Camenzind #12

1

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

2

E D I T O R I A L РЕЧ УРЕДНИКА From home to work, and work to home, this is how most people experience architecture. In this issue we seek to add new perspectives to people’s experience and understanding of the built environment, of which they are the most important users.

What happens when architecture stops working for the public, when people no longer feel that they have any control over their built environment? A loss of faith in architecture itself occurs. Trust is organic, and like anything organic it rots. Trust here in Belgrade it seems needs a complete structural overhaul.

Several of the articles in this issue address the question of information, in a country when unbiased information is hard to come by and the state archives are resolutely hard to access, information, especially local history, becomes a scarce resource. We have an article on the history of, what is now called, Branko’s Bridge: a richly detailed account of this structure that defines the

Од куће до посла и од посла до куће то је оно како већина људи доживљава архитектуру. У овом издању трагамо за новим гледиштима која могу да обогате човеково искуство и схватања изграђене околине, чији је он најважнији корисник. Шта се догађа када архитектура дође до тачке када више није интересантна људима, када људи више не осећају да имају икакву контролу над изграђеном околином? Тада се појављује губитак вере у архитектуру као такву. Веровање је органско, и као све органско, трули. Овде у Београду је тој вери изгледа потребан потпуни структурни ремонт. Неколико чланака у овом издању посвећено је питању квалитета информације; у земљи у којој је тешко доћи до непристрасне информације и где је пословично тешко остварити приступ државним архивама, информација, поготово о локалној историји, постала је редак ресурс. У овом броју представљамо чланак о историји моста који се сада 1

КАМЕНЗИНД

largely undefined area known as ‘Savamala’. We have another article about the new structure by ‘star archiect’ Zaha Hadid planned for the site of the old BEKO factory, next to Belgrade’s historic fortress. This is not a critique of the building so much as a condemnation of how the project came to be and it is a loud call for greater transparency of information and the right of citizens to have their say in such publicly visible construction projects. This article raises the point that over the past hundred years many of the ambitious modern structures to be built in Belgrade have faced opposition from a conservative-minded portion of the public; yet Belgrade has always been fearlessly modern, buildings like the State Printers (BIGZ), examined in another article, wildly ambitious for its time has become a crowning glory of the city’s modernist skyline. From skyline to waterline we also have an article profiling three of the most impressive boats left to rust on the shores of the Sava. This decaying riverside museum is something of a metaphor for the city itself, shining examples of design in poor condition, victims of ownership disputes and the baffling ineffectiveness of the city administration. We have an article on skateboarding and the city, how skaters use architecture in new ways and that their right to public space is as great as any other.

We continue our homage to Zenit – the principal magazine of the Balkan avantgarde with another reprint, this time an article by the founder of the Bauhaus School, Walter Gropius who discusses the ‘essence of a building’. We also have an article on the activities of Zenitist architect Jossip Seissel by one of the world authorities on the Balakan avantgarde, Irina Subotic. One can but wonder what he might have made of Zaha Hadid’s plans for the city.

CAMENZIND

зове Бранков: богат и детаљан приказ историје ове конструкције која дефинише прилично недефинисан део града који је познат као ’Савамала’. Ту је и следећи чланак о новој грађевини ”стар“ архитекте Захе Хадид, чија изградња је планирана на месту старе фабрике БЕКО, одмах поред историјски најзначајније београдске тврђаве Калемегдан. Чланак не представља толико критику планиране грађевине, колико осуду начина на који је до пројекта дошло и представља гласни апел за транспарентност информација и право грађана да се чује и њихов глас када је реч о грађевинским пројектима овакве јавне видљивости. Овај чланак указује и на то да су током последњих стотину година многе амбициозне модерне грађевине чија је изградња планирана у Београду наилазиле на противљење конзервативно оријентисаних делова јавности; па ипак, Београд је увек био неустрашиво модеран, као што доказује зграда БИГЗ-а, о којој говори други чланак. Невероватно амбициозна за своје време, она представља круну модернистичке панораме Београда. Прелазећи из ваздуха у воду, у наредном чланку ово издање часописа даје портрет три најимпресивнија брода препуштена судбини рђања на обали Саве. Оваj музејски пример пропадања, представља нешто попут метафоре за сам град, сјајан пример архитектонског пројектовања у јадном стању, жртве власничких размирица и збуњујуће неделотворности градске управе. Ово издање доноси и чланак о скејтбордингу кроз град, о томе како скејтери користе архитектуру на нове начине, уживајући своје право на јавни простор као и свако други. Настављамо и своју посвету Зениту главном часопису балканске авангарде – још једним репринтом из овог часописа, овог пута чланка оснивача Баухаус школе, Валтера Гропиуса, који говори 2

о ”бићу грађевине”. Ту је и чланак о активностима зенитистичког архитекте Јосипа Сајсела из пера Ирине Суботић, једног од највећих светских стручњака за балканску авангарду. Човек може само да се пита шта би он мислио о мастерплану који је Заха Хадид осмислила за свој београдски пројекат. На зачељу часописа можете да се упознате са одељком у боји који представља део истраживања које су урадили Биро Савамала и Академија ликовних уметности из Цириха који су, у покушају да представе аутентични локални глас, поделили становницима камере за једнократну употребу с молбом да ураде фотографије које одражавају оно што им се свиђа или не свиђа у граду који их окружује. Такође се наставља и наш јавни програм, па ће у недељи у којој ћемо представити ово издање часописа са нама бити и швајцарски уметник Флоријан Граф који ће одржати радионицу о концептуалном архитектонском цртежу. Робин д Фог, први стручњак којег смо позвали, поново се враћа да представи албум који је урадио док је је био наш гост, под називом Тајни звуци Савамале. Такође се припремамо за долазак кустоса Аксела Лангера у оквиру издања наредног броја часописа у новембру. Молимо вас да за новости о предстојећим догађајима погледате наш вебсајт: www.camenzindbelgrade.com Од куће до посла и од посла до куће, једноставно искуство архитектуре је оно које је за нас најважније, као што је рекао Гропиус: архитектура и добро пројектовање су просто интегрални делови онога од чега се састоји наш живот, потребни свима у цивилизованом друштву.

In the back of the magazine you will find a colour-section that forms part of the research done by Bureau Savamala and the Zurich University of the Arts who, attempting to represent an authentic local voice, gave inhabitants disposable cameras and asked them to take photographs that reflect what they do and don’t like about the city that surrounds them.

Our public program also continues, the week of the launch of this issue we will have Swiss artist Florian Graf with us giving a workshop on conceptual architectural drawing. Robin the Fog, our first invited expert, came back to launch the album he made while working with us - The Secret Songs of Savamala. And we are preparing for the arrival of curator Axel Langer in conjunction with the release of the next issue in November.

Please continue to check the website www.camenzindbelgrade.com for news of upcoming events.

From home to work, and work to home, for us the ordinary experience of architecture is the most important, as Gropius said: architecture and good design are simply an integral part of the stuff of life, necessary for everyone in a civilised society.

Уредништво

The Editors 3

КАМЕНЗИНД

HOW TO КАКО ЧИТАТИ READ ARCHITECTURE: АРХИТЕКТУРУ:

Зграда државне штампарије и речник модерног покрета

State Print-Shop Building and the Vocabulary of Architecture of the Modern Movement

Марија Мартиновић

by Marija Martinovic

Зграда Државне штампарије за коју је расписан конкурс 1933. године сматра се једним од кључних дела београдске архитектуре модерног покрета настале између два светска рата. Данас позната као зграда БИГЗ-а, не само што је била први велики индустријски објекат у Београду на коме је јасно испољена тежња за модерним изразом, већ је у бројним критикама и анализама до данас представљана као пример начина на који су у овом граду схватани и примењивани постулати модерног покрета. Поглед према старом граду са новобеоградске стране реке Саве, открива данашњи контекст зграде Државне штампарије која се налази одмах уз аутопут, на истакнутој позицији београдског гребена, у непосредној близини комплекса Београдског сајма. Велика, сведена индустријска зграда штампарије од бетона и стакла, природно припада контексту који је окружује иако је изграђена доста раније. У периоду изградње (1937-40. године) зграда је била усамљени горостас у индустријској зони на периферији града. Када је Љубомир Мицић 1925. године описивао Београд (текст "Београд без архитектуре" је приказан у првом броју часописа "Камензинд") са разочарањем

The State Printers building, known today as BIGS, - was built between the two world wars and is considered to be one of the key works of Belgrade modernism. The public competition for its design was announced in 1933. Its enduring significance is due not only to the fact that it was the first major industrial building in Belgrade that clearly embodied the Modernist ideals, but also in that it is still extensively reviewed and analysed as being exemplary of the way in which the tenets of Modernist architecture were interpreted and applied in the Serbian capital.

The view from the New Belgrade side of the river Sava towards the old city centre reveals a glimpse of the State Printers in its contemporary context, situated as it is right next to the highway and perched on the Belgrade ridge. This large industrial structure made of concrete and stripes of glass seems to be complemented in the buildings around it though most were built much later.

At the time it was built (1937-1940), this building was a solitary giant in the industrial zone on the periphery of Belgrade.

When Ljubomir Micic was describing Belgrade in 1925 (“Belgrade without

CAMENZIND

4

Architecture“, reprinted in the first issue of Kamenzind), he expressed his disappointment that there was, at the time, no truly Modernist architecture in the city. This was due, according to Micic to a very conservative society averse to novelties or changes. But this attitude towards Modernist architecture was soon to change. By 1928 „The Group of Architects of Modern Orientation“ was established and was joined by Dragisa Brasovan, the future architect of the State Printers building, in 1931.

Brasovan's standing in the history of architecture has subsequently received quite divergent interpretations partly due to the fact that he displayed no singular or consistent aesthetic or architectural signature in his work. There is a well-known photograph of him in which he’s lounging in a luxurious engraved wooden chair in an exquisite stylized interior. The photo reveals a man with neither an appetite for the avant-garde nor the austere modesty of Loos's modern man typical of Modernist architects photographed in their offices.

Having won the public competition for the building's design, Brasovan left for a field trip to Germany where he studied examples of modern industrial architecture. We can certainly assume that functionality of the space without partition walls (modular screen of concrete pillars 6.7 x 6.7 meters wide) as well as the technology of the building's construction (the first building with skeletal construction using reinforced concrete) were a direct consequence of this trip. Apart from a functional response to the needs of the project, Brasovan also made use of many features which belong to the basic vocabulary of Modernist architecture: open-plan, flat roof (roof terrace), recessed ground floor facade, pronounced entrance with eaves, ribbon windows as well as continual concrete parapets. One such el-

је констатовао како у граду нема модерне архитектуре. Суштина проблема, како наводи Мицић, била је у недовољно еманципованом и врло конзервативном друштву које није спремно да прихвати новине и промене. Међутим, ситуација са модерном архитектуром се променила у наредних пар година, тако да је већ 1928. године формирана "Група архитеката модерног правца" којој се 1931. године придружио архитекта Драгиша Брашован – будући пројектант зграде Државне штампарије. Брашованова позиција на архитектонској сцени добила је у наредним годинама многа тумачења, с обзиром да он у својим делима није доследно пратио један израз,

стил, односно архитектонски рукопис. Позната је лична фотографија овог архитекте која га приказује како удобно седи у раскошној столици са високим наслоном у дуборезу, у скупоценом ентеријеру врло стилизованих детаља. У његовом изразу не налазимо ни жар авангарде и промена, нити строгу скромност Лосовог модерног човека која је била карактеристична за архитекте модерног покрета често фотографисане у својим бироима док раде.

5

КАМЕНЗИНД

ement is the so-called open angle of the facade – an angle from which an uninterrupted window frames the inner space, providing more interior light and creating an impression of ease at the facade of the building. The construction industry, technologically underdeveloped at the time, struggled to attain

Након добијеног конкурса, архитекта Брашован одлази на студијско путовање у Немачку где проучава примере модерне индустријске архитекуре. Свакако можемо претпоставити да су функционалност простора без преградних зидова (модуларан растер бетонских стубова распона 6,7x6,7м) као и технологија изградње (први објекат скелетне конструкције од армираног бетона у Београду) били директна последица овог путовања. Осим тог функционалистичког одговора на пројектни задатак, Брашован је усвојио многе термине који чине основни речник архитектуре модерног покрета: слободни план, самоносећа фасада, раван кров (кровна тераса), повучена фасада приземља, наглашени улаз са надстрешницом, тракасти прозори, као и континуалне бетонске парпетне траке. Објекат би се могао разложити на неколико волумена који су завршене целине по себи. Свака од тих подцелина има засебну геометрију и сопствени површински третман, иако су све формиране од истих елемената. Међу овим елементима је и тзв. "отворени CAMENZIND

The monumental quality of the State Print-shop building suggests that there was an intention to emphasize significance of industry. the required level in all aspects of the structure. Consequently, some technical inconsistencies can still be seen like the wooden frames on numerous windows rather than prefabricated and serially produced metal ones.

The building can be broken down into several volumes, each representing a self-contained entity. Each volume has its own geometry and its own surface, 6

even though all of them consist of the same elements.

The monumental quality of the State Printers was intended to emphasize significance of the industry, which was marking its 100th year anniversary in the 1930s The State Printers building was designed to embody the might and emancipation of print media at that time. The quality of work conditions, the comfort of working space (greenery, ample sunlight), easy access to the building and accessibility of the space (e.g.

угао" на фасади – угао где непрекинута прозорска трака уоквирује унутрашњи простор пружајући више светла у ентеријеру и одајући утисак лакоће на фасади објекта. Технолошки неразвијена грађевинска индустрија није могла да достигне ниво у свим захтевима, те су неке техничке недоследности (илустративан пример су дрвени рамови на бројним прозорима, уместо префабрикованих металних који би се серијски производили) умањиле целовитост израза.

