ODLOMAK: Sto godina Leni i Margo, Merijen Kronin

Sto godina Leni i Margo

Merijen Kronin

Pročitajte prvi odlomak ovog šarmantnog romana, koji nam stiže u aprilu. Govori o neobičnom prijateljstvu Leni (17) i Margo (83), koje se upoznaju u bolnici, na odeljenju za neizlečive bolesti, i zajedno tkaju priču o ljubavi i gubitku, o hrabrosti i dobroti, o neočekivanoj nežnosti i najčistijoj radosti

Priredila: redakcija

LENI I MARGO IDU U ŠETNJU

Sat je otkucao 1740 puta, a Margo još nije progovorila. Brojala sam otkucaje dok je ona sedela zagledana u prazan papir pred sobom, sa olovkom u ruci. Margo je zurila u stranicu kao da je u pitanju ogledalo, a ona uopšte ne razume tu verziju sebe koju vidi u odrazu. „Što je ne preskočiš?“, upitah. Pogledala me je odnekud izdaleka. „Znaš“, rekoh, „što ne pređeš na sledeću godinu?“ Piljila je naniže, u svoje papirno ogledalo. „Ne mogu.“ „Zašto?“ „Zato što sve što se dešava...“ Ona zaćuta. Delovala je tako sićušno; poželela sam da je uzmem u naručje, položim je u gomilu mekanih igračaka i jastuka i pokrijem je toplim ćebetom. „Je l’ bi ti bilo lakše ako mi ne bi pričala priču?“, upitah. „Ne, dušice“, reče ona, „želim da znaš. Bar mislim.“ Ćutke smo sedele još nekoliko otkucaja sata. Konačno ustadoh. Ona mi se odsutno osmehnu. „Dođi“, rekoh i pomogoh joj da ustane, „idemo u šetnju.“ Vrlo spori obilazak bolnice započele smo tako što smo iz Sobe ruža skrenule desno i otišle do glavnog hola, gde su smešteni preskupa knjižara i kafi ć u kom uvek miriše na slaninu. Uglavnom nismo obraćale pažnju na ljude u svakodnevnoj odeći. Povremeno bismo se zgledale sa onima koji su takođe nosili bolničku. Čovek u naročito sumornom smeđem bademantilu prošao je pored nas i nešto progunđao. Moguće da nas je prepoznao, ili smo ga možda iznervirale. Ko bi znao. Otišle smo hodnikom do laboratorije i dnevne ambulante. Tamo je bilo zaista previše normalnih ljudi iz spoljašnjeg sveta, pa smo okrenule pravo nazad i zaputile se otprilike prema pedijatriji i porodilištu. Kad smo stigle do mirnog dela hodnika, gde smo se nalazile samo ja, Margo i kolica s posteljinom, ona reče: „Možda ćeš promeniti mišljenje o meni ako ti ispričam ovo.“ „Je li?“, zapitah. „Da“, reče ona. „A ako obećam da neću promeniti mišljenje o tebi, svejedno šta mi ispričaš?“ „To ne možeš obećati“, reče ona. A ja se zapitah je li u pravu. „Ispričala si mi kako su te uhapsili, i meni je to bilo super“, iznesoh. Ona odmahnu glavom. „Ovo nije tako.“ Još malo smo hodale, obe sitnim, opreznim koračićima. „Ali želiš da znam?“, upitah. „Da. I ne.“ Činilo se da joj sopstveni odgovor ide na živce. Ona se zagleda ka kraju hodnika kao da vodi do same ivice sveta. „Nikad nikom nisam rekla“, reče. „Znači, to je neka tajna?“, upitah. „Da. I ne“, reče ona opet. Pored nas brzo prođe pomoćna sestra s poslužavnikom punim činija s pahuljicama, a onda je u hodniku opet zavladala tišina. „Dođi.“ Uhvatih Margo za ruku. „Kuda ćemo sad?“, zapita ona, ali svejedno me je i dalje držala za ruku. I nije je ispustila dok smo vijugale hodnicima. Kad smo stigle na Majsko odeljenje, mahnula sam sestrama za pultom, pa odvela Margo do svog kreveta. „Leni?“, upita ona. Posadila sam Margo u stolicu za posetioce i navukla zavesu oko kreveta tako da nas niko u sobi nije mogao videti. Digla sam dušek sa svog bolničkog kreveta i iskopala sopstvenu tajnu. Izvukla sam ga napolje. Ružičasta boja mu je bleđa nego nekad i njuška mu je malo ućebana, pošto se mi pozdravljamo tako što se protrljamo nosevima. Nije bio kao ostali – nije bio medved, jagnje ili ćebence od pa-

