknadne jednostrane izmene uslova iz tih ugovora, jer ih prodavci odnosno davaoci usluga nameću potrošačima, istupaju ći kao monopolisti. Nedostatak je što Zakon o zaštiti potrošača i drugi propisi u ovoj oblasti nisu usklađeni sa Uputstvom Saveta 913/93/EEC u vezi sa nepoštenim uslovima potrošačkih ugovora, prema kome nije jasno definisano šta su i u kakvim situacijama podrazumevaju ugovorni uslovi koji nisu fer, što u primeni Zakona ima poteškoća sa aspekta zaštite potrošača. d. Javne usluge U oblasti javnih usluga, pre svega telekomunikacija, poštanskih usluga, elektrodistri bucije, prodaje prirodnog gasa, usluge prodaje i distribucije toplotne energije, usluga prevoza putnika u javnom gradskom i prigradskom prevozu, železničkom i avio pre vozu, komunalnim uslugama (snabdevanje vodom za piće, odvođenje otpadnih voda, održavanje čistoće, zelenila, parking-servisa, pogrebnih usluga i dr) i drugih usluga od opšteg interesa, iako su stvorene zakonske osnove, još nema suštinskog napretka i po boljšanja zaštite interesa potrošača. Metodologija obrazovanja cena proizvoda i usluga u ovim oblastima nije svugde izgrađena, niti je, ako postoji, učinjena javnom. Nije retko da se cene povećavaju čak i bez ikakvog obrazloženja. U okviru javnih preuz eća često nisu formirani saveti u kojima bi učestvovali potrošači, a tamo gde jesu nisu zastupljeni predstavnici potrošačkih organizacija. A kada se tome doda i pitanje često nedovoljnog tehničkog kvaliteta usluga ili načina merenja izvršenog obima usluga, može se reći da je položaj potrošača u ovoj oblasti izrazito nepovoljan. e. Finansijske usluge Finansijske usluge obuhvataju bankarske i kreditne i usluge osiguranja, penzijske, ulaganja na štednju i plaćanja, koje se nude potrošačima sa aspekta zaštite i informisa nosti potrošača su neadekvatne i potrošaču predstavljaju problem donošenja ispravne odluke o korišćenju finansijskih usluga. Na području finansijskih usluga izraženi su brojni primeri nepoštovanja prava korisnika ovih usluga. Jedan od osnovnih problema u ostvarivanju prava potrošača u ovoj oblasti proizilazi iz dovođenja u zabludu korisni ka usluga od strane organizacija koje pružaju usluge kao i neadekvatne informisanosti i obrazovanja potrošača, korisnika usluga, da identifikuje i oceni vrednost finansijske usluge i uslove pre njene kupovine. Potrošačima se nude ove usluge u vidu tipskih ugovora sa unapred formulisanim uslovima, a koji su u pogledu interesa potrošača ne povoljni kako sa aspekta visine troškova usluga, visine godišnje kamatne stope, tako i uslova vraćanja i raskidanja ugovora. Godišnja kamatna stopa na potrošačke i bankarske kredite je neprimereno visoka i najčešće se ne može se pravdati ekonosmkim razlozima Međutim, to nije sve: u visinu objavljene kamatne stope se ne uključuju drugi bankarski troškovi na potrošačke zajmove i kredite koji se kreću 1–1.5%. Pored ovih potencijalno
22
nekorektnih uslova, u ugovornim uslovima banke najčešće vezuju potrošačke zajmove i kredite za deviznu klauzulu. Odluke koje se donose u vezi sa kupovinom korišćenjem bankarskih, ali i ostalih finansijskih usluga, najčešće imaju odloženo dejstvo (razni oblici životnog osiguranja, kupovina hartija od vrednosti i dr). Potrošač još uvek nije dovoljno osposobljen da sa gleda veličinu rizika ulaganja u kupovinu ovih „proizvoda“. Uslovi bankarskih usluga su dobar primer nezaštićenosti potrošača kao korisnika usluga i sklapanja nepoštenih i nekorektnih ugovornih uslova. Ovo ukazuje na neusklađenost propisa u ovoj oblasti sa Uputstvom Evropskog parlamenta i Saveta 2002/47/EC sporazumi o finansijskim ga rancijama i Uputstvom Evropskog parlamenta i Saveta 2002/65/EC-prodaja potrošačkih finansijskih usluga na daljinu. f. Usluge zdravstva U praksi postoje dva paralelna sektora usluga u zdravstvu: zdravstvene ustanove i privatna praksa, koji opredeljuju modele zaštite prava i interesa potrošača kao korisnika zdravstvenih usluga. Problemi pacijenata u ta dva sektora su slični, mada ne i identič ni. Korisnici zdravstvenih usluga imaju probleme u lečenju kako kod društvenih usta nova, tako i kod privatnih, pre svega zbog visokih cena, ali često i činjenice da se one ponašaju monopolistički, jer lekari u ustanovama javnog sektora šalju pacijente u pri vatne. Nisu retki i drugi slučajevi neetičkog ponašanja ili nesavesnog lečenja. I u ovoj oblasti se uočava neusklađenost propisa koji regulišu zdravstvenu zaštitu pa cijenata u skladu sa propisima EU. U okviru zdravstvenih ustanova i privatnih lekarskih i stomatoloških komora još nije razrađen (Zakonom uvedeni) mehanizam delovanja predstavnika potrošačkih organizacija. U javnom sektoru u ovom momentu bar za to postoje pravne pretpostavke kroz savete ili druga tela za zaštitu prava pacijenata, odno sno uticaj na uslove i način ostvarivanja zdravstvenih usluga. Kao i u nekim drugim oblastima zaštite potrošača, praksa još dosta zaostaje za nor mativnim rešenjima. Prema dosadašnjim iskustvima zaštitinika pacijentovih prava nema prigovora koji se odnose na čekanje na zdravstvenu uslugu, ali je znatan broj onih u kojima se iznosi sumnja u kvalitet zdravstvene usluge i način funkcionisannja i odluke lekarskih komisija Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. g. Informisanost potrošača Informisanje potrošača je jedno od osnovnih prava zaštite potrošača u EU. Iako su ovim Zakonom o zaštiti potrošača, kao i Zakonom o oglašavanju stvorene osnove za potpuno i tačno informisanje o proizvodu ili uslugama, ono je sa aspekta zaštite potro šača još na početku i nezadovoljavajuće.
23
Kod nas je još uvek klasični oblik informisanja potrošača izdavanjem brošura i letaka. Prestalo je izlaženje potrošačkih listova „Potrošač“ i „Potrošački informator“. To i otvara problem da se ne mogu objavljivati nezavisni rezultati uporednih ocenjivanja kvaliteta proizvoda i usluga, kakva je praksa nekih zemalja kao što je Varen test u Nemačkoj. U okviru radio- televizijskih aktivnosti, kao i u drugim medijima nema posebnog progra ma posvećenog zaštiti potrošača. h. Obrazovanje potrošača Obrazovanje potrošača i svih zainteresovanih u oblasti zaštite potrošača, pre sve ga upoznavanje o osnovnim pravima i načinima njihovog ostvarivanja je na samom početku. U osnovnim školama nema posebnih predmeta ili potreban broj časova na kojima bi se učenici kao značajni potrošači upoznali sa svojim pravima kao potrošača. Poslednjih godina, u ovoj oblasti, posebno u pojedinim segmnetima obrazovanja usled naglog bujanja privatnih školskih i obrazovnih ustanova, dolazi do pojava da su prava korisnika usluga ugrožena. Programe i projekte zaštite potrošača i njihovo uvođenje u obrazovni sistem neop hodno je što pre pripremiti u saradnji sa nadležnim ministarstvom za prosvetu. Takođe je neophodno da se kroz razne vidove izdavanja brošura, seminara i radionica u organi zaciji sa nevladinim organizacijama potrošača, pre svega preko formiranja savetodavnih centara izvršiti edukaciju potrošača i zainteresovanih strana (privrednih subjekata i dr) ova materija približi što većem broju građana. i. Vansudska zaštita Tradicionalni metod rešavanja sporova između potrošača (i njihovih organizacija) i onih koji su prava povredili, zasnivao se na dva koloseka – upravnom, tj. inspekcijskom, odnosno, u slučaju nemogućnosti da se spor reši na taj način, zasnivanjem klasične parnice. Pošto je izvesno da su parnice preskupi metodi, u razvijenim tržišnim privre dama postoje para–sudski, dakle vansudski organi za rešavanje takvih sporova: sudovi za sporove male vrednosti, arbitraže pri privrednim komorama i slično. Mehanizam vansudkog rešavanja potrošačkih sporova, iako su stvorene zakonske osnove, u Srbiji još nije razrađen, a preporuka da se dopuni Zakon o zaštiti potrošača i uskladi sa Preporukom Komisije 98/257/EC u vezi sa principima primenjivim na tela nadležna za vansudsko rešavanje potrošačkih prava i Preporukom Komisije 2001/310/ EC u vezi sa principima za vansudska tela uključena u saglasno rešavanje potrošačkih sporova. To će biti novi oblik dobrovoljne arbitraže u potrošačkim sporovima, ali putem obezbeđivanja nezavisnog, transparentnog, brzog i efikasnog sistema pravnih lekova za potrošače, imajući u potpunosti u vidu relevantne standarde EU.
24
SUBJEKTI SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA
25
26
SUBJEKTI SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA Glavni institucionalni nosilac sistema zaštite potrošača je Vlada Republike Srbije preko Ministarstva za trgovinu i usluge, kao i Savet ministra za zaštitu potrošača. O ne posrednoj primeni propisa staraju se nadležne inspekcijske službe resornih ministarstava, čineći široki front vladinog sektora, dok na drugoj strani deluju samostalne i autonomne organizacije potrošača i njihovi savezi, kao nevladin sektor.
Ministarstvo trgovine i usluga Odsek za zaštitu potrošača I pored toga što je obim poslova povećan usvajanjem Zakona o zaštiti potrošača još uvek poslove zaštite potrošača obavlja izuzetno mali broj zaposlenih u Odseku za zaštitu potrošača u kojem ima 8 (osam) stalno zaposlenih državnih službenika. Prema oceni datoj u završnom Izveštaju o oceni usklađenosti regulativnog okvira Srbije i Crne Gore za zaštitu potrošača sa EU nije moguće da se obavi povećani obim poslova zaštite potro šača sa ovako malim brojem kadrova, pa je preporuka da se formira posebno efikasno i funkcionalno Odeljenje za zaštitu potrošača sa postepenim kadrovskim jačanjem (do 15 zaposlenih). U državama članicama EU postoje dva modela: prvi, kombinovani da se zaštitom potrošača i konkurencije bavi jedan upravni organ (Poljskoj), i drugi gde su odvojeni upravni organi zaštite potrošača i upravni organi konkurencije (Mađarska i Slovenija). Ministarstvo se sa potpisivanjem Memoranduma o razumevanju sa Evrop skom agencijom za rekonstrukciju (EAR) obavezalo da će formirati posebno Odeljenje za zaštitu potrošača. Brojne poteškoće onemogućavaju efikasniji rad državnih službenika na sprovođenju aktivne zaštite potrošača u skladu sa potrošačkom politikom EU. Odsek nema biblioteku o zakonima i praksama zaštite potrošača EU, nema pristup relevantim internet prezentacijama EU, uključujući Eurolex bazu podataka. Ne postoje ni specija lizovani rečnici o acquis EU o zaštiti potrošača kao ni prevedeni propisi EU o zaštiti potrošača na srpski jezik. Niko od pomenutih zaposlenih nije do sada učestvovao u bilo kom programu obuke EU na temu zaštite potrošača Odsek, na osnovu Zakona o zaštiti potrošača, organizaciono pripada resornom Mi nistarstvu trgovine i usluga, ali je priroda njegovih zadataka takva da prevazilazi okvire resora. Različite povrede prava potrošača često nisu samo vezane za funcije tržišne in spekcije, već i za one iz nadležnosti sanitarne, veterinarske, fitosanitarne, rad carinske
27
službe ili finansijskog resora. Zbog toga osposobljavanje ovog odseka za efikasniji rad podrazumeva i jačanje njegovih interresornih atributa.