Оно што је Брашован свакако постигао јесте нека врста формалне најаве, претходнице, контексту који ће се развити након Другог светског рата. Објекат би се могао разложити на неколико волумена који су завршене целине по себи. Свака од тих подцелина има засебну геометрију и сопствени површински третман, иако су све формиране од истих елемената. Монументалност зграде Државне штампарије говори да је постојала намера да се истакне значај индустрије и да државна штампарија, која је те деценије обележавала стогодишњи јубилеј у Србији, буде примећена као еманципаторски представник штампаних медија. Са друге стране, квалитет услова рада, удобност радног простора (зеленило, осунчаност), приступи објекту и доступност простора (нпр. кровне терасе) су показатељи тежње која је карактеристична за модерни покрет да се архитектуром утиче на друштвене промене. Оно што је Брашован свакако постигао јесте нека врста формалне најаве, претходнице, контексту који ће се развити након Другог светског рата.

roof terraces) were all answers to Modernism’s stipulation that architecture enact social changes. What Brasovan achieved was to provide a formal foreshadowing, a vanguard, of the modern context which was to develop after the Second World War. Immediately after the war, in 1946, the State Print-shop was renamed Jugostampa. In addition to Jugostampa, several other publishers also moved into the building. After merging of these companies in 1955, the Graphics Insti7

КАМЕНЗИНД

tution of Belgrade was established. In the 1980s it was renamed the Publishing and Graphics Institution of Belgrade (Beogradski izdavacki graficki zavod) BIGZ, the name by which the building is known today. In 1992 it was declared a cultural monument and was placed under the protection of the City Institute for the Protection of Monuments, the building fell into ruin during the 1990s as the BIGZ publishing house gradually went bankrupt. In this period parts of the building began to be rented by different occupants; it was used as a warehouse and by small businesses, art studios etc. The building was then sold in 2007 to a private company which originally intended to renovate the entire building and turn it into a five-star hotel. However, the planned reconstruction has still not begun and the space continues to be rented for various purposes, which has transformed the former print-shop into a self-styled center of Belgrade alternative culture. Even though the building is in increasingly bad shape, the creatives it now houses include independent artists and alternative bands, famous clubs, art workshops, a radio station, a circus and a theatre lab.

Perhaps the building as it is used today - squatted and the inner spaces transformed into artist and music studios - is a true but belated response to the social conviction of Modernist architecture – to make space for groups excluded from the dominant system. And in doing so this building has expanded its discourse to incorporate another key notion of modern architecture.

Одмах након рата, 1946. године, Државна штампарија је променила назив у Југоштампа. Поред Југоштампе у објекат се уселило још неколико издавачких предузећа чијим сједињавањем је 1955. године формиран Београдски графички завод. Осамдесетих година двадесетог века назив је промењен у Београдски издавачко графички завод – БИГЗ, према коме је објекат данас познат. Иако је 1992. године проглашен за културно добро и налази се под заштитом градског Завода за заштиту споменика, објекат је током последње деценије двадесетог века био сасвим запуштен услед постепеног пропадања предузећа БИГЗ. У том периоду започео је процес давања у закуп делова објекта, односно појединачних просторија, за различите потребе: складишта, пословне просторе и уметничке атељее. Међутим, графичко предузеће БИГЗ је 2007. године продато приватној фирми која је најпре имала план да изврши пренамену објекта у хотел високе категорије и пословни простор. До данас се није започело са реконструкцијом објекта, већ је настављено даље издавање простора које је од некадашње штампарије направило својеврсни центар београдске алтернативне културе. Иако је објекат у све лошијем стању, његова уметничка понуда се проширила, па се ту данас налазе атељеи независних уметника, студији алтернативних бендова, познати клубови, уметничке радионице, радио станица, циркуска и позоришна лабораторија итд. Можда је данашњи начин коришћења објекта (једна врста сквотирања и пренамена у просторе креативних радионица) прави, мада закаснели, одговор на један од друштвених задатака модерног покрета – да реши проблеме оних група које су угрожене у односу на доминантни систем.

CAMENZIND

8

У потрази за

IN SEARCH OF

Мегдан око београдског пројекта студија Захе Хадид

Furtive Manoeuvring Behind Star Architect's Project for Belgrade

Љубица Славковић

by LjubicaSlavkovic

„Изградњом савременог комплекса на месту некадашње текстилне фабрике Беко, који је дизајнирала Заха Хадид, биће настављен модерни развој Београда који је био нагло прекинут осамдесетих година прошлог века. Нова мултифункционална грађевина код Калемегдана пробудиће београдски дух „модерне“, карактеристичан за главни град Србије тридесетих, педесетих и седамдесетих година.“1

„This cutting-edge building complex to be built on the site of a former textile factory, the master plan of which has been made by Zaha Hadid, will continue the modern development of Belgrade that came to an abrupt end in the 1980s.

New multifunctional buildings near the Kalemegdan Fortress will awaken the spirit of Belgrade Modernism that used to characterize the Serbian capital in the 1930s, 1950s and 1970s.“ 1

1 „Заха Хадид регенерише Београд“, B92 http://www.b92.net/kultura/art_durbin.php?nav_ category=1210&nav_id=665686

1 „Zaha Hadid Regenerates Belgrade“, B92 http://www.b92.net/kultura/art_durbin. php?nav_category=1210&nav_id=665686

транспаренцијом TRANSPARENCY

9

КАМЕНЗИНД

It is in this typical manner that local press announced that the Zaha Hadid Architects Studio has finalised the master plan for a building complex to be erected on the site of the BEKO factory. The project by this ‘star architect’, to be constructed in the very centre of Belgrade, has been welcomed with enthusiasm by local media and regarded in unambiguously positive terms. Most likely, these media reports were written under the auspices of Belgrade Design Week 2013, the specific purpose of which was to “emphasize advantages of the project“ 2 thus it seems that these initially positive reports were commissioned directly by the project designer or the investor. The local media has focused unquestioningly on the key words the investor has tried to promote: progress, contemporaneity, new standards of living and the uniqueness of Belgrade in the region and how this project will position it on the world map by employing a star architect, etc. More ambivalent, or even outraged, reactions by both the broader and the expert public were to follow.

The master plan itself, defined by strong and fluid authorial signature of the famous Iraqi-British architect, has been interpreted in various ways.

These range from pure enthusiasm that praises the avant-garde character of the design and claims that the project is met with local hostility due to Sebian society’s backwardness (that it is a reaction similar to the disapproval of all major modern building projects in the capital’s history). This is contrasted with claims that this design represents a low quality example of similar work produced by the famous studio. Lastly there are those commentators that whol-

На овај начин у домаћој штампи најављено је идејно решење Беко мастерплана који је израдио студио Захe Хадид (Zaha Hadid Architects). Пројекат стар архитекте у срцу Београда од стране домаћих медија дочекан је са нескривеним одушевљењем и у апсолутно позитивној конотацији. Већина текстова у медијима, вероватно писана на основу извештаја са овогодишње београдске недеље дизајна (Belgrade Design Week) чији циљ да „истакне предности пројекта“2 , делује наручено од стране пројектанта или инвеститора. Домаћи медији фокусирали су се, без икакве упитaности, на кључне речи које инвеститор жели да пласира: напредак, савременост, јединственост Београда у региону и позиционирање на светској мапи (ангажовањем популарног архитекте), нови животни стандард итд. Уследиле су бурне и шаренолике реакције, како шире тако и стручне јавности. Сам дизајн објекта, односно флуидност и јак ауторски потпис иранско - британске архитекте дочекан је разнолико. Од одушевљености, истицања авангардности дизајна и критиковања неприхваћености услед затуцаности средине (што потврђује негодовање великих пројеката у прошлости), преко коментара да је у питању једно од видно лошијих решења произашлих из познатог студија, до потпуног негодовања предложеног решења. Даље позитивне критике наводе предности промоције Београда након интервенције једне од пет најугледнијих архитеката света, најављену финансијску инвестицију од 200 милиона евра, узор и подстрек домаћој архитектонској пракси услед изградње објекта који ће у својој архитектури и реализацији далеко предњачити у односу на њу, инвестирање у централну градску зону

2 „Belgrade Design Week 2013“, Beobuild portal, available at: http://www.beobuild.rs/read. php/603.html

2 „Belgrade Design Week 2013“, portal Beobuild http://www.beobuild.rs/read.php/603.html CAMENZIND

10

ly disapprove of the proposed solution.

Supporters of the project have pointed to the advantages to Belgrade of having a structure by one of the world’s top five architects, plus the announced 200 million Euros in financial investment, and the significance of the project as a model and an incentive for local architects since the master plan and its execution would far surpass the standards of local practices, as well as potential for investment in the central city zone, clearing away dilapidated structures and better use of the space.

Negative reactions have focused on the inappropriateness of such an uncompromisingly modern structure in the oldest part of the city, that dimensions and the position so close to the Kalemegdan Fortress are wholly unsuitable.

The project design’s treatment of the area has also been criticised for a lack of consideration of the immediate surroundings - which represent one of the most important heritage sites in Serbia - and the fact that some views of this cultural site would be compromised by the planned structure. Critics also highlight the traffic problem – namely the suspicion that the existing infrastructural network would not be able to support the planned building complex. Plus there is a suspicion that the envisaged residential and business quarter would not be profitable given the amount of investment required, which would make rental prices unprofitable in the local circumstances.

An important characteristic of successful architectural is how well the object is adjusted to its surroundings– spatial, historical and environmental; which is precisely the aspect most criticized by the general public after the project was presented. The investor claims that the Zaha Hadid Studio was commissioned to make the design precisely because „it is well-known worldwide for suc-

Важна карактеристика успеле архитектонске реализације тиче се прилагођености интервенције контексту просторном, историјском итд., што након презентовања овог пројекта јавност највише и доводи у питање. од великог значаја и потенцијала, њено активирање, као и уклањање оронулих објеката из ближег окружења. Негативне критике односе се на непримереност јаке специфичне модерне архитектонике објекта у најстаријем градском језгру, габарите и положај комплекса у односу на Калемегданску тврђаву, третирање блока а не целокупног потеза непосредног окружења једног од најважнијих наслеђа Србије и угрожавање визура, као и питање саобраћаја односно може ли постојећа инфраструктурна мрежа заиста да подржи планирани комплекс, као и сумњу у исплативост тј. реални живот стамбеног и пословног дела објекта чија инвестиција намеће, како се наводи, непрофитабилни најам за домаће стандарде. Важна карактеристика успеле архитектонске реализације тиче се прилагођености интервенције контексту - просторном, историјском итд., што након презентовања овог пројекта јавност највише и доводи у питање. Инвеститор наводи да је израду идејног решења поверио студију Захе Хадид управо јер су они „постали препознатљиви широм света по успешном пројектовању савремених објеката у близини историјских грађевина и померању граница архитектуре и

11

КАМЕНЗИНД

cessful designing of contemporary objects in the vicinity of historical sites as well as for pushing the boundaries of architecture and urban design.“ 3Still, most criticisms concerned the choice of the location and how well the project is adapted to the environment, these include comments that such a project is welcomed but would be more appropriate on the other side of the river Sava.

How is it that a project of such dimensions has come to be planned for this location? What mechanisms and actors have been included in this process and what degree of influence have citizens been able to exert in terms of their right to a city? These issues were raised by the initiative WHO BUILDS THE CITY as a part of the round table discussion The Feud of Kalemegdan.4 The Feud of Kalemegdan was organised as a response to the amendments made to the City of Belgrade Regulatory Plan concerning the aforementioned construction site between Dunavska street, Tadeus Koscusko and Vojvoda Bojovic boulevard where the former BEKO factory is situated. The key issues discussed by the round table concerned the limited possibility for citizens to become included in the making of any such amendments, and that this inclusion should be early on in the overall process by which amendments to the city plans are made. It was discussed that the public should also be made aware of the projects which the amendments consequently enable, as well any decisions made by public institutions which, in the opinion of round table participants, did not serve the public interest. The general conclusion was: “the problem is

урбаног дизајна“ 3. Ипак, већина критика односи се на питање одабира локације и усклађивања са окружењем, уз честе наводе да је овакав пројекат добродошао али са леве обале реке Саве, где би по свим критеријумима био примеренији. На који начин се објекат оваквих габарита и намене нашао на датој локацији, који механизми и актери су укључени у тај процес, као и каквa су права и колики утицај грађана на град истражује иницијатива КО ГРАДИ ГРАД у оквиру радног стола Мегдан око Калемегдана4 . Повод организовању радног стола Мегдан око Калемегдана била је измена Плана детаљне регулације блока између улица Дунавске, Тадеуша Кошћушка и Булевара војводе Бојовића, коме припада и бивша фабрика Беко. Кључне теме биле су мала могућност правовременог укључивања грађана и јавни увид у овакве измене плана и пројеката који следе, као и низ поступака и одлука јавних институција које су по оцени учесника противне јавном интересу. Општи закључак био је да „проблеми нису у непоштовању процедура и норми, већ у њиховој дерегулацији и релативизацији, као и у недостатку транспарентности разлога доношења одређених одлука.“ 3 „Beko projekat Zahe Hadid“, Ambijenti magazin http://www.ambijenti.rs/zaha-hadid-beko-kompleks/

3 BEKO masterplanby Zaha Hadid“ („Beko projekat Zahe Hadid“), Ambijenti Magazine, available at: http://www.ambijenti.rs/zaha-hadid-beko-kompleks/

4 http://kogradigrad.org/megdan-oko-kalemegdana. html

4 http://kogradigrad.org/megdan-oko-kalemegdana. html

CAMENZIND

12

not a lack of observance of procedures and norms, but the lack of transparency of the reasons behind decisions made by public authorities.“ In 2007 the Board of Trustees sold the real estate previously belonging to the bankrupt BEKO to the Greek company Lamda Development, registered in Serbia as ‘Property Development’ , for a price of 55.8 million Euros. In November 2008 this company concluded a contract with a private company The Centre for Planning Urban Development (CPUD) which designs urban plans. They launched an initiative to amend the City Regulation Plan – that regulates the entire aforementioned bloc the major part of which had been purchased by Property Development. The City Secretariat responded and sought the opinion of relevant public enterprises such as the Institute for Monument Protection, the municipality of Stari grad, the Urban Planning Institute etc. Having received them, it forwarded these opinions to the Belgrade City Planning Commission.

The Commission forwarded the Draft for an Amendment to the City Plan to the City Assembly for implementation.

Одбор поверилаца 2007. године продаје некретнину фабрике Беко у стечају и припадајуће земљиште грчкој компанији Ламда Девелопмент (Lamda Development), регистрованој у Србији као Проперти Девелопмент (Property Development), за 55,8 милиона евра. Новембра 2008. године ова фирма склапа уговор са приватном фирмом Центар за планирање урбаног развоја (ЦЕП) која се бави израдом просторних планова. Покрећу иницијативу за измену Плана детаљне регулације, који се односи на површину читавог блока чији је већи део купио Проперти Девелопмент (Property Development). Градски секретаријат одговара и тражи мишљење релевантних јавних предузећа као што су Републички завод за заштиту споменика, Општина Стари град, Урбанистички завод итд., која се шаљу Комисији за планове Скупштине Града. Комисија Предлог измене Плана прослеђује Скупштини Града на усвајање. У децембру 2009. године, дакле годину дана касније, скупштинска Одлука се објављује у Службеном гласнику, што је уједно и први пут да је јавност обавештена о промени Плана детаљне регулације за блок око Београдске 13

КАМЕНЗИНД

A year later, in December 2009, the Assembly’s decision was published in the Official Gazette. It is only then that the general public was acquainted with the fact that there had been an amendment to the City Plan concerning the aforementioned bloc near the Belgrade Fortress. The decision published in the Official Gazette stated that the CPUD had drafted the amendment to the City Plan and that this had been financed by the company Property Development. The initiative WHO BUILDS THE CITY drew attention to the fact that the law states the first thing to do when making an amendment to a city planning document is to ascertain the public interest.