čvorka. Svejedno sam ga volela. Sviđalo mi se što je u sobi punoj lutaka i medveda on prase. „Niko ne zna da je tu“, rekoh. Dala sam ga Margo, a ona je izgledala kao da sam joj upravo pružila beskrajno vredan dragi kamen. Držala ga je kao novorođenče, s glavom u prevoju lakta. Pažljivo pridržavajući njegovo plišano telo. „Ti si sigurno Beni“, reče ona i rukova se s plišanim papkom. Osmehnula se i pošla da mi ga vrati. „Ne“, rekoh, „zadrži ga. Neko vreme.“ „Zašto?“ Samo sam slegnula ramenima; ipak, nadala sam se da zna kako joj ga dajem zato što je on jedina tajna koju imam. I ja sam joj je prepustila u punom poverenju.

Nekoliko dana kasnije Margo se pojavila na Majskom odeljenju. Raščistila sam svoj pretrpani raspored dremki kako bih joj napravila mesta na ivici kreveta. U džepu je nosila Benija, i sada ga izvadi i poljubi ga u glavu; držala je u rukama moju tajnu dok mi je pričala svoju. London, jul 1966. godine Margo Makrej ima trideset pet godina.

Živi negde u dnu mog uma. Ponekad njen svetlucavi rep blesne iznad vode i zaspe mi vidno polje sjaktavim kapljicama. A ponekad zaboravim da je tu dole, i kad mi je teško i kada tonem, kada sam spremna da se udavim, čuje se tresak i mi se sudarimo: moja uspomena i ja. Uspomena na nju. Posle jedanaest srećnih meseci cimerskog života, petlić Džeremi je nestao. Bila je to blesava rečenica, a objasniti to susedima činilo se još blesavije. Jedan je, sećam se, otvorio vrata ne skidajući zaštitni lanac. „Izvinite, tražim svog pevca.“ „Irce ne primam.“ Krenuo je da zatvara vrata i ja sam mu nazrela jareću bradicu. „Nisam Irkinja.“ Nisam razabrala nijednu drugu reč izuzev „krompir“ i vrata su mi se zalupila pred nosom. Stajala sam u mračnom hodniku naše zgrade. Unutra je bilo hladovito, ali napolju je bilo žarko leto. Mina je već na ulici molila ljude da stanu i pogledaju polaroid našeg petlića. Krenula je prema parku, vođena idejom da se Džeremi možda seća kako smo ga vodile onamo na izlet. Možda mu se prijela sveža trava, rekla je. Ja sam stajala u mračnom hodniku i osećala se izgubljeno. Razgledala sam unutrašnju stranu ulaznih vrata zgrade: pukotinu na staklu ostalu od neuspešnog pokušaja provale, sanduče s rešetkama čiji je ključ imao samo gazda – sva pisma nam je držao u zarobljeništvu sve dok u nedelju ne dotandrče u svom autu da nam ih udeli; sumnjale smo da presreće sve što bi možda moglo sadržati novac. Reza na vratima je bila tako visoko da sam je mogla dohvatiti samo ako se propnem na prste. Pevac nikako nije mogao proći tuda bez pomoći.