Savet ministra za zaštitu potrošača U okviru Ministarstva formiran je Savet ministra za zaštitu potrošača kao savetodav no – konsultantsko telo, kojim rukovodi Ministar nadležan za oblast zaštite potrošača, a članovi Saveta su istaknuti naučnici i stručnjaci u ovoj oblasti, kao i predstavnici drugih ministarstava i organizacija potrošača. U skladu sa praksom zemalja članica EU u kojima postoje slični organi, funkcija Save ta nije odlučivanje već je to samo savetodavna uloga (ovo je tipično za zemlje članice EU, slučaj sa zemljama u regionu: Mađarskom, Slovenijom itd.). U stvari, to je konsultantsko telo koje ima za cilj da pomogne Ministru i, u širem smislu Ministarstvu, pri donošenju najboljih i najefikasnijih odluka o raznim pitanjima u vezi sa razvojem efikasne politike zaštite potrošača. Još jedna važna svrha formiranja ovakvog Saveta je da bolje uključi organizacije potrošača u kreiranje politike zaštite potrošača, kao i da posluša njihov glas u ovom smislu, što je inače opšti uslov acquis EU za zaštitu potrošača. Organizacija i rad Saveta su zasnovani na opštim principima i uslovima iz prakse EU. Tako su uzeti5 u obzir: • najšira moguća primena principa transparentnosti – rad Saveta je maksimalno javan, što podrazumeva podrobno i uredno obaveštavanje javnosti o zaključcima sa sastanaka, zajedničkim izjavama Saveta, zauzetim stavovima o važnim pitanji ma u domenu zaštite potrošača do kojih je Savet došao. • princip zakonitosti i učešća znači da je Poslovnik Saveta, koji je donet 18.04.2006. godine, obezbedio demokratski rad Saveta i pravilnu primenu i implementaciju novog Zakona o zaštiti potrošača i njegovu osnovnu funkciju, a to je davanje sa veta, mišljenja i preporuka Ministru i ministarsvu nadležnom za poslove zaštite potrošača.
Inspekcijski organi i nadzor u oblasti zaštite potrošača i problemi koordinacije raznih inspekcijskih organa U implementaciji Zakona o zaštiti potrošača važnu ulogu ima organ tržišnog nadzora, kao i druge inspekcije (poljoprivredna, veterinarska, sanitarna, komunalna itd.). Iako je glavna uloga inspekcijskih organa nadzor u primeni Zakona o zaštiti potrošača, još uvek nema ostvarenja neophodne koordinacije svih zainteresovanih strana, posebno u pružanju i razmeni informacija i dokumenata između sedišta i teritorijalnih jedinica, između organa tržišnog nadzora i ministarstava, inspekcija i carine. Preovlađuje ad hoc razmena informacija putem telefona, faksa, elektronske i obične pošte između tržišne i 5
28
Bela knjiga Evropske komisije o preporukama državama članicama o dobrom upravljanju, Brisel 2001, Bilten EU br.2
drugih inspekcija i carine. Razmena informacija i ostvarena komunikacija je nezadovo ljavajuća i neadekvatna je opremljenost labaratorija i uslova rada inspekcijskih organa u pogledu kapaciteta u odnosu na praksu u EU i zemljama u okruženju. S obzirom da još uvek nemamo efikasnu uspostavljenost IT sistema između glavnih zainteresovanih strana izostaje efikasnost i brza reakcija državnih organa nadležnih za sprovođenje zakonodavstva o bezbednosti potrošača i za funkcionisanje pravila zaštite potrošača u zemlji. Još uvek nemamo pravo na upotrebu sistema RAPEX kao jedin stvenog sistema brzog upozorenja za opasne proizvode široke potrošnje. Pored toga, nemamo formiran poseban Savet za inspekciju za koordinaciju različitih inspekcija (ili državni Inspektorat), Agencija za bezbednost hrane, Komisiju za opštu bezbednost proizvoda prema Uputstvu 2001/95/EC o opštoj bezbednosti proizvoda (GPSD) kao ni kordinaciju različitih ministarstava i inspekcija, organa nadležnih za poslove standar dizacije i privrednih komora.
Organizacije potrošača Razvoj nezavisnih, nevladinih organizacija potrošača u Srbiji ima dugu tradiciju, ali ipak ne postoji potrebna infrastruktura u funkciji zaštite prava i interesa potrošača. Uz to, postoje vrlo različiti pogledi na prioritete zaštite prava i interesa potrošača. U ovom trenutku u Srbiji postoji više od 50 registrovanih organizacija potrošača (podaci nadle žnog Ministarstva), međutim realno je aktivno tek nešto više od polovine. Izuzetno veliki broj organizacija (na papiru) i nedovoljna koordinacija u njihovom radu, a pre svega odsustvo zajedničkih akcija iza kojih bi stajao autoritet svih organi zacija potrošača u Srbiji, čini njihov ukupni uticaj malim, vezanim za lokalne sredine, a da pri tome, i inače nedovoljna sredstva za njihov rad nisu racionalno iskorišćena. U tom cilju se u novom Zakonu predviđaju jasni kriterijumi kroz odgovarajući Pravilnik o evidenciji organizacija potrošača, i to ne samo u pogledu uslova za formiranje i rad ovih organizacija, već i u pogledu obaveza njihovog udruživanja. Pri ovome treba istaći da su osnovane specijalizovane organizacije ili udruženja za edukaciju i zaštitu korisnika usluga banaka i osiguravajućih društava, korisnika elek trične energije, gasa i prava pacijenata. Formirana je Nacionalna organizacije potrošača Srbije (NOPS - www.nops.org.rs) kao kišobran organizacija potrošača u čijem je sastavu 27 organizacija potrošača širom zemlje, regionalno zastupljenih u celoj zemlji. Postoji još i Asocijacija potrošača Srbije (APOS) sa 5 članica. Pored toga, u Novom Sadu, Pan čevu, Valjevu i Beogradu je registrovano po dve ili više organizacija potrošača, tako da je došlo do umnožavanja broja organizacija, umesto povećanja njihovog članstva i jačanja kapaciteta, a time i uticaja. S obzirom da je ključni kriterijum da organizacije potrošača isključivo promovišu i štite interese potrošača, i stoga treba da budu jasno odvojene od
29
ostalih nevladinih organizacija6 i drugih udruženja građana, novim zakonom o zaštiti potrošača stvoriće se osnova za vođenje registra organizacija potrošača u Ministarstvu nadležnom za poslove zaštite potrošača. Pored ovih opštih definicija organizacija potrošača na nacionalnom nivou pojedinih zemalja utvrđeni su kriterijumi, koje bi trebalo imati u vidu kod utvrđivanja kriterijuma i uslova organizovanja potrošačkih organizacija u Srbiji.7 6
Do sada su nevladine organizacije potrošača registrovane u skladu sa zakonima koji su na snazi, Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana („Službeni glasnik SRS“, br.24/82), Zakonom o udruživanju građana u aso cijacije, društvene organizacije i političke organizacije (Sl. list SFRJ, br. 42/90, Sl. list SRJ, br. 24/94, 28/96 i 73/00).
U Grčkoj, organizacije potrošača su konstituisane kao pravna tela i upravljaju se u skladu sa odred bama člana 10. Zakona 2251/1994 i Građanskim kodeksom. Organizacije potrošača imaju isključivo za cilj da zaštite interese potrošača. Oni zastupaju potrošače u organizacijama u kojima je obezbeđeno zastupanje potrošača, i oni informišu i savetuju potrošače, zastupaju ih na sudu i u vansudskim proce sima i vode zajedničke parnice u skladu sa odredbama koje su na snazi. Članovi organizacije potršača su fizička lica. Potrebno je najmanje 100 lica da se osnuje organizacija potrošača. U opštinama i zajed nicama sa brojem stanovnika do 3000, dovoljno je 20 ljudi. Niko ne može da bude član više od jedne organizacije potrošača i članstvo u organizacijama nakon pristupanja prvoj od njih je nevažeće. Organizacije potrošača dobijaju status pravnog lica nakon upisa u registar organizacija potrošača. Svaka prefektura vodi registar organizacija potrošača u toj prefekturi. Registar je otvoren za javnost. Svako može da ga konsultuje ili zatraži kopiju ili potvrdu o svakoj stavki. Ministarstvo za razvoj vodi centralni registar svih organizacija potrošača u zemlji. U Mađarskoj prema Odeljku 2 tačka h) Akta CVL iz 1997. o zaštiti potrošača, definicija organizacije po trošača (NVO) je sledeća: „Organizacija potrošača (NVO) osnovana u skladu sa Aktom II iz 1989. o pravu na udruživanje, ili savezi ta kvih organizacija, ukoliko je jedan od ciljeva preciziranih u njenom statutu zaštita interesa potrošača, ta organizacija ili savez postoji i radi najmanje dve godine i ima najmanje 50 članova koji su fizička lica.“ U Italiji kriterijumi su dati u članu 5. Zakona br. 281 od 30. jula 1998. o pravima potrošača i korisnika (član 137. kodeksa potrošača, od 6. septembra 2005. koji je objavljen u Službenom glasniku). Ovaj za kon registruje u listu Ministarstva za proizvodne delatnosti organizacije potrošača i korisnika koji su reprezantativni na nacionalnom nivou u zavisnosti od sledećih uslova: • organizacija mora da bude konstituisana u skladu sa zakonom najmanje tri godine ili da radi na osnovu overenog privatnog dokumenta za sličan vremenski period; • mora da ima članove organizacije kojima se uspostavlja demokratska struktura i iskazuje jedina svrha organizacije da zaštiti prava potrošača i korisnika, • mora biti neprofitnog karaktera; • mora da vodi spisak registrovanih članova koji se godišnje ažurira i koji pokazuje iznos uplaćen direktno organizaciji kao podrška njenim iskazanim ciljevima; • broj njenih registrovanih članova ne sme biti manji od 0,5 na hiljadu stanovnika u regionu ili po krajini u kojoj organizacija funkcioniiše; • mora da radi u najmanje pet regiona ili pokrajina i da ima broj registrovaih članova koji nije manji od 0,2 na hiljadu stanovnika svakog od njih; • mora da dostavlja godišnji bilans koji pokazuje prihode i rashode plus doprinose koje plaćaju članovi; • koje nisu priznate; • mora da radi bez prekida prethodne tri godine; • nijedan njen pravni zastupnik ne sme da ima krivični dosije ili da je osuđivan u vezi sa aktivnosti ma date organizacije; • nijedan od pomenutih zastupnika ne sme da radi kao preduzetnik ili direktor firme koja nudi proizvode i usluge a koje su konstituisane za trgovinu u istim sektorima kao oni u kojima or ganizacija funkcioniše; • organizacija ne može biti angažovana u promotivnoj ili oglašavajućoj aktivnosti u vezi sa robom ili uslugama proizvedenih od trećih strana ili da ima ikakave interese u firmama koje proizvode ili distribuiraju robu. Da bi se upotpunila slika, treba dodati da mnogo regiona, kao što su autonomne provincije Trentino i Bolca no, imaju sopstvene specifične regulativne odredbe za zaštitu potrošača. Zakonodavstvo na regionalnom nivou je takođe pokazatelj da na lokalnom nivou postoji potreba da se ponudi sveobuhvatna zaštita i takvo zakonodavstvo nudi potrošačima i njihovim organizacijama širi obim podrške i razvoja. Ovo može poprimiti oblik zastupničkih organizacija potrošača koje su registrovane na regionalnom ni vou na sastancima regionalnih organa osnovanih posebno za pružanje konsultantskih usluga, davanje 7
30