It also alerted the public to the fact that, paradoxically, a private investor had financed the drafting of an amendment to the City Plan, and how can this serve the public interest.

Proper procedure requires that the CPUD should have first made a preliminary draft plan, to be forwarded to the Planning Commission and the Stari grad municipality. As a result, in summer 2011 the state organized a public commission to review the draft plan. According to the initiative WHO BUILDS THE CITY, at the meeting of this commission, five objections were raised concerning the amendment. They were decided upon during the closed part of the session and none of them were accepted.

No reasons were given for their rejection. The CPUD subsequently made the final draft of the proposed amendment, submitting it to the same commission and the City Assembly. In March 2012 this amendment concerning the aforementioned bloc was adopted. At that moment the previously existing City Plan, namely the 1969 Detailed Urban Plan, which had envisaged relocating the BEKO factory and building a public park and a recreation centre at the said location, ceased to be effective. The

тврђаве. Одлука наводи да је ЦЕП израдио план, док је финансијер фирма Проперти Девелопмент (Property Development). Иницијатива КО ГРАДИ ГРАД као парадокс истиче то да у Одлуци стоји да је јавни интерес прва стар која треба да се утврди, а да то утврђивање плаћа приватни инвеститор. Даља процедура је да ЦЕП израђује први концепт плана а затим и Нацрт плана, који се шаље Комисији за планове и Општини Стари град. Након тога, на лето 2011. године организован је Јавни увид у Нацрт плана. На седници Комисије, како наводи иницијатива КО ГРАДИ ГРАД, изложено је пет примедби на измену Плана. О њима се одлучивало на затвореном делу седнице и ни једна није прихваћена, без икакве повратне реакције. Након тога ЦЕП израђује финалну верзију Плана која се прослеђује истој Комисији, па Градској Скупштини. У марту 2012. усвојен је План детаљне регулације за поменути блок. Тог тренутка престаје да важи претходно важећи плански документ, Детаљни урбанистички план из 1969. године који је као решење предлагао измештање фабрике Беко и изградњу парка и рекреативног простора на спорној локацији. Као основа изради новог Плана детаљне регулације коришћен је Генерални урбанистички план (ГУП) из 2003. године где је намена овог блока измењена у градски центар и који наводи да ранији детаљни планови нису обавезујући уколико су измене у складу са ГУП-ом. У разговору са тимом портала Пиштаљка, 5 Александра Бановић, директор Завода за заштиту споменика културе Београда у пензији и аутор до тада важећег Детаљног урбанистичког плана, посебно наглашава да радни тим ЦЕП-а не би 5 „Napad na Beogradsku tvrdjavu“, Marijana Milosavljevc http://pistaljka.rs/home/read/143 CAMENZIND

14

2003 General Urban Plan had served as a basis for making the Amended Detailed Regulation Plan. It did envisage that the designation of this bloc could be changed to incorporate contents appropriate for the city centre. It stated that the previous City Plan would not be binding if the changes to the envisaged location were to be made in compliance with the General Urban Plan.

In an interview with the Whistleblower5 website, Aleksandra Banovic, the director of the Institute for Monument Protection of the City of Belgrade and the author of the earlier Detailed Regulation Plan, emphasized that the CPUD employees ought to have been excluded from making the draft decision of the City Plan for this bloc given the fact that all former or present CPUD employees had previously worked on making the General Urban Plan and other urban planning documents. She claimed that “all those who had been commissioned by the Belgrade Government to make the General Plan were subsequently employed by the investor so that ambiguities of the law they themselves had written could be explored for the benefit of the investor.“ She emphasised that what needed to be stopped is this recurrent practice whereby blocs are regulated by city planning documents. She said that the City Plan did “in principle envisage the possibility of amending the original designation of the construction site, but did not envisage an investor and a project design team should make such decision.“ Focusing on this point, the initiative WHO BUILDS THE CITY and its founder Dubravka Sekulic have drawn attention to issues which concern citizens right to their city and what influence they can have over it. She

смео бити укључен у Предлог Одлуке о изради плана детаљне регулације спорног блока, пошто су сви досадашњи учесници у изради Генералног плана и уређења града њихови садашњи или некадашњи чланови. Тврди да су „сви који су радили на Генералном плану, за рачун београдске владе, касније добили посао код инвеститора, како би у њиховом интересу искористили двосмислености Закона, који су сами формулисали.“ Подвлачи да се мора зауставити пракса парцијалног решавања комплекса и да је Детаљним урбанистичким планом „начелно дата могућност трансформације намене, али не да о томе одлучује инвеститор и пројектантски тим.“ Дубравка Секулић кроз иницијативу КО ГРАДИ ГРАД у овај случај уводи питања права на град и утицаја грађана. Истиче да се прича фокусирала на одговорност и улогу Републичког Завода за заштиту споменика културе (иако је био укључен и Завод града Београда) и доводи у питање колики је капацитет и стварна могућност Републичког Завода да буде брана јавног интереса која проактивно размишља о будућности. Медији су пренели да је почетком године започето рашчишћавање терена, иако постоје шпекулације о нерешеним имовинским односима на датој локацији. Почетак августа изнедрио је и нову туру рендера од стране студија Захе Хадид што указује да се на пројекту активно ради. Ипак, то не гарантује његову изградњу јер се још увек чека на потребне дозволе. У међувремену, архитектонски студио Захe Хадид је у жижи контраверзе око зграде трговачког центра Галакси Сохо у Пекингу, која је завршена прошлe године (Galaxy Soho). Након што се пројекат нашао у конкуренцији за Лубеткинову награду за интернационалну архитектуру коју сваке године додељује РИБА, Центар за заштиту културног наслеђа у Пекингу упутио је отворено писмо

5 „An Assault on the Belgrade Fortress“ („Napad na Beogradsku tvrdjavu“) by Marijana Milosavljevic, available at: http://pistaljka.rs/home/read/143 15

КАМЕНЗИНД

points out that accountability and the role of the Institute for Cultural Monument Protection have unjustly been at the centre of attention when the City of Belgrade is also implicated in these events. It is questionable what capacity the Institute actually has to act as the chief guardian of the public interest, whether it is able to function proactively and predict future developments.

In early 2013,the media reported that the construction site was starting to be cleared, although rumours were floated that there were some unresolved property issues concerning the site. In early August the Zaha Hadid Studio produced new renders of its Belgrade site plan, which meant that the work on it was continuing. However, this does not mean that the project will be constructed, because necessary permits have still not been obtained. In the meantime, the Zaha Hadid Architects Studio has found itself in the midst of a controversy in connection with the construction of the Galaxy Soho Centre in Beijing, which was finished last year. After the project had been nominated for the Lubetkin International Award for Architectural Excellence awarded annually by RIBA, the Centre for Cultural Heritage Protection in Beijing sent an open letter to RIBA accusing the project of being a typical example of the destruction of the old city centre. In the letter the Centre said that “by violating the law and legal provisions pertaining to cultural monument protection and the General Urban Plan, the project has jeopardized traditional structure of the city fabric, its typical views and the stylistic and coloristic schemes of Beijing’s vernacular architecture.“ 6

РИБА-и у којем се пројекат оптужује као типичан пример уништавања старог града. Наводе да „непоштовањем закона и законских одредби о заштити културних добара и непоштовањем генералног урбанистичког плана пројекат уништава традиционалну структуру градског ткива, типичне визуре и стилске и колористичке схеме вернакуларне архитектуре Пекинга.“ 6 Захтевају да се пројекат не изгради јер сматрају да би то био „само подстицај безобзирним инвеститорима и корумпираним службеницима да наставе с уништавањем урбаног наслеђа града.“ Дезеен (Dezeen) 7 портал објавио је и фотографије пројекта гледаног из оближњег пекиншког хутонга, уз наводе да је на фотографијама јасно да од јавног простора због којег је овај пројект хваљен локално становништво нема никакве користи. Студио Захe Хадид дао је изјаву којом се ограђују од оптужби тврдећи да када је њима пројект додељен терен је већ био очишћен и да су у пројектовању поштовали све важеће законске прописе. Архитекта Михајло Митровић у разговору за Политику8 наводи да је „довођење истакнутих аутора у престоницу злоупотреба њиховог имена и ауторитета како би инвеститори лакше дошли до дозвола. До сада су били расписивани бројни међународни архитектонски конкурси на којима су побеђивале познате архитекте, долазили су у Београд, развијали пројекте, али ниједан није изведен највећим делом због наше бирократије”.Колико је ова тврдња 6 „Kontraverza oko Hadidinog projekta u Pekingu“, portal Pogledaj.to http://pogledaj.to/arhitektura/ kontroverza-oko-hadidinog-projekta-u-pekingu/ 7 http://www.dezeen.com/2012/11/15/galaxy-sohoby-zaha-hadid-architects-photographed-by-huftoncrow/

6 „The Controversy regarding Hadid’s Project in Beijing“ Pogledaj.to portal: http://pogledaj.to/arhitektura/kontroverza-oko-hadidinog-projekta-u-pekingu/

8 „Dorcol ceka Zahin kreativni rukopis“, Politika http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Dorcolceka-Zahin-kreativni-rukopis.lt.html CAMENZIND

16

The Dezeen 7 portal has published photographs of the project viewed from a nearby Beijing Hutong, commenting that the photographs testify that the public space created, for which the project has been praised, does not really benefit the local population. The Zaha Hadid Architects Studio has issued a statement in response to these accusations saying that at the time they received the commission to make the project design, the construction site had already been cleared up and that the project design observes all existing legal regulations.

In an interview with news daily Politika,8 well-known Belgrade architect Mihajlo Mitrovic said that “commissioning famous architects to design projects in capitals is an abuse of their famous reputations by investors who are subsequently able to obtain construction permits more easily. Numerous international architectural competitions have already been announced and won by famous architects who have visited Belgrade and developed potential projects, but none of them has been executed mostly due to bureaucracy.“ Time will tell whether this is true. Regardless of whether the planned structure by this star architect will actually get built in the very heart of Belgrade or not, questions remain about the procedures for such projects, the transparency of the decision-making, how the public interest influences those decisions and the place of heritage protection in future development of Belgrade.

тачна, време ће показати. Са или без изграђеног комплекса стар архитекте у срцу Београда, остају отворена покренута питања о процедурама, доношењу одлука, њиховој транспарентности, јавном интересу и заштити наслеђа у будућем планирању Београда.

7 http://www.dezeen.com/2012/11/15/galaxy-sohoby-zaha-hadid-architects-photographed-by-huftoncrow/ 8 „Dorcol awaits Zaha’s Creative Signature“, Politika daily: http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/ Dorcol-ceka-Zahin-kreativni-rukopis.lt.html 17

КАМЕНЗИНД

Ново промишљање архитектуре и јавних простора:

RETHINKING ARCHITECTURE AND PUBLIC SPACES:

СКЕЈТБОРДИНГА

SKATEBOARDING

ЛЕКЦИЈА ИЗ

LESSON

Љубица Славковић Скејтери обожавају архитектуру. Њихово виђење и доживљај изграђеног разликује се од оних који пешаче и од већине њених корисника, свеобухватније је и свесније. Из угла скејтера архитектура није позадинска и унапред дефинисана јер је њено коришћење стално у фокусу свесног и интензивног промишљања. Она престаје да буде средство и постаје циљ. Иако кроз јединствену тактилну призму, скејтер стално, свесно и интензивно уочава и обрађује информације о форми, облику, материјализацији, осветљењу, одржавању и многим другим карактеристикама изграђене средине. Могло би се рећи да као такав представља најангажованијег корисника архитектуре, али и најмање пожељног. Разумевање односа архитектуре и скејтбординга темељи се на предмету архитектонских размишљања актуелним још од Витрувија и првих теоретичара архитектуре, а то је питање односа форме и функције. Већина корисника изграђену средину перципира на унапред одређени начин, у оквиру сврхе онога за шта је пројектант и наменио. Клупа служи за седење. Скејтер простор доживљава другачије. Врло је извесно да клупа првенствено служи за серију других покрета, а тек потом за оно за шта је постављена. Скејтер у изграђеној средини види више могућности коришћења простора од пешака, што је управо у сржи проблематичног односа ових корисника архитектуре и њених ствараоца.

CAMENZIND

by LjubicaSlavkovic Skaters adore architecture. Their perception and experience of the built environment is different from that of ordinary pedestrians, it is a more comprehensive and self-conscious one.

From a skaters’ point of view, architecture is not just a backdrop or a series of pre-designated structures,skaters are thinking constantly about how they can use the architecture around them.

It becomes a means to an end for them.

From this uniquely tactile perspective skaters constantly and consciously registerand process information about form,shape,materials,light and many other aspects of the built environment.

In this sense, skaters represent the most engaged, but also the least desirable, users of architecture.

Understanding this relationship between architecture and skateboarding touches on a preoccupation in architectural thinking that dates back to Vitruvius and first architecture theoreticians: the relationship between form and function.Most people approach the built environment with pre-fabricated expectations, wholly accepting the designation given by the architect to a structure: for example,the bench is to be used for sitting. But Skaters experience space in a different way.The same bench is used fora series of skate-moves and is only subsequently used for sitting. A skater

18

sees many more possibilities for using public space than a pedestrian does and this gives rise to a problematic relationship between these users and creators of architecture.

The basic characteristic of a public space is that it should be equally accessible and available to all citizens.However, architects and the city administration deem skaters to be undesirable and seek to ban them from using those public spaces and surfaces not designated for their activities. To what extent is this public space really public if a specific group of users are consigned as unwanted? And does the value of architecture not increase when it can be used in ways other than those designated?

The 'intensive’ tactile utilization of architecture by skaters can of course leave visible marks and inflict damage. For this reason skateboarding has, throughout its history, often been misrepresented as vandalism.There are explicit prohibitions and penalties which have come into effect as skateboarding becomes more popular here. Most recently the so-called ‘skate-stoppers’ have appeared. These mostly and primarily take the form of metal implants placed at equal distances on smooth edges and surfaces to prevent anyone from riding them. These anti-skating additions cause a fragmented interruption of continual transversals thatare not an integral part of the original design, consequently aesthetically compromising it. A more subtle way of achieving the same affect would be to design an object so as to avoid creating smooth continual surfaces, which is indeed increasingly what is done. One of the criticisms of skate-stoppers is that it would perhaps be more appropriate to invest in protection of the material and processing of edges so to make them more resistant to riding and sliding than invest in aesthetically unattractive metal implants.

