Sto godina Leni i Margo ODLOMAK / EKSKLUZIVNO
Merijen Kronin Pročitajte prvi odlomak ovog šarmantnog romana, koji nam stiže u aprilu. Govori o neobičnom prijateljstvu Leni (17) i Margo (83), koje se upoznaju u bolnici, na odeljenju za neizlečive bolesti, i zajedno tkaju priču o ljubavi i gubitku, o hrabrosti i dobroti, o neočekivanoj nežnosti i najčistijoj radosti Priredila: redakcija
LENI I MARGO IDU U ŠETNJU Sat je otkucao 1740 puta, a Margo još nije progovorila. Brojala sam otkucaje dok je ona sedela zagledana u prazan papir pred sobom, sa olovkom u ruci. Margo je zurila u stranicu kao da je u pitanju ogledalo, a ona uopšte ne razume tu verziju sebe koju vidi u odrazu. „Što je ne preskočiš?“, upitah. Pogledala me je odnekud izdaleka. „Znaš“, rekoh, „što ne pređeš na sledeću godinu?“ Piljila je naniže, u svoje papirno ogledalo. „Ne mogu.“ „Zašto?“ „Zato što sve što se dešava...“ Ona zaćuta. Delovala je tako sićušno; poželela sam da je uzmem u naručje, položim je u gomilu mekanih igračaka i jastuka i pokrijem je toplim ćebetom. „Je l’ bi ti bilo lakše ako mi ne bi pričala priču?“, upitah. „Ne, dušice“, reče ona, „želim da znaš. Bar mislim.“ Ćutke smo sedele još nekoliko otkucaja sata. 22
Konačno ustadoh. Ona mi se odsutno osmehnu. „Dođi“, rekoh i pomogoh joj da ustane, „idemo u šetnju.“ Vrlo spori obilazak bolnice započele smo tako što smo iz Sobe ruža skrenule desno i otišle do glavnog hola, gde su smešteni preskupa knjižara i kafić u kom uvek miriše na slaninu. Uglavnom nismo obraćale pažnju na ljude u svakodnevnoj odeći. Povremeno bismo se zgledale sa onima koji su takođe nosili bolničku. Čovek u naročito sumornom smeđem bademantilu prošao je pored nas i nešto progunđao. Moguće da nas je prepoznao, ili smo ga možda iznervirale. Ko bi znao. Otišle smo hodnikom do laboratorije i dnevne ambulante. Tamo je bilo zaista previše normalnih ljudi iz spoljašnjeg sveta, pa smo okrenule pravo nazad i zaputile se otprilike prema pedijatriji i porodilištu. Kad smo stigle do mirnog dela hodnika, gde smo se nalazile samo ja, Margo i kolica s posteljinom, ona reče: „Možda ćeš promeniti mišljenje
o meni ako ti ispričam ovo.“ „Je li?“, zapitah. „Da“, reče ona. „A ako obećam da neću promeniti mišljenje o tebi, svejedno šta mi ispričaš?“ „To ne možeš obećati“, reče ona. A ja se zapitah je li u pravu. „Ispričala si mi kako su te uhapsili, i meni je to bilo super“, iznesoh. Ona odmahnu glavom. „Ovo nije tako.“ Još malo smo hodale, obe sitnim, opreznim koračićima. „Ali želiš da znam?“, upitah. „Da. I ne.“ Činilo se da joj sopstveni odgovor ide na živce. Ona se zagleda ka kraju hodnika kao da vodi do same ivice sveta. „Nikad nikom nisam rekla“, reče. „Znači, to je neka tajna?“, upitah. „Da. I ne“, reče ona opet. Pored nas brzo prođe pomoćna sestra s poslužavnikom punim činija s pahuljicama, a onda je u hodniku opet zavladala tišina. „Dođi.“ Uhvatih Margo za ruku. „Kuda ćemo sad?“, zapita ona, ali svejedno me je i dalje držala za ruku. I nije je ispustila dok smo vijugale hodnicima. Kad smo stigle na Majsko odeljenje, mahnula sam sestrama za pultom, pa odvela Margo do svog kreveta. „Leni?“, upita ona. Posadila sam Margo u stolicu za posetioce i navukla zavesu oko kreveta tako da nas niko u sobi nije mogao videti. Digla sam dušek sa svog bolničkog kreveta i iskopala sopstvenu tajnu. Izvukla sam ga napolje. Ružičasta boja mu je bleđa nego nekad i njuška mu je malo ućebana, pošto se mi pozdravljamo tako što se protrljamo nosevima. Nije bio kao ostali – nije bio medved, jagnje ili ćebence od pa-