Još nije izvršeno organizovanje i delovanje organizacija potrošača u skladu u nače lima BEUC i CI, Smernicama za politiku zaštite potrošača u Srednjoj i Istočnoj Evropi 20008, Odluci Evropskog Parlamenta i Saveta br. 20/2004/EC o opštem finansijskom okviru u vezi sa Akcionim planom EU o zaštiti potrošača u periodu 2004–20079 (u da ljem tekstu: odluka EU o finasijskom okviru zaštite potrošača). Ta odluka, inače, polazi od nespornih principa da je, pre svega njihova aktivnost isključivo u korist interesa po trošača, promocija i zaštita zdravlja, bezbednosti i ekonomskih interesa potrošača, da su one nevladine, neprofitne, nezavisne u odnosu na industriju, komercijalne i biznis i druge konfliktne interese. Organizacije potrošača suočavaju se sa problemima i nedostatkom kancelariskog pro stora, opreme i povezanosti sa nadležnim državnim službama, pre svega inspekcijskim organima, kao i sa drugim organizacijama potrošača i njihovim asocijacima, što ima uticaja na njihovu efikasnost. Ministarstvo se obraća lokalnoj samoupravi da pomognu organizacijama potrošača u rešavanju ovih pitanja, pre svega prostora, što je to imalo efekta, pa je nekoliko organizacija potrošača rešilo problem prostora i uslove rada. Poseban problem sa kojima se suočavaju organizacije potrošača je nedostatak fi nansijskih sredstava, pre svega onih iz budžeta, namenjenih za projekte i aktivnosti potrošačkih organizacija, tako da je još kod najvećeg broja organizacija rad članova najvećim delom volenterski. Iako su tokom proteklih godina odvajana izvesna sred stva za finansiranje aktivnosti organizacija potrošača koja nisu bila dovoljna ni za kave ozbiljne aktivnosti, Ministarstvo nadležno za poslove zaštite potrošača na ovaj način je podržalo njihov rad čime se ohrabruje stvaranje partnerskog odnosa sa organizacijama potrošača. Organizacije potrošača i pojedini savezi su pojedinačno izdavali publikacije, kao što su: „Siguran potrošač“, „Mali potrošač“, „Potrošači imate pravo - koristite ih“, „Aditivi i potrošači“, „Sladoled i potrošači“, „Vitamini i potrošači“. Ministarstvo je finansijski podr žalo nekoliko projekata,, poput projekta „Siguran potrošač“, Komentar Zakona o zaštiti potrošača, letak „Upoznajte svoja prava potrošača“ – povodom 15. Marta, Svetskog dana prava potrošača i letak o gojaznosti dece, u saradnji sa Nacionalnom organizacijom po trošača Srbije. Više organizacija potrošača organizovalo je sastanke sa predstavnicima lolalne samouprave i inspekcijskih organa, kao i predstavnicima Ministarstva nadležnog za poslove zaštite potrošača u cilju sagledavanja primene Zakona o zaštiti potrošača i pomoći na rešavanju njihovih problema, pre svega smeštajnog prostora i drugih uslova predloga, smernica i praćenje kao i koordinaciju drugih institucija na lokalnom i nacionalnom nivou ili, pružaju pomoć i sredstva za aktivnosti i projekte predložene od strane organizacija potrošača koje su značajne na regionalnom nivou. Međutim, skoro svi regionalni propisi u vezi sa zaštitom potrošača zahtevaju da organizacije potrošača koje funkcionišu na regionalnom nivou poštuju kriterijume veo ma slične onima propisanim zakonom br. 281/98 ukoliko žele da budu uvrštene u registar regionalnih organizacija i da joj se dozvoli da učestvuje u regionalnim savetima, koji su savetodavna tela osnovana od strane regiona u tandemu sa Nacionalnim savetom potrošača i korisnika. Savet je savetodavno telo koje je osnovala Vlada u sklau sa uslovima iz člana 4. Zakona 281/98 (član 136. kodeksa potrošača) i čiji članovi uključuju predstavnike organizacija registrovanih u skladu sa članom 5. pomenutog Zakona (član 137. kodeksa potrošača). 8 9
Guidelines for consumer policy in Central and Eastern Europe (2000) Consumers International SG L 5, 9.1.2004, str.1.
31
rada. Takođe, predstavnici organizacija potrošača učestvovali su na brojnim seminarima, savetovanjima i radionicama organizovanim od strane međunarodnih organizacija ili Ministarstva u vezi primene propisa iz brojnih oblasti zaštite potrošača.
Savetodavni centri U pogledu mehanizma zaštite potrošača koji danas dominira u zemljama zapadne Evrope, a bez izuz etka je prihvaćen i u zemljama centralne i istočne Evrope koje su pri stupile EU, jesu savetodavni centri. Zamišljeni su kao temelj sistema u kome dolazi do koordinacije delovanja javnog (vladinog) sektora i samostalnih organizacija potrošača u Republici Srbiji. Osim stava o neophodnosti ovog oblika zaštite potrošača, izvesno je i da treba da budu organizovani kao regionalni savetodavni potrošački centri. Iako se smatra da je osnivanje centara bitan uslov unapređivanja sistema zaštite pra va potrošača, obrazovanje savetodavnih centara, uslovi i kriterijumi za formiranje i rad savetodavnih centara, kao i obezbeđivanje finansijskih sredstva, prostora i tehničkih uslova za njihov rad, zavisiće od finansijskih mogućnosti države, dinamike dobijanja finansijske i stručne pomoći iz međunarodnih izvora i raspoloženja jedinica lokalne samouprave. Neophodni su subjekti sistema zaštite potrošača koji će imati veći autoritet, obezbeđene materijalne pretpostavke za rad i profesionalni odnos prema svim potroša čima. Dodatnu prednost identifikacije centara kao svojevrsnog čvorišta institucionalnog sistema zaštite prava potrošača na određenom prostoru predstavlja i mogućnost brzog i efikasnog proširivanja zaštite na teritoriju cele Republike u slučaju da se javi takva potreba. Zato je neophodno uspostavljanje nacionalne mreže takvih centara, kojom bi se integrisale sve komponente zaštite koje proističu iz aktivnosti pojedinih lokalnih or ganizacija potrošača kroz razmenu međusobnih informacija i prijem, odnosno difuziju informacija iz okruženja.
32
CILJEVI I ZADACI ZAŠTITE POTROŠAČA
33
34
CIL JEVI I ZADACI ZAŠTITE POTROŠAČ A Zaštita potrošača je neophodna i potrebna ne samo zbog usklađivanja sa standardima razvijenih zemalja već prevashodno za stvaranje pretpostavki za unapređenje privrede i društva što će doprinositi podizanju nivoa kvaliteta života građana. Primarni (trajni) cilj zaštite potrošača je unapređenje kvaliteta života svih građana, ostvarivanje i zaštita osnovnih prava i interesa potrošača, uspostavljanje sistema i institucija zaštite potroša ča i ravnopravne partnerske saradnje svih nosilaca zaštite potrošača Republike Srbije u skladu sa standardima EU što će istovremeno doprineti razvoju privrede i društva. Polazne pretpostavke pri određivanju prioriteta su: • ugrađivanje elemenata sistema zaštite prava potrošača u Republici Srbiji u kon cept održive strategije razvoja; • normativna rešenja koja proističu iz Zakona o zaštiti potrošača; • relevantna uspešna praksa zemalja članica EU, posebno onih koje se nalaze u istom regionu ili sličnom položaju kao i Republika Srbija, • tendencije u razvoju komunitarnog prava i prakse EU i odgovarajući prioriteti (dokument Komisije COM 2005) od 6. aprila 2005. godine. Na osnovu ocena stanja na području zaštite potrošača u Republici Srbiji i preporuka eksperata EU moguće je izdvojiti sledeće ciljeve: Razvoj sistema pravne zaštite kako bi se osigurala vladavina prava i unapređenje demokratije i civilnog društva (praćenje implementacije postojećih zakona i usklađi vanje zakonodavstva Republike Srbije u oblasti zaštite potrošača) - pretpostavlja rea lizaciju brojnih aktivnosti. Navode se ključne bez čije realizacije nije moguće ostvariti navedeni cilj: • usaglašavanje Zakona o zaštiti potrošača u skladu sa standardima EU10; • usvajanje novih zakonskih propisa u cilju kompletiranja programa zaštite i ob uhvatanja područja koja do sada nisu bila regulisana (na primer, elektronska trgovina); • stvaranje uslova za efikasnije funkcionisanje organizacija za zaštitu potrošača (registracija, evidencija, finansiranje); • izgradnja sistema vansudskog rešavanja sporova potrošača; • usklađivanje pravne regulative o bezbednosti hrane i bezbednosti proizvoda sa međunarodnim i standardima EU (usvajanje (revizija) zakona za pojedine obla sti –sektore) i dr. Stvaranje institucionalnih uslova za uspostavljanje jedinstvenog sistema zaštite prava potrošača na svim nivoim a i jačanje institucuionalne saradnje između organa i organizacija uključenih u sistem zaštite potrošača obuhvata sledeće aktivnosti: 10 Polazna osnova za usklađivanje je Završni izveštaj o oceni usklađenosti regulativnog okvira Srbije i Crne Gore za zaštitu potrošača sa EU, autor dr J. Cucai.
35
• integrisanje različitih institucija i subjekata, nosilaca zaštite potrošača kako bi se stvorili uslovi za: bezbednost proizvoda, posebno hrane, kvalitetetnijih usluga javne infrastrukture, finansijskih usluga, turizam i trgovinu, zdravstvvenu zaštitu, obrazovanje, zaštitu životne sredine i dr; • razvijanje informacionog sistema i odgovarajuće mreže za dobijanje informacija o ugrožavanju prava potrošača u različitim oblastima, posebno u onim navede nim u prethodnom stavu; • osposobljavanje kadrova različitih inspekcijskih službi, i ostalih organa čija je nadležnost zaštita potrošača na svim nivoima, za efikasnu implementaciju Za kona o zaštiti potrošača u skladu sa standardima EU (obrazovanje, zapošljavanje kvalifikovanih kadrova, tehnička opremljenost); • unapređenje i jačanje nezavisnih, neprofitnih, nevladinih, nestranačkih i speci fičnih organizacija potrošača (od nacionalnog do lokalnog nivoa) i formiranje i razvoj specijalizovanih organizacija za zaštitu potrošača; • jačanje i formiranje odeljenja za zaštitu potrošača u okviru nadležnog ministar stva; • formiranje odgovarajućih tela na nivou različitih ministarstava u cilju efikasnije zaštite potrošača; • uspostavljanje različitih vidova saradnje sa odgovarajućim međunarodnim orga nizacijama i institucijama (regioanalna saradnja, posebno sa zemljama u nepo srednom okruženju, saradnja sa zemljama, članicama EU i odgovarajućim telima EU nadležnim za zaštitu potrošača). Stvaranje uslova za partnersku saradnju i za aktivno uključivanje organizacija potrošača za potpunije ostvarivanje prava i ineteresa potrošača - Realizacija navede nog cilja pretpostavlja stvaranje odgovarajućih uslova, pre svega, unapređivanje i uskla đivanje zakonske regulative i stvaranje mehanizma za njihovo aktivno uključivanje u rad državnih organa zaduženih za zaštitu potrošača (regulativna i konsultativna tela pri nadležnim ministarstvima) u ostvarivanju partnerskih odnosa i potpune zaštite potroša ča. Posebno je značajno da ministarstvo nadležno za poslove zaštite potrošača uspostavi i vodi evidenciju organizacija potrošača, da koordinira njihove aktivnosti, proučava i predlaže načine i oblike organizovanja potrošača, i uspostavljanja odgovarajućih vidova saradnje u odnosu na najbolju praksu EU. Takođe, neophodno je stvoriti materijalne i druge pretpostavke za razvoj novih oblika zaštite potrošača11. Unapređenje obrazovanja potrošača, i ostalih relevatnih subjekata i grupa na tr žištu, u cilju unapređenja svesti potrošača o njihovom stvarnom položaju i snazi na tržištu – Obrazovanje potrošača je jedno od osnovnih prava zaštite potrošača u EU, a u Republici Srbiji uređeno je Zakonom o zaštiti potrošača kao i drugim propisima. 11 Iskustva razvijenih zemalja Evrope pokazuju da je moguće koristiti instituciju potrošačkog ombudsmana. U Šved skoj, na primer, potrošačkog ombudsmana imenuje Kraljevski savet sa zadatkom da sprovodi politiku vlade u oblasti zaštite potrošača. U Švedskoj, i drugim skandinavskim zemljama, Uprava za žalbe potrošača je važan organ koji kroz razne komisije i sekcije (tekstilni proizvodi, električni aparati, automobili) obavlja zaštitu potrošača.