Конфликт најчешће ескалира у јавним просторима, местима чија је основна одлика једнака доступност свим грађанима. Ипак, архитекте и градски оци виде скејтере као непожељне кориснике. Скејтери су они од којих се треба одбранити и онемогућити им коришћење јавних простора и површина које нису за то наменски одређене.Колико је простор уопште јаван уколико поседује унапред одређене непожељне кориснике? Да ли сама архитектура, као и простор, добијају већу или мању вредност уколико се њихово коришћење и намена држи у предефинисаном калупу? „Интензивно“ тактилно коришћење архитектуре може оставити видљиве трагове, па и оштећења. Услед овога, скејтбординг је још од раних дана неретко означаван као чин вандализма. Након изричитих забрана и новчаних казни које су постале уобичајене са популаризацијом скејтбординга, уследила је појава тзв. скејт стопера (skate stopper). Најшешће су у виду металних импланта који се у одређеном растеру дограђују на

19

КАМЕНЗИНД

Purposefully designed skate parks are another option. Their worldwide omnipresence has contributed hugely to the development of skateboarding. But they have not isolated the sport to these designated places. A skate park offers different skate possibilities from those of city-riding and can therefore not replace it and in the end only complement it.

Sociological research has shown that it is in the nature of this extreme sport, or rather subculture,to constantly conquer new spaces and overcome new challenges in an on-going crusade to use the built environment. It has become impossible to separate skateboarding from the city, it is unrealistic to try to halt this phenomenon. Instead of prohibitions and penalties, sociologists recommend giving more prominence to the integration of this culture into public spaces.

Skateboarding is a part of social culture requiring public space.The assumed number of skaters worldwide is 50 million people. However, architects and city managers have so far mostly marginalized or fully excluded them from city planning, except when it comes to spaces with a specialized skateboarding designation.The question which city planners and architects should ask is in what way does skateboarding contribute to development and vitality of public spaces.

Belgrade obtained its first permanent open-air skate park in autumn 2008.

In previous decades several temporary parks were built but in 2008 the New Belgrade municipality financed a permanent skate park. The first suggested location was block 70A, but after protests from neighbours this idea was abandoned; the official excuse being that it was an area at risk of flooding.

Subsequently, the park was planned on a site adjacent to the future tennis complex owned by Novak Djokovic’s family.

But this idea was also given up when

континуалне ивице или површине, како би онемогућили вожњу по њима. Овакво уситњено прекидање континуалних праваца оставља утисак додатака који нису интегрисани од самог почетка у дизајн, па га тако и естетски нарушавају. Суптилнији начин постизања истог ефекта је конципирање самог дизајна тако да се избегну глатке континуалне површине, што је такође све чешћа пракса. Једна од критика скејт стопера покреће питање није ли смисленије уложити у заштиту материјала и обраду ивица како би биле отпорније на вожњу и клизање по њима, уместо улагања у естетски непривлачне металне импланте. Наменско пројектовани скејт паркови отварају врата могућностима другачијим од градске вожње. Њихова распрострањеност доприноси развоју скејтбординга и употпуњује га, али не успева да га просторно ограничи. Скејт парк једноставно пружа другачијe могућности од градске средине и као такав не може да је замени, већ само употпуни. Социолошка истраживања наводе да је у природи овог екстремног спорта, односно (суб)културе, стално освајање нових простора и савладавање нових изазова, па отуда и непрестани поход на изграђену средину. Као што је немогуће скејтбординг одвојити од града, тако је нереално и потпуно га укротити. Уместо забрана и казни, социолози истичу значај едукације и интеграције ове културе у јавне просторе и садржаје. Скејтбординг је друштвена појава која захтева друштвени простор. Претпостављен број скејтера у свету је 50 милиона. Ипак, архитекте и градски оци су их до сада углавном маргинализовали или потпуно искључивали из планирања градских простора, осим оних са специјалном наменом. Питањe за архитекте и градске планере је на који начин скејтбординг доприноси развоју и виталности јавних простора.

CAMENZIND

20

Београд је свој први стални скејт парк на отвореном добио у јесен 2008. године. У претходним деценијама грађена је неколицина паркова али на привременим локацијама и са ефемерним карактером. На иницијативу појединаца општина Нови Београд подржала је и финансирала пројекат изградње. Првобитно је била одређена локација у блоку 70А, али се после преговора са околним станарима од ње одустало, уз званично образложење да је због близине реке Саве могуће плављење. Затим је парк требало да буде изграђен поред будућег тениског комплекса фирме која је у власништву породице Ђоковић, али се и од тога одустало након дописа фирме који наводи да је парк "у потпуности неприкладан и некомпатибилан с обзиром на елитност њиховог објекта". Дефинитивна локација одређена је на Ушћу, далеко од стамбених зграда, непосредно уз бициклистичку стазу и у близини самог градског центра. Недуго затим, никла су још два скејт парка на територији града, у Чубурском парку а затим и на Аутокоманди. Нажалост, може се рећи да изградња или доградња целокупних или појединих делова ових паркова није избегла судбину која влада у грађевинској индустрији наше средине, а која подразумева уштеду на квалитету и/или нестручно извођење. У очима скејтера, предност Балкана је мањак ригорозности и забрана које се односе на градску вожњу. Иако не предњачимо у изградњи нових објеката - потенцијалних места за вожњу, као ни у одржавању површина старих, Београд као полигон скејтера има шта да понуди. Питање које се код нас може поставити је генерално усмеравање енергије младих и омогућавање њеног улагања у позитивне активности, како је скејтбординг одавно препознат у свету.

the developers sent the letter saying that such a park was inappropriate and incompatible with the envisaged complex given its elitist nature.“Finally, the location fora skate park was found at Usce at the convergence of the Danube and the river Sava, away from residential buildings and located next to a bicycle track in immediate proximity of the city centre.

Since then, two other skate parks have sprung upin the city: one in Cubura park and one in Autokomanda.

Unfortunately,these parks have also fallen victim to the Serbian construction industry, compromised by the low quality of construction and incompetent execution of architectural designs.

From the point of view of skaters themselves, the advantage of the Balkans is fewer bans and therefore greater freedom pertaining to city-riding. Even though we do not outperform other countries in building new potential riding spaces or in maintaining old surfaces, Belgrade has a lot to offer as a surface for skaters. The question is why here in Serbia people seem to be opposed to skating as a positive means of channelling the energy of our youth, when it already plays that function in cities across the world.

21

КАМЕНЗИНД

САВАМАЛА SAVAMALA

THE MYTH

МИТ О ГРАДУ просторно физички оквир

of the city and its spatialphysical framework

Срђан Гавриловић ...У почетку јесте био МИТ. Био је град на судару алувијалних равни, непосредно изнад ушћа двеју река, Саве у Дунав. Био је град на раскршћу између панонске низије и благо усталасалог забрежја, град на ушћу утицаја. Град који је често називан „кључем и капијом Истока“. Као такав је и опстао. И док се на психолошкој трансверзали, на другој страни бедема према Дунаву развијало насеље на „четири ћошка“ – Дорћол (тур. Дорт јола) дотле се у делу подграђа, ослоњеном на реку Саву развијало насеље у форми троугла чију тачну линију разграничења није могуће најтачније одредити али чије су тачке на теменима, макар оне две уз реку које су чиниле хипотенузу, биле дефинисане природним забраном. Она трећа тачка, окренута ка граду, померала се тражећи властити оквир у сложеном систему улица, блокова и дворишта. Старо насеље у шанцу, како се тада називало, крајем XIX века за предграђа је имало Савамалу и Палилулу. Описе те вароши данас имамо само захваљујући путописима и забелешкама из тог времена. Око садашњег савског пристаништа било је село Савамала, око простора садашње пијаце Зелени венац две циганске мале, а иза Ташмајдана село Палилула. Знамо и да је варош била „издељена у сплет малих, кривудавих улица и ћорсокака, лоше калдрмисаних и без осветљења. (Максимовић). Битна разлика у развоју Београда уочава се у периоду после 1884. године када је кроз Београд прошла железница. За CAMENZIND

by Srdjan Gavrilovic (…) In the beginning there was a MYTH. This myth states that once upon a time there was a city at the collusion of alluvial plains, immediately above the confluence of two rivers, where the river Sava flows into the Danube. It was a city on the crossroads between the Panonija lowlands and rippled hills, a city formed from a many influences. The city that has often been called „The Gateway to the East.“ It has remained so until today.

While on one side of Belgrade’s fortress towards the Danube a settlement was established at the „four corners“ Dorcol (Dort jola in Turkish), another settlement developed near the river Sava which had the shape of a triangle. The precise borders of this settlement are not possible to ascertain. However, the two points at the bottom of this triangle were circumscribed by the river. The third point on the triangle, pointing towards the city, has shifted in a search for its own framework in a complex web of streets. Savamala and Palilula were suburbs of an old settlement in the ‘ditch’, as it was called back then.

The only record we have of this time is from travel books and personal notes written at the time. The village of Savamala surrounded the present-day Sava quay; there were two Gypsy slums in the area where today the green market Zeleni venac stands, while the village of Palilula stretched behind Tasmajdan 22

свега неколико година број становника Београда се удвостручује а већ 1910 тај број се приближава броју становника великих европских градова – 89. 876 становника по тадашњем попису. Београд , у том периоду, остварује низ преображаја у урбанистичкој структури града а нарочито после трогодишњег рада Емилијана Јосимовића из 1867. године. Битна вредност Јосимовићевог дела, коју Максимовић истиче ( Идеје и стварност урбанизма Београда 18301941), јесте напор Јосимовића да покаже да се будућност града не може решавати само „сухим, техничким путем, црвеним регулационим линијама, него да аутор плана треба да му да живота речју, да објасни своје тежње и хумане вредности плана.“ Тако Београд, већ крајем XIX века, у оквирима нове, демократске урбанистичке политике, добија електричне централе, трамвајске линије, од којих најзначајнију везу представља веза савског пристаништа и официрске касине, садашњег Студентског културног центра. То је био први електрични трамвај који је прорадио у Београду, након што је Београдска општина закључила уговор о подизању електричне централе са Француским друштвом, у циљу увођења градског осветљења и увођење електричног трамваја. У том периоду, градска ко-мисија покреће расправу око савског пристаништа и долази до закључка да га „треба израдити у виду басена у близини Железничке станице, у Бари Венеција.“ Значај позиције железничке станице, трамвајског саобраћаја и повезивање Савамале са осталим деловима града, утицао је на развијање трговинског центра у Савамали. Најбољи примери таквог приступа виде се у изградњи Београдске Задруге Луке Ћеловића и хотела Бристол (1910-1912) кога пројектује архитекта Никола Несторовић, који постаје други

park. We also know that this settlement was „fragmented into a web of small, winding streets and cul-de-sacs, covered in low-quality cobblestone and without street lightning“ (Maksimovic).

There was a great difference between the Turkish part of the town in Dorcol and the Serbian part that began to develop around the Cathedral and Varos kapija (City Gate). In 1933 de Lamartine noted that „the town, just like all Turkish towns, descends through narrow and winding streets towards the river. Zemun shines on the other side of the Danube in all its splendour and beauty of a European town.“ An important change in the development of Belgrade occurred in the period after 1884 after the railway was built.

In just a couple of years the number of inhabitants of Belgrade doubled and by 1910 this number – 89876 according to the census conducted at the time - was proximate to the number of inhabitants 23

КАМЕНЗИНД

of other major European cities. It is in this period that Belgrade experienced a series of transformations in its urban structure, especially after the threeyear tenure of Emilijan Josimovic who took over city planning duties in 1867.

The significance of Josimovic’s work, as emphasized by Branko Maksimovic (Ideas and Reality of Urban Planning of Belgrade 1830-1941), was that he had made an effort to show that the city’s future cannot be planned merely in a „dry, technical manner by introducing red regulatory lines, but that an author should breathe life into these planning documents with his words, explaining their overall aspiration and human value.“ Already in the late 19th century under the guidance of a new, democratic urban planning policy, Belgrade obtained its first electrical power plants and tram lines the most important of which was the line connecting Sava quay with the city centre. It was the first electrical tram to operate in Belgrade, after the contract between Belgrade municipality and the French Society was concluded pertaining to the construction of an electrical power that would enable streetlighting and electrical trams. The City Planning Commission initiated discussion about the Sava quay and came to the conclusion that „it should adopt the shape of the area near the Railway Station in the neighbourhood called Venice Moors.“ This new transport hub to the development of a commercial centre in Savamala. We can see this embodied in the building of the Belgrade Cooperative by Luka Celovic and Hotel Bristol (1910-1912), designed by architect Nikola Nestorovic , who also built the Hotel Moscow.

In the subsequent period, it was precisely the traffic which defined the physical borders of Savamala. The primary aim of which was to connect Belgrade and

изграђени хотел у Београду, одмах након изградње хотела Москва. И управо је саобраћај, у периоду који је наступао, био тај који је дефинисао физички оквир Савамале, које су имале за циљ да споје прво Београд са Земуном а потом и два Београда, онај стари, историјски центар настанка града и Нови град који настаје на другој обали Саве инициран идејама Генералног урбанистичког плана из 1923. године који је београдска општина остваривала кроз сарадњу са пословном групом из Данске, која је понудила да наспе песком један део обале на левој обали Саве, преко пута Савамале, да би се тај простор могао користити за даље проширење града. Изградња Старог сајмишта тако представља иницијатор развоја Београда на левој обали Саве и логичан је след догађања након изградње „Земунског моста“ преко Саве. Након расписаног јавног конкурса, за колско-пешачки мост, уз јасно дефинисање параметара будућег моста, имајући у виду близину пристаништа и речни саобраћај, извођење је поверено немачкој фирми из Оберхаузена и то извођење челичне конструкције, док су носећи стубови или пилони, на београдској и земунској страни поверени Француској фирми . Француска фирма је своја овлашћења пренела на дворског архитекту Николаја Краснова који осмишљава обалне стубове у богатој каменој пластици у оквирима српсковизантијске архитектуре. Док су стубови на земунској страни били слободни, у Карађорђевој улици нашли су се на месту куће Лазара Трифковића а потом Ристе Крсмановића подигнуте 1872. по пројектима архитекте Александра Бугарског (Богуновић), пројектанта зграде Старог двора у којој је данас смештена Скупштина града Београда. Нови мост био је пуштен у промет 16. децембра 1934. године уз присуство CAMENZIND

24

Zemun and the secondary aim of which was to connect two parts of Belgrade, namely the old, historical centre where town originated and the “New Town” which emerged on the other side of the river Sava. This was due to the ideas expressed by the 1923 General Urban Plan of the municipality of Belgrade.

They executed the Plan by engaging a business group from Denmark that offered to fill up with gravel a part of the left bank of the river Sava and use the newly-won land to further extend the city. The construction of the Old Fair triggered Belgrade’s development on river Sava’s left bank and represents a logical development after the building of the Zemun bridge across Sava.