Kad je Mina tek donela Džeremija, mislila sam da nam je gost. Neobičan, doduše, ali svejedno gost. Nisam znala da je stanar, i onda kada je, posle nekoliko dana njegovog boravka, Mina donela smotanu žičanu ogradu da od cele garsonjere napravimo „obor“ kako ne bi mogao da dopre do utičnica, nisam razumela. „Zar nećemo da ga nosimo u Kraljevsko društvo za zaštitu životinja?“ „Hoćeš da svog sina damo Društvu za zaštitu životinja? Kakva si ti to majka?“ Znala sam da se šali, ali srce mi je stalo. Još nisam bila upoznala Minu s Dejvijem. „Znači, ostaje kod nas?“ „Dokle god mi ostajemo, ostaje i on“, reče ona.

Kako sam mogla da rodim bebu, pitala sam se, kad ne znam ni da vozim? Kad ne znam ni da platim porez? Kad ne znam ni da ispečem pile? Kako mogu da imam bebu kad ne umem da budem majka?

Pretvarala sam se da mi je ovo normalno, a onda sam bez potrebe trknula do radnjice na ćošku kako bih se isplakala a da me ona ne vidi. Kao dete nikad nisam imala ljubimca. Prvo živo biće za koje sam bila odgovorna bio je Dejvi. Činilo mi se neizvodljivo da preuzmem na sebe ogromnu odgovornost brige o stvorenju koje živi i diše – kad mi je prošli pokušaj bio tako spektakularno neuspešan. Izašla sam na upeklo sunce. Mina je sigurno već u parku. Činilo mi se da su se sve kuće preko puta nas istovremeno i smanjile i narasle. Sišla sam niz stepenice naše zgrade i prešla ulicu; malo je falilo da me zgazi dečak na biciklu. Tiho sam pokucala na ulazna vrata kuće preko puta, koju je, baš kao i našu, otkupio neki marljiv stanodavac i pretvorio je u niz garsonjera. Kad niko nije došao do vrata posle mog gotovo nečujnog kucanja, sa olakšanjem sam mogla reći Mini da sam probala. Isti postupak sam ponovila na kućama s leve i desne strane, sve dok nisam došla do jednih vrata i baš sam se spremala da pokucam, ali utom se pojavio neki visok muškarac u kaputu od kamilje dlake. Pridržao mi je vrata, a ja sam mu zahvalila i ušla. U hodniku je mirisalo na tuđe kuvanje – na luk, paprike i prepečen hleb. Sve je bilo tiho i ja sam na tren samo stajala i pitala se kako bi to bilo živeti u ovoj zgradi umesto u našoj. Mogla bih biti osoba koja živi ovde umesto preko puta. Mogla bih da prođem hodnikom na ovom spratu, otključam vrata stana 2A i nazovem ga domom. Kad bih živela ovde, Mina bi bila samo žena od preko puta, koju povremeno viđam. Viđala bih je kako lebdi mimo mene u dugačkoj haljini i pitala bih se ko li je ona, ali nikad ne bih znala.

Oko tri dana nakon što smo doneli Dejvija kući, Džoni se vratio na posao. Sve do tada se nisam mnogo plašila niti strepela za ružičasto stvorenje umotano u ćebe u mom naručju, ali dok sam s prozora dnevne sobe gledala Džonija kako sporim, teškim koracima odlazi kroz mrak prema Datonu, na mene se svalila nekakva neverovatna težina. Pogledala sam u usnulog Dejvija s balončićem pljuvačke na usni i videla mračne dubine. Kako sam mogla da rodim bebu, pitala sam se, kad ne znam ni da vozim? Kad ne znam ni da platim porez? Kad ne znam ni da ispečem pile? Kako mogu da imam bebu kad ne umem da budem majka?

Niz stepenice je silazila neka žena u narandžastoj letnjoj haljini. „Da niste videli jednog petlića?“, zapitah je. Zbunjeno mi se osmehnula, stavila naočare za sunce i bez reči otvorila vrata i izašla u svet. Ostavila je za sobom miris slatkog, puderastog parfema. Izašla sam za njom na sunce. Odlunjala sam ulicom. ■