36
• Obrazovanje potrošača je trajni zadatak čijom realizacijom se obezbeđuje stica nje znanja i sposobnosti neophodnih za pravilan izbor proizvoda i usluga. To je kontinuirana aktivnost s obzirom na značaj koji ima, posebno u uslovima ne savršenog tržišta koji vladaju u zemljama u tranziciji kakva je Republike Srbija. Uspešna realizacija navedenog cilja moguća je ukoliko se u formulisanje i razvoj politike i nacionalne strategije zaštite potrošača uključe i organizacije potrošača. Unapređenje svesti potrošača o njihovoj ulozi u privredi i društvu biće uspešnije ako se obezbede uslovi za: • Obrazovanje o pravima, obavezama i zaštiti potrošača na različitim nivoima i uvo đenje u program školovanja, počev od osnovne škole do doktorskih studija u cilju osposobljavanja potrošača. Pored ovih, neophodno je kontinuirano realizovati i druge aktivnosti u cilju unapređenja znanja potrošača. To zahteva da se u proces obrazovanja potrošača, pored škole, uključe i ostali subjekti i grupe; • Izrada odgovarajućih publikacija, posebno udžbenika (za sve nivoe obrazovanja) o zaštiti potrošača; • Organizovanje programa i seminara iz oblasti zaštite potrošača za različite grupe potrošača. Potrebno je programe obrazovanja prilagoditi posebno za siromašne i ugrožene slojeve stanovništva, osobe sa invaliditetom i dr. Unapređenje informisanosti potrošača i ostalih relevatnih subjekata i grupa - Infor misanje potrošača je jedno od osnovnih prava zaštite potrošača u EU, a u Republici Srbiji uređeno je Zakonom o zaštiti potrošača kao i drugim propisima (Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Zakon o informisanju i dr.). Tradicionalni načini obaveštavanja potrošača su izdavanje stručnih publikacija (knjiga i časopisa), prospekata i brošura koji obrađuju teme važne za potrošače. Posebno je važno da prilo zi koji sadrže validne rezultate ocenjivanja (u nacionalnim i međunarodnim okvirima) proizvoda i usluga i komparativne analize budu dostupni što širem krugu potrošača. Zato je neophodno preispitati postojeći mehanizam informisanja potrošača, koji, u ovom momentu ne podrazumeva konkretne obaveze javnog sektora i zadržava se na načelnoj podršci. Ostvarivanje prava potrošača da bude informisan pretpostavlja: • stvaranje uslova za razvoj integrisanog informacionog i komunikacionog sistema zaštite potrošača. Za realizaciju navedenog cilja potrebno je obezbediti: kontinu irano osposobljavanje svih učesnika u ovom poslu, odgovarajuću organizaciju i međusobno povezivanje različitih učesnika. Kreiranje integrisanog informaci onog i komunikacionog sistema važno je za prikupljanje podataka i zajedničko upravljanje bazama podataka. Neophodno je da se obezbedi da svi imaju jednaki pristup integrisanom informacionom sistemu, • ostvarivanje obrazovno – informativnih sadražaja zaštite potrošača kroz javni servis i aktivno učešće reprezentativnih organizacija potrošača, • unapređenje saradnje organizacija za zaštitu potrošča, kao i drugih organizacija, sa medijima što će doprinositi ne samo boljoj informisanosti potrošača već i nji hovom osposobljavanju da adekvatno reaguju na tržištu,
37
• stvaranje materijalnih pretpostavki za izradu i realizavciju projekata u cilju boljeg informisanja i unapređenju zaštite potrošača. S obzirom na probleme sa kojima se suočavaju potrošači u Republici Srbiji, ali i druge organizacije i institucije odgovorne za njihovu zaštitu, potrebno je odmah započeti sa rekonstrukcijom informacionog sistema koja bi podrazumevala definisanje obaveze jav nog servisa da započne sa redovnim potrošačkim emisijama, kao i podsticanja privatnih medija da daju više prostora ovoj problematici. U tom cilju je neophodno da se započne sa organizovanjem seminara i drugim vidovima obrazovanja i informisanja onih koji će preuzeti ulogu nosilaca te informacione funkcije, pre svega novinara, predstavnika lokalne samouprave kao i zaposlenih u velikim trgovinskim firmama. Po sebi se razume da taj proces treba da obuhvati i određeni broj članova potrošačkih organizacija. Aktivnosti svakako treba realizovati u okviru zajedničkih projekata sa organiza cijama i institucijama zemalja okruženja i iz EU, u cilju sticanja i prenošenja znanja i iskustva u oblasti zaštite potrošača. Nakon kadrovske i organizacione pripreme, osnovu sistema potrošačkog informisanja treba da predstavlja jedinstveni informacioni sistem sa odgovarajućim bazama podataka uz podršku Evropske komisije za rekonstrukciju, posebno u okviru projekata IPA i sl. Informacije koje traži potrošač ne svode se na ove koje imaju opšti, čak kontinentalni karakter i značaj; bez svakodnevnog prikupljanja informacija o lokalnim prilikama i robama i proizvodima lokalnog karaktera, u čemu je uloga potrošačkih organizacija nezaobilazna, nije ni moguće realizovati ovo opšte pravo potrošača. Zato se kod prava na informisanost, više nego kod bilo kojeg drugog, radi o principu „deluj lokalno, misli globalno“. Stoga bi, poput iskustava iz SAD i nekih zemalja EU, trebalo inicirati i najširu popularizaciju potrošačke kulture putem uvođenja odgovarajućih tema u školski sistem. Stvaranje uslova za pružanje pomoći i podrške potrošačima u ostvarivanju nji hovih prava, vansudskom zaštitom - Ostvarivanje prava potrošača je problem sa kojim se suočavaju sve zemlje, posebno je izražen u zemljama u tranziciji, kakva je i Republika Srbija. Posebna pažnja mora da usmeri na zaštitu potrošača, posebno u vansudskom poravnanju, uključivanjem organizacija potrošača u vansudsko rešavanje sporova. Ak tivnosti arbitraže potrošača mogu se uspešno realizovati ako se prethodno obezbedi neophodna tehnička i finansijska podrška u cilju blagovremenog i svestranog informi sanja potrošača. Unapređenje zaštite potrošača u pojedinim oblastima – Unapređenje zaštite po trošača u svim oblastima je trajni cilj. Polazeći od stanja i nivoa zaštite potrošača u Republici Srbiji potrebno je posebnu pažnju usmeriti na sledeće oblasti: zdravstvena ispravnost i kvalitet hrane, bezbednost proizvoda, usluge koje pružaju javna preduz eća, usluge zdravstva, finansijske usluge, trgovina, turizam i ugostiteljstvo, obrazovanje, pro met nekretninama, zaštita životne sredine. Kontinuirano unapređenje zdravstvene ispravnosti i kvaliteta hrane u cilju zaštite zdravlja i sigurnosti potrošača je trajni zadatak12. Za njegovu uspešnu realizaciju po trebno je: 12
38
Osnova za definisanje navedenog cilja su odgovarajuća Uputstva (direktive) EU.
• stvaranje sistemskih uslova za uspostavljanje održivog sistema zdravstvene is pravnosti i kontrole kvaliteta hrane, predmeta opšte upotrebe i usluga u skladu sa najboljom praksom EU; • formirati odgovarajuće institucije zadužene za praćenje bezbednosti hrane (Agen cija za hranu); • doneti i kontinuirano usklađivati odgovarajuće propise o zdravstvenoj ispravnosti hrane, kvalitetu, nutritivnom označavanju, o organizacijama i telima čija je nadle žnost kontrola ispunjenosti uslova za promet odgovarajućih proizvoda (akredita cija različitih laboratorija čija je nadležnost provera ispunjenosti uslova); • usaglašavanje zakona i podzakonskih akata o genetski modifikovanim proizvo dima i organizmima, kao i zakona o zaštiti konvencionalne poljoprivredne proiz vodnje od genetski modifikovanih proizvoda i organizama sa propisima EU; • reorganizacija i jačanje inspekcijskog nadzora, laboratorija i drugih organizacija koje se bave atestiranjem, na svim nivoima u cilju efikasnije zaštite potrošača u skladu sa najboljom praksom u EU; • usklađivanje i unapređenje zakona koji će omogućiti odgovarajuće sankcioni sanje propusta koji se odnose na kontrolu kvaliteta hrane i njenu zdravstvenu ispravnost; • povezivanje odgovarajućih inspekcijskih organa i organizacija potrošača koja vrše uopredna ispitivanja i ocenjivanja kvaliteta proizvoda i usluga, u cilju blagovre menog i odgovarajućeg informisanja potrošača o zdravstvenoj ispravnosti hrane i njenoj bezbednosti; • kreiranje odgovarajućeg podsistema, u okviru integrisanog informacionog siste ma, o zdravstvenoj ispravnosti i kvalitetu hrane na tržištu i dr. Prevashodni cilj realizacije navedenih aktivnosti je analiza rizika povezanih sa hra nom u cilju njegovog eliminisanja i/ili smanjivanja. Formiranjem odgovarajućeg tela (Agencije za hranu) potrošačima bi se, pored prava na zdravstveno ispravnu hranu, obezbedilo i ostvarivanje drugih prava, poput prava na informisanje, obeštećenje i dr. Zaštita potrošača će biti efikasnija ako se na adekvatan način, Zakonom o hrani, ovo pitanje uredi. Na osnovu Zakona o hrani, potrebno je doneti i razvijati odgovarajuće pro pise kojima se reguliše: zdravstvena ispravnost hrane koja je u nadležnosti Ministarstva zdravlja, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, o osnovnim zahtevima kvaliteta hrane kao i nutritivnom označavanju, opšte deklarisanje, označavanje i zašti ta proizvoda (ispunjenost uslova za označavanje proizvoda, na primer, sa geografskim poreklom), regulisanje pitanja genetski modifikovane hrane, nadležnost Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Potreba odgovarajućeg regulisanja i unapređenja inspekcijskog nadzora namirnica u Republici Srbiji proizilazi iz zahteva EU a odnosi se na bezbednost, kvalitet i tržišnu prihvatljivost proizvoda, procenu rizika i kontrolu kritičnih aktivnosti u proizvodnji na
39
mirnica (HACCP) i predstavlja zahtev daljeg i kontinuiranog angažovanja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (u saradnji sa drugim organima) u edukaciji proizvođača i inspektora. U cilju smanjenja bakterijskih, virusnih i drugih bolesti koje se prenose hranom, neophodno je pratiti svetske trendove u oblasti suzbijanja navedenih bolesti, njihovo praćenje i nadzor u cilju bolje zaštite potrošača. Usklađivanjem mikrobioloških normi i monitoring u ovoj oblasti doprinosiće uspešnijoj zaštiti potrošača. Povezanost i uključivanje nadležnih veterinarskih i sanitarnih službi u oceni i pra ćenju kvaliteta namirnica životinjskog porekla je trajni cilj. Formiranjem odgovarajućih inspekcijskih službi i organa, kao i harmonizacijom propisa i primenom novih sistema i metoda rada u proizvodnji i prometu namirnica životinjskog porekla, stvoriće se uslovi za adekvatnu zaštitu potrošača u ovoj oblasti. Odgovarajuća službena kontrola predstavlja sastavni deo bezbednosti i kvaliteta hra ne. Zakonom su definisane aktivnosti i ovlašćenja nadležnih tela i inspekcija (sanitarna, poljoprivredna, fitosanitarna, veterinarska i dr). Takođe, utvrđen je postupak i način uzimanja i analize uzoraka. U cilju unapređenja zaštite neophodno je stalno unapređi vati sistem upravljanja kvalitetom, razvijati i podsticati akreditaciju laboratorija u skladu sa međunarodnim i nacionalnim zakonodavstvom. Zakonom su regulisani uslovi koje određene laboratorije moraju da ispune, kao i način njihovog finansiranja. Bezbednost proizvoda je područje koje zahteva trajno angažovanje različitih or ganizacija i institucija odgovornih za zaštitu potrošača. Realizacijom navedenog cilja stvaraju se uslovi da proizvodi13 plasirani na tržištu budu bezbedni. Bezbedan proizvod je svaki proizvod koji, pod normalnim uslovima korišćenja ili uslovima korišćenja koje je moguće predvideti, uključujući trajanje i, u slučajevima u kojima je to odgovarajuće, puštanje u rad, instalaciju i zahteve u pogledu održavanja, ne predstalja rizik ili pred stavlja samo minimalan rizik koji odgovara upotrebi proizvoda i za koji se smatra da je prihvatljiv i u skladu sa visokim nivoom zaštite bezbednosti i zdravlja lica uzimajući u obzir naročito sledeće: karakteristike proizvoda, uticaj na druge proizvode, prezentacija proizvoda i rizične kategorije potrošača. U skladu sa Zakonom o zaštiti potrošača i posebnim zakonima kojima se regulišu javne usluge i usluge i od opšteg su interesa (prodaja električne energije, plina, toplotne energije, javnih telekomunikacionih usluga, poštanskih usluga, usluga prevoza putnika u železničkom i avio prevozu i dr.) treba da se pružaju kontinuirano na način kojim se obezbeđuje propisan kvalitet, da redovno obaveštavaju potrošača o uslovima isporu ke i pružanja usluge u skladu sa standardima i uputsvima EU u ovim oblastima, kao i da obaveštavaju potrošača na osnovu stvarno izvršene isporuke proizvoda ili izvršene usluge, kao i da se obezbedi zaštita potrošača u pogledu cena, tarifa i opštih uslova za isporuku proizvoda i usluga, da upoznaju potrošača u pogledu cena sa metodologijom obrazovanja cena u skladu sa zakonom. neophodno je da odgovarajući organi i tela pred lože: izmene i dopune Zakona o zaštiti potrošača na način da se propišu javne usluge u 13 Uputstvom o opštoj bezbednosti proizvoda (član 2(a) 2001/95/EC) precizirano je da „ proizvod označava svaki proizvod, uključujući i obezbeđenje usluga, koji je namenjen potrošačima ili za koji postoji verovatnoća pod uslovima koje je moguće predvideti, da će ga potrošači koristiti čak i ako nije njima namenjen, a koji se isporučuje ili čini dostupnim, bilo za naknadu ili bez naknade, u toku neke komercijalne aktivnosti, i bilo da je nov, korišćen i prerađen“.