A public competition was announced for building a bridge to this new part of the city supposed to serve both for vehicle and pedestrian traffic, the parameters of which were clearly defined in terms of proximity to the quay and the river traffic, its construction, or rather for the construction of its iron structure, was entrusted to a German company from Oberhausen, while the construction of support columns or pylons on both Belgrade and Zemun river banks was entrusted to a French company. The French company authorized royal architect Nikolai Krasnov to design shore columns with rich stone ornaments in the framework of Serbian-Byzantine architecture. And while the columns on Zemun river bank were built on a free land, in Karadj-ordjeva street they were supposed to be built at the site where the house of Lazar Trifkovic and subsequently Rista Krsmanovic was standing. The house was built in 1872 and was designed by architect Aleksandar Bugarski (Bogunovic), who also designed the White Court housing present-day Belgrade City Assembly.

The new bridge was declared open for traffic on December 16, 1934 in the pres-

десетина хиљада Београђана и људи са савске стране, који су посматрали марш седам стотина коњаника преко моста. Мост краља Александра служио је сврси само неколико година након пуштања у рад. Сам краљ Александар I убијен је неколико месеци пре његовог отварања, у атентату у Марсеју а мост срушен већ у априлу 1941. године од стране Југословенске војске, по наређењу команде како би се успорило надирање немачке војске у Београд. Мост је срушио инжењерски резервни потпоручник Ратомир Богојевић, касније један од најистакнутијих архитеката Друге ремоделације (А. Бркић) и аутор најзначајнијег објекта на Тргу Републике у Београду – Дома штампе из 1957. године. Други мост који је немачка команда саградила у Београду био је Савски мост подигнут 1941. Њега су саградили користећи конструкцију која је припремљена и уговорена пре почетка рата за један други мост – мост преко реке Тисе код Жабља. Немци су искористили још увек немонтирану челичну конструкцију жабаљског моста и саградили Савски мост на позицији између срушеног моста краља Александра I и железничке станице „затварајући“ тако и физички ОКВИР Савамале. Настао као наставак некадашње Господске улице, како се звала Бранкова улица све до почетка XX века, име је добила по томе што је крај био резервисан за државнике и дипломате, богате трговце и београдске мецене, мост краља Александра I повезао је Београд са северним крајевима земље и Земуном. Идеја повезивања била је суштинска и за Земун: „... када тим колским и пешачким мостом проструји саобраћај, Земун ће постати интегрални део Београда...“ пишу локалне новине 1934. године. У Бранковој улици, која се развија одмах изнад Карађорђеве, отвара се прва књижара у Србији и низ њу, а путем Земуна пролази трамвајска 25

КАМЕНЗИНД

ence of thousands of Belgraders standing on the shores of Sava, who watched a march of 700 horsemen crossing the bridge.

King Alexander bridge served its purpose for only a couple of years after it was declared open to traffic. King Alexander himself was murdered a couple of months before the bridge was opened, assassinated in Marseille. The bridge was then torn down in April 1941 by the Yugoslav Army in accordance with the command to slow down advance of German troops towards Belgrade. The bridge was torn down by engineer reserve second lieutenant Ratomir Bogojevic (S. Bogunovic), subsequently one of renowned architects of the Second Remodelling (A. Brkic) and the author of the most important building in the Belgrade Republic Square – the 1957 Print House. From the old bridge only Krasnov’s columns have survived. The second bridge which the German command built in Belgrade was Sava bridge constructed in 1941. The Germans used the iron from the Zabalj bridge, planed on the river Tisa, for the framework and built the Sava bridge at the site located between the torn-down King Alexander bridge and the railway station, thus physically „closing“ the framework of Savamala itself .

King Alexander Bridge was built as the continuation of the present-day Brankova street, which until early 20th century bore the name ‘Gentlemen’s Street’ given that it was a neighbourhood where statesmen and diplomats as well as wealthy merchants and Belgrade patrons lived. The bridge also connected Belgrade with northern parts of the country and Zemun. The idea of a connection was essential for Zemun as well: „...once the bridge is opened to vehicle and pedestrian traffic, Zemun will become an integral part of Belgrade,“ local press wrote in 1934. Brankova

Бранков мост, након неуспелог именовања после обнављања 1957. у Мост братства и јединства, први пут се чуло на националној телевизији и од тада је у употреби. линија бр. 14 која београдске породице превози у Земун на кремпите, код Пере Глумца. Име песника Бранка Радичевића појављује се на почетку и крају улице још почетком XX века и то име улица носи и данас. Име, Бранков мост, након неуспелог именовања после обнављања 1957. у Мост братства и јединства, први пут се чуло на националној телевизији и од тада је у употреби. И МИТ, да је његово име последица самоубиства, познатог југословенског писца Бранка Ћопића, који је извршио самоубиство скочивши са моста 1984. године, део је урбане приче о београдским мостовима. На жалост, оно што прати урбани МИТ CAMENZIND

26

By the early 20th century the name of poet Branko Radicevic was being used for this street, and this has remained its name until today, despite a failed attempt in 1957 to rename the bridge the Bridge of Brotherhood and Unity. street, which lies immediately above Karadjordjeva street, was where the first bookshop in Serbia opened. The tramline number 14 passed down this street transporting Belgrade families to Zemun to treat themselves to a famous custard slice Pera the Actor’s place.

By the early 20th century the name of poet Branko Radicevic was being used for this street, and this has remained its name until today, despite a failed attempt in 1957 to rename the bridge the Bridge of Brotherhood and Unity.

Branko’s Bridge has been its name ever since it was proclaimed in a public broadcast back then. The myth that its name refers to well-known Yugoslav writer Branko Copic who committed suicide by jumping from the bridge in 1984 is one of many urban myths about Belgrade’s bridges. Unfortunately, this urban myth surrounding Branko’s Bridge reflects the fact that majority of suicides committed each year are the result of jumping off this bridge.

The newly reconstructed Branko’s Bridge was built after World War II as a part of the overall post-war reconstruction of Belgrade. It stood at the place of the older King Alexander bridge, using the same columns, padded with sand from Bele Vode moors, nowadays protected by the Institute for Cultural Monument Protection. Fifteen

Бранковог моста јесте и чињеница да се највећи број самоубистава сваке године деси баш са овог моста. Нови, реконструисани мост, саграђен је након II Светског рата у оквиру реконструкције Београда. Саграђен је на месту нешто старијег моста краља Александра I, уз задржавање постојећих стубова, који су обложени каменом пешчаром из мајдана Беле Воде и под заштитом су Завода за заштиту споменика културе. Петнаест година након изградње овог новог моста, након детаљних анализа, дошло се до закључка да је потребно извести још једну реконструкцију у смислу додавања нових саобраћајних и пешачких трака, због повећаног интензитета коришћења моста тако да је коначан облик, који мост има и данас, пуштен у саобраћај 1979. Позиција Бранковог моста, у време планирања, уз Мале степенице које су била веза Косанчићевог венца са доњим делом вароши и Карађорђевом улицом, представља логичан наставак града ка другој обали. Доле, испод новог моста, Карађорђева левкасто протиче 27

КАМЕНЗИНД

years after the new bridge was constructed and after detailed analyses had been made, the conclusion was reached that another reconstruction should be made to extend it by adding new vehicle and pedestrian lanes to accommodate increased intensity of traffic. The bridge as it stands today thus took its final shape in 1979.

The position of Branko’s Bridge – near the Little Stairs connecting Kosancicev creasant with lower part of the town and Karadjordjeva street – represents logical extension of the city towards the other river bank. Below the new bridge, Karadjordjeva street winds funnel towards the area of former little green market housing the building of Djumurkana where the first theatre show in Belgrade was performed in 1841. This is where the street ends, with the “Big Stairs” which represented the first connection between the upper and the lower town. They were built at the initiative of

ка простору некадашње мале пијаце на којој се налазила зграда ђумуркане у којој се одржала прва позоришна представа у Београду 1841. године. Ту се завршава правцем великих степеница које су настале као прва веза горњег дела вароши и подграђа, након што је кнез Михајло пратио своју сестру Перку Бајић до пристаништа и увидео да не постоји ваљан пут од града до пристаништа и о свом трошку наручио камене степенице и нову калдрму до Саве. Везе горњег града са Савамалом део су приче о Београду. Оне нису само хоризонтална пресецања изнад овог дела града јаким саобраћајним трансверзалама, које афирмишу нове градске просторе, који се развијају надомак центра а одмах ту, преко пута, са друге стране реке, окупани у зеленило. Они нису ни саобраћајна зона, која тренутно девастира репрезентативан улазак из правца Новог Београда у стари део града. Вероватно и најлепши прилаз Београду CAMENZIND

28

Prince Mihajlo who had once accompanied his sister Perka Bajic to the quay and had seen that no good connection had existed between the quay and the city. He commissioned stone Stairs and a new cobblestone road leading towards river Sava to be made at his personal expense.

The connections between upper town and Savamala make an integral part of the story about Belgrade. These comprise not only dense horizontal traffic crossings above this part of the city, affirming new city spaces which spring up in the immediate vicinity of the downtown right across the other side of the river basking in greenery. They comprise not merely the traffic zone which currently mars the impression when one enters the old part of the city from the direction of New Belgrade, though actually the entrance to Belgrade from this direction is the most beautiful one. They also comprise new VERTICAL CONNECTIONS such as the panoramic bicycle and pedestrian elevator which was built in 2002 at the initiative of participants of the second Bike Fest held in Belgrade.

Branko’s Bridge was most recently reconstructed in 2011 when the bridge columns, stone surfaces, ornaments and landings that had belonged to the original bridge built in the 1930s, were reinforced. The column ornaments were restored and cleaned up from vestiges of time. The column which ends in Karadjordjeva street was cleaned up and the engraved coat of arms of the City of Belgrade was conserved. This coat of arms testifies that Branko’s Bridge is actually where Belgrade starts; it is where the MYTH about the city begins.

управо је са те стране, из правца Новог Београда. Оне су и нове ВЕРТИКАЛЕ у виду панорамског лифта за бициклисте и пешаке који се гради на иницијативу учесника другог „Бајк Феста“ у Београду 2002. године. Последњу рестаурацију Бранков мост је доживео недавно, 2011. године када су реконструисани стубови моста и камене површине, украси и одморишта, који су остали од првог моста из тридесетих година XX века. Обновљена је пластика на стубовима, очишћена од наслага времена. На стубу који се спушта у Карађорђеву улицу, очишћен је и конзервиран уклесани грб Града Београда који као да је говорио - овде почиње Београд, овде започиње МИТ о једном граду.

29

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

30

31

КАМЕНЗИНД

INTER-

In recent years the art of building has sunk into the sentimental decorative preoccupations of the aesthete, whose goal is the purely outward display of ideas, ornaments, and facades taken from the past, features without any essential importance to the body of the building. The buliding became degreaded, peddling a superficial, dead decoration instead of being a living organism. The intrinsic relationship between advancing technology, new materials and construction methods has been lost in this decline; the architect, the artist, without mastering the sovereign possibilities of technology, remains clouded in academic aestheticism, becomes tired and convention-bound; proper design of housing and of cities escapes him. This formulaic development, mirrored in the „-isms“ that have rapidly succeeded one another in the past decades, seems to have reached its end. A new essential building sense is unfolding simultaneously in all the cultured countries.

Many people are coming to realise that everything begins and ends in building: the living creative will is taking root in the bedrock of society, this lifeforce reaches into all realms of man's formative activity with unified purpose.

The consequence of this altered and deepened spirit and its new technical resources is an altered building-form that exists not for the sake of form itself, but rather springs from the essence of the building, from the function which it shall fulfill. This past epoch of formalism perverted the natural law that the essence of the building determines its technology, which in turn defines its form; this epoch neglected the essential and the causal, placing importance on superficialities of form and the means of their exhibition. But the new creative spirit, which is slowly beginning to develop, goes once again to the core

NATIONAL ARCHITECTURE Originally published in ZENIT magazine, in 1926.

Walter Gropius

CAMENZIND

32

of things: in order to form an object, a piece of furniture, a house, so that it functions correctly, its essence must first be understood. This inquiry into the essences of a building project is bound up closely with mechanics, statics, optics, and acoustics and the rules of proportion. Proportion is the concern of the spiritual world; material and construction are its medium, through which the spirit is made manifest; proportion reflects the function of the building, expresses its essence and finally gives it a spiritual intensity of its own beyond its utilitarian value. Among a multiplicity of equally economic solutions – of which there are many for each building problem – the creative artist, within the boundaries which his time imposes on him, chooses according to his personal sensibilities. The work therefore carries the signature of its creator. But it is wrong at all costs to infer from this the necessity for emphasis on the indiviual.

On the contrary, the desire to develop a unified view of the world, which characterises our times, presupposes the longing to liberate spiritual values of their individual limitations and raise them to objective validity. Then the unity of external forms, which generate culture, follows as a matter of course. In modern architecture, the objectification of the personal and the national is clearly recognisable. Impelled by worldwide trade and technology, a unification of modern architectural characteristics is progressing in all civilised lands, across the natural borders within which peoples and individuals remain bound. Architecture is always national, always individual, too; but of the three concentric circles – individuality, nationality, humanity – the last category includes both of the others. Hence the title: INTERNATIONAL ARCHITECTURE.

33

КАМЕНЗИНД

АРХИТЕКТА

ARCHITECT OF THE

GARDE АВАНГАРДЕ AVANT Josip Seissel – Josif Jo Klek Јосип Сајсел - Јосиф Jо Клек Ирина Суботић

by Irina Subotic

At the time of his collaboration with Zenit magazine between 1923.and 1925, Josip Seissel (born in Krapina in 1904 and died in Zagreb in 1987) worked under a pseudonym, signing his work as Josif / Jo Klek. He was the most typical representative of the magazine’s visual identity in its second, more mature and the most productive phase. Zenit reproduced some of his works, he did the layout for Zenitist books, exhibited at international exhibitions as a representative of Zenitism and many of his works were preserved by the founder and the ideologist of Zenitism Ljubomir Micic (1895 – 1971) in his private collection until his death (now at the National Museum in Belgrade). During a lively youth spent in Belgrade and Zagreb, he painted, made collages, water-colours, tempera, pastel drawings, photomontage and photo collage, book layouts, illustrations and cartoons, designed posters, logoi or ex-libris for Zenitist editions, costume and set design sketches for Zenitist youth theatre of Zagreb-based avantgarde group called Traveleri. Micic

Јосип Сајсел (Крапина 1904 - Загреб 1987) у време сарадње са часописом Зенит између 1923. и 1925. године користио је псеудоним и потписивао се као Јосиф / Јо Клек. Био је најкарактеристичнији представник визуелне иденитифкације тог часописа у његовој другој, зрелој и најплодотворнијој фази: у Зениту је репродуковано неколико његових радова, опремао је зенитистичке књиге, излагао на међународним изложбама као представник зенитизма. Многе његове радове оснивач часописа Зенит и идеолог зенитизма Љубомир Мицић (1895-1971) је чувао до смрти у својој колекцији (сада у Народном музеју у Београду). У младости, у Загребу и Београду, бавио се сликарством, радио CAMENZIND

34

called Seissel’s special method of work Pafama (Papier-Farben-Malerei) or arbos – paper, colour, painting. Using this method, by 1922 Klek had already begun shifting the style of his paintings towards abstraction, so the importance of Pafama is considered to be immense for the art which came later, especially in Croatia where in the 1950s and 1960s it provided the inspiration for the development of abstract art among young artists of neo-Constructivist orientation, gathered around the group Exat 51. This group was among the first art movements in former Yugoslavia to rebel against the ruling doctrine of socialist realism.

