LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Tetovažer iz Aušvica

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB PREDSTAVLJA

Svetski bestsler o ljubavi i požrtvovanju, roman Tetovažer iz Aušvica Heder Moris, koji nas podseća da svaka žrtva Holokausta predstavlja pojedinca s jedinstvenom pričom

Uokviru sedamdeset drugog Laguninog književnog kluba, na Instagram profi lu laguna_ knjige, sa književnom kritičarkom Tamarom Krstić razgovarali smo o knjizi Heder Moris Tetovažer iz Aušvica, nezaboravnoj priči o Holokaustu, zasnovanoj na istinitoj ispovesti tetovažera Lalija Sokolova.

Lali sa 24 godine dolazi u Aušvic, gde boravi tri godine i trudi se da preživi na različite načine. Svoju priču je podelio sa Heder Moris, koja je dobila nimalo jednostavan zadatak da njegov životni put uobliči u književno delo.

Ova knjiga pripada dokumentarističkoj fi kciji, koja je u poslednje vreme neka vrsta trenda u književnosti. Tetovažer iz Aušvica nije ispovest, nego pisanje iz trećeg lica. Autorka je jedna vrsta posrednika, neko ko je svojim književnim darom morao da usaglasi činjenice i Lalijevo pripovedanje. Zanimljivo je što je odlučila da pripovedanje o Laliju i Giti, taj najdublji, najintimniji deo, pruži samo u jednostavnim rečenicama, u kurzivu, što upućuje na jednu vrstu unutrašnjeg monologa, iako bi se za te pasaže teško moglo reći da su unutrašnji monolozi. Ali Lali tim rečenicama mora da postavi pitanje smisla i svog odnosa prema stvarnosti koju živi i odnosa prema onome što može postati.

Zlo i humanost su dve reči koje obeležavaju ovo delo.

Između stvarnog zla u samom čoveku i njegovog mraka postoji jedna vrsta nade da je čak i u logoru moguće biti human i pružiti ruku nekome ko je u nevolji. Da je moguće izgraditi jednu vrstu kule, izdvojenosti iz zla, i verovati da život može da se nastavi bez obzira na to što se utisnuti broj na ruci nikad neće izbrisati i što će uvek podsećati na to da ste u jednom trenutku života bili samo broj.

Na Lalijevom primeru možemo da naučimo šta je potrebno da bi se preživelo na mestu kao što je Aušvic.

Pitala sam se šta je tačno vitalizam koji je u Laliju postojao bez obzira na sve to što je video, čuo i doživeo. Njegov vitalizam se sve vreme oseća u želji da se ne odvoji od života koji je živeo pre nego što je dospeo u logor – od učenja o svetu, o porodičnim odnosima, o odnosu prema drugim ljudima, prema ženi, a onda i shvatanja da stečeno znanje može da bude jedna vrsta njegove prednosti. Jer on se usuđuje i da progovori. Ne ćuti ni pred kim, zna da pusti glas i podigne pogled. Lali zna i oseća da iz svoje naizgled privilegovane pozicije tetovažera može i mora da pokuša da pomogne bar jednom pored sebe. To ga čini posebnim. To ga čini posebnim.

Ovakve knjige su nam potrebne ne da se ne bi zaboravilo to što se desilo, nego da se takvo zlo ne bi više ponovilo

Čini se da je jedan od pokretača ove knjige i Lalijevo preispitivanje da li zbog toga što je radio kao tetovažer da bi preživeo zapravo može da bude optužen da je bio saradnik nacista.

Lali se često pita šta je učinio i šta da radi, i ta pitanja kao da su upućena svakom čitaocu – šta bismo učinili da se nađemo u takvoj situaciji? Reč je o graničnim situacijama, u kojima svako postupa onako kako misli da je ispravno, sa željom da preživi. Pitanje saradnje sa nacistima otvara pitanje da li je Lali uopšte imao izbora i u čemu se taj izbor sastojao, jer da nije pristao da bude tetovažer, vrlo verovatno bi doživeo sudbinu većine logoraša iz Aušvica. U njemu se sve to prelama i lomi. Videli smo kako je reagovao kad je video autobus krematorijum. Nakon tog prizora stradanja se razboleo.

Prvih osamdesetak strana knjige kao da postavljaju scenografi ju za dešavanja, a radnja se ubrzava dolaskom Gite, koja naprečac osvaja Lalijevo srce i igra važnu ulogu kada je reč o motivaciji, veri i snazi glavnog junaka.

Autorka je sačuvala scenaristički pristup u romanu, što se vidi u pojedinim scenama o kojima, pretpostavljam, Lali nije govorio. U nekim trenucima zaista čudesno i neverovatno deluje cela priča o ljubavi i susretu Gite i Lalija. Deluje, pre svega, kao prava fi lmska priča. ■