40
skladu sa posebnim propisima i standardima EU, posebno u delu koji se odnosi na pri stup, kvalitet način korišćenja, sistem isporuke, obračun i naplatu, da se usklade kaznene odredbe za davaoce usluga, ako se usluge ne isporučuju na transparentan, objektivan i nediskiminirajući način. Osnivanje i rad Veća korisnika odgovarajućih usluga (na primer, Veće korisnika usluga električne energije, Veće korisnika usluga kablovske televizije, Veće korisnika telekomunikacionih usluga i dr.) i donošenje odgovarajućih pravilnika kojima se uređuje njihov rad u cilju unapređenja zaštite potrošača u oblasti javnih usluga. Usluge koje uređuju i obezbeđuju jedinice lokalne samouprave (prečišćavanje i distribucija vode, proizvodnja i snabdevanje parom i toplom vodom, linijski gradski i prigradski prevoz putnika u drumskom saobraćaju, održavanje čistoće u gradovima i naseljima, održavanje deponija, uređivanje, održavanje i korišćenje pijaca, parkova, zelenih, rekreacionih i drugih javnih površina, javnih parkirališta, javna rasveta i dr.) treba da se isporučuju i pružaju u skladu sa standardima i najboljom praksom u EU, i to kontinuirano na transparentan, objektivan i nediskiminirajući način, obezbeđujući propisan kvalitet i da redovno obaveštavaju potrošače o svim uslovima isporuke i ko rišćenja proizvoda i usluga. U tom cilju neophodno je uključiti organizacije potrošača kao partnere u utvrđivanju cena i kvaliteta usluga i ostvarivanju prava i interesa građana kao potrošača. U cilju zaštite potrošača novi zakon o zaštiti potrošača, i drugi zakoni koji regulišu ove usluge u skladu sa posebnim propisima i standardima EU, posebno u delu koji se odnosi na pristup, kvalitet i način korišćenja, sistem isporuke, obračun i naplatu, treba da se usklade kaznene odredbe za davaoce usluga, ako se usluge ne isporučuju na tran sparentan, objektivan i nediskiminirajući način. Osnivanje i rad Veća korisnika odgo varajućih usluga (na primer, Veće korisnika usluga električne energije, Veće korisnika usluga kablovske televizije, Veće korisnika telekomunikacionih usluga i dr.) i donošenje odgovarajućih pravilnika i podzakonskih akata kojima se uređuje njihov rad u cilju je unapređenja zaštite potrošača u oblasti javnih usluga. Zdravstvene usluge – Zdravstvene usluge se obavljaju u skladu sa Zakonom o zdrav stvenoj zaštiti, i to na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou u zdravstvenim ustanovama javnog sektora i u privatnoj praksi, a nadzorvrše zdravstvene inspekcije Ministarstva zdravlja i socijalne zaštite. Odgovarajuću ulogu kod regulisanja pružanja zdravstvenih usluga imaju i profesionalne zdravstvene komore u koje treba da budu uključeni i predstavnici organizacija potrošača kao partneri u cilju obezbeđenja kvaliteta zdravstvenih usluga. Pacijenti kao korisnici zdravstvenih usluga su pacijenti zaštićeni su uvođenjem 2002. godine institucije zaštitnika pacijentovih prava, kao medijatora između zdravstvene ustanove i pacijenata. Zakonom o zdravstvenoj zaštiti iz 2005.go dine uvodi se princip akreditacije i licenciranja kojima se preventivno štite pacijenti, jer se uvodi kontrola stručnosti lekara i osoblja kroz obavezu obnavljanja licence. Licenca ne može biti obnovljena lekaru ili ustanovi za koju se utvrdi da se teže ogrešio o inte rese pacijenata. Inspekcijske službe su ovlašćene da vrše redovne i vanredne kontrole, unutrašnji i spoljni nadzor. Potrebno je da se formiraju udruženja pacijenata, koja su predviđena Zakonom kako bi se obezbedila adekvatna zaštita pacijenata kao korisnika zdravstvenih usluga.
41
Izvesno je da i organizacija potrošača mora aktivno da se uključi u praćenje rada zdravstvenih ustanova i privatne prakse, radu lekarskih komisija Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, kako bi se osiguralo poštovanje prava pacijenata u pogledu sadržaja zdravstvene usluge, cene i uslova korišćenja, kao i donošenju objektivnih od luka lekarskih komisija. Finansijske usluge – Područje finansijskih usluga je izuzetno značajno sa stanovništa zaštite potrošača s obzirom da su izraženi brojni primeri nepoštovanja prava korisnika ovih usluga. Asortiman finansijskih usluga je različit i najznačajnije su bankarske usluge, usluge osiguranja i drugih finansijskih organizacija i institucija (štedionice, investicioni fondovi, lizing i dr). Neophodna je adekvatna informisanost i obrazovanje potrošača, korisnika usluga, da identifikuje i oceni vrednost finansijske usluge i uslove pre njene kupovine kako ne bi bilo dovođenja u zabludu korisnika usluga od strane organizacija koje pružaju usluge. U cilju zaštite potrošača kod odobravanja potrošačkih kredita potrebno je na iden tičan način prikazivati uslove ponude kako bi potencijalni korisnik mogao da uporedi vrednost usluge različitih banaka i izabere najpovoljniji u skladu sa svojim kriterijumi ma. Važnost identičnog iskazivanja elemenata ponude finansijske usluge potencirana je i u Smernicama EU o potrošačkim kreditima, a cilj je da se potrošačima, korisnicima kre dita, omogući bolje upoređivanje ne samo cene već i ostalih uslova korišćenja kredita. Uporedivost i standardizacija su potrebni ne samo na području bankarskih usluga, već i usluga koje pružaju druge finansijske organizacije i institucije s obzirom na njihovo odloženo dejstvo(razni oblici životnog osiguranja, kupovina hartija od vrednosti i dr) kako bi potrošač bio osposobljen da veličinu rizika ulaganja u kupovinu ovih „proiz voda“. U cilju bolje informisanosti i obrazovanja potrošača neophodno je doneti Zakon o potrošačkim kreditima i uskladiti ostale propise kojima je regulisana ova oblast. Prevazilaženje problema u domenu oglašavanja finansijskih usluga, kako korišće njem tradicionalnih tako i on line medija, a izraženo u nepoštovanju prava potrošača, pretpostavnja usklađivanje različitih smernica i propisa koji regulišu ovu materiju. Na čini da se obezbedi adekvatna zaštita korisnika finansijskih usluga je da predstavnici organizacija potrošača učestvuju, kao članovi, u radu Odbora za utvrđivanje kamatnih stopa i tako će potrošačima biti omogućeno da direktno učestvuju u utvrđivanju uslo va ispruke finansijskih usluga. Koordinacijom rada nadležnih ministarstava i Narodne banke Srbije potrebno je obezbediti odgovarajuće informisanje potencijalnih korisnika finansijskih usluga, kreiranjem odgovarajućih baza podataka koje će biti dostupne svim potencijalnim korisnicima. Trgovina – Trgovina kao privredna delatnost ima izuzetno značajnu ulogu za razvoj privrede i društva, kao i za zadovoljavanje potreba potrošača. U savremenim uslovima privređivanja, trgovina će se suočavati sa brojnim promenama koje nastaju kao posle dica globalizacije, deregulacije, liberalizacije, razvoja informacionih, komunikacionih i visokih proizvodnih tehnologija, kao i promenama u potrebama, zahtevima i ponašanju potrošača, pa će razvoj trgovine biti uslovljen, pored ostalog, sposobnošću prilagođa
42
vanja novonastalim uslovima kako na globalnom, regionalnom tako i lokalnom nivou. Neophodno je kontinuirano unapređivanje zakonske regulative kako bi trgovina odgo vorila zahtevima savremenog okruženja. Novi Zakon o trgovini doprineće efikasnijoj zaštiti prava potrošača i uspešnijoj koordinaciji i integraciji svih nadležnih organa i organizacija na području zaštite potrošača (nadležna ministarstva, Privredna komora, različita udruženja i organizacije). Elektronska trgovina je posebna oblast koja zahteva usklađivanje propisa i odgova rajuće angažovanje organizacija potrošača. Potrebno je usklađivati Zakon o elektron skoj trgovini sa smernicama EU, s obzirom da će ovaj oblik trgovine sve više dobijati na značaju zbog prednosti koje mogu ostvariti svi učesnici u tom poslu. U cilju zaštite prava potrošaača neophodno je regulisati obaveze informisanja, sadržaja komercijalnih informacija, način sklapanja ugovora, potvrdu prijema, način plaćanja. Područje prodaje na daljinu je oblast koja zahteva kontinuirano usklađivanje kako prava potrošača u ovoj oblasti ne bi bila ugrožena. Osnovni uslov za razvoj elektronske trgovine je unapređenje kvaliteta pristupa In ternetu i povećanje broja korisnika. Neophodno je stalno raditi na jačanju poverenja korisnika, posebno zaštita podataka, privatnosti i sigurnosti potrošača i dr. Promet nekretninama - obuhvata transakcije velikih vrednosti, kojima se rešavaju egzistencijalna pitanja potrošača i nameće potrebu posebne zaštite i zakonske uređeno sti. Odgovarajućim zakonskim propisima potrebno je omogućiti građanima da dobiju odgovarajuću uslugu i pravnu sigurnost kod prometa nekretninama. Posebnu oblast predstavlja vremenski ograničena upotreba nekretnina, „timesha ring“, a dalji razvoj ove oblasti pretpostavlja usklađivanje sa odgovarajućim Uputstvom EU i donošenje posebnih propisa kojima bi se uredila ova oblast, a samim tim i zaštita potrošača. Turizam i ugostiteljstvo – Pravnu regulativu koja se odnosi na područje turizma i ugostiteljstva potrebno je kontinuirano usklađivati sa pravnom regulativnom Evropske Unije. Pozitivnopravni propisi o turističkoj i ugostiteljskoj delatnosti su u procesu usa glašavanja sa smernicama Evropske Unije. Napredak je učinjen već postojećim Zako nom o turizmu, a direktiva EU broj 90/314/EEC je ugrađena u Zakon o zaštiti potrošača. Uređeno je regulisanje obaveze prezentiranja programa, kataloga ili drugih sredstava na osnovu kojih se potencijalni turista informiše o turističkoj ponudi, oglašavanju i sl. Usklađivanje ovih propisa sa pravnom regulativnom EU je, kao i u drugim oblastima, kontinuiran proces koji zahteva stalno noveliranje ne samo odgovarajućih zakonskih propisa, nego i podzakonskih akata kojima se regulišu posebna pitanja iz oblasti zaštite potrošača u ovoj oblasti. Obrazovanje – Obrazovanje je delatnost od posebnog društvenog interesa koja je uređena odgovarajućim propisima. U cilju prevazilaženja problema naglog bujanja privatnih školskih i obrazovnih ustanova neophodno je razvijati sistem pravne zaštite usklađivanjem odgovarajućih propisa i rigoroznom kontrolom akreditacije i upravnim nadzorom, kao i stvaranjem mehanizama za aktivno uključivanje korisnika (učenika i studenata u okviru đačkog i studentskog parlamenta) u sistem zaštite njihovih prava. Programe i projekte zaštite potrošača i njihovo uvođenje u obrazovni sistem neophod