Architectural sketches by young Josip Seissel betray a spirit of experimentation that could be termed imaginary architecture, rather than real project designs: Seissel’s early work kept by Micic contained two such early imaginative sketches –Sketch for Zeniteum 1 and Sketch for Zeniteum II. Many of Seissel’s early works, combined everything from witty-Dadaist and dynamic-Futurist elements to Expressionist elements.

In particular his work demonstrates an interest in Constructivist ideas in the spirit of the Russian avant-garde, primarily seen in the work of Lazar El Lissitzky and Alexander Rodchenko, these works also betray the influence of Dutch De Stijl, as well as the influence of new modern media such as film, photography, radio and advertising.

Seissel/Klek took part at the first international Zenit exhibition in April 1924 in Belgrade at the music school Stankovic where he was the most prolific exhibitor in the show (featuring 19 pieces of his works). It was the first ever exhibition of avant-garde art in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. The exhibition also featured works by Vasilii Kandinsky, Serge Charchoune, Robert

је колаже, аквареле, темпере, пастеле, фотомонтаже и фотоколаже, дизајнирао књиге, био илустратор и карикатуриста, правио плакате. Дао је амблем или екслибрис за зенитистичка издања, радио је нацрте за костиме и сценографију зенитистичког омладинског позоришта у оквиру своје живе активности са загребачком групом авангардиста Травелери. Мицић је његов посебан метод рада је назвао Пафама (papier-farben-malerei) или арбос - (х)артија, боја, слика. Клек је том методом своју слику довео до апстракције већ 1922. године, тако да се сматра да је важност Пафаме непроцењива за каснију уметност, посебно у Хрватској где је педесетих и шездесетих година она представљала подстрек за развој апстракције младих стваралаца нео-конструктивиста, окупљених око групе Ексат 51. Та група се међу првим уметничким појавама у бившој Југославији супротставила владајућој доктрини социјалистичког реализма. Младалачки архитектонски нацрти експресионистичког духа Јосипа Сајсела пре би се могли сврстати у имагинарну архитектуру него у реалне пројекте: у Мицићевој заоставштини сачувана су два таква рана, маштовита рада - Нацрт за Зенитеум I и Нацрт за Зенитеум II. У широком распону Сајселовог раног стваралаштва од хуморно-дадаистичких и динамично-футуристичких елемената, до експресионистичких пројеката и посебно конструктивистичко-продуктивистичких идеја у духу уметничке идеологије руске авангарде, на првом месту Лазара Ел Лисицког и Александра Родченка, очевидни су и контакти са холандским Де Стијлом. Други значајан извор утицаја свакако су били тада нови, модерни медији - филм, фотографија, радио, рекламе. Сајсел/Клек је учествовао на Првој међународној Зенитовој изложби априла 35

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

36

Delaunay, Albert Gleizes, El Lissitzky, Laszlo Moholy-Nagy, Alexandre Archipenko, Jovan Bijelic, Mihajlo S. Petrov, Vinko Foretic.

Having graduated in architecture from the Technical Faculty in Zagreb in 1929 with Hugo Erlih, a famous professor as his mentor, he obtained a job at the Department of Planning for the City of Zagreb.

He worked on the General Urban Plan (his ideas and designs were used for the development of modern Zagreb after World War II) designing squares, streets, residential blocs and important administrative buildings. He received the greatest accolade not in his country but abroad: he won the Grand Prix for the project design and the Gold Medal for the area surrounding the Yugoslav pavilion at the World Exhibition or Exposition Internationale des Arts et des Techiques dans la Vie Moderne in Paris in 1937. He was subsequently awarded the Legion of Honour by the French Government.

As a member of the Working Group Zagreb from 1932 to 1935, he was featured in the fourth exhibition of politically engaged art by the group Earth (Zemlja), in which he showed items that documented residential circumstances in Zagreb. Years later, in an interview with Milos Jevtic, Seissel stressed the social nature of his architectural and urban planning work, stating that „it was an important exhibition, in which we juxtaposed the luxury living standards of the Zagreb bourgeoisie with villas from poor neighbourhoods from the slums on the margins of the city.“ As the director of the State Commercial School in Zagreb he introduced many changes in theoretical work and prepared the young for practical action, which produced visible successes internationally. However, as an oppo-

1924. у Београду, у музичкој школи Станковић са највише експоната од свих учесника (излагао је 19 својих радова). То је била и прва изложба авангардне уметности икада приказана у тадашњој Краљевини СХС. Излагали су и Василиј Кандински, Сергеј Шаршун, Робер Делоне, Албер Глез, Ел Лисицки, Ласло Мохољи-Нађ, Александре Арчипенко, Јован Бијелић, Михаило С. Петров, Винко Форетић. Након дипломирања архитектуре 1929. године на Техничком факултету у Загребу код чувеног професора Хуга Ерлиха, добио је запослење у Одјелу за регулациону основу града Загреба. Радио је на пословима генералног урбанистичког плана (по његовим идејама и нацртима ће се после Другог светског рата развијати и регулисати модерни Загреб), затим на пројектовању појединих тргова, улица, стамбених блокова и значајних административних здања. Али, највеће признање долази из света: добио је Гранд При за пројекат и Златну медаљу за уређење околног простора Југословенског павиљона на Светској изложби, тачније Exposition Internationale des Arts et des Techniques dans la Vie Moderne у Паризу 1937. Следио је Орден легије части француске Владе и многе друге награде. Као члан Радне групе Загреб 19321935, наступао је на четвртој изложби политички ангажоване уметничке групе Земља са документацијом о стамбеним и земљишним приликама у Загребу. Много касније, у разговору са Милошем Јевтићем, Сајсел је истакао социјални карактер свог архитектонског и урбанистичког деловања и констатовао да је „то била значајна изложба, у којој смо компарирали луксузно становање загребачке буржоазије и четврти вила, с једне стране и биједна насеља страћара и рупа на периферији, с друге стране.“

37

КАМЕНЗИНД

nent of Fascism he was laid off during World War II and subsequently arrested and tortured in Ustasha prisons. After the country’s liberation, he worked at the Construction Ministry, the Project Design Institute and at the Faculty of Architecture in Zagreb. Many of his project designs have been realised and many remain as project designs. He became a member of the Yugoslav Academy of Sciences and Arts in 1950.

Both as a visual artist in his youth and as a mature urban planner and project designer in his later years, he has left significant mark with his uncompromising, self-assured work.

Као управник Државне обртне школе у Загребу уносио је новине у теоријски рад и активно припремао младе за практично деловање, што је довело до видног успеха, чак и у међународним размерама. Међутим, као антифашиста био је отпуштен а касније, током Другог светског рата, био је ухапшен и мучен у усташким затворима. Након ослобођења радио је у Министарству грађевина, у Пројектном заводу и на Архитектонском факултету у Загребу и оставио је бројна дела реализована а многа само у пројектима. Од 1950. био је члан Југославенске академије знаности и умјетности. И као ликовни уметник у младости и као зрели стваралац-урбаниста касније, оставио је огромног трага својим некомпромисним, сигурним радовима.

CAMENZIND

38

На широкој плавој

ON THE WIDE BLUE

Никола Марковић

by Nikola Markovic

На левој обали реке Саве на око километар од ушћа у Дунав, налази се највећа жива депонија бродова у Југоисточној Европи, на скоро девет хектара у перспективи најскупљег београдског земљишта. Рђаве конструкције и трупови бродова титрају на сунцу. У води се огледају кранови, турбине, мотори и челичне жице. Асфалтна бициклистичка стаза спушта се на калдрмисану подлогу на којој у зависности од водостаја реке расте корење или леже усидрене бродске лађе и зарђали отпад. По које дрво штрчи из воде или са неког од укотвљених бродова. Овај амбијент постао је ако не заштитини знак београдског приобаља, оно барем свакодневни призор за Београђане који леву обалу Саве користе у рекреативно –спортске сврхе (ходање, пецање, трчање, бициклизам или одмор на свежем ваздуху уз реку). Средином педесетих година прошлог века, услед техничке застарелости тадашње речне флоте Југословенског речног бродарства, долази до изградње бродова, моторних тегљача и теретњака, речно-морских бродова и тегљеница за расуте и танк-потисница за течне терете. Са окончањем трагичних догађаја деведестих , њих стотинак, додајући још неколико историјских и неиндетификованих пловила, један за другим нашли су своје место у гомили под сунцем на левој обали Саве. Од тада ова гомила непрестано расте. Љубитељи бродоградитељства данас би ту могли пронаћи једну обимну колекционарску

On the left bank of the river Sava, about a mile from the Danube, is the biggest ship graveyard in South-eastern Europe, extending almost nine and a half acres in full view of the most expensive construction site in Belgrade.

These half-submerged, rusting hulks shimmer in the sun. In the water’s surface around them one can see reflections of the many cranes, turbines, motors and steel wires. A bike path leads down to the cobblestoned dock where anchored ships and rusted waste lie abandoned.

Here and there a tree springs from the water or from one of the boats. This scene has become, if not a trademark of Belgrade’s riverside, then certainly an everyday sight for Belgraders who use the left bank of the river Sava for recreation and sport (fishing, jogging, cycling, spending time in fresh air by the river).

During the mid 1950s, as a result of the technical out datedness of the Yugoslav river fleet, the decision was taken to begin building ships: tugboat motor ships, cargo ships, coasters, sea-ships, bulk carriers and liquid cargo tanks. After the tragic events of the 1990s, around one hundred such ships, including several historical and unidentified vessels, were just left to float in this graveyard on the sun-bathed left bank of the river Sava. Since then, this junk has been piling up incessantly. Today shipbuilding enthusiasts can find a rich collection moored there, including three particularly extraordinary specimens:

САВИ SAVA

39

КАМЕНЗИНД

збирку, чију вредност чине пре свега три изванредна примерка:

THE STEAM FREIGHTER ZUPA risen twice from the river bottom

ПАРНИ ТЕГЉАЧ ЖУПА, (два путa васкрсао са речног дна)

Una, which was the original name of this ship, was built in 1913 in a shipyard in Budapest (then part of the Austro-Hungarian Empire) to serve the navy. During World War I it served as a warship in an attack on Belgrade.

The Belgrade defence managed to sink her and after a couple of years she was hauled out again and sent back to Budapest for repair.

Парни тегљач Уна, како је првобитно гласило име овог брода, направљен је 1913. године у будимпештанском градилишту у тадашњој држави Угарској, за потребе речне ратне морнарице. У Првом светском рату служио је Аустроугарској као бомбардни брод у нападу на Београд. Одбрамбене трупе Београда успеле су да га потопе а после неколико година извађен је и послат на ремонт у своје родно место.

Basic data and technical characteristics Shipyard

Основни подаци и техничке карактеристике

Year of building: Length::

Бродоградилиште Schiffswerft Budapest

Width:

(Altofen) Угарска

Година градње:

1913

Height:

Дужина:

54 m (пп) 55,65 m (оа) (1955. 54,6 m пп, 55,95 m оа)

Draft:

Ширина:

7,52 / 14,75 m (1955.

7,52 / 14,2 m)

Висина:

2,5 m (1955: 2,43 m)

Газ:

0,95/1,3 m (1955: 0,94/1,5 m)

Истиснина:

240,97 t (1955: 276,17 t)

Носивост:

127,58 t (1955: 160,95 t)

Погон:

2 цилиндрична котла (130 m² / 11 атм), Schiffswerft Budapest дијагонална Compound машина (1913), ? / 350 / 400 ИКС

Наоуружање:

2 топа 66 mm Л18 Шкода и 3 митраљеза 8 mm Ц93

Власник:

предузеће за водне путеве Иван Милутиновић – ПИМ А.Д у реструктурирању

CAMENZIND

Displacement: Deadweight: Engine:

Armament:

Owner:

40

Schiffswerft Budapest (Altofen), Hungary 1913 54 m (pp) 55,65 m (oa) (1955. 54,6 m pp, 55,95 m oa) 7,52 / 14,75 m (1955.

7,52 / 14,2 m) 2,5 m (1955: 2,43 m) 0,95/1,3 m (1955: 0,94/1,5 m) 240,97 t (1955: 276,17 t) 127,58 t (1955: 160,95 t) 2 cylindrical boilers (130 m² / 11 atm), Schiffswerft Budapest diagonal compound machine 2 cannons 66 mm L18 Skoda and 3 machine guns 8 mm C93 Waterway company Ivan Milutinovic – PIM A.D undergoing corporate restructuring

She was quite inactive until World War II when she was seized by Soviet troops which transformed this elite battleship into a mine-sweeper. In a couple of years her destiny was sealed by a mine she activated near Old Slankamen on the Danube. The Yugoslav River Shipping agency raised her proudly from the deep in 1945 and refused an offer by the Hungarians to repair her and make her a part of their museum exhibition, because they planned to do it themselves.

Since then the ship bears the name Zupa. This proud witness of two greatest world wars has for the third time resisted attempts by her owner to sink her and has stuck proudly to Sava’s left bank. Zupa is under state protection as a cultural heritage of extraordinary value.

Био је врло неактиван све до Другог светског рата када су га заробиле совјетске трупе и овај елитни бомбардни брод претвориле у миноловца. За неколико година судбину му је запечатила мина на коју је налетео код Старог Сланкамена на Дунаву. Југословенско речно бродарство га је са поносом 1945. године извадило из воде и одбило понуду Мађара који су тада желели да га рестаурирају и уврсте у своју музејску поставку, решено да и само то учини. Од тада овај брод носи назив Жупа. Овај поносити учесник два највећа светска рата одолева покушајима власника да се и по трећи пут нађе под водом и гордо се држи леве обале Саве. Жупа је под заштитом државе као културно добро изузетне вредности. СИП – бетонски монструм, кућа за избеглице

SIP - Concrete monster, home for refugees

Овај теретни брод од армираног бетона изграђен је 1943. године, те пошто није био ни под чијом заштитом постaо је познат као дом за избеглице, све док се једног дана (ваљда од муке) није

Under nobody’s protection, this cargo ship made up of reinforced concrete and built in 1943 became known as a home 41

КАМЕНЗИНД

for refugees, until one day she nearly sank and now stands half-submerged in the water, probably tired of it all.

