TRI KILOMETRA AUTOPUTA ILI NOVA GENERACIJA LIDERA?

DARKO SOKOVIĆ

Izvršni partner za strategiju i razvoj, Propulsion

TRI KILOMETRA AUTOPUTA ILI NOVA GENERACIJA LIDERA?

Nešto manje of tri kilometra autoputa na Moravskom koridoru. Ukupan izvoz Instituta za ratarstvo prošle godine. Dva velika jarbola na Ušću i tridesetak manjih po celom Beogradu. Regionalna deponija u Subotici. Svaka od ovih stvari košta oko 21 milion evra. Kap u moru, zar ne? Šta biste vi uradili s tim parama?

Ovoliko su, recimo, sve kompanije u Srbiji prošle godine ukupno uložile u društvenoodgovorne aktivnosti i projekte kao deo svoje korporativne društvene odgovornosti (CSR), kažu podaci fondacije Katalist. Mada smo i mi za dobročinstvo znali i pre i između dva rata, velike kompanije koje su došle u Srbiju nakon 2000. donele su sa sobom i međunarodne poslovne prakse. Premisa ide otprilike ovako: kompanija posluje u određenoj zajednici, iz nje crpe vrednost, pa je red da toj zajednici nešto i vrati, obično tako što će podržati lokalne humanitarne projekte, omogućiti odlazak mladih talenata na takmičenje ili pomoći nečije lečenje. Mada, zašto bi uspešna kompnija nešto vraćala kad ništa nezakonito nije uzela, još je i ljude zaposlila? Što bi nekom nešto dugovala kad je uredno platila poreze, doprinose i takse, pokosila travu oko upravne zgrade i plate daje na vreme; u zemlji kao što je naša, kud ćeš više?

I kompanije su donekle u pravu, jer je koncept duga zajednici bio tema pre dvestotinak godina, tokom industrijske revolucije. Odgovorno, zakonito poslovanje veliko je dostignuće koje je u razvijenim industrijskim društvima na Zapadu ostvareno još krajem 19. veka. U Srbiji danas, uprkos tome što se svako davanje za opšte oporezuje PDV-om i drugim porezima poput bilo koje druge poslovne aktivnosti, postoje kompanije koje uporno ulažu. Ali, ako zajednici ništa ne duguju, zašto bi izdvajale i ulagale novac u tu zajednicu? Dobri primeri su retki, ali simptomatični.

Kako da mi, kompanije i fondacije koje se bave društvenom odgovornošću, izbegnemo zamku „vraćanja duga zajednici” i svoj brod usmerimo ka pučini razvojnih šani, nasuprot plićaku i hridima lakih pobedsa koje se lepo slikaju?

Evo zgodne liste da se preispitamo jesmo li upali u tu ili neku drugu, opasniju klopku. 1. „Napravićemo platformu ili forum.” Razume se da je udobno. Jasno da je oprobano. Ali oduprite se! Nikome više ne treba još jedno mesto okupljanja, trebaju nam

TIM KOJI VODIM I JA SMIŠLJAMO SASVIM NOVE STRATEŠKE PRAVCE KOJI ĆE NAM, U SVETU KOJI NIKAD NIJE BIO KOMPLEKSNIJI, OMOGUĆITI DA BAR NEKIM LJUDIMA BUDEMO POUZADANA SEVERNJAČA

programi koji će nas digitalno i medijski opismeniti, podučiti nas da u moru sadržaja razlikujemo baljezgarije od vrednosti. Ako naša ideja tome ne doprinosi, smislimo novu! 2. „Doniraćemo nekome nešto i podstaći druge da doniraju. Lepo je pomoći ljudima u nevolji, a i dobro je za PR.” Ali nije dobro za budućnost, jer milostinja ne može biti rešenje za veštine neophodne za demokratiju koja funkcioniše, koja je zasnovana na balansu ponude i potražnje sadržaja, ideja i rešenja i u čijoj su osnovi – ljudi koji kritički misle. Smislimo program koji tim ljudima daje krila. 3. „Treba jačati preduzetništvo, a posebno IT.” Nije svako za preduzetnika, niti je rešenje svega IT, samo zato što to sa svih strana čujemo. U osnovi svakog rešenja su ljudi koji umeju s drugim ljudima, kreativno rešavaju probleme, umeju samostalno da donose odluke i emotivno su inteligentni. Iskoristimo resurse kojima upravljamo da ove veštine razvijemo kod ljudi koji nam veruju.

Ipak, počnimo od sebe. Zaboravimo sve što smo do sada znali i pogledajmo na organizaciju kojom upravljamo i svet koji menjamo očima entuzijaste i novajlije. Sve je baš kako treba? Onda svaka čast! Tim koji vodim i ja smišljamo sasvim nove strateške pravce koji će nam, u svetu koji nikad nije bio kompleksniji, omogućiti da bar nekim ljudima budemo pouzadana Severnjača. Sve što smo do sada napravili stvarno je lepo i korisno, ali nije dovoljno. Nadamo se da ćemo biti dovoljno dalekovidi bar za naredne dve ili tri godine, dok ponovo ne krenemo iznova.

Zato za nas pitanje nije treba li ulagati u zajednicu, nego kako da se uloženi milioni vrate stostruko, kroz novu generaciju koja sasvim sigurno neće dati da se zemlja uruši. Ni figurativno, a bogami ni doslovno.