43
no je što pre pripremiti u saradnji sa nadležnim ministarstvom za prosvetu. Takođe je neophodno da se kroz razne vidove izdavanja brošura, seminara i radionica u organiza ciji sa nevladinim organizacijama potrošača, pre svega preko formiranja savetodavnih centara izvršiti edukaciju potrošača i zainteresovanih strana (privrednih subjekata i dr) ova materija približi što većem broju građana. Zaštita životne sredine – Problemi zaštite životne sredine su sve izraženiji i zahte vaju angažovanje privrede, društva i građana kao pojedinaca na nivou jedinica lokalne samouprave, regionalnom i globalnom nivou. U cilju zaštite životne sredine, u skadu sa usvojenim rezolucijama na globalnom ni vou, neophodno je adekvatno angažovanje potrošača, jer oni predstavljaju veoma zna čajnu ciljnu grupu čije promene navika u potrošnji mogu bitno uticati na unapređenje kvaliteta života, a samim tim i zaštitu okoline i održivi razvoj. U tom smislu ostvarivanje prava potrošača na zdravu životnu sredinu će biti uspešnije ukoliko je sistem zaštite ži votne sredine usaglašen sa međunarodnim i standardima EU. Zakonom o zaštiti životne sredine (Službeni glasnik RS, broj 138/204) regulisan je Sistem upravljanja zaštitom životne sredine (EMAC) u okviru koga se utvrđuju standardi proizvoda, procesa i usluga (tehnologije, procesi, proizvodi, poluproizvodi, sirovine) kao i ekološki znak, što je u neposrednoj vezi sa zaštitom odnosno bezbednosti potrošača. Istim zakonom definisani su i pojmovi tipa zagađenja životne sredine, podizanje eko loške svesti kao i načelo prevencije i predostrožnosti što je veoma važno sa stanovišta zaštite potrošača. Zaštitu potrošača moguće je unapređivati stvaranjem uslova za im plementaciju standarda kvaliteta ISO 14 000, iz oblasti upravljanja životnom sredinom koje je Srbija usvojila. U cilju zaštite životne sredine neophodno je uspostavljanje zakonodavnog okvira upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom u skladu sa Uputstvom Saveta 94/62/ EC o ambalaži i ambalažnom otpadu i stalno usklađivanje propisa u ovoj oblasti sa zakonodavstvom EU, kojim će se urediti planiranje, obaveza i odgovornost privrednih i drugih subjekata, organizacija upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, kao i drugim pitanjima od značaja za sakupljanje, transport, skladištenje, ponovno iskorišća vanje ambalaže i upravljanje ambalažnim otpadom. Uloga potrošačkih organizacija u procesu stalnog širenja oblasti u kojima se prava građana kao direktnih ili indirektnih potrošača ugrožavaju je nezamenjiva. Aktivnosti potrošača treba da budu most kojim se, u okvirima realnih mogućnosti Republike Sr bije, doprinosi uspostavljanju i razvoju modela održivog razvoja u širem evropskom prostoru.
44
ZADACI PREMA NADLEŽNOSTI NOSILACA SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA
45
46
ZADACI PREMA NADLEŽNOSTI NOSILACA SISTEMA ZAŠTITE POTROŠAČA U cilju potpunog ostvarivanja sistemske zaštite potrošača u Republici Srbiji neop hodno je osposobiti postojeće nosioce zaštite potrošača, formirati i osposobiti plani rane i uspostaviti partnersku saradnju, na svim programima, projektima, planovima i aktivnostima, utvrđenim ciljevima i zadacima, kako vladinog tako i nevladinog sektora iz oblasti zaštite potrošača i svih drugih subjekata koji imaju nadležnost i odgovornost zaštite prava i interesa potrošača. Preduslovi za održivu zaštitu potrošača u uslovima funkcionisanja slobodne kon kurencije na tržištu su definisanje, uspostavljanje i funkcionisanje savremene strukture nosilaca prva i odgovornosti u ostvarivanju i razvoju zaštite prava i interesa potrošača, u njihovoj adekvatnoj partnerskoj saradnji.
Ministarstvo trgovine i usluga Za ostvarivanje ciljeva i zadataka programa zaštite potrošača Srbije definisanih Za konom o zaštiti potrošača neophodno je stvaranje funkcionalnog i efikasnog Odeljenja za zaštitu potrošača. Jačanje kapaciteta odeljenja podrazumeva, pored povećanja broja zaposlenih na poslovima zaštite potrošača i njihovu obuku prema adekvatnom pro gramu EU, i obezbeđenje kancelarijskog prostora i opreme, obezbeđenje Eurolex baze podataka, specijalizovanih rečnika, prevedene propise EU o zaštiti potrošača na srpski jezik i stvaranje uslova za rad u cilju vođenja aktivne politike zaštite potrošača u skladu sa politikom zaštite potrošača EU. Zadatak Ministarstva trgovine i usluga je da prati i sprovodi poslove definisane Za konom o zaštiti potrošača i ostvarivanje ciljeva i zadataka utvrđenih ovim programom zaštite potrošača i drugim propisima i strategijama koja obuhvataju oblast zaštite potro šača. Zadatak Ministarstva je i da posebnim aktom uredi uslove formiranja, rada, finan siranja i izdavanja odobrenja za rad savetodavnog centra kao i stručne osposobljenosti lica zaposlenih u savetodavnom centru. Zadatak Ministarstva je, takođe, i uspostavljanje efikasnog sistema evidentiranja organizacija potrošača i ocena ispunjenosti standardnih zahetva iz uporednog prava i nacionalnih propisa, kao i pomoći Nacionalnoj asocijaciji potrošača u održavanju i razvoju međunarodne saradnje. Ministarstvo nadležno za po slove zaštite potrošača će posebnim aktom regulisati evidentiranje organizacija potro šača prema utvrđenim kriterijumima, načelima i pravilima međunarodnih organizacija. Novim zakonom o zaštiti potrošača, čije se usvajanje očekuje u drugoj polovini 2009. godine, obezbediće se zakonski uslovi za za preregistrovanje organizacija potrošača u Ministarstvu trgovine i usluga kao specifično udruženje građana (nezavisne, nepolitičke i neprofitne organizacije potrošača koje rade isključivo u interesu potrošača).
47
Uspostavljanje saradnje i izgradnja partnesrkog odnosa Ministarstva i organizacija potrošača na ostvarivanju potpune zaštite potrošača je trajni zadatak. Ministarstvo trgo vine i usluga za svaki pojedinačni projekat raspisuje javni konkurs za određeno vreme koji sadrži sve potrebne kriterijume. Nakon odabiranja najkvalitetnijeg projekta sklapa se ugovor u kojem se uz ostalo navodi visina finansijskih sredstava, rok za izvršenje ugo vorenog posla, kao i način kontrole izvršenja projekta, u skladu sa zakonom. Ministarstvo će nastaviti konstantno usklađivanje srpskog zakonodavstva sa evrop skim, predlagaće nove izmene i dopune Zakona o zaštiti potrošača; ostvarivaće saradnju sa nadležnim organima zaštite potrošača zemalja okruženja, zemalja članica i organa EU i međunarodnih organizacija zaštite potrošača u razmeni iskustava na ostvarivanju potpune zaštite potrošača u skladu sa politikom EU.
Savet ministra za zaštitu potrošača Savet ministra za zaštitu potrošača je savetodavno-konsultativno telo ministra nad ležnog za poslove zaštite potrošača i institucionalno je u okviru Ministarstva trgovine i usluga. Zadaci Saveta ministra za zaštitu potrošača utvrđuju se Poslovnikom. Novim Zakonom je planirano prerastanje ovog tela u Nacionalni savet za zaštitu potrošača koji bi se izmestio pod ingerencije Vlade, a ne Ministarstva. Savet je triparitetno telo koga čine predstavnici nadležnih ministarstava (trgovine, poljoprivrede, finansija, zdravlja, pravde i dr), predstavnici Nacionalne organizacije potrošača Srbije i najvećih registrovanih organizacija potrošača, kao i istaknuti nauč ni radnici iz oblasti u vezi sa zaštitom potrošača. Uloga Saveta jeste da utvrdi, poveže i objedini različite interese svih tela vezanih za područje zaštite potrošača na teritoriji Republike Srbije. Postojeće organizaciono rešenje Saveta uslovljeno je ograničenjima institucionalnog i faktičkog karaktera, ali i u tim okvirima Savet ima dovoljno prostora da izgradi profil efikasnog i autonomnog savetodavnog organa koji bi imao veliki autoritet i ugled u jav nosti, ali bi u daljoj fazi mogao da preraste, u skladu sa Zakonom o javnim agencijama, u Agenciju za zaštitu potrošača Srbije.