Whether she ever sailed is not recorded in any books, or other public archives.

In other words, the ship seems to have fallen directly from the sky into Savamala.

напола превалио у воду. Ако је некада и служио за пловидбу, то није познато нити евидентирано у каквим књигама, списима или јавно доступној датотеци. Као да је са Марса пао директно у Савамалу. КРАЈИНА – Краљевска резиденција за снимање хорор филмова

KRAJINA – Royal residence for shooting horror movies

Брод Крајина, последњи југословенски брод точкаш, чији је погон са два точка и лопатицама на боковима давно превазиђена врста погона који се може се наћи још само у бродској литератури, има изузетну историјску вредност: као брод – резиденција југословенског краља Александра I Карађорђевића (1928 – 1941) и брод југословенског председника, маршала Јосипа Броза Тита (1951 – 1980). Поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта, држава је одлучила да се 1926. године почне са изградњом новог брода за коју су преко Министарстава иностраних послова и техничког сервиса речне пловидбе у Берлину обезбеђена средства у висини од 241.500 златних марака. Луксузна дворска јахта династије Карађорђевић, изграђена у Регенсбургу, у Београд је уз поклике радосне масе упловила 1928. године.Исте године, на захтев управе двора, брод је офарбан у белу боју и добио име Драгор, извршене су допуне и измене чији су трошкови износили 1.500.000 златних марака. Указом краља Александра од 23. новембра 1928. године, брод је уведен у листу Флоте краљевске морнарице. Када је изграђен, брод је имао укупну површину од око 700 м2, три салона, два апартмана, 18 двокреветних кабина, палубу за шетњу, поштанске и друге уређаје. Био је познат по квалитетним дуборезима, стубовима и луксузним детаљима примереним краљевској јахти, на коју су позивани само посебно важни гости и пријатељи.

CAMENZIND

Krajina, the last Yugoslav paddlewheeled steamer has an engine so archaic it can nowadays only be read about in books. A ship of extraordinary historical value, built as a naval residence for Yugoslav King Alexander I Karadjordjevic (1928 – 1941) and later used by Yugoslav President Marshal Josip Broz Tito (1951-1980). It was commissioned by the state who wished to commemorate the 10th anniversary of the liberation of the Thessaloniki Front in 1926, by building a new ship the cost of which amounted to 241,500 golden marks, a sum raised by the Ministry of Foreign Affairs and used to pay the shipbuilders in Berlin. The luxury royal yacht owned by the Karadjordjevic dynasty was built in Regensburg and arrived in Belgrade in 1928 greeted by the cheerful shouts of a joyful crowd. The same year, at the behest of the royal family, the ship was painted white and named Dragor, after this and other additions, the final cost of this boat amounted to 1,500,000 golden marks. Under a decree issued by King Alexander on November 23rd 1928, the ship became a part of the Royal Navy.

When she was built, she had a total surface of 700 m2, three drawing-rooms, two apartments, 18 two-bed cabins, a promenade deck and a post room. She was famous for the quality of the luxurious details, the wood engravings, columns, befitting a royal yacht with a very exclusive guest list.

42

During World War II, the ship was seized by Croatian and German troops.

After the end of the war, it was returned to Belgrade where it was renamed Krajina (after the Bosnian Krajina) and placed at the disposal of SFRY President Josip Broz Tito until his death in 1980, as commemorated by a large metal plaque in the ship’s largest apartment.

Током Другог светског рата брод је постао заробљеник у хрватским и немачким трупама. По завршетку рата враћен је у Београд где је преименован у брод Крајина (по Босанској Крајини) и стављен на коришћење председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу, све до његове смрти 1980. године, о чему сведочи метална плоча у већем кабинету брода. Основни технички подаци:

Basic technical data:

• Направљен од гвожђа (труп) и дрвета (надградња) • Димензије: дужина 56.82 м; укупна ширина брода 12.30 м; бочна висина 2.73 м; • Газ брода 1,70 м • Депласман – пуни 344.022 тоне.

• Made of iron (the bottom) and wood (top parts) • Dimensions: 56.82 m length; 12.30 m total ship width; 2.73 m side height; • Draft 1.70 m • Displacement – as much as 344,022 tons.

43

КАМЕНЗИНД

During the shooting of the film On the Beautiful, Blue Danube in 2007, the film crew accidentally set the ship on fire.

There were no human causalities, but most of the wooden, and some parts of the metal construction of the ship went up in flames. No-one was held responsible for the damage.

The ship Krajina is under state protection as a cultural heritage of extraordinary value.

Most of the anchored ships and boat hulks on the left bank of Sava are owned by the Yugoslav River Shipping Company, which like the majority of other state enterprises, is in some inexplicable way destined for bankruptcy and now up for sale to foreign companies.

The history of this company began with its establishment as the Serbian Shipping Company in 1891, the river fleet kept increasing up until World War II due to the ships left over after German

За потребе снимања филма „На лепом плавом Дунаву“, 2007. године, филмска екипа је немарно запалила брод. У пожару није било људских жртава, али су дрвна и део металне конструкције брода изгорeле. Нико није одговарао за проузроковану штету. Крајина је под заштитом државе као културно добро од изузетне вредности. Већина усидреног бродског отпада и лађи, на левој обали Саве, налази се у власништву Југословенског речног бродарства (ЈРБ), које је на неки необјашњив начин као и већина државних предузећа осуђена на банкрот и тендерску продају страним фирмама. Историјат овог предузећа почиње оснивањем Српског бродарског друштва 1891. чија је речна флота захваљући додељеним бродовима заосталим из немачке окупације константно расла до Другог светског рата и чинила једну од CAMENZIND

44

occupation, making it at one time one of the biggest fleets on the Danube. In July 1945, the Main Management of River Traffic was established and the State River Shipping was one of its subsidiaries, renamed in 1947 the Yugoslav State River Shipping In the late 1970s in the Tito shipyard in Belgrade the tugboats of the “K” series (Kragujevac, Kadinjaca and Kumanovo) were designed and constructed by Yugoslav shipping engineers. According to the Yugoslav River Shipping, these were the most up-to-date and strongest ships on the Lower Danube section in Djerdap able to push 16-barge convoys the total freight of which equalled 25,000- tons. In the mid 1980s, the Yugoslav River Shipping intended to conquer Western markets and to this end acquired shallow-draft ships (like Zlatibor, Kajmakcalan and Velebit)intended to operate on the Upper Danube. After the bankruptcy and disintegration of the company in the early 2000s as well as several unsuccessful tenders in which the company was sold to foreign investors but then returned to bankruptcy because the investor violated the sales contract, in 2013 buyers from the United Arab Emirates appeared from nowhere on their flying carpets with a plan, according to Serbian media, to invest up to 40 million Euros not only in rejuvenation of the company, but also in the purchase of coastal land.

And yet decades have passed and the company’s destiny is still unclear and this shipping graveyard on the left bank of Sava now appears in tourist guides like The Lonely Planet as one of the “must-see“ tourist sights of today’s Belgrade.

највећих флота на Дунаву. Јула 1945. године оснива се Главна управа речног саобраћаја, а у оквиру ње се формира Државно речно бродарство, које 1947. године добија назив Југословенско државно речно бродарство. Од 1952. после реорганизације и децентрализације добија назив Југословенско речно бродарство – ЈРБ. Крајем седамдесетих година у Бродоградилишту „Тито“ у Београду успешном конструкцијом инжињера бродоградње, пројектовани су гурачи серије „К“ (Крагујевац, Кадињача и Куманово). По тврдњама ЈРБ-а, то су били најмодернији и најснажнији бродови који потискују конвоје у саставу од 16 баржи носивости и до 25.000 тона, на сектору Доњег Дунава на Ђердапу. Средином осамдесетих, ЈРБ је намераваo да преузме западно тржиште и у ту сврху набављају се бродови малог газа предвиђени за рад на Горњем Дунаву, попут бродова Златибор, Кајмакчалан и Велебит. Након банкрота и распада фирме почетком новог миленијума, као и неколико неуспешних тендера на којима је фирма већ продавана страним улагачима, а затим и враћања под стечај због непоштовања уговора, појављују се на летећим ћилима купци из Уједињених Емирата који по сведочењу српских медија 2013. године настоје да уложе 40 милиона еура не само у обнову фирме већ и у куповину приобалног земљишта. И док деценије порлазе а судбина фирме остаје нерешена, жива бродска депонија на левој обали Саве појављује се туристичим водичима о Београду попут „Lonely Planet-a”, одликована са пет звездица и у категорији „must-see“. Извори: Завод за заштиту споменика; Музеј науке и технике, Београд; Југословенско речно бродарство.

Sources: Institute for Monument Protection; Museum of Science and Technology, Belgrade; Yugoslav River Shipping.

45

КАМЕНЗИНД

Camenzind Belgrade is proud to present the vinyl release of SECRET SONGS OF SAVAMALA recorded and produced by sound-artist Robin the Fog during his time as an invited expert with Camenzind Belgrade in February 2013.

The ruins of the Spanish House stand on the banks of the river Sava at the heart of the Savamala district of Belgrade.

Originally a decadent customs house in the heart of a bustling port, this decaying structure bears the imprint of many generations. Now an empty echo chamber, its walls reverberate with the rumble of the passing freight trains like the sea inside a shell; songs and shouts return distorted from a trip around the flooded basement and exposed structural supports become an unholy set of chimes. All the sounds you hear on this album were recorded on site and nothing has been added that is not of the building itself. This echoic palimpsest is architectural portraiture in sound.

Kамензинд Београд поносно представља винилно издање ТАЈНИХ ПЕСАМА САВАМАЛЕ, које је снимио и продуцирао дизајнер звука Robin the Fog током свог боравка у Београду фебруара 2013. као стручњака по позиву Kамензинд-а. Рушевине Шпанске куће стоје на обали реке Саве у срцу београдског кварта Савамала. Првобитно декадентна кућа царине у центру увек препуног пристаништа, ова грађевина, данас као рушевина, носи жиг многих генерација које су туда прошле. Сада је то празна комора у чијој унутрашњости нема више ничег осим вибрације празних зидова који преносе тутњаву теретних возова попут звука мора у шкољци; песме и вика изобличени се враћају са пута око поплављеног приземља, а огољене структуралне потпоре претварају се у оностране чинеле. Сви звуци које можете да чујете на овом албуму су снимљени на лицу места и ништа осим звука самог места није додавано или одузимано. Овај звучни палимпсест који одјекује је у ствари архитектонски портрет простора у звучном облику.

Leila Peacock

Лејла Пикок

CAMENZIND

46

HOWLROUND Secret Songs Of Savamala

‘Тајне песме Савамале’ објављене су на http://thefogsignals.com као строго ограничено издање од 300 црних ЛП плоча са дивном фотографијом на омоту чији је аутор Милица Николић Мицикитис. Продуцирао је Робин Фогић уз ‘вокале и перкусије’ Мирјане Утвић и Аните Кнежић.

‘Secret Songs Of Savamala’ is released on http://thefogsignals.com on strictly limited edition of 300 black LPs with beautiful cover photography by Milica Nikolic Micikitis. Produced by Robin Fog with ‘vocals and percussion’ by Mirjana Utvic and Anita Knezic.

47

КАМЕНЗИНД

У САВА

LIKE DISLIKE

SAVA МАЛИ MALA

МИ СЕ СВИЂА/НЕ СВИЂА

Photo statements of the people of Savamala

Фото-сведочанства житеља Савамале

by Jürgen Krusche,

Јирген Круше, Академија ликовних уметности

Bureau Savamala

Биро Савамала

Das „Bureau Savamala“ liegt an der Svetozara Radica 3 auf einem kleinen Hügel, von dem aus der Alltag von Savamala gut beobachtet werden kann. Es ist der passende Ort für das Projekt „Bureau Savamala“ der Zürcher Hochschule der Künste, welches nicht aktiv eingreift und verändert, sondern in erster Linie Veränderungen beobachtet - solche, die in den letzten Jahren stattgefunden haben und deren Auswirkungen bereits heute sichtbar sind, und solche, die im Zeitraum des „Urban Incubator Belgrade“ (UIB) zwischen März und November 2013 erst stattfinden. Der vom Goethe-Institut initiierte „Urban Incubator Belgrade“ mit insgesamt zehn Projekten ist neben dem Mikser-Haus und einigen anderen grösseren und kleineren Akteuren ein wichtiger Katalysator, der dazu beitragen soll Savamala nachhaltig zu verändern. Die Kräfte, die dabei zum Tragen kommen, repräsentieren immer auch verschiedene Intentionen und Ziele. Ob diese Ziele letztlich auch den Anwohnern und Anwohnerinnen zu Gute kommen, ist eine Frage, die nicht nur in Savamala immer wieder kritisch gestellt werden muss, sondern eine, die jeden gesteuerten Aufwertungsprozess begleitet.

Dies zu beobachten ist eine der Aufgaben des „Bureau Savamala“.

„Биро Савамала“ налази се у улици Светозара Радића 3, на брежуљку са кога се може лепо посматрати свакодневица Савамале. То је право место за пројекат „Биро Савамала“ Академије ликовних уметности у Цириху, чији циљ није да се активно ангажује и уноси промене, већ у првом реду да посматра промене – оне, које су се догодиле последњих година и чије дејство је видљиво већ сада и оне које ће се тек догодити током пројекта „Urban Incubator Belgrade“ (УИБ), од марта до новембра 2013. Покренут од стране Гете-Института „Urban Incubator Belgrade“ са својих десет пројеката, поред Миксер Хауса и још неких већих и мањих актера, представља значајан катализатор који треба да допринесе да се Савамала трајно промени. Снаге које на то утичу увек представљају различите намере и циљеве. Да ли ће ови циљеви на крају користити житељима питање је које не мора да се увек изнова критички поставља само у Савамали, већ то питање прати сваки усмерени процес подизања вредности нечега. Један од задатака „Бироа Савамала” је да то посматра. Поред очигледних побољшања прижељкиваних са разних страна, као што је, на пример, смањивање саобраћаја

у Цириху, Швајцарска

Zurich University of the Arts, Switzerland

CAMENZIND

48

Neben eindeutigen und von vielen Seiten erwünschten Verbesserungen wie beispielsweise der Reduktion des Strassenverkehrs, gibt es immer auch Vorstellungen und Wünsche von Quartierbewohnern, die aus einer subjektiven Sicht heraus entstehen und nur schwer verallgemeinerbar sind. Sind Graffitis Sachbeschädigung oder machen sie eine Stadt bunter? Verschönern Blumenkübel den öffentlichen Raum oder ist das nur spiessig und überflüssig? Was ist nützlicher, eine neue Kunstgalerie oder ein Schreibwarengeschäft? Es sollte also nicht nur gefragt werden, was positive Veränderungen sind und wie diese erreicht werden können, sondern immer auch, wem diese zugute kommen.

