TAJNE PISACA: Zoran Milekić

Žena hrabrost

Prikupljanje podataka o rizičnoj, dramatičnoj i neizvesnoj akciji spasavanja srpske dece iz kandži rata zaboravljene heroine Drugog svetskog rata Diane Budisavljević za istoričara i pisca Zorana Milekića bilo je i više nego uzbudljivo stvaralačko putovanje, čiji je rezultat roman Austrijanka

Piše: Zoran Milekić

Pre tačno deset godina upoznao sam se sa Tihomirom Stanićem, našim glumcem i tada producentom, koji je okupljao tim ljudi sa namerom da snimi film o Jasenovcu i Diani Budisavljević. Postao sam deo tog tima sa zadatkom da, kao istoričar, skupim što više istorijskih podataka o toj teškoj temi. Diana je bila Austrijanka, dakle, po tadašnjim shvatanjima, arijevka, što joj je omogućavalo da u svom velikom stanu na Svačićevom trgu u Zagrebu rat provede sasvim mirno, čak i udobno. Ona je ipak te ugodnosti odbacila jednog oktobarskog dana 1941. godine. Zašto?

Na prvi pogled odgovor nije težak. Iz čiste čovečnosti. Međutim, svaka čovekova osobina ima u svojoj suštini određeni podsticaj koji nastaje negde, nekada, možda i u detinjstvu. To je ona varnica koja će u jednom trenutku, sticajem okolnosti, podstaći, oživeti tu osobinu. Tragajući za ostalim podacima o Diani, tragao sam i za tom varnicom. Ponovo sam se vratio izvorima. Koristio sam sve što sam mogao i što mi je bilo dostupno. U vezi s tim, najveću zahvalnost dugujem Muzeju žrtava genocida, naročito Jasmini Tutunović, mojoj zemljakinji iz Čačka, koja je izlazila u susret svakoj mojoj molbi. Uostalom, neke od prvih naučnih radova o tom podvigu upravo je ona napisala.

Za taj projekat na kraju nije skupljen novac, pa sam odlučio da prikupljene informacije iskoristim za pisanje naučne monografije o Diani. No, ubrzo mi se učinilo da bi to, verovatno, bilo interesantno samo ljudima iz užih naučnih krugova. A meni je cilj ipak bilo nešto drugo! Zato sam rešio da činjenice i istine o Dianinoj akciji do kojih sam došao uvijem u formu romana kako bi delo bilo prihvatljivo i čitljivo širem krugu čitalaca. Stvaranje ovog romana bilo je naporno, često je iziskivalo i danonoćni rad. Ali istovremeno, bilo je zanimljivo, uzbudljivo i inspirativno. Zato što je i Dianina akcija bila rizična, opasna, dramatična i neizvesna. Iščitavao sam sve što sam imao na raspolaganju. Od delova kopija kartoteke i transportnih lista u koje su Diana i njeni saradnici upisivali najosnovnije podatke o deci koju su izvlačili iz logora, preko njenog dnevnika, izjava i sećanja njenih saradnika – Kamila Breslera, Dragice Habazin, Jane Koh (njene opširne memoare sam čitao kao rukopisnu kopiju, još nisu objavljeni!) i niza drugih, pa do pojedinačnih dokumenata, u vidu naloga, o Ozninom oduzimanju njene kartoteke maja 1945. Tu su i izjave nekadašnje dece logoraša u posleratnim decenijama, sve do dvehiljaditih. Imao sam i to zadovoljstvo da se upoznam sa nekim od tih starijih ljudi, okupljenih u Udruženju logoraša Drugog svetskog rata, a koji su sa mnom podelili svoje priče. Uz sve to, koristio sam se i brojnim stručnim sajtovima, na kojima sam našao mnoge zanimljive podatke u vezi sa ovom temom.

Vršeći sva ova istraživanja i upoznajući Dianu, učinilo mi se da sam došao i do odgovora na ono početno pitanje koje me je kopkalo. Naime, Diana je poticala iz porodice Obekser, čuvene u Inzbruku. Saznao sam da su na njih gledali kao na plemstvo, iako su bili građanska porodica. Njen otac Maks Obekser bio je poznati trgovac, veliki darodavac i dobrotvor, poput mnogih drugih Dianinih predaka. Dakle, Dianina potreba da pomogne nalazila se u njenim genima i vaspitanju. Pritom, imala je nesreću da gleda svog dve godine starijeg brata Hermana kako se bori sa opakom bolešću od koje je kao mlad umro. Ubrzo potom roditelji su im se razišli. Verujem da je ta slika bolesnog brata i razdvojenih roditelja ostala trajno u njenoj svesti. Zato je tokom rata spasavala decu i pokušavala da ih vratiti roditeljima.

Diana je simbol! Simbol nećutanja pred zlom, simbol odupiranja zlu na svoj način, simbol nekog ko ne može da sedi u udobnom stanu dok drugi pate. Ona je i veliki odgovor na dileme. Da, moguće je pomoći drugima i pred najvećim zlom. Mirenje sa zlom nikad i nigde nema opravdanja!

Zašto joj se danas sve više vraćamo posle decenija ćutanja? Baš zato što smo je prećutkivali, usled proklete ljudske slabosti, ali, čvrsto verujem, i zato što današnjem čovečanstvu ovakvi ljudi prosto – nedostaju! ■