Inspekcijske službe Prioritetni poslovi na području zaštite potrošača sa aspekta inspekcijskog nadzora je uspostavljanje efikasnog IT sistema između glavnih zainteresovanih strana u cilju veće efikasnosti i brze akcije državnih organa nadležnih za sprovođenje zakonodavstva o bezbednosti potrošača i za funkcionisanje pravila zaštite potrošača u zemlji. Neophodno je izgraditi i uspostaviti sistem brzog upozorenja kao RAPEX i RASFF koji omogućava razmenu informacija, kao jedinstven sistem brzog upozorenja za opasne proizvode širo ke potrošnje i prehranu. Pored toga potrebno je formirati poseban Savet za koordinaciju inspekcijskih organa, Savet za poljoprivredno – prehrambene proizvode (eksperti iz
48
oblasti poljoprivrede, veterine, zaštite potrošača i životne sredine), zdravstva, Komisiju za opštu bezbednost proizvoda prema Uputstvu 2001/95/EC o opštoj bezbednosti pro izvoda (GPSD), dakle stvarna koordinacija različitih ministarstava i inspekcija, organa za standardizaciju i privredne komore. U vezi sa ovim, veoma je važno osigurati inspekcijskim službama bolje kadrovske i materijalno-tehničke uslove rada. Nužna pretpostavka za sprovođenje kontinuiranog inspekcijskog nadzora u području zaštite potrošača je uspostavljanje takve organizacije i načina rada koji će omogućiti svakodnevno obavljanje nadzora i to van redovnog rad nog vremena, u večernjim satima, subotom, nedeljom i praznikom, jer se prodaja robe i pružanje raznih usluga obavlja u svim navedenim vremenima, a to zahteva veći broj inspektora, stalno stručno usavršavanje, njihovu bolju mobilnost i dodatna sredstva za prekovremeni rad. Posebno se nameće potreba bolje informatičke opremljenosti i povezanosti, verti kalno od odeljenja do Sektora tržišne inspekcije, kao i horizontalno sa nadležnim mini starstvima i posebno organizacijama potrošača. Mrežu inspekcijskih organa uspostaviti prema šemi koja je data u Završnom izveštaju o oceni usklađenosti regulativnog okvira Srbije i Crne Gore za zaštitu potrošača sa EU, a za šta je obezbeđena neophodna finan sijska pomoć iz budžeta i donacija u okviru CARDS programa koga na teritoriji Srbije realizuje Evropska agencija za rekonstrukciju. U okviru efikasnog inspekcijskog nadzora neophodno je uspostaviti posebne oblike međusobne saradnje između svih nosioca zaštite potrošača i inspekcijske službe koje sprovode nadzor u području zaštite potrošača, a to znači: • obavezu nadležnih ministarstava da sva mišljenja koja se odnose na primenu propisa u području zaštite potrošača dostavljaju nadležnim inspekcijskim slu žbama, • obavezu nadležnih ministarstava da u najkraćim rokovima daju odgovore na upustva inspekcijskih službi koja se odnose na primenu propisa u području za štite potrošača, • održavanje stalnih dvomesečnih sastanka predstavnika organizacija potrošača, nadležnog ministarstva i inspekcijskih službi na kojima bi se raspravljalo o stanju i mogućim merama u području zaštite potrošača. Potrebno je osigurati da građani kao potrošači budu obavešteni o preduz etim me rama u okviru inspekcijskog nadzora preko javnih medija na zaštiti prava i interesa potrošača.
Organizacije potrošača Od nemerljivog značaja za Republiku Srbiju i sve njene građane/ke je da organizacije potrošača budu što efikasnije u svom delovanju na teritoriji jedinica lokalne samouprave, ali i međusobno povezane u svom delovanju, kako bi na taj način znatno pojačale svoj uticaj na one koji ugrožavaju prava potrošača. Osnovni zadatak jeste jačanje poverenja
49
i razumevanja i izgradnja partnerskih odnosa između vladinog sektora i organizacija potrošača u prevazilaženju svakodnevnih problema građana kao potrošača, ali i traženje zajedničkih puteva u ostvarivanju potpune zaštite potrošača, kao i suočavanju potrošača Republike Srbije sa svim izazovima koji ga čekaju ulaskom u EU. Zakonom o zaštiti potrošača stvorena je osnova da organizacije (udruženja) potro šača mogu da osnivaju potrošači radi zaštite svojih prava, dok će se novim Zakonom definisati organizacije potrošača kao specifična udruženja građana koja štite isključivo inetrese potrošača, kao nezavisne, nepolitičke i neprofitne organizacije i utvrdiće se uslo vi i kriterijumi koje, pored uslova iz zakona o udruženjima građana, moraju ispunjavati organizacije potrošača da bi bile evidentirane i registrovane u nadležnom ministarstvu za zaštitu potrošača. Razvoj nezavisnih, nestranačkih, neprofitnih organizacija potrošača je zahtev u pro cesu izgradnje kompleksnog institucionalnog sistema zaštite potrošača. Za razliku od an glosaksonskog pristupa, u kojem se zaštita potrošača ostvaruje isključivo eks post, dakle putem sudskih postupaka koje vode potrošači i njihove organizacije, a država ima ulogu arbitra, evropska tradicija, kao i logika na kojoj je zasnovana ideja evropske integracije, počiva na ideji preventivne saradnje. Zato se insistiranje na potpunoj samostalnosti i privatnopravnom karakteru organizacija potrošača ne može shvatiti kao jednostrana orijentacija na stvaranje paralelnog sistema privatnopravnih ili potrošačkih organiza cija koje će vršiti pritisak ili se suprotstavljati nadležnim državnim organima, već korak ka uspostavljanju jednog mešovitog sistema u kojem će se ove dve strane usklađivati i svakodnevno koordinisati. Praktično, to znači da organizacije potrošača ne mogu da državne službe, na primer inspekcije, smatraju svojim suparnikom i izjednačavaju ih sa nesavesnim subjektima ponude, dakle svojim stvarnim oponentom. Mešoviti sistem ima i tu prednost što je u njemu lakše uključiti i treća lica, međunarodne organizacije, pa čak i kompanije koje žele da, sledeći politiku društvene odgovornosti kompanija, i same doprinesu razvoju tržišne strukture i zaštiti prava potrošača u njoj. Tako konci piran institucionalni sistem, kao okvir za akciono delovanje svih subjekata u njemu, omogućuje ne samo veću kontrolu tržišnih pojava (u ovoj oblasti su poznati i slučajevi najtežih povreda prava potrošača), nego i povećava društveni ugled i autoritet učesnika ovog procesa. Moguće nejasnoće u vezi sa uspostavljanjem mešovitog modela proističu isključivo iz činjenice što još nije sazrela društvena svest da je povreda prava potrošača ne samo ugrožavanje interesa jedne skupine građana, nego i ugrožavanje javnog poretka, odnosno efikasnog tržošnog mehanizma, što je i javni interes. Da bi se taj sistem uspostavio, očigledno je da se najpre moraju definisati partneri, što znači da se potrošačke organizacije kao specifična udruženja građana moraju podr žavati i pomagati na način i u meri koja je neophodna da postanu stvarno samostalne, stručne nrprofitne i nepolitičke, odnosno da budu autentični predstavnici svojih članova i drugih građana, svih potrošača. Program pri definisanju svoje generalne orijentacije na mešoviti sistem subjekata politike zaštite potrošača ne sledi slepo modele strukture kakvi postoje u društvima u kojima je praksa zaštite potrošača daleko duža, društava koja imaju drugačije političke ili kulturne tradicije ili daleko razvijeniju tržišnu strukturu, već se zalaže za model koji može da u našim uslovima da najveće rezultate.
50
S obzirom da je ključni kriterijum da organizacije potrošača isključivo promovišu i štite interese potrošača, i stoga treba da budu jasno odvojene od ostalih nevladinih organizacija14 i drugih udruženja građana, očekivanom izmenom u Zakonu stvoriće se osnova za vođenje registracije organizacija potrošača u Ministarstvu nadležnom za poslove zaštite potrošača. Potreba za utvrđivanje kriterijumima koji bi se koristili za definisanje organizacije potrošača leži u činjenici da bi državni organi i institucije, privredne asocijacije, kao i organi EU i predstavnici stručnih organizacija bili sigurni da sarađuju sa onim organi zacijama koje su dovoljno reprezentativne za potrošače i isključivo štite interese i prava potrošača. Uspostavljanje jasnih i transparentnih kriterijuma omogućava da se organi zacijama potrošača dozvoli da: • koriste svaku državnu pomoć koja im je na raspolaganju (obično u obliku sub vencija); • govore u ime potrošača, naročito kroz učešće u raznim telima kao što je Savet mi nistra za zaštitu potrošača, ili u drugim specijalizovanim telima i institucijama; • pokreću parnice u ime i za račun potrošača; • potpisuju sporazume o saradnji sa stručnim institucijama. Neophodno je da organizacije potrošača ispunjavaju i kriterijume usvojene na Godi šnjoj skupštini organizacija potrošača EU 2005 (GD SANCO) koji se odnose na: • suštinu cilja organizacije kako je definisan u njenom statutu (glavni cilj je zaštita interesa potrošača); • nivo istinske potrošački orijentisane aktivnosti organizacije, • nivo zastupljenosti potrošača (geografsko pokrivanje, broj članova), • finansijsku samostalnost organizacije; • odsustvo konflikta interesa (poslovnih, političkih itd.); Polazeći od iskustava zemalja iz okruženja, utvrđenih kriterijuma Godišnje skupšti ne organizacija potrošača EU, kao i od načela BEUC i CI, neophodno je izvršiti izmene postojećih propisa i posebnim aktom utvrditi kriterijume koje organizacije potrošača i njihove asocijacije treba da ispunjavaju da bi bile evidentirane i registrovane u Mini starstvu nadležnom za poslove zaštite potrošača, kao i da bi mogli koristiti finansijska sredstva u skladu sa Odlukom Evropskog Parlamenta i Saveta br. 20/2004/EC o op štem finansijskom okviru u vezi sa Akcionim planom EZ o zaštiti potrošača u periodu 2004–2007, a pre svega: • da u skladu sa zakonom obavljaju svoje aktivnosti i deluju isključivo u korist po trošača, njihovih prava i interesa; • da unapređuju zaštitu potrošača, jačaju poziciju potrošača u tržišnoj privredi i doprinose ostvarenju dugoročnog razvoja; • da su nepolitičke i neprofitne; 14 Do sada su nevladine organizacije potrošača registrovane u skladu sa zakonima koji su na snazi, Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana („Službeni glasnik SRS“, br.24/82), Zakonom o udruživanju građana u aso cijacije, društvene organizacije i političke organizacije (Sl. list SFRJ, br. 42/90, Sl. list SRJ, br. 24/94, 28/96 i 73/00).
51
• da su nezavisne u radu u odnosu na republičke, regionalne i lokalne vlasti, druge nevladine organizacije15, kao i proizvodne, trgovačke i sindikalne pravne subjek te; • da se ne bave reklamiranjem i oglašavanjem, u bilo kojoj formi, koje može da ugrozi njihovu nezavisnost i objektivnost; • da se u delovanju pridržavaju svojih statuta, kodeksa ponašanja, zakonskih propisa i međunarodnih načela i pravila. • da članovi organizacija potrošača unapređuju ciljeve i ispunjavaju zadatke orga nizacija i njihovih saveza; • da članovi organizacija potrošača zanemare međusobnu konfrontaciju koja bi mogla da šteti organizacijama i njihovim savezima; • broj njenih registrovanih članova ne sme biti manji od 50 članova koji su fizička lica. Pored ovoga organizacije potrošača su takođe dužne da: • dostavljaju nadležnoj službi za evidenciju i registar godišnji izveštaj o aktivno stima, kao i finansijski izveštaj (završni račun predat NBS) do 31. marta tekuće godine za prethodnu godinu, uz podatke o izvorima finansiranja (davalac, iznos, datum); • podnesu izveštaj o aktivnostima i finansijske izveštaje (završni račun predat NBS) počev od 2003. godine uz podatke o izvorima finansiranja (davalac, iznos, datum); • obezbede javnost podataka i informacija koje poseduju; • lica ovlašćena za zastupanje organizacije potrošača ili saveza organizacija bi prema uporednoj praksi trebalo da budu mlađa. U cilju promovisanja i pomaganja aktivnosti organizacija potrošača treba imati u vidu najbolju praksu država članica EU da je centralni budžet jedan od glavnih dona tora (izvora finansijskih sredstava), u okviru jasno definisanog regulativnog okvira za dodeljivanje subvencija na normativnoj osnovi i kroz tender, a neophodni kriterijumi podesnosti za državne subvencije su: • da je organizacija potrošača registrovana od strane Ministarstva trgovine i usluga; • da obavlja aktivnosti u skladu sa Zakonom o zaštiti potrošača; • potpuno i stalno poštovanje kriterijuma utvrđenih posebnim aktom o evidenciji organizacija potrošača u skladu sa članom 67. Zakona o zaštiti potrošača; • najmanje 50 stalnih članova (ako organizacija potrošača ima više članova, sigurno će biti podesnija za veću finansijsku podršku od strane Vlade), • potpisivanje Kodeksa etike i ponašanja pripremljen od strane Nacionalne orga nizacije potrošača Srbije, od 27. 05. 2005. godine; 15 Kod nevladinih organizacija valja jasno praviti razliku između onih koje se bave socijalnim pitanjima, koja obuhva taju i unapređivanje položaja potrošača, od nevladinih organizacija koje imaju kao svoj glavni cilj političko delovanje. Shvatanje ove odredbe kao linearne zabrane saradnje ili primanja pomoći od nevladinih organizacija ne bi bilo uputno, pa svaki slučaj treba tumačiti s obzirom na to da li konkretna aktivnost utiče na samostalnost potrošačkih organizacija ili ne.