на улицама, увек постоје и представе и жеље житеља четврти које настају из субјективног посматрања и веома их је тешко уопштавати. Да ли су графити наношење штете или град чине шаренијим? Да ли жардињере са цвећем улепшавају јавни простор или је то малограђански и непотребно? Шта је корисније, нова уметничка галерија или папирница? Не треба се, дакле, само питати шта су позитивне промене и како се могу постићи већ увек и коме оне иду на руку.

Substitutive Fotobefragung (Substitutive Photo Inquiry) Wie viele Aufwertungsprojekte sieht sich auch der UIB mit solchen Fragestellungen konfrontiert, weshalb von den beteiligten Architekten, Künstlern, Soziologen und Urbanisten Strategien entwickelt werden, welche die Anwohner des jeweiligen Stadtteils involvieren und zur aktiven Teilnahme ermuntern sollen. Es gibt allerdings kaum bewährte Vorgehensweisen, wie die Menschen aus der Nachbarschaft erfolgreich dazu angeregt werden können, sich zu beteiligen und einzumischen, ihre Meinung zu sagen und ihre Wünsche und Hoffnungen zu äussern. Eine in der Fotoethnografie angewandte Methode kann hierfür einen Einstieg bieten: die substitutive Fotobefragung. Substitutiv deshalb, weil die Befragten selbst – stellvertretend für den Forscher – aktiv werden und mit einer einfachen Kamera ausgerüstet und einer spezifischen Fragestellung beauftragt in ihrer gewohnten Umgebung fotografieren.

Супститутивно фото-испитивање (Substitutive Photo Inquiry) Као и многи други пројекти чији је циљ неко повећавање вредности и УИБ се суочава са таквим питањима, због чега укључене архитекте, уметници, социолози и урбанисти развијају стратегије које би требало да укључе житеље одређеног дела града и да их подстакну на активно учешће. Међутим, готово да нема проверених начина за успешно подстицање људи из суседства да се укључе и умешају, да кажу своје мишљење и изразе своје жеље и наде. Једна метода која се примењује у фото-етнографији могла би овде да послужи као увод: супститутивно фотоиспитивање, супститутивно због тога што сами испитаници - као замена за истраживача – постају активни и, опремљени једноставним апаратом, одговарајући на специфичан задатак, фотографишу у окружењу које им је блиско.

49

КАМЕНЗИНД

Die „Stimme“ von Savamala (The Voice of Savamala)

„Глас“ Савамале (The Voice of Savamala)

Das Projektteam des „Bureau Savamala“ hat einigen ausgewählten Personen verschiedenen Alters aus Savamala eine einfache Wegwerfkamera mit 25 Bildern zur Verfügung gestellt, um damit Dinge oder Situationen im öffentlichen Raum von Savamala zu fotografieren, die sie mögen (like) und solche, die sie nicht mögen (dislike). Anschliessend wurden sie gebeten die einzelnen Fotos kurz zu kommentieren und zu erläutern, warum ihnen die eine Situation gefällt und die andere nicht.

Die Fotos müssen keine besondere fotografische Qualität haben, es genügt, wenn die Situation oder die Dinge zu erkennen sind. Sie haben ihre Qualität vor allem in ihrem Zeichencharakter, sie verweisen auf eine „reale“ Situation. Das Foto fungiert hier nicht als Illustration von etwas zuvor sprachlich Formuliertem, sondern ist die eigentliche Aussage. Es zeigt, um was es geht, das Sprechen darüber hat ergänzenden Charakter. In diesem Sinne verstehen wir die Fotos und präsentieren diese in diesem Magazin als Statements der hier lebenden Menschen.

In allen Fotoreihen sind wiederkehrende Motive zu finden, die durchaus auf einen common sense in der Beurteilung hindeuten. So werden Graffitis als bereichernd betrachtet, wie auch neue Grünanlagen oder das imposante Geozavod-Gebäude.

Der starke Verkehr entlang der Karadjordjeva Strasse ist bei allen Teilnehmenden unter dislike zu finden, genauso wie der Busbahnhof, der den Zugang zur Sava versperrt, oder die ungesicherten Gleise. Doch neben diesen übereinstimmenden Bewertungen sind auch sehr individuelle Sichtweisen zu finden, die es ebenso zu beachten gilt. So löst scheinbar nicht jede neue Bar oder das Mikser-Haus bei allen gleichermassen Sympathie aus.

Ebenso werden alte, bröckelnde Fassaden nicht von jedem negativ bewertet.

Пројектни тим „Бироа Савамала“ поделио је изабраним особама различитог узраста из Савамале једноставне апарате за једнократну употребу са по 25 фотографија, да би њима сликали ствари или ситуације у јавном простору Савамале које им се свиђају (лике) и које им се не свиђају (дислике). Замољени су да после тога кратко прокоментаришу појединачне фотографије и објасне зашто ми се нека ситуација свиђа, а друга не. Фотографије не морају да имају никакав посебан фотографски квалитет, довољно је да су ситуација или ствари препознатљиве. Њихов квалитет је пре свега у њиховом знаковном карактеру, оне упућују на неку „реалну“ ситуацију. Фотографија овде не служи као илустрација нечега што је претходно формулисано речима, већ сама представља стварни исказ. Она показује о чему се ради, говор о томе има карактер допуне. Тако ми схватамо ове фотографије и представљамо их у овом часопису као исказе људи који овде живе. У свим серијама фотографија могу се пронаћи мотиви који се стално понављају, који свакако указују на здрав разум приликом доношења суда. Тако се графити схватају као обогаћење, као и нове зелене површине и импозантна зграда Геозавода. Јак саобраћај дуж Карађорђеве се код свих учесника може пронаћи у рубрици не свиђа ми се, исто као и главна аутобуска станица, која затвара прилаз Сави и необезбеђени колосеци. Поред ових оцена које се међусобно подударају, могу се, међутим, пронаћи и веома индивидуална гледишта, којима такође треба посветити пажњу. Тако се чини да не изазивају сваки нови бар или Миксер Хаус подједнаке симпатије код свих. Као што ни старе, оронуле фасаде не оцењују сви негативно.

CAMENZIND

50

Die Fotos auf den anschliessenden Seiten stellen eine Auswahl dar und können als die „Stimme“ der hier lebenden Menschen verstanden werden. Man sollte sich Zeit nehmen und die Bilder mit den dazugehörenden Kommentaren in Ruhe betrachten. Denn was hier zu sehen ist, ist nicht nur, was den Menschen gefällt und was nicht, die Fotos können auch als Hinweise darauf gelesen werden, wie Savamala in Zukunft aussehen könnte.

Фотографије на наредним странама представљају избор и могу се схватити као „глас“ људи који овде живе. Требало би одвојити довољно времена и на миру посматрати слике са коментарима, јер овде се може видети не само шта се људима свиђа а шта не већ се ове фотографије могу прочитати и као наговештај неког будућег изгледа Савамале. Пројектни тим „Бироа Савамала“:

Projektteam „Bureau Savamala“:

Филип Краус, ИНУРА, Цирих Јирген Крише, Академија ликовних уметности, Цирих Добрица Веселиновић, Београд

Philipp Klaus, INURA, Zurich Jürgen Krusche, University of the Arts, Zurich Dobrica Veselinovic, Belgrade

LIKE DISLIKE

SAVAMALA Bureau Savamala verse intentions and goals. The question of whether those goals and intentions work in favour of the local residents is relevant not only in Savamala but to any rejuvenation process like this. Merely to observe, this is Bureau Savamala's assignement.

Next to commonly desired improvements like the reduction of traffic noise and pollution, individual and subjective requests arise which are difficult to generalise.

Is graffiti an act of vandalism, or does it add colour to the city? Does public greenery beautify the streets or is it redundant, if not bourgeois? What is of greater need, another stationery shop or a gallery? Thus the questions to be asked are not only what the positive changes are or how they can be achieved but also who they benefit.

The „Bureau Savamala“ nestles on a little hill on Svetozara Radica street, from which the every day life of Savamala can be observed. This is a perfect location for this project by the Zurich University of the Arts (ZHdK). One that does not aim to actively interfere or change the area, but primarily to monitor changes taking place and their emerging effects throughout the duration of the "Urban Incubator Belgrade" (UIB) from March until November 2013.

The "Urban Incubator Belgrade" - initiated by the Goethe-Institute- and it's ten participating projects is, together with earlier local actors like the Mikser House, an important catalyst aiming to facilitate a sustainable change in Savamala. The forces which arise during processes like this always represent di51

КАМЕНЗИНД

In all these photographs we discover recurrent motives which lead us to the conclusion that there is a "common understanding". Graffiti as well as the public greenery and the impressive Geozavod building are evaluated as an enrichment to the quarter, whereas the heavy traffic along the Karadjordjeva street, the main bus terminal which blocks the access to the Sava or the unsecured train tracks all appeared in the category dislike. However, within these multiple coinciding evaluations there are many individual perceptions which also deserve to be looked at. The Mikser House and the new bars for example, do not excite everyone to the same level.

Conversely the crumbling facades are not always perceived as negative.

Photo Inquiry Like any rejuvenation project the UIB is confronted with these problems. This is the reason why the participating architects, artists and sociologists try to develop strategies to involve the local inhabitants and to motivate them to actively take part. Unfortunately there are no established methods to successfully encourage the people in the neighbourhood to get involved and express their hopes and wishes. A method used in photo-ethnography offers one point of access: the subjective photo inquiry. Instead of the researcher the respondent springs into action, hence subjective, and equipped with a simple camera and a specific question takes pictures in his or her familiar environment.

The small selection of photographs published in this magazine can be understood as the "voice" of the people that live in Savamala. Looking at them unhurriedly and reading their authors' comments one find within these pictures clues for a possible future for Savamala.

The Voice of Savamala The project team of "Bureau Savamala" handed out single-use cameras to a selection of people of different ages and asked them to take pictures of things they like and dislike. Subsequently they had to comment on their pictures in order to explain why they liked one and not the other.

These photographs did not have to be of any artistic quality but had to show clearly the things the people referred to in their comments. The quality of the pictures is an indication of their nature. They refer to a "real" situation.

The picture does not work in the sense of an illustration of something that was phrased before it was taken but is the actual statement. It shows what it is about, whereas speaking about it is of ancillary value. It is in this sense we understand these pictures and present them in this magazine as statements of the local inhabitants of Savamala.

CAMENZIND

Porject team „Bureau Savamala“: Philipp Klaus, INURA, Zurich Jürgen Krusche, University of the Arts, Zurich Dobrica Veselinovic, Belgrade

52

Лепа урбана оаза.

ATTRACTIVE URBAN OASIS. Sanja (29 years old)

53

КАМЕНЗИНД

Најпознатија НЕПОЗНАТА зграда Београда.

ONE OF THE MOST (UN)FAMOUS BUILDINGS IN BELGRADE. Ivan (34 years old)

CAMENZIND

54

Лепе зграде пропадају.

Sanja (29 years old) 55 КАМЕНЗИНД ONCE IMPRESSIVE ARCHITECTURE IN DECAY.

BEFORE THIS WAS A PUBLIC SPACE FULL OF POSSIBILITIES, NOW IT IS A BAR WHERE ONE BEER COSTS 300 DINARS (AROUND 3 EUR) Ivan (34 years old)

Некада ЈАВНИ ПРОСТОР пун могућности, сада кафић где пиво кошта 300 динара.

IS THIS THE PLACE FOR YOUNG ARTISTS? Ivan (34 years old)

Млади уметници ?

DIFFERENT ANGLE

Други план Ivan (34 years old)

57

КАМЕНЗИНД

IN GENERAL I LIKE HOW THIS PART LOOKS NOW. THE STAIRS LOOK LIKE NEW AND TREES AND GRASS HAVE BEEN PLANTED. Natasa (25 years old)

ГЕНЕРАЛНО МИ СЕ ДОПАДА то што су средили овај део. Степенице су сад к'о нове, засадили су дрвеће и ставили лепу травицу.

Овде некад није било ништа, а сад су средили и направили мали паркић испод Бранковог моста.

ОДЛИЧНО!

THERE USED TO BE NOTHING HERE AND NOW THEY HAVE MADE A SMALL PARK. ITS GREAT! Natasa (25 years old)

Овде ми се не свиђа то што није ништа сређено код ових стубова испод Бранковог моста.

СВЕ ЈЕ ЗАРАСЛО!

I HATE THE WAY NOTHING IS MAINTAINED IN BETWEEN THE COLUMNS UNDER BRANKO'S BRIDGE. EVERYTHING

IS OVERGROWN. Natasa (25 years old)

„СНОВИ – ПОВОЉНО“

„DREAMING - HAPPILY“ Ivan (34 years old)

CAMENZIND

60

Последњи БОМБОНЏИЈА у граду

THE LAST OLD FASHIONED SWEETSHOP

IN TOWN Jelena (31 years old)

Вратоломија ESCAPADE ON THE TRAIN TRACKS. Sanja (29 years old)

CAMENZIND

62

HEAVY TRAFFIC RACE IN SAVAMALA

Ivan (34 years old)

Тешка трка у САВАМАЛИ

АУТОБУСКА СТАНИЦА заузима велики и леп простор Савамале и блокира излаз на реку.

THE BUS STATION IS BLOCKING THE WAY TO RIVERFRONT AND TAKES UP A LOT OF LAND IN SAVAMALA. Jelena (31 years old)

Свиђају ми се графити по крају. УЛЕПШАВАЈУ САВАМАЛУ.

I LIKE GRAFFITI IN SAVAMALA. IT MAKES THE NEIGHBORHOOD MORE BEAUTIFUL.

Natasa (25 years old)

CAMENZIND

64

THE GHOST PROJECT један од многобројних арт пројеката који су постали део свакодневнице у Савамали.

THE GHOST PROJECT ONE OF MANY ART PROJECTS HAPPENING NOW IN SAVAMALA. Jelena (31 years old)

Овде треба да се среди ФАСАДА, из безбедносних и естетских разлога.

HERE WE SEE THE NEED TO FIX THE FACADE, FOR SAFETY AND AESTHETIC REASONS. Natasa (25 years old)

Иако кућа није лепа, њени станари се труде да је УЛЕПШАЈУ.

DESPITE THE FACT THIS HOUSE IS NOT PARTICULARLY NICE, THE RESIDENTS ARE TRYING TO MAKE IT

BETTER. Sara (8 years old)

Гробље ОЛУПИНА GRAVEYARD OF SHIP WRECKAGES Jelena (31 years old)

67

КАМЕНЗИНД

Добродошли, драги ТУРИСТИ!

WELCOME

DEAR TOURISTS! Sanja (29 years old)

All images were taken and commented upon, by local people from Savamala within the context of a photo-ethnografic investigation by „BUREAU SAVAMALA“ in June and July 2013.

CAMENZIND

68

71

КАМЕНЗИНД

CAMENZIND

72