52
• izvestan broj dobro pripremljenih predloga projekata u skladu sa Nacionalnim programom za zaštitu potrošača i Godišnjim akcionim planom za za zaštitu po trošača i uslovima javnog poziva. Finansiranje organizacija potrošača će biti zasnovano na tenderskoj proceduri radi promovisanja konkurencije između različitih organizacija potrošača. Pri tome, organiza cije potrošača u Srbiji mogu da dobiju nepovratna sredstva bez ograničenja i iz programa EU kojima ona upravlja. Organizacije potrošača, uključujući i njihove asocijacije, neće primati nepovratna sredstva od proizvođača, trgovaca, pružaoca usluga (uključujući nji hove organizacije i druga udruženja) osim sredstava institucija EU u okviru odnosnih opštih principa programa EU ili drugih aktivnosti uključujući i bilateralne incijative država članica, a niti od drugih nacionalnih i međunarodnih organizacija ukoliko bi njihova autonomija bila ograničena. Sve su ovo osnove i neophodni uslovi da organizacije potrošača izvrše zadatke defi nisane Zakonom o zaštiti potrošača i da sprovedu potpunu zaštitu potrošača. Organizacije potrošača se, radi ispunjavanja pretpostavki za svoj rad, mogu udruživa ti u okviru Republike Srbije, a preko svog nacionalnog udruženja stiču uslove za članstvo u međunarodnim asocijacijama. Nacionalna organizacija/savez je okvir za međusobnu saradnju pojedinih organizacija u našoj zemlji i racionalnu podelu rada, osnov za do govor oko aktivnosti koje obuhvataju celinu nacionalnog privrednog prostora, kao i sredstvo za podizanje ugleda i uticaja potrošačkog pokreta u celini. Nacionalna organizacija potrošača Srbije daje mišljenja na predloge propisa koji utiču na potrošače. Ona preko svog predstavnika treba da učestvuje u raspravama na sednicama skupštinskih odbora vezano za problematiku zaštite potrošača. Prioritetni zadatak je da Nacionalna organizacija potrošača Srbije (NOPS) u što skorije vreme postane član Evropske organizacije potrošača (BEUC) koja udružuje potrošačke organizacije na sve jedinstvenijem evropskom tržištu, kao i svetske organi zacije potrošača (CI).
Savetodavni centri Institucija sistema koja treba da obezbedi adekvatno povezivanje vladinog sektora i njegovih službi (inspekcije i jedinica lokalne samouprave) i organizacija potrošača su savetodavni centri. Njihova osnovna delatnost i zadatak je obavljanje poslova vezanih za pružanje pomoći potrošačima i njihovim organizacijama u ostvarivanju njihovih prava i za podizanje nivoa svesti potrošača, trgovaca i davaoca usluga i za dobijanje poverenja u institucije pravne države. Radi pružanja organizovane pomoći potrošačima neophodno je uvrditi kriterijume javnog konkursa za osnivanje i rad savetodavnih centara, kao i dinamiku formiranja i broj centara u Republici Srbiji. Određivanje stručnih, kadrovskih i drugih kriterijuma, kao i programa rada predstavljaju uslove prema kojima će savetodavni centri imati pravo na budžetska sredstva koja će obezbediti Ministarstvo za potrebe osnivanja i rada Cen
53
tara. Organizacija potrošača koja se kandiduje za osnivača, svojim statutom predbiđa osnivanje savetodavnog centra za zaštitu potrošača za određenu teritoriju. Osnivanje savetodavnih centara za zaštitu potrošača u svim većim regionalnim cen trima regulisaće se posebnim aktom Ministarstva nadležnog za zaštitu potrošača, prema mišljenju i preporuci Saveta. U njegovoj pripremi koristiće se iskustva za osnivanje i rad takvih centara iz zemalja u regionu. Odgovarajući izbor, priprema, edukacija i sertifikaci ja kadrova koji će raditi na davanju saveta i pružanju pomoći potrošačima u savetodav nim centrima realizovaće se kroz posebne programe obuke u saradnji sa fakultetima u Republici Srbiji i ekspertima iz inostranstva. Ocenu stručne osposobljenosti lica za rad u savetodavnimm centrima daje Ministarstvo trgovine i usluga posebnom licencom. Ministarstvo će posebnim aktom utvrditi organizaciju i program obuke, polaganje i ispit za buduće saradnike savetodavnih centara i zainteresovanih u kompanijama, kao i finansijska sredstva za plaćanje obuke lica koja rade u Ministarstvu na poslovima za štite potrošača i predstavnicima organizacija potrošača, a fakulteti i jedinice lokalne samouprave će obezbediti prostorne i kadrovske uslove. Donatori rada ovih centara bili bi i Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji i druge međunarodne organizacije, po posebnom projektu. U cilju sprovođenja kvalitetnog rada savetodavnih centara potrebno je stalno za posliti u savetodavnom centru jednog rukovodioca savetodavnog centra (savetnika) i administrativnog sekretara za vođenje računovodstvenih i knjigovodstvenih poslova, kao i ostalih administrativnih poslova. Po potrebi će se angažovati stručni saradnici za pojedina područja, a vezana za potrebe i interese u datom regionu, kako za vertikalnu saradnju (stručna savetovanja) tako i za uspostvaljanje horizontalne saradnje gde spe cijalisti za određene vidove zaštite, zaposleni u jednom Centru, pružaju pomoć drugom regionalnom centru u kojem nema odgovarajućih profila, čime se postiže viša ekono mičnost čitave mreže savetodavnih centara i organizacija potrošača. Savetodavni centri imaće jednak pristup centralnom informacijskom sistemu, a nji hova je obaveza redovnog izveštavanja Ministarstva nadležnog za poslove zaštite potro šača o uočenim problemima i izvršenim poslovima na području za koje su osnovani. Savetodavni centri ne mogu preuzeti funkcije organizacija potrošača, a ne mogu stu pati u sudske i upravne postupke kao suparničar sa oštećenim potrošačem, pokretati ili preuzimati te postupke, vršiti upoređivanje kvaliteta dobara ili usluga ili bilo koje druge poslove koje, po Zakonu o zaštiti potrošača, spadaju u poslove organizacija potrošača.
54
ZAKLJUČAK Osiguranje funkcionisanja tržišnog delovanja subjekata zavisiće od razvoja upravne infrastrukture kako bi se osigurao nadzor nad tržištem i sprovedeni zakoni u toj oblasti. Uspostavljanje otvorenog dijaloga svih interesnih grupa u srpskom društvu sa svrhom osiguranja jasnoće, konzistentnosti postupanja i razumevanja u definisanju interesa potrošača na nacionalnom nivou je primarni cilj. On će se ostvarivati daljim usklađiva njem preuzetih obaveza, vlastitih mogućnosti, ali prvenstveno u okvirima nacionalnog interesa. Čitav proces, međutim, zavisi od spremnosti svih ključnih sektora da obezbedi kri tičnu masu osposobljenosti državnih resursa za proces prilagođavanja standardima Evropske Unije preko obrazovanja ljudskih potencijala u državnoj upravi i pravosuđu, ali i od sposobnosti nevladinog sektora da postane odgovoran i pouzdan partner u pro cesu pretvaranja nacionalnog tržišta u deo jedinstvenog evropskog privrednog prostora. To podrazumeva, kako njegovo organizaciono jačanje kroz povezivanje i podršku od strane javnog sektora, tako i najširu akciju obrazovanja i sticanja saznanja o pravima koja potrošači treba da ostvaruju u skladu sa standarima EU. Uspeh sprovođenja ovih ciljeva zavisiće, u prvom redu, od spremnosti svih ključnih nosioca zaštite potrošača da prihvate konkretizovani program ostvarivanja generalno usvojenih prava potrošača kao svoje stvarne zadatke, a zatim da, u ovirima funkcija koje ostvaruju u svojim sredinama, konstruktivno doprinose izvršavanju utvrđenih zadataka i poštovanju navedenih rokova. U svakom slučaju, koordinacija sa zakonodavnom praksom EU, međunarodnim organizacijama potrošača i pomno praćenje tendencija na sopstvenom nacionanom tržištu jedini su osnov za sticanje legitimosti i ostvarivanje uticaja u daljem razvoju si stema zaštite prava potrošača.
55
Literatura: 1. NACIONALNI PROGRAM ZAŠTITE POTROŠAČA ZA PERIOD OD 2007. DO 2012. GODINE („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj: 11/07 od 30. januara 2007.) 2. ZAVRŠNI IZVEŠTAJ O OCENI USKLAĐENOSTI REGULATIVNOG OKVI RA SRBIJE I CRNE GORE ZA ZAŠTITU POTROŠAČA SA EU autor Dr Jenő Czuczai, visoki međunarodni ekspert, referentni broj: EAR/04SER01/02/001, 27. mart 2006.godine 3. Radni dokument Evropske Komisije u pogledu izveštaja o spremnosti Srbije i Crne Gore za pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, Brisel 12.04.2005, SEC (2005) 478 final 4. Izveštaj o napretku Srbije i Crne Gore za 2005, (Evropska Komisija), Brisel, 9.11.2005, COM (2005) 561 final 5. Uputstvo 93/13/EEC, Uputstvo 1999/44/EC, Uputstvo 85/577/EEC, Uputstvo 97/7/EC, Uputstvo 2002/65/EC, C-240–244/1998 Oceano Groupo Editorial SA v. Rocio Murciano Quintero et alts (2000) ECJ I-4941 6. Saopštenje Evropske komisije „Zdraviji, bezbedniji i samopouzdaniji građani: Strategija zdravlja i zaštite potrošača“. Predlog Odluke Evropskog parlamenta i Saveta kojom se uspostavlja Program aktivnosti Zajednice u oblasti zaštite zdra vlja i potrošača 2007–2013, COM (2005) 115 final 7. Bela knjiga Evropske komisije o preporukama državama članicama o dobrom upravljanju, Brisel 2001, Bilten EU br.2 8. Guidelines for consumer policy in Central and Eastern Europe, 2000. god. Con sumers International - Of fice for Developed and Transition Economies
Beleška o autoru Zoran Nikolić, rođen 1971. godine u Kragujevcu, oženjen (supruga Marija), otac jednog deteta (sin Ognjen), obrazova nje: ABA (Associate of science in Business Administration), smer - marketing, član Saveta ministra za zaštitu potrošača, član Radne grupe za izradu novog Zakona o zaštiti potrošača, Osnivač i predsednik Upravnog odbora Organizacije potro šača Kragujevac, Osnivač i potpredsednik Nacionalne organi zacije potrošača Srbije (NOPS).
56